AJNSTAJN, SELDON I TESLA

 SAD MOZDA NIJE U REDU POREDITI PRAVE GENIJE I GENIJA IZ SERIJE ,A OPET SELDON JE DOCARAO OLIKO GENIJALCI NEMAJU POJMA O EMOCIJAMA I SOCIJALNOM ZIVOTU, KOMUNIKACIJI SA OSTALIM LJUDSKIM BICIMA. IAKO MI JE MNOGO TOGA JASNIJE AJNSTAJNA NISTA U MOJIM OCIMA NE OPRAVDAVA ZA POSTUPKE PREMA MILEVI. OPET SELDON JE NASAO SVOJU 'ZAKRPU'  TE MOZE DA SE TOLERISE NJEGOV ODNOS PREMA EJMI (PREMA OSTALIMA BAS I NE MOZE). DOK TESLA SHVATIVSI SVOJE PROBLEME NIJE NI POKUSAO DA "USRECI" NEKU ZENU.

Zadrzala bi se danas na Ajnstajnu. Evo price o njegovom zivotu sa Milevom.

Ajnštajnova majka, navodno, nikada nije volela Milevu. Smetala joj je razlika u godinama, što je zadržala pravoslavnu veru i što joj je jedna noga kraća od druge. Stalno je vršila pritisak na sina, i on je s godinama postajao sve jači, čak i nakon što je Mileva rodila dva sina.

Njihov brak je funkcionisao po strogo utvrđenom “režimu” - Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da školuje decu i vodi kuću. Vremenom je potpuno zapostavila svoj naučni rad.

Brak je godinama bio u krizi, s boljim i lošijim periodima, a naučnik je sve više vremena provodio sa svojom ljubavnicom – rođakom, Elzom Lovental. Nakon jedne od gorih svađa, Albert je Milevi sastavio “spisak pravila” kojih je očekivao da se pridržava:

A. Vodićeš računa:

• da moja odeća i rublje budu održavani u redu;
• da dobijam redovno tri obroka u svojoj sobi;
• da moja spavaća i radna soba budu uredne i naročito da moj sto bude korišćen samo za moje potrebe.

B. Odreći ćeš se svih ličnih veza sa mnom, osim ako one nisu neophodne zbog socijalnih razloga. Pogotovo ćeš se odreći:

• mog sedenja u kući s tobom;
• mog izlaženja i putovanja s tobom.

C. Poštovaćeš sledeća pravila u vezi sa mnom:

• nećeš očekivati nikakvu intimnost od mene, niti ćeš mi bilo šta prigovarati;
• prestaćeš da razgovaraš sa mnom ako to budem zahtevao;
• napustićeš moju spavaću i radnu sobu ako to budem zahtevao istog trena i bez protesta”.

D. Obavezuješ se da me nećeš omalovažavati pred našom decom, ni rečima ni ponašanjem.

Koliko je dugo Mileva živela pridržavajući se ovih diktata, nije poznato. U julu 1914. dan pred Prvi svetski rat, konačno joj je prekipelo. Spakovala je stvari, sa decom napustila Ajnštajna i otišla u Cirih.

Naučnik je tek 1916. zatražio razvod koji je i ozakonjen 1919. Zvanično su se rastali 14. februara 1919. a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. godine.

Lista “zahteva” otkrivena je u jednom Albertovom pismu Milevi, a objavljena je u biografiji “Ajnštajn – njegov život i univerzum” koju je napisao Volter Ajzakson, jedno vreme predsednik CNN-a i glavni urednik časopisa Tajm.

 ivot ove talentovane žene i dalje je obavijen velom tajne. Stoga smo našeg sagovornika pitali: Koja je najveća tajna o Milevi Marić Ajnštajn?

"Dve su velike tajne o Milevi. Prva – praktično, ona je uradila Specijalnu teoriju relativnosti; druga – Albert i ona su imali vanbračnu kćerku Lizerl. Ipak, mislim da je najveća tajna njen doprinos Albertovom radu, o čemu Mileva nikada ništa javno nije rekla.

No, tu su brojni savremenici koji svedoče o njenom doprinosu nauci, između ostalih Avram Fedorovič Jofe, ruski fizičar i član Akademije nauka SSSR-a. On je u oktobru 1955. posle Albertove smrti, objavio članak posvećen uspomeni na Alberta u vodećem ruskom fizičkom žurnalu. On je tu napisao da su 1905. u 'Analima fizike' objavljena Albertova tri članka koja su utemeljila tri osnovna principa na kojima se fizika 20. veka razvijala. Te 1905. Jofe je radio kao asistent kod Rengena koji je tada bio u uređivačkom odboru 'Anala fizike', pa je čitao radove pre objavljivanja. Jofe piše da je tada video sva tri epohalna rada čiji je autor bio izvesni 'Ajnštajn-Marić', do tada nepoznati službenik u Zavodu za patente u Bernu."

*Kakav je bio njihov odnos? Kakav je Albert bio prema Milevi kao zaljubljeni mladić, a kakav kasnije kao suprug?

"On je bio od nje psihološki zavistan jer Albert zapravo nije naučni um. On je jedna umetnička priroda i to se vidi po načinu na koji on piše i govori. To je sve vrlo lepo, sa puno emocija napisano i rečeno, ali jedva da ima trunke racionalnosti u nekim njegovim izjavama. Iz njihovih pisama vidi se da je između njih bila velika ljubav. Oni su se duhovno srodili. Što se kaže „brakovi se na nebu sklapaju“. Onda je ta duhovnost prešla u emociju i u praktički zajednički život. Njihov razlaz nije bio ni emotivni, ni duhovni, već moralni. Kada je on otpočeo ljubavnu vezu sa Elzom i kada mu je slava udarila u glavu, Albert je prema Milevi postao vrlo grub. Naređivao bi joj da ga ne uznemirava, da mu tačno u određeno vreme donese čaj, kafu, jelo... Praktično, počeo je da se ponaša prema njoj kao prema služavci.

Ali Mileva nije pristala na to. Već sledećeg dana, pošto je Austrougarska monarhija objavila rat Kraljevini Srbiji, Mileva je sa decom i u pratnji dobrog (zajedničkog) prijatelja koji je došao po njih, otputovala u Cirih. Mileva je bila neobična i hrabra žena, a Albert emotivno nezreo."

*Stiče se utisak da je Ajnštajn bio težak i kapriciozan čovek. Još dok su bili u braku imao je aferu sa drugom ženom. Posle njihovog razvoda, javnosti nije poznato da je Mileva imala druge ljubavne veze…

"Oni su bili 'Jedan Kamen' kako je Mileva o njima često govorila. 'Jedan Kamen' (Ein Stein) je prevod njihovog prezimena sa nemačkog na srpski. Venčali su se 6. januara 1903. Čak i posle njihovog razlaza i zvaničnog razvoda (1919), nije poznato da je Mileva imala nekog muškarca pored sebe.

Uostalom, kad je Mileva umrla 1948. Albertovi zastupnici su ubrzo došli u Švajcarsku, pretresli celu kuću i ko zna šta sve sklonili i uništili. Zanimljivo je da je u Cirih, pre njih, doputovala prva supruga njihovog sina Hansa kako bi pomogla da se spremi Milevin stan. Dok je sređivala stvari, ona je pronašla i kutiju sa porodičnom prepiskom koju je Mileva sačuvala, gde su se nalazila i ljubavna pisma sa Albertom. Ona je tu kutiju ponela sa sobom u Ameriku, a Hans ju je čuvao neotvorenu sve do očeve smrti. Ali kada je Hans pokušao da objavi ovu prepisku, Albertovi 'čuvari zaostavštine' su izdejstvovali sudsku zabranu publikovanja. Ovo je samo jedan od mnogih primera nastojanja 'čuvara Albertove reputacije' da zataškaju istinu. Cenzura je bila stravična! Bilo je potrebno više od tri decenije pravnih sporova da bi se javnosti dozvolio uvid u istinu o njihovom zajedničkom životu i naučnom radu."Ceo iznos novca koji je dobio od Nobelove nagrade, Albert je „dao“ Milevi, nekoliko godina nakon njihovog razvoda, a taj uslov se nalazio u 'Presudi o razvodu' u kojoj je Mileva bila Tužilja, protiv profesora Alberta. Troškove suđenja snosio je Tuženi-Albert. Ova Presuda je zanimljiva jer je sud u tački 2. zabeležio iskaz Tuženog 'da već četiri i po godine održava intimne odnose sa svojom rođakom iz Berlina'. Sud je proglasio 'Tužiljin zahtev za razvod braka na osnovu preljube verodostojnim, bez potrebe daljih dokaza'.

Presuda se nalazi u Cirihu, datirana je 14. februara 1919. i danas je dostupna istraživačima.

U Presudi o razvodu takođe piše: 'Profesor Ajnštajn u slučaju razvoda i u slučaju da dobije Nobelovu nagradu, glavnica iznosa od nagrade, postaje vlasništvo g-đe Mileve Ajnštajn, i deponovaće tu glavnicu u švajcarsku banku'. Tako je Milevi pripalo nešto više od 170.000 švajcarskih franaka kao priznanje za njen naučni rad, i to 1922.

Ovo jasno govori da je Mileva bila svesna udela koji je imala u Albertovim ostvarenjima, pa je kasnije, kada se njihova idilična saradnja okončala, to svoje pravo ostvarila u Nagodbi o razvodu."

*Zašto je on postao tako hladan i čak možemo reći zao prema Milevi?

"On je bio čovek na ego tripu. Obožavao je sebe i svoj rad. Nije mu bilo teško ni da ostavi porodicu, uz neko trivijalno objašnjenje. Smatrao je sebe za polu Boga. Jednom prilikom je izjavio da „želi da sazna planove Boga!“. To je jedan ironični teizam.

Ni njegova druga supruga, u braku sa njim, nije se provela bolje od Mileve.

Ali za razliku od Mileve, Elza je žmirila na njegove brojne afere. Njihov zajednički život bio je obeležen Albertovim neverstvima i 'ašikovanjima' koja su ušla u 'porodična predanja'. Albert je govorio da Elza ume da mu ponekad ide na živce i da 'nije neka intelektualka'."Kao patrijarhalnu ženu koja je, u psihološkom smislu, upravo iz te patrijarhalnosti, stavila muža ispred sebe i posvetila se „ishrani“ njegovog intelekta i njegovih ambicija."Šta je Albert, u naučnom smislu, napravio značajno posle razvoda od Mileve?

"Apsolutno ništa značajno. U Sjedinjenim Američkim Državama – bukvalno ništa. Živeo je od stare slave, držao predavanja na univerzitetima. Bio je vrlo inspirativan za studente, voleli su ga, umeo je da fantazira na bazi fizike i matematike i da ih natera na razmišljanje. Bio je odličan profesor. Ali, nažalost nije bio dobar otac, a ni muž. Ni Milevi, ni Elzi."

 JASNO KO DAN. MILEVA JE SVE PODREDILA AJNSTAJNU. NJIHOVO DETE OSTAVILA JE U SRBIJI JER JE BILO VANBRACNO. TEORIJA RELATIVITETA JE U STVARI NJENA. BILA JE PAMETNIJA OD AJNSTAJNA. STETA STO ONA NIJE IMALA TU NOTU KOJI IMAJU GENIJALCI PA JE SVE ZRTVOVALA DOK JE MOGLA DA ISTRPI DA BI KOBAJAGI GENIJE BIO USPESAN. KAKVA TRAGEDIJA. JOS JEDNA U NIZU ZENA KOJA JE U SVETU MUSKARACA IZGUBILA SEBE I SVOJ ZIVOT. KOJA BI ONA TEK NAUCNICA BILA.  AKO DO SAD NISTE GLEDALI STREBERE ( BEZ VEZE PREVOD BI BIO VELIKI PRASAK) OBAVEZNO GLEDAJTE AKO HOCETE DA VIDITE KOLIKO SU SOCIJALNE VESTINE NEOPHODNE ZA NORMALAN ZIVOT. I JOS JEDNA ZAHVALNOST TESLI KOJI JE SHVATAO NE SAMO SVET OKO SEBE NEGO I SEBE. ZA VECINU LJUDSKOG RODA NEMOGUCA MISIJA!

DILEMA

 VECNA DILEMA KOJU NARAVNO IMAJU SAMO ZENE STO TOTALNO NIJE FER:RADITI ILI NE RADITI? MAJKA ILI KARIJERA? I NEMAM ODGOVOR IAKO IMAM NEKA PISMA KOJA DAJU NEKE ODGOVORE I ARGUMENTE. LICNO SAM BILA I ZAPOSLENA I NEZAPOSLENA, RODILA SAM CETVORO DECE, ALI DILEMA JE OSTALA I PRATICE ME DO KRAJA ZIVOTA.

Nezaposlene majke društvo često shvata olako i ne razume važnost njihovog posla. Niko ne vidi razlog za njihov umor, niko ne primećuje sve te sitne, ali neophodne i zahtevne stvari koje čine za svoj dom i porodicu. S druge strane, zaposlene mame često su kritikovane kao karijeristkinje koje ne haju previše za svoju porodicu pošto su u stanju da čitav dan provedu odvojene od dece.

Ko je u pravu? I da li je iko od njih u pravu? Da li je svaka majka – pre svega i iznad svega – majka? Da li svaka majka pokušava da pronađe najbolje rešenje za svoje najdraže, a svaki trenutak proveden uz svoje mališane ceni više od svega?

Draga nezaposlena mama,

Mnogi ljudi se pitaju šta ti radiš svakog dana. Ja znam šta je to što radiš. Znam, jer sam i sama majka i izvesno vreme sam i sama to radila.

Tvoj posao je neplaćen i često za njega ne dobiješ čak ni zahvalnost, počinje od trenutka kad se probudiš, ali se ne završava kada odeš na spavanje. Ti radiš i vikendima i noću, kraj radnog dana ni ne primetiš. Znam da ti nagrade za to donose radost, ali ih je tako malo…

Znam i to da retko popiješ šolju kafe ili čaja. Znam da je tvoja pažnja nepodeljena, već se samo šeta od jednog trenutka ka drugom, kao i to da ne možeš da računaš da ćeš bez prekidanja ispuniti neki zadatak. Znam da nemaš vremena da odmoriš, osim ako si roditelj jednog deteta koje spava preko dana.

Poznati su mi izazovi s kojima se nosiš svakog dana, obično bez podrške. Napad besa, privikavanje na nošu, borba tokom obroka, hrana na podu, crteži po zidovima, rivalstvo između brata i sestre, to što beba ne prestaje da plače… Čini se da je tvoj posao neprekidan, kao beskonačni krug – kupuješ hranu, pripremiš hranu, pokušaš da nahraniš decu, očistiš pod, opereš sudove, a potom sve to ponoviš tri sata kasnije.

Znam da maštaš o tome da imaš makar jedan sat samo za sebe, da jedeš na miru ili dremneš. Znam da se ponekad zapitaš da li je sve vredno truda i osetiš zavist na prijateljice koje odlaze na pauzu za kafu. Znam i da ponekad, kada tvoj partner dođe s posla, želi da prilegne baš u trenutku kada ti je potrebno najviše pomoći, što te dovodi do suza.

Znam da te mnogi ne razumeju jer shvataju koliko je teško samostalno brinuti o maloj deci. Svi te zamišljaju kao nekoga ko dan provodi u ispijanju kafa dok se deca tiho igraju. Znam i da ti nedostaje finansijska nezavisnost , da ti je smešno radovanje petku – za tebe ne postoji ni petak, ni pauza. Znam da mnogo ljudine razume važnost onoga što radiš, jer radiš posao u sopstvenoj kući.

Nezaposlena mama, ne znam kako ti to uspeva.

Divim se tvom beskonačnom strpljenju, tvojoj sposobnosti da se sa svim nedaćama radnog dana suočiš nasmejana i uneseš radost u živote svoje dece. Divim se i tvojoj predanosti tome da neprestano budeš prisutna u životima dece, čak i onda kada to nije lako. Divim se tome koliko radiš, iako ne očekuješ nagradu, nikakvo unapređenje, slavu ili platu. Znam da želiš da se tvoja deca osećaju važno i voljeno i, Nezaposlena majko, pomažeš im u tome najbolje moguće.

Želela sam samo da znaš da razumem. Obe smo majke. I ja znam.

Pozdrav i rovova,

Zaposlena mama

Draga Zaposlena mama,

Znam da te mnogi ponekad osuđuju jer prepuštaš brigu o svojoj deci drugima da bi otišla na posao. Neki čak smatraju da ne voliš svoju decu koliko Nezaposlena mama i da je za decu najbolje da dan provode s majkom.

Kako mogu da kažu takve stvari o tebi? Ja znam da voliš svoju decu koliko i svaka durga mama. Razmotrila si sve mogućnosti i pre nego što si začela dete. Majčinstvo je oduvek najvažnija odluka u tvom životu. Razmišljala si o njemu i u svojim srednjoškolskim danima.

Viđam te svuda. Ti si lekarka koja pomaže mojoj deci kada su bolesna. Ti si alergolog koji je mom detetu dijagnostikovao alergiju na kikiriki. Ti si fizioterapeut koji je izlečio leđa mog supruga. Ti si računovođa koi brine o našim finansijama. Učiteljica mog sina. Direktor ašeg vrtića. Nastavnica fizičkog moje ćerke. Agent za nekretnine koji nam je prodao kuću. Kako bi naš svet izgledao da tebe nije bilo – da si popustila pod pritiskom onih koji smatraju da je majčino mesto isključivo u kući?

Znam da si pažljivo razmislila o poslovnim mogućnostima kako bi se zaposlenje uklopilo s planovima tvoje porodice. Znam da se budeš sat vremena pre svojih ukućana kako bi vežbala ili uživala u tišini. Znam i to da si prisustvovala važnim sastancima nakon što si čitavo veče provela uz svoje dete, da tvoja druga smena počinje kada se vratiš s posla, da oni koji te osporavaju ne razumeju da ti, uz to što obavljaš svoj posao, vodiš čitavo domaćinstvo. Nakon što se vratiš kući, ti spremaš večeru, kupaš svoje mališane i čitaš im priče. Ušuškaš ih u krevet i poljubiš ih za laku noć. Ti plaćaš račune, ideš u kupovinu, pereš rublje i sudove – baš kao i svaka druga mama na svetu.

Ipak, znam i da osećaš krivicu jer provodiš toliko vremena odvojena od svoje dece, zbog čega ne možeš da se posvetiš sebi kada ne radiš. Znam da, dok si na poslu, ne traćiš vreme, već piješ kafu i ručaš za radnim stolom i potpuno si koncentrisana i posvećena poslu. Na kraju krajeva, izabrala si da budeš baš tu. Želiš da budeš tu.

Ti, znam, brineš o tome ko pazi na tvoju decu. Ostavljaš ih samo ljudima kojima potpuno veruješ – tamo gde su voljeni i paženi. Znam da si mnoge dane provela kod kuće i žrtvovala svoju platu da bi bila uz mališane kada su bolesni. Takođe, znam da si, u potaji, uživala u ovim danima i radovala se tome što, konačno, možeš da provodiš vreme sa svojim najdražima.

Znam da osećaš krivicu što nisi sve vreme uz porodicu. Ali znam i sledeće, Zaposlena mama: ti si sjajan uzor svojoj deci. Pokazala si im da žena može da ima karijeru, da na neki način doprinese i izvan doma, a da uz to, ipak, bude i brižna majka. Pokazala si svojim ćerkama da mogu uspeti u svemu. Pokazala si snagu, istrajnost, posvećenost i izdržljivost i činila sve s uživanjem i ljubavlju.

Želela sam samo da znaš da razumem. Zato što smo obe majke.

Pozdrav iz rovova,

Nezaposlena mama

TOTALNO NIJE FER STO MORAMO DA BIRAMO. I NIKAD NISMO ZADOVOLJNE IZBOROM. NIKAD. IMA SAMO JOS JEDNA STVAR KOJU SAM PRIMETILA A KOJA MOZDA IPAK PRETEZE NA STRANU NEZAPOSLENE MAJKE. PORODICA SE RASPALA OTKAD MAME MNOGO RADE. NE, NISU MAME KRIVE, VEC OVO DRUSTVO. STA JE FALILO PRETHODNOM DRUSTVU KAD SU TATE ZARADJIVALE DOVOLJNO NOVCA DA MAME MOGU DA SE POSVETE 100% DECI I PORODICI?  DANAS I TATE I MAME RADE A OPET JEDVA PREZIVLJAVAJU. A UMORNE MAME KOD KUCE CEKA JOS TOLIKO MNOGO POSLA.  KRIVIM SAMO OVO DRUSTVO KOJE JE POSTALO BEZDUSNA MASINA KOJA MELJE LJUDE. 

TONG TONG

 NISAM  PISALA NEKO VREME O VESTACKOJ INTELIGENCIJI. A TO JE SVAKAKO SADA NAJZANIMLJIVIJA TEMA TAKO DA MORAM DA JOJ SE VRACAM. SVAKI DAN STIZU NOVE VESTI. NEKE INE STIZU. NIJE SVE DOZVOLJENO DA SE ZNA. EVO OVO STO SE MOZE NACI.

Tong Tong je dizajnirana ne samo da simulira ponašanje deteta, već i da izvršava zadatke koji su joj dati u virtuelnom okruženju

Često čujemo da jeveštačka inteligencija tek u začetku i da više liči na dete po načinu na koji „uči“ nego na neku moćnu tehnologiju.

Upravo to su mogli da dožive posetioci izložbe Frontiers of Dženeral Artifišal Intelidžens Tehnolodži, koja je održana u Pekingu.

Tamo je, naime, bilo moguće komunicirati sa avatarom koji predstavlja AI dete, devojčicom po imenu Tong Tong.

Tong Tong su kreirali naučnici sa pekinškog Instituta za opštu veštačku inteligenciju. Ideja je potekla od Žu Songhuna, osnivača instituta specijalizovanog za veštačku inteligenciju koja imitira ljude.

Njegova Tong Tong je dizajnirana ne samo da simulira ponašanje deteta, već i da izvršava zadatke koji su joj dati u virtuelnom okruženju.

„Tong Tong poseduje um i nastoji da razume zdrav razum koji podučavaju ljudi. Ona razlikuje dobro od zla, iznosi svoje stavove u raznim situacijama i ima moć da oblikuje budućnost“, navodi se u video snimku Instituta.

Naučnici sa Instituta su prošle godine predložili Tong test, sofisticirani test koji se sastoji od skoro 150 pitanja, na osnovu kojih bi trebalo zaključiti sofisticiranost modela veštačke inteligencije. Kroz pet merljivih dimenzija (vizija, jezik, kognicija, emocije i učenje), kao i društvene i grupne vrednosti, test treba da utvrdi koliko je određeni model blizak opštoj veštačkoj inteligenciji.

„Da bismo napredovali ka opštoj veštačkoj inteligenciji, potrebno je da stvorimo entitete koji mogu da razumeju stvarni svet i poseduju širok spektar veština, primetio je Žu, dodajući da se nada da bi Tong Tong mogao biti prvi korak u tom pravcu.

OpenAI pokreće novi model video generacije koji se zove Sora. Kompanija kaže da Sora „može da kreira realistične i maštovite scene iz tekstualnih uputstava“. Model text-to-video omogućava korisnicima da kreiraju fotorealistične video-zapise dužine do jednog minuta na osnovu upita koje su napisali.

Sora je u stanju da kreira „složene scene sa više likova, specifičnim pokretima i tačnim detaljima subjekta i pozadine“, navodi se u uvodnom blogu OpenAI-a. Kompanija takođe napominje da model može da razume kako objekti „postoje u fizičkom svetu“, kao i da „precizno tumači rekvizite i generiše ubedljive likove koji izražavaju emocije“.

Model takođe može da generiše video na osnovu nepokretne slike, kao i da popuni okvire koji nedostaju u postojećem videu ili da ga proširi.

Demo snimci, koje je generisala Sora uključene u post na blogu OpenAI-a, uključuju scenu iz vazduha Kalifornije tokom zlatne groznice. Video izgleda kao da je snimljen iz unutrašnjosti voza u Tokiju.

OpenAI je izjavio da se model „možda bori sa preciznom simulacijom fizike složene scene“, ali rezultati su generalno prilično impresivni.Pre nekoliko godina, generatori teksta u sliku kao što je Midjourney bili su na samom vrhu zbog sposobnosti modela da pretvara reči u slike. Ali nedavno, video je počeo da se poboljšava izuzetnim tempom: kompanije kao što su Runway i Pika su pokazale impresivne sopstvene modele teksta u video, a Gugl-ov Lumiere takođe je jedan od primarnih konkurenata OpenAI-a u ovom prostoru. Slično kao kod Sore, Lumiere korisnicima daje alate za pretvaranje teksta u video i takođe im omogućava da kreiraju video-zapise od nepokretne slike, piše The Verge.

Sora je trenutno dostupna samo tzv. crvenim timovima koji procenjuju model za potencijalne štete i rizike. OpenAI takođe nudi pristup nekim vizuelnim umetnicima, dizajnerima i filmskim stvaraocima da dobiju povratne informacije. Napominje da postojeći model možda neće tačno da simulira fiziku složene scene i možda neće pravilno tumačiti određene slučajeve uzroka i posledice.

Ranije ovog meseca, OpenAI je najavio da dodaje vodene žigove svom alatu za pretvaranje teksta u sliku DALL-E 3, ali napominje da se oni mogu „lako ukloniti“. Kao i drugi proizvodi veštačke inteligencije, OpenAI će morati da se bori sa posledicama lažnih, AI fotorealističnih snimaka koji se pogrešno smatraju stvarnim.

Ne smemo zaboraviti da vestacka inteligencija zna da slika, komponuje, pise knjige, igra drustvene igre i jos mnogo toga.

Amazon je u četvrtak lansirao novog generativnog AI pomoćnika za kupovinu, Rufus. Chatbot je obučen za Amazonov katalog proizvoda, preglede kupaca, pitanja i odgovore zajednice i „informacije sa celog veba“. Za sada je dostupan samo ograničenom broju Amazon kupaca, ali će se proširiti u narednim nedeljama.

Kompanija smatra da će asisten pomagati kupcima pri gotovo svim kupovinama. Rufus može da odgovori na pitanja poput: „Šta treba uzeti u obzir kada kupujete patike za trčanje?“ i prikazati poređenja za stvari kao što su „Koje su razlike između patika za trčanje na stazi i na putu?“ Takođe može da odgovori na dodatna pitanja poput: „Da li su ovi izdržljivi?“

Amazon predlaže da pitate Rufusa za opšte savete o kategorijama proizvoda, kao što su stvari koje treba tražiti kada kupujete slušalice. Može da pruži i kontekstualne savete, dajući uvid u proizvode na osnovu specifičnih aktivnosti (poput planinarenja) ili događaja (praznici ili proslave).

Drugi primeri uključuju traženje od njega da uporedi kategorije proizvoda. Pored toga, može preporučiti poklone za osobe sa posebnim ukusima ili preporuke za kupovinu za praznike.

Rufus takođe može da odgovori na preciznija pitanja o određenoj stranici proizvoda koju gledate. Amazon pruža primere: „Da li je ovo veslo za kiselu kuglu dobro za početnike?“ ili „Da li se ova jakna može prati u mašini za pranje veša?“

Amazon je objavio da je 2023. godine svako odeljenje u kompaniji radilo na generativnoj veštačkoj inteligenciji. Otkako je lansirao sažetke recenzija zasnovanih na veštačkoj inteligenciji, Amazon je počeo da ohrabruje prodavce da prave AI liste i pozadine slika za svoje proizvode.

Rufus pokreće beta verziju samo za „malu podskupinu kupaca“, a pojaviće se (za one u beta verziji) nakon ažuriranja Amazon mobilne aplikacije.

Pomoćnik će nastaviti da se prikazuje američkim kupcima „u narednim nedeljama“. Kada vam bude dozvoljeno da uđete u beta verziju, možete da pozovete Rufusa tako što ćete kucati ili izgovoriti svoja pitanja u traku za pretragu. Rufus okvir za ćaskanje će se pojaviti na dnu ekrana.

Podsticanje "generativnog AI ludila" učvrstilo je verovanje da je tehnološka industrija na putu ka postizanju nadljudske inteligencije, nalik Bogu.

Navedena misija OpenAI-a, tvorca ChatGPT-a, je da stvori ovu vrstu, opšte veštačke inteligencije, poznate kao „AGI“ (Artificial general intelligence). Demis Hasabis, vođa Guglovih AI jedinica, ima isti cilj.

Sada u trku ulazi izvršni direktor Mete (krovne kompanije Fejsbuka, Instagrama, Vacapa i Tredsa), Mark Zakerberg.

Iako nema pravi vremenski okvir kada će AGI biti dostignut, pa čak ni tačnu definiciju za to, on želi da ga izgradi. U isto vreme, Metina istraživačka grupa za veštačku inteligenciju doživljava reformu, a cilj je da Metin AI dopre do milijardi korisnika.

„Došli smo do ovog tačke gde, da bismo napravili proizvode koje želimo da napravimo, moramo da gradimo opštu inteligenciju (AGI)“, kaže Zakerberg u intervjuu za Verge.

Pored bitke za talente, najoskudniji resurs u oblasti veštačke inteligencije je računarska snaga potrebna za obuku i pokretanje velikih modela.

Na ovu temu, Zakerberg kaže mi da će do kraja ove godine Meta posedovati više od 340.000Nvidijinih H100 GPU-a – čipova koje je industrija standardizovala za izgradnju modela generativne veštačke inteligencije.

„Izgradili smo kapacitet da to uradimo u obimu koji može biti veći od bilo koje druge pojedinačne kompanije“, kaže on.

„Mislim da se to mnogima neće svideti“, dodao je.

Veštačka inteligencija ili „čovek-plus“

Čini se da niko ko radi na veštačkoj inteligenciji, uključujući Zakerberga, nema jasnu definiciju za AGI ili ideju kada će stići.

„Nemam jednostavnu, sažetu definiciju“, kaže on.

„Možete se prepirati o tome da li je opšta inteligencija slična inteligenciji na ljudskom nivou, ili je kao čovek-plus, ili je to neka super-inteligencija daleke budućnosti. Ali za mene je najvažniji deo je da inteligencija ima sve te različite sposobnosti u kojima može biti u stanju da rasuđuje i ima intuiciju.

Njen konačni dolazak vidi se kao postepen proces, a ne kao jedan trenutak.

Kako Zakerberg objašnjava, na novi, širi fokus Mete na AGI uticalo je objavljivanje Llame 2, njenog najnovijeg velikog jezičkog modela, prošle godine.

Meta sada obučava Llamu 3 i imaće mogućnosti da i sam generiše kod, kaže on. Poput Guglovog novog modela Gemini, fokus je na naprednijim sposobnostima rasuđivanja i planiranja.

„Llama 2 nije bio vodeći model u industriji, ali je bio najbolji model otvorenog koda“, kaže on. „Sa Llama 3, naša ambicija je da izgradimo stvari koje su na najsavremenijim nivoima i na kraju vodeće modele u industriji.“

Pitanje ko će na kraju kontrolisati AGI je pitanje koje se žestoko raspravlja.

Zakerberg ima potpunu moć u Meti zahvaljujući kontroli glasanja nad akcijama kompanije.

To ga stavlja u moćnu poziciju koja bi mogla biti dodatno pojačana ako se AGI ikada postigne.

Zakerberg ima svoje motive, naravno. Krajnji rezultat njegove otvorene vizije za AI je i dalje koncentracija moći, samo u drugačijem obliku.

Meta već ima više korisnika od skoro bilo koje kompanije na planeti i izuzetno profitabilan posao na društvenim medijima.

AI karakteristike verovatno mogu učiniti te platforme još lepšim i korisnijim. A ako Meta može efikasno da standardizuje razvoj AI, tako što će javno objaviti svoje modele, njen uticaj na ovaj ekosistem će samo rasti.

U širem kontekstu, tajming Zakerbergovog novog AGI pritiska je pomalo nezgodan.

Prošle su samo dve godine otkako je promenio ime kompanije da bi se fokusirao na metaverzum.Epl je, u međuvremenu, nedavno potvrdio svoju opkladu na AI, sa lansiranjem Vision Pro naočara za proširenu realnost

Zakerberg vidi budućnost u kojoj virtuelne svetove generiše AI, ispunjene AI likovima koji prate stvarne ljude.

On kaže da tokom ove godine stiže nova platforma koja omogućava svakome da kreira sopstvene likove sa veštačkom inteligencijom i distribuira ih u Metinim aplikacijama društvenih medija.

Možda će, sugeriše on, ovaj AI čak moći da objavljuje sopstveni sadržaj na feedovima Facebooka, Instagrama i Threadsa.

Meta je metaverzalna kompanija i najveća kompanija društvenih medija na svetu. Sada pokušava da izgradi AGI. Zakerberg sve ovo uokviruje oko sveobuhvatnu misiju „izgradnje budućnosti umrežavanja“.

Do danas, ta veza je uglavnom bila izmneđu ljudi. Iz razgovora sa Zakerbergom, jasno je da će Meta ubuduće sve više raditi o tome da ljudi razgovaraju i sa veštačkom inteligencijom. Očigledno je da on ovu budućnost vidi kao neizbežnu i uzbudljivu, bez obzira da li smo mi ostali spremni za to ili ne.

ZAKERBERG, MASK, BEZOS VIDE BUDUCNOST DRUGACIJIM OCIMA NEGO MI. I TO JE U REDU. KOLIKO CE LJUDI MOCI DA BUDU SUPERIORNI NAD VESTACKOM INTELIGENCIJOM VIDECEMO. ZA SADA JOS UVEK VODIMO. ALI VESTACKA INTELIGENCIJA VISE NE PRAVI KRUPNE KORAKE ONA LETI KA BUDUCNOSTI. NISMO NI SVESNI KOLIKE I KAKVE CE PROMENE NASTATI.

 

'TRULI' BOGATASI

 BOGATASI SU BOGATASI. POSEBNA LJUDSKA VRSTA U SVAKOM SMISLU. ONI MOGU PARAMA DA KUPE SVE. NE, NIJE PRETERIVANJE. JER.... DANAS JE SVE NA PRODAJU ,A ONI ETO MOGU TO SEBI DA PRIUSTE. NJIHOVA BAHATOST I SNOBIZAM ,HEDONIZAM U NEOGRANICENIM KOLICINAMA NAMA 'OBICNIM SMRTNICIMA' IZGLEDAJU NEVEROVATNO PRIVLACNO. MI BI SVI TO ISTO HTELI. SAD, DA LI SU BOGATASI SRECNI ILI SMO MI SRECNI STO IPAK IMAMO OGRANICENJA? KO ZNA?

Neki daju milione dolara da bi zlatom prekrili ogradu na stepeništu.

Bogataši mogu za 32 miliona dolara da naprave lift za svoj automobil.

Veliki fanovi ovog filma mogu za 600 miliona dolara da dobiju repliku Titanika. 

Jedan bogataš koji obožava slatkiše ugradio je privatnu prodavnicu "M&M" bombona.

Kada vam neko dostavlja šampanjac padobranom, onda znate da ste super bogati

Ko ne bi voleo da potroši milione na eksluzivni, privatni bioskop?

Naravno, gotovo svi bogataši vole čitav sprat da pretvore u svoj garderober

Čačkalice od zlata koje koštaju 600 dolara po komadu? Zašto da ne?

I kada je toplo i kada je hladno, bogataši vole da se osvežavaju, pa zato prave polu otvorene i polu zatvorene bazene...

Safari balonom uz šampanjac? Uz dosta novca i to je moguće. Jedan bogataš dao je 20 miliona dolara za vilu specijalno napravljenu za njegovog konja!

Jedna kompanija napravila je specijalno za bogataše privatni avion koji može da se kreće i pod vodom.

Lamborgini Veneno košta tričavih četiri miliona dolara i pravi je hit među bogatašima.

Za tri miliona dolara možete dobiti i svoj bunker da se sakrijete u slučaju apokalipse

Jednom sam imao bogatu drugaricu iz razreda koja je tokom školskog dana odletela u Hong Kong samo zato što je htela da jede dim sum.Kućne usluge. Moja mama je bogata i ima svoju manikirku koja dolazi kod nje jednom nedeljno da joj uredi nokte i napravi pedikir. Njen lični trener dolazi tri puta nedeljno i trenira je u njenoj kućnoj teretani."

"Kolekcionarski predmeti. Razmislite o antikvitetima, retkim knjigama i umetnosti. Fosilima takođe. Ne kao ulaganju, samo skupljanju iz zabave jer je to nešto što vole... Naročito stvari oko kojih je potrebna posebna briga."

"Bila sam učiteljica u jednoj privatnoj školi u Istanbulu. Imala sam razne vrste roditelja: influensere, mogule za nekretnine, investitore, glumice, pa čak i mafijaške porodice. Jedna mama je jednom rekla da će vozač pokupiti njenu čerkicu (4) jer ona ide s prijateljicama na ručak u Milano.

"Možda ne toliko hobi, ne znam ni kako bih to nazvao, ali kad god sam u društvu porodice muža svoje sestre (za rođendan ili porodični događaj) tokom sezone trka, oni će upaliti TV da gledaju trke i stajaće tamo s upaljenim aplikacijama za klađenje i kladiti se ceo dan."

"'Kotiljon', ili jednostavnije rečeno - vrsta bala, je u SAD uobičajena aktivnost za mlade tinejdžere više klase. To je u suštini vannastavni kurs bontona i baleta u plesnoj dvorani za srednjoškolce koji se završava plesom uz večeru gde mogu da pokažu šta su naučili."

"Bogataši ne kupuju šampon jer stalno idu kod frizera."

"Prijatelj mog oca je bogat tip. Ima komšiju koji je takođe bogataš. Ovaj komšija je opsednut jednom vrstom automobila. U svetu su napravljena samo četiri. Već ih je kupio tri, a sada mu je misija da kupi četvrti i poslednji."

"Pravi bogataši imaju svoje slike u kući. Ne moderne vrste slika gde kompjuter sortira fotografiju i na nju primenjuje akrilni filter. Ne, oni imaju portrete za koje su sedeli dok je pravi umetnik nanosio boju na platno.

"Bogataši iz zalivskih zemalja troše milione na ispunjenje najluđih prohteva, od lova na retke životinje do kolača s jestivim zlatom.

Iako je ubijanje ugroženih droplji u Pakistanu zabranjeno zakonom, bogati arapski posetioci svake zime kupuju specijalne dozvole i love ih sa sokolovima. Šeici veruju da je meso ptice hubare moćan afrodizijak, pa su je doveli na ivicu istrebljenja.

- Ima li besmislenijeg razloga da ubijete životinju? Ako je lov na hubaru zabranjen za Pakistance, zašto bi šeicima bio dozvoljen? - kaže Naim Sadik, aktivista iz Karačija koji je potpisao peticiju za ukidanje običaja.

Pakistanske vlasti su ove godine izdale 33 dozvole za lov koje omogućavaju svakom šeiku da ubije po stotinu hubara. Na spisku privilegovanih su emiri Katara i Kuvajta, saudijski princ i predsednik Ujedinjenih Arapskih Emirata, prenosi „Gardijan“. Lovci u kampovima provode po nekoliko nedelja, a oprema im stiže privatnim avionima.

Premijer Ujedinjenih Arapskih Emirata Muhamed bin Rašid al Maktum pre dve godine je u Engleskoj potrošio više od deset miliona dolara na kupovinu 25 ždrebadi. Drži ih sa ostalim konjima u klimatizovanim štalama čiji je plafon visok devet metara, a pod prekriven borovinom. Šeikovi ljubimci provode leto u engleskom gradu Njumarketu, a zimu u Dubaiju.

- Ljubav prema konjima mi je u krvi. Arapska plemena su gajila konje još pre nekoliko vekova - rekao je 64-godišnji bogataš čiji su konji osvojili preko 150 trofeja u 12 zemalja.

Njegov sin Hamdan bin Mohamed bin Rašid al Maktum (31) takođe rasipa novac na svakom koraku. Tokom posete Njujorku naručio je kolač s listićima zlata od hiljadu dolara, poslužen u peharu vrednom 300 dolara.

Arapski investitor Al Valid bin Talal (58) ne štedi kada je reč o automobilima. Pre nekoliko godina kupio je unikatni „mercedes“ ukrašen dijamantima za 48 miliona dolara. Svako ko je želeo samo da dodirne njegov kabriolet s belim kožnim sedištima morao je da mu plati hiljadu dolara. Ime šeika Hamada bin Hamdana al Najana (65), potomka kraljevske porodice iz Abu Dabija, vidljivo je iz svemira. Natpis „Hamad“ na njegovom privatnom ostrvu dugačak je preko tri kilometra i širok 800 metara. Vrh slova H spojen je s moreuzom, tako da natpis ispunjava voda. Poduhvat je šeika koštao oko 22 miliona dolara, što je malo u poređenju sa ukupnim bogatstvom od 22 milijarde.

Jedna korisnica TikToka postavila je pitanje: “Koje je najluđe ponašanje bogataša kojem ste svjedočili?”.

Evo kakve je odgovore dobila.

1. Lik nekoliko mjeseci nije primijetio da mu je nestalo nekoliko stotina hiljada dolara s računa.
2. Bogataš je glumio da je zaboravio novčanik kako bi provjerio je li žena koju je izveo na spoj sponzoruša.
3. Bogati otac je svom klincu kupio privatni helikopter samo da bi prijatelje mogao odvesti u New York na izlet.
4. Ova je osoba sve novčanice sitnije od 50 dolara nazvala “seljačkim novcem”.
5. Princ jedne države je potrošio 20 milijuna dolara na jedan parti koji je trajao dva dana. Trebao je trajati sedam dana, ali mu je dosadilo.
6. Lik je kupio posebnu kuću koju će koristiti samo za partijanje.
7. Bogati roditelji koji su svojim klincima odlučili izgraditi novu kuću jer im se nije svidjelo kako su okrečili prvu.
8. Razmažena klinka koja je razbila mobilni telefon i bacila ga jer joj je napukao ekran.
9. Obitelj koja je unajmila privatnog vozača samo za njihovu dadilju.
10. Osoba koja je mislila da svako ima pistu za privatni avion u dvorištu
11. H.aksi je najbogatije "selo" u Kini i predstavlja teško dostižan san velikog broja Kineza.

    Osim po urbanističkoj uređenosti i privredi koja se ne zaustavlja ni na trenutak, Huaksi je poznat i po visokim životnom standardu koji se ističe u odnosu na ostatak Kine.

    Za 55 godina, Huaksi se pretvorio iz siromašne ruralne oblasti u u simbol ekonomske ekspanzije zemlje, otelotvorene u 326 metara visokom hotelu koji krasi centar sela. Luksuzni objekat ima 60 spratova, 826 soba, a već u prizemlju dočekaće vas 30 miliona funti vredna statua bika, napravljena od čistog zlata.

    Pitanje kako je Huaksi od siromašnog sela došlo do svog luksuza koje ga okružuje i dalje je obavijeno velom tajne. Stanovnici o svom bogatstvu ne govore i ono se smatra tajnom, a pristup medijima prilično je ograničen.

    Zašto se ovo mesto ne napušta?

    Jednostavno, ako ga napustite, gubite sve što ste stekli, tako da je život u ovom selu doslovno život u zlatnom kavezu.

    Svaki od dve hiljade stanovnika, koliko ih ovde službeno živi, ima više od 143 hiljade dolara na bankovnom računu i živi u vili. Zapravo, svi žive u potpuno identičnim vilama. ak, postoji i caka. Ako selo napustite i odlučite da se preselite negde drugde, gubite sve što imate na bankovnom računu i, naravno vilu, pa zbog tog pravila gotovo niko ne sme da napusti zlatno selo jer će ostati bez ičega i završiti na ulici.

    Spomenimo još i da većina stanovnika radi sedam dana u nedelji pa se postavlja pitanje gde uopšte i kada stanovnici mogu potrošiti sav taj novac? Očito samo u Huaksiju.

    Pre 30-ak godina ovo je selo bilo samo jedno od siromašnih kineskih sela, s populacijom od oko 600 stanovnika.

    Ali, tada je visoki partijski zvaničnik Vu Renbao doneo plan koji je trebalo da donese prosperitet selu. Uskoro je osnovao nekoliko firmi i od siromaha učinio bogataše.ašto se ovo mesto ne napušta?

    Jednostavno, ako ga napustite, gubite sve što ste stekli, tako da je život u ovom selu doslovno život u zlatnom kavezu.

    Svaki od dve hiljade stanovnika, koliko ih ovde službeno živi, ima više od 143 hiljade dolara na bankovnom računu i živi u vili. Zapravo, svi žive u potpuno identičnim vilama.

    Ipak, postoji i caka. Ako selo napustite i odlučite da se preselite negde drugde, gubite sve što imate na bankovnom računu i, naravno vilu, pa zbog tog pravila gotovo niko ne sme da napusti zlatno selo jer će ostati bez ičega i završiti na ulici.

    Spomenimo još i da većina stanovnika radi sedam dana u nedelji pa se postavlja pitanje gde uopšte i kada stanovnici mogu potrošiti sav taj novac? Očito samo u Huaksiju.

    Pre 30-ak godina ovo je selo bilo samo jedno od siromašnih kineskih sela, s populacijom od oko 600 stanovnika.

    Ali, tada je visoki partijski zvaničnik Vu Renbao doneo plan koji je trebalo da donese prosperitet selu. Uskoro je osnovao nekoliko firmi i od siromaha učinio bogataše.ediji su se za Huaksi zainteresovali 2004, kad je objavljeno kako stanovnik sela godišnje u proseku zaradi gotovo 18 hiljada dolara, što je znatno veći iznos od onog koji možete zaraditi u drugim kineskim pokrajinama.

    Kako bi pokazali snagu sela, 2011. vlasti su izgradile fascinantan soliter na 72 sprata, za čiju je izgradnju potrošeno 430 miliona dolara. Visina nebodera 328 metara, čime je, primera radi, za četiri metra viši od Ajfelovog tornja.

    Za prevoz stanovnika koristi se helikopter, pa tako stanovnici u okolnim gradovima mogu biti tu već za desetak minuta.Svaki od dve hiljade stanovnika, koliko ih ovde službeno živi, ima više od 143 hiljade dolara na bankovnom računu i živi u vili. Zapravo, svi žive u potpuno identičnim vilama.

    Tu je i veliki tematski park u kojem se nalaze replike slavnih građevina, kao što su Kineski zid i Zabranjeni grad. Takođe, klubovi i barovi ne postoje, pa se mnogi opravdano pitaju kakav je zaista život u ovom prebogatom, misterioznom selu.

    Turizam u Huaksiju je vrlo zastupljen jer mnoge zanima kakav je život u komunističkoj utopiji. Sa druge strane, brojni posetioci navode da se u Huaksiju ne mogu pronaći restorani i prodavnice koje čovek očekuje u bogatom gradu, kao i da gotovo nema gde da se potroši novac.

    KINEZI SU I BOGATASE USPELI DA 'UKALUPE'. POJMA NEMAM STA STE VI OSECALI DOK STE CITALI OVU PRICU O BOGATASIMA. NARAVNO OVO JE SAMO MALI DELIC NJIHOVIH 'LUDOSTI'. MENI JE SVE TO NARAVNO SAMO SMESNA BAJKA. NESTO STO JE BESMISLENO. CEMU TROSITI NOVAC NA TAKVE STVARI. A OPET I ONO SA KINEZIMA I ZLATNIM KAVEZOM JE PRETERANO. OPET PONAVLJAM UGLAVNOM ZAVIDIMO BOGATASIMA. CINI NAM SE DA JE NJIHOV NACIN ZIVOTA BAS DOBAR. NE ZNAM. 
    

ODZACARI

 NEKADA SMO IH VIDJALI KAKO IDU ULICOM I TRCALI ZA NJIMA DA IH DODIRNEMO  JER TO DONOSI SRECU. DANAS IH NE VIDJAMO, ALI USLUGE ODZACARA SU REDOVNA STAVKA NA RACUNU INFOSTANA. RECIMO JA ODZACARA U NASOJ ULICI NISAM VIDELA BAR 30 GODINA.'CRNA BRACA' - TAKO SU NAZIVALI DECU KOJA SU KORISCENA DA CISTE DIMNJAKE PUNIH 200 GODINA. PA POGLEDAJTE SAMO KROZ ISTORIJU  DECA I ZENE UVEK ZRTVE. DECA ODZACARI, ZENE VESTICE. UZAS.

U 17. veku u Engleskoj je uvedena praksa čišćenja dimnjaka decom. Da, dobro ste pročitali - Decom! Majstori čistači uzimali su za sebe decu beskućnike, kupovali bebe iz sirotišta ili od siromašnih roditelja. Deca između četiri i deset godina bila su idealna. Njih bi s nekoliko alata spuštali u dimnjake, vukli gore-dolje na užetu i tjerali da čiste čađ sa obloga dimnjaka i stružu katran iznutra. Ako su dečaci bili spori u svom poslu, njihovi gospodari bi zapalili baklju i držali je upaljenom pred njihovim nogama. Deca nisu imala zaštitnu opremu i odeću, a poslrdice su bile katastrofalne. Retko su se kupali i često su bili bolesni. Zbog stalne izloženosti čađi, kao i zbog neprirodnog položaja unutar dimnjaka, imali su deformisane noge, izobličene čašice koljena, respiratorne bolesti i umirali. Često se dešavalo da se uguše u dimnjaku, zaglave ili padnu. Iako su uslovi bili loši i drca su tretirana na najgori način, ova praksa se održala oko 200 godina! Tek krajem 1875. godine donesen je zakon o zabrani koriscenja drce za čišćenje dimnjaka. Joseph Glass, inženjer iz Bristola u Engleskoj, izumeo je originalne odzacarske četke i šipke koje se i danas koriste.

Deca odzacara u Engleskoj pamte samo Prvi maj - to im je bio jedini neradni dan..

 

Odžačar, ili penjački dečaci, kako su ih često zvali, bila je surova profesija i najverovatnije ona koja bi vam ozbiljno skratila život.

Zaposleni su često bili siročad ili siromašnog porekla, koje su roditelji prodali u posao. Mlada deca koja su bila zaposlena da rade u izuzetno opasnim uslovima, od kojih su neka imala samo tri godine.

Deca su korišćena za čišćenje dimnjaka zbog svoje male veličine koja im je omogućavala da se uklope u veoma uske i zatvorene prostore koji zahtevaju čišćenje nedostupno odraslima. Smatralo se da je dete od šest godina najprikladnije za ulazak u profesiju, ali bilo je i dosta mlađih.

Vrlo često su oni koje su roditelji prodali čak potpisali papire u kojima su majstora upisali kao zakonskog staratelja, što znači da su ova mala deca bila vezana za svog gospodara i svoju profesiju do punoletstva, bez načina da pobegnu.U međuvremenu, lokalna parohija bi često plaćala majstora za čišćenje da preuzme decu koja su ostavljena i nauči ih zanatu. Jedina opcija koja je bila dostupna detetu šegrtu bila je da se na kraju popne kroz činove, i na kraju možda i sami postanu majstori.

Na prelazu u sedamnaesti vek, novi zakoni su doneli porez na ognjište, meren količinom dimnjaka u zgradi. U tom trenutku su mnoge zgrade izgrađene sa lavirintima međusobno povezanih dimnih kanala kao načina navigacije dodatnih troškova.

Mnogo uži i kompaktniji dizajn doveo je do toga da su odrasli bili preveliki da bi se uklopili u tako skučene prostore.

Štaviše, sa sve većim urbanim stanovništvom koje je privučeno u velike gradove zbog posla, upotreba dimnjaka, a samim tim i potreba za odžačarom, značila je da je posao bio traženiji nego ikada.

Ovo je razumljivo stvorilo logistički problem jer su naslage čađi zahtevale stalno čišćenje, ali prostor u kome se to radilo je bio veoma mali i teško se moglo orijentisati. Dimnjaci su postajali sve uži i povezani nizom dimnih kanala, čineći nezgodne uglove praktično neprohodnim.

Tako su dečaci odžačari postali suštinski deo glavnog toka života, pružajući preko potrebnu uslugu zgradama širom zemlje.Iako je naravno bilo varijacija između zgrada, standardni dimnjak bi se suzio na oko 22x22cm. Sa tako malom količinom kretanja koja je omogućena u tako malom prostoru, mnogi dečaci odžačari bi morali da „poliraju“, koristeći samo kolena i laktove kako bi se popeli ili spustili.Opasnosti posla su bile ogromne, uzimajući u obzir činjenicu da bi mnogi dimnjaci i dalje bili veoma vrući od vatre, a neki možda još uvek u upotrebi. Koža dečaka bi bila oguljena i sirova od trenja, dok bi manje spretno dete moglo da se nađe potpuno zaglavljeno.

Deca bi često ostala zaglavljena u dimnjaku. Neki bi se satima našli nasukani, dok se srećnima moglo pomoći užetom. Oni manje srećni bi se jednostavno ugušili i umrli u dimnjaku primoravajući druge da vade cigle kako bi izbacili telo. Presuda koju je izrečena nakon gubitka mladog života bila je okarakterisana kao „nesrećni slučaj“.

Sa tako strašnim posledicama, ulozi su bili veliki i dečaci su morali da budu što jači i okretniji da bi preživeli.Sa godinama u rasponu od nekih od tri godine pa sve do puberteta, dečaci bi trpeli užasna zdravstvena stanja kao rezultat zahteva za njihova mala još nerazvijena tela. Neke od ovih posledica uključivale su deformitet kostiju ili povećane probleme sa plućima usled intenzivnog udisanja čađi, što znači da je malo verovatno da će dostići zrelost, a posebno starost.

Još jedna uobičajena bolest bila je dejstvo čađi na oči koje je često dovodilo do intenzivne i bolne upale koju su dečaci trljali oči radi olakšanja. Nažalost, u nekim slučajevima to bi na kraju dovelo do gubitka vida.

Štaviše, ovaj tip posla je doveo do identifikacije jednog od prvih industrijskih karcinoma, opisao kao karcinom dimničara.

Sa takvim tragičnim posledicama koje su trpeli dečaci odžačari, na kraju je rasla sve veća grupa aktivista koji su rasvetljavali nevolje ovih jadnih dečaka. Jedna takva osoba je bio lord Šeftsberi, koji se posvetio uvođenju zakona kako bi se uhvatio u koštac sa nekim od najhitnijih društvenih nepravdi tog dana.

Štaviše, u to vreme, uslovi i životi dece su istraženi u književnosti i popularnoj kulturi, skrećući preko potrebnu pažnju na praksu koja je bila prihvaćena predugo.

Vremenom i nakon brojnih izazova koje su pojedinci postavljali vladi i vlastima, donet je Zakon o dimnjačarima, koji je nametnuo višegodišnje zakone koji su pokušavali da poboljšaju uslove života i rada. Do septembra 1875. i uz pomoć lorda Šeftsberija, usvojen je zakon koji je primorao da čišćenje bude licencirano i registrovano u policiji, čime je nametnut nadzor nad praksom.

Zahvaljujući radu učesnika kampanje koji su predstavili svoje nalaze, i nakon što su bezbrojni životi izgubljeni ili uništeni upotrebom dečaka odžačara, praksa je na kraju zaustavljena.

 Svake godine, stotine odžačara okupljaju se u Santa Mariji Mađore za Međunarodni festival odžačara kako bi odale počast svojoj profesiji na mestu koje tvrdi da je kolevka ovog zanimanja.Festival posećuju i hiljade turista u gradu u dolini Viđeco, u blizini švajcarske granice. Ipak, malo je ko zaboravio užasnu prošlost ove profesije koja se oslanjala na eksploataciju dece. Sećanja na bedu i poniženje nadvijala su se nad okupljenom masom.

“Kada je festival počeo da se održava osamdesetih godina, meštani nisu želeli da učestvuju jer su se stideli”, kaže gradonačelnik Klaudio Kotini.

U lokalnom muzeju odžačarstva izložena je mapa iz 16. veka na kojoj je dolina Viđeco prikazana kao “camifeger tal”, švajcarsko-nemački izraz za “dolinu odžačara”.

Porodice u ovoj oblasti bile su vekovima toliko siromašne da su se dečaci u uzrastu od šest i sedam godina neretko slali da budu odžačari. Deca su bila šegrti “padronijima”, majstorima odžačarstva, a broj izgubljenih života najbolje priča o bedi u kojoj su živeli.

Namerno izgladnjivani da bi ostali mršavi, mali odžačari su bili prinuđeni da se provlače kroz uzane dimnjake, grebući laktove i kolena dok ribaju čađ sa zidova. Slali su ih u udaljene krajeve za bedan novac. Batine su bile sasvim uobičajena stvar.

“Bili su prezreni, poniženi i maltretirani, ali su činili ogromne žrtve da bi mogli da svojoj porodici pošalju malo novca”, kaže Anita Hofer, potpredsednica Nacionalnog udruženja odžačara u Italiji. “Emigracija u drugu zemlju da bi se izbeglo siromaštvo jedna je od najtežih mogućih stvari”, dodaje. “Trebalo bi da imamo više razumevanja za to jer su i naši preci doživeli nešto slično.”

Odžačari koji dolaze u posetu ovom gradu svake godine odlaze na hodočašće u obližnji grad Malesko gde se nalazi statua Faustina Kapinija, 12-godišnjeg odžačara koji je 1929. godine poginuo od strujnog udara pošto je podigao ruku iz dimnjaka i slučajno dotakao električnu žicu. Bilo je uobičajeno da deca daju znak majstorima da su očistila dimnjak do vrha.

Danas je čišćenje dimnjaka zahvaljujući tehnologiji, modernim dimnjacima i strogim pravilima o bezbednosti na radu mnogo manje opasan posao. Kada je došla promena, meštani su se suočili sa ružnijim delovima svoje istorije.

“S vremenom je ovo postalo nešto na šta se može biti ponosan”, kaže Kotini. “Postoji svest o tome da je ova zemlja našim precima dala posao i festival je omaž tome.”

Turisti se skupljaju i u drugim periodima u toku godine u gradu pošto obilaze komercijalne umetničke galerije koje Viđeco predstavljaju kao “dolinu slikara”.

Dok se parada privodi kraju, Škoti odjednom marširaju kraj Rusa; Japance sa svih strana saleću za fotografisanje; lokalni odžačar Livio Milani razvija italijansku zastavu sa krova stare gradske skupštine.

“Ovo je slika koju morate da ponesete sa sobom”, kaže meštanka Rosana Ramoni dok masa skandira.

Momo Karadarević već godinama je jedini profesionalni dimničar u Užicu, a iz milošte ga zovu Odžačarević.

Završio je saobraćajnu školu, ali je od 19 godina rešio da uči ovaj zanat od oca i polako krene s njim u jedinstveni posao - koji, kako se veruje, drugima donosi sreću.

„Nije to mala stvar, to je baš lepo i pozitivno.

„Gledao sam neku emisiju, gde britanska kraljica kad je njima na dvorcu bio zapušen dimnjak, kaže 'evo sreće, evo nam ga odžačar'", priča Karadarević sa osmehom za BBC na srpskom.

Srbija ima oko 200 dimničara, a potrebno je bar pet puta više, podaci su iz 2017.

Iako poput Deda Mraza unose radost, oni se ne spuštaju kroz dimnjak, ali se trude da bude prohodan.

Pored peći i kotlarnica, rade i u kuhinjama restorana - odmašćuju roštilje i ventilacije.

Karadarević ih čisti već tri decenije, radili su i zgrade, „dok je bilo srećno vreme", danas su to više kuće koje se greju na drva ili ugalj ili pripremaju alternativu za struju.

U gužvi su ovih dana i odžačari u Beogradu - ima više poziva, nego u isto vreme prošle godine, kažu iz komunalnog preduzeća Dimničar. Zbog rata u Ukrajini, prica je iz septembra 2022..

„Kako su najavljivali da neće biti struje, gasa, mnogo više ljudi razmišlja da se obezbedi.

„Još u martu sam bio kod jedne žene koja se pripremala, čim su najavili, zvala nas da proverimo dimnjak i pita kakvu peć može da uzme, iako ima radijatore i sve", kaže Srđan Mančić, beogradski odžačar sa 27 godina iskustva.

Školovao se za metaloglodača, a onda se prekvalifikovao za mehaničara termoenergetskih postrojenja.

Iak je u to vreme bilo i škola za odžačare, ni njegovom kolegi Slobodanu Suziću to nije bio prvi izbor.

Dugo je odbijao predlog rođaka da bude dimničar, ali na kraju pristao da proba.

„To je bilo 1987. i evo još probam, zavoleo sam ovaj posao", kaže Suzić kroz smeh.

Ovaj donekle prljav posao podrazumeva da ulaze u podrume, tavane, čiste garež i „udišu svašta".

Uprkos tome, dok razgovaramo u kancelariji komunalnog preduzeća Dimničar na Slaviji, obojica su u crnim kombinezonima i spremni na „gotovs" za teren.

Vole što što im posao nije kancelarijski, već idu napolje i upoznaju sa ljudima.

Taj rad sa ljudima istovremeno im je i najkomplikovaniji deo posla.

Dok neki traže mlade i mršavije dimničare, drugi misle da bolje od majstora znaju šta treba da radi.

Pojedini koji žele uslugu sad i odmah, spremni su i da slažu da imaju malu decu.

Tad odžačara, umesto mladih roditelja i plača beba, na vratima dočeka „bradonja sa šarplanincem".

„Propeo mu se na leđa, a njušku ovako izbacio ka meni", opisuje Suzić neobičnu scenu, pokazujući rukama.

„Kad je vezao psa, pitam ga u razgovoru onako, gde su deca, kaže 'pa nemam, imam još jednog psa'", prepričava crnokosi čovek u pedesetim godinama.

Bilo je slučajeva gde korisnici žele da dimničari prenose poruke ostalim komšijama, a jedno od bizarnijih je zahtev da, poput kučića, „mirišu po spratovima ventilacije" i nađu gde je zapušenje.

Novopečeni bogataši sa luksuzno uređenim stanovima umeju nekad da im brane da operu ruke u kupatilu, a deo mušterija traži da se izuju, iako su im cipele deo radne i zaštitne uniforme - „da ne prljaju kuću".

Suzić je imao slučaj čoveka u beogradskoj Sremčici koji je poređao novine po podu, kuda sme dIma i divnih ljudi, koji imaju obzira.

„Uđete kod bake, ona bi vam i dušu dala, časti vas, hoće kafu da skuva", kaže Mančić.

Pojedini se više brinu za krov, nego za čoveka, priča i Momo Karadarević.

„Ja se popnem na krov, on strm i gledam kako da dođem do dimnjaka, a meni baba kaže 'joj, sine, pazi mi na crep'.

„Crep je 20-30 dinara, ali ona ne kaže 'majstore, čuvaj se prvo ti'", kaže on.

I dalje koristi stare alatke, mada se za taj posao upotrebljavaju i rotor mašine.

On nije siguran u njihovu efikasnost.

„Dok rukama i četkom ne kreneš, ne možeš ništa da uradiš", kaže iskusni majstor.

Mnogima deluje jednostavno to što odžačari rade, „mlatnu četkom i uzmu lovu", ali posao je vrlo zahtevan.

Jednom se desilo da je na tavanu čovek stavio karton na rupu, gde je Momo gazio i propao.

Spasio se tehnikom na kojoj bi mu i nindže pozavidele.

„Sreća, ja bio snalažljiv i raširio ruke na one grede i tako sam se zadržao.

„Zato, opet kažem, najvažnije je kad izađete na krov i odete do dimnjaka, da vidite da se on ne klima, pa da sletite zajedno sa dimnjakom", opisuje Karadarević.

Ipak, uvek se trudi da uradi posao kako valja, ali ne daje garancije nikome, jer ne zna šta ljudi mogu da lože, poput plastike.

„Nemaština je, ljudi kupe drva u decembru, ona vlažna.

„Uveče zatvaraju cugove, da ujutro imaju žara, onda se gore u odžaku pravi smola i tako se pravi problem", opisuje užički majstor.

Cug je otvor u peći kojim se kontroliše dovod vazduha.

Ljudi o tome brinu, tek kad zagusti ili počne hladno vreme, dodaje.

Retko ko svake godine održava i misli o grejnoj sezoni u leto.

„Kad im je frka i kad se otpuši kažu 'joj iduće godine ćemo te zvati ranije', piši propalo.„Kad ugreje mangupska furuna (sunce) leti, niko ne zove", kaže Karadarević.

Od ovog posla može da se zaradi, ali ne može se „od toga obogatiti", dodaje.

Mlađih nema koji bi nasledili.

U beogradskom preduzeću Dimničar je zaposleno pedesetak majstora.

Kad oni odu penziju, pitanje je kako će preduzeće nastaviti da radi.

Na njihove pozive i konkurse se malo mladih odazove, koji su spremni da ostanu duže.

„Od sve te dece, proteklih godina zadržao se samo jedan kolega koji ima oko 35 godina", kaže Irena Kulić, portparolka Dimničara.

„Lakše im je da se iz škole zaposle u kladionicama, ti poslovi su postali popularni", navodi ona.

Ne samo da nema đaka koji žele da uče za to, nego nema ni škola za dimničare, kaže Milorad Antić iz Foruma srednjih stručnih škola.

„Sreća je uvek bila kad vidite dimničara, a za obrazovanje dimničar ne postoji.

„Nit ima škola, niti ima nastavni program po kojim bi moglo da se radi", kaže Antić.

I tako je godinama unazad.

Postoje samo kursevi koji moraju da se plate, a nedostatak kadrova koji „nisu samo priučeni" je hronični problem, dodaje.

Predlaže da se mladima ponude stipendije za to zanimanje ili da se omogući da uz dimničarski zanat, nauče i druge veštine poput zidanja dimnjaka i još neke srodne.

„To bi im bilo 2 u 1 ili 3 u 1, još kada bi se dalo ljudima koji otvore zanatsku radnju da pet ili 10 godina ne plaćaju porez, da nešto i zarade, imalo bi majstora.

„Nadležni u Vladi ili Privrednoj komori Srbije treba da motivišu ljude i za ta lepa zanimanja, ne mogu svi da budu menadžeri i IT sektor", kaže Antić.

Sličan problem postojao je i pre skoro sto godina.

Kada su se 1933. u Kraljevini Jugoslaviji žalili da ne postoji nijedna stručna škola za dimničare, naveden je primer Nemačke gde ih je bilo 18.

Bila je po jedna škola na svakih 3,5 miliona stanovnika, a 13 miliona Jugoslovena je to još čekalo, navodi se u knjizi Dimničarstvo i gasne instalacije, profesora Martina Bognera.

Takvo stanje se promenilo za vreme komunističkih vlasti, a od savremenih balkanskih država za dimničara se možete školova ti u Hrvatskoj.Zanat izumire je i u užičkom i zlatiborskom kraju, gde Momo Karadarević radi.

„Niko mi se nije javio ko bi da uči, kako ja sad nekog učim i pošaljem na krov.

„Vodio sam bratanca nekad, ali vidim da je nezainteresovan i da ima druga posla", kaže Karadarević.

On je, kaže, od „ćaleta" naučio ne samo kako da se vešto i bezbedno popenje na krov i otpuši dimnjak, već i da stigne tačno na vreme i izgradi odnos s mušterijom, što su važne životne lekcije.

Plus, samom pojavom nekome možda donese sreću.

Ljudi se hvataju za dugme kad ga vide, ali je to običaj novijeg datuma, kaže.

„Ja kad sam bio mali, hvatao sam se za dugme kad naiđe pop.

„Znam da se sa četke skidaju dlake, to je bila neka sreća kad naiđe odžačar, a za dugme mislim da je glupost, ali ne mogu da objašnjavam", kaže uz osmeh Karadarević.

Branko Jovašević iz Ivanjice smatra da bez odžačara neće biti sreće u ovoj zemlji. "Ako nestanu odžačari, onda će nestati i rode, a samim tim će nestati i dece. Neće biti sreće u ovoj zemlji", kaže u šali Jovašević.

Milan i Zoran se nadaju da će uspeti da zainteresuju i mlađe za taj zanat, koji je danas isplativ.

Uz to, ne moraju više da se penju po krovovima, odžaci se čiste na moderniji i lakši način.

TAKO SMO LEPO ISPRICALI OVU PRICU. JEDNA PRICA DEMANTUJE DRUGU. NEMA VEZE. VOLIM  DA SAGLEDAM SVAKU PRICU SA SVAKE STRANE. I DALJE ZIVIM U KUCI SA DIMNJAKOM, ODZACARE NE VIDJAM (PLACAM IH REDOVNO). OVA PRICA SA MALIM ODZACARIMA KOJI SU ZASTITINI ZNAK BOMBONA 'NEGRO' JAKO ME JE RASTUZILA. I NIJE TO BILO SAMO U ENGLESKOJ NEGO I U ITALIJI I MNOGIM ZEMLJAMA EVROPE. PRETUZNO.