IZ KOZE MOZE DA SE 'ISKOCI' IZ VISE RAZLOGA. NEKAD NAS NA TO NATERAJU NECIJI POSTUPCI, A NEKADA TO URADIMO SAMI SEBI. OVO DRUGO JE DALEKO STRASNIJE I TRAJNIJE. POSLE PRVOG TO JEST KAD NAS DRUGI IZVUKU IZ KOZE VRATIMO SE U KRATKOM VREMENSKOM PERIODU , KAD URADIMO TO SAMI SEBI NE VRATIMO SE NIKAD. UZASNO.
Ti si najbolja majka, najbolja žena, najbolja ćerka, najbolji radnik na poslu. Zašto? Zato što voliš svoju porodicu.
Tvoja kuća je za primer. Ti raspremaš i uživaš kad spustiš krpu, a sve blista.
Uvek imaš ručak. U određeno vreme. Postavljaš uredno i propisno jer se deca uče redu od malih nogu. Porodica se okuplja oko stola. Nedeljom je tu supa, nešto iz novih recepata ili jelo za koje treba celo pre podne, kolač. Nedelja je poseban dan. I svaki praznik, takođe.
Za slavu mesiš deset vrsta kolača. Sečeš ih uz lenjir. Ne staješ tri dana. Ne poručuješ ništa. Samo domaće. Slava se mora poštovati. Mesiš i slavski kolač. Zajedno sa decom ga ukrašavaš i uživaš.
Ti si uvek tu za svoju decu. Ti si im najveća podrška. Svako vreme je njihovo. Razvijaš se sa njima. Rasteš sa njima. Putuješ sa njima. Kada si na poslu, ili se zadržiš u gradu, grize te savest jer se ne posvećuješ deci dovoljno. Znaš sve njihove probleme, pratiš ih iz senke. Čitaš literaturu. Koriguješ greške koje su uvek samo tvoje. Obezbeđuješ sredstva za sve izdatke. Za decu ne sme da fali. Nikada ne isključuješ mobilni. Mogu te zvati u bilo koje vreme.
Znaš sve što radi tvoj muž. Razumeš njegove poslovne dileme. Spremna si da ga posavetuješ i da se povučeš kada je to potrebno. Uvek si doterana i strogo vodiš računa o kilaži. Nikada o njemu ne govoriš ružno. Kada si ljuta, čekaš da on izađe iz gužve, pa tek onda reaguješ. Nisi ti za svađu. Nikada ne počinješ rečenicu sa ja. Ne optužuješ ga. Obrazlažeš kako se osećaš. Ne psuješ. Znaš gde mu stoje stvari. I alat. Podsećaš ga da ponese potrebne stvari.
Roditeljima ispunjavaš sve želje. Imaš vreme samo za njih. Obilaziš ih redovno. Pronalaziš im hobije i biraš literaturu. Ne čuješ opomene, ne haješ za džangrizanje.
Ti voliš svoju porodicu. Izašla si iz sebe da bi zaštitila njih. Pretvorila si se u ljubav.
A onda jednog dana ne možeš da se vratiš u sebe. Telo ti se dovoji od duše i od potreba. Živiš po automatizmu koji ti se nameće. Strah ti postane veći od želja. Plašiš se šta će biti sutra. Zgrčiš se u očekivanju nevolje. Sediš i čekaš da budeš potrebna. A dani pred tobom nestaju. Onda se plašiš što ti dani nestaju. Brojiš koliko ti je preostalo.
Glancaš i sređuješ. Pokušavaš da svet oko sebe učiniš dovoljno prihvatljivim. Ali on postaje sve prljaviji i uži. Ne možeš da sedneš, a da ne vidiš neku nesavršenost. Skuvaš kafu, sedneš i ugledaš fleku na podu, ili paučinu na polici. Ustaneš i izbrišeš. Izađeš iz sobe u kojoj se pomerio stočić. Kažeš: nema veze, ali se posle nekog vremena vratiš da ga namestiš. Stojiš nasred sobe i gledaš šta još nije gotovo. Ne vidiš ništa. Ali i dalje stojiš. Prošetaš još jednom. Vratiš se po drugi put do šporeta da proveriš je li isključen. Staviš naočari da proveriš čistoću. Još jednom iscediš krpu u sudoperi. Pokupiš preostale kapi.
Tupa si. Ne želiš ništa. Ništa ti se ne jede. Jedeš kada je vreme za to. Stojiš ispred rafa u prodavnici da bi sebi nešto kupila. Nešto što voliš. I ne znaš šta. Ne znaš šta voliš. Kupiš ono za šta se sećaš da si nekad volela. A onda zaboraviš da ga pojedeš.
Prestaneš da pričaš jer je tvoja priča smor za druge. A nema ni potrebe. Jer, što više prićaš, svesna si da nisi ništa rekla. Kusur od reči uvek je veći od ispričanog. Talog je sve dublji.
Ne plačeš. Kamen si. Ti samo čekaš. Čekaš da budeš potrebna.
Ne smeš da pustiš muziku. A želiš. Sećaš se da ti je uz muziku lepo. Ali ipak sediš u gluvoj sobi. Plašiš se da se ne opustiš previše. Plašiš se da posle opuštanja sledi preokret. A ti nećeš biti spremna.
Svako veče se kupaš detaljno. Jer sutra možda nećeš stići. Možda se desi nešto neočekivano. A ti si navikla da si uvek doterana.
Dobra si samo u akciji. Uvek si u niskom startu. Ne odmaraš se popodne. Ne dozvoljavaš sebi da prilegneš jer ti šiba adrenalin i srce hoće da iskoči. Odležiš bez griže savesti samo kad zakačiš grip koji je lekarski potvrđen. Ni tada ne dozvoljavaš da te služe. Možeš sama sebi da skuvaš čaj. Ili očistiš pomorandžu. Ili skuvaš supu iz kesice.
Vikendom se budiš u četiri. Kuvaš kafu i čitaš. Sama, u tišini. Samo tada uživaš. U osam si na zbornom mestu svoje ljubavi.
Ti znaš da se tvoj svet raspada. Ili da ga možda više i nema. Ali nemaš kopču da ga sastaviš. Svet postoji bez tebe. Ti mu samo služiš. I postojaćeš samo dok mu služiš. Nemaš više snage da sastaviš sebe sa njim.
Izgubila si JA. Utopila si se u MI. Ostalo ti je na kraju samo VI.Nepotrebna žrtva je nešto najgore što možete da uradite sebi i svojoj porodici
Porodica često nije ono što bi trebalo da bude: mesto ljubavi. Danas ljudi ulaze u brak i zasnivaju porodice iz ljubavi i zbog ljubavi. Zbog toga bi upravo u porodici njeni članovi trebalo da se dobro osećaju. Pored prihvaćenosti, sigurnosti, poverenja i pripadnosti, članovima porodice je potrebno i da imaju doživljaj da drugi njeni članovi brinu o njima, njihovim potrebama i željama, kao i o tome kako se osećaju. Svaki njen član bi trebalo da ima doživljaj poštovanosti i uvaženosti. Kako je savremeni izvanporodični način života prepun stresova, porodica bi trebalo da bude mesto u kojem se njeni članovi, pored porodičnih obaveza i dužnosti, mogu prepustiti opuštanju, zabavi i izražavanju ljubavi. Takve porodice u kojima se svi njihovi članovi dobro osećaju zovemo funkcionalne porodice.
Razlika između funkcionalnih i disfunkcionalnih porodica nije „crno-bela” već postoji više prelaznih oblika između potpuno funkcionalnih i potpuno disfunkcionalnih porodica. Opšti je utisak da je više disfunkcionalnih nego funkcionalnih porodica.Kada se dvoje odluče za zajednički život i stupe u brak, tada ulaze u
društvene uloge supružnika, muža i žene. Pretpostavka je da su oni
jedno vreme bili u vezi i da su, svako za sebe, zaključili da su se u
njoj dobro osećali i da je ona dovoljno dobra osnova za zajednički
život. Kada dođe dete ili deca, tada se između dvoje pojavljuje novi
sistem uloga, jer oni više nisu samo supružnici, već su i roditelji. To
je novi izazov za oboje, jer porodični život zahteva da dobro
funkcionišu i da su ispunjeni i u ulogama supružnika i u ulogama
roditelja.Disfunkcionalnost u porodici često nastupa tako što neko nije u stanju
da harmonizuje ove dve uloge i počinje da se loše oseća u jednoj od
njih. U „roditeljskom braku” supružnici se dobro osećaju u ulogama
roditelja, ali su nezadovoljni odnosom koji postoji između njih kao muža
i žene. Kada nisu zadovoljni odnosom sa svojim supružnikom, tada često
traže smisao za ostajanje u braku i porodici u ulozi roditelja. Ova
asimetrija dovodi do žrtvovanja supružnika koji ostaje u braku „samo
zbog dece”, što može kasnije, kada deca odrastu i budu spremna da se
odvoje, da postane psihološko i emotivno opterećenje i za roditelja koji
se žrtvovao i za odraslog sina ili kćerku.
I uloga supružnika i uloga roditelja zahtevaju izvestan stepen emocionalne zrelosti i spremnost da se svoje želje i potrebe podrede drugim članovima porodice. Ova spremnost ne sme da bude jednostrana jer u tom slučaju svodi se na žrtvovanje, već treba da je međusobno pokazuju svi članovi porodice, uključujući i decu.
Jedna vrsta porodične emocionalne disfunkcionalnosti jeste kada jedan njen član, bilo muž bilo žena, a nekada i dete, smatra da svim ostalim članovima treba da bude najvažnije kako se on oseća. To su osobe koje više ili manje uspešno dominiraju u svojim porodicama, postavljajući pravilo da je najvažnije kako se oni osećaju, zbog čega svi drugi treba da udovoljavaju njihovim očekivanjima i zahtevima. Bilo da ljutnjom i besom, nekada i nasiljem, zastrašuju druge, bilo da drugima suptilno izazivaju osećanje krivice, ove osobe kvare porodičnu emocionalnu klimu.
Prividno funkcionalne porodice su one u kojima se jedan ili više članova žrtvuju tako što otpisuju svoje želje i potrebe, izbegavaju i najmanje konflikte, i u svemu ugađaju drugima. Iako u ovakvim porodicama konflikti nisu česti, dugoročno gledano potisnuti doživljaj nesrećnosti člana koji se žrtvovao pre ili kasnije dolazi na „naplatu”.U Srbiji je, s druge strane, još uvek visoko vrednovan žrtveni model roditeljstva, koji je u našem društvu postao posebno izražen 90-ih. Prema mišljenju većine roditelja iz jednog značajnog istraživanja iz tog perioda – roditelji nemaju prava na svoj život.
– U situaciji oskudnih resursa, glavni način preživljavanja domaćinstava bilo je oslanjanje na lične resurse u porodici, pre svega na žene, koje tada prihvataju svoju žrtvenu ulogu kao svojevrsnu kompenzaciju za odsustvo moći u javnoj sferi – kaže Ćeriman o modelima porodice u tim burnim vremenima. Takav model, koji se održao i do danas, naša sagovornica objašnjava preko određenja „dobre majke“ i „dobrog oca“.
– Dobra majka je i dobra majka, i domaćica, i supruga ili, kako bi roditelji koje sam intervjuisala 2012. godine rekli: „ona koja ti ispunjava želje i pre nego što ih zamisliš“, a dobar otac obezbeđuje sigurnost porodici, kako materijalnu, tako i fizičku i njegova primarna uloga je uloga hranioca porodice bez obzira na zaposlenost majke – navodi Ćeriman.
Međutim, takva podela uloga u domaćinstvu, ističe ona, opterećujuća je i za muškarce i za žene. Jer, ukoliko se ne ispune zadata očekivanja, koja prvenstveno dolaze iz okruženja, događaju se konflikti kako na partnerskom, tako i na ličnom nivou. Stoga je bilo važno, objašnjava Ćeriman, ispitati kako mlade devojke gledaju na ovo pitanje. Istraživanje tako pokazuje da 81 odsto devojaka smatra da majka treba sve da žrtvuje za svoju decu. Da je žena potpuno ostvarena tek onda kada postane majka misli 42 odsto. S tvrdnjom da je primarna uloga žene da bude domaćica, a muškarca da bude hranilac porodice najviše su saglasne devojke iz Novog Pazara. Devojke takođe ističu da su najveći pritisci sa kojima se susreću u svom svakodnevnom životu upravo komentari koji idu u pravcu njihovog ukalupljivanja u ulogu žene koja je u potpunosti posvećena porodici, odnosno rečima jedne devojke: „Doživela sam to da mi kažu da žensko ne treba da završava fakultet jer žene ne treba da rade, već samo muškarci.“
Ipak, skoro sve devojke iz uzorka prepoznaju rodne stereotipe i ističu da im se događalo da, ukoliko se ne priklone postavljenim zahtevima, za posledicu dobijaju ismevanje i omalovažavanje ili etiketiranje. Prema izjavama devojaka, posledice idu i do zabrane školovanja ukoliko se ne prilagode standardima sredine. Čak 76 odsto devojaka navelo je da su se našle u situaciji da im neko kaže da nisu dovoljno dobre u nečemu ili da nešto ne bi trebalo da rade samo zato što su devojke: „Govorili su mi da ne treba da se bavim fudbalom, da treniram, jer ja sam devojka a to je sport za dečake“; „Jedan od primera je upis u vojnu gimnaziju kada mi je okolina govorila da to nije za mene jer sam žensko, jer ja to ne mogu da izdržim fizički“, beleži se u istraživanju.
– Plasiranje ovakvih stavova u javnosti potkrepljuje održavanje stereotipne slike o devojkama kao o „nežnijem polu“. Obeshrabrivanje devojaka da ostvare svoja interesovanja ili da iskažu svoju različitost često se ostvaruje pod referencom dobrih namera i pružanja saveta devojkama, ali još češće direktno u vidu postavljanja zabrana ili normi – objašnjava Ćeriman. Kako dodaje, norme se uglavnom ispoljavaju preko upotrebe glagola moći, smeti, trebati, hteti… U primerima se primećuju izrazi koji sugerišu da devojka nešto „ne može“, „ne treba“ da uradi ili da nešto „nije za nju“.
Kontinuirano nametanje zahteva sredine kod mladih devojaka može dovesti do stvaranja loše slike o sebi i sopstvenim sposobnostima, te uopšteno do gubljenja samopouzdanja i odustajanja od vlastitih interesovanja. Odustajanje od određenih interesovanja potom vodi u sve veće rodne segregacije mladića i devojaka poput segregacije u određene grupe zanimanja. Dostupni podaci pokazuju da su u sistemu visokog obrazovanja devojke najbrojnije u oblasti društveno-humanističkih nauka, umetnosti i zdravlja, a na tržištu rada u polju usluga i pomažućih profesija.
NEMOGUCE JE USKLADITI KARIJERU I ODGAJANJE DECE AKO NEMAS FINANSIJSKU POMOC I POMOC DRUGIH LICA. I DALJE SE SVESNO OPREDELJUJEMO DA BUDEMO ZRTVA SVOJE PORODICE U IME LJUBAVI. NE, NE TRAZE NAM DIREKTNO NI MUZ NI DECA, ALI OD NAS OCEKUJU SVE. DA SMO UZ NJIH KAD SU BOLESNI, NESRECNI, DA IM PRUZAMO LJUBAV, PAZNJU ,NEGU ZASTITU 24\7, DA IM KUVAMO, PEREMO,PEGLAMO, CISTIMO ,DA SMO UVEK TU ZA SVAKOG CLANA PORODICE U SVAKOM SMISLU. NASE ZELJE, NASE POTREBE NE MOSTOJE. SAMO NJIHOVE. NE ZNAM. I JA SAM ISTO TO URADILA I NE VIDIM NEKU KORIST OD TOGA. DECA SAD ZIVE SVOJE ZIVOTE, ZA MOJ ZIVOT I DALJE NIKOG NIJE BRIGA. A SETIM SE I ONE BABINE NAJVECE ISTINE: KAD SI DEVOJCICA, CUTI, STA TI ZNAS, KAD SE UDAS ,CUTI, STA TI ZNAS, KAD SI BABA, CUTI STA TI ZNAS. E TAKO JE NAMA ZENAMA. I PORED SVEGA NAJCESCE ODABEREMO DA ODBACIMO SVE NAZE SNOVE, ZELJE ,OTREBE ZARAD PORODICE I U IME LJUBAVI PREMA PORODICI. DA LI JE TO I NAJPAMETNIJE I NAJBOLJE NE ZNAM I DALJE. ALI NEKAKO OCEKIVALA SAM LEPSU STAROST!
Нема коментара :
Постави коментар