SUPER HEROJI I PRVACI

 MISLITE DA SUPER HEROJI NEMAJU VEZE SA PRVACIMA? I TE KAKO IMAJU. NOVE GENERACIJE NE MOGU DA DRZE PAZNJU DUZE OD ZLATNE RIBICE STO JE TACNO 3 MINUTA KOLIKO TRAJE KLIP NA TIK TOKU! STRASNO ZAISTA.

IAKO SU TO SAMO FILMOVI SVA DECA ZELE DA BUDU SUPERHEROJI. NAJSTRASNIJE JE STO TO I MORAJU DA BUDU U VREMENU U KOME ZIVIMO. SVI MORAMO DA POSEDUJEMO NEKE MOCI DA BI USPELI DA PREZIVIMO.

Holivudska industrija filmova je već gotovo dve decenije u apsolutnom znaku filmova o superherojima. Nosilac te poplave koja je progutala ideju da su filmovi, ipak, i umetnost, a ne samo puka zabava, je kompanija Marvel. Međutim, nešto je pošlo po zlu, i sada uglavnom beleže gubitke. I prilično je jasno u čemu je problem, ali to kao da još ne stiže da ušiju Kevinu Fajgeu, izvršnom direktoru „Marvela“. Ili šefu iznad njega, Bobu Ajgeru, izvršnom direktoru „Diznija“.

Podsetimo, „Marvel“ je napravio čudo kada je, na osnovu svojih stripova, pokrenuo serijal filmova, objedinjenih pod nazivom „Marvel cinematic universe“, to jest, „Marvelov kinematografski univerzum“. Sve je počelo filmom „Ajron men“ („Iron man“) 2008. godine, sa Robertom Daunijem u glavnoj ulozi i u režiji Džona Favroa. Film je onomad u bioskopima zaradio sjajnih 585 miliona dolara i posle njega je krenula lavina. Usledio je niz ostvarenja sa ogromnim zaradama, sve do 2019. godine, zaključno sa filmom „Avengers: endgame“, koji je zaradio neverovatnih 2,78 milijardi dolara. Pre njega, veliki novac doneli su filmovi o Kapetanu Americi, filmski serijal o Toru, bogu groma, „Čuvarima galaksije“…

Da se vratimo na razloge zbog kojih je kompanija „Marvel“ u problemu. Pre svega, zbog velike količine „proizvoda“ iz svoje superherojske kuhinje. Videvši da obožavaoci gutaju sve što oni proizvedu, počeli su da prave i serije u okviru pomenutog „Marvelovog univerzuma“, i većina njih nije mogla da se pohvali kvalitetom (sa izuzetkom serije „Loki“, koja je bolje prošla jedino zahvaljujući glavnom glumcu, Tomu Hidlstonu).

Međutim, obožavaoci stripova i filmova po likovima iz stripova su i oštri kritičari, i neverovatno je da se toliko umnih i dobro plaćenih glava u „Dizniju“ i „Marvelu“ toga nije setilo. Jednostavno, kada primete da je ostvarenje loše urađeno, a likovi loše napisani, a dijalozi već bar 100 puta viđeni, neće otići u bioskop. Toliko je jednostavno.

Prevelika proizvodnja filmova sa gotovo uvek istim zapletom (superheroj – negativac – svet na ivici katastrofe – superheroj spasava svet), mora da dosadi i najvatrenijem fanu likova koji skaču okolo u raznobojnim helankama.

Zatim, jedna od velikih zamerki odnosi se na Marvelovo forsiranje takozvanih „jakih ženskih likova“, odnosno, filmova koji, reklo bi se na silu, žele da uključe i superheroine u Marvelov univerzum. Neko je u američkim medijima dobro primetio zašto je to pogrešno i to na osnovnom biznis planu – promašili su ciljnu grupu. Čak i ako je u politički korektnom svetu važno da i žene imaju isti superherojski tretman kao i muškarci, opet, zaboravili su da većina žena, i to svih uzrasta, jednostavno, ne želi da gleda filmove o superherojima. Bez obzira da li su žene, muškarci, vanzemaljci ili bogovi, poput Tora.

I niko iz vrha „Diznija“ i „Marvela“ ne želi da prizna da su ti filmovi, jednostavno, loši. A ravnopravnost polova i bilo kakva ideološka poruka mogu samo da idu na živce svim polovima.

Dakle, ipak je proslavljeni režiser Martin Skorseze bio u pravu, kada je još 2019. godine rekao da filmovi o superherojima nisu filmovi, nego luna parkovi. Koliko puta čovek može da se provede u jednom te istom luna parku i da ponovo da novac?

Kako god bilo, „Marvel“ je sada smanjio produkciju, a do kraja godine ostaje još samo film „Dedpul 3“, koji bi trebalo da se pojavi u bioskopima u julu. Prva dva dela su bila veoma uspešna, pa ko zna – možda to bude značio i novi početak za Marvel.

Doduše, „Dedpul“ je ipak više parodija filmova o superherojima i to je možda jedini smer u kojem moćni Marvel, zajedno sa „Diznijem“ treba da krene…

ZNACI HUMOR JE SPAS OD SVEGA. SLAZEM SE. SAMO VEDRIM POGLEDOM NA SVET UZ DOSTA SMEHA MOGU SE PREVAZICI PROBLEMI OVOG UNIVERZUMA.

A SAD PRVACI.

 Iako testiranje još uvek traje, zajedničko mišljenje mnogih školskih psihologa jeste da budući prvaci imaju problem sa pažnjomPsihološkinja Brankica Stanojević koja ima više od trideset godina iskustva u radu sa decom i roditeljima, kaže za Nova.rs da je u poslednjem periodu posebno izražen porast problema nedostatka pažnje kod dece, koji sa sobom povlači i drugi probleme

To se i videlo na testiranju za školu.

„Kod dece postoji porast problema sa pažnjom, sa kontrolom uopšte, jednostavnom regulacijom, sa problematikom poštovanja pravila, sa odlaganjem trenutnih potreba odnosno imaju problem odlaganja zadovoljenja trenutnih potreba, tako da su to neke karakteristike za koje zaista može da se kaže da su u porastu, a negde su rezultat načina na koji deca žive i iskustva sa kojima se sreću, odnosno obrasca vaspitanja u koji su uključeni“, smatra psihološkinja.„Permisivni stil se karakteriše ne postavljanjem nikakvih posebnih zahteva ili ograničenja deci. Ovakvi roditelji, koji inače mogu biti veoma topli i brižni roditelji, ne suprotstavljaju se svojoj deci, imaju problema da ih kontrolišu. Taj neki kulturološki odraz je odlučujući o tome kako roditelji doživljaju roditeljstvo, šta smatraju da je njihova uloga u tom procesu vaspitanja dece i to se zaista jako menja iz dana u dan i reflektuje se na to kako nam se deca ponašaju i šta oni sami očekuju od odraslih“.To je zbog toga što je njihov nivo iskustva i sadržaj sa kojim se oni sreću, daleko drugačiji nego onaj koji je na raspolaganju deci iz prethodnih generacija. Deca danas imaju određena znanja, ali su ona dosta modifikovana različitim novim tehnologijama i tome čemu su zapravo izloženi. Deca malo borave u prirodi, malo imaju neku spontanu aktivnost u nekom prirodnom okruženju, uglavnom su u igraonicama i parkovima nadgledani od strane odraslih i sve to, naravno, menja njihovo iskustvo i informacije koje oni imaju, tako da ih mi izlažemo jednom principu sadržaja, a očekujemo da znaju nešto drugo sa čim zapravo nisu imali nikakav kontakt“, objašnjava naša sagovornica.„Očekuje se da dete koje treba da krene u prvi razred raspolaže odgovarajućim rečnikom, da može dobro da razume verbalne poruke koje mu se upućuju i da ume da ih izloži odnosno da odgovori na njih. Mi imamo problem s tim da su deca dosta upućena na sliku, dakle na vizuelno ‘zahvaljujući’ ekranima, a ne znaju da se izraze“, kaže ona.
Predškolci su pokazali i da nisu potpuno samostalni, a sve zbog toga što im roditleji čine „medveđu uslugu“.„Mnogi roditelji žure ujutru na posao, pa požuruju dete kada se sprema za vrtić, zakopčaju mu jaknu, pa obuju patike, spakuju šta treba u rančić, možda mu i daju doručak… To je potpuno pogrešno jer time roditelji sprečavaju decu da se razvijaju, da stiču veštine, da sami nauče i shvate da to i to treba oni da rade, a ne mame i tate“.Što se dete manje oslanja na druge u zadovoljavanju svojih potreba, to se oseća sigurnije i lakše se snalazi u novoj sredini, dakle da ume da zakopča rajsferšlus ili veže pertle, da samostalno koristi toalet, da zna da zatraži pomoć“.

A SAD ZAMISLITE SLIKU PREDSKOLCA KOJI JEDE PORED MOBILNOG TELEFONA NA KOME PRSTICEM ZURNO MENJA SADRZAJ,ZATIM ODLAZI U SVOJU SOBU GDE NA LAPTOPU IGRA IGRICE (AKCIONE SA SUPER HEROJIMA). STA TO DETE ZNA O REALNOM SVETU I O POTREBI DA JE SAMOSTALNO I USREDSREDJENO NA NEKU ODREDJENU OBAVEZU/ PA NE ZNA NISTA NARAVNO! I NISU DECA KRIVA. MI SMO SE POTRUDILI DA ONI TAKO ZIVE I SAD SE ZALIMO NA NIH.KOJI APSURD!

GDE MI TO ZURIMO

 VEC ODAVNO PRIMECUJEM DA SE VREME UBRZALO. I NE SAMOSTO SE ONO UBRZALO NEGO JE I NAS NATERALO NA PRETERANU UZURBANOST KOJA NAS DOVODI DO STRESA  OGROMNIH KOLICINA. TOLIKA KOLICINA STRESA UTICE NA NAS ZIVOT I PSIHICKI I FIZICKI A MI NE MOZEMA DA SE IZBAVIMO IZ TOGA. NIKAKO! I NEMA OBJASNJENJA GDE ZAPRAVO ZURIMO. I ZASTO ZURIMO? POTPUNO NEOBJASNJIVO ,ALI CE NAS BEZ SVAKE SUMNJE UNISTITI POTPUNO VRLO BRZO ! 

Cuvajte se jalovosti užurbanog života, rekao je Sokrat u neko veoma davno i veoma drugačije vreme. Pitam se šta bi rekao da nas vidi sad. Ako postoji bolest savremenog doba, onda je to svakako užurbanizam. Ako neko ne krene na prvi sekund zelenog, odmah kreće hor sirena uz refren od psovki. Ne samo da ne zastajemo da pogledamo izloge (ili jedni druge), već sve ređe stajemo i kad sretnemo ljude koje znamo. Koliko im puta samo uz trk i u prolazu viknemo „e ‘de si / kako si” praćeno onim obaveznim „izvini, žurim / kasnim”? Koliko li se često, a da toga nismo ni svesni, pretvaramo u Alisinog zeca koji dok gleda na sat i juri, propada u rupu gubeći se u povelikoj zemlji čuda – zemlji punoj čuda od obaveza.

Stalno negde žurimo i počesto pričamo o vremenu. Ne o onom „britanskom” već o vremenu koje „leti ili juri”, vremenu koje moramo mnogo unapred da planiramo i zakazujemo (čak i kada je druženje u pitanju), vremenu iz one „ma gde da nađem vremena”, vremenu za koje ne znamo kada je prošlo il’ proletelo. Neretko sanjamo (ili sebe zavaravamo tom pričom) o momentu kada ćemo malo usporiti ili vremenu koje ćemo imati i lepo iskoristiti radeći ono što volimo, a za šta nikada nemamo, pogađate, vremena!

Pored bukvalne žurbe i jurbe, stalno prisutne utehe da ćemo usporiti i predahnuti „čim ovo završimo”, tu je i pritisak da stvari obavimo brzo i „što pre”. Često gusto pakujemo raspored, namećemo prekratke rokove, a onda požurujemo i sebe i druge užasavajući se kašnjenja i obilno hraneći i tenziju i nestrpljenje. Osećamo stalan stres i pritisak, a telo živi dobrano zaglavljeno u stanju urgentnosti i opasnosti od katastrofe koja bi usledila ako ne stignemo i zakasnimo. Naravno da tu nema realne katastrofe, ali naš um pogrešno interpretira i katastrofizira, a naše ubrzano i „navijeno telo” ne daje ni prostora ni mogućnosti da zastanemo i preispitamo te potencijalne katastrofe. Pošto srce ubrzano lupa, mišići ostaju stegnuti, a dah ubrzan, ono im čak često daje i za pravo.

Kao jedan od Alisinih zečeva i neko koga je ljudska priroda uvek interesovala, morala sam da se zapitam odakle sve to dolazi, odnosno kako neko „oboli” od užurbanizma. Kako verujem da sve treba posmatrati sistemski, tragala sam za objašnjenjima i faktorima u ličnosti, porodici, lokalnoj zajednici, široj društvenoj pa i globalnoj zajednici. Hajde onda brzo da preletimo kroz te faktore i iskustva iz prakse i istraživanja.

U psihologiji individualnih razlika tendencija da budemo užurbani često se pripisuje koleričkom temperamentu i tipu A ličnosti, u čije se ključne karakteristike ubrajaju i užurbanost, preokupiranost upravljanjem vremenom i nestrpljenje.

Neki autori koji se bave traumom smatraju da će naš temperament i crte ličnosti značajno (ne i potpuno) odrediti i naš dominantan odgovor na stresna i traumatska iskustva. Interesantno je da neki, poput čuvenog Pita Vokera (Pete Walker), opisuju baš užurbanizam kao mehanizam nošenja sa traumom, odnosno tačnije rečeno kao vid bežanja od nje. Pošto smo fokusirani na stizanje na vreme i u stresu oko obaveza i postignuća, mi i ne stižemo da se bavimo traumom ili teškim emocijama i sećanjima koje ona nosi. Ne stignemo ni da mislimo, vitlamo na automatskom pilotu, jureći od tačke A do tačke B,V i Š na našoj ruti ili „to do” listi. U prilog ovoj tezi jasno govori i čuveni eksperiment, psihologa Timotija Vilsona i saradnika (Timothy Wilson et.al, 2014), koji je pokazao da je 67% muškaraca i 25% žena radije izabralo da pritisnu dugme i prime elektrošok umesto da u laboratorijskoj sobi mirno sede sa svojim mislima. Interesantno je i da su oni pre ulaska u sobu izjavili da bi platili da izbegnu elektrošok. Istraživači su zaključili da im je ipak, kada su ostavljeni sami da sede u miru, to postalo toliko teško za podnošenje, da su šokovima pokušavali da popune prazninu i „ožive”. Dakle, iako užurbanizam donosi stres, on nosi i neko rasterećenje, a pošto tako ubrzani obično sve stignemo, makar nakratko osetimo i zadovoljstvo i umirenje. Nažalost to stvarno kratko traje, jer se mir neretko opet izjednačava sa prazninom koju onda što je brže moguće punimo tim istim tačkama i tim istim obavezama.

Većina mojih prijatelja koji nisu iz Beograda odmah primeti kako je Beograd preterano brz grad i kako smo svi mi koji tu živimo užurbaniji i nervozniji. Čula sam komentare kako nas u drugim gradovima prepoznaju po tome što pretrčavamo ulicu na crveno, cupkamo u redu i dobacujemo „je l’ može to malo brže”

Nekada mi baš, baš želimo da zastanemo i usporimo, ali se javi Unutrašnji progonilac koji drvi i riba da gubimo vreme i lista šta smo sve mogli dok se tako vučemo ili mirno sedimo. Time, on hrani osećaj krivice, neuspeha, manje vrednosti ili pak straha od posledica smanjenja brzine. I tako i mi sada prirodno dolazimo do pitanja odakle nam taj unutrašnji kritičar i progonilac. Iskustvo i istraživanja jasno govore da se sa njim nismo rodili, već da smo ga pokupili iz porodice i okruženja, pounutrili i integrisali kao neodvojivi i vrlo „uticajan” deo sebe.

Najkraći odgovor na ovo pitanje je „može”. Ukoliko ste bili supersporo dete ili ste danas superubrzani odrasli, možda ste tokom detinjstva slušali nešto tipa: „požuri; ne vuci se kao creva; samo tebe čekamo; ako ne požuriš i ne kreneš, nećemo ni da idemo; bićeš poslednji, samo će tebe da čekaju i svi će da se naljute” i slično. Ukoliko ste slušali te roditeljske glasove, moguće je da ste ih progutali i pretvorili u svoje.

Možda je deo vaše životne istorije i to da ste dobili batine i psihološki maltretman zato što ste se zaigrali i na primer zakasnili na čas baleta. A možda ste samo učili po modelu ugledajući se na roditelje koji su uvek žurili i bili opsednuti vremenom. Možda ste naučeni da se, poput Alisinog zeca, ne odvajate od sata pa ste ga imali i u toaletu, a u svakoj sobi na jasno vidljivom mestu ili čak mestima. Možda je taj sat uvek navijan da pokazuje ranije vreme kao vid podsticaja ali i opomene.

Možda vas nisu kritikovali ali su vas baš mnogo, mnogo hvalili kada ste tačni i prvi na odredištu. Možda su vas samo tada i primećivali.

Možda sve ovo što sam navela nema veze sa vašim roditeljima već sa vašim učiteljima, nastavnicima, trenerima. Eto, baš u mojoj školi bilo je i onih koji bi zavrtali zulufe ili lupali po glavi ako zakasniš na čas. Nije da nismo nekada i u ćošku poniženi zbog toga stajali.

Možda živimo u zajednici ili sredini koja to podstiče. Što veći urbis, to veći „žurbis”. Većina mojih prijatelja koji nisu iz Beograda odmah primeti kako je Beograd preterano brz grad i kako smo svi mi koji tu živimo užurbaniji i nervozniji. Čula sam komentare kako nas u drugim gradovima prepoznaju po tome što pretrčavamo ulicu na crveno, cupkamo u redu i dobacujemo „je l’ može to malo brže”. Neću da lažem, i sama sam bila jedna od tih i živo pamtim koliko me je iz prve nerviralo kada odem u neke morske gradove gde sve ide „laganini” i gde će čak i kelner da na miru završi kafu pa vas tek onda usluži.

Ima i dalje takvih mesta, mada sve manje. I njima je neka šira zajednica nametnula užurbanost i efikasnost kao vrednost. Danas umesto tih konobara sve više viđamo one koji nose patike kako bi mogli da trče između stolova. Danas je ubrzanost i produktivnost neka vrsta „ordena časti”, pa se i granice i norme sve više i više podižu. Očekuje se na primer da lekar primi mnogo više pacijenata te samim tim i da ubrza i pregled i sve što ide pride. Danas čak i onkološki konzilijumi – oni koji život određuju mogu da traju tri do pet minuta.

No nije tu samo produktivnost problem, danas je norma i da u svemu moraš da budeš super, da moraš da imaš ispunjen i svestran život i da sve stigneš. Život je kratak i svaki sekund mora da bude ispunjen. Nije dovoljno samo da radiš, moraš i u teretanu ili na jogu, moraš da se družiš, moraš decu da vodiš na brdo časova, moraš zdravo da se hraniš, moraš lepo da izgledaš te da posetiš i frizera, manikira, pedikira, kozmetičara. Moraš i psa da vodiš na tretmane. Moraš da se lepo organizuješ i da multitaskuješ i onda sve lepo stižeš. Moraš, moraš, moraš. Progonilac opet goni i ako krenemo da udovoljavamo, ne preostaje ništa drugo nego da sve to pozakazujemo i da se ubrzamo da sve stignemo. I ne smemo da kasnimo jer je sve povezano, pa ako u bilo kom trenutku zakasnimo pet minuta, kasnićemo i nadalje i ode sva mast u propast. Ipak, koliko god da nam u datom trenutku to deluje ubedljivo, realnost je da to nije realnost. Malo kašnjenja i malo usporavanja neće učiniti da sve(t) stane. Nismo u akcionom filmu i ne demontiramo bombu dok tajmer neumitno odbrojava. Ne trčimo po aerodromu da uhvatimo ljubav svog života pre nego što zauvek odleti od nas. Većina nas ne radi u hitnoj i nema samo par sekundi da spase nečiji život. Zaista je retko šta u našim životima do te mere hitno da ne možemo da zastanemo, udahnemo i predahnemo. A baš je važno da to radimo. Evo i zašto!

Užurbanost košta! Svi znamo da se u brzini prave propusti i greške. Znamo i da se u jurnjavi često propuste neke druge važne stvari i neki važni trenuci. Uzmimo na primer odmore. U jurnjavi da sve stignemo da obiđemo, na kraju u malo čemu stignemo i da uživamo. Ne uspemo da stvarno budemo tu. U stalnoj žurbi, često druge uklapamo u svoj raspored i svojih „pet minuta”, nesvesno šaljući poruku da zapravo nemamo vremena da ih stvarno vidimo i čujemo. Ponekad im jasno i glasno kažemo ili pokažemo da nam oduzimaju vreme, da ima nešto hitnije i bitnije. Koliko često izgovorimo ono „hajde, požuri, reci, vidiš da radim; hajde brzo, moram da stignem kod majstora i sl.”, uterujući tako i druge u naš suludi ritam i stres. Decu umemo da zastrašimo i sa onim: „ako ne požuriš i ne kreneš, ja odoh bez tebe”. I ponekad iz nestrpljenja stvarno odemo od važnih drugih, a ponekad oni odluče da neće da trče za nama, da neće da se uklapaju u tih pet minuta ili planiraju mesecima pre. Nastavimo da trčimo sami, usmereni samo na cilj do koga treba stići, ne gledamo ni levo ni desno ni nazad, protrčavamo kroz traku na cilju, okrenemo se slaveći, pa onda vidimo da iza nema nikoga. Onda osetimo i sav umor i žeđ i sve ono što smo u trku zanemarili i čime smo to prvo mesto platili.

Očekuje se na primer da lekar primi mnogo više pacijenata te samim tim i da ubrza i pregled i sve što ide pride. Danas čak i onkološki konzilijumi – oni koji život određuju mogu da traju tri do pet minuta

Užurbanost dakle košta, a nekada čak i bukvalno. Neko na primer plaća kazne za prekoračenje brzine ili popravku slupanih kola, a ja ne mogu da prebrojim koliko sam čaša i tanjira razbila žureći da ih što pre operem ili sklonim. Onda to moram da čistim pa me naravno košta i ekstra vremena. Ali ajde, ni po jada tih posuđa i minuta. Problem je što to stvori i dodatni stres, a taj stres, e to je ona prava i najveća cena brzine. Kao što smo rekli, kada žurimo, kada se požurujemo, nerviramo što kasnimo i sl., mi stalno šaljemo mozgu poruku da je neka frka i opasnost te on ulazi u poseban, simpatički, režim rada. Kako frka i strka neprestano traju, tako i lučenje hormona stresa, adrenalina i kortizola biva mnogo izraženije i trajnije od onog normalnog i uobičajenog, a to naravno nije zdravo.

Evo jednog zanimljivog i zabrinjavajućeg primera. Studija Yana i saradnika iz 2003. godine je na uzorku od preko 3.000 odraslih, uzrasta između 18 i 30 godina, ispitivala povezanost psihosocijalnih faktora i rizika od hipertenzije (visokog krvnog pritiska). Rezultati ove studije pokazali su da rizik od hipertenzije ne povećavaju ni kompetitivnost, anksioznost i depresivnost, već samo hostilnost i osećaj hitnosti / nestrpljivost.

Druga istraživanja pokazuju da stres povezan sa užurbanošću može da utiče i na probleme sa spavanjem, promene u apetitu, pojavu hroničnog umora, glavobolje, probleme sa stomakom i slabije funkcionisanje imunološkog sistema. Telo trpi i od povreda koje nastanu zato što „srljamo ko muve bez glave”. U trku se izvrne noga, spotakne se ili udari u stub jer dok hodaš žuriš i da pre narednog sastanka pročitaš i mejlove na telefonu. Interesantno je da to obično budu baš povrede koje te nateraju da usporiš. Pošto noga boli, ti ili ležiš dok ne prođe ili šepaš i „vučeš” se, pa ne možeš brzo i da hoćeš. Telo je procenilo da je bilo dosta, da ulazimo u ozbiljno „crveno” i da je vreme da se stane. Nateralo nas je i da uradimo to što nam je bilo istinski potrebno, pokazalo je ono što se u terapiji zove „mudrost tela”.

Jedna mudrost u vezi sa telom kaže „slušaj telo kada šapuće, da ga ne bi slušao kako vrišti”. To svakako možemo da primenimo i na užurbanizam. Treba da zastanemo i oslušnemo kako smo dok tako „zečje” trčimo. Postoje li momenti kada mišići nisu napeti i „u radu”, kada srce malo sporije kuca, kada nismo na narednom koraku nego lagano pravimo ovaj ovde i sada? Imamo li trenutke sporog pijenja kafe, mirovanja i osećaja da nas neko jeste stavio na „slow motion”? Imamo li trenutke sporih misli i laganih planova? Trenutke kada „mjutujemo” kritičara i umesto toga sebi uputimo neko „okej je… stani… polako… neće pobeći… udahni… opusti se”.

Ukoliko su odgovori na ova pitanja „ne”, onda treba da krenemo u male pomake ka tom finalnom „da” jer prirodne pojave, pa i naši životi, traže neki balans i ritam. Traže oscilacije koje su prirodne i zdrave – delanje i nedelanje, noć i dan, plimu i oseku, i galop i kas. Okej, znam da ima onih, pardon znam da ima nas koji ćemo pomisliti „ali ne mogu ja da usporim, ja sam prosto takva” ili „ne mogu jer moram da…”, i okej, ne moramo da budemo ni pužići, a ni asovi strpljenja i meditacije. Dovoljno je da makar malo usporimo. Ako ne može sporo, neka bude onako kako nas uči Oktavijan Avgust (i čuveni sarajevski most) – neka bude festina lente; neka bude „požuri polako”.

PROVERITE DA LI BOLUJETE OD UZURBANOSTI

Užurbano štiklirate urađene zadatke sa liste, rešavate više zadataka odjednom i konstantno osećate da nećete uspeti sve postići? Užurbanost je bolest ponašanja koja se manifestuje konstantnom žurbom, strepnjom i ako se prepoznate u narednih šest tačaka, tada morate nešto učiniti.

Sve shvatate kao takmičenje

Postoje trenuci kada vas vreme pritiska i tada žurite, ali ako svakodnevne poslove izvršujete u istom tom tempu, kao što je nabavka ili vožnja automobila, to je znak koji opominje.

Odjednom niste sposobni da se bavite samo jednim problemom

Dok perete zube već podgrevate kafu, skupljate veš za pranje dok bacate pogled na vesti na televizoru, da li vam je ovo poznato? Sve započnete al’ ništa ne privedete kraju.

Ako neko kasni, to doživljavate vrlo lično

Čekanje u redu, zastoj u saobraćaju, sve vas to nervira, niste u mogućnosti da stojite na jednom mestu. Tipični znak je i kad besomučno pritiskate dugme od lifta ako ne krene odjednom.

Želite da prestignete sami sebe

Nije vam bitno koliko stvari ste uradili, imate osećaj da kasnite. Niste sposobni da dosegnete zadate ciljeve, iako diktirate sebi adrenalinski tempo.

Druge osobe često prekidate u govoru

Vaše nestrpljenje dolazi do izražaja i u društvenom životu. Ne želite biti netolerantni, ali ako neko sporo govori, ne zanima vas šta ta osoba želi reći, i tada je bez pardona prekidate.

Stalno gledate na spisak zadatih ciljeva

Volite da pravite spisak ciljeva ali sa još većom radošću ih volite štiklirati kad ih ostvarite. Ova hiperaktivnost vrlo često dovodi do zaboravnosti i grešaka.

Zašto je sve ovo pogrešno i šta možete učiniti?

Možda mislite da je ovakvo ponašanje produktivno, međutim na duže staze može učiniti više štete nego koriti. Osoba koja užurbano živi svaki svoj dan, svoje mentalno zdravlje, svoj posao kao i odnose dovodi u opasnost. Imuni sistem slabi, produkuje loš san, dovodi do lošeg opšteg stanja organizma, ali sledeći predlozi mogu umnogome pomoći:

1. Selektujte šta je ono što je bitno a šta može pričekati

Nije dobro ako svaki posao ima prioritet, pokušajte selektovati posao. Užurbanost je bolest i jedan problem u razmišljanju, kojem se razumno mora pristupiti a prvi korak je izvršiti dobru selekciju. Ako je za vas svaki problem gorući, tada samo sami sebi stvarate nepotrebni stres.

2. Odvojte vreme za sebe, postepeno sve više

Kada ste se poslednji put relaksirali? Ako se ne možete setiti kad ste poslednji put bili na miru, opušteni, tada je vreme da napravite malu pauzu. Možda nemate svi mogućnost da otputujete na sedmicu dana, zato svakog dana odvojte vreme za odmor. Možda petnaest minuta, zatim pola sata, sat. Šta ćete raditi za to vreme, odlučite sami, važno je opustiti se. Za to vreme se možete opustiti u kadi punoj vode, čitajući dobru knjigu, slušajući dobru muziku, bitno je isključiti se.

3. Praktikujte večernju rutinu

Ako vas pritiskaju poslovi i u krevetu vam mozak radi sto na sat, uvedite neku rutinu, koja će vam pomoći da se oslobodite stresa. Pre spavanja popijte šolju čaja od kantariona ili nekog drugog koji će vas opustiti, meditirajte ili vodite dnevnik.

4. Dajte sebi vreme

Ako žurite sa jednog zadatka na drugi, izgubićete ono što je najbitnije. S vremena na vreme, zastanite i fokusirajte se na cilj, jer život se ne sastoji od toga da sa spiska zadataka samo štikliramo ono što je urađeno.Tema sve ubrzanijeg tempa života i lamentiranje nad destruktivnim efektima te pojave nije nova. Ona se javlja još u XIX veku, sa izumom železnice i telegrafa. Savremeni čovek je u doba industrijalizacije počeo da doživljava korenitu promenu odnosa prema vremenu. Sa globalizacijom, koja je došla na talasu novih informacionih tehnologija, ustoličili su se imperativi brzine, hitnosti, 'instantizma', simultanosti i kratkoročizma, kao novih mernih jedinica vremena. Na izvoru akceleracije vremena nalaze se moderne tehnologije, ali je internet doveo taj proces do vrhunca. Pritisak ubrzanja i usitnjavanja vremena, prelivajući se iz ekonomsko-tehnološke sfere, ima tendenciju da kolonizuje celokupan psihološki i društveni prostor. U ovom radu se ne bavimo vrednosnom procenom tehnološke brzine per se, niti nostalgičnim žalom za starim, dobrim, 'sporijim' vremenima. Zanima nas način na koji brzina, kao vrednosno neutralan, štaviše i pozitivno konotiran pojam, prelamajući se kroz psihološku prizmu, konkretno kroz percepciju vremena, postaje užurbanost (urgentnost, hitnost) kao dominantan modus individualne i društvene egzistencije. U cilju što boljeg razumevanja i analize odnosa između brzine i žurbe, kao i njegovih posledica na psihosocijalno zdravlje, razlikujemo tri vrste vremenosti: fiziopsihološku, sociopsihološku i tehnopsihološku.

 KOLIKO NAS TEHNOLOGIJA  UBACUJE 'U BRZINU' KOLIKO SAMI SEBI NAMECEMO TEMPO A KOLIKO NAM JE NAMETNUT TESKO JE RAZGRANICITI. ALI  I JEDNO IDRUGO JE U OPTICAJU. TESKO JE PROCI KROZ ZIVOT MIMO SVIH OVIH IZAZOVA. KOLIKO TESKO JE IZBALANSIRATI SVOJ DAN ( DA NE IDEMO NA NEDELJE, MESECE I GODINE). I KOLIKO LOSE NA NAS UTICE UBRZANJE VREMENA. JAKO MI JE ZAO STO NEMAM ODGOVOR KAKO DA SE ZASTITIMO OD TOGA!

 

ZENE BEZ IMENA

 KO SU ZENE BEZ IMENA? NE, TO NISU ONE KOJE UPOZNATE SVIDE VAM SE, MOZDA I PROVEDETE NEKO VREME S NJOM (NOC NA PRIMER) ,A NE SAZNATE NI NJENO IME. OVO SU ZENE KOJE PROVEDU CEO ZIVOT U BRAKU,A OSTANU NEPRIMETNE I BEZ IMENA.

Сећате ли се Хасанагинице, ви који сте, некада давно, читали лектиру? Ок, сви знамо како почиње. “Шта се бијели у гори зеленој…“ Сећате ли се можда како се  Хасанагиница звала? Како јој је било право име? Нико не зна? Ни ја. И шта нам то говори? Осим што је била жена некаквог Хасанаге и као таква –

 Хасанагиница, била је сестра Пинторовић бега и будућа невеста кадије из Имотског. Мајка петоро деце. И на крају, опет – жена без имена.

. Не познајете ни једну? Где живе? Излазе ли по дану? Излазе ли уопште икада? Како изгледају? Је ли их ико икада видео?

Јесам ја. И виђам их и даље.

Знате оне жене што се некако вазда склањају? Од његове мајке, сестре, целе његове фамилије. Знате оне што су ту годинама, а чини се као да су, ето, неки дан дошле у кућу. Доведене. Оне чијих се рођендана нико и не сети. Знате оне које не иду даље, ни од “двора ни од рода свога“. Оне што од путовања знају само за брачно, а често ни за то. Оне чији је брак налик на пробни рад, уговор на одређено, па ако се прве године не покажу или не роде – вратиће их одакле су дошле, ко какву робу с грешком.

Оне које се попут бршљена око куће и деце свијају? Оне које ничију реч не доводе у питање, а своју немају или је барем не говоре наглас. Ни у ког не упиру прстом. Не хуле. Тако им је лакше. Оне, природно лепе, топле, завичајне. Оне које некако иду уз кућу као онај звекир на вратима. Оне без свога динара и без својег Ја. Оне које стрепе од тога шта ће свет рећи. Оне које се плаше да се како не обрукају. Ни себе, ни оца ни брата, понајмање мужа (у народу познатијег као чоека).

Оне тихе и неприметне, што ником не сметају, и чије се одсуство осети тек када оду. Оне што града виде само кад каква голема мука натера. Оне што се, када их једном санитет отера за

 Београд, више никад и не врате. Што ти, на прагу, у шаке гурају кесу јабука, теглу слатког, десет јаја… “Понеси деци, ово је наше, домаће… нема баба ништа друго да ти да…“ Оне што те испраћају са “немојте ми, децо, шта замерити“. Оне које увек дочекују. Оне, никад дочекане.

Оне, након чијег се одласка, круни све – и кућа и имање и човек чије су биле. Што кажу “пусти га, мушко је“ и “ћути, не изазивај га“. Оне, које својим кћеркама, у мираз оставе ту своју кроткост. Јер не губи име само она, већ и она која иза ње остане и свака следећа. “Она… ма како је не знаш… она што јој је мајка она… знаш, жена од… сестра од… стаде ми мозак… како се оно зваше…? Ма, није ни важно…“

Е баш ти о њој говорим. Нит је снијег, нит су лабудови. Али је важно. Много је важно.

Kad zena zapostavi sebe u braku ona ima samo dva moguca ishoda u braku: Ili cese razvesti kad shvati gde gresi ili ce ostati zarobljena u tom braku teseci se da je to zbog dece!

Takvo ponasanje prouzrokuje usamljenost u braku sto je veoma opasno .

1. Nepostojanje veze
Kada se partneri međusobno emocionalno ne povezuju, oseća se kao da postoji distanca između njih. Zbog toga se jedan ili oba partnera mogu osećati usamljeno. Bračni terapeuti kažu da se to obično dešava kada kada doše do neke promene u vezi, kada u određenom trenutku par prestane da se usklađuje, pa se otuda javlja i udaljenost. Ovo su neki od razloga zbog kojih se partneri mogu osećati distancirano i usamljeno:

• osećate se kao da vas partner ne sluša
• nema dovoljno seksa
• loša komunikacija ili nedostatak iste
• novčana pitanja
• svakodnevni stresori

2. Nedostaje truda ili pažnje
Ljudi se obično osamljuju u braku kada život počne da ih nosi na svakodnevnim životnim talasima – odlaze na posao, vraćaju se kući, školuju se, brinu o deci, kuvaju i bave se redovnim svakodnevnim aktivnostima, bez određenog vremena za supružnika. Kada parovi upadnu u monotoniju svakodnevnog života, bez posebno posvećenog vremena za sebe,  veza može početi da deluje zastarelo i da im nedostaje pažnje ili malo truda. To može da stvori osećaj usamljenosti ako se jedna ili obe strane osećaju kao da od supružnika ne dobijaju posebnu, romantičnu pažnju, vreme ili energiju.

3. Roditeljske odgovornosti 
Ponekad se parovi bore da odvoje ulogu roditelja i uloge supružnika, usredsređujući se u potpunosti na svoje roditeljske odgovornosti i zanemarujući svoj odnos. Po mišljenju terapeuta, to je velika greška bračnih partnera, jer uloga roditelja jeste veoma važna, ali novopečeni roditelji moraju da daju vremena i energije svom braku.

4. Partneri su previše zavisni jedni od drugih 
U studiji iz 2020. godine, objavljenoj u Journal of Famili Psichologi na skoro 1.400 heteroseksualnih bračnih parova u 50-im do 70-im godinama, istraživači su primetili da se bračni parovi bave povećanim uplitanjem, pri čemu su njihovi životi nezdravo isprepleteni. Kada se parovi oslanjaju jedni na druge kao na svoju primarnu društvenu vezu, to može da stvori zategnuti odnos, posebno ukoliko se veza prekine jednog dana. Lako je upasti u zamku da svog supružnika učinite u potpunosti odgovornim za osećaj ispunjenosti, kažu stručnjaci, ali ljudi moraju da budu  sposobni da se osećaju ispunjenim i kompletnim i kao ličnosti i kao pojedinci, bez obzira da li su u dugotrajnoj vezi ili ne. Ne treba oečivati od drugih, pa ni od partnera da nas ispunjavaju. Treba se potruditi, treba biti zadovoljan sobom, imati ciljeve, lične radosti i strasti…

Tu je i pitanje nepostovanja

Postoji razlog zašto laganje vodi do prekida. "Neiskrenost je jedan od najvećih pokazatelja nepoštovanja i destruktivnih ponašanja u vezi", dodaje Manly. Pokazuje da tvom partneru nije važno kako njegovo ponašanje utječe na tvoj život i da razmišlja samo o sebi.

U odnosu u kojem se ljudi vole i poštuju nema mjesta za laganje, a ipak to je nešto što se često gura pod tepih. "Ljudi često racionaliziraju laganje ili pogreške koje su učinili, ali nema izlike za laganje - uvijek je znak nepoštovanja", dodaje dalje.

Iako se može dogoditi da nastane tišina u komunikaciji nakon svađe, obrati pažnju na to ako partner često ima periode šutnje kada se pojave problemi u vezi. Potpuno te isključuje, odlazi u drugu prostoriju ili ti se javlja samo preko glasovnih ili tekstualnih poruka.

"Hladnoća i tišina funkcioniraju tako da drže partnera u neizvjesnosti, a druga osoba nije sigurna u čemu je pogriješiAko si ti ta koja u vašoj vezi stalno treba mijenjati planove i prilagođavati se partneru, a on nikada nije zainteresiran za tvoje želje onda je sve to znak njegovog nepoštovanja. "Ova vrsta zanemarivanja je loša i signalizira da tvoj partner ne cijeni tvoje potrebe", kaže psihologinja QuaVaundra Perry za Bustle.la i koliko je to loše", objašnjava dr. Fran Walfish, autor i psihoterapeut za Bustle. Tako druga strana ne može izreći svoju stranu priče, a ovakvo ponašanje se smatra oblikom kontroliranja. Također ovakva manipulacija često pokazuje da je kraj veze blizu jer je odnos zatrovan.

U vezi punoj poštovanja i jednakosti obje strane su individue koje donose svoje odluke, idu prema svojim snovima i ostvaruju ciljeve. No, ako te partner ne poštuje počet ćeš misliti da ništa od toga nije moguće.

"Partner može izraziti svoje nepoštovanje tako što će ti ograničivati osobno vrijeme i tražiti te da se odrekneš svega što nema veze s njim. Također nije dobro ako ga uloviš da kopa po tvojim privatnim stvarima poput maila ili dnevnika", dodaje Perry. Moraš dobro razmisliti ako osjećaš da partner ne poštuje tvoju privatnost ili neovisnost ili pokazuje neke slične znakove. Tvoj partner će možda biti spreman za promjenu, ali to može biti znak da trebaš krenuti dalje.

TAKO DRAGE MOJE ZENE NEMOJTE OSTATI ZENA BEZ IMENA ILI TO POSTATI U IME LJUBAVI. NIJE DOVOLJNA SAMO LJUBAV ZA BRAK.IMA TU MNOGO CINIOCA I ZAHTEVAJU MNOGO TRUDA I KOMPROMISA. MEDJUTIM, NEMOJTE BITI ATLAS I VI DA DRZITE BRAK NA LEDJIMA. IMATE I VI SVOJU LICNOST, IME, MISLJENJE, EMOCIJU VI STE OSOBA U SVAKOM SMISLU TE RECI, NISTE SAMO NEKA BEZIMENA ZENA -TO NIKAKO!

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

 

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

 

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

On vas često laže Najvažnija stvar u braku je iskrenost. Bez nje nema ni ljubavi, ni poštovanja. Vaš suprug bi trebalo da je neko ko je prema vam iskren apsolutno uvijek, čak i kada je istina teška i okrutna. On bi na vaša pitanja trebalo da odgovara iskreno i bez uvijanja, kao i da se ne služi lažima jer želi da izbjegne sukobe. Ako ga često hvatate u lažima, to je jako loš znak, prenosi Ženski magazin. Poredi vas sa drugim ženama Jasan znak nepoštovanja je kada vas vaš suprug poredi s drugim ženama. To govori u prilog tome da on više nije zaljubljen u vas i da ne vidi više vaše vrline, već samo mane. Bilo da vas poredi sa svojom bivšom suprugom ili sa nekom djevojkom iz svog okruženja, apsolutno je neprihvatljivo da se prema vam odnosi na takav način. On nikad ne bi smio da učini da se osjećate manje vrijednom i da se takmičite sa drugim ženama za njegovu pažnju. On vas nikad ne podržava Dobar brak uključuje i prijateljstvo. Dali ste zavjet jedno drugom da ćete se uzajamno podržavati, bez obzira na sve. Pa ipak, vaš suprug nikad ne staje na vašu stranu. Kakva god da je situacija i ko god da vam je protivnik, on vas neće podržati. Takvo ponašanje je vrlo jasan znak nepoštovanja, jer vam poručuje da on ne cijeni vaše mišljenje i ne smatra da ste dovoljno dobri u nečem. On ne vodi računa o vašim potrebama Kada stupite u brak, prvo na šta morate da zaboravite je sebičnost. Više niste u poziciji da brinete samo o svojim potrebama jer sada imate partnera o čijoj dobrobiti bi takođe trebalo da povedete računa. Međutim, upravo tako se ponaša muškarac koji nema poštovanja prema ženi. Ako je njemu najvažnije da su sve njegove potrebe ispunjene, pri čemu vas čak i ne pita da li ste možda suviše umorni da biste spremili večeru, to je jako loš znak. On nikad ne pristaje na kompromise Ko donosi odluke u vašem braku? Odgovor na ovo pitanje ne bi trebalo da bude komplikovan već da glasi “oboje kao tim”. Međutim, ako vaš suprug odlučuje o svemu, a vas gotovo da nikad i ne pita za mišljenje, trebalo bi da znate da nešto nije u redu sa takvim odnosom. Ako on uvek insistira da bude po njegovom i nije spreman na kompromise, to je jasan znak da vas ne poštuje. (Tuzlanski.ba) Tuzlanski.ba možete pratiti i putem aplikacija za Android i iPhone mobilne uređaje Ključne riječi: brak, nepoštovanje, veza Komentari na objavu: NAPOMENA: Komentari odražavaju stavove njihovih autora, a ne nužno i stavove internet portala Tuzlanski.ba. Molimo posjetioce da se suzdrže od vrijeđanja, psovanja i vulgarnog izražavanja. Internet portal Tuzlanski.ba zadržava pravo da obriše komentar bez najave i/ili prethodnog objašnjenja. Posljednje Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao žrtve genocida u Srebrenici Nenad Nešić na srbijanskoj televiziji pričao vic i ismijavao… Maj, 2024 Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni zaboraviti ni oprostiti Dodik: Laž koju nam podvaljuju Bošnjaci ne možemo ni… Maj, 2024 U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu U okviru međunarodne operativne akcije SIPA uhapsila jednu osobu Maj, 2024 Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30 godina da smirimo situaciju, a oni bacaju šibicu Brnabić o Rezoluciji o Srebrenici: Trudili smo se 30… Maj, 2024 Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Konaković na SBF-u: Poboljšati standard života naših građana Maj, 2024 Copyright © 2024 Tuzlanski.ba | Sva prava zadržana | Zabranjeno kopiranje sadržaja bez dozvole. O nama Impressum Marketing Uslovi korištenja | Preuzeto sa: https://tuzlanski.ba/lifestyle/alarmantni-znakovi-nepostovanja-u-braku-koje-ne-biste-trebali-ignorisati/

SVI APSURDI OBRAZOVANJA

 JOS ODAVNO SMO UTVRDILI DA  ONI KOJI UPRAVLJAJU POTROSACKIM DRUSTVOM NE VOLE OBRAZOVANE LJUDE. TU SE MISLI NA ONO OPSTE OBRAZOVANJE, LJUDSKO OBRAZOVANJE I ZIVOTNO OBRAZOVANJE. S DRUGE STRANE U OBLASTI NAUKE TEHNOLOGIJE I MEDICINE NIKAD VISE OBRAZOVANIH LJUDI KOJI SU GENIJALNI SAMO U TOJ OBLASTI U KOJOJ RADE. POENTA OVOG TEKSTA JE APSURDNOST NASEG OBRAZOVANJA I SROZAVANJE NASTAVNIKA STO OD STRANE DECE I RODITELJA DO NJIH SAMIH. POSLEDNJI SLUCAJ PREBIJANJA NASTAVNIKA U UCIONICI JEDAN JE U NIZU  LOSIH DESAVANJA U SKOLAMA ZADNJIH GODINA. STA SE TO DOGODILO I ZASTO?

Smatram da je minimum pola gradiva uludo i da bi bilo mnogo bolje da se deca u školama uče veštinama koje će im koristiti za život, nekim praktičnim znanjima i pre svega zdravim vrednostima.Jedna nastavnica osetila je potrebu da u komentaru napiše, citiram „Ne poznajem nijednog nastavnika kome u ugovoru piše da mora da vaspitava decu, to je obaveza roditelja“.

Mislim da je time poentirala, nesvesno, sve ono što sam i želela da poručim tekstom.

Kada imate takve nastavnike i učitelje koji odlaze u školu nezainteresovani da uz „obavezno gradivo“ od dece naprave i dobre ljude, vredne, maštovite, otvorenog srca i uma, željne znanja, jer „ugovorom nisu u obavezi da to rade“ onda imate obrazovanje protiv koga sam digla glas.

Imate obrazovanje koje deci prenose ljudi nezainteresovani da od njih „naprave“ nešto više od preplašene dece koja kući napamet uče lekciju, koju će onda da takstativno izrecituju da bi dobili pohvalu i peticu, jer ako ne dobiju peticu svet će se srušiti.

A neće se srušiti.

Smatram da je vrlo važno, posebno što deca silne godine provedu u školskim klupama, da nastavnik poseduje minimum entuzijazma, širine, da ga nije napustila volja, samleo sistem, direktor ili nadobudni roditelj. Da je pre svega pedagog. Što priznajem, nije tako lako.

Svima nam je jasno da se dete vaspitava kod kuće, da je to obaveza roditelja i da nije „ugovorna obaveza nastavnika“, ali postoji nešto što ne mora da stoji u ugovoru, neka etika, želja, neka svest o tome da obrazovanje nije samo ispunjavanje norme i ocenjivanje.

Učitelji su nekad, uz lekare i popove bili najcenjeniji u društvu, jer su imali veliki uticaj na decu.

Dobar nastavnik je onaj koji kroz svaku lekciju iz knjige provuče još tri važne lekcije iz života. Koji osluškuje dete i razgovara sa njim kada vidi da nešto nije u redu. Koji se trudi da u male glave umetne još nešto osim razlomaka, geografskih širina i dužina, geometrijskih oblika i klime Australije.

A pre svega, neko ko veruje u tu decu.

Da li „ugovorom nisam u obavezi da vaspitavam dete, to rade roditelji“ znači da nastavnik treba da zatvori oči kada deca vređaju siromašnog druga u poderanim pantalonama, jer nije ih on tako vaspitao?

Zar je sistem zaista samleo želju pojedinih nastavnika i učitelja da od dece, uz roditelje, prave dobre male ljude?

Mnogo toga je u našim životima postalo „ugovorno obavezno“. Tako je lakše. Ne moramo mnogo da se dajemo izvan ugovornih paragrafa.

I to se preliva. Na sve sfere. Ta potrebe da sebe damo (ili zaštitimo) samo onoliko koliko se ugovorom od nas očekuje.

Doktori se drže norme, reci šta imaš u 15 minuta pa ustupi mesto sledećem. Ako nisam tvoj izabrani lekar, umri, briga me za zakletvu.

Šta me briga što si operisala dojku, kaže preduzetnik radnici, dugo si na bolovanju, u ugovoru stoji da ćeš… imam deset sposobnijih koji čekaju posao.

Niko više ne želi da da ni mrvu sebe ako to nije regulisano ugovorom i dodatno plaćeno. Niko ne želi da bilo šta shvata i menja i razume, ako se ugovorom to od njega ne očekuje.

Čuvamo se, treba dočekati očuvan stare dane.

Pojedini roditelji s druge strane uleću klizeći nastavnicima, jer „najbolje znaju kakvo je njihovo dete“, busaju se, brecaju, prete.

Direktor neretko uleće i nastavnicima i roditeljima jer „ugled škole je najvažniji“, kao i zataškavnje nemilih događaja. „Samo su se igrali“.

Deca sve vide, i shvataju da su „prezaštićeni nekim propisima“, pa to koriste.

I tako dolazimo na početak priče koja se zove „Popravni iz života“ i zaključka da nam deca iz apsurdnog obrazovnog sistema izlaze prilično potrošena, neretko istarumirana, nenaučena najvažnijim lekcijama, često zatvorenog uma i pre svega „nahuškana“ da je učenje samo zbog posla, nikako zbog sopstvenog rasta.

Komentar da je sramotno što jedan vukovac ne zna razlomke (jer tako sam navela) i da je to najveći problem našeg društva, otkriva svu bukvalnost i površnost kojoj smo skloni. To je ona opasna bukvalnost zbog koje ne smeš da karikiraš, već moraš da se svedeš na površnu osobu.

Društvo je puno površnih osoba koje se guraju u prve redove iz kojih najgrlatiji viču „Ako si vukovac, moraš da znaš razlomke! Jer kao takva si veća pošast od politike, od rijalitija, od bolesnih naslova u novinama kojima su prethodili bolesni događaji!“

Ne moram da znam razlomke. Ali moram da znam kako se biva dobar čovek. Uporan. Plemenit. Solidaran. Sposoban za život, u kom mi znanje razlomaka može pomoći recimo koliko i stečena diploma.Žalosno je što smo svoj boravak ovde sveli isključivo na udovoljavanje sopstvenim potrebama, neretko zaboravljajući da najviše rastemo, saznajemo o sebi i svetu kada pružimo ono što od nas niko nije očekivao, posebno ono što „nije ugovorom definisano“.

MOZE OVAJ TEKST DA SE NASTAVI UNEDOGLED  SA BEZBROJ PRIMERA STO GLUPOG GRADIVA, STO NEZAINTEESOVANE DECE I NASTAVNIKA, STO NEPOSTOVANJA JEDNIH PREMA DRUGIMA I TAKO DALJE. ALI POSTO SVI TO VEOMA DOBRO ZNAMO I NISTA NE PREDUZIMAMO SKOLE SU POSTALE VEOMA OPASNA MESTA NA KOJIMA NASA DECA PROVODE OD 12 DO 20 GODINA SKOLOVANJA  KAKVA IZADJU IZ SKOLE VIDIMO I LJUTIMO SE NA NJIH, A NE NECEMO DA PRIZNAMO DA SU ONA U SKOLU USLA U 7 GODINA ( NEKA I MLADJA)  IDA SMO IH MI RODITELJI ISKOLA OBLIKOVALI!

RAZMISLITE O TOME MOZDA IMA JOS NADE ZA SVE NAS ,A ZA DECU BI TREBALO SVAKAKO!

ZBOG CEGA UMIREMO

 NIJE DA OSTOJI ODGOVOR NA PITANJE. MADA POSTOJI NA HILJADE OBJASNJENJA. STO VISE NAPREDUJU NAUKA ITEHNIKA COVEK SVE VISE RAZMISLJA O BESMRTNOSTI.

Da li zaista želimo večni život? U svojoj novoj knjizi „Zašto umiremo: Nova nauka o starenju i potraga za besmrtnošću“, dobitnik Nobelove nagrade, molekularni biolog Venki Ramakrišnan sumira prošla i sadašnja istraživanja kako bi otkrio teorije i praktična ograničenja dugovečnosti i postavlja kritična pitanja o društvenoj, političkoj i etičkoj ceni pokušaja da se živi večno,

Venki Ramakrišnan kaže da je starenje "nagomilavanje hemijskog oštećenja molekula u našim ćelijama, koje oštećuje same ćelije, a samim tim i tkivo i na kraju nas kao organizam".

"Počinjemo da starimo već u materici, iako tada rastemo brže nego što akumuliramo oštećenja. Proces starenja se odvija tokom čitavog našeg života, od samog začeća", kaže nobelovac.

Prema njegovim rečima, telo je razvilo mnoge mehanizme da ispravi oštećenje našeg DNK povezano sa starenjem i proteinima lošeg kvaliteta koje proizvodimo.

"Bez mogućnosti da se isprave ove vrste problema, ne bismo živeli koliko živimo. Ali vremenom, oštećenja počinju da prevazilaze našu sposobnost da ih popravimo. Zamislite telo kao grad sa mnogo sistema koji moraju da rade zajedno. Čim sistem organa koji je važan za naš opstanak zakaže, mi umiremo. Na primer, ako naši mišići postanu toliko slabi da naše srce prestane da kuca, ono više ne može da pumpa krv kiseonikom i hranljivim materijama koje su našim organima potrebne i mi umiremo. Kada kažemo da neko umire, mislimo na smrt same osobe. Kada umremo, naši organi su još uvek živi. Iz tog razloga, organi žrtava nesreće mogu biti donirani primaocima transplantacije", objašnjava Ramakrišnan.

Prema rečima Ramakrišnana, životni vek svih organizama kreće se od nekoliko sati ili dana za insekte do stotina godina za određene vrste kitova, ajkula i džinovskih kornjača.

"Laik bi mogao pretpostaviti da su sva živa bića predodređena da umru kada dostignu određenu starost. Međutim, biolozi ne veruju da su starenje i smrt programirani u smislu da je oplođena jajna ćelija programirana tako da se razvije u ljudsko biće", kaže on. 

Umesto toga, evolucija je uspostavila jednačinu za životni vek i raspodelu resursa koja je optimalna za svaku vrstu.

"Veće životinje imaju tendenciju da žive duže. Ako ste mala životinja – veća je verovatnoća da će vas pojesti veća, ili ćete umreti od gladi ili u poplavi – nema smisla da evolucija troši resurse na popravljanje štete koja je potrebna da biste duže živeli. Umesto toga, evolucija bira da brzo rastete i sazrevate kako biste mogli da se reprodukujete i prenosite svoje gene", navodi Ramakrišnan.

 Najstarija osoba za koju imamo pouzdane podatke bila je Francuskinja po imenu Žan Kalment, koja je umrla 1997. godine u 122. godini, kaže Ramakrišnan.

"Pušila je skoro celog života izuzev poslednjh pet godina i jela je čokoladu svake nedelje. Ali ne bih preporučio ove specifične strategije za dugovečnost, osim možda čokoladu", smatra nobelovac.

Prema njegovim rečima, postoji korelacija između starosti roditelja i njihove dece, ali ona nije savršena.

"Studija na 2.700 danskih blizanaca pokazala je da faktor nasleđa - doprinos gena našoj dugovečnosti - čini samo oko 25 odsto životnog veka. Ipak, istraživači su otkrili da mutacija jednog gena može udvostručiti očekivani životni vek određene vrste crva. Dakle, očigledno postoji genetska komponenta, ali efekti i posledice su složeni", podvlači Ramakrišnan.

Odnos između raka i starenja je komplikovan, dodaje nobelovac.

"Isti geni mogu imati različite efekte tokom vremena. Oni nam pomažu da rastemo kada smo mladi, ali povećavaju rizik od demencije i raka kada smo stariji. Naš rizik od raka raste sa godinama jer akumuliramo oštećenja našeg DNK i genoma, koji ponekad uzrokuju kvarove gena što dovodi do raka. Ali mnogi naši sistemi za popravku ćelija, koji izgledaju dizajnirani da spreče rak u mladosti, takođe dovode do starenja kasnije u životu", objašnjava Ramakrišnan.

Kao primer navodi da ćelije mogu otkriti prekide u našoj DNK koji omogućavaju da se hromozomi spoje na nepravilne načine, što može dovesti do raka.

"Da bi sprečila ovu vezu, ćelija se ili ubija ili ulazi u stanje koje se zove starenje u kome više ne može da se deli. Iz perspektive organizma poput našeg, sastavljenog od triliona ćelija, ovo ima smisla. Čak i ako se na ovaj način unište milioni ćelija, ove mere štite ceo organizam. Ali akumulacija ćelija koje se više ne dele je jedan od načina na koji starimo", ističe nobelovac. Kada je u pitanju način da ljudi žive zdrav u dug život, Ramakrišnan kaže kako je zanimljivo da sve preporuke za to, zasnovane na dokazima, odražavaju zdravorazumske savete koji su se prenosili kroz vekove.

"Dobili smo savet od naših baka: Ne budite proždrljivi. Vežbajte. Izbegavajte stres, koji ima hormonske efekte koji mogu promeniti naš metabolizam i ubrzati proces starenja. Naspavajte se", navodi Ramakrišnan.

Međutim, želja za dužim životom ima i svoju društvenu cenu.

"Već sada, 10 odsto onih koji najviše zarađuju u SAD i u Velikoj Britaniji živi više od deceniju duže nego 10 odsto onih sa najnižim zaradama. Kada pogledamo zdravstveni vek – broj zdravih godina života – ova nejednakost postaje još veća. Siromašniji ljudi žive kraće i manje zdravo", objašnjava nobelovac.

Prema njegovim rečima, mnogi veoma bogati ljudi ulažu ogromne sume novca u istraživanja u nadi da će razviti sofisticirane tehnologije za sprečavanje starenja.

"Ako ovi napori budu uspešni, prvo će imati koristi veoma bogati, zatim ljudi sa veoma dobrim zdravstvenim osiguranjem... Bogate zemlje će verovatno imati pristup tim tehnologijama pre siromašnijih zemalja. I unutar zemlje i globalno, takav napredak ima potencijal da poveća nejednakosti", upozorava nobelovac na važnost praćenja ne samo tehničkog, već i etičkog dela istraživanja načina za produžavanje života. 

KOJA JE POENTA OVE PRICE. DA NIJE SVE U PARAMA. KAD ONO JESTE. STA VISE ONDA DA KAZEM. MI SIROMASNI JEDVA PREZIVLJAVAMO JEDUCI NAJNEKVALITETNIJU HRANU DOK RADIMO DVA POSLA, PUSIMO IZ NERVOZE, PIJEMO ALKOHOL DA UBLAZIMO STRES I NEMAMO MOGUCNOST DA SE LECIMO KAD SE RAZBOLIMO. BESMRTNOST CE IPAK IMATI BOGATI JER ONI TO MOGU I VALJDA ZASLUZUJU. JEDINA SVETLA TACKA U CELOJ PRICI JE MOJA PAKOST- UMRECE OD DOSADE!!!!

NEBINARNI

 TRUDICU  SE DA OVAJ BLOG NE ZVUCI SUVISE KAO"PROZIVKA" MADA CE TO BITI MNOGO TESKO JER JE PORODICA SVAKI DAN SVE VISE NAPADNUTA.  MUSKARAC I ZENA (ADAM I EVA) POSTOJE OD POSTANKA COVEKA I NJIH SVOJE RAZLICITOG POLA OBAVEZNO PRAVE DETE I TAKO SE VRSTA PRODUZAVA. TAKO JE TO FUNKCIONISALO 2000 GODINA, A ONDA PORODICA VISE NIJE VAZNA, POL VISE NIJE VAZAN, DETE MOZE DA SE DOBIJE I BEZ MAJKE I BEZ OCA. UZASNO.

Na ovogodisnjoj Evroviziji koja je bila jos gora od prethodne, a i one pre nje (jos od vremena Koncite) pobedilo je nibinarno bice zvano Nemo. Na izboru mis Univerzum pobedila je devojka koja je bila muskarac. Danas umesto da si musko ili zensko mozes da budes jedno od 100 razlicitih naziva za tvoje seksualno opredeljenje. Mozes da nemas pol, da imas dva, da si transrodan, nebinaran kako god. I to nije u redu. I to mnogo donosi raspadanju porodice koja se vec raspada zbog potrosackog drustva,zbog pada moral i nemanja onih pravih vrednosti koje su oduvek postojale. Sada smo dozvolili da svaka jedinka moze da oformi svoju porodicu na milion bizarnih i neshvatljivih nacina. Sem sto postoje istopolne porodice postoje i gde jedna osoba vencana sama sobom predstvlja porodicu ili vencana sa dvetom, biciklom ili krpenom lutkom ( od koje se skoro razvela jer je vara). Kakav je to svet i kakvo je to drusvo. Takmicenje u muzici nije kao do sada samo ispolitizovano (glasovi prema tome ko je odakle) sto je i moglo da se tolerise jer je sve politika, nego se pretvorilo u paradu nemorala, sablasnih likova i poruka. O seksualnosti na bini (muskarac pobednik ovogodisnje Evrovizije skakuce u roze suknjici) i  potenciranjem da je nebinaran i da mu se obraca u srednjem rodu do ostalih ucesnika koji se nisu libili da pokazu da su gej, satanisti, transrodni ili sta god. U redu ajde da uzmemo u obzir da smo kao drustvo evoluirali i da svako ima prava na  svoju seksualnost. Ajde da prihvatimo da su ljudi razliciti. Ajde da ne diramo u njihova prava ,ali oni direktno diraju nasa prava na musko zensko i porodicu. Direktno nas napadaju i ugrozavaju. Evropa i vecina sveta to podrzava. I Srbija koja prihvata samo lose trendove naravno. A zar nije bilo lepo nekada kada izadju ucesnici Evrovizije  obuceni po "dres kodu" koji su mozda bili i gej i nebinarni i transrodni ali nicim to nisu pokazivali. Nekada smo Evroviziju gledali PORODICNO. Sada deca pbace pogled na telefon da bi videli ko je pobedio cisto dabi bili u toku, a mi matori pogledamo samo proglasenje pobednika iz istog razloga. Sok od neko vece jos ne prolazi!

Nebinarnost termin koji označava ljude čiji je rodni identitet izvan kategorija muškog i ženskog.

„Ako bismo rodne identitete zamislili kao liniju na čijem se jednom kraju nalazi žensko, a na drugom kraju muško, nebinarne osobe funkcionišu negde između ta dva, ili sasvim izvan tih kategorija.

„Nebinarnom spektru pripadaju i ljudi koji ne žele rodno da se odrede, kao i svi koji ne žele da se svrstaju u bilo koju rodnu kategoriju".

U Sjedinjenim Američkim Državama se u proseku 1,2 miliona pripadnika LGBT zajednice identifikuje kao nebinarno, pokazuje istraživanje Instituta Vilijams pri Pravnom fakultetu Univerziteta u Los Anđelesu iz 2021.

Predstavnik Švajcarske Nemo Metler i predstavnica Irske Bambi Rej Robinson, Bambi Tag su učesnici koji su se na ovogodišnjoj Evroviziji predstavili kao nebinarne osobe, koje se oslovljavaju sa "ono".

Nebinarnost ili genderqueer (dženderkvir, GQ), sveobuhvatna je kategorija za rodne identitete koji nisu isključivo muški ili ženski‍ - identiteti koji su izvan rodne binarnosti.

Nebinarni identiteti nalaze se unutar transrodne kategorije, iako se neke nebinarne osobe ne izjašnjavaju kao transrodne.

Neka društva prepoznaju samo muški i ženski rod, a termin "nebinarno" ljudi koriste za opisivanje roda koji ne spada u jednu od ove dve kategorije.

Nebinarne osobe prihvataju za sebe treći (srednji) rod, identifikuju se sa više od jednog roda ili imaju fluidni, promenljiv rodni identitet.- Drago mi je kada znam da nismo sami ove godine i da smo zajedno u ovome. Imamo toliko toga zajedničkog i shvatamo se i možemo međusobno podeliti naše iskustvo. Jako smo zahvalni na tome. Važno je što nas ove godine možemo predstaviti ljudima jer ima toliko umetnika poput nas - rekao je Nemo na pres konferenciji.Nemo je švajcarski reper, pevač i muzičar koji svira violinu, klavir i bubnjeve, a sinoć, 9. maja na održanoj drugoj polufinalnoj večeri, publika je oduševljeno skakala uz Nemovu numeru, "The Code". Takođe je napravio i vrhunsku atmosferu u Malmo Areni, a sa stajlingom koji je poneo, u roze haljini i flamingo bundi još više je privukao pažnju, pa je tako na kladionicama pri samom vrhu.Bambi je svojom numerom "Doomsday Blue" (Tuga sudnjeg dana), na prvoj polufinalnoj večeri svojim nastupom zgrozila publiku, a mnogi na društvenim mrežama komentarisali su ga kao "sotonistički".Bambi se sakrila ispod jake gotičke šminke i kostima.

U engleskom jeziku, nebinarni ljudi najčešće koriste zamenicu they, odnosno oni/one/ona.

Dok je zbog gramatike engleskog jezika nebinarnim osobama mnogo lakše da ne koriste zamenice on ili ona, u srpskom jeziku je to teže.

Stefanović, koji je ujedno i student srpske književnosti i jezika, navodi da je srpski prilično rodno određen.

„U engleskom se sve završava na zamenicama, ali u srpskom jeziku se toliko različitih vrsta reči menja kroz rod.

„Ako hoćete da složite rečenicu, morate veoma da se pomučite da bude rodno neutralna", navodi.

Ipak, dodaje da jeste izazovno, ali moguće, iako ne postoji idealno rešenje.

„Mnoge nebinarne osobe menjaju rod u kojem govore o sebi, malo u muškom, malo u ženskom, a u skladu sa tim im se obraća i njihovo okruženje", kaže.Nebinarnost je termin koji se vezuje za rodni identitet, bez obzira na seksualnu orijentaciju.

Kaže da nebinarni ljudi, za razliku od transrodnih, nisu prepoznati u procesu pravne i medicinske tranzicije.

„Oni nemaju opciju da u dokumentima promene oznaku pola, koja može da bude samo muško ili žensko", objašnjava.

Vuk kaže da razume da u medicinskoj dokumentaciji mora da stoji pol, ali smatra da bi u dokumentima trebalo da postoji mogućnost da se ljudi izraze rodno nebinarno.

„Jedna mogućnost je da za rod stoji opcija neutralno, a druga da umesto roda stoje preferirane zamenice ili način identifikovanja, odnosno nebinarno umesto samo žensko ili muško", navodi Vuk.

 

Transrodnost je stanje rodnog identiteta ili izražavanja osobe koje nije u skladu s polom određenim pri rođenju. Oznaka je osoba koje lično doživljaju prevazilaženje tradicionalnih binarnih polno-rodnih podela na relaciji muško-žensko. Mnoge transrodne osobe dolaze u iskustvo s rodnom disforijom, koju nastoje ublažiti tranzicijom koja između ostalog može uključivati promenu pola, promenu imena i usvajanje novih ličnih zamenica.

Pored toga, mogu se podvrgnuti terapijama korekcije pola kao što su hormonska terapija i operacija promene pola kako bi što bolje uskladile svoje primarne i sekundarne polne karakteristike sa svojim rodnim identitetom. Oni koji žele medicinski tranzicionirati na drugi pol mogu se identificirati kao transseksualci.

Transrodne osobe mogu imati karakteristike koje su povezane s tradicionalnim rodnim ulogama jednog pola (drukčijeg od onog određenog pri rođenju), zatim karakteristike oba pola, mogu se definisati negde između u rodnom kontinuumu ili mogu biti van tradicionalnih rodnih definicija. Transrodnost je krovni pojam. Osim trans muškaraca i trans žena uključuje i nebinarne ili genderqueer osobe. 

 

Promocija „rodno neutralnog vaspitanja” je povod da ukažemo na opasnosti i moguće negativne posledice koje ono nosi. Pojednostavljeno, ovaj pristup vaspitanju je zasnovan na jednoj tačnoj i dve pogrešne pretpostavke. Prva, tačna, jeste da svako dete ima sposobnost da razvije osobine suprotnog pola, to jest muškog ili ženskog roda. Druga je da će ono samo, kada dođe vreme za to, da „oseti” i opredeli se da bude muško ili žensko. Treća je da roditelji nemaju pravo da se mešaju u taj proces i da „nasilno” uklapaju dete u društvenu ulogu i identitet koji su u skladu sa njegovim biološkim polom i hromozomima.

U skladu s tim neki roditelji, ponosni na svoju naprednost, modernost i nenasilnost, pitaju svoje malo dete kako da ga obuku za vrtić, da li danas želi da bude muško ili žensko.

Iako biologija ima svoj uticaj, precenjuje se ideja da je muški ili ženski identitet stvar biologije. Važniji su psihosocijalni faktori. Dete od najranijeg doba usvaja mušku ili žensku društvenu ulogu i sa njom se poistovećuje. Prvo poistovećenje je biti dečak ili devojčica, to jest biti sin ili kćerka.

Koliki uticaj roditelji imaju na rodno opredeljenje deteta vidimo kod onih roditelja koji su dobili dete koje je, po njima, „pogrešnog” pola. Oni prema detetu razvijaju suptilni psihološki odnos u kojem ga odbacuju jer nije „ispravnog” pola, a pokazuju ljubav i prihvatanje kada se ono ponaša kao dete suprotnog pola. Mnoga deca iz ovakvog odnosa izrastaju u više ili manje „ženskaste muškarce” ili „muške žene”. To može, ali ne mora da bude povezano sa njihovom istopolnom orijentacijom. Neka od njih razvijaju rodnu disforiju jer osećaju da je njihova duša zarobljena u telu pogrešnog pola.

Osim porodice, važan je i uticaj šire zajednice. Još je pre 100 godina Alfred Adler, poznati švajcarski psihoanalitičar, upozoravao na „muški protest” kod devojčica, koje žele da budu iste kao muškarci kada shvate da su u odraslom društvu muškarci privilegovana kategorija.

Kao što roditelji svojim odnosom i porukama utiču na dete da svoj identitet prilagodi svom biološkom polu, tako i rodno neutralno vaspitanje utiče na decu da postanu rodno zbunjena i neopredeljena. Možemo pretpostaviti da će ono doprineti mnogo većoj zastupljenosti transrodnih osoba kada odrastu generacije tako vaspitane dece. Sadašnja istraživanja pokazuju da je odrasli život takvih osoba veoma težak i nesrećan, zbog čega je među njima ekstremno visoka stopa samoubistava.

Glavni zadatak roditelja jeste da prihvate i vole svoje dete bez obzira na to kojeg su pola – da ga ne zbunjuju i da mu ne osporavaju pravo da izgrađuje svoj identitet u skladu sa svojim hromozomima. Ravnopravnost brata i sestre je podloga društva ravnopravnih žena i muškaraca, pri čemu ravnopravnost ne znači brisanje razlika između muškog i ženskog.

 

ZAKLJUCICU ISTO KAO STO SAM IZAPOCELA. SVAKO IMA PRAVO DA MISLI O SEBI STA HOCE I KAKO HOCE SVE DOK NE UGROZAVA PRAVA DRUGIH OSOBA. DIREKTNIM INSISTIRANJEM DA JE BITI BESPOLAN ILI IMATI OBA POLA NORMALNO I DA TREBA DA SE PRIHVATI NAPADA SE TRADICIONALNO NORMALNA PORODICA OTAC MUSKO MAJKA ZENSKO A DETE SREDNJI POL (MADA SVI MI KAD SE DETE RODI ODMAH KAZEMO DOBIO SINA ILI CERKU. SADA HOCE DA NAM TO UKINU I DA DAJU DETETU PRAVO DA SA 3 GODINE SAMO BIRA DAL JE MUSKO ILI ZENSKO A DOTLE NE SMEMO DA MU PRICAMO TI SI MUSKO ILI ZENSKO. UZAS!