ODZACARI

 NEKADA SMO IH VIDJALI KAKO IDU ULICOM I TRCALI ZA NJIMA DA IH DODIRNEMO  JER TO DONOSI SRECU. DANAS IH NE VIDJAMO, ALI USLUGE ODZACARA SU REDOVNA STAVKA NA RACUNU INFOSTANA. RECIMO JA ODZACARA U NASOJ ULICI NISAM VIDELA BAR 30 GODINA.'CRNA BRACA' - TAKO SU NAZIVALI DECU KOJA SU KORISCENA DA CISTE DIMNJAKE PUNIH 200 GODINA. PA POGLEDAJTE SAMO KROZ ISTORIJU  DECA I ZENE UVEK ZRTVE. DECA ODZACARI, ZENE VESTICE. UZAS.

U 17. veku u Engleskoj je uvedena praksa čišćenja dimnjaka decom. Da, dobro ste pročitali - Decom! Majstori čistači uzimali su za sebe decu beskućnike, kupovali bebe iz sirotišta ili od siromašnih roditelja. Deca između četiri i deset godina bila su idealna. Njih bi s nekoliko alata spuštali u dimnjake, vukli gore-dolje na užetu i tjerali da čiste čađ sa obloga dimnjaka i stružu katran iznutra. Ako su dečaci bili spori u svom poslu, njihovi gospodari bi zapalili baklju i držali je upaljenom pred njihovim nogama. Deca nisu imala zaštitnu opremu i odeću, a poslrdice su bile katastrofalne. Retko su se kupali i često su bili bolesni. Zbog stalne izloženosti čađi, kao i zbog neprirodnog položaja unutar dimnjaka, imali su deformisane noge, izobličene čašice koljena, respiratorne bolesti i umirali. Često se dešavalo da se uguše u dimnjaku, zaglave ili padnu. Iako su uslovi bili loši i drca su tretirana na najgori način, ova praksa se održala oko 200 godina! Tek krajem 1875. godine donesen je zakon o zabrani koriscenja drce za čišćenje dimnjaka. Joseph Glass, inženjer iz Bristola u Engleskoj, izumeo je originalne odzacarske četke i šipke koje se i danas koriste.

Deca odzacara u Engleskoj pamte samo Prvi maj - to im je bio jedini neradni dan..

 

Odžačar, ili penjački dečaci, kako su ih često zvali, bila je surova profesija i najverovatnije ona koja bi vam ozbiljno skratila život.

Zaposleni su često bili siročad ili siromašnog porekla, koje su roditelji prodali u posao. Mlada deca koja su bila zaposlena da rade u izuzetno opasnim uslovima, od kojih su neka imala samo tri godine.

Deca su korišćena za čišćenje dimnjaka zbog svoje male veličine koja im je omogućavala da se uklope u veoma uske i zatvorene prostore koji zahtevaju čišćenje nedostupno odraslima. Smatralo se da je dete od šest godina najprikladnije za ulazak u profesiju, ali bilo je i dosta mlađih.

Vrlo često su oni koje su roditelji prodali čak potpisali papire u kojima su majstora upisali kao zakonskog staratelja, što znači da su ova mala deca bila vezana za svog gospodara i svoju profesiju do punoletstva, bez načina da pobegnu.U međuvremenu, lokalna parohija bi često plaćala majstora za čišćenje da preuzme decu koja su ostavljena i nauči ih zanatu. Jedina opcija koja je bila dostupna detetu šegrtu bila je da se na kraju popne kroz činove, i na kraju možda i sami postanu majstori.

Na prelazu u sedamnaesti vek, novi zakoni su doneli porez na ognjište, meren količinom dimnjaka u zgradi. U tom trenutku su mnoge zgrade izgrađene sa lavirintima međusobno povezanih dimnih kanala kao načina navigacije dodatnih troškova.

Mnogo uži i kompaktniji dizajn doveo je do toga da su odrasli bili preveliki da bi se uklopili u tako skučene prostore.

Štaviše, sa sve većim urbanim stanovništvom koje je privučeno u velike gradove zbog posla, upotreba dimnjaka, a samim tim i potreba za odžačarom, značila je da je posao bio traženiji nego ikada.

Ovo je razumljivo stvorilo logistički problem jer su naslage čađi zahtevale stalno čišćenje, ali prostor u kome se to radilo je bio veoma mali i teško se moglo orijentisati. Dimnjaci su postajali sve uži i povezani nizom dimnih kanala, čineći nezgodne uglove praktično neprohodnim.

Tako su dečaci odžačari postali suštinski deo glavnog toka života, pružajući preko potrebnu uslugu zgradama širom zemlje.Iako je naravno bilo varijacija između zgrada, standardni dimnjak bi se suzio na oko 22x22cm. Sa tako malom količinom kretanja koja je omogućena u tako malom prostoru, mnogi dečaci odžačari bi morali da „poliraju“, koristeći samo kolena i laktove kako bi se popeli ili spustili.Opasnosti posla su bile ogromne, uzimajući u obzir činjenicu da bi mnogi dimnjaci i dalje bili veoma vrući od vatre, a neki možda još uvek u upotrebi. Koža dečaka bi bila oguljena i sirova od trenja, dok bi manje spretno dete moglo da se nađe potpuno zaglavljeno.

Deca bi često ostala zaglavljena u dimnjaku. Neki bi se satima našli nasukani, dok se srećnima moglo pomoći užetom. Oni manje srećni bi se jednostavno ugušili i umrli u dimnjaku primoravajući druge da vade cigle kako bi izbacili telo. Presuda koju je izrečena nakon gubitka mladog života bila je okarakterisana kao „nesrećni slučaj“.

Sa tako strašnim posledicama, ulozi su bili veliki i dečaci su morali da budu što jači i okretniji da bi preživeli.Sa godinama u rasponu od nekih od tri godine pa sve do puberteta, dečaci bi trpeli užasna zdravstvena stanja kao rezultat zahteva za njihova mala još nerazvijena tela. Neke od ovih posledica uključivale su deformitet kostiju ili povećane probleme sa plućima usled intenzivnog udisanja čađi, što znači da je malo verovatno da će dostići zrelost, a posebno starost.

Još jedna uobičajena bolest bila je dejstvo čađi na oči koje je često dovodilo do intenzivne i bolne upale koju su dečaci trljali oči radi olakšanja. Nažalost, u nekim slučajevima to bi na kraju dovelo do gubitka vida.

Štaviše, ovaj tip posla je doveo do identifikacije jednog od prvih industrijskih karcinoma, opisao kao karcinom dimničara.

Sa takvim tragičnim posledicama koje su trpeli dečaci odžačari, na kraju je rasla sve veća grupa aktivista koji su rasvetljavali nevolje ovih jadnih dečaka. Jedna takva osoba je bio lord Šeftsberi, koji se posvetio uvođenju zakona kako bi se uhvatio u koštac sa nekim od najhitnijih društvenih nepravdi tog dana.

Štaviše, u to vreme, uslovi i životi dece su istraženi u književnosti i popularnoj kulturi, skrećući preko potrebnu pažnju na praksu koja je bila prihvaćena predugo.

Vremenom i nakon brojnih izazova koje su pojedinci postavljali vladi i vlastima, donet je Zakon o dimnjačarima, koji je nametnuo višegodišnje zakone koji su pokušavali da poboljšaju uslove života i rada. Do septembra 1875. i uz pomoć lorda Šeftsberija, usvojen je zakon koji je primorao da čišćenje bude licencirano i registrovano u policiji, čime je nametnut nadzor nad praksom.

Zahvaljujući radu učesnika kampanje koji su predstavili svoje nalaze, i nakon što su bezbrojni životi izgubljeni ili uništeni upotrebom dečaka odžačara, praksa je na kraju zaustavljena.

 Svake godine, stotine odžačara okupljaju se u Santa Mariji Mađore za Međunarodni festival odžačara kako bi odale počast svojoj profesiji na mestu koje tvrdi da je kolevka ovog zanimanja.Festival posećuju i hiljade turista u gradu u dolini Viđeco, u blizini švajcarske granice. Ipak, malo je ko zaboravio užasnu prošlost ove profesije koja se oslanjala na eksploataciju dece. Sećanja na bedu i poniženje nadvijala su se nad okupljenom masom.

“Kada je festival počeo da se održava osamdesetih godina, meštani nisu želeli da učestvuju jer su se stideli”, kaže gradonačelnik Klaudio Kotini.

U lokalnom muzeju odžačarstva izložena je mapa iz 16. veka na kojoj je dolina Viđeco prikazana kao “camifeger tal”, švajcarsko-nemački izraz za “dolinu odžačara”.

Porodice u ovoj oblasti bile su vekovima toliko siromašne da su se dečaci u uzrastu od šest i sedam godina neretko slali da budu odžačari. Deca su bila šegrti “padronijima”, majstorima odžačarstva, a broj izgubljenih života najbolje priča o bedi u kojoj su živeli.

Namerno izgladnjivani da bi ostali mršavi, mali odžačari su bili prinuđeni da se provlače kroz uzane dimnjake, grebući laktove i kolena dok ribaju čađ sa zidova. Slali su ih u udaljene krajeve za bedan novac. Batine su bile sasvim uobičajena stvar.

“Bili su prezreni, poniženi i maltretirani, ali su činili ogromne žrtve da bi mogli da svojoj porodici pošalju malo novca”, kaže Anita Hofer, potpredsednica Nacionalnog udruženja odžačara u Italiji. “Emigracija u drugu zemlju da bi se izbeglo siromaštvo jedna je od najtežih mogućih stvari”, dodaje. “Trebalo bi da imamo više razumevanja za to jer su i naši preci doživeli nešto slično.”

Odžačari koji dolaze u posetu ovom gradu svake godine odlaze na hodočašće u obližnji grad Malesko gde se nalazi statua Faustina Kapinija, 12-godišnjeg odžačara koji je 1929. godine poginuo od strujnog udara pošto je podigao ruku iz dimnjaka i slučajno dotakao električnu žicu. Bilo je uobičajeno da deca daju znak majstorima da su očistila dimnjak do vrha.

Danas je čišćenje dimnjaka zahvaljujući tehnologiji, modernim dimnjacima i strogim pravilima o bezbednosti na radu mnogo manje opasan posao. Kada je došla promena, meštani su se suočili sa ružnijim delovima svoje istorije.

“S vremenom je ovo postalo nešto na šta se može biti ponosan”, kaže Kotini. “Postoji svest o tome da je ova zemlja našim precima dala posao i festival je omaž tome.”

Turisti se skupljaju i u drugim periodima u toku godine u gradu pošto obilaze komercijalne umetničke galerije koje Viđeco predstavljaju kao “dolinu slikara”.

Dok se parada privodi kraju, Škoti odjednom marširaju kraj Rusa; Japance sa svih strana saleću za fotografisanje; lokalni odžačar Livio Milani razvija italijansku zastavu sa krova stare gradske skupštine.

“Ovo je slika koju morate da ponesete sa sobom”, kaže meštanka Rosana Ramoni dok masa skandira.

Momo Karadarević već godinama je jedini profesionalni dimničar u Užicu, a iz milošte ga zovu Odžačarević.

Završio je saobraćajnu školu, ali je od 19 godina rešio da uči ovaj zanat od oca i polako krene s njim u jedinstveni posao - koji, kako se veruje, drugima donosi sreću.

„Nije to mala stvar, to je baš lepo i pozitivno.

„Gledao sam neku emisiju, gde britanska kraljica kad je njima na dvorcu bio zapušen dimnjak, kaže 'evo sreće, evo nam ga odžačar'", priča Karadarević sa osmehom za BBC na srpskom.

Srbija ima oko 200 dimničara, a potrebno je bar pet puta više, podaci su iz 2017.

Iako poput Deda Mraza unose radost, oni se ne spuštaju kroz dimnjak, ali se trude da bude prohodan.

Pored peći i kotlarnica, rade i u kuhinjama restorana - odmašćuju roštilje i ventilacije.

Karadarević ih čisti već tri decenije, radili su i zgrade, „dok je bilo srećno vreme", danas su to više kuće koje se greju na drva ili ugalj ili pripremaju alternativu za struju.

U gužvi su ovih dana i odžačari u Beogradu - ima više poziva, nego u isto vreme prošle godine, kažu iz komunalnog preduzeća Dimničar. Zbog rata u Ukrajini, prica je iz septembra 2022..

„Kako su najavljivali da neće biti struje, gasa, mnogo više ljudi razmišlja da se obezbedi.

„Još u martu sam bio kod jedne žene koja se pripremala, čim su najavili, zvala nas da proverimo dimnjak i pita kakvu peć može da uzme, iako ima radijatore i sve", kaže Srđan Mančić, beogradski odžačar sa 27 godina iskustva.

Školovao se za metaloglodača, a onda se prekvalifikovao za mehaničara termoenergetskih postrojenja.

Iak je u to vreme bilo i škola za odžačare, ni njegovom kolegi Slobodanu Suziću to nije bio prvi izbor.

Dugo je odbijao predlog rođaka da bude dimničar, ali na kraju pristao da proba.

„To je bilo 1987. i evo još probam, zavoleo sam ovaj posao", kaže Suzić kroz smeh.

Ovaj donekle prljav posao podrazumeva da ulaze u podrume, tavane, čiste garež i „udišu svašta".

Uprkos tome, dok razgovaramo u kancelariji komunalnog preduzeća Dimničar na Slaviji, obojica su u crnim kombinezonima i spremni na „gotovs" za teren.

Vole što što im posao nije kancelarijski, već idu napolje i upoznaju sa ljudima.

Taj rad sa ljudima istovremeno im je i najkomplikovaniji deo posla.

Dok neki traže mlade i mršavije dimničare, drugi misle da bolje od majstora znaju šta treba da radi.

Pojedini koji žele uslugu sad i odmah, spremni su i da slažu da imaju malu decu.

Tad odžačara, umesto mladih roditelja i plača beba, na vratima dočeka „bradonja sa šarplanincem".

„Propeo mu se na leđa, a njušku ovako izbacio ka meni", opisuje Suzić neobičnu scenu, pokazujući rukama.

„Kad je vezao psa, pitam ga u razgovoru onako, gde su deca, kaže 'pa nemam, imam još jednog psa'", prepričava crnokosi čovek u pedesetim godinama.

Bilo je slučajeva gde korisnici žele da dimničari prenose poruke ostalim komšijama, a jedno od bizarnijih je zahtev da, poput kučića, „mirišu po spratovima ventilacije" i nađu gde je zapušenje.

Novopečeni bogataši sa luksuzno uređenim stanovima umeju nekad da im brane da operu ruke u kupatilu, a deo mušterija traži da se izuju, iako su im cipele deo radne i zaštitne uniforme - „da ne prljaju kuću".

Suzić je imao slučaj čoveka u beogradskoj Sremčici koji je poređao novine po podu, kuda sme dIma i divnih ljudi, koji imaju obzira.

„Uđete kod bake, ona bi vam i dušu dala, časti vas, hoće kafu da skuva", kaže Mančić.

Pojedini se više brinu za krov, nego za čoveka, priča i Momo Karadarević.

„Ja se popnem na krov, on strm i gledam kako da dođem do dimnjaka, a meni baba kaže 'joj, sine, pazi mi na crep'.

„Crep je 20-30 dinara, ali ona ne kaže 'majstore, čuvaj se prvo ti'", kaže on.

I dalje koristi stare alatke, mada se za taj posao upotrebljavaju i rotor mašine.

On nije siguran u njihovu efikasnost.

„Dok rukama i četkom ne kreneš, ne možeš ništa da uradiš", kaže iskusni majstor.

Mnogima deluje jednostavno to što odžačari rade, „mlatnu četkom i uzmu lovu", ali posao je vrlo zahtevan.

Jednom se desilo da je na tavanu čovek stavio karton na rupu, gde je Momo gazio i propao.

Spasio se tehnikom na kojoj bi mu i nindže pozavidele.

„Sreća, ja bio snalažljiv i raširio ruke na one grede i tako sam se zadržao.

„Zato, opet kažem, najvažnije je kad izađete na krov i odete do dimnjaka, da vidite da se on ne klima, pa da sletite zajedno sa dimnjakom", opisuje Karadarević.

Ipak, uvek se trudi da uradi posao kako valja, ali ne daje garancije nikome, jer ne zna šta ljudi mogu da lože, poput plastike.

„Nemaština je, ljudi kupe drva u decembru, ona vlažna.

„Uveče zatvaraju cugove, da ujutro imaju žara, onda se gore u odžaku pravi smola i tako se pravi problem", opisuje užički majstor.

Cug je otvor u peći kojim se kontroliše dovod vazduha.

Ljudi o tome brinu, tek kad zagusti ili počne hladno vreme, dodaje.

Retko ko svake godine održava i misli o grejnoj sezoni u leto.

„Kad im je frka i kad se otpuši kažu 'joj iduće godine ćemo te zvati ranije', piši propalo.„Kad ugreje mangupska furuna (sunce) leti, niko ne zove", kaže Karadarević.

Od ovog posla može da se zaradi, ali ne može se „od toga obogatiti", dodaje.

Mlađih nema koji bi nasledili.

U beogradskom preduzeću Dimničar je zaposleno pedesetak majstora.

Kad oni odu penziju, pitanje je kako će preduzeće nastaviti da radi.

Na njihove pozive i konkurse se malo mladih odazove, koji su spremni da ostanu duže.

„Od sve te dece, proteklih godina zadržao se samo jedan kolega koji ima oko 35 godina", kaže Irena Kulić, portparolka Dimničara.

„Lakše im je da se iz škole zaposle u kladionicama, ti poslovi su postali popularni", navodi ona.

Ne samo da nema đaka koji žele da uče za to, nego nema ni škola za dimničare, kaže Milorad Antić iz Foruma srednjih stručnih škola.

„Sreća je uvek bila kad vidite dimničara, a za obrazovanje dimničar ne postoji.

„Nit ima škola, niti ima nastavni program po kojim bi moglo da se radi", kaže Antić.

I tako je godinama unazad.

Postoje samo kursevi koji moraju da se plate, a nedostatak kadrova koji „nisu samo priučeni" je hronični problem, dodaje.

Predlaže da se mladima ponude stipendije za to zanimanje ili da se omogući da uz dimničarski zanat, nauče i druge veštine poput zidanja dimnjaka i još neke srodne.

„To bi im bilo 2 u 1 ili 3 u 1, još kada bi se dalo ljudima koji otvore zanatsku radnju da pet ili 10 godina ne plaćaju porez, da nešto i zarade, imalo bi majstora.

„Nadležni u Vladi ili Privrednoj komori Srbije treba da motivišu ljude i za ta lepa zanimanja, ne mogu svi da budu menadžeri i IT sektor", kaže Antić.

Sličan problem postojao je i pre skoro sto godina.

Kada su se 1933. u Kraljevini Jugoslaviji žalili da ne postoji nijedna stručna škola za dimničare, naveden je primer Nemačke gde ih je bilo 18.

Bila je po jedna škola na svakih 3,5 miliona stanovnika, a 13 miliona Jugoslovena je to još čekalo, navodi se u knjizi Dimničarstvo i gasne instalacije, profesora Martina Bognera.

Takvo stanje se promenilo za vreme komunističkih vlasti, a od savremenih balkanskih država za dimničara se možete školova ti u Hrvatskoj.Zanat izumire je i u užičkom i zlatiborskom kraju, gde Momo Karadarević radi.

„Niko mi se nije javio ko bi da uči, kako ja sad nekog učim i pošaljem na krov.

„Vodio sam bratanca nekad, ali vidim da je nezainteresovan i da ima druga posla", kaže Karadarević.

On je, kaže, od „ćaleta" naučio ne samo kako da se vešto i bezbedno popenje na krov i otpuši dimnjak, već i da stigne tačno na vreme i izgradi odnos s mušterijom, što su važne životne lekcije.

Plus, samom pojavom nekome možda donese sreću.

Ljudi se hvataju za dugme kad ga vide, ali je to običaj novijeg datuma, kaže.

„Ja kad sam bio mali, hvatao sam se za dugme kad naiđe pop.

„Znam da se sa četke skidaju dlake, to je bila neka sreća kad naiđe odžačar, a za dugme mislim da je glupost, ali ne mogu da objašnjavam", kaže uz osmeh Karadarević.

Branko Jovašević iz Ivanjice smatra da bez odžačara neće biti sreće u ovoj zemlji. "Ako nestanu odžačari, onda će nestati i rode, a samim tim će nestati i dece. Neće biti sreće u ovoj zemlji", kaže u šali Jovašević.

Milan i Zoran se nadaju da će uspeti da zainteresuju i mlađe za taj zanat, koji je danas isplativ.

Uz to, ne moraju više da se penju po krovovima, odžaci se čiste na moderniji i lakši način.

TAKO SMO LEPO ISPRICALI OVU PRICU. JEDNA PRICA DEMANTUJE DRUGU. NEMA VEZE. VOLIM  DA SAGLEDAM SVAKU PRICU SA SVAKE STRANE. I DALJE ZIVIM U KUCI SA DIMNJAKOM, ODZACARE NE VIDJAM (PLACAM IH REDOVNO). OVA PRICA SA MALIM ODZACARIMA KOJI SU ZASTITINI ZNAK BOMBONA 'NEGRO' JAKO ME JE RASTUZILA. I NIJE TO BILO SAMO U ENGLESKOJ NEGO I U ITALIJI I MNOGIM ZEMLJAMA EVROPE. PRETUZNO.