PAMTIS KAO SLON JE ZAPRAVO KOMPLIMENT. TAKMICENJE U PAMCENJU. POREMECAJ PAMCENJA. TRENING PAMCENJA. DIVNA TEMA..
Mnogi poljoprivrednici u Africi koriste košnice i postavljaju ih na ograde imanja, kako bi zaštitili usjeve od slonova. Čarape s pčelinjim feromonima predstavljaju jeftiniju varijantu.
Kako navodi vođa istraživanja, profesor entomologije Mark Rajt, ovo istraživanje će pomoći daljem razvoju dodatnih opcija za održivo i pasivno smanjenje rizika konfrontacije slonova i ljudi, piše
Postoji teorija da slonovi nikada ne zaboravljaju i da je njihova memorija izuzetno moćna, pa su tako i nastale poslovice i poređenja na ovu temu. Impresivno pamćenje ovih životinja svjedoči o inteligenciji koju poseduju, kao i o njihovim socijalnim i kreativnim osobinama. U poređenju sa drugim kopnenim vrstama, njihov mozak je najveći među životinjskim vrstama.
Ovi mirni divovi poznaju svakog člana svog krda i mogu da ih razlikuju po mirisu koji posjeduje svako od ovih jedinstvenih stvorenja. To je od izuzetne pomoći tokom migracije krda i služi kao zaštita od neprijatelja, bilo da su to druge vrste ili ljudi. Oni mogu da upamte i mjesto na kome su bili odavno ako su ostavili neki veliki utisak na njih.
Primjer za to jesu dva slona koja su nastupali u cirkusu zajedno, a zatim se susreli poslije 23 godine i prepoznali jedan drugog, što je bio nevjerovatan prizor. Ova velika bića u stanju su da prepoznaju čovjeka sa kojim su bili u kontaktu i poslije nekoliko decenija.
Andrea Muzii, 21-godišnji Italijan, pobednik je Svetskog takmičenja u
pamćenju (World Memory Championship) .
Muzii je bio prvi u svih deset disciplina u sklopu takmičenja MemoryXL, na kojem je osvojio rekordna 8.594 boda, što ga je svrstalo u sam vrh među 1.700 takmičara, rekao je Buetov.
Svetsko prvenstvo u pamćenju je takmičenje koje se kontinuirano održava od 1991. godine, s izuzetkom 1992.
Učesnici nastoje zapamtiti što više informacija u određenom vremenu u deset različitih disciplina, među kojima je pamćenje brojeva u roku od jednog sata, pamćenje brojeva u roku od pet minuta, istorijski datumi u pet minuta, pamćenje nizova reči, pamćenje binarnih cifara u roku od trideset minuta ili pamćenje redosleda pomešanog špila karata.Loci metod (nastao od latinske reči locus što znači mesto) je jedna od tehnika pamćenja koja se takođe zove i „palata“ pamćenja. Koristili su ga još za vreme starih Rimljana i Grka. U suštini, to je metod pojačavanja pamćenja korišćenjem vizualizacije za organizovanje podataka i njihovo prisećanje. Mnogi šampioni takmičenja u pamćenju koriste ovaj metod da bi se prisetili lica, cifara i reči.
Pojmovi koje se pamte ovim metodom se mentalno povezuju sa određenim fizičim lokacijama. Metod se oslanja na zapamćene prostorne odnose za grupisanje i utvrđivanje podataka.
Moderno takmičenje u pamćenju je počelo 1991. godine, a prvi šampionat u SAD
je održan 1997. godine. Jedan deo takmičenja zahteva da se zapamte
nizovi cifara, dvocifreni brojevi, slova ili karte za igru. Takmičari,
mnogo pre takmičenja, zapamte jedinstvenu sliku za svaki pojam. Takođe,
zapamte dobro poznatu putanju i lokacije na njoj. Na takmičenju je
dovoljno da postave sliku svakog pojma na jednu lokaciju. Da bi se
setili nekog pojma krenu putanjom od početka, zaustavljajući se na
lokacijama i posmatrajući sliku. Tada povežu slike sa pojmovima.
Šampion u pamćenju za 2006. godinu, Nemac Klemens Majer,
iskoristio je put kroz svoju kuću da zapamti 1040 nasumičnih cifara za
pola sata. Gari Šang koristio je loci metod da zapamti 65.536 cifara
broja pi.
Pomoću ovog metoda osoba sa sasvim običnim sposobnostima pamćenja za
manje od sat vremena vežbe može da zapamti redosled pomešanog špila
karata. Svetski rekord za ovo drži Simon Rajnhard sa 21,19 sekundi.
Ova tehnika se uči na kursevima. Postoje dva pristupa:
- Povežite ključne ideje pojma i onda upamtite ideje u odnosu na druge, i
- Razmislite o ključnim idejama predmeta, poređajte te ideje u odnosu na pojam i povežite ideje sa mestima u dobrom redosledu.
Mnogi izvori preporučuju da se loci metod koristi sa vizuelnim, zvučnim i drugim detaljima da se pojača pamćenje. Ipak, zbog jačine prostornog pamćenja, jednostavno mentalno stavljanje predmeta u stvarne ili izmišljene lokacije bez daljeg razrađivanja može da bude dovoljno efikasno za jednostavne asocijacije.
Novija varijacija loci metoda uključuje stvaranje izmišljenih mesta (zgrada, palata, puteva i gradova) za koje se primenjuje ista procedura. Prihvaćeno je da je početna postavka teža, ali je prednost da se stvore gradovi od kojih svaki predstavlja jednu temu, koja nudi efikasno punjenje informacijama i lak put za česte preglede potrebne za dugotrajno pamćenje.
Zamislite svoj život kao skup slika u albumu koje se pojavljuju sa izuzetnim detaljima kada su vam potrebne. Pamćenje je osnovni psihološki proces zajednički svim ljudima. Prilikom ovog procesa stvaramo ideju o sebi i o svetu oko nas. Bez pamćenja – ko bismo bili?
Postoje tri faze pamćenja: senzorsko, kratkoročno i dugoročno pamćenje.
Džordž Šperling odradio je eksperiment gde je grupi ljudi prikazivao skup slova i brojeva u trajanju od delića sekunde. Istraživanja koja su rađena pre ovog eksperimenta pokazala su da osobe mogu da se sete do pet simbola sa slike.
Šperling je eksperimentom želeo da pokaže kako i čulo sluha utiče na pamćenje. Drugi deo ispitivanja rađen je tako što je nakon prikaza slike predstavljen određeni ton. Ispitanici su potom prilikom slušanja visokog tona govorili šta se nalazilo u prvom redu slike, nakon srednjeg tona, ono što je bilo u srednjem redu i nakom niskog tona ono što je bilo u poslednjem redu. Tako je dokazao da je moguće zapamtiti do sedamdeset pet procenta svakog reda.
Psiholozi nazivaju vizuelno senzorsko pamćenje slikovitim pamćenjem. Takvo pamćenje čuva vizuelnu informaciju do jedne sekunde, dok pamćenje po sluhu čuva i do dve sekunde.
Fotografsko pamćenje opisano kao sposobnost prisećanja velikog broja detalja u vidu zamrznute slike zapravo u psihologiji ne postoji. Slično ovom, ali naučno dokazano, je vrsta pamćenja koja se nazivaeidetsko pamćenje.
Fenomen eidetskog pamćenja vezuje se za pojam senzorskog pamćenja.
Eidetičari mogu da nakon kratkog gledanja slike opišu šta su videli i to sa velikom preciznošću i tačnošću detalja. Zanimljivo je to što eidetičari govore u prezentu pri opisivanju slike kao da je ona još uvek ispred njihovih očiju. Fenomen eidetskog pamćenja ne poseduje više od pet do deset procenata dece, a još je ređe posle adolestencije. Smatra se da je ovo samo snažnija verzija kapaciteta vizuelizacije koju svi imamo.
Eidetsko pamćenje verovatno je izvor pojma fotografskog pamćenja, ali se od ovog popularnog fenomena bitno razlikuje:
- Eidetske slike nestaju ubrzo nakon gledanja scene. Ne ostaju u memoriji duži vremenski period, traju od polovine sekunde do par minuta. Moguće je uništiti eidetsku sliku trepćući, ali nikada ne može biti preuzeta ponovo iz memorije.
- Na eidetsku sliku utiče lična percepcija posmatrača, ona nije objektivna reprodukcija kao kada je fotografisana kamerom. Slika može da sadrži dodatke, propuste, pa će tako scene koje su najzanimljivije posmatraču biti reprodukovane sa najviše detalja.
- Eidetičaru je potrebno više od delića sekunde da skenira sliku i zapamti detalje.
- Osobe sa ovakvim pamćenjem ne mogu se služiti eidetskim slikama kako bi poboljšali svoje dugoročno pamćenje.
- Prava eidetska slika se ne pomera dok pomerate oči i u istoj je boji kao original. Eidetičari nisu u stanju da kontrolišu koji deo slike nestaje, a koji ostaje vidljiv.
Kako se istražuje da li neko ima eidetsko pamćenje?
Postoje dve tehnike koje se koriste kako bi se utvrdilo da li osoba poseduje eidetsko pamćenje.Prva tehnika je iluzija dubine. Ispitaniku se naizmenično pokazuju dve različite slike. Slike su dvodimenzionalne, sačinjene od sitnih tačkica i samo spojene dobijaju značenje u vidu trodimenzionalne slike.
Druga tehnika se sastoji od testa u kojem se zadaju dve slike u vremenskom razmaku. Potrebno je od te dve slike sklopiti treću koja bi bila isto dvodimenzionalna. Korišćenjem ove tehnike može se tačno utvrditi i koliko dugo eidetske slike ostaju u memoriji, kao i da li nova slika zamenjuje staru kao kod slikovitog pamćenja.
Postoji još jedna tehnika koja je korišćenja kako bi se proverilo koliko dece poseduje eidetsko pamćenje. Istraživanje je rađeno sa grupom dece nižih razreda koja su posmatrala ilustraciju iz knjige Alisa u zemlji čuda. Učenici su sliku posmatrali trideset sekundi. Nakon posmatranja slike deci su postavljena pitanja poput: „Koliko pruga se nalazi na repu mačke?” ili „Koliko se cvetova nalazi na najvišoj grani?”. Deca sa eidetskim pamćenjem mogla su tačno da odogovore na ova pitanja.
Poznati slučajevi eidetskog pamćenja
Prvom tehnikom, iluzije dubine, služio se Čarls Stromejer u slučaju Elizabet. Mlada devojka je tvrdila da se može setiti poezije napisane na stranom jeziku čije značenje nije razumela. Ispitivanja su rađena dva dana. Tokom prvog dana Stromejer je pokazao Elizabet aliku sa deset hiljada tačkica koje je ona posmatrala svojim levim okom. Narednog dana je pokazao drugu sliku sa deset hiljada tačkica koje je ona spojila sa slikom od prethodog dana i dobila trodimenizionalnu sliku za koju je tvrdila da vidi kako lebdi iznad površine.
Ovo je jedini slučaj fotograskog pamćenja, ali je pitanje koliko su testiranja validna s tim da se Čarls kasnije oženio sa Elizabet i da je ona odbila dalja testiranja.
Istraživanjima eidetskog pamćenja bavio se i Adrian de Grut proučavajuči sposobnosti šahovskih velemajstora čijem krugu je i sam pripadao. Istraživanjima se zaključilo da velemajstori ovog sporta mogu da zapamte kompleksne pozicije šahovskih figura na tabli i to potpunije nego obični igrači. Međutim, daljim testovima se zaključilo da su velemajstori samo razvili sposobnost organizacije određenih informacija.
Drugi test je rađen tako što su igrači morali da zapamte pozicije figura koje se nikada ne bi mogle dogoditi u pravoj igri. Prilikom ovog testa pamćenje velemajstora bilo je jednako pamćenju neprofesionalnih igrača.
Verovatno jedan od poznatijih slučajeva fotografskog pamćenja je slučaj Solomona Šereševskog, koga je novinar Aleksandar Luri jednostavno nazvao S. S. On je mogao savršeno da se seti čak sedamdeset reči ili brojeva predstavljenih jednom, i kasnije ih se priseti i u obrnutom redosledu. Koristio je tehniku u kojoj bi rasporedio objekte, u vidu informacija, duž Gorkijeve ulice i potom se vratio da pokupi jedan po jedan objekat.
Različita su shvatanja psihologa o ovom slučaju, većina smatra da je ovo primer dobro istreniranog, a ne fotografskog ili eidetskog pamćenja.
Svoje mesto u Ginisovoj knjizi rekorda dobio je Akira Haraguči za deklamovanje prvih 83 431 decimala broja pi.
Osobe koje boluju od autizma ili poseduju sineteziju imaju veću mogućnost da poseduju i fotografsko, odnosno eidetsko pamćenje.
Stiven Viltshir je jedna od takvih osoba, poznatiji je kao Ljudska kamera. Njemu je dovoljan samo jedan let helikopterom kako bi zapamtio veliki broj detalja i nacrtao panoramu grada i to samo prema sećanju. Švajcarska kompanija UBS uključila je Viltshira u svoj projekat i pozvala na obilazak Njujorka helikopterom. Leteo je dvadeset minuta, to mu je bilo dovoljno da nacrta 490 km² na papiru dužine od skoro 6 m.
Pored Viltshira treba pomenuti i Danijela Tama koji je poseduje neverovatne matematičke sposobnosti. Rešava brojne matematičke zadatke bez kalkuratora i pamti svaki svoj rezultat računanja. Ušao je u Ginisovu knjigu rekorda za deklamovanje prvih 22 514 decimala broja pi.
Izjavio je:
Kada množim brojeve zajedno, vidim dva oblika. Slika se počinje menjati i razvijati, a ostali oblici nestaju. To je odgovor, to je mentalna slika. To je kao matematika bez da mislim.
Pravi Kišni čovek Dastina Hofmana je Kim Pik. On je posedovao sposobnost pamćenja velike količine informacija. Mogao se prisetiti svake reči iz svake knjige koju je pročitao. Trebalo mu je samo 12 sekundi da pročita jednu stranicu, a svako oko može pročitati stranicu i nezavisno. Njemu nije bilo potrebno ni celih dva sata kako bi pročitao prosečnu knjigu, a prilikom čitanja pamti i do 98% informacija koje je primio.
Aurelien Hejman poseduje vrhunsko autobiografsko pamćenje. Seća se svih detalja iz svakog datuma, dok se većina ljudi seti do jedanaest događaja iz svake godine. Hejman kada govori o događajima može da opiše i tačno šta je nosio, jeo, pa čak i vremenske prognoze za taj dan.
Poznate ličnosti koje poseduju eidetsko pamćenje
Nikola Tesla je govorio kako nema problema sa pamćenjem celih knjiga. Doživljavao je i nasumične pojave zaslepljujućih bljeskova svetlosti praćene halucinacijama. Mogao je da se seti svog najranijeh detinjstva. Zamišljao je svoje pronalaske sa mnogo detalja i pre nego što bi počeo rad na njima.
Arturo Toskanini bio je italijanski dirigent koji je znao svaku notu za svaki instrument u 250 simfonija i reči i muziku za 100 opera. Tokom nastupa jednom sviraču se slomilo dugme na oboi, Toskanini se prvo zamislio, pa rekao:
U redu je, ta nota se ne pojavljuje u večerašnjem koncertu.
Istraživači su ovaj slučaj nazvali pravim eidetskim pamćenjem, kao da je dirigent u svom umu pregledao sve note i tako došao do zaključka da ta nota nije bila potrebna za tadašnji koncert.
Tedi Ruzvelt jedan od predsednika SAD-a mogao je da deklamuje celokupne novine, ali ne samo članke koji su se u njima nalazili. Takođe, umeo je brzo da čita: mogao je da čita dve do tri knjige dnevno.
Sergej Rahmanjinov, ruski pijanista, dirigent i kompozitor, verovatno je posedovao eidetsko pamćenje koje mu je služilo kako bi pamtio kompozicije izuzetnom brzinom. Ruski kompozitor Aleksander Siloti davo bi zahtevan posao Rahmanjinovom koji je morao da pamti kompozicije u potpunosti i bez greške u roku od dva dana.
Pojam fotografskog pamćenja u smislu da je moguće zapamtiti sliku koja se kasnije izvlači iz memorije i po volji se zurima i rotira kako bi se detaljno opisala nikada nije dokazano da postoji. Može se samo govoriti o eidetskom pamćenju i o primerima osoba koje imaju sposobnost da pamte veliki broj detalja.
Eidetsko pamćenje nastaje spontano i ne može se naučiti, ali se može istrenirati mozak da pamti više informacija i da ih lakse izvlači iz memorije. Ne postoji loše pamćenje samo ono na kome nije rađeno.
Ljudi koji imaju poremećaj autobiografskog pamćenja pamte svaku sitnicu koja im se desila u životu. Pamte ono što im se desilo dok su još bili bebe i često mogu da se sete svakog događaja u detalje nevezano za to koliko nebitan bio, od vremena kad su imali 10 ili 11 godina. Verovatno pamte šta su određenog dana doručkovali, kao i da li su bili umorni.
Sledi devet činjenica koje možda niste znali o ovom poremaćaju.
Često je tema dokumentaraca
Poremećaj autobiografskog pamćenja je tema popularnog dokumentarca na Kanalu 4 u Ujedinjenom kraljevstvu i nebrojenih izveštaja dnevnih i periodičnih časopisa. Godine 2010. Brad Vilijams, učesnik američkog kviza Jeopardy! postao je zvezda svog dokumentarca Unforgettable, kojeg je režirao njegov brat.
Izvanredno pamćenje je popularna tema i u romanima. Klasičan primer ovog poremećaja u književnosti je pripovetka Horhea Luisa Borhesa Fines ili pamćenje u kojoj glavni lik zadobija povredu glave, što dovodi do toga da on počinje da pamti sve što mu se desilo - do najsitnijih detalja. Ovaj poremećaj se pojavljuje i u knjigama za tinejdžere i u serijama.
Naučnici skoro saznali za njega
Prvi slučaj je zabeležen u naučnom časopisu Neurocase 2006. godine. Radi se o ženi A.J. koja sa neverovatnom tačnošću može da se seti događaja i datuma iz svog života. Pre nego što je rad objavljen, naučnici sa Univerziteta Kalifornija su je pet godina intervjuisali i testirali njene sposobnosti. Pacijentkinja je kasnije otkrila da se zove Džil Prajs. Objavila je memoar 2009. godine o svom životu sa ovim poremećajem.
Izuzetno je redak
Trenutno postoji samo šačica ljudi na svetu kod kojih je dijagnostikovan ovaj poremećaj i naučnici još uvek ne znaju tačno po kom principu ti ljudi pamte. Nekim istraživanjima se otkrilo da ljudi sa ovim poremećajem mogu imati različitu građu mozga dok drugi obrazlažu da je poremećaj povezan sa određenim ponašanjem. Međutim, teško je istražiti ovaj poremećaj jer ga mali broj ljudi ima.
Selektivan je
Prajs, koja odmah može da se seti određenog dana u nedelji i šta je radila skoro svakog dana od svoje 14. godine, rekla je naučnicima da nije mogla da iskoristi svoje izvanredno pamćenje u školi. Izjavila je da joj je bilo „veoma teško da uči napamet i da njeno pamćenje ne radi na taj način. Morala sam puno da učim. Nisam genije“. Jednog dana u laboratoriji naučnici su je pitali da zatvori oči i da se seti šta je nosila od odeće tog dana. Nije mogla da se seti.
Uglavnom se radi o izvanrednom pamćenju datuma
Zbog izvanrednog autobiografskog pamćenja, ljudi ne pamte samo ono šta im se desilo, već i tačno kad se to desilo. Na primer, Prajs može da označi kog dana u nedelji pada bilo koji kalendarski datum. Uzimajući za primer konkretan datum 19. mart 2003. godine, dvadesetogodišnjak H.K. može da se seti da je to bila sreda, kakvo je vreme bilo tada i šta je radio tog dana od kad je ustao do vremena kad je legao u krevet. Kad su ga pitali kako je tako jasno zapamtio datume i događaje, rekao je istraživaču „da mu oni samo padnu na pamet. Mogu da zamislim kao da sam ponovo tamo. Pogotovo kad dođu godišnjice. Na dan te godišnjice samo se setim šta sam radio, kakvo je vreme bilo, s kim sam bio i tako to. Ja ih se samo setim“.
Prošlost je ista kao i sadašnjost
H.K. skoro sva svoja sećanja proživljava u prvom licu, „kroz svoje oči“ kako on objašnjava, kao da se radi o sadašnjosti. „Mogu da se setim različitih činjenica“, rekao je. „Ali kad razmišljam o nečemu u prošlosti, o događaju ili nečemu sličnom, osećam kao da sam se vratio u tu situaciju. Uopšte nema razlike između onoga kako sam se osećao kad se to desilo i kako se osećam kad se toga prisećam“.
Sećanja iz prošlosti su emocionalno snažna
Luiz Oven, žena sa ovim poremećajem pamćenja intervjuisana u emisiji na Si-Bi-Esu, burno je reagovala kad je reporter pomenuo tužan dan iz njene prošlosti. Na samo pominjanje nekog tužnog dana, kao na primer onaj iz 1986. godine kad je Ovenova saznala da treba da promeni školu, ona ga emocionalno ponovno proživljava. „Osećala sam se kao da se moj svet raspada. Kad ti to pomeneš, ja se odjednom osećam isto kao ta veoma nesrećna devojčica od 13 godina“, objasnila je ona.
Kaže da je osećaj bio jasan i odvratan čak i posle svih ovih godina. „Mislim, i moje srce brže kuca baš sad kad ti to govorim“, rekla je reporterci Stal.
Ponekad je poremećaj breme
Ovenova je u emisiji opisala neke od mračnijih aspekata njenog dara. „Ponekad ovo ekstremno dobro pamćenje može dovesti do izolacije“, rekla je. „Ima perioda kad se osećam da govorim jezikom koji niko drugi ne zna, ili da svi oko mene imaju amneziju“.
Naučnici su napisali 2006. godine da je Prajs „vezana prisećanjima iz svoje prošlosti“. Ona konstantno proživljava trenutke iz svoje lične istorije. Neki naučnici kao što je kognitivni psiholog Gari Markus, koju je intervjuisao Prajsovu za časopis Wired, istakao je da ljudi sa poremećajem autobiografskog pamćenja imaju neke karakteristike kao i ljudi koji imaju opsesivno-kompulzivni poremećaj tj. oni opsesivno razmišljaju o datumima i događajima.
Nisu imuni na lažna sećanja
U naučnom članaku u zvaničnom časopisu američke akademije nauka naznačeno je da bez obzira na njihovo izvanredno pamćenje, ljudi sa ovim poremećajem su i dalje podložni lažnim sećanjima. Oni su isto tako sugestibilni kao i kontrolna grupa koja je pogrešno zapamtila nepostojeće video-snimke vesti, na primer.
Na kraju ono sto je susta suprotnost pamcenju - gubitak pamcenja. amnezija. O njoj u sledecem blogu.
ZAISTA SAM UZIVALA RADECI OVAJ BLOG I PRESLISAVAJUCI SVOJE PAMCENJE. RADECI PREKO 2000 BLOGOVA I POSLE KO ZNA KOLIKO PROCITANIH TEKSTOVA I INFORMACIJA DRAGO MI JE DA SU MI VECINA SECANJA OCUVANA. TAKO DA JE PISANJE BLOGOVA ZA MENE SVOJEVRSTAN TRENING PAMCENJA. POTRUDICU SE JOS VISE.
Нема коментара :
Постави коментар