Kako je svet nastao, tako će i nastaviti saglasno kretanju Sunca. Potvrdile su i Maje i Stari Grci i Vavilonci i Egipćani.
Život će nastaviti.
A svi oni koji ne uspeju da se sputaju i odole umišljaju da mogu biti iznad Postojanja, po prirodi i principu kretanja Sunca, nestaće.
Baš kao i sve do sada.
Svest subjekata Postojanja će se izdići.
Jer kao već napomenuh, Sunce upravo prelazi onu magučnu crtu nastanka Novog Sveta. Ne zove se tek tako ovo vreme što dolazi, vremenom Vodolije - New World.
Postojanje inace označava pripadnost nečega svijetu
iskustva, odnosno bivanje u vremenu i prostoru.
Postojanje predstavlja jedno od središnjih pitanja filozofije („Šta postoji?“). Često se definiše u odnosu prema esenciji, a obično se suprotstavlja pojmovima prividnosti i mogućnosti.
POSTOJANJE CIVILIZACIJE I LJUDI VEZANO JE I SA VEROVANJEM U POSTOJANJE BOGA.
Na sajtovima na Internetu se mogu naći oko 400 dokaza da Bog
postoji. Najnoviji je da Bog uslišava molitve samo iz opravdanih
razloga, a iz eksperimenata neće to da čini.
Uopšteno, dokazi o postojanju Boga se dele na apriori (Anselmo) i
apostriori (Toma). Postoje i ontološki dokazi (Moguće je zamisliti
najsavršenije biće. Ali pošto ne postoji u stvarnom svetu, onda Bog
postoji). Ovaj dokaz su pobili i Rasel i Hjum i Kant.
·
Toma je dao dokaz u 15-om veku regresijom unazad:
o
Nepokretni pokretač : Ništa se ne pokreće dok ga ne pokrene
pokretač, tako se krećući ∞ unazad dolazimo do toga da neko mora
načiniti prvi korak: Bog.
o
Neuzrokovani uzrok: Analogno za uzroke
o
Mora da je bilo vreme kada nije bilo ni jedne fizičke stvari. Pošto
postoje, stvorio ih je Bog.
·
Ontološki dokaz: Sve stvari se mogu poređati po stepenu, moral,
fizička veličina, istina, lepota, uzvišenost, pa je vrhovni stepen
Bog. ( Duhovita opaska iz doba prosvetitelja glasi : Svi ljudi se
razlikuju po vonju, pa je maksimalni smrdljivko Bog)
·
Postoji dokaz na Internetu "Bog je potreba za utehom". (Uteha i
dalje nije istina) ili dokaz "Bog je neka energija koja se nalazi
svuda".
·
Takođe "postoje" precizniji dokazi. Na primer m/0 = ∞, odakle sledi
da je m=0∞, dakle svu masu Svemira je stvorila beskonačna moć ni iz
čega!
·
Teleološki argument: (Zbog pseudo-naučnog prizvuka, omiljenim
formulacijama teleološkog argumenta pribegavaju zastupnici ID).
o
Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom
ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti
svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće
je bog.
o
Univerzumom upravljaju prirodni zakoni, a zakoni zahtevaju
zakonodavca. Zakone univerzuma propisao je nadnaravni bog i on mora
postojati.
o
Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao
slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži
neredu, što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora
postojati stvaralac, dizjaner.
o
Univerzum je suviše dobro prilagođen za nastanak života da bi to
bilo slučajno. Dizajn zahteva dizajnera. Stoga, mora postojati
dizajner i to je bog.
·
Argumenti zasnovani na čudima: Čuda opisana u Bibliji predstavljaju
suspenziju prirodnih zakona. Kako su se dogodila, ona moraju biti
posledica natprirodne sile. Ta sila je bog.
·
Paskalova opklada: Postojanje boga ne može se dokazati. Ukoliko,
međutim, bog postoji, vernik dobija sve (raj), a nevernik gubi sve
(pakao). Ako pak bog ne postoji, vernik ne gubi ništa, a nevernik ne
dobija ništa. Stoga, verom u boga se dobija sve, a ne gubi ništa.
·
Argument na bazi morala: Za razliku od životinja, ljudska bića su
sposobna za moralno suđenje i delovanje. Osećajem za moral obdarilo
ih je natprirodno biće – bog. Da nije njega, ljudi bi bili bez
moralnog uporišta.
·
Argument na bazi ličnog iskustva.
·
Naučnici veruju u boga.
·
Mnogo ljudi veruje u boga.
Ali moćna Matematika nas odmah opominje...
Argument primarnog pokretača ili isto i primarnog uzroka je
inherentno kontradiktoran. Iz premise koja kaže da kretanje zahteva
pokretača, zaključuje se da postoji prvi pokretač kojeg ništa nije
pokrenulo! No, recimo da se to može zanemariti. Postoji još veća
logička greška: zašto taj i takav prvi pokretač mora biti bog? Zašto
to mora biti dalje baš hrišćanski bog, tj. bog s obeležjima koje mu
pripisuju hrišćanske svete knjige? Slobodno možemo u tom dokazu
zameniti reč "bog" sa bilo kojom drugom reči i argument nimalo ne
gubi na snazi (ili slabosti). Ukoliko se pojam „bog“ zameni na
primer, pojmom „Zevs“, potpuno važi stanovište!
Često nam promakne, ali ontološki argument je praktično naopak!
Počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je
prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može imati
svojstva poput morala, lepote, plemenitosti.
Svojstva koja se pripisuju bogu, tačnije, ona koja mu pripisuje
hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste: Ako je bog
sveznajući, i ako uzmemo da je Isus bog, on je morao unapred znati
da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo
žrtvovao? I dalje, ukoliko je bog svemoćan, da li to znači da može
da napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi,
nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne,
ponovo nije svemoćan.
Teleološki argument, najjednostavnije rečeno, unapred podrazumeva
ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto
objasni zahteva širi kontekst u kojem će se razumeti pojam ili
pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se „objasni“
univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od
univerzuma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi bog
i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje
univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univerzuma, onda
objašnjenje boga mora podrazumevati njegovog boga i tako ukrug.
S nastankom i širenjem kreacionizma, a potom i „teorije“
inteligentnog dizajna, teleološki argument dobio je na značaju.
Ali...Prirodni zakon je opis, a ne preskriptivno pravilo. Univerzum
nije rukovođen ničim. Prirodni zakoni nisu ništa drugo do naše,
ljudske, koncepcije o tome kako se univerzum i ono što ga čini
ponaša. Ne radi se o nalozima, zakonima, propisima, receptma…
Štaviše, ako bi teleološki argument bio validan, božjim umom takođe
bi morali upravljati neki principi koji, po logici argumenta,
zahtevaju donosioca.
Biologija ne tvrdi da organizmi nastaju u jednom koraku,
zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je po definiciji
dugotrajan proces – postepena akumulacija minornih, praktično
neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.
Procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je
nelogično. Zamislimo dobitnika na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za
dobitak je bila toliko mala da ja verovatno nisam dobio sedmicu.“
Kreacionisti pogrešno citiraju drugi princip termodinamike, koji
govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju
naseljavamo, jeсте otvoreni sistem koji energiju dobija od sunca.
Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energetskih
inputa, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj
tački u vremenu, razume se, naše sunce će se ohladiti i život na
zemlji će nestati.
Tvrdnja da je univerzum odlično mesto za život je besmislena.
Naprotiv, univerzum je izrazito neprijateljska sredina za život! U
prošlosti, život s naše planete zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto
vrsta koje su postojale tokom istorije života na Zemlji, izumrle su.
Osim toga, normalna materija, kao što su zvezde i planete, zauzima
manje od 0.0000000000000000000042 odsto onog dela univerzuma koji
možemo da posmatramo. Živi svet čini još manji deo. Ako je univerzum
ičemu naklonjen, moglo bi se reći da su to crne rupe. U čemu se
sastoji osnovni previd zastupnika ovog argumenta? Ne shvataju da
stvar stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gostoljubivosti univerzuma
posledica je činjenice da smo kao bića adaptirani na život u onom
njegovom delu koji naseljavamo.
Nema dokaza da su se čuda opisana u Bibliji odista dogodila. Za neka
se naprosto može reći da predstavljaju statistički malo verovatne
događaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski primer: činjenica da samo jedna
osoba preživi avionsku nesreću u kojoj strada preostalih 200 putnika
i članova posade nije čudo; još manje se može reći da se radi o aktu
božjeg milosrđa (ako bog postoji, osim što je poštedeo život jednoj
osobi, ubio je 200 drugih ljudi u jednom cugu). Čitav argument
počiva na prethodnom prihvatanju Svetog pisma kao istinitog. Reč je,
međutim, o tekstu koji obiluje čudima tamo gde im nije mesto. Tako,
na primer, Bog stvara zemlju pre svetlosti i zvezda, a ptice i neke
sisare pre reptila; razdvajanje svetlosti i tame događa se prvog
dana postanja – tri dana pre nego što nastaju sunce i zvezde kao
izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg dana, odnosno dan pre nego
što će bog stvoriti izvore svetlosti neophodne za fotosintezu. Sama
Biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične greške,
nekonzistentna je i kontradiktorna. Isto tako,jevanđelja protivreče
jedna drugima, čak i u pogledu najvažnijih događaja koja opisuju,
kao što su Isusova genealogija i uskrsnuće.
Formulacija Paskala ne govori ništa o nužnosti nadnaravnog bića.
Može se reći da se bavi posledicama i argument je u korist vere na
bazi iracionalnog straha. Osim toga, formulacija je netačna. Nije
istina da vernik ništa ne gubi zbog svoje vere. Umanjuje vrednost
sopstvenom ovozemaljskom životu u korist mita o životu posle smrti i
konstantno žrtvuje istinu i iskrenost da bi laž održao živom.
Religija zahteva vreme, energiju i novac i česta je pretnja
čovekovoj slobodi. Isto tako, nije istina da ateista ne dobija ništa
time što ne veruje u boga. Psihološki posmatrano, individuacija i
samoaktuelizacija su nemoguće ili barem polovične bez slobode
mišljenja, radoznalosti, prava na sumnju. Osim toga, Paskal je bio
katolik. Bog o kojem on govori je hrišćanski bog. Hrišćanstvo,
naravno, nije jedina monoteistička religija. Šta ako bog zaista
postoji, ali pravi bog nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo kog
hrišćanina to dovodi u jednaku opasnost pred bogom kao i ateistu.
Suštinski, argument na bazi morala je argument iz neznanja. Etički
sistemi zasnovani su na vrednosti koju ljudi pripisuju životu: dobro
je ono što je dobro za život; loše je ono što životu preti. Ljudski
um biološki je predisponiran da „zna“ razliku između onoga što
podstiče i onoga što sputava ili uništava život. Za tako nešto, bog
nije potreban. Jedna od premisa na kojoj počiva ovaj argument – da
su ljudi jedine moralne životinje – po svemu sudeći je netačna.
(majmuni, ptice, šimpanze) Kakve
moralne svetonazore nalaže Biblija? Kakav je moralni uzor bog kojeg
opisuje? Hrišćanski bog je toleriše, čak zapoveda, držanje robova,
silovanje žena i ubijanje dece. Onog trenutka kada neko odluči da ne
poštuje zapovest o ubistvu žene zato što nije devica ili deteta zbog
nepoštovanja roditelja, on priznaje da je moralno suđenje –
uočavanje razlike između dobra i zla – moguće i bez boga.
Iz ovog argumenta proističe i načelo poznato u formulaciji: Kada ne
bi bilo boga, sve bi bilo dozvoljeno. Ova teza podrazumeva dve
stvari: (1) boga kao moralno uporište; (2) boga kao vrhovni
autoritet koji propisuje šta je dobro (moralno), a šta loše
(nemoralno, zlo).
Iz prve teze sledi da neverujući ljudi nemaju moralnog uporišta.
Drugim rečima, nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Emprijski
dokazi kažu nešto sasvim suprotno: društva s manjim udelom vernika
su, između ostalog, manje konfliktna, ateizam i sekularna
organizacija društva su u pozitivnoj korelaciji s ličnim i opštim
blagostanjem.
Druga teza predstavlja još veći problem za teiste. Naime, postavlja
se sledeće pitanje: Da li je nešto dobro zato što to bog odobrava
ili ga bog odobrava zato što je to dobro?
Recimo da se teista opredeli za drugu opciju. U tom slučaju,
činjenica da je nešto dobro „starija“ je od boga. Drugim rečima,
razlog što je nešto dobro nema veze s bogom; bog samo konstatuje da
je nešto dobro i zato to odobrava. Prva alternativa pak uvodi
arbitrarnost; na primer, ubistvo je nemoralno zato što ga bog ne
odobrava. Drugim rečima, ubistvo nije nemoralno ili zlo samo po
sebi, već je takvo zato što ga takvim smatra bog. Da li to onda
znači da bi ubiti čoveka bilo sasvim u redu kada bi bog tako nešto
odobrio? Zamislivo je, naime, da se bog iz nekog razloga naljuti na
ljude i odobri ubistvo. Ako bi ono time postalo moralno ispravno,
onda moral zavisi samo od božje volje, a ona, kao i svaka volja,
može biti promenljiva. Moral je, dakle, arbitraran i relativan –
suprotno od ideje o bogu kao uslovu apsolutnog morala od kojeg
teista polazi.
Teista, svakako, uvek može da odgovori da bog nikada ne bi odobrio
ubistvo, jer je bog dobar. To nas, međutim, vraća na gore pominjanu
drugu opciju, prema kojoj je dobro ono što bog odobrava. Onda iskaz
„bog je dobar“ ne znači ništa drugo do da bog odobrava samog sebe.
Apsurd.
Argument na bazi ličnog iskustva se svodi na tvrdnju da je lična
spoznaja boga dovoljan dokaz njegovog postojanja. Problem je,
međutim, što lično spiritualno (mistično) iskustvo ne ukazuje ni na
šta izvan uma onog koji nešto tvrdi. Bez namere da ovo zvuči
uvredljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za mentalno zdravlje koji
rade s akutno psihotičnim pacijentima svakodnevno se suočavaju s
ovom vrstom „argumentacije“ od ljudi koji tvrde da su sam Isus
Hrist, Napoleon, Jovanka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove
halucinacije i deluzije jestu njihova realnost – to niko ne spori –
ali ih to ne čini Napoleonom ili Elvisom.
Teisti skloni ovom argumentu često tvrde da ateisti ne mogu da se
uvere u postojanje boga jer im nedostaje spiritualno čulo. Negiranje
boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi isto kao kada bi slepa
osoba negirala boje. Analogija, na žalost teista, ne stoji. Za
razliku od boga, slepi ljudi i ljudi koji imaju tipičan vid dele
isti fizički svet. U tom svetu, moguće je pratiti putanju svetlosti
od zdravog oka do mozga.
Argument da naučnici veruju u boga je zapravo pozivanje na autoritet
i nikako ne ide u prilog teistima. Mada nema spora da znatan broj
naučnika veruje u boga, svakako je više onih koji su ateisti. Drugim
rečima, ateisti se najmanje jednako dobro mogu pozvati na autoritet
tog tipa. Ovaj argument pada, međutim, na ozbiljnijem nivou. Niko od
naučnika koji i javno govore o svojoj ličnoj veri ne tvrdi da ima
naučne dokaze za postojanje boga, niti pristaje da o bogu govori
drugačije osim kao o ličnom bogu.
Argument da mnogo ljudi veruje u boga
ništa ne govori o bogu, već o čovečanstvu. Popularnost neke ideje ne
dokazuje ništa o toj ideji; reč je o logičkoj grešci poznatoj kao
argumentum ad populum. Osim toga, ne veruju svi vernici u istog
boga. Postoji više monoteističkih i bezbroj paganskih bogova, pri
čemu su uverenja koja zastupaju njihovi sledbenici ponekad direktno
međusobno isključivi
POSTOJANJE UOVOMVREMENU I OVOM UNIVERZUMU ZA NASU CIVILIZACIJU JE MATRIKS IZ KOGA KAKO VEC DUGO ZELIMO IZLAZIMO USKORO. OSTALI PARALELNI SVETOVI FUNKCIONISU PODRUGACIJIM PRAVILIMA I ZATO SU NAM NEDOSTUPNU U NASEM UNIVERZUMU. POSTOJANJE BOGA GLEDAJUCI SA ASPEKTA REALNO VIRTUALNOG SVETA MOGUCE JE DOKAZATI STO SE DOSADA NIJE MOGLO. PA RUKU POD RUKU POSTOJANJE BOGA I COVEKA NEKAKO FUNKCIONISE KROZ PERCEPCIJU NASIH CULA I KROZ NASU SVEST I ZNANJE.
TOLIKO O POSTOJANJU. VIDIMO SE NADAM SE U NEKOM TOTALNO REALNOM SVETU GDE CE SVE BITI JASNO DEFINISANO, A NE KAO SADA KAD NISTA NIJE SKROZ DEFINISANO PA NAS CINI NESIGURNIM I U SVETU GDE NI SOPSTVENOJ PERCEPCIJI NE SMEMO I NE MOZEMO VEROVATI.