HTELA SAM OVAJ TEKST DA OSTAVIM ZA OKTOBAR I ZA SAJAM KNJIGA, ALI ONDA SAM NASLA DVA TEKSTA: STA OSTAJE IZA PISCA I ZASTO LJUDI KUPIJU VISE KNJIGA NEGO STO IKAD MOGU DA PROCITAJU. A ONDA SAM SE SETILA I KAKO SU KAD SU SE POJAVILI REGALI KNJIGE KUPOVANE NA METAR U ODGOVARAJUCOJ BOJI! TAKO DA SAM RESILA VECERAS DA PISEM O OVOME, A DO OKTOBRA BICE JOS TEKSTOVA O KNJIGAMA.
Znate li sta je CUNDOKU? Lici na SUDOKU ,ali nema veze sa tim. Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku. Definiše se kao gomilanje knjiga koje nikada nećete pročitati, termin je ustvari japanska kovanica, koja kombinuje reči „cunde“ (što znači „gomilati“), „oku“ (što znači „ostaviti da odleži“) i „doku“ („čitati“) .Cin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama ili osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku (kao karaoke i cunami - takodje japanske reci).
Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“. Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku, naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.
Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“
Kada se u jednoj porodici rodi pisac, izjavio je jednom prilikom poljski pesnik Česlav Miloš, ta porodica je u velikom problemu. Da, ali kada taj pisac umre, problemi te porodice su zapravo tek počeli. Testamenti su često protivrečni, a uputstva zaduženima za književnu zaostavštinu mogu biti zbunjujuća. Status dela ostavljenih na računaru ili u fiokama radnog stola je neizvestan: da li su bila predviđena za objavljivanje ili ne? A ukoliko je pisac bio iole poznat, pojaviće se i biografi: može li im se verovati da će oslikati veran portret? Za života pisci imaju kakvu-takvu kontrolu. Jednom kada odu sa ovoga sveta, na drugima je da brinu o njihovoj reputaciji. Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena. Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Mnoge knjige mozda nikada ne bi ugledale "svetlost dana" za zivota svojih autora. I zaista je potpuna i nemoguce teska misija naslednika pisca. kako god, meni je jedino papir sredstvo i nacin za ostavljanje poruka za buducnost, pisanje knjiga, dnevnika.... Sva ova sad tehnologija nije postojala pre samo 100 godina, a i danas imamo knjige stare i milenijum. Zato, naslednici dobro promislite pre nego sto raspremite sto na kome su nastale neki tekstovi za buducnost. I samo uslucaju da ce taj tekst potpuno osramotiti pisca ili cak celu porodicu - onda ga treba unistiti. Ili u slucaju da je pisac to pisao pod uticajem neke psihicke bolesti. A ako je pisao o nekim temama koje su i danas TABU u drustvu ( kao Nabokov- vidi blog o Loliti) onda ih svakako treba objaviti.
Na kraju vratila bih se na srecna vremena kada smo dobijali stanove od drustva i drzave pa srecni isli da kupujemo regale i ostali namestaj. I kako se neko prvi dosetio da police na regalu popuni knjigama,a ne nekim kicerajem to je postalo opste pravilo. I to bi bilo super knjige protiv kiceraja da se nisu desile realne okolnosti. Vecina dobitnika stana i regala bili su ljudi koji nisu u zivotu procitali ni jednu knjigu. Tako da kopiranje modnog trenda ( koji to nije bio) ipak ode u kiceraj jer su se knjige bukvalno kupovale na metar u boji koji se slaze ili sa regalom ili sa tepihom!. Uzas. Vecina nas ipak koji smo ostali u starim kucama sa ormanima od hrastovine i bez vidljivih polica cuvali smo knjige kao neprocenjivo blago prenoseci sa generacije na generaciju knjige za koje smo bili sigurni da svako treba da ih procita. Jesu se one nalazile na cudnim mestima ( u spajizu, podrumu, tavanu, i tim ormanima) daleko od ociju posetioca, ali to nikako nije bilo lose u smislu ne pracenja "trendinga' nego cak i dobro jer se slican ,slicnome raduje. Pa, su u nas dom dolazili ljudi koji su knjizevne veceri pod rukovodstvom moje bake dozivljavali kao oazu duhovnosti i kulture. I tako su ljudi napunili regale i ostale police kao da ih je pogodio cundoku jer su te knjige ostale zauvek neprocitane, skupljajuci paucinu i prasinu.
NA SVAKI SAJAM KNJIGA VODIM SVE MANJE DECE ( PRVO SU ISLI SVO CETVORO) NEGDE DO LUDILA SA HARI POTEROM. ONDA SMO ISLI STARIJI SIN I NAJMLADJA CERKA I JA, TRAGAJUCI ZA PISCIMA POPUT DENA BRAUNA. SADA SAMO SIN I JA PONEKAD ODEMO (ZADNJIH DVE -TRI GODINE) VRACAJUCI SE SVE VISE KLASICIMA.
ELEKTRONSKE KNJIGE KOJE CITAJU MILENIJALCI SU ZAMORNE, A KAKO NE CITAJU LEKTIRU ,PA CAK NI NA KOMPJUTERU ILI MOBILNOM SASTAVE PISU IZ SKRACENIH VERZIJA SA SAJTOVA.
ETO DOKLE SMO STIGLI. OD NASTANKA PAPIRA LJUDI SU SE TRUDILI DA OSTAVE PISANI TRAG SVOG VREMENA, DA NAM KAZU SVOJE MISLI I DOGADJAJE. I SVE JE TO FUNKCIONISALO DOK TEHNOLOGIJA NIJE DOSLA I SVE OBESMISLILA. KAO I ONE "CITACE" SA REGALA. I DA ODMAH BUDE JASNO JA SAM 100% ZA CUNDOKU. OD VISKA GLAVA NE BOLI - POGOTOVU KAD SU KNJIGE U PITANJU.
A PISCI AKO NISU OSTAVILI STRIKTNA UPUTSTVA NEMOJTE DA DOZVOLITE DA SE "PREVRCU U GROBU" ZBOG VASIH ODLUKA! ONI TO NIKAKO NISU ZASLUZILI!
HAJDE SVI-KNJIGU U RUKE I NA CITANJE!
Znate li sta je CUNDOKU? Lici na SUDOKU ,ali nema veze sa tim. Želja za kupovinom više knjiga nego što možete fizički da pročitate za vreme ljudskog života je prilično univerzalna, postoji i određena reč za to: cundoku. Definiše se kao gomilanje knjiga koje nikada nećete pročitati, termin je ustvari japanska kovanica, koja kombinuje reči „cunde“ (što znači „gomilati“), „oku“ (što znači „ostaviti da odleži“) i „doku“ („čitati“) .Cin nečitanja knjige nakon što ste je kupili, tipično gomilajući je sa drugim nepročitanim knjigama ili osoba koja kupuje knjige i ne čita ih i onda ih pušta da se gomilaju na podu, policama i ostalim komadima nameštaja.Iako u našem jeziku ne postoji podjednako lep ekvivalent, niko vas ne sprečava da koristite ovu japansku reč u svakodnevnom rečniku (kao karaoke i cunami - takodje japanske reci).
Prema sajtu „Quartz“ cundoku ima popriličnu istoriju. Pojavio se kao igra reči krajem devetnaestog veka, tokom Meiji ere u Japanu. Na početku se „oku“ u „tsunde oku“ transformisalo u „doku“, što znači „čitati“, ali zato što je „tsunde doku“ malo teško za izgovaranje, fraza se na kraju svela na „tsundoku“. I tako se rodila reč za zavisnike od čitanja.Kada govorimo o zavisnostima – termin „bibliomanija“ se pojavio skoro u isto vreme kao i „cundoku“. Tomas Fronal Dibdin, engleski sveštenik i bibliograf, napisao je „Bibliomania“ ili „Book Madness: A Bibliographical Romance“ u devetnaestom veku, naglašavajući fiktivnu „neurozu“ koja tera one koji pate od nje da opsesivno sakupljaju knjige svih vrsta.
Bibliomanija ima mračnu prošlost, dokumentovana je uglavnom kao pseudobolest koja je inspirisala stvaran strah, a ne kao bezopasna veština nabavke više knjiga nego što imamo vremena da ih pročitamo. „Neki kolekcionari su trošili čitava bogatstva da naprave lične biblioteke“, napisala je Loren Jong za Atlas Obscura. „I dok nikada nije medicinski klasifikovana, ljudi u devetnaestom veku su se stvarno plašili bibliomanije.“
Kada se u jednoj porodici rodi pisac, izjavio je jednom prilikom poljski pesnik Česlav Miloš, ta porodica je u velikom problemu. Da, ali kada taj pisac umre, problemi te porodice su zapravo tek počeli. Testamenti su često protivrečni, a uputstva zaduženima za književnu zaostavštinu mogu biti zbunjujuća. Status dela ostavljenih na računaru ili u fiokama radnog stola je neizvestan: da li su bila predviđena za objavljivanje ili ne? A ukoliko je pisac bio iole poznat, pojaviće se i biografi: može li im se verovati da će oslikati veran portret? Za života pisci imaju kakvu-takvu kontrolu. Jednom kada odu sa ovoga sveta, na drugima je da brinu o njihovoj reputaciji. Opreznost mora biti na najvišem nivou, a imenovani staratelji (bilo da su to supružnici, deca, advokati, agenti, urednici ili prijatelji) više podsećaju na zmajeve zadužene za čuvanje pećine nego na čuvare nečijeg lika i dela. Nove generacije retko pokazuju razumevanje prema njima: šta god radili, biće optuženi da nisu dobro postupili. Ukoliko se ogluše o piščeve želje, kao što su, na primer, zastupnici francuskog filozofa Mišela Fukoa dozvolili objavljivanje knjige koja nije bila završena i koju Fuko nije želeo da objavi, proglasiće ih za izdajnike. A ukoliko su previše lojalni, pa unište delo kojeg se autor odrekao, a koje je trebalo sačuvati, proglasiće ih za neznalice i glupake. U svakom slučaju, ne mogu da izbegnu ulogu koja im je namenjena. Na njima je da upravljaju imanjem: nepreglednim bogatstvom reči.Najgore upravljanje zaostavštinom u istoriji književnosti odnosi se na Bajronove neobjavljene memoare, koji su postali problem istog trenutka kad je vest o njegovoj smrti u Misolongiju stigla do Londona. Tri ključne ličnosti – zlikovca – bili su njegov prijatelj Džon Hobhaus (političar i pisac pamfleta), njegov izdavač Džon Murej (u čijoj su se kući u ulici Ejblmarl i okupljali) i irski pesnik Tomas Mur (kojem je Bajron poverio svoje memoare nekoliko godina ranije). Hobhaus je bio za to da se memoari odmah unište. Bio je veoma uvređen činjenicom da ih je Bajron poverio na čuvanje Muru, a ne njemu, i čuo je da su bili bestidni: da bi se sačuvala Bajronova reputacija, i poštedela osećanja njegove polusestre Avguste i otuđene supruge Anabele, memoari nikada ne bi trebalo da ugledaju svetlost dana. Mur se sa tim nije slagao. Ne samo da ih je pročitao, već je uredio da se napravi još jedan primerak (budući da je original bio dosta pohaban jer je išao iz ruke u ruku); bili su neuporedivo manje uvredljivi nego što se pričalo, rekao je. Murej je stao na Hobhausovu stranu: iako je bio dobro zaradio objavivši Bajronovu poeziju, to mu je donelo i dosta neprilika (pretnje, tužbe, reklamacije), stoga se pribojavao da bi mu memoari doneli još više problema. Raspravljali su o kompromisnom rešenju – da sačuvaju rukopis, ali da ga stave pod ključ do daljeg. Ali kada je to odbačeno, nadglasani Mur izgubio je hrabrost. A onda se pojavio i Murejev sin, sa kojim je ranije dogovoreno da pomogne prilikom spaljivanja rukopisa – Murovi protesti bili su uzaludni. Za samo nekoliko trenutaka, original, kao i nova, lepa kopija bili su pretvoreni u pepeo Ako spaljivanje knjiga, kao jedan od najupečatljivijih vidova orkestrirane manipulacije, potiče iz besa, spaljivanje rukopisa je posledica straha. Bolje uništiti dokaze njego dozvoliti da dospeju u „pogrešne“ ruke. Čak i danas, u doba navodne otvorenosti, potencijal za opšte zgražavanje je ogroman; jedino što se promenilo je shvatanje toga šta je uvredljivo. Dok su nekada vanbračna deca, alkoholizam, nizak društveni status ili istorija duševnih bolesti bili razlozi za sramotu, danas su to rasizam, mizoginija, politički ekstremizam i seksualno zlostavljanje. Mnoge knjige mozda nikada ne bi ugledale "svetlost dana" za zivota svojih autora. I zaista je potpuna i nemoguce teska misija naslednika pisca. kako god, meni je jedino papir sredstvo i nacin za ostavljanje poruka za buducnost, pisanje knjiga, dnevnika.... Sva ova sad tehnologija nije postojala pre samo 100 godina, a i danas imamo knjige stare i milenijum. Zato, naslednici dobro promislite pre nego sto raspremite sto na kome su nastale neki tekstovi za buducnost. I samo uslucaju da ce taj tekst potpuno osramotiti pisca ili cak celu porodicu - onda ga treba unistiti. Ili u slucaju da je pisac to pisao pod uticajem neke psihicke bolesti. A ako je pisao o nekim temama koje su i danas TABU u drustvu ( kao Nabokov- vidi blog o Loliti) onda ih svakako treba objaviti.
Na kraju vratila bih se na srecna vremena kada smo dobijali stanove od drustva i drzave pa srecni isli da kupujemo regale i ostali namestaj. I kako se neko prvi dosetio da police na regalu popuni knjigama,a ne nekim kicerajem to je postalo opste pravilo. I to bi bilo super knjige protiv kiceraja da se nisu desile realne okolnosti. Vecina dobitnika stana i regala bili su ljudi koji nisu u zivotu procitali ni jednu knjigu. Tako da kopiranje modnog trenda ( koji to nije bio) ipak ode u kiceraj jer su se knjige bukvalno kupovale na metar u boji koji se slaze ili sa regalom ili sa tepihom!. Uzas. Vecina nas ipak koji smo ostali u starim kucama sa ormanima od hrastovine i bez vidljivih polica cuvali smo knjige kao neprocenjivo blago prenoseci sa generacije na generaciju knjige za koje smo bili sigurni da svako treba da ih procita. Jesu se one nalazile na cudnim mestima ( u spajizu, podrumu, tavanu, i tim ormanima) daleko od ociju posetioca, ali to nikako nije bilo lose u smislu ne pracenja "trendinga' nego cak i dobro jer se slican ,slicnome raduje. Pa, su u nas dom dolazili ljudi koji su knjizevne veceri pod rukovodstvom moje bake dozivljavali kao oazu duhovnosti i kulture. I tako su ljudi napunili regale i ostale police kao da ih je pogodio cundoku jer su te knjige ostale zauvek neprocitane, skupljajuci paucinu i prasinu.
NA SVAKI SAJAM KNJIGA VODIM SVE MANJE DECE ( PRVO SU ISLI SVO CETVORO) NEGDE DO LUDILA SA HARI POTEROM. ONDA SMO ISLI STARIJI SIN I NAJMLADJA CERKA I JA, TRAGAJUCI ZA PISCIMA POPUT DENA BRAUNA. SADA SAMO SIN I JA PONEKAD ODEMO (ZADNJIH DVE -TRI GODINE) VRACAJUCI SE SVE VISE KLASICIMA.
ELEKTRONSKE KNJIGE KOJE CITAJU MILENIJALCI SU ZAMORNE, A KAKO NE CITAJU LEKTIRU ,PA CAK NI NA KOMPJUTERU ILI MOBILNOM SASTAVE PISU IZ SKRACENIH VERZIJA SA SAJTOVA.
ETO DOKLE SMO STIGLI. OD NASTANKA PAPIRA LJUDI SU SE TRUDILI DA OSTAVE PISANI TRAG SVOG VREMENA, DA NAM KAZU SVOJE MISLI I DOGADJAJE. I SVE JE TO FUNKCIONISALO DOK TEHNOLOGIJA NIJE DOSLA I SVE OBESMISLILA. KAO I ONE "CITACE" SA REGALA. I DA ODMAH BUDE JASNO JA SAM 100% ZA CUNDOKU. OD VISKA GLAVA NE BOLI - POGOTOVU KAD SU KNJIGE U PITANJU.
A PISCI AKO NISU OSTAVILI STRIKTNA UPUTSTVA NEMOJTE DA DOZVOLITE DA SE "PREVRCU U GROBU" ZBOG VASIH ODLUKA! ONI TO NIKAKO NISU ZASLUZILI!
HAJDE SVI-KNJIGU U RUKE I NA CITANJE!
