OPET O EUTANAZIJI

PISALA SAM VEC O EUTANAZIJI. VISE PUTA. ALI MISLIM KOLIKO JE TO KOMPLEKSNA TEMA DA NIKAD NIJE DOVOLJNO PISATI O TOME. NAJSTRASNIJE JE KAD SE  PRISETIM DA I DECA TRAZE OD RODITELJA EUTANIZUJU. DECA KOJA IMAJU KANCER. I NEMAM I DALJE PRAVI ODGOVOR DA LI TREBA EUTANAZIJA DA SE LEGALIZUJE ILI NE. ZATO JOS JEDAN TEKST O OVOJ TEMI. ZA RAZMISLJANJE. DUBOKO RAZMISLJANJE.

U Španiji je danas na snagu stupio zakon koji legalizuje eutanaziju i potpomognuto samoubistvo.

Španija je tako postala četvrta evropska zemlja, nakon Holandije, Belgije i Luksemburga, koja dopušta ljudima da ,u određenim okolnostima, okončaju svoj život.

Potpuna primena zakona verojatno će potrajati, jer još nije uspostavljena procedura za celu zemlju.

Parlament je odobrio prijedlog zakona koji je pre tri meseca predložila levičarska vlada premijera Pedra Sančeza. Zakonu su se protivili konzervativci iz Narodne stranke, krajnje desni populisti stranke Voks i dve manje stranke

Katolička crkva takođe se protivi zakonu.

Zakon dopušta lekarima da izvedu aktivnu eutanaziju odraslih pacijenata koji su terminalno ili teško bolesni i pate od neizdržive boli.

Mentalna bolest ne može biti razlog za eutanaziju. Zakon dopušta i eutanaziju u vidu potpomognutog samoubistva.

Proces ima nekoliko faza i uključuje nekoliko lekara, advokata i komisija. Pacijent mora četiri puta da izjaviti da želi da okonča život.

Ako više nije potpuno priseban, u obzir se može uzeti izjava napisana ranije da želi potpomognuto samoubistvo u slučaju terminalne bolesti i neizdržive patnje.

Lekari i negovatelji takođe imaju pravo na to da ne učestvuju u eutanaziji zbog prigovora savesti.

Belgija je jedna od retkih zemalja u kojima je eutanazija legalna. Prekid života legalizovali su 2002. godine, a prosečno svakog dana na taj način umre šestoro ljudi. Lekari su prošle godine okončali 2.357 života eutanazijom.

Lekar Ives de Loht jedan je od onih koji svojim pacijentima, kako sam kaže, olakšava bol i patnju u poslednjim trenucima njihovih života.

"Ubrizgamo dozu u pacijentovu venu. Za manje od minut on ode, zaspi i zatim umre. Bez ikakve patnje, nema bola, samo zaspi", kaže De Loht.

Belgija je jedna od najliberalnijih zemalja po pitanju eutanazije i u nju dolaze ljudi iz svih krajeva sveta. Tako je stigao i Alan, koji boluje od ALS-a, amiotrofične lateralne skleroze, stanja u kom postepeno slabe svi mišići. Najčešće pacijenti umiru tri godine posle dijagnoze. Doputovao je iz Francuske, prešao 700 kilometara u pratnji dva sina, kako bi sa lekarom dogovorio eutanaziju kad se njegovo stanje pogorša.

"Kako ćete da odlučite kada?", pitao ga je lekar. "Mislim da će to biti kad izgubim mogućnost komunikacije i kretanja", glasio je odgovor. Nakon dogovora za postupak, Alan je otišao kući. Eutanaziju nije dočekao, umro je pre nekoliko meseci nakon komplikacija respiratornog sistema.

"Moramo da prihvatimo činjenicu da ne možemo da izlečimo sve bolesti. A naša uloga je kad ne možemo da izlečimo, da pokušamo pacijentu da olakšamo, da ga oslobodimo bola. I tako ja zapravo radim svoj posao lekara i na samom kraju", kaže De Loht.

Svaki pacijent odlučuje o osobama koje će u tom trenutku biti prisutne u maloj bolničkoj sobi u kojoj se eutanazija izvršava. Najčešće su prisutni članovi najbliže porodice. "Alan je jedan od onih koji ispunjavaju uslove, jer je napisao molbu. Ima ozbiljnu bolest za koju ne postoji lek, a patnja mu se ne može smanjiti. Ispunjava tri glavna uslova za eutanaziju", naglašava lekar.

U većini zemalja na svetu eutanazija je ilegalna. U Velikoj Britaniji dr Loht bi bio osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva, piše BBC. "To je jako važan čin, težak, i ostavlja snažan emotivni utisak. Ne zovem to ubistvom pacijenta, ja umanjujem njegovu agoniju, njegovu patnju. Dajem mu tu poslednju brigu, i ne osećam se kao da ubijam pacijenta", kaže.

Luis (79) je dobrog zdravlja. Želi da bude sigurna da će joj eutanazija biti dostupna ako joj ikada zatreba."Verujem da treba da se suočite sa smrću, i ako možete da je dočekate na nogama. To je nešto što nas pogađa sve, i svi ćemo umreti. I imam pravo da zahtevam kvalitetan kraj života. Ne želim da završim na mestu gde se sve oseća na mokraću", kaže. Dr Loht prekinuo je živote više od 100 ljudi. Pre nekoliko godina počeo je da zapisuje priče nekih svojih pacijenata.

"Ova osoba koja je sada mrtva, razgovarala je sa mnom preko kompjuterskog softvera, morala je očima da bira slova, i uspela je da napiše rečenicu - hvala vam što ste mi olakšali, ja sam umorna. Bilo je to impresivno, imala je ALS", objasnio je.

Kaže kako je jako teško odbiti pacijente koji zatraže eutanaziju, ali da se uvek mora uraditi odabir. "Prisiljeni smo da biramo, s obzirom na broj molbi i zato uvek odaberem najbolesnije pacijente. Morao sam reći ne i ne uvek iz medicinskih razloga, nekada iz emotivnih, kada je reč o ljudima koje znam ili članovima porodice. To ne bih mogao da uradim", rekao je.

Novinari BBC-ja pratili su lekara u njegovoj poseti pacijentu čija će patnja ubrzo biti prekinuta. Veče pre eutanazije dr De Loht ga je posetio. "Došao sam da vas posetim i vidim da li ste se predomislili", pita ga. Objašnjava mu kako će izgledati postupak. "Nema problema. Ne možete da zamislite koliko olakšanje sam osetio kad sam došao u Brisel i upoznao lekara. Kad sam saznao da je to moguće, pao mi je veliki teret s leđa. Pomislio sam - konačno ima izlaza", kaže 82-godišnji Mišel, bivši načelnik u policiji, koji boluje od terminalnog raka vilice.

"Na samom početku mi je rekao da će se boriti do zadnjeg daha. Daću sve od sebe da se izlečim, tako je govorio. Ali svi ti jako zahtevni i teški tretmani nisu uspeli. Sada je odustao. Njegov bol je toliko snažan da je razmišljao i o samoubistvu", kaže njegova supruga.Bol je neizdrživ. Vidim da supruga želi da mi pomogne, želi još više vremena. Rekao sam joj da ne traži više vremena jer ću se jedne noći ubiti. Nisam to uradio jer mi je dostojanstvo jako važno. Želim to da uradim dostojanstveno. Zato sam toliko zahvalan. Zahvaljujući vama umreću dostojanstveno", rekao je.

Supruga je njegovu odluku jako teško prihvatila, i odgađala tretman.

"Došlo je vreme da prekine svoj život, jer to više nije njegov život. Hrani se na cevčicu već godinu dana. Kaže da se oseća kao pas na povocu. To je nehumano", kaže.

Poslednje večeri u životu nije mogao da spava, pokušavao je da nasmeje suprugu i svoju porodicu. "Sutra će sve biti gotovo. Barem je Isabel pripremljena, što ne bi bila da sam na primer stradao u nesreći, a moglo je da se dogodi. Sve smo pripremili. Nije rak taj koji me je uzeo, odneo, ja sam taj koji je doneo odluku", naglašava Mišel.Sledećeg jutra Mišel je mirno preminuo. "Otišao je sa jako puno emocija, ali sve je prošlo dobro. Nije spavao uopšte, bila je to njemu jako duga noć. Dok je umirao zahvaljivao nam se. Suze njegove supruge i njihovih sinova, ostaće sa mnom danima", rekao je lekar.

Eutanazija i asistirano samoubistvo su legalni u Holandiji od 2002. godine, a susedna Belgija je istu odluku donela šest meseci kasnije.

To su prve dve zemlje sveta koje su počele to da primenjuju, ali pod veoma strogim uslovima.

Belgija je potom 2014. prva dozvolila eutanaziju smrtno bolesne dece koja trpe velike bolove, a takođe je neophodna saglasnost roditelja.

Holandija je ubrzo uvela isto pravilo za decu stariju od 12 godina,

NA KRAJU SAMO DA NAPISEM STA SAM  SHVATILA  PREGLEDAJUCI TEKSTOVE O EUTANAZIJI. KAZU U SRBIJI NEMA POTREBE ZA TIM. VERUJEM. OVDE SU LJUDI NAVIKLI DA SVE MORAJU SAMI. SEM TOGA EUTANAZIJA NE RESAVA PITANJE BOLA  I PATNJE! JER PATNJA  I BOL NE NESTAJU - NEGO NESTAJE COVEK KOJI JE BOLESTAN! ZATO TREBA VISE PORADITI NA RESAVANJU ZDRAVSTVENOG SISTEMA, DA SE LJUDIMA OMOGUCI  STO BOLJA NEGA I SMANJIVANJE BOLA I PATNJE NA NAJMANJI NIVO.

GLECERSKI KOKTELI

AKO STE JUCE CITALI MOJ BLOG O LOPOVIMA PRONASLI STE I KRADJU GLECERA. UPOTREBNA VREDNOST TOG GLECERA JE TA STO JE ON GLAVNI SASTOJAK GLECERSKOG KOKTELA. RECEPT JE JEDNOSTAVAN. SAMO STAVITI PUNO SVEGA. PUNO ALKOHOLA, PUNO SLADOLEDA OD LIMUNA I PUNO GLECERA (IZDROBLJENOG U NEPRAVILNE KOMADE KAO DOKAZ DA JE PRAVI GLECER). SA ILI BEZ ZIVIH BICA U NJEMU! ZANIMLJIV JE PUT OVOG KOKTELA OD PATAGONIJE  DO MENHETNA U NJUJORKU!

Gleceri u Ptagoniji zauzimaju niz dolina i bočne grebene Kordiljera i spuštaju se u jezera San Martin, Viedma, Argentino i druga u blizini puneći ih ledenim bregovima. U Patagoniji su se velike ledene ploče širile na istok prema obalama sadašnjeg Atlantika za vreme prvog ledenog doba, na završetku epohe Tercijar, dok su se, u drugom ledenom dobu u savremeno krajevi morena uglavnom zaustavili 50 km na sever i 80 km na jug, istočno od vrha Kordiljera. Ove ledene ploče, koje su se izdubile veliki deo longitudinalnih depresija, i naglo se povukle do tačke gde se glečeri danas nalaze, nisu međutim u svom povlačenju popunile svojim ostacima fjordove, jer su oni danas popunjeni dubokim jezerima na istoku, a na zapadu pacifičke kanale, od kojih su neki i 460 m duboki, a sonarna merenja vršena u njima pokazuju da su fjordovi obično dublji u blizini planina nego na zapadu ostrva. Nekoliko vrhova još uvek su aktivni vulkani. 

A onda i ta prica o globalnom zagrevanju i topljenju glecera cak  i na Antarktiku! I kako su se uopste dosetili da dodaju glecer u koktel. Zaista se nadam da ga bar  nekako preciste  kao ovu votku.

Finlandia Platinum votka važi za veoma luksuznu i izuzetnu votku zbog svog načina proizvodnje u kome dominiraju ječam od šest redova i najčistija izvorska voda sa finskih glečera. Votka je baršunasta, osvežavajućeg ukusa i arome breze sa nežnim, slatkastim tonovima hleba. Proizvodni proces Finlandie Platinum se završava polaganim, gotovo arktičkim hlađenjem koje je zaslužan za efekat glatkoće. Ovo je ekstremno čista i veoma luksuzna votka, dostupna samo u ograničenim količinama.

Male tajne dobrih koktela. Miješana pića mogli bismo najjednostavnije podijeliti na “kratka” pića, “duga” pića. Svaka od ovih vrsta i podvrsta ima svoju priču, zakonitosti, tajne.
Postoje i posebni izrazi koji se upotrebljavaju pri miješanju pića.

Dry (suh, trpak) – pića koja nisu slatka

Medium (polusladak) – uobičajeno kod koktela

Sweet (sladak)

Iced (uleden) – piće ili mješavina moraju biti uleđeni ili s dosta leda

With Cobbler (sa zdrobljenim ledom)

Frozen Glass (uleđena čaša) – rashladiti čašu prije punjenja, ledom ili u zamrzivaču

On the Rocks (“na glečeru”) – do vrha napuniti čašu ledom i preko toga naliti piće

Dash (uštrcak) – uštrcak nekog pića ili sirupa u mješavinu

Stir (miješati) – promiješati u čaši ili barskoj čaši

Shake (šejkati) – tresti u šejkeru .

A sada i  koktel Menhetn i Mohito kao najpoznatiji kokteli uz Roze Glecer - koktel. Jel ipak je leto i vreme uzivanja u koktelima.

Kokteli su  američki izum, a jedan od najpoznatijih upravo je Menhetn.

Niko ne može sa sigurnošću reći gde je i kada izmišljen ovaj koktel. Dejvid Vondrič (David Wondrich), istoričar i specijalista za koktele, kaže da je nastao 1874. godine u starom klubu “Menhetn”.

Jedno je sigurno, niko ne može osporiti popularnost ovog koktela. Smatra se jednim od najboljih na svetu, i skoro svima je na listi omiljenih koktela.

Njegovo veličanstvo – Menhetn

Sastojci:

– viski

– vermut

– šveps biter lemon

– led

– višnje

– kora pomorandže

Za pripremu ovog koktela potrebno je ohladiti čašu u frižideru ili pak kockicama leda. U šejker stavite viski, vermut, biter lemon i led i lagano promešajte. U ohlađenu čašu stavite jednu višnju i sipajte mešavinu pića. Ivicu čaše premažite narandžinom korom, i koktel je spreman.

I onda koktel Menheten se pije svuda u svetu, a Glecerski koktel se pije na Menhetnu.

 

Mohito je poznati kubanski koktel. Postao je planetarno popularan zahvaljujući Ernestu Hemingveju, kome je to bio jedan od omiljenih koktela.

U poslednje vreme koktel je ponovo, veoma tražen u restoranima i kafićima.

Pravi od svega nekoliko sastojaka: rum, šećer, nana, limeta i soda voda. Citrus, aroma nane, šećer, soda, prave odličan balans jačini i oštrom mirisu belog ruma.

Upravo ta kombinacija osvežava, a u isto vreme podiže raspoloženje. Možete napraviti i bezalkoholni mohito. Za bilo koju varijantu da se odlučite, ovo je idealno letnje piće.

Ruzicasti glecer koktel pravi se od ribizli ,dzin, kapri, sok od grejpfruta i naravno kockice leda ili glecera!

PA AKO VEC NE MOZEMO DA DOVOLJNO OHLADIMO PLANETO PREOSTAJE NAM HLADJENJE KOKTELIMA SA GLECERIMA ( LEDOM). UZIVAJTE LETO JE! OD NJUJORKA DO PATAGONIJE A  I SIRE!

 

• 
  

RAZLICITOSTI

DA SE NE PONAVLJAM. LETO JE I IDEMO OPUSTENO. TOLIKO SAM PUTA PISALA O RAZLICITOSTI . VEOMA KOMPLEKSNA  TEMA. PA HAJDE DA PRICAMO O RAZLICITOSTI U VRME OLIMPIJADE ,KADA SE SVE PODIZE NA SVETSKI NIVO.

Habard je ispunila sve biološke zahteve za trans sportiste kako ih je definisao Međunarodni olimpijski komitet - što je tema koja je tokom godina izazivala brojne kontroverze. Sportisti moraju biti podvrgnuti operaciji promene pola, biti zakonski priznati u svojoj zemlji kao pripadnici tog pola i prolaziti kroz hormonsku terapiju u trajanju od dve godine. Takođe moraju da imaju testove za merenje nivoa hormona pre takmičenja.

„Pored toga što je bila najbolja na svetu u ovom sportu, Lorel je ispunila kriterijume IVF [Međunarodne federacije za dizanje tegova], uključujući one zasnovane na smernicama Deklaracije o konsenzusu MOK-a za transrodne sportiste“, rekao je šef Novozelandskog olimpijskog komiteta Kerein Smit u izjavi. „Priznajemo da je rodni identitet u sportu izuzetno osetljivo i složeno pitanje koje zahteva ravnotežu između ljudskih prava i pravičnosti na terenu.“

Habard, koja retko daje izjave za medije, je izjavila: „Zahvalna sam i dirnuta ljubaznošću i podrškom koju mi pruža toliko Novozelanđana.“

„Poslednjih osamnaest meseci pokazalo nam je svima da postoji snaga u zajedništvu, zajednici i zajedničkom radu u zajedničkoj svrsi. Simbol srebrne paprati - Novog Zelanda - pripada svima vama i nosiću je s ponosom. “

Liz Vord, direktorka programa u LGBTK dobrotvornoj organizaciji Stounvol, izjavila je: „Izuzetno nam je drago što Lorel Habard odlazi u Tokijo na takmičenje na Olimpijskim igrama. Sport ima jedinstvenu sposobnost da okupi ljude, a Olimpijske igre su neverovatan trenutak za sportiste i gledaoce, prilika da slave neverovatna dostignuća i vide najbolje sportiste.

„To što se Lorel Habard takmiči na ovom nivou će pomoći drugim trans ljudima da saznaju da za njih postoji mesto u bilo kojoj budućnosti koju žele, a mi joj želimo najbolje na igrama ovog leta“

.Gradonačelnik Minhena želeo je da okupa Allianz Arenu u duginim bojama u znak protesta zbog zakona u Mađarskoj koji zabranjuje da se homoseksualizam pojavljuje u obrazovnim materijalima - UEFA je rekla da je poruka koja se šalje previše politička.

Gradonačelnik Diter Reiter zatražio je da osvetli Allianz Arenu duginim bojama tako da liči na zastavu ponosa, protestujući zbog novog zakona u Mađarskoj koji zabranjuje homoseksualcima da se pojavljuju u obrazovnim materijalima u školama ili TV programima namenjenim mlađima od 18 godina.

„S obzirom na politički kontekst ovog specifičnog zahteva - poruke usmerne na odluku mađarskog nacionalnog parlamenta - UEFA mora odbiti ovaj zahtev“, navodi se u izjavi UEFA.

Rasizam, homofobija, seksizam i svi oblici diskriminacije mrlja su na našem društvu - i predstavljaju jedan od najvećih problema sa kojima se igra danas suočava. Diskriminatorno ponašanje narušava je i same utakmice i, van stadiona, onlajn doijaloge oko sporta koji volimo “, dodaje se u UEFA-inom saopštenju.

Vladajuća stranka u Mađarskoj, Fides, vodi je rat protiv LGBTQ prava u Mađarskoj od dolaska na vlast, u onome što naziva odbranom „hrišćanskih vrednosti“. Pored nedavno usvojenog zakona, mađarska vlada je prošle godine ukinula priznavanje pola za transrodne ljude i obezbedila da samo heteroseksualni bračni parovi mogu usvajati decu.Odluka UEFA-e u vezi sa Allianz Arenom dolazi nakon što je nemačkom kapitenu Manuelu Nojeru rečeno da se neće biti kažnjen zbog nošenja kapitenske trake u duginim bojama tokom utakmica Euro 2020 protiv Francuske i Portugala.

Ali Mađarska je još uvek pod istragom zbog „potencijalnih diskriminatornih incidenata“ nakon što su u masi viđeni anti-LGBTQ transparenti tokom utakmica protiv Portugala i Francuske u budimpeštanskoj Puškaš areni. 

Jezik roda se menja, kako se menjaju shvatanja rodnih odnosa u društvu, postajući deo svakodnevice. Termin cisrodnost prvi je put uvršćen u Oksfordski rečnik engleskog jezika 2015.g., što znači da i ljudi koji se identifikuju s rodom koji stoji u njihovom matičnom izvodu sad imaju zvaničnu definiciju, a ne samo oni koji se ne identifikuju tako. Termin se nalazi među 500 novih dodanih reči u rečniku koji se smatra najkompletnijim rečnikom engleskog jezika ikad. Sastavljačima/cama rečnika to možda može biti samo nova dodana reč, ali osobama koje su svoje živote provele boreći se za jednak tretman transrodnih osoba, ovo predstavlja više od toga. Organizacije za prava transrodnih osoba pozdravile su uključivanje reči „cisrodnost“ u Oksfordski rječnik, tvrdeći da to postoji. nekim zemljama se daleko otišlo u realizaciji tog već trećeg koraka, dok ponegde nije realizovan ni prvi korak. Ipak, gotovo svuda u svetu danas se uočavaju inicijative i događaji koji mogu da predstavljaju neophodne ,,prve korake” koji vode ka povećanju društvenog prihvatanja rodnih različitosti.Uvođenje oznake neutralnog pola ili promena polnih oznaka u identifikacionim dokumentima bez prethodne operacije moguće je od 2015. u Irskoj, Kanadi, Izraelu, Kolumbiji, Norveškoj, Poljskoj, Belgije od 2017. na Malti, Havajima, a od 2014. u američkoj državi Rod Ajlend i na Tajvanu, od 2013. u Oregonu i Južnoj Koreji, od 2012. u kanadskoj pokrajini Ontario, od 2011. u Portugaliji, od 2009. u Vermontu, sa medicinskom dokumentacijom/dijagnozom disforije od 2007. u Španiji, a i bez operacije i bez medicinske dijagnoze od 2014. u Danskoj, od 2012. u Argentini, od 2015. u Kolumbiji. Oznaka neutralne polne pripadnosti postoji od 2015. u Nepalu, od 2014. treći pol kao kategorija postoji u Australiji i Indiji, od 2013. u Bangladešu, od 2012. na Novom Zelandu i od 2009. u Pakistanu.
Zahtev da sport dosledno bude inkluzivan i nediskriminativan doveo je na početku druge dekade 21. veka do uključivanja transpolnih osoba u sportske aktivnosti, od nivoa koledžskog sporta do olimpijskih igara. Mogu se identifikovati tri perioda: prvi na početku modernog olimpijskog pokreta kada su muškarci maskirani u žene i osobe dvomosmislene polne pripadnosti uspevali da se neotkriveni takmiče u ženskoj konkurenciji, osvajaju priznanja i postavljaju rekorde; drugi u kome je obavljana rigorozna kontrola polne pripadnosti žena da bi se eliminisala mogućnost neopravdanih prednosti u ženskoj konkurenciji; i trećeg, počev od Olimpijade u Londonu 2012 od kada je biološkim muškarcima posle promene pola omogućeno da se pod određenim uslovima takmiče u ženskoj konkurenciji. Naime, za Međunarodni olimpijski komitet trans žena je žena ako ima vaginu, nema testise, koristi redovnu hormonalnu terapiju i koju su vlasti njene zemlje priznale kao ženu. Autorka izražava zabrinutost u pogledu mogućeg, postepenog potiskivanja bioloških žena iz takmičarskog sporta uopšte. Takođe, atraktivnost sportske slave i prateći finansijski aspekti možda mogu da dovedu i do pojave novih „evnuha dvadeset prvog veka“, gonjenih siromaštvom ili zbog pogrešno shvaćenih državnih „interesa“ za promociju na sportskom planu po svaku cenu. Transpolne (ili transseksualne) osobe su one osobe koje se nalaze u bilo kojoj fazi hormonalno operativnog procesa promene (prilagođavanja) pola, bilo da su ga tek započele, bilo da su u toku tog procesa, ili su ga okončale. Iako se pojam transpolne osobe odnosi i na biološke žene koje su hormonalno operativnim putem promenile pol u muški (tzv. trans muškarci) i biološke muškarce koji su istim putem promenili pol u ženski (tzv. trans žene), pošto se u ovom tekstu govori o sportskim takmičenjima, tu će se uglavnom raditi o trans ženama, dakle drugopomenutoj kategoriji. Relevantnost učešća prve kategorije, dakle bioloških žena u muškim sportskim takmičenjima je u istoriji sporta bila beznačajna usled nepostojanja bilo kakvih sportskih prednosti kao uostalom uvek kada i ukoliko bi se žene takmičile sa muškarcima. Moguće neopravdane prednosti međutim mogle bi da se eventualno pojave samo ako bi se ta kategorija, dakle trans muškarci takmičili u kategoriji žena, dakle sa takmičarkama svoga napuštenog, biološkog a ne novostečenog pola. Sve do poslednje Olimpijade u Londonu 2012.g. službena isključenost trans žena (kao 187 Mršević (2013), Transpolne osobe u međunarodnim sportskim takmičenjima Transsexual persons in international sport competitions, Strani pravni život, vol 55, 1: 134-150.110 ZORICA MRŠEVIĆ,TRANSRODNO LICE PRAVDEuostalom i svih osoba dvosmislene polne pripadnosti, interseks, hermafrodita, hibrida, osoba sa hromozomskom slikom različitom od XX ženske, hiperandroginih žena i sl) iz olimpijskih sportskih takmičenja je zvanično bila potpuna i Međunarodni olimpijski komitet je uložio znatne, višedecenijske napore u pravcu sprečavanja ulaska, kako se tada kratko definisalo, “maskiranih muškaraca“ u žensku konkurenciju. Ljubitelji fudbala znaju dobro ko je Mihael van Praag. On je jedan od dugogodišnjih predsednika amsterdamskog fudbalskog kluba Ajaks, tvorac svetskog uspeha Ajaksa, a sada je već treću godinu predsednik Fudbalskog saveza Holandije (KNVB). Između ostalog, sada se na toj funkciji zalaže za neophodnost da fudbal konačno prestane da bude mesto dozvoljene homofobije i transfobije, da se te pojave moraju ukloniti sa stadiona istim energičnim merama kao i u slučaju rasizma, da fudbaleri moraju da budu zaštićeni od diskriminacije, straha i nasilja zbog svoje seksualne orijentacije i rodnog identiteta i da moraju da imaju jednake šanse bez obzira na ta svoja lična svojstva da se usavršavaju u sportu i takmiče se. Van Praag je jedan od tvoraca i glavni promoter Akcionog plana holandskog Fudbalskog saveza protiv homofobije i transfobije, „Football for everyone“188 Glavne poruke tog dokumenta mogu se sažeti u dva osnovna zahteva, da i iz fudbala, poput ostalih sportova, zaista i stvarno eliminiše diskriminacija i da konačno postane inkluzivan. Suštinu sporta uopšte da se iz njega niko ne isključuje, niko ne diskriminiše, kao i da moraju svi da imaju jednake šanse, niko ne dovodi u pitanje, posebno kada se posmatra sa stanovišta zaštite ljudskih prava. Ali kada se dođe do nediskriminatvnog uključivanja transpolnih osoba (lica koja su hormonalno oprativnim putem tranzitirale u pol različit od onog definisanog prilikom njihovog rođenja), postoje barijere koje još uvek mogu da izgledaju opravdane. Postoje i pitanja na koja nije lako dati svima prihvatljive odgovore, pogotovo kada su u pitanju tzv. trans žene, tj. osobe koje su rođene kao biološki muškarci, koje su u kasnijem životu tranzitirale u ženski, novostečeni pol. Lako je teoretski tvrditi da sport mora da bude otvoren za sve pa i transpolne osobe, i da diskriminacija na osnovu rodnog identiteta više nije prihvatljiva nigde pa ni u sportu, ali da li su biološke žene ravnopravne u sportskom nadmetanju sa trans ženama, kao bivšim biološkim muškarcima, odnosno, nije li transpolnost trans žena ipak jedna nepravedna sportska prednost? 189 Međunarodni olimpijski komitet je posle vođenja višegodišnjih rasprava, koje su bile manje ili više nepoznate široj sportskoj javnosti, dao odgovor na to pitanje dozvolivsi 2011-te
ranspolnim sportistima da se, počevši od Olimpijade u Londonu 2012.g. ravnopravno takmiče190Pogled u istoriju – žene (koje to nisu bile) na olimpijskim takmičenjima Fizičke razlike između tela prosečnog muškarca i žene učinile su da na početku 20. veka pol sportista bude vizuelno lako prepoznatljiv. Stoga tokom ranih modernih Olimpijskih igara, pitanje da li su takmičari muškarci ili žene nije bilo od velike važnosti pošto je i sama pomisao na to da bi muškarci mogli da pokušaju da se takmiče u ženskom delu igara (i obrnuto), izgledala nemoguće i smešno u to doba. Međutim, sportska javnost i mediji su već u periodu između 1932. godine i uvođenja standardnog ispitivanja pola na Olimpijskim igrama 1966. godine, javno prozvali priličan broj sportiskinja koje su se takmičile u ženskoj kategoriji, da su „maskirani muškarci“ koji se izdaju za žene radi postizanja boljih sportskih rezultata191. Kako je rastao broj slučajeva vezanih za neizvesnost oko pola određenih takmičara - takmičarki, pogotovo posle slučajeva žena, posebno onih velikih sportskih šampionki koje su kasnije javno otkriveni(e) kao muškarci ili interseks osobe (raniji termin hermafroditi), porasla je i potreba za jednim nepogrešivim sistemom za proveru pola takmičara/takmičarki192 radi efikasne eliminacije mogućih sportskih prevara te vrste. 1. Dora Ratjen. Olimpijada 1936.g. u Berlinu imala je za cilj da Hitler pokaže svetu superiornost arijevske rase. Nemica Dora Ratjen, poznata po svom dubokom glasu i odbijanju da deli kupatilo sa ostalim sportistkinjama, bila je nemačka nada u disciplini ženskog skoka u vis. Zauzela je četvrto mesto a ostalo je zabeležno da je britanska takmičarka, Doroti Tajler, koja je osvojila srebrnu medalju rekla da je sve vreme osećala dok su se takmičile, da je Dora muškarac. Otkriveno je da je Ratjen muškarac kada se vraćala vozom sa Evropskog šampionata na železničkoj stanici u Nemačkoj. Iako je nosila suknju, dve putnice su uočile i obelodanile da je ona muškarac i tako je njen pravi pol otkriven slučajno. Od 1938. Ratjenu je bilo zabranjeno da se dalje takmiči. 2. Stella Walsh. U jednom periodu Stela Volš, Amerikanka poljskog porekla, bila je najbrža žena na svetu. Osvojila je zlato 1932.g. na Olimpijadi u Los Anđelesu i srebro 1936.g. na 100m na Olimpijadi u Berlinu. Za vreme svoje karijere postavila je više od 100 nacionalnih i svetskih rekorda i bila je
uključena u američki Hol slavnih. Provela je ceo svoj život kao žena pa je čak imala i jednu kraću bračnu epizodu sa jednim američkim muškarcem. 1980.g. Volš je stradala za vreme oružane pljačke u tržnom centru u Klivlendu, Ohajo. Posle smrti otkriveno je da imala muške genitalije. Takođe je otkriveno da je imala i muške i ženske hromozome. 3. Sin Kim Dan je oborila ženske svetske rekorde na 400m i 800m 1961/62. Bila je prva žena koja je trčala 400m za manje od 52 sekunde. Sumnje u njen ženski pol počele su da budu i javne, pa su 1963. godine u Moskvi druge trkačice čak odbile da trče sa njom jer im je svima izgledala kao muškarac. Istovremeno jedan južnokorejski muškarac tvrdio je da je ona njegov sin koji je nestao za vreme rata. Posle toga 1966.g. je uvedena obavezna provera pola, a Sin se od tada, iz nikada javno objašnjenih razloga, više nije takmičila/o. 4. Edinanci Silva, brazilska džudiskinja rođen/a je sa muškim i ženskim polnim organima, sredinom devedesetih operativno je promenila pol da bi mogla da živi i takmiči se kao žena. Ta operacija je shodno tadašnjim pravilima MOKa učinila podobnom da se takmiči u ženskoj konkurenciji tako da je nastupala na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996, Sidneju 2000. i Atini 2004. Ostalo je zabeleženo u Sidneju kada je pobedila Australijanku Natali Dženkins, da je njena poražena protivnica protestovala zbog dvosmislenosti Silvinog pola i na konferenciji za štampu je konstantno označavala u muškom rodu. 5. Tamara i Irina Press. Sestre Tamara i Irina Pres osvojile su 5 zlatnih olimpijskih medalja za Sovjetski Savez i postavile 26 svetskih rekorda u 1960tim. Njihova karijera je iznenadno prekinuta od momenta kada je MOK uveo proveru pola. Kritičari su to smatrali dokazom da su sestre Pres u stvari bile muškarci ili hermafroditi. 6. Heidi Krieger. Danas se smatra da je najmanje oko 10 hiljada istočnonemačkih sportista bilo obuhvaćeno državnim nastojanjima da se po svaku cenu stvori vrsta komunističkih super ljudi, sportskih heroja koji su intenzivno hranjeni steroidima i drugim medikamentima radi poboljšanja sportskih rezultata. Jedna od njih bila je i Hajdi Kriger, bacačica kugle koju je njen trener, kada je imala 16 godina, stavio na intenzivnu steroidnu terapiju ali u kombinaciji sa kontraceptivnim pilulama, da bi brzo dobila na težini i izgradila mišiće. 1986.g. kada joj je bilo 20 godina, postala je evropska šampionka i osvajačica olimpijske zlatne medalje. Sredinom devedesetih Hajdi Kriger je operativno promenila pol u muški i uzela ime Andreas.7. Ewa Klobukowska je poljska sprinterka koja je osvojila bronzanu medalju na 100 metara i zlatnu medalju u ženskoj štafeti 4x100 m. na letnjim Olimpijskim igrama u Tokiju 1964. Klobukowska je bila prva olimpijska takmičarka koja je eliminisana jer nije prošla test utvrđivanja ženskog pola. Njoj je pronađen “jedan hromozom viška” u toj ranoj fazi uvedenog hromozomskog testiranja 1967 i posledično tom nalazu, bilo joj je zabranjeno da se takmiči u ženskom profesionalnom sportu. 8. Santhi Soundarajan je srednjeprugašica iz Indije koja je 2006.g. osvojila srebrnu medalju na Azijskim igrama. Oduzeta joj je medalja jer nije prošla test utvrđivanja ženskog pola. 9. Mary Edith Louise Weston iz Velike Britanije bila je najbolja bacačica kugle između 1924 i 1930, i najbolja bacačica koplja 1927. Ona još uvek drži britanski rekord u bacanju kugle. Kada je prestala da se takmiči sredinom tridesetih godina Meri je jednostavno počela da živi kao muškarac po imenu Mark Veston. 10. Iolanda Balaš. Kada je uvedena obavezna provera pola sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, rumunska skakačica u vis Jolanda Balaš je odbila da se takmiči na olimpijskim igrama. Otišla je u Budimpeštu 1966 na Evropski šampionat u atletici kao posmatračica, i viđena je u gledalištu Nep stadiona sa steznikom. Rumunski sportski zvaničnici su objavili da pati od kalcifikacije tetiva i da zbog toga više neće moći da se takmiči. 11. Jarmila Kratochvílová, čehoslovačka trkačica postavila je svetske rekorde na 400 i 800 metara i osvojila je zlatne medalje na svetskim atletskim šampionatima u obe te discipline. Oborila je svetski rekord na 800 metara 1983.g. sa vremenom 1:53.28. Na Svetskom atletskom šampionatu u Helsinkiju kratko posle toga pobedila je na 800 metara i postavila novi svetski rekord na 400 metara od 47.99 seconds. Njen rekord na 800 metara je još uvek važeći kao najtrajniji rekord u atletici. Zbog svoje veoma maskuline, mišićave pojave Kratohvilova je više puta stavljana pod sumnju da koristi nedozvoljena sredstva ili da nije ženskog pola. Posle 1983. nije učestvovala na olimpijskim igrama, kako neki smatraju, da bi izbegla rigorozne olimpijske provere pola. Tako nikada nije dokazano, ni da nije žena, niti da uzima nedozvoljena sredstva. Kada je 1966. godine osnovana Medicinska komisija MOK-a, jedan od njenih prvih zadataka je bio da ispitaju metode za utvrđivanje toga da li su takmičarke u ženskim događajima zaista žene. Zapravo aktivnosti te MOKove komisije preduzimale su se uglavnom u dve oblasti: kontroli pola žena i kontroli korišćnja opojnih sredstava, i jedno i drugo sa motivom da se sprece sportske
prevare, nepoštene, neopravdane takmičarske prednosti stečene nedozvoljenim sredstvima. Era ispitivanja pola je trajala od 1966. do juna 1999. godine, i tokom ovog 33-godišnjeg perioda takmičarke su morale da dokazuju da imaju ženske genitalne organe ili X hromozome. Zamena prvobitnog vizuelnog ispitivanja genitalija analizom hromozoma je promenila uslove koje je takmičarka morala da zadovolji da bi se takmičila u ženskom delu takmičenja. Više nije bilo dovoljno samo da takmičarka ima ženske genitalne organe da bi dokazala da je žena. U naprednijoj fazi provere pripadnosti ženskom polu, sportistkinji za dokazivanje toga da je žena bio je potreban genetski dokaz koji pokazuje da svaka ćelija u njenom telu sadrži XX hromozome. Smatralo se takmičarke čiji su rezultati ispitivanja pokazivali hromozome koji su se razlikovali od XX hromozoma nisu uspešno prošli ispitivanje i stoga im je bilo zabranjeno da se takmiče kao žene. Po tadašnjem stavu Medicinske komisije MOK-a, žene koje imaju bilo koji oblik Y hromozoma automatski su smatrane “hibridima”, a ne ženama. Stoga je neprolazak na ovom ispitivanju vodilo u uskraćivanju prava toj osobi da se u svetu sporta naziva zenom i samim tim da se takmici u zenskoj konkurenciji.
Osobe koje su promenile pol posle puberteta predstavljale su mnogo kompleksniji problem, jer su za vreme puberteta odrasli i formirali se pod uticajem polnih hormona. Posebno je postavljeno pitanje muškaraca koji su u toku puberteta pod uticajem testosterona stekli takve telesne osobine koje su značajno prisutne celog života bez obzira na kasniju eventualnu promenu pola u ženski. Zbog toga se tada nije fomirao neki poseban stav po tom pitanju već je preporučeno da sportske vlasti svaki takav slučaj ispituju na pojedinačnoj osnovi. Ove preporuke služile su kao vodeći principi MOKu kada je odlučivao o tom pitanju. U godinama koje su usledile pokazalo se da je individualno ispitivanje slučajeva prihvatljivosti sportista koji su prošle proces prilagođavanja pola posle puberteta nedovoljno precizna preporuka. MOK se pitao šta to ocenjivanje treba zapravo da obuhvati i koje zahteve treba da ispuni konkretna osoba da bi joj se omogućilo da se takmiči u konkurenciji svog novostečenog pola? Najviše pažnje je poklonjeno pitanjima: (A) Koliko dugo traje relevantnost uticaj hormona pre puberteta? Da li uticaj testosterona na mišićnu snagu za vreme puberteta muškaraca ikada nestaje? Koliko dugo tretman ženskim hormonima traje da bi se smatrao dovoljnim? Kako bilo ko može da bude siguran da se zahtevani hormonalni tretman ženskim hormonima uopšte desio? Sva ova ptanja ostala su otvorena za dalja istraživanja i za odgovore stručnjaka izvan MOKa i MASa.tav Svetskog profesionalnog udruženje za transrodno zdravlje SPUSZ (na engleskom WPATH)207 o neophodnosti depatologizacije transrodnosti izraženo u saopštenju maja 2010. požuruje depatologizaciju rodne nesuklađenosti širom sveta. Više se naime, ne smatraju etičkim medicinski tretmani averzije, bezuspešno pokušavani u prošlosti, radi promene rodnog identiteta neke osobe i njenog rodnog izražavanje sa ciljem da se takva osoba „normalizuje“ tj. prihvati svoj biološki pol stečen prilikom rođenja208. Potrebno je prihvatiti trend depatologizacije rodne neusklađenosti jer je to fenomen ljudske različitosti koji ne sme da bude osuđen kao nešto što je samo po sebi negativnog ili patološkog karaktera. U skladu sa tim trendom, pojam “rodni poremećaj” treba da bude zamenjen neutralnijim terminom “rodna disforija.U nameri da se udovolji stalno prisutnom, opravdanom zahtevu da sport mora da bude potpuno nediskriminativan i inkluzivan s jedne, i zahtevima transpolnih osoba s druge strane, pohitalo se ali možda još uvek bez pravih istraživačkih podataka u nešto što za sada doduše još uvek nije proizvelo najgore posledice, ali one se lako mogu zamisliti. Omogućavanje trans ženama da se takmiče u ženskoj konkurenciji bez pravih istraživanja o tome koliko dugo traju fizičke prednosti rođenih muškaraca posle operacije, koliko i kakva hormonalna terapija može da ih ukloni ako uopšte može (npr. mušku visinu i veći muški kapacitet pluća sigurno ne može), može lako da dovede do toga da biološke žene postepeno budu potisnute iz vrhunskog sporta. Ili drugim rečima, moguće je da se u buduće umesto muške i ženske konkurencije formiraju dve takmičarske kategorije, "muškarci" i "bivši muškarci". Ironija takvog anticipiranog pravca budućeg razvoja sporta je u tome što bi se ženski sport time možda vratio počecima modernog olimpijskog pokreta kada su žene bile nepoželjne takmičarke. Naime, očevi modernog olimpijskog pokreta, posebno de Kuberten, su se protivili uopšte učešću žena na olimpijadama. Sada zene  imaju mogućnost da se takmiče na Olimpijskim igrama, ali su time svi prinuđeni da izaberu jedan pol i da učestvuju u MOK-ovoj primeni binarnog razmišljanja o polu i rodu. Na taj način se odobrava MOK-ovo neprepoznavanje spektra rodova za koje se  opredele.Na taj način se odobrava MOK-ovo neprepoznavanje spektra rodova za koje se smatra da postoje ili mogu da postoje između muškog i ženskog roda. Osim potiskivanja, čak i moguće postepene eliminacije bioloških žena iz takmičenja od strane trans žena, što je prva loša buduća mogućnost, zamislive su i druge negativne mogućnosti. Sećamo se da su evnusi vekovima bili potrebni za npr. otomanske hareme, dvorove kineskih mandarina pa i evropske operske kuće 18. i 19. veka kao pevači kastrati. Te potrebe su zadovoljavali oni najsiromašniji slojevi, prihvatajući sakaćenje svoje muške dece u nedostatku rešenja za svoja elementarna egzistencijalna pitanja. Koliko roditelja danas u gladnoj Africi, drugim zemljama trećeg sveta ili tzv „džepovima siromaštva“ na Zapadu, počinje tako da rezonuje? Nije doduše bilo dovoljno vremena da se za londonsku Olimpijadu 2012.g. brzo isprodukuju trans ženske takmičarke ali većza sledeće olipmpijske igre 2016. g. u Rio de Ženeiru ima sasvim dovoljno vremena. U dodatku, može se pretpostaviti i da Kina sigurno neće propustiti šansu da uknjiži još koju medalju i na taj način. 

JEDVA CEKAMO OLIMPIJADU. DESAVAJU SE KRUPNE STVARI. TRANSRODNOST SE PRVO POKAZALA NA EVROVIZIJI  I TO ODAVNO. SAD CE BITI I NA OLIMPIJADAMA. MODERNO DRUSTVO NEMA STA. ALI I SPORT JE MNOGO DRUGACIJI OD EVROVIZIJE U KOJOJ BEZ OBZIRA UZIVAMO. KAO STO CEMO I U OLIMPIJADI NARAVNO!