UNA PALOMA BLANKA

 BELA GOLUBICA JE SIMBOL MIRA. I TO JE U REDU, ALI MENE VISE ZANIMA PRICA O GOLUBOVIMA PISMONOSAMA.

 Zbog monogamnog partnerskog odnosa određeni su za simbole čiste ljubavi. U mitološkim i religijskim tumačenjima golubovi su povezivani sa skladom, blagostanjem, plodnošću, dugovečnošću, oproštajem i božjom milošću. Simbol mira golub je postao 1949. godine kada ga je sa grančicom u kljunu nacrtao Pablo Pikaso koji, iako je prevashodno video njegovu predatorsku stranu, za ćerku odabrao Paloma ime koje na španskom jeziku znači golubica.

Kao znak bezazlenosti, mirnoće, smirenosti i elegancije, simbol goluba postao je novozavetni simbol mira. Lik goluba dolazi od stvaranja do nas kao svedok nečeg novog, čistijeg i savršenijeg. Crkva je za molitvu, a golub za nebo.

   "LJubavna prica " Nikola Tesla i bela golubica

„Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama“, rekao je, „Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Medjutim, bio je jedan golub, divna ptica, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima; on je bio nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde. I ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Zavoleo sam tu pticu. Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kada je bila bolesna, osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Taj golub je bio radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije bilo važno. Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao na krevetu i kao i obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i sletela na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nešto važno pa sam ustao i prišao joj. Gledao sam je i znao da želi da mi kaže – da će umreti. A onda, kada sam to shvatio, video  sam svetlost kako izbija iz njenih očiju – snažan snop svetlosti.“Tesla je zastao, i zatim, kao da je očekivao pitanje, nastavio. „Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, i ako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano. Da, godinama sam hranio golubove, i dalje ih hranim, na hiljade njih, jer konačno, ko zna… 

 

Da li ste znali da je jedna od danas najvećih svetskih medijskih agencija, Rojters, za slanje podataka sa berze između Ahena i Brisela svojevremeno koristila golubove? Pismonoše su koristili još u Persiji, gde je prvobitno i razvijana veština treniranja ptica. Golubovi su bili posebno pogodni za slanje poruka i sitnih, laganih stvarčica, jer su umeli da se vrate kući i sa udaljene, nepoznate lokacije.

Nakon Persijanaca golubove su koristili i Rimljani – Julije Cezar preko njih je obaveštavao o svojim pobedama, a Grci su u različite gradove slali ptice sa porukama u kojima je stajalo ime novih pobednika na Olimpijskim igrama.

Mada "simbol mira", u XIX veku u velikom broju država golub je korišćen u vojne svrhe. Problem je nastao kada su druge vojske počele da na njih šalju svoje – sove. Početkom XX veka čak je patentirano vazdušno fotografisanje uz upotrebu golubova umesto, na primer, današnjih dronova.

Kako je upotreba telegrafa postajala popularnija tako su poštanske službe, veliki korisnici "golubijih usluga" polako povlačile ptice iz upotrebe. No, i danas neki smatraju da su golubovi suviše brzi i pouzdani da bi prestali da ih koristimo. Brojni američki mediji su pre nekoliko godina zabeležili kao atrakciju da jedan snalažljivi vlasnik turističkog centra Rocky Mountain Adventures u blizini Denvera još koristi ptice u zaista inventivne svrhe. Kad njegovi klijenti, turisti, odu u divljinu gde fotografišu prirodu i sve što im duša želi, po završetku izvade memorijsku karticu iz aparata i spakuju je u malu vrećicu nalik ruksaku. Vreća se okači na leđa goluba kog turisti tokom šetnje sve vreme nose sa sobom, a zatim puste pticu da slobodno odleti. Dok se vrate do turističkog centra, već ih čekaju razvijene fotografije i njihova memorijska kartica. Postavlja se ipak pitanje kako  golub zna da se vrati kuci?

Izgleda da se najviše oslanjaju na osmatranje terena i na Zemljino magnetno polje. Naučnici, naime, objašnjavaju da je upotreba Zemljinog magnetnog polja za navigaciju ptica potvrđena eksperimentom sa veštačkim magnetnim poljem i praćenjem moždane aktivnosti golubova. I mada znaju da postoji jasna veza zahvaljujući kojoj pismonoše imaju nekakav “unutrašnji navigacioni uređaj” naučnici još ne mogu precizno da objasne gde je taj “unutrašnji magnet” kojim golubovi detektuju magnetno polje.

 Golubovi pismonoše su varijacije domesticiranih golubova pećinara koji su se tisućama godina koristili sa brzo i sigurno prenošenje poruka. Kako je jedna od obilježavajućih osobina golubova vraćanje svom gnijezdu odnosno zbog monogamnosti svom partneru, nije bilo jako teško selektirati ptice koje su se mogle koristiti za prijenos poruka.

Za prijenos poruka, golubovi prvo moraju imati dom na mjestu kuda, planirano, vijest treba stići. S tog mjesta, golubovi se pomoću drugih prometnih sredstava moraju dovesti do mjesta s kojeg se namjerava slati poruka, gdje do trenutka slanja poruke ostaju zatvoreni. Kad treba poslati vijest, na nogu goluba pričvrsti se maleni predmet, najčešće presavijeni papir, pa ga se pušta da slobodno odlete. Nakon toga golub se pokušava vratiti natrag na mjesto gdje su mu gnijezdo i partner. Tamo se dočekuje goluba, i time je poruka prenesena.

Pravo, nedvosmisleno dokazano objašnjenje kako golubu uspijeva pronaći put do kuće, do danas ne postoji. Neki znanstvenici pretpostavljaju, da se ta sposobnost goluba sastoji od kombinacije sposobnosti orijentiranja prema položaju sunca i zvijezda, osjećanjem magnetnog polja zemlje i optičkim orijentiranjem.Golubovi mogu da se vrate i sa udaljenosti do 1.ooo kilometara!

Zove se Armando i potice iz Belgije i najskuplji je golub na svetu , prodat je na online aukciji za 1,25 miliona evra . Belgijski golub pismonosa, je visestruki sampion na trkama golubova pismonosa. Armando, ciji je vlaznik poznati odgajivac Zell Fershout, oborio je sve rekorde jer je postao najskuplji golub na svetu.

SVAKAKO STE I VI POVEZALI LJUBAV, MIR I PORUKE! GOLUB SE VRACA SVOJOJ JEDINOJ PARTNERKI U ZIVOTU! TO JE LJUBAV.  MIR MOZES DA SPOZNAS SAMO UZ PRAVU LJUBAV. A PORUKE KOJE PRENOSE BOZANSKE PTICE GOLUBOVI SU SIGURNO PORUKE MIRA I LJUBAVI!

KAD ROBOT SAM UCI...

STIZE POTPUNO NOVA ERA U OKVIRU VESTACKE INTELIGENCIJE. DA SE PRVO PODSETIMO 10 STVARI KOJE SMO PROMENILI U NASEM ZIVOTU, A ONDA CEMO SE NA TOJ 10-TOJ BOGAMI ZADRZATI. ROBOTI KOJI SAMI ODLUCUJU STA CE UCITI???

Evo na sta smo se navikli u toku ove 2020-te godine . Sto je najgore ( ili najbolje ne znam) to ce se nastaviti verovatno i ubuduce jer to je buducnost! Elektronska trgovina, dostava dronovima, beskontaktno placanje, video konferencije, autonomna vozila, prenosivi uredjaji, 3D stampa, glasovne aplikacije, ucenje na daljinu, pametna robotika.

Pod pametnom robotikom podrazumevamo robotske sisteme opremljene vestackom inteligencijom koja je sposobna da sama uci iz svog okruzenja?! Oni saradjuju sa ljudima i za sada  su glavna pomoc  u kriznim situacijama. 

Roboti će biti 100 puta inteligentniji od prosečnog čovjeka za samo 30 godina”, tvrdi direktor tehnološkog diva „Softbank”. Milijarder Masajoši Son izjavio je nedavno u Saudijskoj Arabiji da će veštačka inteligencija imati kvocijent iod 10.000 i da će tada alat postati pametniji od nas samih, piše „Dejli mejl”.

Najpoznatiji robot ove kompanije Peper u stanju je da prepoznaje ljudske emocije iz izraza lica i tona glasa. Međutim, u budućnosti će roboti učiti sami i smejaće se ljudima. On kaže da nema sumnje u to hoće li roboti postati inteligentniji od nas u sledećih 30 godina, ali tvrdi i da ćemo mi uvek biti bolji u kreativnosti.

 Kompanija iz Donje Saksonije  daje dobar primer. Jer umrežavanje mašina i automata koji sami uče ne mora da ubijaje radna mesta. Naprotiv: u industriji 4.0 zaposlene u proizvodnji će roboti rasteretiti, tako da će moći da se posvete novim izazovima. To je bar optimistična verzija.

Prema rezultatima studije „Automatica Trend-Index“, sedamdeset odsto zaposlenih u Nemačkoj smatra da tehničke funkcije poput inteligentnog upravljanja uz pomoć glasovne komande predstavljaju olakšanje pri radu. Šezdeset odsto ispitanih veruje da veštačka inteligencija od robota pravi bolje asistente u pogonima za proizvodnju.

Veliki deo zaposlenih ne strahuje da će zbog robota ostati bez posla: 78 odsto ispitanika je uvereno da njihove socijalne sposobnosti ne mogu da zamene roboti sa svojim čipovima.

Taj optimizam ne dele svi. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pretpostavlja da će u Nemačkoj u narednih petnaest do dvadeset godina svakog petog radnika da zameni softver ili robot. Čak 36 odsto zaposlenih treba da računa da će radna svakodnevica značajno da im se promeni.

U Nemačkoj je ta kvota viša nego u Norveškoj, SAD ili Austriji. Razlog je što je nemačka industrija tako strukturirana da procesi automatizacije mogu bolje da se primene. Direktorka istraživanja OECD Glenda Kvintini kaže da „ekonomije sa velikim industrijama imaju veći rizik od automatizacije.“ Prema rezultatima studije, radna mesta su više na udaru u Japanu i Slovačkoj nego u Nemačkoj.

 

Rešenje konflikta „robot protiv zaposlenih“ bi mogla da bude njihova saradnja. Falk Zenger, direktor tehnološkog sajma iz Minhena, uveren je da roboti uz pomoć veštačke inteligencije mogu da postanu još stručniji pomagači: „Mašine neće samo obavljati zadatke za koje su programirani. Oni bi uskoro mogli da razumeju pitanja kolega-ljudi, da odgovore na njih i da reaguju na gestikulaciju. U sledećoj fazi automatizacije je cilj predvideti radne korake, kako bi se prepreke na vreme uočile i uklonile sa puta.“

 

Zenger smatra da ključnu ulogu imaju školovanje i dalje usavršavanje „kako bi zaposleni održali korak sa brzinom radnog sveta 4.0“. Većina ispitanih radnika u oblasti tog usavršavanja priželjkuje veći angažman politike, privrede i nauke.

Firma Boš, veliki proizvođač komponenti za automobile, zajedno sa Industrijskom i trgovačkom komorom Štutgarta, pokrenula je kurs koji se zove „stručna snaga za industriju 4.0“. Industrijski mehaničar Bulent Čevran je među prvih dvanaest apsolvenata. Kao vođa smene u odeljenju za logistiku ranije je građevinske elemente morao ručno da bira u skladištu. Danas je taj proces automatizovan. Nakon završenog kursa sada je u stanju sam da radi na umrežavanju unutar fabrike.

Za vreme daljeg školovanja koje je obuhvatilo sto časova, upoznao se sa detaljima o stanju tehnike i prenosu podataka. „Tehnička rešenja su pri tom samo jedna strana medalje“, kaže Štefan Asman, šef poslovne jedinice Bosch Connected Industry: „U industriji 4.0 je drugačija situacija za radnike. Oni moraju brzo da reaguju na probleme i da pronađu nova, kreativna rešenja.“

„Industrija 4.0“ predstavlja integraciju savremenih informacionih sistema i tehnologija sa fizičkom proizvodnjom i procesima, što omogućava razvoj novih tržišta i modela. Kako bi kompanije bile konkurentne na tržištu i pratile dalje tokove razvoja, potpuna digitalizacija procesa predstavlja jedan od primarnih ciljeva.

Faktori koji u najvećoj meri diktiraju poslovanje i pozicioniraju kompaniju na tržištu su kvalitet proizvoda, vreme njegove proizvodnje i isporuke, i cena proizvoda. Kompanije konstantno teže povećanju produktivnosti i kvaliteta, ali paralelno sa tim moraju ostati dovoljno fleksibilne kako bi se prilagodile trenutnim promenama koje diktira tržište.

Digitalna promena ne menja samo radne uslove u industriji. Inovativna pomoćna sredstva su svež vetar i za zdravstvo i negu pacijenata. „Rasterećenje vezano za negu pacijenata donose programi za samostalno učenje i roboti“, smatra Mihael Štefan, direktor berlinske softverske kompanije BOS&S u kojoj je zaposleno sto ljudi. N

jegovi programi za planiranje, dokumentaciju i obračune, negovateljima pomažu u obavljanju posla sa pisanjem koji zahteva mnogo vremena. „Negovateljima tako ostaje više vremena za pacijenta“, kaže Štefan.

U njegovom odeljenju za razvoj novih tehnologija trenutno se testira „Peper“ – pokretni humanoid sa prijateljskim izrazom lica i ekranom pred stomakom koji osobama obolelim od demencije pokazuje put, deci pušta edukativne snimke i u bolnica radi kao recepcionar.

„Tehničke mogućnosti neprestano rastu“, ističe Štefan. Roboti će uskoro moći da preuzmu i fizički teške poslove kao što su podizanje i držanje pacijanata, što će značajno olakšati rad negovatelja.

MOJA OMILJENA TEMA KOJU UVEK ZAVRSAVAM SA ZA I PROTIV! SVE JE TO U REDU. POMOC LJUDIMA I TAKO TO. ALI STA AKO ROBOTI POSTANU TOLIKO PAMETNIJI OD NAS I KRENU DA NAM SE SMEJU I DA NAS KORISTE ,DA NE KAZEM I NEKE GORE STVARI DA NAM RADE? I STA AKO ROBOTI POCNU SAMI DA RAZMISLJAJU KAD VEC MOGU DA UCE IZ OKRUZENJA?

 

SOS OD VISNJE I STARE CIPKE

IMALA SAM SRECU DA U ZIVOTU POZNAJEM DVE MADJARICE KOJE DUGO ZIVE OVDE , A I NEKOLIKO  BACVANKI . ZASTO JE TO BITNO PROBACU DA VAM OBJASNIM U OVOM BLOGU.

Sos od višanja je nešto što, čini mi se, ili volite ili ne volite. Neko jednostavno ne voli slatko uz pečeno meso. Meni – ništa bolje nego ovaj sos preko fino pečenog vrata ili sličnog komada mesa.Priprema sosa je  ista kao i kod vecine sosova samo sto se visnje sveze ili smrznute prvo kuvaju posebno sa secerom. Tako skuvane i sa tom vodom dodaju se u przeno brasno ( original recept je da se brasno proprzi na masti). Ostalo je klasika mesate i regulisete gustinu dodavanjem vode ako je potrebno.Madjarska kuhinja je veoma ukusna i gurmanska ( madjarski gulas recimo) ,a u Vojvodini su je podigli i na visi nivo prilagodivsi je malo nasim krajevima. A da ne pricamo o tome da backi rucak obican ima red svoj logican.

A taj red pocinje od domace kokosije (zute i masne ) supe sa doamcim rezencima, sa mesom ,sosom od visnjama i recimo snenoklama ( sto bi Balasevic rekao i rezanci s makom obavezno). Tradicija nedeljnog rucka zaustavila se u vojvodjanskim selima, a kod mene je ostala u komsiluku. Prve komsije dok nije pocela nenormalna urbanizacija ( okruzili su me soliteri) bili su mi bracni par Mile i Erza.Ono sto sam mogla da vidim na filmovima ili da cujem od starijih ljudi u liku Madjarice tik do moje kuce ozivelo je u potpunosti. Vezeni ustirkani carsavi na krevetima, dunje na ormanu, slatko u spaizu. Pokusala sam da "ukradem" par njenih kulinarskih carolija, ali to prosto iz moje nemadjarske ruke nije moglo dobro da ispadne. Sto dovodi do zakljucka da je Madjaricama kuvanje "u krvi".

Nesto razmisljam u ovim bas bas teskim vremenima covek nema " za sta da se uhvati". Za veru, tradiciju, tehnologiju.. Previse izbora ,a ni jedan mi se ne cini pravim. Preziveti ovo vreme je jako tesko, pa ga na svaki nacin treba olaksati. I onda ako nismo neki vernici , ako nam tehnologija jos nije uzela sve segmente zivota jedino sto moze jos da nas usreci je tradicija. Zato meni nije jasno kako smo tako lako odustali od nje. Naravno da razumem da se sve menja, nacin zivota ,razmisljanja. Danas se zivi potpuno drugacije nego ikada. Ali nismo srecni zbog tog ubrzanja vremena i zbog gubitka svih onih malih stvari koje su potrebne za istinsku srecu.

Nedelja danas i nedelja nekad. Razlika kao nebo i zemlja. Ostale dane i da ne poredim. Zaustavila bih se bas na nedelji koju je i Bog proglasio za odmor. Mada danas nedeljom mnogo njih radi i moja cerka naravno. Ali hajde da uporedimo nedelju ljudi koji ne rade. Kafica prva jutarnja. Brzinska, nervozna jer ndeljom treba uraditi sve ono sto ne stizemo preko nedelje. Nekadasnje ispijanje kafe je bio ritual. Izmedju vesa, spremanja kuce, i nekog brzinskog rucka, nabavka u marketu koja traje beskonacno. Nekada su domacice imale mnogo toga u kuci i rucak se spremao polako bez zurbe. Uzasna razlika jer nedeljni rucak danas nije nikad za celu porodicu vec samo za neke clanove koji su uspeli da izbore slobodan dan, hrana kao i uvek a ne svecana nedeljna ( nekad cak i narucena jer ko jos ima vremena da sprema hranu) i stres sto dan prekratko traje. Nekada nedeljni svecani rucak trajao je dugo i hrana se polako konzumirala sa puno uzivanja sto je doprinosilo  osecaju srece i ispunjenosti.

Takodje pisala sam vec o tome kako su se nekada cenili rucni radovi bilo koje vrste, pletenje, heklanje,vez. Kako sam i sama obozavala pletenje tvrdim da nijedna joga ne moze toliko da te opusti i usreci. Pritom, ostaje odevni predmet ili fantastican milje ili izvezeni casrsavi i odeca. Moc cipke i danas postoji, ali kupuje se gotova fabricki napravljena bez imalo duse sto nikako ne moze da usreci.

Direktna povezanost izmedju moje bake koja je iz Arilja i moje komsinice Erze Madjarice ne postoji, pa ipak obe su me oblikovale i doprinele mojoj zaljubljenosti u tradiciju. I mojoj uverenosti da jedino tradicija moze da usreci istinski.

Zato iako nemamo vremena danas jer nas tehnologija ubrzava ponekad treba pogledati recepte nasih baka, pokusati da ispletes dzemper ili makar sal i kapu,  izvezes makar neku aplikaciju na haljini i das joj licni pecat. Oseticete se bolje, srecnije, ispunjenije verujte mi.

Čipka je toliko popularna da čak ima i svoj dan - 6. februar. Hajde da bolje pogledamo i upoznamo taj seksi, ali i elegantni modni detalj...

Čipka je nastala u doba renesanse, na prostoru Mediterana i zapadnih delova Evrope, mada je nešto poput ovog delikatnog modnog detalja nađeno i u staroegipatskim grobnicama.

To je ručni rad koji nastaje prepletanjem tekstilnih niti na specifičan način, iglom ili čunićima, reč je o luksuznom ukrasu na muškoj i žesnkoj garderobi, predmetima za kuću, a u modernom dobu i na donjem vešu.

U početku je čipka bila rezervisana isključivo za više staleže društva, statusni simbol. Pravila se isključivo ručno, od svile, lana, zlatnih i srebrnih niti, ali je u novije vreme, zahvaljujući mašinskoj proizvodnji i jeftinijim materijalima, postala dostupna svima.

Motivi i boje mogu biti različiti jer je čipka, zapravo, materijal koji dozvoljava da onaj ko je pravi iskaže svoju maštovitost i kreativnost.

Međutim, postoje "dezeni", šare, koji su karakteristični za određene krajeve Evrope, stilove i umetnike čipke. Najviše se cene majstori čipke iz Venecije i Milana, ali iz Belgije, pojedinih delova Hrvatske i Slovenije.

Prozirna, elegantna, otmena... nije rezervisana samo za žensku garderobu. Može se nači i kao detalj na muškim košuljama, na primer, ali je "jači pol" ipak više voli na devojkama i ženama.

Čipka je tako postala sinonim za seksi donji veš, spaviće i čarape. Nekoliko različitih anketa je pokazalo da sama pomisao na čipku kod muškaraca, ali i žena, u 89 odsto slučajeva, dovodi do seksualnih asocijacija. A gde su erotika i ljubav tu je sreca. zato je i cipka direktno povezana sa tim.

TAKO DA KULINARSTVO, TRADICIJA, CIPKA PREDSTAVLJAJU ONU KARIKU KOJA NEDOSTAJE U  NASEM SADASNJEM ZIVOTU. SVA TA TRADICIJA NASA ILI NASIH KOMSIJA CAK I NEKIH NEPOZNATIH SVETOVA DOVODI DO OSECAJA SRECE. KAO I CIPKA... PA UCINITE NESTO POVODOM TOGA. ULAGANJEM MALO TRUDA DOBIJATE MNOGO SRECE!

 

 

 

STA JE ACAB

MOZDA CE IZBRISATI OVAJ POST ALI JA CU DA PROBAM. O POLICIJI IMAM DOBRO MISLJENJE JER KAO I VOJNICI ONI UVEK MORAJU DA IZVRSAVAJU NAREDJENJA PA I AKO SE NE SLAZU SA TIM. 

A.C.A.B. je skraćenica za Svi policajci su kopilad (engl. All Cops Are Bastards). Ipak, tradicionalno se tvrdi da znači Uvijek nosi Bibliju (engl. Always Carry A Bible) ukoliko je neko upitan od pripadnika policije.Datiraju iz 40ih godina 20. vijeka i tad su se koristili kao slogan u štrajku rudara u Velikoj Britaniji. Takođe često se koristi kao zatvorska tetovaža. Najčešće se tetovira između zglobova na prstima. Britanski Oi! pank bend The 4-Skins je snimio pjesmu A.C.A.B. za svoj album From Chaos to 1984 i samim tim se skraćenica i popularizovala. Danas je koriste ULTRAS-i kao frazu i tetovažu. Takođe koriste ga skinhedi neonacisti.

Šef policije u gradu Viktorija u Britanskoj Kolumbiji zahteva da se deo murala koji je odobrila gradska uprava ukloni pošto su panduri shvatili da je jedan od crtača suptilno provukao “ACAB” akronim (All Cops are Bastards) kroz crtež.

Mural poručuje “More Justice, More Peace” (Više pravde, više mira) kako bi skrenuo pažnju na rasne nepravde i policijsku brutalnost. Naslikan je 14. avgusta, a odobrile su ga gradske vlasti.

Poslednji primer je recimo Dzordz Flojd crnac koji je umro bespotrebno. Pisala sam i o tome kako policija u Americi prvo puca a onda proverava da li je crnac koji nosi kapuljacu zaista naourazan. Medjutim, to je Amerika . Puna kontradiktornosti. 

Poslednjih nekoliko decenija u različitim krajevima sveta policija nosi plave uniforme, a za to postoji jedan jednostavan i praktičan razlog, mada razlog može biti i nešto drugo.

U delu “Psihološki uticaj policijske uniforme” navodi se da tamnoplava boja ima nekoliko važnih funkcija, mada se najčešće pominje njena praktičnost, pogotovo kada je primenjena na policijske uniforme. Tamnoplava boja se lako održava – fleke i oštećenja se manje vide, a pored toga policajci se u toj boji slabije vide po mraku što im olakšava posao. Policija okruga Baltimor je 1996. godine promenila boju unifromi za noćne smene – iz bele u tamnoplavu.

Istraživanje koje su sproveli psiholozi Univerziteta u Džordžiji, a u kom je učestvovalo 98 ispitanika, plava boja izaziva osećaj sigurnosti i bezbednosti kod većine ljudi koji su učestvovali u istraživanju. Prema tome, logično je da i uniforma onih koji su zaduženi za bezbednost građana bude baš tamnoplave boje.

S obzirom na to da se psihologija boja još istražuje, pa samim tim i nije prihaćena u potpunosti, činjenice do kojih se došlo zahvaljujući ovoj grani psihologije ipak se moraju uzimati sa rezervom, mada se ovim marketinški stručnjaci služe već dugo.

Tamnoplava uniforma se održala zbog toga što je praktična, ali ima i određen povoljan psihološki uticaj na ljude. Ali kako je došlo do toga da policajci imaju plave uniforme?

Prema zabeleženoj istoriji policije Los Anđelesa, prvi državni zakon o policiji ustanovljen je 1835. godine, a kako bi svi policajci bili jednako obučeni – dobili su višak uniformi vojske Unije, koje su bile mornasko plave boje.

Zakon o metropolitanskoj policiji u Ujedninjenom Kraljevstvu Velike Britanije donet je 1829. godine, a u njemu je propisano da policija nosi plavu uniformu kako bi se razlikovala od britanske vojske koja je imala crvenu uniformu.

Iako je tamnoplava boja policijske uniforma najčešća, ipak nemaju policajci svih država na svetu plave uniforme. Mnogi policajci nisu ni želeli da nosi uniforme, zato što bi se na taj način razlikovali od civila, a imali su i strah od toga da bi time bili na meti rulje ili bi im se podsmevali. Međutim, policija je ipak dobila svoje uniforme, mada su se neki tome manje, a neki više opirali. Dokaz za to je i činjenica da su policajci kalifornijskog okruga Oranž svoje uniforme zvanično morali da počnu da nose tek 1938. godine. 

Biti policajac je veoma odgovorno zanimanje. Da bi postali policajac moramo da prođemo razne obuke. Kada učenik osnovne škole izrazi želju da bude policajac, prvo mora da završi bilo koju osnovnu školu. Poželjno je da bude vezana za policiju ali nije obavezno. Ta srednja škola mora da bude cetvorogodišnja. Kada se ona završi postoje 2 opcije. Prva je da se ide u Sremsku Kamenicu i završi kurs koji traje godinu dana.Boravak je besplatan, kao i prevoz do zeljene lokacije. I kada se završi, kandidat ide da volontiora u MUP. Nakon 6 meseci dobija osiguran posao. Druga opcija je da se ide u školu u Beogradu, koja se nalazi u predelu grada pod nazivom Zemun. Kada kandidat završi školu, nije mu osiguran posao. Kandidati koji uspeju da volontiraju u MUP, i nakon 6 meseci dobiju siguran posao, mogu da idu na akademiju kako bi napredovali. Ako se i akademija završi imate mogućnost da budete carinik, policajac u civilu,ministar policije...Kandidat će biti testiran na fizički i psihički način. Što se tiče psihičkog dela,biće testiran od strane stručnjaka,tj. psihijatra. Razgovarace sa njim o raznim temama. Npr. sta bi uradio u nekoj situaciji, kako bi postupio sa kriminalcem nakon hapsenja... Razgovor traje 10 minuta. Nakon toga ce raditi test u roku od 45 minuta. Ako bude uspešno urađeno,prelazi se na fizički deo obuke.

Kandidat ce biti testiran i fizički.

Za 12 mminuta mora da pretrči 5 km.

Dizanje trupa za 30 sek.,obavezno preko 15 puta

Mora da uradi vise od 6 sklekova za 10 sekundi.

Kompanija Lego je zatražila od svojih partnera da povuku celokupan marketing za policijske tematske komplete što je deo njihovog odgovora na proteste koji se održavaju u SAD.

Na listi se nalazi više od 30 kompleta, mini figura i dodataka, koje distribuiraju trgovci koji su povezani sa kompanijom i koji su objavljeni na društvenim mrežama, preneo je britanski Gardijan. Među kompletima koje treba povući su "policijska jedinica sa psom", "policijski bicikl" i "policijska stanica", ali i neki proizvodi koji su manje očigledno povezani sa policijom, uključujući "vatreni avion", "roštilj je izgoreo" i "otvaranje prodavnice krofni".

Lego verzija Bele kuće namenjena odraslima je, takođe na listi.

Portparol kompanije Lego naveo je u saopštenju da je kompanija zahtevala od svojih pridruženih partnera da se uzdrže od objavljivanja promotivnih LEGO sadržaja, objasnivši da je to deo njihove odluke da poštuju utorak bez delovanja i pauzu u postavljanju sadržaja na svojim kanalima na društvenim mrežama, a sve to u sklopu odgovora na tragične događaje u SAD.

Na svom Tviter nalogu Lego je  naveo da kompanija stoji uz Afroameričku zajednicu protiv rasizma i nejednakosti.

Doniraćemo četiri miliona dolara organizacijama posvećenim pružanju podrške deci Afroamerikancima i obrazovanju sve dece o rasnoj jednakosti, poruka je kompanije. 

Biti savestan policajac obaveza je koja se živi 24 časa dnevno - kažu momci u uniformama, ali i oni bez njih. Nemaju radno vrijeme i uvijek su spremni da se odazovu na poziv za pomoć.Policajac nije samo u uniformi, automobilu sa rotacijom, sa i bez oružja.

Јednom policajac, uvijek policajac. Dvadeset četiri časa, kaže, žive na časnoj dužnosti. Male i velike, akcije, znane i neznane. Važno je biti od koristi. Za jedan od podviga, zahvalnost nikada nisu dobili, ali su mnogima spasili život. Desetine ih je koji daruju krv. Na protestima se suzdrzavaju u najvecoj mogucoj meri. Na meti su kriminalaca pa cak i obicnih gradjana. Tako da rade izuzetno stresan posao.

Naravno da nekada i prekorace svoja ovlascenja ,ali naravno i bivaju povredjeni i ubijeni iako samo vrse svoju duznost.

Zaštita podataka jedan je od glavnih razloga zašto zaključavamo sve svoje pametne uređaje, posebno mobitele.

Ti su podaci posebno vrijedni, posebno policiji. Iako ih u tome pokušavaju spriječiti razne agencije, policija je, čini se, uspjela ostvariti svoju dugogodišnju želju i dobila je aplikaciju za otključavanje pametnih uređaja.

Tajanstveni američki startup ”Grayshift”, u čijem timu je, navodno, i bivši zaposlenik ”Applea” zadužen za sigurnost, policiji nudi GrayKey – ključ za otključavanje iPhonea, piše ”Mashable”.

Kako piše ”Forbes”, ”Grayshift” tvrdi da uređaj radi samo sa iOS 10 i 11, dok se razvoj kompatibilnost sa iOS 9 očekuje u budućnosti. Aplikacija se može koristiti za uređaje od iPhonea X do 6, kao i na različitim vrstama iPada.

Postoje dvije varijante GrayKeya – verzija od 15.000 dolara za koju je potrebna veza na internet i omogućuje aktivno korištenje za 300 korisnika. Za 30.000 dolara može se kupiti bolja verzija koja funkcionira i bez veze na internet, a i omogućuje puno veći broj otključavanja.

Proces otključavanja traje od dva sata do tri dana, ovisno o dužini lozinke. Kada je lozinka otkrivena, pojavljuje se na tamnom ekranu, a svi podaci s iPhonea spremaju se u GrayKey u trenutku otključavanja uređaja.

Jednostavno osmislite ”neprobojnu” lozinku Aplikaciju već sada koristi policija u Marilendu i Indijani, a stižu najave kako će ju kupiti i policija u Majamiju.

Potrebu za aplikacijom pokazala je i tajna služba, a zainteresirane su i druge državne službe, poput odjela za drogu i Stejt departmenta. Njihova velika konkurencija je izraelska firma ”Cellebrite”, koja otključavanje iPhonea naplaćuje po 5.000 dolara.

Koliko god ova aplikacija može dobro poslužiti u rješavanju nekih slučajeva ili pronalasku telefona, može biti i jako opasna, posebno ako završi u krivim rukama. Posebno ako su te ruke lopova ili kriminalaca.

Uspješnost ove aplikacije ovisi o mogućnosti pametnih telefona da osiguraju svoje podatke, i njihovih proizvođača da poboljšaju sigurnost uređaja. Tako da se čini kako će se borba za prevlast na relaciji ”Apple” i policija nastaviti i dalje.Pa bez obzira sto znamo da svako nase logovanje na bilo koju internet stranicu neko prati mi se ne osecamo lose jer nismo uvek svesni toga. Ali ako nas fizicki startuje policajac radi neke provere nije nam dobro. Jasno je da policija i vojska moraju da cuvaju mir, bezbednost svih gradjana ali ipak plasi kolkicina podataka o nama koja im je dostupna.

KAKO GOD SMATRAM DA JE  POLICAJAC JEDNO OD NAJTEZIS PROFESIJA. KOJI MENTALNI I FIZICKI SKLOP MORA DA POSEDUJE PRAVI I DOBAR  POLICAJAC POTPUNA JE ENIGMA. NA NAMA GRADJANIMA JE DA IH POSTUJEMO. IAKO NAM SE DESAVAJU NEPRAVDE U GLOBALU BEZ ZASTITE POLICIJE ZIVOT NIJE MOGUC!

Zanimljivosti

ADMINISTRATOR

PROFIL

 

LJUBAV ILI MRZNJA

LJUBAV I MRZNJA SU ZAPRAVO ISTI. OBA OSECANJA POKRECU COVEKA  NAJJACE NA SVETU! RASPIRUJU TAKVU STRAST  I ADRENALIN DA STE BUKVALNO SPREMNI NA SVE. I STVARNO SMO SKLONI DA GENERALIZUJEMO I ETIKETIRAMO. KAO LJUBAV JE DOBRO, A MRZNJA ZLO! NISTA NA OVOM SVETU NIJE CRNO ILI BELO. IMA TIH 50 NIJANSI SIVE! 

I ako vam se cini da je uvod potpuno pogresan jer verujete da je ljubav dobro, a mrznja zlo pa jednostavno nemojte da citate ovaj tekst. Ali.... Mozda bi bas zato trebali da procitate ovaj tekst. 

Iz ljubavi se lako predje u mrznju preko cuvene ljubomore i zavisti. Iz mrznje je skoro nemoguce preci u ljubav, ali ako verujemo "sapunicama" i to je moguce. Neverovatan je taj ceo spektar osecanja koja ova dva najveca i najjaca pokrecu. Probala sam da "skeniram" neka od njih i da probam da razjasnim u cemu je fora. Nije lako i nije mnogo toga obuhvaceno,ali hajdemo kao i uvek redom.

Upoznamo neku osobu i mogu nam se desiti sledeca osecanja: svidja nam se, ne svidja nam se, zaljubljujemo se na prvi pogled, ravnodusni smo potpuno. Mrznji nema mesta sve dok ne pocnemo bliskiji kontakt. Znaci za mrznju je potrebnije bolje poznavanje osobe. Ljubav srlja i ne pita. I u potpunosti nas zaslepi i prevari. Daleko od toga da kazem da ljubav na prvi pogled nije nesto najlepse sto moze da nam se desi. I kad nas "pogodi" baca nas  u potpunu euforiju.

Zatim sledi  produbljivanje odnosa sa osobom koju smo upoznali ,ako smo odlucili da ostanemo u kontaktu. Ako smo pronasli dosta zajednickih osobina sa svojim biramo tu osobu za prijatelja. A ako smo ravnodusni sve ostaje na poznanztvu koje ce mozda a i ne mora nekad dovesti do ponovnog susreta. Ako smo iz zaljubljenosti krenuli put ljubavi idalje smo na "sedmom nebu". Za mrznju jos nema mesta.

I tako. Prolazi vreme. Imamo najbolje prijatelje (  ili samo dva tri sto je najrealnije, nekad i samo jednog bas, bas) i ljubav svog zivota koja nas veze  u ozbiljnu vezu. A onda krecu situacije koje samo zivot moze da izrezira. Recimo, prijatelji napreduju u poslu, nasledjuju stanove, toliko imaju dinamican i dobar zivot da sve manje vremena imaju za nas prijatelje koji nismo toliko uspesni. I kao vrhunac svega onaj bas bas najbolji prijatelj "baci" oko na vaseg partnera. Evo je sada i mrznja. Pocinje normalno ljubomora i zavist sto drugi zive bolje od vas, a  udvaranje vasem partneru postaje sve ocitije. Prvo ste samo besni, povredjeni, osecate se izigrano ,a onda polako djavolak sa levog ramena dolazi po svoje. Spremate osvetu, mrznja vas zaslepljuje , a da ni jednog momenta niste pomislili da ste mozda upravo vi krivi sto se to desava. Mozda su se vasi prijatelji "smorili" sto stalno kukate na svoj zivot pa su se zato udaljili od vas, a mozda je vas partner iz istih razloga prihvatio udvaranje pozitivnije osobe.

Dobro je sve do onog momenta dok ne pocnete da ostvarujete svoju osvetu. I dok je ona u granicama normale jer covek prosto nekada zaista ima potrebu da da oduska svojim osecanjima mrznje ( kao i ljubavi). Tako da se prijateljima osvecuje pogotovo ako su kolege na poslu, ostale prijatelje izvrgava tracevima ( i istinitim i laznim), ali kad ljubav dovede do mrznje osveta se drasticno zaostrava. Za ljubav tu mesta vise nema.

Sad imamo tu ljubomoru sa razlogom i bez razloga. Zanimljivo je da nas obe odvedu  umrznju. I sto je veca ljubav naravno i mrznja je veca. Ne mogu da nabrojim sve osvete i spletke koje ljudsko bice moze da uradi drugom ljudskom bicu kad ga demon mrznje spopadne. Zlocin iz strasti je najgori ishod naravno, mada i one psiholoske "igrice" koje traju dug vremenski period nisu naivne.  Za ljubav tu mesta nema vise. 

Imtezitet adrenalina koji nas "pukne" iz ljubavi ili iz mrznje ravan je intezitetu groma. Onda mozete da zamislite tu kolicinu energije koja se oslobodi u jednom od ta dva osecanja. A zna se kako prolaze oni koje udari grom. I naravno kao sto grom ne mogu da iskontrolisu ni protvgradne rakete tako ni ljubav ni mrznju ne moze da iskontrolise nas mozak. 

Kad jednom shvatite moc ljubavi i mrznje bice vam jasno sa cime se "igrate". Bolje receno sa cime ne smete da se igrate. Jer gadjajuci nekoga gromovima ocekujte bumerang. Nista na svetu ne prolazi nekaznjeno. Pa i kad je ljubav u pitanju. Igrate li prljavo zavlaceci neku osobu koja se zaljubi u vas, desice vam se to isto kad tad.

ZATO PAMET U GLAVU .PA IAKO NE MOZETE U POTPUNOSTI DA ISKONTOLISETE OVA DVA OSECANJA JER TO JE NEMOGUCE ,DAJTE SVE OD SEBE DOK NE BUDE KASNO. JER IZ LJUBAVI SE LAKO ODE U MRZNJU, A OBRNUTO JAKO TESKO ILI NIKAKO!

PROSJACI, BESKUCNICI

 UVEK SE VRACAM OVOJ TEMI POSEBNO AKO SU UMESANA I DECA! I DOK TRENUTNO U BEOGRADU KUPUJU STAN OD PREKO 9.000 EVRA KVADRAT STOTINE DECE PROSJACI A BESKUCNIKE JE NEMOGUCE PREBROJATI! DOBRO DOSLI U BEOGRAD!

 Organizatori prosjačenja dece u Srbiji u poslednjih godinu i po dana uopšte nisu procesuirani, a na centralnim ulicama svih većih gradova svakodnevno "radi" više hiljada dece.  Kancelarija Zaštitnika građana uputila preporuku da Ministarstvu za rad i socijalna pitanja da se stavi van snage uputstvo iz 2018. godine, kojim je centrima za socijalni sugerisano da deca koja rade na ulici i bave se prosjačenjem, treba da u sudskom postupku budu oduzeta od roditelja, odnosno da se upute u domove ili u hraniteljske porodice.  Prosjačenje nije samo prekršaj i često deca koja se bave prosjačenjem potiču iz ekstremno siromašnih porodica zbog čega treba svaki slučaj inindividualizovati. Svaki slučaj treba posmatrati pojedinačno i videti da li je u pitanju ekstremno siromašna porodica koja nema drugi izlaz sem da se bavi prosjačenjem ili da se deca bave prosjačenjem, ili je u pitanju nešto drugo. To drugo, mogu slobodno da nazovem "organizovanim kriminalom. Ne bih ulazila  u kvalifikacije da li je u pitanju prekršaj, krivično delo trgovina ljudima ili nešto treće. Suština je u tome da su interesi deteta na prvom mestu. Napomenjem  da je povrat u prosjačenju (ponavljanje istog prekršaja od istih lica) izuzetno čest, te  smatram da bi se povrat sprečio upravo tako što bi se svaki od ovih slučajeva posmatrao pojedinačno pa bi se mogli utvrditi uzroci zašto se ta deca nalaze na ulici i zašto se bave radom na ulici. skoro sam pisala post  otome koliko se deca zloupotrebljavaju. Zato je  jako bitno razdvojiti sta je prosjacenje iz nuzde a sta kriminal. Da li treba davati novac deci prosjacima ili je to zloupotreba najmlađih. Procenjuje se da samo u Beogradu prosi oko 2.000 maloletnika. Nisu svi upleteni u kriminal, mnogi stvarno nemaju šta da jedu.

Koliko je ukupno prosjaka u Srbiji, mladih i starih, invalida i porodilja - ne zna se. Radna grupa koja je formirana za rešavanje ovog problema, a sastavljena od pripadnika MUP i Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, zasad postoji samo na papiru i još nije napravila nikakvu evidenciju.

Samim tim, ne zna se ni da li ovi ljudi i deca prose za sebe ili za druge, kao ni da li su žrtve krijumčara ljudi, mafije, svojih roditelja i srodnika... Iskustva organizacija koje na terenu rade s decom ulice pokazuju da većina njih prosi da bi prehranila sebe ili porodicu jer potiču iz ekstremno siromašnog okruženja. Iskustva beogradskog prekršajnog suda pokazuju pak da među prosjacima ima i onih koji dobijaju samo mrvice kolača koji uzima neko drugi - onaj ko organizuje lance prosjačenja.

Zbunjeni građani mahom ne znaju šta da rade - da li da udele novac siromahu, gladnom i smrznutom, posebno kad je u pitanju dete, ili da ne daju ništa u nadi da će tako prekinuti zloupotrebu dece, trudnica i invalida. Ukoliko daju, kako da budu sigurni da će dete za novac kupiti hranu, a da mu skupljene pare neće uzeti neko drugi - otac ili vođa kriminalne bande? A opet, ako ne daju, kako da budu sigurni da dete neće biti uveče prebijeno jer nije donelo sumu koja se od njega očekuje? I da li je ovo problem kojim treba da se bave građani ili treba da ga reši država?

OKO 2.000 mališana prosi samo na beogradskim ulicama, pokazuju grube procene. U ostatku zemlje moglo bi ih biti bar još toliko. S približavanjem praznika, prosjaci iz cele zemlje hrle ka većim gradovima, ulaze u gradski prevoz, sede sklupčani na ulici s pruženom rukom ili šeširom, presreću užurbane građane na raskrsnicama i trotoarima... Neki od njih sa sobom vuku polugolu, ponekad i bosu decu.

U Beogradu ima mnogo i prosjaka i beskucnika. O tome sam isto pisla jer to je nasa svakodnevnica. Sad da odgovorim na pitanje zasto je to tako i ne umem i ne mogu i ne smem! 

Ali u ovo doba korone beskucnicima je teze nego inace.

Dok su mere za sprečavanje korona virusa omele živote milijarde ljudi, ljudi koji su spavali na ulicama su posebno ugroženi u vreme kada se zbog ograničenja i nedostatka opreme zatvaraju ustanove za zbrinjavanje i pomoć beskućnicima koji nemaju gde da se izoluju, pišu svetski mediji.

Beskućnici u većim evropskim gradovima sve više gladuju zbog pandemije korona virusa i trpe posledice restriktivnih mera dok su suočeni s kaznama iako nemaju gde da odu, ističe Gardijan (The Guardian) i ukazuje na upozorenje socijalnih radnika na sve veću krizu među beskućnicima koji su izloženi dodatnoj opasnosti pošto među njima već preovlađuju respiratorne bolesti.

Manjak zaštitnih maski, rukavica i dezinfekcionih gelova za ruke za socijalne radnike širom kontinenta, kako navodi list, doveo je do zatvaranja dnevnih centara, kao i mesta na kojima su beskućnici mogli da dobiju hranu.

Pandemija je pogodila Evropu u vreme kada rekordan broj ljudi živi bez kuće – procenjuje se da 700.000 ljudi svaku noć u Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji provede na ulici ili u skloništima, što je za 70 odsto više nego pre deset godina.

Napori da se ograniči širenje bolesti među ljudima bez kuća idu od uputstava da skloništa u Amsterdamu budu zatvorena tokom dana, što tera ljude na otvoreno, do, kako socijalni radnici kažu, "apsurdne" politike sakupljanja ljudi u sportske sale da spreče da se okupljaju napolju. Gardijan ističe da su humanitarne organizacije u Italiji pozvale policiju da ne kažnjava beskućnike što su napolju: "Ne mogu ostati kod kuće, jer nemaju kuću".

Zamenica direktora Evropske federacije nacionalnih asocijacija za rad s beskućnicima rekla je da su poslednjih dana primećene pozitivne mere u Londonu, Parizu, Pragu, Barseloni i drugim gradovima rezervisanjem hotela, odmarališta i stanova preko Erbiendbija (Airbnb) za beskućnike. Ona, međutim, upozorava da je veliki problem odvojiti zdrave od zaraženih koji ne pokazuju simptome. Socijali radnici u Belgiji su se, na primer, oslanjali na naznake kašlja.

Dobrotvorne organizacije u Velikoj Britaniji upozoravaju da su beskućnici "uplašeni, gladni i očajni" dok nastavljaju da žive na ulici tokom pandemije uprkos nalogu vlade lokalnim vlastima da do prošlog vikenda ljude s ulica smeste u hotele ili neki drugi smeštaj, ističe Indipendent (The Independent).

Da bi mogli da izađu na ulicu i mole za novac građane švedskog grada Eskilstuna, prosjaci će pre toga morati da izvade dozvolu za prosjačenje koja će ih koštati malo manje od 23 evra i trajaće tri meseca. Pa sta reci?

OVAJ GLOBALNI PROBLEM KOJI TRAJE VEC VEKOVIMA NEMOGUCE JE RESITI. JER ZAISTA JE NEMOGUCE RAZDVOJITI PRAVE PROSJAKE OD LAZNIH, LJUDE STO JE JOS GORE DECU KOJI ZAISTA NEMAJU STA DA JEDU ILI ONE KOJI SE TAKO BOGATE. ZNATE LI DA IMA BOGATIH LJUDI KOJI IZ ZABAVE PROSJACE. BESKUCNICI I PROSJACI SU NAJNEZASTICENIJA VRSTA LJUDI, KORISTE IH ZA RAZNO RAZNA ISPITIVANJA JER NEMA KO DA IH ZASTITI. NEPREDVIDJENA SMRT BESKUCNIKA BEZ PORODICE LAKSE JE OPRAVDATI NEGO NEKOG KO IMA PORODICU. 

PO MENI NE POSTOJI VECI KRIMINAL KAD ZA BOGACENJE KORISTE DECU PROSJAKE.

RESENJE NE POSTOJI JER REALNO GLAD VREBA U OVA TESKA VREMENA. TAKODJE JEZIVO JE DA NEKO PRISILJAVA NEKOG DA PROSJACI ( NAROCITO DECU). TAKO DA NE ZNAM KAKO DA ZAVRSIM OVAJ POST SEM SA MOLITVOM:

BOZE POMOZI SVIM PROSJACIMA I BESKUCNICIMA KOJI SU TO POSTALI ZBOG SIROMASTVA! I PODRZI ONU JADNU DECICU KOJA TO RADE PO NALOGU BEZDUSNIH LJUDI!

POTRAGA ZA BLAGOM

 POTRAGA ZA BLAGOM ISTA JE NA STETOVITIM I NASIM SRPSKIM PLANINAMA. OVA PRVA JE STAVLJANA NA FILMSKO PLATNO MNOGO PUTA. OVI NASI TRAGACI ZA BLAGOM NEMANJICA I SVIH MOGUCIH OSVAJACA KOJI SU PROLAZILI KROZ NASE KRAJEVE JOS NIJE STIGLA DO PRIKAZA NA FILMU STO NIKAKO NE ZNACI DA JE MANJE ZANIMLJIVA ,CAK I OPASNA.

Oko 350.000 lovaca na blago iz svih krajeva sveta pretražuje delove Stenovitih planina, od severnog dela države Nju Meksiko do Montane, u potrazi za zakopanim blagom. Kako glasi priča – da biste našli blago, potrebno je da dešifrujete devet zagonetki iz poeme koju je napisao bogati kolekcionar i preduzetnik Forest Fen, koji tvrdi da je, pre više godina, sakrio blago u planinama. Priča o blagu proširila se nakon što je Fen napisao knjigu “Uzbuđenje potrage”, u kojoj je opisao svoj život i – blago koje je sakrio. Dok mnogi veruju da blago zaista postoji, neki misle da je sve to – prevara. To je Amerika od samih pocetaka naseljavanja. Secate se price o ljudima koji su ispirali zlato iz reka ili trazili "zlatne zice" po planinama. Potraga za blagom raspiruje mastu, pa je upotrebljena u mnogo filmova. U decijim filmovima masta se bas razbuktavala, a u crtacima smo naucili da "krstic" oznacava mesto na kome treba kopati - jer blago je zakopano naravno. U kovcegu je zlato i  dragulji  i ljudi veruju u to. Ima cak i ljudi koji ne veruju ali su se ipak prikljucuju potrazi. Neverovatan fenomen. 

 

Grupa žestokih momaka i kontroverznih biznismena, predvođena bratom generala policije Radovana Stojičića Badže, duže od godinu dana bušila je stene u potrazi za blagom Nemanjića, a novine su uredno o tome izveštavale javnost

Bilo je na ovim prostorima i strogo tajnih i bolje ili lošije prikrivenih potraga za blagom, a samo se o jednoj - onoj iz devedesetih godina prošlog veka u Miljkovcu - u novinama pisalo dok je još trajala!

Politika je zaozbiljno objavila rukom nacrtanu mapu kojom se rukovode tragači - skicu dve prostorije iza tajnih kamenih vrata, pune srebra i zlata. A Večernje novosti su klicale: „Uskoro ćemo da vidimo kako se prašina taložena vekovima skida sa krune Nemanjića“, uz napomenu da je blaga toliko da će znatno popraviti devizne rezerve zemlje!

Do dana današnjeg, međutim, ostalo je nerazjašnjeno da li je zaista bila reč o državnom projektu krpljenja rupa u budžetu ili o paradržavnoj akciji sa predumišljajem da se napune privatni džepovi. Neki učesnici ove „najveće potrage za blagom na Balkanu“ više nisu živi, drugi su na robiji, treći nisu raspoloženi da pričaju, a vlasnik imanja na kojem se kopalo i svedok - a možda i učesnik svih zbivanja - Jovo Branković i posle toliko godina neodređen je. Čas „milicija je pomogala“, čas „milicija nije pomagala“... Ali, krenimo redom.

Miljkovac je selo u niškoj opštini Crveni krst... od tristotinak duša. Na visu iznad sela nalaze se ruševine utvrđenja iz vizantijskog doba (peti i šesti vek) koje narod naziva Gradište, a među tim ruševinama je jama ozidanog ulaza i svodova. Ko je prvi pomislio da se tu nalazi neko blago, nije poznato, ali svakako je bilo davno. Uostalom, teško da u istočnim i južnim krajevima Srbije ima pećine ili veće rupe za koju narod nije tvrdio da u njoj hajduci, Turci, vile... nisu sakrili zlato. Elem, priča o „miljkovačkom zlatu“ ukorenila se u narodu, pa je tako došla i do vlasti. Šezdesetih godina prošlog veka, priča Jovo Branković, ovde je i JNA kopala „iz čista mira“ - ali uz zidove nekakve stare kule na susednom brdu. O pojedincima i manjim grupama koji su se svih ovih godina peli do Gradišta da i ne govorimo. Onda je došlo leto 1993.

Jovo je tada, kao i pre i posle, radio kao zidar širom zemlje. Tad se desio u Beogradu kad su mu javili da na Gradištu - koje se nalazi na zemlji što ju je još njegov otac kupio za napasanje ovaca - neki ljudi kopaju nešto.

Vozom u Niš, pa autobusom u selo, kući, gde mu je žena sve potanko opisala, pa uz brdo pešice...

- Dobar dan, ljudi, imate li vi dozvolu da kopate na mom imanju? - kaže da ih je pitao. I još kaže: tu grupa njih, a pored rupe milicajac u uniformi, čuva ih.

Tražilo se viskom i rašljama, pa detektorom, i kopalo, ozbiljno, mašinama i dinamitom, gotovo godinu dana. Probijane su monolitne stene, „živi kamen“, sve u nadi da je iza njih prolaz. Jovo kaže da je tragače u napredovanju podzemnim hodnicima sputavao strah od zamki - podova koji propadaju, svodova što se obrušavaju i kopalja koja iskaču iz zidova - koje su vlasnici blaga postavili...

- Mi tražimo blago Nemanjića, radimo za spas Srbije. Kad ga nađemo, bićeš pravedno obeštećen - rekao mu je jedan. Jova je potom otišao u Niš, u SUP. Tu su mu rekli isto: „Blago Nemanjića... Spas države... Pravedna nadoknada kad nađu blago...“, kao i da sve dozvole imaju, ali mu niko nikakav papir nije pokazao.

Jova je savio šipke i nije više tražio dozvole. Obilazio ih je, ili im prodavao rakiju u svojoj kući, klimao glavom kad su mu govorili: „Blizu smo! Samo što ga nismo izvadili!“, i gledao šta se dešava.

Zapamtio je nekog dugokosog Italijana, vidovnjaka Salvatorea, što je nosio visak i usmeravao kopače. Taj je posle ubijen u zatvoru ili poginuo u saobraćajnoj nesreći, nismo dobro shvatili iz zamršene Jovine priče. Na Gradištu je bio i domaći vidovnjak sa rašljama, Jova ga je viđao u reklami za časopis Treće oko pre TV dnevnika, a pojavom i autoritetom izdvajao se brat zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže, Siniša. Jovo ga smatra glavnim u grupi... Defilovali su čvrsti momci i kontroverzni biznismeni iz Pomoravlja, a jednom je, priseća se, dolazio i Arkan.

Priča nije nova, stara je više vekova, u njoj Srbi po ko zna koji put kreću u potragu za izgubljenim blagom. Ovih dana u našoj javnosti opet je vaskrsla “pouzdana” priča kako se u pećini Ostrici, dvadesetak kilometara od Čačka, krije blago cara Dušana Silnog sve sa njegovom krunom. Prema legendi, prolazeći kroz ove krajeve, Đurađ Branković je u Ostrici, pećini koja je navodno bila tajna riznica srpskih vladara, pohranio blago Nemanjića. Blago je i dalje tu!

 Najpoznatije tajne riznice jesu: Gargova vodenica, manastir sv. Jovan Prust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Šarčev dol, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Karlov kamen, Kurjačka pećina.

U tajnim spisima stoje podaci da samo u niškom i pirotskom okrugu postoji više od 70 tajnih lokacija skrivenog tovara zlata. A na teritoriji cele Srbije oko 889 mesta na kojima se nalazi ni manje  ni više nego 12.000 tovara zlata.

Krupajsko vrelo kriju legendu obavijenu velom vlaške magije, koja kaže da je u Homoljskim planinama postoji skriveno blago. Čak se i veruje da ga je sama planina progutala i da se sad nalazi na dnu zlatne pećine. Pećinu navodno čuva Tartor, vodeni duh, nazvan još i Staracem ili Albatrnom, zbog kog meštani ne smeju da ulaze u vodu tokom svojih neumornih potraga za zakopanim blagom. Veruje se da je antička tvrđava, prebogata zlatom i drugim dragocenostima, skrivena negde u blizini sela Rgotina u Srbiji. Da li ju je pre pola veka pronašao timočki Romeo, od kada je prava opsesija lovaca na blago sa svih strana. Još od preistorije Timočke krajine i sve njene prirodne blagodeti mamile su razne plemena i narode, a iza njih su ostajala mnoga naselja i građevine. 

Za omiljenim mestima na teritoriji Srbije koja sluze za  "prekopavanje"  i potragu za blagom ne treba tragati. Ona su na svakom koraku. Bila to Kursumlija, Novi Sad ili cak Beograd, ili najvece zabiti na obroncima planina, bile to pecine manje ili vise ispitane svejedno. Mesta je mnogo a i lovaca na blago.

Zaboravila sam da spomenem da deca ne  moraju vise da citaju ili gledaju filmove i crtace jer to sada i nije tako zanimljivo novim generacija. Danas deca imaju veliki broj igrica na kompjuterima i mobilnim telefonima koje od njih prave lovce na blago. Sad koliko je to dobro. Mozda smo ipak trebali da se zaustavimo na  decijoj masti?

Ali sta reci za odrasle ljude koji ostavljaju posao i porodicu  i krecu u lov na blago? Tu vec nije u pitanju masta. To je visi nivo i od kockara koji ocekuju dobitak bez truda, to je opsesija koja moze da bude i vrlo opasna. Mnogo lovaca na blago izgubi zivot u toj potrazi. A ako nije tako drastican ishod i navedeni gubitak posla i porodice je veliki gubitak zar ne? I da li je ta potraga vredna toga?

 U Srbiji po zakonu ono sto se iskopa a spada u domen "blaga" pripada drzavi. A drzava daje neku nadoknadu. Sad veliko je pitanje koliko su lovci spremni da daju drzavi to sto nadju?

PRICA O ZAKOPANOM BLAGU I O POTRAZI ZA NJIM I ODRASLIMA BUDI MASTU I VISE NEGO DECI. KOD DECE TAJ E POTRAGA KORISNA AKO SE NALAZI U ODREDJENIM GRANICMA JER POSPESUJE KREATIVNOST ,ALI KOD ODRASLIH KOJI TREBA DA BUDU RAZUMNIJI GRANICE NE POSTOJE. JEDNA LEGENDA, JEDAN KRSTIC I VEC SE UZIMA LOPATA I MAPA I KRECE SE U LOV!!!

NEVEROVATNO!