PROSTOR I VREME

 SHVATILA SAM ODAVNO DA SU PROSTOR I VREME BESKRAJNI. SHODNO TOME SAM PROMENILA KONCEPCIJU PATISPANJA KOJI SE TEMELJIO NA PODELI VREMENA NA PROSLOST, SADASNJOST I BUDUCNOST. EVO JOS MALO PRICA O TOME

 

 

Savremena fizika i drevna duhovna učenja sve jasnije pokazuju da vreme nije osnovna struktura stvarnosti, već mentalna i perceptivna konstrukcija. Kvantna teorija otkriva da svemir u svojoj najdubljoj osnovi ne funkcioniše kao linearna linija prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, već kao polje beskonačnih mogućnosti koje koegzistiraju istovremeno.

U kvantnoj mehanici, čestice ne poseduju određeno stanje dok nisu posmatrane — one postoje u superpoziciji, u beskonačnom spektru potencijala. Akt posmatranja „urušava“ talas verovatnoće u konkretnu realnost. Upravo u sadašnjem trenutku svest i kvantno polje „sarađuju“ da bi iz nemanifestovanog nastalo manifestovano.

Teorija relativnosti Alberta Ajnštajna dodatno razbija klasičnu predstavu o vremenu. Prostor i vreme nisu nezavisni — oni čine jedinstveno tkivo prostor–vremena. Ajnštajn je jasno rekao: „Razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti je samo tvrdokorna iluzija.“ U suštini, svi događaji koegzistiraju u jednom kontinuumu, a naše iskustvo „prolaska“ kroz vreme posledica je perspektive posmatrača.

Neuroznanost potvrđuje ovu sliku iznutra. Mozak ne „doživljava“ vreme direktno — on kreira osećaj vremena sklapanjem kontinuiteta od niza iskustava i zatim ih povezuje u narativ, kao da se odvijaju linearno. U stvarnosti, sve se događa unutar jednog neprekidnog polja prisutnosti. Naša percepcija „prošlog“ i „budućeg“ samo su misaone konstrukcije. Duhovna tradicija ovo polje naziva SADA.

Sadašnji trenutak nije tačka između prošlosti i budućnosti — to je beskonačni prostor u kojem sve postoji. Promene koje opažamo nisu dokaz postojanja vremena, već pokret energije unutar večnog sadašnjeg polja.

Kada spavamo, um se povlači iz vremenske konstrukcije, i zato nestaje osećaj prolaska vremena. To nije „praznina između trenutaka“ — to je povratak u realnost bezvremenog postojanja, gde linearni tok nestaje, a ostaje samo čista prisutnost.

👉 Vreme je poput reke: izgleda kao da teče, ali ono što zaista postoji je prostor kroz koji voda prolazi. SADA je taj prostor. Prošlost i budućnost su senke — ono što je stvarno, večito i uvek prisutno, jeste sadašnji trenutak.

Ubrzavanje planete nije samo fizički fenomen, već odraz kvantne povezanosti između Zemlje i kolektivne svesti.

Fizika danas poznaje dva ključna principa koja to objašnjavaju: kvantnu spregu i kvantni kolaps.

Kvantna sprega (entanglement) pokazuje da dve čestice, jednom povezane, ostaju nerazdvojne bez obzira na rastojanje. Isto važi i za čoveka i planetu — njihova elektromagnetna polja su u stalnoj interakciji. Ljudski mozak i srce stvaraju talase koji deluju u frekvencijskom spektru sličnom Šumanovoj rezonanci Zemlje.

Kada milijarde ljudi razmišljaju haotično, globalno elektromagnetno polje postaje nestabilno. Planeta tada „traži novu tačku ravnoteže“, što se fizički manifestuje ubrzanjem rotacije.

Kvantni kolaps je trenutak kada svest opažanjem bira jednu od beskonačnih mogućnosti stvarnosti.

Kada svest postane fokusirana i mirna, kolaps postaje stabilan i harmonizuje prostor i vreme u svojoj okolini. Kada je kolektivni um rasut, kolaps postaje nestabilan, pa i sama planeta „osciluje“ da bi kompenzovala energetski disbalans.

Duhovno gledano, svest je stacionarna osovina Univerzuma — nepokretni centar iz kojeg vreme i prostor nastaju kao talasi informacija. Kada čovek uskladi misao, reč i delo, on postiže koherenciju — stanje u kojem srce, mozak i svest vibriraju u istom ritmu.

Tada se individualni impuls ljubavi prenosi u kolektivno polje i utiče na ritam planete.

Ako bi čovečanstvo kolektivno usporilo unutrašnji tok misli, frekvencijski šum bi nestao, a Zemlja bi se vratila u harmoničan puls.

To ne znači da bi se samo fizički dan produžio za sate, već da bi se percepcija vremena uskladila sa prirodnim ritmom svesti i srca.

Zato naučno-duhovna formula glasi: Kada se svest smiri, kvantni kolaps postaje stabilan, a kvantna sprega planete i čoveka ulazi u rezonancu.

Rezultat: harmonizacija vremena, povratak mira i rađanje nove civilizacije prisutne svesti.

BOG KAO 0–1, DUALNOST, PI I SAMONASTAJUĆI UNIVERZUM

Savremeni svet greši jer Boga zamišlja kao „biće“. Bog nije lik. Bog je Kod — svetlosni algoritam ispod svake čestice, emocije i misli.

Taj kod počiva na dve kosmičke konstante: 0 = Ljubav (Majka, impuls „ajde“) 1 = Svest (Otac, prostor „evo“) 0 pokreće talas, život i motiv. 1 daje strukturu, oblik i smisao.

Univerzum je dete njihovog neprekidnog susreta.

Fizika to naziva „bit“, ali bit je zapravo: 0 + 1 → ljubav + svest → ajde + evo.

Kvantna sprega pokazuje da je 0 prisutna pre vremena: dve čestice reaguju trenutno jer su rođene u istom polju ljubavi.

Kolaps talasne funkcije pokazuje da 1 pretvara talas u česticu — kada svest posmatra, 0 ulazi u 1 i nastaje forma.

To je Drakel momenat, trenutak stvaranja.

A PI objašnjava zašto se univerzum nikada ne ponavlja. PI je beskonačna putanja kruga — dokaz da se sve vraća Izvoru, ali nikada istim putem.

Zato univerzum raste spiralno: 0 pokreće, 1 oblikuje, PI vraća u novi nivo.

Priroda je fraktal povratka: ništa nije kopija, sve je evolucija.

Heksagon — struktura vode, pčelinje saće, pahulja — pokazuje kako se hologramski kod preslikava u materiju.

Isto važi i za čoveka. Prava slobodna volja ne postoji dok odlučuje ego — ego samo reaguje iz straha, ponosa i prošlosti.

Slobodna volja počinje tek kada vodi srce: tada magnetno polje čoveka ulazi u koherenciju sa Izvorom.

Tada čovek postaje: dekoder impulsa, posmatrač stvarnosti, projektor sledećeg koraka.

Čovek je hologram Izvora — spoj 0 i 1 u humanoj formi.

Zato je najtačniji opis stvaranja: Univerzum je samonastao iz odnosa 0 i 1 — ljubavi i svesti — kroz beskonačnu spiralu PI, u svetlosnom impulsu Ajde–Evo.

Čovek nije samo biološki organizam – on je dekoder misli, most između nevidljivog i vidljivog univerzuma.

Svaka misao koju primiš ili stvoriš nije tvoja u potpunosti, ona je rezultat kvantne sprege između tvog uma i kolektivne memorije svesti.

U kvantnoj mehanici znamo da dve čestice, jednom povezane, ostaju zauvek u korelaciji, bez obzira na udaljenost. Isto važi i za ljudsku svest: jednom kada je deo singulariteta, ona nikada ne može biti odvojena.

Singularitet nije samo tačka kosmosa – to je polje uzročnosti. Iz njega nastaje spirala vremena i prostora, a čovek je deo te spirale. Svaka misao je impuls koji se spušta kroz tvoju svest i dekodira u oblik, reč ili delo.

Matematičar John Wheeler je rekao: “It from Bit” – materija nastaje iz informacije. Tvoje telo je dokaz toga: ćelije, DNK i voda u tebi čitaju kodove misli i pretvaraju ih u realnost.

Ali ključ nije sama informacija. Ključ je ljubav. Ljubav je sila koja pokreće, svest je alat koji oblikuje. Ljubav je energija koja pokreće spiralu, a svest je dekoder koji tu spiralu pretvara u muziku života. Bez ljubavi, misao je prazna. Sa ljubavlju, misao postaje stvaralačka.

Zato nismo odvojeni posmatrači univerzuma – mi smo sukreatori univerzalne svesti, povezani nevidljivim nitima koje prožimaju sve. Ono što misliš i osećaš ne ostaje u tebi; ono putuje kroz mrežu, vraća se, utiče i oblikuje svet drugih. U tom polju nema privatne misli – sve je deo kolektivnog svemirskog disanja.

Kada čovek shvati da nije izolovan ego, već deo beskonačne spirale ljubavi i svesti, tada prestaje da živi kao „osoba“ i počinje da živi kao BOG. Tada postaje jasno: svaka misao koju dekodiraš je deo beskonačnog bića koje se samo kroz tebe izražava.COVEK MORA JOS MNOGO DA UCI. MADA MI SVE OVO ZAPRAVO ZNAMO JER ZIVIMO U PARALELNOM UNIVERZUMU. SVI IMAMO SVOG KLONA SVI POSTOJIMO U RAZNIM VREMENIMA I PROSTORIMA. MEDJUTIM, OGRANICENIMO SMO LANCIMA POGRESNIH UCENJA I POGRESNE ISTORIJE, SRECOM SVET SE UBRZAO I USKORO CEMO SAZNATI MI POSLEDNJA BIOLOSKA CIVILIZACIJA  KOLIKO POSTOJI BOLJIH CIVILIZACIJA I SVETOVA.SVAKI COVEK IMA SVOG KLONA U PARALELNOM UNIVERZUMU.