VEROVATNO BI PRICA O POSTOJANJU TREBALA DA BUDE ISPRICANA NA BOZIC. ALI ,MENI SE DESILA ZA USKRS STO MOZDA I NIJE SLUCAJNO. TREBA CELA OVA CIVILIZACIJA DA VASKRSNE POSLE TOTALNOG NESTAJANJA. CUDO ZVANO VODOLIJA.
Postojanje predstavlja jedno od središnjih pitanja filozofije („Šta postoji?“). Često se definiše u odnosu prema esenciji, a obično se suprotstavlja pojmovima prividnosti i mogućnosti.
POSTOJANJE CIVILIZACIJE I LJUDI VEZANO JE I SA VEROVANJEM U POSTOJANJE BOGA.
Na sajtovima na Internetu se mogu naći oko 400 dokaza da Bog postoji. Najnoviji je da Bog uslišava molitve samo iz opravdanih razloga, a iz eksperimenata neće to da čini.
Uopšteno, dokazi o postojanju Boga se dele na apriori (Anselmo) i apostriori (Toma). Postoje i ontološki dokazi (Moguće je zamisliti najsavršenije biće. Ali pošto ne postoji u stvarnom svetu, onda Bog postoji). Ovaj dokaz su pobili i Rasel i Hjum i Kant.
· Toma je dao dokaz u 15-om veku regresijom unazad:
o Nepokretni pokretač : Ništa se ne pokreće dok ga ne pokrene pokretač, tako se krećući ∞ unazad dolazimo do toga da neko mora načiniti prvi korak: Bog.
o Neuzrokovani uzrok: Analogno za uzroke
o Mora da je bilo vreme kada nije bilo ni jedne fizičke stvari. Pošto postoje, stvorio ih je Bog.
· Ontološki dokaz: Sve stvari se mogu poređati po stepenu, moral, fizička veličina, istina, lepota, uzvišenost, pa je vrhovni stepen Bog. ( Duhovita opaska iz doba prosvetitelja glasi : Svi ljudi se razlikuju po vonju, pa je maksimalni smrdljivko Bog)
· Postoji dokaz na Internetu "Bog je potreba za utehom". (Uteha i dalje nije istina) ili dokaz "Bog je neka energija koja se nalazi svuda".
· Takođe "postoje" precizniji dokazi. Na primer m/0 = ∞, odakle sledi da je m=0∞, dakle svu masu Svemira je stvorila beskonačna moć ni iz čega!
· Teleološki argument: (Zbog pseudo-naučnog prizvuka, omiljenim formulacijama teleološkog argumenta pribegavaju zastupnici ID).
o Mada o tome nemaju znanje, tela u prirodi usmerena su prema nekom ishodu, odnosno cilju. Neko inteligentno biće moralo je obezbediti svrhu i cilj njihovog delovanja. Stoga, takvo biće postoji i to biće je bog.
o Univerzumom upravljaju prirodni zakoni, a zakoni zahtevaju zakonodavca. Zakone univerzuma propisao je nadnaravni bog i on mora postojati.
o Malo je verovatno da je život, u svoj svojoj kompleksnosti, nastao slučajno. Drugi zakon termodinamike kaže da svaki sistem teži neredu, što onda znači da je evolucija nemoguća. Stoga, mora postojati stvaralac, dizjaner.
o Univerzum je suviše dobro prilagođen za nastanak života da bi to bilo slučajno. Dizajn zahteva dizajnera. Stoga, mora postojati dizajner i to je bog.
· Argumenti zasnovani na čudima: Čuda opisana u Bibliji predstavljaju suspenziju prirodnih zakona. Kako su se dogodila, ona moraju biti posledica natprirodne sile. Ta sila je bog.
· Paskalova opklada: Postojanje boga ne može se dokazati. Ukoliko, međutim, bog postoji, vernik dobija sve (raj), a nevernik gubi sve (pakao). Ako pak bog ne postoji, vernik ne gubi ništa, a nevernik ne dobija ništa. Stoga, verom u boga se dobija sve, a ne gubi ništa.
· Argument na bazi morala: Za razliku od životinja, ljudska bića su sposobna za moralno suđenje i delovanje. Osećajem za moral obdarilo ih je natprirodno biće – bog. Da nije njega, ljudi bi bili bez moralnog uporišta.
· Argument na bazi ličnog iskustva.
· Naučnici veruju u boga.
· Mnogo ljudi veruje u boga.
Ali moćna Matematika nas odmah opominje...
Argument primarnog pokretača ili isto i primarnog uzroka je inherentno kontradiktoran. Iz premise koja kaže da kretanje zahteva pokretača, zaključuje se da postoji prvi pokretač kojeg ništa nije pokrenulo! No, recimo da se to može zanemariti. Postoji još veća logička greška: zašto taj i takav prvi pokretač mora biti bog? Zašto to mora biti dalje baš hrišćanski bog, tj. bog s obeležjima koje mu pripisuju hrišćanske svete knjige? Slobodno možemo u tom dokazu zameniti reč "bog" sa bilo kojom drugom reči i argument nimalo ne gubi na snazi (ili slabosti). Ukoliko se pojam „bog“ zameni na primer, pojmom „Zevs“, potpuno važi stanovište!
Često nam promakne, ali ontološki argument je praktično naopak! Počiva na shvatanju egzistencije kao atributa. Naprotiv, ona je prethodna datost. Tek nakon što nešto postoji, ono može imati svojstva poput morala, lepote, plemenitosti.
Svojstva koja se pripisuju bogu, tačnije, ona koja mu pripisuje hrišćanstvo, rađaju niz ontoloških problema za teiste: Ako je bog sveznajući, i ako uzmemo da je Isus bog, on je morao unapred znati da će se žrtvovati i uskrsnuti. Ako je to znao, šta je zapravo žrtvovao? I dalje, ukoliko je bog svemoćan, da li to znači da može da napravi kamen koji ne može da podigne? Ako ne može da ga napravi, nije svemoćan; ako može da ga napravi, ali ne može da ga podigne, ponovo nije svemoćan.
Teleološki argument, najjednostavnije rečeno, unapred podrazumeva ono što tek treba da dokaže. Naime, svaki pokušaj da se nešto objasni zahteva širi kontekst u kojem će se razumeti pojam ili pojava čijem se objašnjenju teži. Nastojanje da se „objasni“ univerzum podrazumeva postojanje nečeg sveobuhvatnijeg od univerzuma. Problem je što je univerzum sve što postoji. Ako bi bog i postojao, on bi morao biti njegov deo. Ukoliko pak objašnjenje univerzuma zahteva postuliranje nekog višeg univerzuma, onda objašnjenje boga mora podrazumevati njegovog boga i tako ukrug.
S nastankom i širenjem kreacionizma, a potom i „teorije“ inteligentnog dizajna, teleološki argument dobio je na značaju. Ali...Prirodni zakon je opis, a ne preskriptivno pravilo. Univerzum nije rukovođen ničim. Prirodni zakoni nisu ništa drugo do naše, ljudske, koncepcije o tome kako se univerzum i ono što ga čini ponaša. Ne radi se o nalozima, zakonima, propisima, receptma… Štaviše, ako bi teleološki argument bio validan, božjim umom takođe bi morali upravljati neki principi koji, po logici argumenta, zahtevaju donosioca.
Biologija ne tvrdi da organizmi nastaju u jednom koraku, zahvaljujući jednoj slučajnoj mutaciji. Evolucija je po definiciji dugotrajan proces – postepena akumulacija minornih, praktično neuočljivih promena, koje se događaju kroz generacije.
Procenjivati verovatnoću nečega što je već činjenica – potpuno je nelogično. Zamislimo dobitnika na lutriji koji kaže: „Verovatnoća za dobitak je bila toliko mala da ja verovatno nisam dobio sedmicu.“
Kreacionisti pogrešno citiraju drugi princip termodinamike, koji govori o povećanju nereda u zatvorenom sistemu. Zemlja, planeta koju naseljavamo, jeсте otvoreni sistem koji energiju dobija od sunca. Usložnjavanje je normalna posledica sunčevog i drugih energetskih inputa, baš kao što je to slučaj s embrionom, na primer. U nekoj tački u vremenu, razume se, naše sunce će se ohladiti i život na zemlji će nestati.
Tvrdnja da je univerzum odlično mesto za život je besmislena. Naprotiv, univerzum je izrazito neprijateljska sredina za život! U prošlosti, život s naše planete zbrisan je pet puta. Čak 99.9 odsto vrsta koje su postojale tokom istorije života na Zemlji, izumrle su. Osim toga, normalna materija, kao što su zvezde i planete, zauzima manje od 0.0000000000000000000042 odsto onog dela univerzuma koji možemo da posmatramo. Živi svet čini još manji deo. Ako je univerzum ičemu naklonjen, moglo bi se reći da su to crne rupe. U čemu se sastoji osnovni previd zastupnika ovog argumenta? Ne shvataju da stvar stoji sasvim obrnuto: Iluzija o gostoljubivosti univerzuma posledica je činjenice da smo kao bića adaptirani na život u onom njegovom delu koji naseljavamo.
Nema dokaza da su se čuda opisana u Bibliji odista dogodila. Za neka se naprosto može reći da predstavljaju statistički malo verovatne događaje. Uzmimo sasvim ovozemaljski primer: činjenica da samo jedna osoba preživi avionsku nesreću u kojoj strada preostalih 200 putnika i članova posade nije čudo; još manje se može reći da se radi o aktu božjeg milosrđa (ako bog postoji, osim što je poštedeo život jednoj osobi, ubio je 200 drugih ljudi u jednom cugu). Čitav argument počiva na prethodnom prihvatanju Svetog pisma kao istinitog. Reč je, međutim, o tekstu koji obiluje čudima tamo gde im nije mesto. Tako, na primer, Bog stvara zemlju pre svetlosti i zvezda, a ptice i neke sisare pre reptila; razdvajanje svetlosti i tame događa se prvog dana postanja – tri dana pre nego što nastaju sunce i zvezde kao izvori svetlosti; biljke nastaju trećeg dana, odnosno dan pre nego što će bog stvoriti izvore svetlosti neophodne za fotosintezu. Sama Biblija je istorijski netačna, sadrži činjenične greške, nekonzistentna je i kontradiktorna. Isto tako,jevanđelja protivreče jedna drugima, čak i u pogledu najvažnijih događaja koja opisuju, kao što su Isusova genealogija i uskrsnuće.
Formulacija Paskala ne govori ništa o nužnosti nadnaravnog bića. Može se reći da se bavi posledicama i argument je u korist vere na bazi iracionalnog straha. Osim toga, formulacija je netačna. Nije istina da vernik ništa ne gubi zbog svoje vere. Umanjuje vrednost sopstvenom ovozemaljskom životu u korist mita o životu posle smrti i konstantno žrtvuje istinu i iskrenost da bi laž održao živom. Religija zahteva vreme, energiju i novac i česta je pretnja čovekovoj slobodi. Isto tako, nije istina da ateista ne dobija ništa time što ne veruje u boga. Psihološki posmatrano, individuacija i samoaktuelizacija su nemoguće ili barem polovične bez slobode mišljenja, radoznalosti, prava na sumnju. Osim toga, Paskal je bio katolik. Bog o kojem on govori je hrišćanski bog. Hrišćanstvo, naravno, nije jedina monoteistička religija. Šta ako bog zaista postoji, ali pravi bog nije Hrist nego Alah? Paskala ili bilo kog hrišćanina to dovodi u jednaku opasnost pred bogom kao i ateistu.
Suštinski, argument na bazi morala je argument iz neznanja. Etički sistemi zasnovani su na vrednosti koju ljudi pripisuju životu: dobro je ono što je dobro za život; loše je ono što životu preti. Ljudski um biološki je predisponiran da „zna“ razliku između onoga što podstiče i onoga što sputava ili uništava život. Za tako nešto, bog nije potreban. Jedna od premisa na kojoj počiva ovaj argument – da su ljudi jedine moralne životinje – po svemu sudeći je netačna. (majmuni, ptice, šimpanze) Kakve moralne svetonazore nalaže Biblija? Kakav je moralni uzor bog kojeg opisuje? Hrišćanski bog je toleriše, čak zapoveda, držanje robova, silovanje žena i ubijanje dece. Onog trenutka kada neko odluči da ne poštuje zapovest o ubistvu žene zato što nije devica ili deteta zbog nepoštovanja roditelja, on priznaje da je moralno suđenje – uočavanje razlike između dobra i zla – moguće i bez boga.
Iz ovog argumenta proističe i načelo poznato u formulaciji: Kada ne bi bilo boga, sve bi bilo dozvoljeno. Ova teza podrazumeva dve stvari: (1) boga kao moralno uporište; (2) boga kao vrhovni autoritet koji propisuje šta je dobro (moralno), a šta loše (nemoralno, zlo).
Iz prve teze sledi da neverujući ljudi nemaju moralnog uporišta. Drugim rečima, nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. Emprijski dokazi kažu nešto sasvim suprotno: društva s manjim udelom vernika su, između ostalog, manje konfliktna, ateizam i sekularna organizacija društva su u pozitivnoj korelaciji s ličnim i opštim blagostanjem.
Druga teza predstavlja još veći problem za teiste. Naime, postavlja se sledeće pitanje: Da li je nešto dobro zato što to bog odobrava ili ga bog odobrava zato što je to dobro?
Recimo da se teista opredeli za drugu opciju. U tom slučaju, činjenica da je nešto dobro „starija“ je od boga. Drugim rečima, razlog što je nešto dobro nema veze s bogom; bog samo konstatuje da je nešto dobro i zato to odobrava. Prva alternativa pak uvodi arbitrarnost; na primer, ubistvo je nemoralno zato što ga bog ne odobrava. Drugim rečima, ubistvo nije nemoralno ili zlo samo po sebi, već je takvo zato što ga takvim smatra bog. Da li to onda znači da bi ubiti čoveka bilo sasvim u redu kada bi bog tako nešto odobrio? Zamislivo je, naime, da se bog iz nekog razloga naljuti na ljude i odobri ubistvo. Ako bi ono time postalo moralno ispravno, onda moral zavisi samo od božje volje, a ona, kao i svaka volja, može biti promenljiva. Moral je, dakle, arbitraran i relativan – suprotno od ideje o bogu kao uslovu apsolutnog morala od kojeg teista polazi.
Teista, svakako, uvek može da odgovori da bog nikada ne bi odobrio ubistvo, jer je bog dobar. To nas, međutim, vraća na gore pominjanu drugu opciju, prema kojoj je dobro ono što bog odobrava. Onda iskaz „bog je dobar“ ne znači ništa drugo do da bog odobrava samog sebe. Apsurd.
Argument na bazi ličnog iskustva se svodi na tvrdnju da je lična spoznaja boga dovoljan dokaz njegovog postojanja. Problem je, međutim, što lično spiritualno (mistično) iskustvo ne ukazuje ni na šta izvan uma onog koji nešto tvrdi. Bez namere da ovo zvuči uvredljivo i omalovažavajuće, stručnjaci za mentalno zdravlje koji rade s akutno psihotičnim pacijentima svakodnevno se suočavaju s ovom vrstom „argumentacije“ od ljudi koji tvrde da su sam Isus Hrist, Napoleon, Jovanka Orleanka, Elvis Prisli… Njihove halucinacije i deluzije jestu njihova realnost – to niko ne spori – ali ih to ne čini Napoleonom ili Elvisom.
Teisti skloni ovom argumentu često tvrde da ateisti ne mogu da se uvere u postojanje boga jer im nedostaje spiritualno čulo. Negiranje boga od strane ateiste, kaže se, bilo bi isto kao kada bi slepa osoba negirala boje. Analogija, na žalost teista, ne stoji. Za razliku od boga, slepi ljudi i ljudi koji imaju tipičan vid dele isti fizički svet. U tom svetu, moguće je pratiti putanju svetlosti od zdravog oka do mozga.
Argument da naučnici veruju u boga je zapravo pozivanje na autoritet i nikako ne ide u prilog teistima. Mada nema spora da znatan broj naučnika veruje u boga, svakako je više onih koji su ateisti. Drugim rečima, ateisti se najmanje jednako dobro mogu pozvati na autoritet tog tipa. Ovaj argument pada, međutim, na ozbiljnijem nivou. Niko od naučnika koji i javno govore o svojoj ličnoj veri ne tvrdi da ima naučne dokaze za postojanje boga, niti pristaje da o bogu govori drugačije osim kao o ličnom bogu.
Argument da mnogo ljudi veruje u boga ništa ne govori o bogu, već o čovečanstvu. Popularnost neke ideje ne dokazuje ništa o toj ideji; reč je o logičkoj grešci poznatoj kao argumentum ad populum. Osim toga, ne veruju svi vernici u istog boga. Postoji više monoteističkih i bezbroj paganskih bogova, pri čemu su uverenja koja zastupaju njihovi sledbenici ponekad direktno međusobno isključivi
POSTOJANJE UOVOMVREMENU I OVOM UNIVERZUMU ZA NASU CIVILIZACIJU JE MATRIKS IZ KOGA KAKO VEC DUGO ZELIMO IZLAZIMO USKORO. OSTALI PARALELNI SVETOVI FUNKCIONISU PODRUGACIJIM PRAVILIMA I ZATO SU NAM NEDOSTUPNU U NASEM UNIVERZUMU. POSTOJANJE BOGA GLEDAJUCI SA ASPEKTA REALNO VIRTUALNOG SVETA MOGUCE JE DOKAZATI STO SE DOSADA NIJE MOGLO. PA RUKU POD RUKU POSTOJANJE BOGA I COVEKA NEKAKO FUNKCIONISE KROZ PERCEPCIJU NASIH CULA I KROZ NASU SVEST I ZNANJE.
TOLIKO O POSTOJANJU. VIDIMO SE NADAM SE U NEKOM TOTALNO REALNOM SVETU GDE CE SVE BITI JASNO DEFINISANO, A NE KAO SADA KAD NISTA NIJE SKROZ DEFINISANO PA NAS CINI NESIGURNIM I U SVETU GDE NI SOPSTVENOJ PERCEPCIJI NE SMEMO I NE MOZEMO VEROVATI.
Нема коментара :
Постави коментар