DAN ATEISTA

MALO KASNIM -PRAVI DATUM JE 23.03. ALI ATEIZAM JE VEOMA KOMPLEKSNO PITANJE KOJE I NEMA PRAVIH ODGOVORA. JER KAKO VERNICI NE MOGU DOKAZATI DA BOG POSTOJI NI ATEISTI NE MOGU DA DOKAZU DA BOG NE POSTOJI. SVE JE DAKLE KAO IUVEK PRAVO NA IZBOR.

 Ipak osecam potrebu da malo popricamo o ateizmu.Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor. Ljudima koji veruju u boga nije potreban dokaz da on postoji, i sigurno ne žele da čuju dokaze da on ne postoji. Zadovoljni su onim u šta veruju. Izgovaraju fraze „to je za mene istina“, i „takva je vera“. I pored toga, ja im nudim logičan odgovor, jer verujem da je neučtivo i povlađivački ne biti iskren. Zato je ironično da rečenica „Ne verujem u boga zato što ne postoji apsolutno nijedan naučni dokaz o njegovom postojanju, a na osnovu svega što sam saznao, sama definicija boga je logički nemoguća u poznatom univerzumu“, zvuči i neučtivo i povlađivački.

Arogancija je česta optužba protiv ateista. Ona mi deluje posebno nepravedno. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima – dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograđuju. Ne vređa se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija. Kada bi to bio slučaj, ne biste dobijali inekcije penicilina, već biste stavili pijavicu na kožu i pomolili se bogu. Kolika god da vam je vera, ona ne može biti delotvornija od medicine. Vi možete da kažete „na mene deluje“, ali to je slučaj i sa placebom. Hoću da kažem da bog ne postoji. Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali to što u nešto verujete ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imate svoje činjenice.

Zašto ne verujem u boga? Ili još bolje, zašto vi u njega verujete? Pa valjda teret dokazivanja pada na onoga ko veruje? Vi ste sve ovo započeli. Kada bih vam prišao i rekao vam „Zašto ne verujete da ja mogu da letim?“, odgovor bi bio „A zašto bih vam verovao?“ Onda bih ja rekao „Zato što je to stvar vere.“ Kada bih vam nakon toga rekao „Dokažite da ne mogu da letim. Eto, vidite da ne možete da dokažete?“, vi biste se verovatno okrenuli i otišli, možda pozvali obezbeđenje, ili biste me izbacili kroz prozor i prodrali se: „Sad leti, ludaku jedan.“

Pitanje duhovnosti je odvojeno od pitanja religije. Kao ateista, ne vidim ničeg „lošeg“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Ali bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija, sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takođe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji bog, ja sam taj bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. (Nemoj nikoga da ubiješ se ne pominje do broja 6).

Kada god se sretem sa nekim ko sa ovakvim prezirom gleda na moj nedostatak vere u boga, ja mu kažem „Takvim me je bog napravio.“

Ali za šta u stvari optužuju ateiste?

Definicija boga u rečniku kaže da je on „natprirodni stvaralac i nadzornik univerzuma“. U ovu definiciju spadaju sva božanstva, boginje i natprirodna bića. Od početka pisane istorije pre oko 6.000 godina, kada je sumerska civilizacija izmislila pismo, istoričari su popisali više od 3.700 natprirodnih bića, od kojih se 2.870 mogu smatrati božanstvima.

Sledeći put kad mi neko kaže da veruje u boga, ja ću da ga pitam „Stvarno, a kog tačno? Zevsa? Hada? Jupitera? Marsa? Odina? Tora? Krišnu? Višnu? Ra?…“ Ako on kaže „Samo u boga. Verujem u jednog boga“, skrenuću mu pažnju da je onda skoro u istoj meri ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2.870 bogova, a on u 2.869.

Nekada sam i ja verovao u boga, onog hrišćanskog.

Voleo sam Isusa. On je bio moj heroj. Više nego pop zvezde. Više nego fudbaleri. Više nego bog. Bog je po definiciji bio sveznajući i savršen. Isus je bio čovek. On je morao da se trudi. Bio je izložen iskušenjima, ali je uspeo da pobedi greh. Bio je hrabar i imao je integritet. Ali je on bio moj heroj, jer je bio dobar. I bio je dobar prema svakome. Nije popustio pod pritiskom svojih savremenika, pred tiranijom ili okrutnošću. Nije ga zanimalo ko ste vi. On vas je jednostavno voleo. Kakav tip. Želeo sam da budem baš kao on.

Jednoga dana, kada sam imao osam godina, sedeo sam za stolom i crtao raspeće za domaći zadatak iz veronauke. Voleo sam i umetnost. I prirodu. Voleo sam činjenicu da je bog stvorio sve životinje. One su takođe bile savršene. Bezuslovno lepe. Bio je to jedan očaravajući svet.

Živeo sam u siromašnom, radničkom naselju Riding, šezdesetak kilometara zapadno od Londona. Moj otac je bio fizički radnik, a majka domaćica. Nikada me nije bilo sramota siromaštva. Siromaštvo je bilo nešto skoro plemenito. Sem toga, svi ljudi koje sam znao živeli su u istim uslovima, a ja sam imao sve što mi je bilo potrebno. Škola je bila besplatna. Moja odeća je bila jeftina, ali uvek čista i opeglana. I mama je uvek kuvala. Kuvala je i toga dana kada sam crtao raspeće.

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina. Bio je vrlo pametan, ali i drzak. Na sve je imao komentar i zato je upadao u nevolje. Ja sam bio dobar dečko. Išao sam u crkvu i verovao u boga – kakvo olakšanje za jednu majku iz radničke klase. Tamo gde sam ja odrastao, majke nisu išle tako daleko da se nadaju da će njihova deca izrasti u doktore. One su se samo nadale da njihova deca neće završiti u zatvoru. Znači, odgajite ih tako da veruju u boga i biće dobri i poštovaće zakon. To je savršen sistem. Skoro savršen. 75% Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani, 75% zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani. 10% Amerikanaca su ateisti, 0.2% zatvorenika su ateisti.

Ali nema veze. Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji. Ako me je majka lagala o bogu, da li me je lagala i o Deda Mrazu. Da, naravno, ali koga je za to briga? Pokloni su i dalje pristizali. A isto je bilo i sa poklonima moga novostečenoga ateizma. Poklonima istine, nauke, prirode. To je istinska lepota ovog sveta. Učio sam o evoluciji – teoriji koja je toliko jednostavna da je samo najveći engleski genije mogao da je smisli. Evolucija biljaka, životinja i nas – sa maštom, slobodnom voljom, ljubavlju, humorom. Više mi nije potreban razlog za moje postojanje, već samo razlog da živim. A mašta, slobodna volja, ljubav, humor, zabava, muzika, sport, pivo i pica su dovoljno dobri razlozi.

Ali živeti pošten život – za to vam je potrebna istina. To je još jedna stvar koju sam naučio toga dana. Istina, koliko god da je šokantna ili neugodna, na kraju vodi do oslobađanja i dostojanstva.

Šta pitanje „Zašto ne veruješ u boga“ stvarno znači? Mislim da kada neko postavi ovo pitanje, on u stvari preispituje svoju veru. Na neki način, on pita „Šta tebe čini tako posebnim?“ „Kako to da tebi nije ispran mozak kao svima nama?“ „Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja budala i da neću ići u raj, j— se!“ Hajde da budemo iskreni – da samo jedan čovek veruje u boga, ljudi bi ga smatrali prilično čudnim. Ali zbog toga što je vera u boga veoma popularna, to je prihvaćeno. A zašto je vera u boga tolika popularna? Odgovor je očigledan. U pitanju je vrlo privlačna ponuda. Veruj u mene i živećeš večno. Još jednom ponavljam – da je u pitanju isključivo duhovnost, sve bi bilo u redu.

„Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrađen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina: „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“

Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri.Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor. Ljudima koji veruju u boga nije potreban dokaz da on postoji, i sigurno ne žele da čuju dokaze da on ne postoji. Zadovoljni su onim u šta veruju. Izgovaraju fraze „to je za mene istina“, i „takva je vera“. I pored toga, ja im nudim logičan odgovor, jer verujem da je neučtivo i povlađivački ne biti iskren. Zato je ironično da rečenica „Ne verujem u boga zato što ne postoji apsolutno nijedan naučni dokaz o njegovom postojanju, a na osnovu svega što sam saznao, sama definicija boga je logički nemoguća u poznatom univerzumu“, zvuči i neučtivo i povlađivački.

Arogancija je česta optužba protiv ateista. Ona mi deluje posebno nepravedno. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima – dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograđuju. Ne vređa se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija. Kada bi to bio slučaj, ne biste dobijali inekcije penicilina, već biste stavili pijavicu na kožu i pomolili se bogu. Kolika god da vam je vera, ona ne može biti delotvornija od medicine. Vi možete da kažete „na mene deluje“, ali to je slučaj i sa placebom. Hoću da kažem da bog ne postoji. Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali to što u nešto verujete ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imate svoje činjenice.

Zašto ne verujem u boga? Ili još bolje, zašto vi u njega verujete? Pa valjda teret dokazivanja pada na onoga ko veruje? Vi ste sve ovo započeli. Kada bih vam prišao i rekao vam „Zašto ne verujete da ja mogu da letim?“, odgovor bi bio „A zašto bih vam verovao?“ Onda bih ja rekao „Zato što je to stvar vere.“ Kada bih vam nakon toga rekao „Dokažite da ne mogu da letim. Eto, vidite da ne možete da dokažete?“, vi biste se verovatno okrenuli i otišli, možda pozvali obezbeđenje, ili biste me izbacili kroz prozor i prodrali se: „Sad leti, ludaku jedan.“

Pitanje duhovnosti je odvojeno od pitanja religije. Kao ateista, ne vidim ničeg „lošeg“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Ali bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija, sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takođe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji bog, ja sam taj bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. (Nemoj nikoga da ubiješ se ne pominje do broja 6).

Kada god se sretem sa nekim ko sa ovakvim prezirom gleda na moj nedostatak vere u boga, ja mu kažem „Takvim me je bog napravio.“

Ali za šta u stvari optužuju ateiste?

Definicija boga u rečniku kaže da je on „natprirodni stvaralac i nadzornik univerzuma“. U ovu definiciju spadaju sva božanstva, boginje i natprirodna bića. Od početka pisane istorije pre oko 6.000 godina, kada je sumerska civilizacija izmislila pismo, istoričari su popisali više od 3.700 natprirodnih bića, od kojih se 2.870 mogu smatrati božanstvima.

Sledeći put kad mi neko kaže da veruje u boga, ja ću da ga pitam „Stvarno, a kog tačno? Zevsa? Hada? Jupitera? Marsa? Odina? Tora? Krišnu? Višnu? Ra?…“ Ako on kaže „Samo u boga. Verujem u jednog boga“, skrenuću mu pažnju da je onda skoro u istoj meri ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2.870 bogova, a on u 2.869.

Nekada sam i ja verovao u boga, onog hrišćanskog.

Voleo sam Isusa. On je bio moj heroj. Više nego pop zvezde. Više nego fudbaleri. Više nego bog. Bog je po definiciji bio sveznajući i savršen. Isus je bio čovek. On je morao da se trudi. Bio je izložen iskušenjima, ali je uspeo da pobedi greh. Bio je hrabar i imao je integritet. Ali je on bio moj heroj, jer je bio dobar. I bio je dobar prema svakome. Nije popustio pod pritiskom svojih savremenika, pred tiranijom ili okrutnošću. Nije ga zanimalo ko ste vi. On vas je jednostavno voleo. Kakav tip. Želeo sam da budem baš kao on.

Jednoga dana, kada sam imao osam godina, sedeo sam za stolom i crtao raspeće za domaći zadatak iz veronauke. Voleo sam i umetnost. I prirodu. Voleo sam činjenicu da je bog stvorio sve životinje. One su takođe bile savršene. Bezuslovno lepe. Bio je to jedan očaravajući svet.

Živeo sam u siromašnom, radničkom naselju Riding, šezdesetak kilometara zapadno od Londona. Moj otac je bio fizički radnik, a majka domaćica. Nikada me nije bilo sramota siromaštva. Siromaštvo je bilo nešto skoro plemenito. Sem toga, svi ljudi koje sam znao živeli su u istim uslovima, a ja sam imao sve što mi je bilo potrebno. Škola je bila besplatna. Moja odeća je bila jeftina, ali uvek čista i opeglana. I mama je uvek kuvala. Kuvala je i toga dana kada sam crtao raspeće.

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina. Bio je vrlo pametan, ali i drzak. Na sve je imao komentar i zato je upadao u nevolje. Ja sam bio dobar dečko. Išao sam u crkvu i verovao u boga – kakvo olakšanje za jednu majku iz radničke klase. Tamo gde sam ja odrastao, majke nisu išle tako daleko da se nadaju da će njihova deca izrasti u doktore. One su se samo nadale da njihova deca neće završiti u zatvoru. Znači, odgajite ih tako da veruju u boga i biće dobri i poštovaće zakon. To je savršen sistem. Skoro savršen. 75% Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani, 75% zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani. 10% Amerikanaca su ateisti, 0.2% zatvorenika su ateisti.

Ali nema veze. Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji. Ako me je majka lagala o bogu, da li me je lagala i o Deda Mrazu. Da, naravno, ali koga je za to briga? Pokloni su i dalje pristizali. A isto je bilo i sa poklonima moga novostečenoga ateizma. Poklonima istine, nauke, prirode. To je istinska lepota ovog sveta. Učio sam o evoluciji – teoriji koja je toliko jednostavna da je samo najveći engleski genije mogao da je smisli. Evolucija biljaka, životinja i nas – sa maštom, slobodnom voljom, ljubavlju, humorom. Više mi nije potreban razlog za moje postojanje, već samo razlog da živim. A mašta, slobodna volja, ljubav, humor, zabava, muzika, sport, pivo i pica su dovoljno dobri razlozi.

Ali živeti pošten život – za to vam je potrebna istina. To je još jedna stvar koju sam naučio toga dana. Istina, koliko god da je šokantna ili neugodna, na kraju vodi do oslobađanja i dostojanstva.

Šta pitanje „Zašto ne veruješ u boga“ stvarno znači? Mislim da kada neko postavi ovo pitanje, on u stvari preispituje svoju veru. Na neki način, on pita „Šta tebe čini tako posebnim?“ „Kako to da tebi nije ispran mozak kao svima nama?“ „Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja budala i da neću ići u raj, j— se!“ Hajde da budemo iskreni – da samo jedan čovek veruje u boga, ljudi bi ga smatrali prilično čudnim. Ali zbog toga što je vera u boga veoma popularna, to je prihvaćeno. A zašto je vera u boga tolika popularna? Odgovor je očigledan. U pitanju je vrlo privlačna ponuda. Veruj u mene i živećeš večno. Još jednom ponavljam – da je u pitanju isključivo duhovnost, sve bi bilo u redu.

„Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrađen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina: „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“

Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri.

 

Džon Grej, proslavljeni engleski filozof, umoran je od novih ateista, i njihova razmišljanja smatra „plitkim“. Autor nije religiozni vjernik, a napisao je novu knjigu koja se zove Sedam tipova ateizma, otkrivajući iznenađujuće šarolike perspektive među bezbožnicima.

Ovo su njegova objašnjenja:

Ateizam Ričarda Dokinsa i njegovih sljedbenika

“To je njihova ideja o religiji kao propaloj naučnoj teoriji svega, o primitivnoj nauci. Kada je riječ o mitu Postanka, čak i rani hrišćanski učenjaci su govorili, „Ne smijete ovo da shvatate kao bukvalan opis činjenica“. Greška je pobrkrati religiozne fanatike sa ogromnom, bogatom tradicijom religijskog života. Religija nije teorija koja objašnjava svijet, to je način za pridavanje smisla životu u ovom svijetu.

Sekularni humanizam

Čitava ideja napretka potiče od monoteističkih religija, od hrišćanstva posebno, i od post-milenijarnih religijskih poketa, koji su govorili da će se Hrist jednog dana vratiti, ali tek nakon što mi unaprijedimo svijet. Sekularni humanisti su ideju boga zamijenili idejom humanizma – pokretačkom silom sa skupom zajedničkih ciljeva koji se postepeno ostvaruju tokom vremena. Humanizam je dio priče o iskupljenju. Tako da sekularni humanisti nisu odbacili ideju koja potiče od monoteizma. U prehrišćanskom svijetu, ljudi nikada nisu pretpostavljali da će doći do napretka. Iskupljenje nema istorijski značaj.

Vjera u nauku

Nauku su uvijek koristile – i uvijek će je koristiti – svakakve vrste ljudi, sa različitim vrijednostima. Mnogi ljudi su koristili scijentizam – pokušaj da se gomila naučnih metoda skupi u nekakvu vrstu jevanđelja – da opravdaju rasizam, imperijalizam, pa čak i genocid. Ona je sklona tome da prihvati dominantne vrijednosti jednog vremena. Ljudi ne mogu da objasne zašto bi nauka trebalo da prihvati liberalne vrijednosti, iako je to ovih dana česta pretpostavka. U nauci ne postoji ništa što nam govori da budemo ljubazni, ili da pomažemo siromašnima. Nauka je skup metoda – ona pokušava da objasni praktične stvari. Ali ne može da diktira vrijednosti.

Četvrta vrsta ateista su oni koji od politike prave neku vrstu religije.

Milenijarni religijski pokreti kasnog Srednjeg vijeka su očekivali da će se novi svijet pojaviti nakon perioda katastrofalnih sukoba. Za savremene revolucionare, čovječanstvo dovodi društvo različito od bilo kojeg u istoriji. Ali oboje dijele mit o tome da će do kraja istorije doći u daleko boljem svijetu. Zanimljivo, verzija ovakvih vjerovanja je obuzela liberale nakon pada komunizma; nisu uspjeli da prepoznaju da ono što je stečeno uvijek može da bude izgubljeno, zbog manjkave prirode ljudske životinje. Mislioci drevnog svijeta su razumjeli da uvijek postoje ti ciklusi napretka i varvarizma.

“Bogomrzitelji”

Postojanje zla na svijetu je misterija. Hrišćani su smislili fensi razloge za zlo, one o slobodnoj volji čovječanstva i tako dalje, dok su drugi prihvatili misteriju. Ako si ateista i zanima te zlo, kratak je korak do toga da kažeš da kod boga sigurno postoji neki elemenat zla, ili da je i sama ideja o bogu zlo. Bogomrzitelj je onaj koji ne može da prihvati boga zbog svog zla koje postoji na svijetu, a onda počne da mrzi tog boga. Ali to je zapravo još jedna iteracija monoteističke misli.

Ateizam bez vjere u progres

Naveo sam primjer romanopisca Džozefa Konrada – njegov ateizam potpuno odbacuje ideju progresa, ali on se ipak divi ljudskoj sposobnosti samoisticanja u svijetlu sumorne situacije koja se ne može prevazići. Mislilac Džordž Santajana je neko koje je impresioniran ljepotom religije, ali on sam je ne želi, niti mu je potrebna. Oni su odbacili ideju da je kosmos racionalan.

Mistični ateizam

To je radikalna vrsta ateizma koja procjenjuje da je priroda stvarnosti neshvatljiva – da se ne može iskazati riječima. Šopenhauer je mislio da je ultimativna realnost svega duhovna, ali da ne možemo zaista da je shvatimo našim razumom. On nije imao potrebu za bogom koji je stvoritelj, ali zapravo nije suviše daleko od određenih tradicija misticizma i različitih religija. Neke vrste mističnih religija su došle blizu ateizma u svom razumijevanju boga kao nezamislivog.

 

Džon Grej, proslavljeni engleski filozof, umoran je od novih ateista, i njihova razmišljanja smatra „plitkim“. Autor nije religiozni vjernik, a napisao je novu knjigu koja se zove Sedam tipova ateizma, otkrivajući iznenađujuće šarolike perspektive među bezbožnicima.

Ovo su njegova objašnjenja:

Ateizam Ričarda Dokinsa i njegovih sljedbenika

“To je njihova ideja o religiji kao propaloj naučnoj teoriji svega, o primitivnoj nauci. Kada je riječ o mitu Postanka, čak i rani hrišćanski učenjaci su govorili, „Ne smijete ovo da shvatate kao bukvalan opis činjenica“. Greška je pobrkrati religiozne fanatike sa ogromnom, bogatom tradicijom religijskog života. Religija nije teorija koja objašnjava svijet, to je način za pridavanje smisla životu u ovom svijetu.

Sekularni humanizam

Čitava ideja napretka potiče od monoteističkih religija, od hrišćanstva posebno, i od post-milenijarnih religijskih poketa, koji su govorili da će se Hrist jednog dana vratiti, ali tek nakon što mi unaprijedimo svijet. Sekularni humanisti su ideju boga zamijenili idejom humanizma – pokretačkom silom sa skupom zajedničkih ciljeva koji se postepeno ostvaruju tokom vremena. Humanizam je dio priče o iskupljenju. Tako da sekularni humanisti nisu odbacili ideju koja potiče od monoteizma. U prehrišćanskom svijetu, ljudi nikada nisu pretpostavljali da će doći do napretka. Iskupljenje nema istorijski značaj.

Vjera u nauku

Nauku su uvijek koristile – i uvijek će je koristiti – svakakve vrste ljudi, sa različitim vrijednostima. Mnogi ljudi su koristili scijentizam – pokušaj da se gomila naučnih metoda skupi u nekakvu vrstu jevanđelja – da opravdaju rasizam, imperijalizam, pa čak i genocid. Ona je sklona tome da prihvati dominantne vrijednosti jednog vremena. Ljudi ne mogu da objasne zašto bi nauka trebalo da prihvati liberalne vrijednosti, iako je to ovih dana česta pretpostavka. U nauci ne postoji ništa što nam govori da budemo ljubazni, ili da pomažemo siromašnima. Nauka je skup metoda – ona pokušava da objasni praktične stvari. Ali ne može da diktira vrijednosti.

Četvrta vrsta ateista su oni koji od politike prave neku vrstu religije.

Milenijarni religijski pokreti kasnog Srednjeg vijeka su očekivali da će se novi svijet pojaviti nakon perioda katastrofalnih sukoba. Za savremene revolucionare, čovječanstvo dovodi društvo različito od bilo kojeg u istoriji. Ali oboje dijele mit o tome da će do kraja istorije doći u daleko boljem svijetu. Zanimljivo, verzija ovakvih vjerovanja je obuzela liberale nakon pada komunizma; nisu uspjeli da prepoznaju da ono što je stečeno uvijek može da bude izgubljeno, zbog manjkave prirode ljudske životinje. Mislioci drevnog svijeta su razumjeli da uvijek postoje ti ciklusi napretka i varvarizma.

“Bogomrzitelji”

Postojanje zla na svijetu je misterija. Hrišćani su smislili fensi razloge za zlo, one o slobodnoj volji čovječanstva i tako dalje, dok su drugi prihvatili misteriju. Ako si ateista i zanima te zlo, kratak je korak do toga da kažeš da kod boga sigurno postoji neki elemenat zla, ili da je i sama ideja o bogu zlo. Bogomrzitelj je onaj koji ne može da prihvati boga zbog svog zla koje postoji na svijetu, a onda počne da mrzi tog boga. Ali to je zapravo još jedna iteracija monoteističke misli.

Ateizam bez vjere u progres

Naveo sam primjer romanopisca Džozefa Konrada – njegov ateizam potpuno odbacuje ideju progresa, ali on se ipak divi ljudskoj sposobnosti samoisticanja u svijetlu sumorne situacije koja se ne može prevazići. Mislilac Džordž Santajana je neko koje je impresioniran ljepotom religije, ali on sam je ne želi, niti mu je potrebna. Oni su odbacili ideju da je kosmos racionalan.

Mistični ateizam

To je radikalna vrsta ateizma koja procjenjuje da je priroda stvarnosti neshvatljiva – da se ne može iskazati riječima. Šopenhauer je mislio da je ultimativna realnost svega duhovna, ali da ne možemo zaista da je shvatimo našim razumom. On nije imao potrebu za bogom koji je stvoritelj, ali zapravo nije suviše daleko od određenih tradicija misticizma i različitih religija. Neke vrste mističnih religija su došle blizu ateizma u svom razumijevanju boga kao nezamislivog.

Sve veći broj ljudi na svetu izjašnjava se kao - ateisti: Zašto su počeli da gube veru u Boga, da li religija umire i da li je to nemoralno.Postavlja se pitanje zbog čega se sve veći broj ljudi odriče religije, a delimične odgovore pronalazimo u sve većim seksualnim skandalima u crkvama širom sveta, raspravama o abortusu, pitanjima šta je pakao, ali i korišćenju interneta

Amerika je najreligioznija zemlja u razvijenom svetu. Čak 40 posto Amerikanaca ne bi glasalo za predsednika ateistu, dok 44 posto ljudi ne bi dozvolilo da njihovo dete stupi u brak sa njim. Veliki broj Amerikanaca, 45 posto, smatra da je neophodno verovati u Boga da biste imali dobre vrednosti. Međutim, širom Amerike raste broj ljudi koji se izjašnjavaju kao "nevernici".

Od Ronalda Regana i Džorža Buša, preko Baraka Obame do Donalda Trampa, američki predsednici koristili su svaku priliku da istaknu koliko je velika vera Amerikaca, kao i da nikada neće prestati da veruju u Boga.

55 posto Amerikanaca moli se svakog dana, u poređenju sa 22 posto Evropljana koji to rade.

Međutim, broj ateista je u usponu, a mnogi se pitaju da li je religija neophodna da biste živeli normalnim životom?

Širom Amerike sve je veći broj ljudi koji se izjašnjavaju da ne pripadaju nijednoj religiji, pa čak 23 posto ljudi štiklira polje "nijednoj" kada ih pitaju kojoj crkvi pripadaju.Među mladima taj broj je još veći, 35 posto onih koji su rođeni između 1981. i 1996. godine izjašnjava se kao nereligiozno.

Postavlja se pitanje zbog čega se sve veći broj ljudi odriče religije, a delimične odgovore pronalazimo u sve većim sekualnim skandalima u crkvama širom sveta, raspravama o abortusu, pitanjima šta je pakao, ali i korišćenju interneta.

- Gugl je postao veoma moćno oružje, i u svakom trenutku možete da postavite bilo koje pitanje, a da niko ne zna šta ste pitali i da dobijete odgovore koji imaju smisla - kaže ateista i bloger Hemant Mehta.

Kao ateista, ističe da se susreo sa brojnim bizarnim pitanjima, kao što su: zašto nije moralan, ali najbizarnije od svih bilo je: zašto mrzi svog oca?

Prema njegovim rečima, najveći problem je što ljudi misle da religija i moralnost idu jedno sa drugim, i da ljudi, koji ne veruju u Boga, nisu moralni.

- Vođeni su stereotipima, pa misle da su ateisti besni, agresivni, militantni - istakao je on.

Da religija i moralnost nisu usko povezane slaže se i sveštenik Džud Harmon. Moderan svet nudi i sve više alternativa, kao što je lajf kouč, psihijatri, razni gurui i mnogi drugi.

Na kraju krajeva, nije najvažnije da li verujete u Boga ili ne, već kako ta uverenja ili nedostatak istih prenosite na svakodnevne interakcije sa drugim ljudima. Sve se svodi na to da budete dobro ljudsko biće.Ateisti i agnostici u Sjedinjenim Američkim Državama bolje poznaju religiju od pripadnika najvećih verskih zajednica, pokazalo je istraživanje koje je objavio "Pew Research Center

NI JA NISAM BAS NEKI VERNIK ALI DOSTA POZNAJEM RELIGIJU JER JE ONA PRISUTNA U MOM ZIVOTU. KAO PORODICA SLAVIMO VERSKE PRAVOSLAVNE PRAZNIKE ALI U CRKVU NE IDEMO ILI IDEMO VRLO RETKO. MISLIM DA VECINA LJUDI TAKO ZIVI. NIJEDNO PRETERIVANJE NI U CEMU NIJE DOBRO. PA NI U VEROVANJU ILI NE VEROVANJU UBOGA.