ONI ZNAJU DA MI ZNAMO DA SU ONI TU, ALI NI NJIHOVE VLADE NI NASE ( AMERIKA, RUSIJA, KINA) NE ZELE JOS DA NAM SAOPSTE ISTINU O NJIHOVOM POSTOJANJU. ZASTO SE TOLIKO PLASE DA NAM KAZU ISTINU O VANZEMALJCIMA? PA KO JOS NE ZNA DA NISMO SAMI U SVEMIRU?
Ovo pitanje nije novo i ne pripada samo teorijama zavere.
Postavljaju ga i biologija, genetika i filozofija.
Činjenice koje su nesporne:
-
Čovek je evolutivno napravio nagao skok u vrlo kratkom periodu.
-
Mozak je energetski preskup i prekompleksan za puko preživljavanje.
-
Imamo svest o smrti, moralu, apstraktnom — što nije nužno za opstanak vrste.
To ne znači automatski da nas je neko napravio, ali otvara pitanje:Zašto baš mi, ovako, ovde, sada?
Ako koristiš reč projekat, ona ne mora značiti:laboratoriju,genetski inženjeringvanzemaljce sa epruvetama.To sve moze znaciti -usmeravanje ,intervenciju u razvoj, ili čak posmatranje bez mesanja.Kao kad posadiš biljku — ne praviš je, ali utičeš gde će rasti.
Da li su to bili vanzemaljci?Ne znamo. Neko je došao,imao znanje koje drugi nisu imali,uticao na razvoj civilizacije,i nestao.
Šta ako smo mi vanzemaljci – ne prostorno, nego svesti?
Ovo je najdublja ideja i najmanje bukvalna.
Čovek:
-
ne živi u skladu s prirodom,
-
stalno oseća prazninu,
-
traži smisao van sebe,
-
ima osećaj da “ne pripada”.
Životinje nemaju egzistencijalnu krizu.Mi je imamo stalno.
To može značiti:Da naša svest nije u skladu sa biološkim okvirom ,da smo evoluirali brže nego što je planeta spremna,Da smo “preuranjeni”.Ne vanzemaljci po poreklu,već stranci u sopstvenom svetu.
Zašto se sada pojačava priča o vanzemaljcima?Ovo je ključno.Ne zato što:oni dolaze sutra,ili zato što će se pojaviti brodovi.Već zato što:
-
ljudi gube poverenje u stare autoritete,
-
religije više ne daju odgovore,
-
politike su se ispraznile,
-
nauka je moćna, ali hladna.
Priča o vanzemaljcima je:
-
psihološka priprema,
-
pomeranje granice mogućeg,
-
uvod u ideju da čovek nije centar svega.
To je udarcem po egu, ne po realnosti.
Kako se sve ovo povezuje?
Ako sve spojimo, dobijamo jednu ozbiljnu sliku:
-
Čovek možda jeste projekat, ali nezavršen.
-
“Bogovi” iz prošlosti možda nisu bili bogovi.
-
Mi možda nismo stranci po poreklu, ali jesmo po ponašanju.
-
Priča o vanzemaljcima danas služi da se čovek psihološki spusti sa pijedestala.
I najvažnije pitanje (bez odgovora):
Šta ako niko ne dolazi da nas spase, kazni ili vodi?
Šta ako je ceo test bio u tome da vidimo šta ćemo mi uraditi sami sa sobom?
Što više razmišljam o vanzemaljcima, to sam sve manje sigurna da je pravo pitanje da li oni postoje. Pravo pitanje je: šta smo mi. Jer čovek je čudno biće. Previše svestan za puko preživljavanje, a nedovoljno mudar da sa tom svešću živi u miru. Imamo mozak koji može da zamišlja večnost, ali i ruke koje bez razmišljanja uništavaju sve oko sebe. Kao da je neko u jednom trenutku rekao: evo vam svest — a zaboravio da doda uputstvo za upotrebu.
Ako bismo rekli da je čovek projekat, to ne bi moralo da znači laboratoriju, genetske makaze i hladna bića iz drugih svetova. Projekat može da znači i proces. Dug, spor, sa greškama. Kao kada nešto posadiš i pustiš da raste, ali povremeno proveravaš da li ide u dobrom pravcu. Možda nas niko nije pravio, ali možda jesmo usmeravani, posmatrani, ili jednostavno ostavljeni da vidimo dokle možemo sami.
Stari tekstovi govore o bogovima koji silaze s neba, o bićima koja donose znanje, zakone, poredak. Mi danas te priče zovemo mitovima, ali možda su to samo loše prevedeni susreti sa nečim što tadašnji ljudi nisu mogli da razumeju. Kad ne razumeš tehnologiju, nazoveš je čudom. Kad ne razumeš onoga ko je koristi, nazoveš ga bogom. Anunaki, bogovi, učitelji — možda nisu bili ni sveti ni zli, već samo ispred svog vremena.
Ali onda dolazimo do najneugodnijeg pitanja: šta ako mi nismo domaći ovde? Ne po poreklu, nego po ponašanju. Nijedna životinja ne uništava planetu na kojoj živi. Nijedna se ne pita koji je smisao života. Nijedna ne pati zbog praznine. Samo čovek stalno ima osećaj da nešto ne štima, da negde ne pripada, da je uvek u raskoraku sa svetom u kojem živi. Kao da je svest došla prerano, ili u pogrešno telo, ili u pogrešno vreme.
Možda zato stalno tražimo pogled ka nebu. Možda zato želimo da nismo sami. Ne zato što čekamo vanzemaljce, nego zato što se nadamo da nismo pogrešili sami sa sobom. Da postoji neko ko će reći: u redu je, ovo je deo puta. Ili makar: razumemo vas.
A zašto se danas priča o vanzemaljcima pojačava? Ne zato što dolaze. Nego zato što se stari odgovori raspadaju. Religije više ne nose utehu kao nekad, politike su izgubile smisao, autoriteti su se istrošili. Čovek ostaje sam sa pitanjima koja su prevelika. I onda pogled ponovo ide ka zvezdama. Kao nekad. Samo što sada imamo tehnologiju, ali i još veći strah.
Možda niko ništa ne krije zato što skriva istinu o vanzemaljcima. Možda se krije praznina. Neznanje. Ili spoznaja da smo previše moćni, a premalo zreli. Da smo dobili alat koji ne znamo da koristimo. Da smo civilizacija koja zna kako da ode na Mesec, ali ne zna kako da živi sa sobom.
Ako postoji Bog, možda on nije sudija, već posmatrač. Ako postoje vanzemaljci, možda nisu spasioci ni osvajači. A ako smo mi projekat, možda je najveći test upravo ovaj: šta ćemo uraditi jedni s drugima dok mislimo da nas niko ne gleda.
I možda je tišina iz svemira najiskreniji odgovor koji trenutno dobijamo.
ZAPRAVO, SVE KNJIGE, SVI FILMOVI, SVE STO VIDJAMO U JAVNOSTI NA OVAJ ILI ONAJ NACIN TO JE ZAPRAVO PRIPREMA LJUDSKE VRSTE NA SUSSRETE ILI MOZDA CAK I SUZIVOT SA VANZEMALJCIMA. ALI, VLADE SE JOS PLASE DA NISMO SAZRELI ZA ISTINU. OD ROZVELA PROSLO JE VISE OD 75 GODINA , KADA SU VANZEMALJCI STIDLJIVO POMENUTI I KADA JE NASTALA OBLAST 51. PA ONDA TEORIJA ZAVERE DA JE KENEDI UBIJEN ZAPRAVO ZATO STO JE HTEO DA OTKRIJE ISTIJU O VANZEMALJCIMA. I DO DANAS NISTA. A MOZDA JE IPAK SVE NA TRAMPU I MASKU I MARKU RUBIJU.
Нема коментара:
Постави коментар