KNJIGA ZIVOTA

KNJIGU ZIVOTA SAMI PISEMO. A ONDA DODJE I TA STAROST I DUGO OCEKIVANA PENZIJA.  I NE ZNAM DA LI DA SE RADUJEM JER MISLIM DA SAM URADILA VELIKI POSAO I DA JE SAD SVAKA ISPISANA STRANICA ( CITAJ SVAKI DAN ) DAR SA NEBA ILI IPAK DA SE PRISECAM PROSLOSTI I RAZMISLJAM DA LI SAM IMALA I DRUGACIJE IZBORE?  MOZDA JE VELIKA SRECA STO NE ZNAMO KRAJ I STO JE JOS BOLJE STO NE ZNAMO KADA CE DOCI KRAJ. NEMOJTE DA PRESTANETE DA CITATE. NISAM OTISLA U PATETIKU, MADA NIJE SVEJEDNO VIDETI OVOLIKO ISPISANIH STRANICA ZIVOTA.

SRBIJA JE ZEMLJA KOJA SE GRANIČI SAMA SA SOBOM. GDE ŽIVE NAJLEPŠE ŽENE A NATALITET OPADA.GDE NEZAPOSLENI NAJVIŠE RADE. GDE NA NAJPLODNIJOJ ZEMLJI ŽIVE  LJUDI KOJI GLADUJU. GDE VOZOVI KASNE PO REDU VOŽNJE. GDE SVI  IGRAJU FUDBAL A POBEĐUJU U ODBOJCI. SVI ŽURE NA POSAO A NIKO NE STIŽE NA VREME. GDE OSMOČASOVNO RADNO VREME TRAJE DVANAEST SATI. GDE JE ZDRAVSTVO BESPLATNO A LEČENJE  SKUPO. GDE SU NOVINARI SLOBODNI DA NAPIŠU ŠTA GOD IM SE NAREDI. GDE JE SVETSKA KRIZA DOBILA DRŽAVLJANSTVO. GDE SU JAVNE NABAVKE TAJNE A DRŽAVNE TAJNE  JAVNE. GDE SE RATOVI NIKAD NE ZAVRŠAVAJU. GDE SE ISTORIJA PONAVLJA SVAKI DAN.

DODAO BIH: GDE SU NAJBOGATIJI ONI KOJI NIKAD NISU RADILI. GDE JE STRANA VALUTA UZETA ZA DOMAĆU. GDE  LJUDI SLAVE SLAVU A PSUJU BOGA. GDE PAMETNE ZBOG NERAZUMEVANJA PROGLAŠAVAJU LUDACIMA A LUDAKE SPOSOBNIMA. GDE NEPISMENI PIŠU ISTORIJU. GDE SU ZAKONI NEZAKONITI A ANARHIJA NORMALNO STANJE.GDE VLAST PREZIRE GRAĐANE KAO NEŽELJENE SVEDOKE.

GDE SE ŽIVI OD BUDUĆNOSTI JER NA SADAŠNJOST NEMAMO PRAVO. GDE SE SVAKO SVAKOME SMEŠKA A NIKO NIKOME NE ŽELI DOBRO. GDE SUDSKI POSTUPCI TRAJU DUŽE OD ŽIVOTA. GDE SU SAMO POPLAVE NAČIN NAVODNJAVANJA ZEMLJIŠTA . GDE PRIZIVAJU DIKTATORA A DEMOKRATIJU SMATRAJU POREZOM NA BUDALE.GDE SMATRAJU DA ĆE ZEMLJA DUŽE NAPREDOVATI AKO ŠTO VIŠE NAZADUJE.

PA TI PREŽIVI AKO SI NORMALAN.SREĆA ZA DRŽAVU DA JE TAKVIH SVE MANJE. NORMALNI SVAKAKO NIKOM NISU POTREBNI.A I SAM ŽIVOT  JE NAJVEĆI PARADOKS; ŽIVIŠ SAMO DA BI UMRO, REĆI ĆE NAM ONI KOJI  MISLE  DA JE VREME BESKONAČNO A ONI NA VLASTI  BESMRTNI .

Ovaj tekst je preuzet iz novina objavljenih u Cikagu sad vec daleke 2012-te. Nista se naravno od tad nije promenilo, cak naprotiv sve je mnogo gore. I u Srbiji ,a i na planeti uopsteno. Sada treba naci snage i prihvatiti sve zdravo za gotovo. Kao i na licnom planu gde me  izbori moje dece ( njihovih partnera)  ozbiljno zabrinjavaju. Jedino resenje kao sto rekoh, da bi povratila makar  malo dusevni mir  jeste da sam resila sam da sve prihvatim bez daljeg razmislanja ( SBBKBB). VRACAM SE PISANJU STRANICA KNJIGE SVOG ZIVOTA. DECA NEK SAMA PISU SVOJE ( SVIH CETVORO). TAKO JE JEDINO PRAVEDNO.

Koncept zivota po meni je patispanj, otud i ime mojih blogova ,a i profila na Fejsu gde sam dodala i  malo misterije. Dakle proslost, sadasnjost i buducnost, secer, jaja, brasno. Nije mi proslost bila bas savrsena. Bilo je mnogo patnje od  detinjstva pa  sve do sad. Deca su mi donela neverovatnu srecu i radost ali su mi odnela mir zamenivsi ga stalnim nemirom ( brigom). Toliko o seceru koji predstavlja proslost jer se podrazumeva da su secanja slatka. Pa opet bez obzira na sve mogu da kazem da nista ne bih promenila ( mislim sto se izbora tice) mozda samo da sam u momentu kad sam ih birala bila dovoljno srela za njih. Mozda bas zbog toga nisam imala preterano mnogo srece. I nemojte mi ono svako je kovac svoje srece. Nije. Milion stvari uticu na nas i urusavaju nam srecne momente. Istinski je srecan samo onaj koji je spojio vise momenata u neki duzi period.

Sadasnjost - jaja -zivot. Mnogo bolje od proslosti. Znam na cemu sam. Zavrsila sam zivot sa covekom za koga sam se udala iz neverovatno velike ljubavi. Ostarili smo zajedno. A brak kao i svaki i lep i dobar  i los i ruzan.  Ipak zajedno smo i tu smo jedno za drugo. Deca starija ( sin i cerka zive sa svojim partnerima) dvoje mladje dece ( sin i cerka) jos uvek traze svoje srodne duse. Od sestoclane sad smo cetvoroclana prosecna  porodica. Mislim na gomilu statistika i potrosacku korpu gde je uvek 4 clana domacinstva. Neobicno narocito sto je stariji sin skoro otisao pa se jos navikavam. Imam unucicu - bice ih jos nadam se. Dakle sve  usvemu vrlo cudno za Vodolije, al meni odgovara ovo kad znam sta je realnost ( sto je svojstvenije jarcevima). Tako je kako je i neka je sto bi rekli - samo da je zdravlja i ponesto zdrave pameti.

Buducnost - brasno. Pa nece me bas prekriti brasno nego zemlja, a ako je zaista srece da zemni ostaci ostanu  u noj  a duse odu  u paralelni univerzum onda znam sve i o buducnosti. Svu srecu ovog sveta zelim svojoj deci, a ja da se malko jos ogrejem na njihovoj ljubavi. Moju bezrezervnu i beskrajnu ljubav imaju jos od stomaka. 

Paradoksi i teorije zavere obelezile su moj zivot. I sada "pod stare dane" ne odustajem od njih pisuci blogove. Jednoga dana posluzice nekome kao vremenska kapsula jer su  u njima skupljene najinteresantnije i najvaznije informacije jos od 2014-te godine.

Penziju ne smatram kaznom ili krajem zivota. Naprotiv, meni se sad  stvarno otvara jedan potpuno novi zivot. I volela bih da potraje.

PENZIJA JE VREME ZA ZAVRSNE RADOVE NA KNJIZI ZIVOTA. NE TREBA SE OPRASTATI PRE VREMENA ALI NE TREBA NI OTICI A DA NE DOVRSIS ONE NAJVAZNIJE LJUDSKE POSLOVE. DA DO KRAJA ZIVOTA OBASIPAS LJUBAVLJU I PAZNJOM SVOJE NAJMILIJE KOJI CE VEROVATNO UZVRATITI ISTOM MEROM. UZIVATI U SVAKOM  POKLONJENOM MOMENTU ZIVOTA I HVALA BOGU DA VISE NEMA NIKAKVOG BIRANJA. SVE JE ODAVNO ZAVRSENO. ( IZABRATI SKOLU, MUZA, STAN, POSAO, KOLIKO DECE I TAKO). KONACNI IZBOR NIJE NA MENI. PA UZIVAJTE DRAGI PENZIONERI, I NE OSVRCITE SE MNOGO NA PROSLOST, A NI BUDUCNOST. ZIVITE SVAKI DAN KAO DA JE POSLEDNJI JER....

STA SE FEMKAS?

 TAKO SE NEKAD GOVORILO ZA DEVOJKE KOJE KAO NECE A OCE! UVEK JE BILO TU PROBLEMA U KOMUNIKACIJI MUSKARAC-ZENA, A SADASNJI DOGADJAJI POKRENULI SU CITAVU LAVINU PRICA O TOME GDE JE KRAJ UDVARANJA ,A GDE POCINJE SILOVANJE. OVAJ PUT NE BIH O PSIHOLOSKOM SILOVANJU KOJE PODJEDNAKO UPOTREBLJAVAJU I MUSKARAC  I ZENA.OVDE JE REC O SILOVANJU KOJE VRSI MUSKARAC NAD ZENOM JER JE JACI FIZICKI. I CITAVA TA PRICA SA GLUMICAMA, GLUMCIMA, PROFESORIMA GLUME PRERASLA JE U KOMAD SA VRLO BIZARNIM KRAJEM . KAO ZENA VERUJEM I MILENI I DANIJELI KOJE SU PRIJAVILE MIKU ALEKSICA I BRANISLAVA LECICA ZA SILOVANJE. ALI POSTAVLJA SE PITANJE ZASTO JE TO BILO POTREBNO? I DA OVDE NECU PRICATI O TRAGEDIJI MLADIH DEVOJAKA I DEVOJCICA NA ZALOST, ZA SILOVANJA U SVIM PERIODIMA ZENINOG ZIVOTA. OVO JE PRICA O GLUMCIMA.

Prvi je u medije dospeo Mika koji je profesor glume u prestiznoj privatnoj skoli (svojoj naravno). Ako je zloupotrebio polozaj kao sto to cine direktori i vlasnici preduzeca  nije niposto olaksavajuca okolnost zato sto je u ovoj situaciji zloupotreba od strane profesora (pedagoga), sto u mnogome menja celu pricu. Znate profesori se danas mnogo vade na te Lolite koje su rodjene zavodnice, a oni eto od "krvi i mesa" pa ne mogu da odole. Te oni jadni "padnu" na deciju nevinost koja im se prikazala kao Saloma. Da, devojcice jesu danas mnogo drugacije nego nekada ,manje stida i srama, vise bahatosti u ponasanje i kupljena prica od starleta i poznatih faca o zavodjenju matoraca.Pa ipak, profesor  u njiuma MORA da vidi devojcice ili mlade devojke ,a ne seksualne objekte jer on je tu odrasla i odgovorna osoba. A devojcice  i devojke koje su zacrtale da zele biti glumice mozda i jesu probale igru zavodjenja ne bi li dobile neku ulogu koja ce im pomoci u kasnijoj uspesnoj karijera, ali ponavljam na profesoru je ako je to bilo u pitanju da kaze STOP! S druge strane ako je on stvarno predator i morao je svaku nevinost da pokvari onda nema dovoljne kazne za njega. Znaci sta god da je u pitanju nema opravdanja.

Sto se tice Lekinog slucaja koji je taziji ovih dana vec su poceli Danijelu da provlace kroz medije u fazonu - nimalo naivna mala, cak naprotiv vrlo provokativna. Sad kod Leke ako je optuzba istinita moze takodje da se kaze da je u pitanju  zloupotreba polozaja - ovde kao starijeg poznatog i priznatog glumca, mladjoj koleginici na pocetku karijere. Ona zeli ulogu, on mladu devojku. Silovanje verovatno  nikada Leki nije bilo potrebno jer svi znamo kakv je smeker, ali opet kad se ostarilo - ko zna? Vrlo je velika mogucnost da sem sile nije imao vise drugih argumenata. Opet ponavljam ako se dogodilo. Jer kod silovanja svedoka nema. Sve je izmedju muskarca  i zene i seksa sa odobrenjem ili bez. Femkanje ( uzasan izraz) ili dvoumljenje hocu ili necu vrlo cesto se lose protumaci. Ali dovoljno je zaista reci samo NE  da bi seks bio na silu.

Malo zbunjuju price tih glumica koje kazu da su bile vise puta silovane tokom vremena. Meni nepojmljivo. Zar posle prvog ima i dalje? Zar to prvo nije i jedino? Ne razumem. Ali glumci su to.

Igra koju svaka žena igra i u kojoj muškarac uglavnom bude nadigran. Zove se femkanje.
Početni nivo: riba vam diskretno da znak da joj pridjete i kad to i uradite ona vas iskulira (kao, u pitanju je nesporazum);
napredni nivo: riba vam dozvoli da je startujete, prihvata priču i taman kad ste pomislili da je vreme da krenete u akciju, ona vas ohladi(ohoho, ko se to nama primio!)
profesinal: Pusti vas da je muvate i smuvate i mazite i odvedete u krevet, a onda...
a) u pola posla histerično zapomaganje (silovanje!!!)
b) dozvoli vam da završite posao, uživa maksimalno sa vama, popijete pićence, i onda zove policiju da prijavi SILOVANJE!!! 

Dame koje glume da su teško osvojive ili su zaista takve zapravo imaju dobru strategiju.
Naučnici su analizirali odgovore ljudi iz četiri različite studije, a sve su one bile u vezi sa partnerskim odnosima. Uočili su da su i muškarci, ali posebno žene koje su glumile da su teško osvojive, završili s kvalitetnijim partnerima, odnosno partnerkama.Teska osvojivost najcesce se GLUMI! Zapravo kod oba pola je utvrdjeno " femkanje". S tom razlikom sto se zene prave nedostupne, a muskarci nezainteresovani. Pa u vecini slcajeva to je ipak samo maska (citaj gluma).

I sta je femkanje?
Da li je to loša osobina ili vrlina onih koji nastupaju "s merom"?
Mislim da se vreme, koje je nekoj osobi potrebno da donese neku odluku, ne mora obavezno nazvati prenemaganjem (iako nestrpljivost druge strane može izazvati baš taj osećaj). Veliko je pitanje ŠTA je "prava mera" ... i gde je tačno ta granica gde neko simp(tom)atično i dražesno femkanje počinje da poprima sve bljutaviji ukus.

Može se igrati na raznim stupnjevima intenzivnosti.

1.    „Femkanje" prvog stepena, ili „Šta Vam pada na pamet", vrlo je omiljeno na društvenim skupovima,  a  sastoji se u osnovi od blagog flerta.  Bela daje znak da je dostupna i uživa u udvaranju koje joj priušti muškarac. Ali čim on otvori karte, igra je gotova. Ako je pristojna, ona mu može prilično otvoreno reći: „Hvala Vam na komplimentima, bilo mi je veoma prijatno." A zatim krenuti u nova osvajanja. Ako je manje darežljiva, prosto će otići.

Vešta igračica može da rastegne ovu igru u nedodogled, ako je skup dovoljno velik, tako da ona može da se prebacuje s mesta na mesto, a muškarac mora da preduzima složene manevre da bi je sustigao, a da to ipak ne bude suviše upadljivo. 

 2.   U „Femkanju" drugog stepena, ili „Indignaciji", Bela nalazi samo sporedno zadovoljstvo u udvaranju Crnog. Njeno glavno zadovoljstvo dolazi od odbijanja tog udvaranja, pa je ova igra u svakodnevnom govoru poznata i kao „Sjaši, volino".  Zna te kako se zvao Leka u "Sivom domu" - Crni!Ona daje Crnome mnogo veće nade, tako da se on mnogo ozbiljnije uključuje u igru nego kod „Femkanja" prvog stepena, ali je i njeno uživanje veće dok posmatra u kakvom je čudu on kad doživljava odbijanje. Crni, naravno, ni sam nije tako naivan kao što izgleda, te dosta doprinosi i sam tome da se uvali do guše. Obično je to sa njegove strane neka vrsta igre „Šutni me".

 3. „Femkanje" trećeg stepena je mračna igra koja se završava ubistvom, samoubistvom ili bar sudjenjem. Ovde Bela navlači Crnog na kompromitujući fizički kontakt, a potom tvrdi da ju je zlikovački napastvovao ili da joj je naneo nepopravljivu štetu. U najciničnijoj varijanti Bela može da mu dozvoli čak i da dotera polni čin do kraja, kako bi izvukla i to uživanje od njega pre nego što se uskopisti. Ona može to da pokaže odmah, vičući na sav glas da je silovana, ali i mnogo kasnije, kao u slučajevima samoubistava ili ubistava kojima okončavaju dugotrajne ljubavne avanture. Ako odluči da igra na silovanje, neće joj biti teško da potkupi lažne svedoke ili da dobije podršku od bolesnih i radoznalih predstavnika štampe, policije, savetodavaca ili rodbine. Medjutim, ponekad se ovi „saveznici" mogu cinično okrenuti protiv nje, pa ona gubi inicijativu i postaje oruñe njihovih igara.U nekim slučajevima treća lica obavljaju drukčiju funkciju. Ona nameću igru Beloj protiv njene volje, jer hoće da igraju „Hajde, pobite se vas dvoje". Oni je stavljaju u takav položaj da ne može da sačuva svoj obraz ako ne optuži partnera za silovanje. Ovo se naročito dogadja devojkama pre punoletstva. One bi često volele da nastave započetu vezu, ali zato što je pukla bruka ne ostaje im ništa drugo nego da romantičnu ljubav pretvore u „Femkanje" trećeg stepena.Covekova sposobnost da izbegne uvlačenje u ovu igru ili da drži kontrolu u svojim rukama zavisi od njegove sposobnosti da razlikuje prave izraze osećanja od poteza u igri. Ako poseduje takvu sposobnost, onda može lepo da se zabavlja u lakom flertu „Sta Vam pada na pamet". 

SHVATILI STE NADAM SE KAKO TREBA OVU PRICU. BEZ DA IKOGA NAPADAM ILI OSUDJUJEM, NITI DA BRANIM I NE VERUJEM .SVE OPCIJE SU MOGUCI JER FEMKANJE JE CUDO, A IZ FLERA SE LAKO DODJE DO SILOVANJA! MISLIM, NEKIMA JE TO LAKO I NORMALNO!

VRATITE SRAMOTU I OSECAJ STIDA

 IZGUBILI SMO TAJ OSCAJ ZA STID ISRAM ZATO NAM I DRUSTVO PROPADA MORALNO, TE SAM OSETILA POTREBU DA NAS SVE PODSETIM STA TO BEHU STID I SRAM .

Stid je jedna od najvažnijih ljudskih emocija. To je moralna maksima, koja po mnogo čemu određuje čovjekovo ponašanje. To je je univerzalno ljudsko osjećanje, koje pošteni osjeća i ispoljava, a manje pošten i nepošten ne osjeća ili ne ispoljava javno. Stid je izuzetno vrijedna čovjekova emocija, koju čovjek u trci za materijalnim dobrima sve više gubi, jer postaje pohlepan i beskrupulozan, pa zaboravlja da se stidi. A šta je čovjek bez stida? Lično mislim da bez stida nema ni poštenja ni čista obraza.
Kao duboko moralno osjećanje stid se ispoljava se kao sramota, osjećaj krivice, grijeh, kajanje, ljutnja na samog sebe, iz koje proizilazi i griža savjesti…I danas se stidim kad uradim neko loše djelo, kad mi otkriju neku svjesno ili nesvjesno načinjenu grešku, kada me uhvate da ne znam neku većini znanu stvar. Svi se mi manje ili više krijemo ili se pokrivamo osobinom stida.

Ranije smo često mogli susresti dijete, ali i odraslu osobu, koja se znala postidjeti ako je u nečijem prisustvu načinila neku grešku ili je zatečena u nekoj nedozvoljenoj radnji. Rumenilo obraza, greške znoja na čelu ili neki drugi tjelesni simptomi bili su izraz postiđenosti, nelagode, kajanja, izvinjenja…Nekad se i u nasilniku pojavi stid kad vidi šta je svojim nasilnim postupkom uradio. Nema stida samo onaj koji se i ne trudi da prikrije svoje loše ponašanje.

Sram je jedan od skrivenih ljudskih osjećaja. Osjećaj srama je drugačiji od osjećaja krivnje. Osjećaj srama je fokusiran na karakter osobe, na to kakva je osoba, a osjećaj krivnje je fokusiran na ono što je osoba uradila.

Stid a iz njega sram je subjektivni doživljaj zbog nesmotrenog ponašanja u nekoj situaciji. Obično nastaje u porodici u kojoj su roditelji skloni prepirkama i svađi. To je osjećaj sramote u čovjeku kad čini nešto nemoralno i bude otkriven, pa počinje da se kaje zbog učinjenog. U tom slučaju se osjećaj stida transformiše u kajanje.eko se stidi što je siromašan, neko se stidi svog porijekla, stidi se svojih roditelja, vlastitog izgleda, boje kože…Žene se stide velikog stomaka, prekomjerne debljine tijela…Takav stid je štetan i pretjeran i kao takav može dovesti do poremećaja ličnosti i depresije. Može izazvati i duševni poremećaj.tid je izvorno osjećanje veoma prisutno kod djece dok su mala, u dobi dječačkog i mladelačkog uzrasta, a kod nekih dok su živi. Osjećanje stida postoji u većoj ili manjoj mjeri kod svakog djeteta, a uslovljen je njegovom psihofizičkom prirodom. 

Stanje stida izvorno nastalo po rođenju dalje razvijaju roditelji, a nerijetko je i potstiču nesmotrenim primjedbama  – “Sram te bilo, šta si to uradio!” Da se oslobodi pretjeranog osjećaja stida djetetu treba pružiti mogućnost da izrazi svoje mišljenje u svim okolnostima i ne omalovažavati ga ako pri tome nešto pogriješi. Kada dijete odraste dječje osjećanje stida zamjenjuje osjećanje krivice…

U mojoj generaciji i nekoliko generacija prije ali i u kasnijim, rijetko je bilo sresti dijete koje se nije postidjelo kada je zatečeno u nekoj nedozvoljenoj radnji. Učenik se stidio kad učitelj pred njegovim roditeljima govori o njegovom lošem ponašanju, sklonosti tuči i pušenju ili iznosi njegove loše ocjene, a sve u težnji da izazove pozitivne promjene…

Stid tokom vremena prelazi u stidljivost. Crvelio lica, znojenje dlanova, knedla u grlu, zamuckivanje, snažno lupanje srca i drhtanje su često vidljivi tjelesni simptomi stidljivosti. Neki dobri đaci zastide se kad ih zovu štreberima…Stidljivost djeteta povezana je sa plašljivošću, nesigurnošću, osjećajem manje vrijednosti, zbog kojih dijete bježi u izolaciju i gubi vjeru u svoje sposobnosti. 

Dječji stid je često pretjeran. Pretjerano osjećanje stida je izraženo naročito kod djece sa govornim i tjelesnim manama. Ovaj osjećaj se često javlja kod djeteta previše zahtjevnih roditelja, koji od svog djeteta traže stvari koje su iznad njegovih stvarnih mogućnosti i kod roditelja koji su previše zaštitnički postavljeni prema svom djetetu. Da li će taj osjećaj nestati, razviti  se samo do potrebnih korisnih granica, ili prerasti u pretjeranu mjeru i postati štetan za moralni i intelektualni razvoj djeteta najviše ovisi od porodičnog odgoja.

.e dvije različite ljudske emocije obično se trpaju u isti koš, iako su različite. Stid je odnos prema budućnosti, a sram odnos prema prošlosti. Sramota govori o stanju bića. Sramotno je ne imati stida. Kad imamo osjećaj da smo nedostojni nekog djela, osjećamo se posramljeni.
Stid bi trebao spriječiti da se sutra zbog nečeg ne sramiš. Umjerena razina srama je znak vrline. Ako čin nije učinjen, ne možeš se ni sramiti, jer nemaš zašto.  Oni koji nemaju stida, ne mogu ga ni razumjeti.

U našem vremenu sistem vrijednosti je totalno poremećen. Od kad je društveni moral pao, stid je u mnogima nestao. Sve je više ljudi bez skrupula…Stid je ubijen vulgarnošću i beskrupuložnošću.. Ubijen je pomamom i pohlepom. Nedostatak srama je naročito vidljiv kod onih koji bi nam trebali biti uzor.

A nekad je čist obraz bio čovjekova neprocjenjivo vrijedna imovina, kojom je branio svoju čast i dostojanstvo, a koju su danas mnogi zauvijek izgubili. Ranije se događalo da čovjeka optuže za nešto zbog čega se postidi i zatvori u kuću, pa iz nje  ne izlazi, jer mu je ugled je u pitanju. Srami se susreta i izbjegava ih sa onima kojima je razlog njegova stida poznat. I ne samo da se on zastidi, već  je sva njegova familija nosila tu ljagu i pokušavala da se opravda i skine je sa sebe. U to vrijeme često se mogla čuti ona narodna “Čega se pametan stidi, time se budala ponosi”. Lično mislim da ova poslovica daleko više pristaje ovom vremenu, nego onom u kom je nastala. kstrenma bestidnost je sve prepoznatljivija osobina psihopatoloških osoba. Danas se ubice ponose što su ubijali, kradljivci što su pokrali, nevjerni supružnici što su varali, podmićeni čista obraza i dalje primaju mito…Sve je postalo dozvoljeno. Srama i stida ni za lijeka. Nema kajanja ni stida, ni za osvjedočene ubice i počinioce genocida. Kad nekom kažeš –  sram te bilo, on ti se u oči smije.

Stid muči posebno one koji se pretjerano stide. A društvenu zajednicu muče oni koji se ne znaju postidjeti. Uzroci  stida i sramote dobrim dijelom su rezultat društvenih prilika i moralnih normi koje vladaju u društvu. Dok stid kod mlađih ima pozitivan efekat, stid starijim umanjuje kvalitet  njihova života.

Stid je u nama povezan s težnjom da mi i naše djelo budemo prihvaćeni od drugih, i kad sumnjamo u sebe i kad smo skeptični zbog nečeg u nama za što bi mogli očekivati kritičan stav drugih, koji se manifestuje u vidu izrugivanja, podsmjeha, kritike… 

Pojedinac misli da je u nečem loš ili da nešto pogrešno radi, pa se stidi…

Neki se stide jer misle da nisu dovoljno lijepi, da imaju neku manu koja ih obilježava. Da ne bi drugi u nama prepoznali stid, izbjegavamo čak i razgovarati o razlozima zbog kojih se stidimo.. U nastojanju da pobjede stid ljudi se služe poricanjem, povlače se u sebe, idaljuju se od ljudi… 
Stid je posljednja brana; kada stid pukne, u čovjeku nije ostalo previše od čojstva. Gubi se i osjećaj krivnje, koji je važno imati ako smo učinili nešto pogrešno. Osjećamo se krivim jer znamo da smo se trebali ponašati  drugačije. Krivnja je koristan signal savjesti, jer nas upozorava da smo prešli granicu i ona nas može navesti da se popravimo. Pretvaranje krivnje u sram rijetko je korisno. Jedno je reći – lagao sam, a drugo vjerovati da sam lažov.udeći po stranoj štampi, u Americi se sredstvo kažnjavanja javnim ponižavanjem i izlaganjem na „stubu srama“, uveliko vraća u modu.  Ovo je naravno samo varijacija na temu „stuba srama“ koji se koristio još od pamtiveka kao način javnog ponižavanja prestupnika. Žrtva bi bila vezana za stub satima a posmatrači bi je gađali i povređivali različitim predmetima. Cilj je bio da se osoba stigmatizuje i na kraju postidi pred svojim (ne)delom. Fizički bol je bio neuporediv sa bolom koji je je proisticao iz osuđujućih pogleda gomile. Izazvati u nekome emociju stida, kazna je sama po sebi.

Stid je, prema opštem viđenju, štetna i loša emocija. Nije poželjno da se stidimo, a preteran stid utiče i na naše mentalno zdravlje. Sklonost ka stidu povezuje se sa besom, iritabilnošću, socijalnom fobijom, anksioznim poremećajem, depresijom, poremećajima ishrane, post-traumatskim stresnim poremećajem. Ispada da je stid definisan isključivo kao problematičan. Da li je onda moguće da postoji uopšte i pozitivna strana stida?

Evoluciono gledano, stid se razvio putem prirodne selekcije kao vid prilagođavanja – on pomaže da individua održi svoj status u grupi kao i odnose sa drugima. Stid se javlja onda kada je naš društveni self pod pretnjom a osećaj pripadanja ugrožen, tj onda kada nismo odgovorili društvenim standardima.  Samim tim, određena grupa autora smatra da ova emocija, kao i sve druge, može biti funkcionalna koliko i problematična. Stid je funkcionalan ukoliko nas motiviše da ispravimo svoje ponašanje, a postaje problematičan ukoliko nas motiviše na izbegavanje odgovora (izolujemo se ili napadamo i krivimo druge jer eksternalizujemo krivicu).  U racionalno-emotivno bihejvioralnoj terapiji, to bi se zvalo „zdravim“ i „nezdravim“ vrstama osećanja – doduše, prema ovoj teoriji, stid ostaje isključivo u kategoriji „nezdravih“, dok bi „zdrava“ verzija stida bilo osećanje razočaranosti.

Istraživanja na ispitanicima osetljivim na iskustvo stida, pokazuju da do izbegavanja kao reakcije dolazi onda kada uzrok stida vidimo kao nešto što se teško prevazilazi ili kao grešku koja se ne može ispraviti (na primer, ukoliko ispitanik nije imao priliku da se izvini onome koga je povredio). U suprotnom, sramota ih je motivisala da preduzmu neku akciju kako bi popravili sliku o sebi, odnos sa drugima ili status u društvu. Psihološko izbegavanje stida poricanjem, ignorisanjem ili potiskivanjem, ostavlja posledice na psihološko zdravlje.

Društveni značaj emocije stida evidentan je i po tome što se osoba koja izražava stid i sramotu, od strane drugih ocenjuje pozitivnije u odnosu na one koji takve emocije ne pokazuju. Ako jasno drugima damo do znanja da se osećamo postiđeno, bezvredno, i da imamo potrebu da se izvinimo, to nešto govori i o našem moralu i razumevanju situacije, zbog čega nas ljudi posledično prihvataju.

Koliko korisno može biti osećanje stida, najjasnije pokazuje istraživanje psihološkinje Džun Tengni sa Džordž Mejson Univerziteta, koja je poredila efekte osećanja stida i krivice na populaciji zatvorenika. Džun je zapravo htela da dobije odgovor na pitanje da li će kriminalci koji osećaju stid ponoviti zločin?

Prethodno je potrebno napraviti razliku osećanja stida i krivice. Krivica se naime povezuje sa određenom situacijom i činom koji smo napravili („Uradio sam nešto loše time što sam ukrao“), dok se stid povezuje sa procenom selfa, onim što mislimo sami o sebi („Ja sam loša osoba jer sam ukrao“). Džun je očekivala da će krivica biti efikasnija od stida u sprečavanju budućih kriminalnih dela.

Stid dakle može biti i funkcionalan i problematičan, u zavisnosti od toga na šta nas motiviše i koja uverenja stoje u njegovoj osnovi. Glavna funkcija stida je da nas spreči da ugrozimo društvene odnose, da vodimo računa o tome šta drugi misle, procenimo svoje ponašanje i budemo motivisani da ga ispravimo.

Uprkos lošoj reputaciji, stid je emocija kao i svaka druga, što znači da sam po sebi ne može biti negativna.  Pod određenim okolnostima, može biti od koristi.  Ne ustručavajte se, da se ponekad, bar malo, zacrvenite i postidite.edna od najčešćih situacija u kojoj će netko osjetiti sram je kad ga uhvate laganje. Stoga je ova riječ pomalo slična sramoti, iako je općenito bolniji osjećaj od ove posljednje. Sramota se također smatra socijalnim aspektom. To je vrlo širok pojam koji može imati mnoge podvrste poput istinske, lažne, toksične i opake sramote.

Suprotno tome, sramota se općenito koristi kao pridjev. To je kada neko osjeća krivnju ili stid. Kad se osobi to dogodi, sigurno je opisati da ju je sram. Dobar primjer upotrebe riječi sram vidi se u ovoj rečenici. "" Zar se ona uopće ne stidi što je u školi ukrala stvari iz razreda? "

Ukratko, sram i stid su dvije vrlo različite riječi zbog sljedećih razloga:

1. Sramota se općenito koristi kao imenica, a stid se obično koristi kao pridjev.

2. Sramota je stvarni osjećaj (afekt ili emocija) koji se smatra bolnim dok sramota osjeća sam sram.

PRVDA ZA STID I SRAM. VRATITE NAM  STID I SRAM U DRUSTVO. BEZ NJIH SMO TOTALNO MORALNO RASPALA MASA.

 

STA JA TU MOGU? II DEO

I TAKO SMO PRICALI O TOME DA SVAKI POJEDINAC MORA DA CUVA NASE MESTO ZA OPSTANAK, NASU PLANETU. A DANAS BIH PROBALA DA KAZEM NESTO O TOME KAKO SVAKI POJEDINAC MOZE DA UTICE NA DRUSTVO U KOME ZIVIMO I KOJE JE NA ZALOST VRLO BOLESNO! UBEDILI SU NAS DA NAM NE TREBAJU NI VASPITANJE NI OBRAZOVANJE,NI KULTURA. UBEDILI SU NAS DA NAM NE TREBA NI ISTINA NI PRAVDA NI POSTENJE!

 Svako progresivno društvo trebalo bi da teži ka tome da svoje pripadnike obrazuje u duhu moralne autonomije, kao slobodne i moralno odgovorne ličnosti. Samo su totalitarni režimi opsednuti održavanjem podaničkog mentaliteta i autoritarne svesti. Takvim režimima je neophodna dominacija moralne heteronomije i pojedinaca bez sopstvenog moralnog stava i bez mogućnosti samoodređenja. Dugotrajna moralna kriza može dovesti do potpunog moralnog raspada jednog društva.

Treba istaći da da istorija ne poznaje nijedan primer opstanka neke ljudske zajednice u kojoj je došlo do moralnog raspada.

Pravi problem ipak vidim u jednoj drugoj krizi – krizi morala slušajući dnevno zbrku: danas više nikome nije stalo do nikoga; nema više morala; svi su nepošteni i korumpirani. To čujem ne samo kao nezadovoljstvo i ogorčenosti nego što je još teže kao pokušaj prihvaćanja nemoralnog postupanja kao uobičajenog široko rasprostranjenog i normalnoga. Kriza morala nije kad mali broj pojedinaca postupaju kriminalno i krše zakone nego kad pošteni ljudi nezadovoljni sa stanjem počinju prihvaćati nemoralno ponašanje kao normalno te postaju zapravo pritajeni kriminalci: prepisuju u školi varaju na porezima gomilaju dugove ne misleći ih vraćati….

A opravdavaju se time što tvrde da je moral nestao. Kao što ni sunce na nebu nije nestalo kad ga zakriju oblaci tako ni moral ne može nestati. Kriza morala je kad pojedinci traže opravdanje za svoje nemoralno postupanje a većina šutljivo promatra ili tek licemjerno uzdahne zbog teških vremena i traži priliku da se i sama okoristi krizom morala. Tako gubimo glavni motiv našeg ljudskog nastojanja – smisleni moralni cilj.

Znamo mi i u krizi da je moralno ne činiti drugome što ne želiš da se tebi čini. I da se to pravilo ne može promijeniti pa ma koliko god mi lagali o tome.

Više se ne zna što je zdrav razum. Kako se ne bi znalo? Zdrav razum nije ni pjesnička figura ni komplicirana matematička formula. Zdrav razum nije podložan našim interesima kao ni moral.

Moralno postupanje nije borba za vlastite ciljeve nego za uspostavljanje pravila koja će omogućiti opstanak zajednice. Ako pobrkamo moralno i nemoralno dogodit će nam se da ćemo gubiti volju za život zajednice i za život sebe u toj zajednice jer će zajednica biti trula jabuka ili kako se to može reći – loš okvir orijentacije.

Samo smisleno moralno postupanje tjera apatiju i beznađe – to je meni psihologično, a vama?pornim ponavljanjem rečenica u kojima se spominje zastrašujuća riječ – kriza – punimo novine one malo žute i one koje su puno žute. Kriza nam je česta tema u emisijama na televiziji, tv-razgovorima i dnevnicima. O krizi pričamo s prijateljima izvan kuće. Krizu imamo za obiteljskim stolom za doručak, ručak i večeru. Neki krizu nose sa sobom i u postelju pa je žvaču prije nego što zaspu i nastave čim se probude. Kriza je postala popularna tema. Govorimo o njoj ozbiljno, zabrinuto, iskreno i zainteresirano. Ili nam ta riječ kriza služi za neke druge svrhe. Koristimo je da bi se opravdali:ne javljamo se prijateljima ni rodbini – kriza je; ne posjećujemo i ne pozivamo ni prijatelje ni rodbinu – kriza je. Zatvaramo se u svoj dnevni boravak ili još gore gotovo da ne izlazimo iz svoje spavaće sobe. Odlazak u kuhinju nam je – izlet. Šetnja do dućana – ekskurzija.

Što mi to svi skupa radimo? U prvom redu sebi a onda i drugima oko sebe, šaljemo tu poruku uporno i nezaustavljivo je ponavljajući. Ono što drugima govorimo – vraća nam se kao bumerang jer onda ti drugi to ponavljaju i govore nama. Ne komuniciramo uopće ili jedni drugima kukamo, žalimo se. Ako se neki naš poznanik ili kolega nasmije, dočekamo ga s čuđenjem: Na čemu si ti? Kome je još do smijeha?

Na nagovor nekih koji su sačuvali dio svojeg elana i koji su svjesni da nam kretanje u fizičkom i psihičkom smislu može učiniti dobro, odgovaramo negativno. Odbijamo pozive na druženje kad stignu do nas. Ne slušamo savjete da ima smisla tražiti posao iako je veliki broj osoba tvoje struke također nezaposleno.

Kriza nije – nemati. Kriza je odustati od želje da se pokuša naći i imati. Kriza je prestati željeti jer mislimo da se želje ne mogu ostvariti. Tako je u sferi materijalnoga.

Krizu iz sfere materijalnoga ne smijemo seliti u sferu emocionalnih odnosa. Nitko ne bi smio zaboraviti da se i u krizi može komunicirati na pozitivan i duhovit način. Nismo u emocionalnoj krizi ako to ne želimo biti. Ako imamo nekoga kome je stalo do našeg osmjeha – nasmiješimo se. Uvijek se možemo dragim ljudima nasmiješiti i zagrliti ih. Uvijek možemo jedni druge potapšati i ohrabriti. Ulijemo li dozu optimizma kod nekog tko nam je blizu time ćemo i za sebe napraviti nešto dobro. Emocionalno investirati se ne samo može i u krizi nego se, meni se tako čini, baš posebno mora ulagati pozitivne emocije.

Ako pokleknemo i odustanemo od želja, od smijeha, ako zaboravimo da su zagrljaji besplatni, ako pristanemo na opći trend kukanja i zapažanja beznađa i što je još gore – naglašavanja beznađa –bit će nam svima skupa još teže.

Uvjerit ćemo sebe i sve oko nas da smo u krizi i da za to ništa ne možemo.

A kriza je zapravo ona najniža točka iza koje se ne može dublje a to znači da možemo samo gore naprijed. I to uzdignuta čela! Kako ćemo dignuti glavu pitate me? Pa tako da se podsjetimo da je svima onima koji nisu osobno dio moralne krize obraz čist i da ga mogu s ponosom pokazati.

Strašnije od bilo kakve materijalne krize je moralna kriza. Onima koji su se moralno izgubili u bahatom stjecanju, treba moralni preporod jer inače neće moći ponosno podignuti svoje čelo pokazati svoj čisti obraz i krenuti dalje. Danas je jos gore nego od kada ja pamtim a to je dugih 60 godina. Poslednja godina i ovi dani sto teku ocekujuci brojke o zarazenim i umrlim od pandemije koja je vrlo zagonetna mislim da najvise ljudi umire sada zapravo od straha. Od straha za zivot i od straha u materijalnom smislu ( narocito zbog gubitka posla). Tako da ovo sto pise iznad ovih redova je potpuno suprotno onome sto se upravo dogadja, jer krizu ne mozemo resiti optimizmom i zagrljajima sa bliskim osobama. Prepusteni smo sebi samima jer su nas na to naterali. I oduzeli su nam slobodu, zdravlje, radost, srecu, optimizim, volju na zivot, nadu, sve su nam zapravo uzeli i ostavili samo strah i strepnju. A sta je to nego najnizi moguci moralni pad drustva. A sta ja tu mogu? Naravno nista, al svi zajedno bi mogli i te kako.azočarani građani varaju na porezima. Dugove prema državi ne smatraju prioritetnim Dugovi prema obitelji su česti stil života Prodavanje utakmica. Davanje mita. Kupovanje na dug koji dug kupac ne kani vratiti. Pokrivaju kriminalce, svjedoče u njihovu korist za novac. Traže vezu da bi dobili preko reda nešto na što   i drugi ljudi čekaju….Nemoguće je nabrojati sve te stvari koje radimo svakodnevno. Pokušaj da se takvo ponašanje nazove   pravim imenom se otvoreno napada kao pretjerano čistunstvo. To su ponašanja na koja smo tako navikli kao da su najnormalnije stvari. Pa zašto to uopće činimo? A imamo odličan alibi.   Svi to rade. Nema više morala. Svi bi mi se rugali kad ne bi   iskoristio priliku da prevarim. Marketinški nam se usađuju pseudo osjećaji:   sramota je pokazati prave emocije sramota je ne pratiti modu; tv-voditelji su na primjer svaki dan   u novoj odjeće i tako nas usput dodatno educiraju što bismo zapravo trebali i mi raditi – što je in osim engleskog jezika koji je naravno ultimativni in.

Na razne načine putem medije nam se sugeriraju pseudo osjećaji: moramo biti sretni, moramo se bojati opasnosti od nedostatka na primjer unosa dovoljno tekućine u organizam….Pseudo osjećaji nam stvaraju pseudo potrebe Iako imamo odličnu vodu kupujemo skupu vodu u plastičnoj ambalaži. Ti lažni osjećaji nam se marketinškim metodama nameću, a mi mislimo da su naši osjećaji autentični. Osjećamo se pametnima ili barem odlično informiranima o tome što treba činiti. I ti lažni osjećaji stvaraju u nama lažne potrebe. Ako   ih ne zadovoljimo, te naše zapravo lažne potrebe, mi smo onda stvarno autentično nezadovoljni! Kakav paradoks! Zašto ih ne zadovoljimo? Jer ih ne možemo zadovoljiti. Ne možemo ih legalno zadovoljiti. A pritisak ne prestaje. I što tada radimo onako nezadovoljni? Skrećemo. Moramo. Prisiljeni smo (ili nam   se tako čini) zaobići zakon. Nekad se jednostavno došlo do moralno ispravnog postupanja kroz sport. To je bilo jednostavno mjesto gdje su vrijednosti   bile očite a uspjesi neprijeporni. Sigurno je zbog tog Camusa – kad ga je pitao prijatelj što više voli kazalište ili nogomet odgovorio: „Nogomet. Bez kolebanja.“ Znate li da je Nobelovac Camus bio vratar i da je njegov tim osvoji Sjevernoafrička odličja i kup i   šampionat dvaput – to je bilo tridesetih godina dvadesetog stoljeća. Osjećaj timskog duha bratstva i zajedništva se   veoma se sviđao Camusu i u izvještajima reportera s utakmice Camus je često dobivao pozitivne   komentare zbog hrabre i strastvene igre. Nažalost njegova su nogometna očekivanja prestala već u 17. godini života jer je obolio od tuberkuloze koja je   tada bila teška bolest. 1950. su ga tražili iz sportskog časopisa da kaže par riječi o svojoj sportskoj karijeri. On je između ostalog odgovorio: „Nakon mnogo godina u kojima sam vidio mnoge stvari ono što najsigurnije znam o moralu i dužnosti čovjeka to dugujem sportu i to sam naučio u svom   klubu.“ Te Camusijeve riječi su se odnosile na moralnost o kojoj je pisao u svojim ranim esejima, o principu da se zauzimamo za svoje prijatelje, o vrednovanju hrabrosti i fairplaya (ferpleja). Camus je vjerovao da nas politički i religiozni autoriteti zbunjuju s   prekompliciranim moralnim sustavima da bi stvari izgledale kompliciranije nego što zbilja jesu (što omogućava autoritetima da zadovolje svoje potrebe da budu važni.) Što bi danas rekao Camus kad bi čuo što se događa u nogometu? Nadam se da bi se složio sa svima koji razmišljaju da prekršaji moralnih pravila ne mogu, ne samo ukinuti ta pravila, nego povećavaju potrebu za njihovim poštivanjem. Nakon kiša želimo još više – sunčani dan.

ZALAZUCI SE ZA OCUVANJE MORALA I PRAVIH VREDNOSTI SVAKI COVEK PRENOSI SVOJE UCESCE NA DRUGOGA COVEKA U SVOJOJ OKOLINI I TAKO REDOM DOK SVI NE SHVATE DA JE VREDNO BORITI SE ZA POMENUTE STVARI JER ZIVETI U DRUSTVU KOJE SE RASPADA POD NALETOM MORALNE KRIZE JE PRETESKO. I ZATO NIKAD NE PITAJ STA JA TU MOGU?

 

STA JA TU MOGU? I DEO

JEDNOSTAVNO JE STVARNO. POGLEDAMOSVE STA DE SE DESAVA OKO NAS I KAZEMO - STA JA TU MOGU?  JESTE JA CU DA PROMENIM NESTO. I SVI TAKO NE MOGU NISTA I ONDA SE DESAVA SVE OVO STO SE DESAVA. PROSTOSMO IZGUBILI VOLJU DA SE BORIMO ILI STO SAM VEC VISE PUTA PISALA POSTALI SMO MRTVO MORE.  I JA TAKODJE.

Šetajući plažom u predvečerje, starac je primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more.

Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra umreti.

Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione - reče starac. Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku?

Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora. Za ovu morsku zvezdu postoji razlika - reče ona.

A sada kljucna rec razlika. Sta mogu milijarderi u odnosu na obicne ljude. Milijarderi pripadaju onoj maloj grupi ljudi koja ne mora da brine o novcu. Evo samo nekih stvari koje mogu da kupe, a o kojima "običan svet" ne može čak ni da razmišlja. M ilioneri kupuju jahte, a milijarderi megajahte. Roman Abramovič je 2010. godine kupio "Eclipse" koji je platio neverovatnih 500 miliona dolara, piše portal Pun Kufer.
Najskuplja slika prodata na aukciji je delo Leonarda da Vinčija, po imenu Salvator Mundi. Ulje na platnu iz 1500. godine koje prikazuje Isusa Hrista prodato je u aukcijskoj kući "Kristiz" po 450 miliona dolara, a kupac je bio saudijski princ Badr bin Abdulah bin Mohamed bin Farhan Al Saud.Najbogatiji ljudi sveta žive u najskupljim domovima koji se nalaze na izolovanim i dobro osiguranim mjestima, a obuhvataju monumentalne posede, sa helikopterskim pistama, privatnim teretanama, bioskopskm dvoranama, bazenima itd.

Najbogatiji Indijac, tako, sa svojom porodicom živi u olakoderu vrednom 2.2 milijarde dolara.

O svemirskom turizmu naveliko se priča već godinama, ali još uvek nisu napravljeni pomaci u približavanju ove aktivnosti "običnom narodu".

NASA troši od 60 do 150 miliona dolara za lansiranje raketa u svemir, a prvi putnik koji je turistički otputovao u Zemljinu orbitu bio je Dennis Tito. Za ovu pustolovinu platio je 20 miliona dolara. Neki bogataši itekako moraju da se potrude kako bi se našli na odjavnoj špici velikog filma Stivena Spilberga ili Džordža Lukasa. Drugi ulože svoj novac u film i dobiju produkcijsku titulu.Milioneri lete prvom klasom i unajmljuju privatne avione. Međutim, samo milijarderi mogu da priuštie sopstveni avion, jer je cena održavanja Milijarderi bez problema mogu da sebi priušte privatnu podmornicu poput Tritona, koja košta oko 48 miliona dolara, a sa kojom se može doći do samog dna okeana. veoma visoka. Model kao što je Gulfstream G650 prodaje se po ceni od 65 miliona dolara.Z a novi model Tesle izdvojićete oko četvrt miliona dolara. Međutim, ako želite da vozite retke kolekcionarske primerke kao što je stari Ferrari 250 GTO iz 1962. godine, biće vam potrebno nekoliko nekoliko desetina miliona.

Napravljeno je svega 39 primeraka ovog modela, a na privatnoj aukciji 2014. godine jedan je prodat za čak 38 miliona dolara.

Da biste uspostavili zadužbinu sa sopstvenim imenom, u SAD vam je potrebno nekoliko stotina hiljada dolara. Međutim, ako želite svoje ime na zgradi, moraćete da izdvojite 15 do 20 miliona.

Boston Magazine je jednom prilikom objavio kako su upravo to cene za imenovanje krila u bostonskim bolnicama.

I da ne nabrajamo mogucnost kupovanja svih mogucih materijalnih sredstava od hrane do odece i nakita.

I zasto bi oni sad imali neki problem sa svetom oko sebe? Da li moze bilo sta sto mugu da kupe da im izmakne, A cudo jedno sta sve moze da se kupi. 

I onda ta prica sa zvezdom i sa svim zivim bicima koje je covek unistio . Vazduh,voda i zemlja su zagadjeni  i svi kazu sta ja mogu. Drustvo je zagadjeno i svi kazu sta ja mogu. Svaki pojedinac gleda samo sebe. Milijarder uziva u luksuzu a obican covek pokusava da prezivi. Za resavanje ostalih pitanja nema volje. Ljudski rod se predao. Gleda samo sebe i ocekuje da neko drugi resi probleme. A problemi su ogromni!Posledice naših svakodnevnih odluka mogu nam delovati beznačajno. Ali da li je zaista tako?  Svako ko baci papir ili konzervu na zemlju neka pokuša da zamisli kako svih 7,6 milijardi ljudi takođe na istom mestu baci po jedan papirić ili konzervu tog dana, ili isto tako učini svakog dana tokom cele godine. Gomila na koju bi svako bacio po samo jedan papirić tog dana težila bi 38.000 tona, odnosno približno težini četiri Ajfelove kule, a ista količina limenki kao težina deset Ajfelovih kula i to samo za jedan put bačenu stvar. Međutim, značaj ponašanja svakog od nas ne odnosi se samo za otpad, već i na ostale resurse, energiju i vodu. Savremeni način života i proizvodnje u proteklih 100 godina, između ostalog, proizveo je negativne posledice po zdravlje ljudi i kvalitet života na Zemlji, koje pogađaju svakog od nas. Zato svaki stanovnik Planete treba da se zapita šta se dešava sa životnom sredinom i kako mi utičemo na nju. Stručni naučni krugovi i ekološke organizacije dugi niz godina putem medija šalju ozbiljna upozorenja o problemima očuvanja zdrave životne sredine, mnoge kompanije i mali proizvođači su počele da razmišljaju i deluju u ovom smeru, međutim nedovoljna vidljivost pravih razmera ovih problema utiče na formiranje pogrešnog utiska, te veliki broj ljudi smatra da podaci o nivou zagađenosti nisu  pouzdani, iako su naučno dokazani. Takođe, u velikom broju slučajeva formiran je lični stav kako sam pojedinac suštinski ne može puno da učini za životnu sredinu i da su kompanije i fabrike te koje treba da ulože više napora da poboljšaju samu životnu sredinu, a ne građani. Nažalost, takvo razmišljanje dovodi do ponašanja sa velikim negativnim posledicama po očuvanje planete Zemlje. Stoga je suštinski važno da svaki pojedinac bilo da kupuje proizvode ili usluge i učestvuje u saobraćaju ili odlaže otpad, razmišlja o uticaju svog ponašanja na okolinu. Samo na taj način možemo sačuvati dragocenu prirodu i zaustaviti štetno delovanje zagađivača.

Zatim bi trebao svaki covek na planeti da ima "siru sliku" to jest da otvori um i da se odupre kolektivnoj misli koju nam namecu mocnici. I svako da misli svojom glavom! Tu je resenje problema, a ne sta ja tu mogu.

TESKO JE, GOTOVO NEMOGUCE. JER MOZAK NAM ISPARAJU ZADNJIH 40, 50 GODINA VISE NEGO IKAD!  NASA MISAO JE KOLEKTIVNA MISAO. PA AKO SE ZAPITATE KAKVE VEZE IMA  MORSKA ZVEZDA SA VAMA ONDA ZAISTA NE RAZUMETE U KAKVOM SVETU ZIVIMO. MI SMO MORSKE ZVEZDE I MISEVI I SVE ONO NA CEMU SE IZVODE EKSPERIMENTI. DEVOJKA KOJA VRACA ZVEZDU U MORE ZAPRAVO JE NAS UM NASA SAVEST  I MISAO. I  KAKO ZVEZDA NE MOZE DA PREZIVI BEZ MORA NI MI NE MOZEMO DA PREZIVIMO BEZ SUNCA, VODE, VAZDUHA, ZEMLJE! I ZATO SVAKO OD NAS MORA DA VODI RACUNA O TOME. SUTRA SLEDI BLOG O TOME  KAKO DA UTICEMO NA ZAGADJENJE DRUSTVA!

 

 

BLIZANCI

BLIZANCI SU MNOGO SLATKI ( SEM KAD SU HOROSKOPSKI ZNAK) - MISLIM JA NEMAM BLIZANCE SEM U HOROSKOPU (  I TO TRI) PA ZNAM O CEMU PRICAM. ZANIMLJIV JE PODATAK DA SE SADA RADJA VISE BLIZANACA NEGO IKAD. 

 Svake godine se rodi oko 1,6 miliona blizanaca, a svako 42. dete na svetu je blizanac.

Relativni i apsolutni broj blizanaca u svetu veći je nego što je ikada bio od sredine dvadesetog veka i ovo je verovatno maksimum svih vremena“, rekao je profesor Monden. „Ovo je važno jer su porođaji blizanaca povezani sa većom stopom smrtnosti među bebama i decom i većim brojem komplikacija za majke i decu tokom trudnoće, kao i tokom i posle porođaja.“

Ali otkuda taj porast? Studija, objavljena u petak u medicinskom časopisu Human Reproduction, nagoveštava dva glavna faktora.

Prvo i najvažnije je rast tehnika medicinski potpomognute oplodnje (MAR), kao što su vantelesna oplodnja, veštačka oplodnja i stimulacija jajnika, koje su povezane sa povećanom verovatnoćom začeća blizanaca. Tokom postupaka poput vantelesne oplodnje, lekari često usade više oplođenih embriona majkama kako bi povećali šanse za

barem jednu uspešnu trudnoću. U nekim slučajevima dva embriona postaju održivi fetusi, što povećava globalnu stopu nataliteta blizanaca.

Tehnike veštačke oplodnje pojavile su se u bogatijim zemljama tokom sedamdesetih, šireći se na ekonomije u razvoju u Aziji i Latinskoj Americi osamdesetih i devedesetih godina XX veka, da bi na kraju stigle i u razvijenije delove Južne Azije i Afrike nakon 2000. godine.

Drugi, sekundarni faktor rasta je što se ljudi kasnije odlučuju na rađanje dece, što je primećeno u mnogim zemljama tokom poslednjih nekoliko decenija. Stopa udela blizanaca u novorođenima raste sa godinama majke, što znači da što duže osoba čeka da zatrudni, veća je verovatnoća da će začeti blizance.

a bi ispitali trend porasta, istraživači su prikupili informacije o stopama udela blizanaca za period 2010. do 2015. iz 165 zemalja - koje pokrivaju 99 posto svetske populacije - kao i informacije za period 1980. do 1985. iz 112 zemalja.

U oba perioda, Afrika je imala najveću stopu i nije pokazivala značajniji porast tokom vremena, obrazac koji su istraživači povezali sa velikim brojem dvojajčanih blizanaca, što je najverovatnije rezultat genetskih razlika u afričkim populacijama. Dalje su primetili da se oko 80 posto svih blizanaca u svetu sada rodi između Azije i Afrike. Ali Evropa, Severna Amerika i okeanske zemlje ih sustižu.

„Apsolutni broj rođenih blizanaca povećao se svuda osim u Južnoj Americi“, rekao je profesor Monden. „U Severnoj Americi i Africi broj se povećao za više od 80 procenata, dok je u Africi je ovaj porast gotovo u potpunosti uzrokovan rastom stanovništva.“

Većina povećanja dolazi od dvojajčanih blizanaca, dok je tokom vremena došlo do male promene u stopi monozigotnih blizanaca - rođenih iz iste jajne ćelije. Ali istraživači veruju da smo možda dostigli maksimum i da nema dalje.

„Većina podataka sugeriše da smo na vrhuncu u zemljama sa visokim prihodima, posebno u Evropi i Severnoj Americi. Afrika će biti jedan od glavnih pokretača u narednim decenijama “, rekao je profesor Pison. „Mogli bismo videti kombinaciju niže ukupne plodnosti, starijih uzrasta pri rođenju i više medicinski potpomognute oplodnje. Prva bi dovela do nižih stopa udela blizanaca, a druge dve do više stope“.Profesor Pison, međutim, dalje primećuje da je neto učinak ovih različitih uzroka teško predvideti. Istraživači planiraju da ažuriraju svoje rezultate podacima za početak ove decenije kako bi ispitali da li su stope udela blizanaca zaista dostigle vrhunac u zemljama sa visokim dohotkom, ali i kako bi izmerili efekat tehnika veštačke oplodnje koje postaju sve raširenije u zemljama sa niskim i srednjim dohotk

RODITELJI blizanaca znaju da je to dupla obaveza, ali i dupla radost, a evo nekih podataka koje, možda, niste znali o blizancima:

Podaci pokazuju da je jedna od 80 trudnoća blizanačka, a na hiljadu rođene dece na svet dođe od 3 do 5 jednojajčanih  blizanaca

 Oni su identični, a često su im i otisci prstiju vrlo slični, odnosno izgledaju kao odraz u ogledalu. Interesantno je da se blizanci sa različitom bojom kože rađaju veoma retko, ali genetičari tvrde da će ih biti sve više, jer i majka i otac daju detetu po 50 odsto svojih gena, a prva generacija potomaka roditelja različite rase uglavnom ih ravnomerno raspoređuje.

Kada su u pitanju jednojajčani blizanci uglavnom su istog pola, dok su blizanci različitog pola uvek dvojajčani. Jednojajčani blizanci su uglavnom rezultat slučajnosti, dok se dvojajčani najčešće rađaju kada žena ima veći broj ovulacija ili je za to genetski predodređena.

Čak polovina blizanaca razvije svoj jezik, razumljiv samo njima, i to najčešće u drugoj godini. Kvare govor i modifikuju ga, ali se savršeno razumeju. Velika je verovatnoća da će blizanci biti levoruki. Čak svaki peti piše levom rukom, dok je kod ostale populacije levoruko samo 10 odsto ljudi.

Među blizancima ima više dečaka nego devojčica, ali je curica više kada se rađaju trojke.

Što se rasa tiče, najviše se rađaju blizanci crne rase, od 4 do 5 puta više nego kod pripadnika žute ili bele rase.

Majke koje rode blizance, pogotovo prirodnim putem, telesno su jače i izdržljivije, pokazuju istraživanja. One su zdravije, duže žive i lakše se oporavljaju od trudnoća i porođaja.Podaci pokazuju da je 10 odsto opšte populacije levoruko, dok je među blizancima taj procenat značajno viši. Naime, njih oko 22 odsto piše levom rukom.ko je opštepoznato da jednojajčani blizanci neverovatno liče jedno na drugo, postoje i oni koji bukvalno izgledaju kao odraz u ogledalu. To znači da su neke njihove fizičke osobine iste, ali suprotno pozicionirane. Recimo, jedno od njih može imati beleg na levoj strani lica, a drugo na desnoj. Ponekad se događa i da su im organi raspoređeni kao u ogledalu, odnosno, jednom od njih je srce na desnoj, a drugom na levoj strani.

 

Blizanci kao odraz u ogledalu nastaju kada se oplođeno jajašce razdvoji kasnije nego inače.Stopa rađanja blizanaca u zapadnoj Africi je oko četiri puta veća nego u ostatku sveta. Prema istraživanju iz 1990. godine objavljenoj u časopisu Science istraživači su proučavali više od 100 parova blizanaca koji su odrasli odvojeno. Rezultati su pokazali da, iako nisu odrasli zajedno, i dalje dele mnoge osobine, temperament, lične i profesionalne interese. upak je u stvari zarasli ožiljak presečene pupčane vrpce i zavisi samo od toga kako je ona prerezana, što je jedan od mogućih načina razlikovanja jednojajčanih blizanaca. Osim toga, baš kao i svi drugi ljudi, i blizanci imaju jedinstvene otiske prsta.eđu mnogim faktorima koji utiču na to hoćete li imati blizance, čini se, ističe se i vaša visina. U studiji iz 2006. objavljenoj u časopisu Journal of Reproductive Medicine, dr sc. Geri Stejnman otkrio je kako žene koje su više od proseka imaju veću verovatnoću da će roditi blizance. životinjskom svetu ova pojava nije toliko retka, dok je kod ljudi taj fenomen moguć, ali nije ispitan. Do njega dolazi kada žena tokom ovulacije ima seksualne odnose s dva različita muškarca, te ako dva spermatozoida oplode dva jajašca moguće je da rodi blizance koji imaju različite očeve.ojedina istraživanja su pokazala da čak 40 odsto blizanaca, najčešće u dobi od dve godine, razvija vlastiti jezik razumljiv samo njima. Naučnici smatraju da su žene koje su prirodnim putem rodile blizance fizički snažnije i izdržljivije, lakše se oporavljaju od porođaja i trudnoće, te duže žive. Za razliku od nas koje rodimo blizance u horoskopu.

ZNACI PONAVLJAM BLIZANCI SU ZAISTA VRLO SLATKI I ZANIMLJIVI. CUVALA SAM JEDAN PAR SKORO 3 GODINE. ZAISTA SU POSEBNI ALI  I VELIKA OBAVEZA. PA AKO VAM SE DESE ZAHVALITE BOGU DUPLP JER ONI TO ZASLUZUJU. SALIM SE DOBRI SU I OVI  HOROSKOPSKI BLIZANCI SAMO AKO ZNATE DA IH UPOTREBLJAVATE I AKO NISU DUPLI BLIZANCI U HOROSKOPU!

 

OD PRVOBITNE ZAJEDNICE DO GLOBALIZMA I NAZAD

 PITALA SAM SE KOJE  DRUSTVO JE POSLE KAPITALIZMA ( JER SU SOCIJALIZAM I KOMUNIZAM  PROPALI - KINA SE NE RACUNA) I SHVATIM STA DRUGO- GLOBALIZAM. MADA SVI SAD PRICAJU O DEMOKRATIJI ,A CERCIL LEPO REKAO  DA JE DEMOKRATIJA NAJGORI POLITICKI SISTEM AL TRENUTNO NEMA BOLJEG BAR DOK GA NE ZAMENI GLOBALIZAM! 

Da demokratija nije najgori sistem ali da je prepuna slabosti koje joj polako ali sigurno dolaze glave u to ćemo se složiti. Da bolji sistem još nije projektovan izvesno je zato što se niko i ne trudi da uradi nešto na tom planu a dok se nešto ne ponudi i u praksi proveri nemoguće ga je oceniti. Na drugo pitanje iz uvoda možemo odgovoriti odrečno: ne postoji fatalnost u promeni društveno-ekonomskih formacija. U 21. veku imamo feudalne monarhije iako bi one morale biti odavno arhivirane. Čitav niz država Bliskog istoka: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati… su do danas feudalne apsolutističke monarhije sa vlašću koja nije izborna i smenjiva već predstavlja nasledni posed jedne ili nekoliko porodica. Što onda znači da su i u Evropi mogli da se očuvaju na vlasti feudalni staleži da je plemstvo umelo da odbrani svoje pozicije. Dakle, nije bilo neminovno da rast kapitalističke proizvodnje dovede do pada plemstva i sveštenstva sa vlasti i do njihove zamene buržoazijom kao novim gospodarećim staležom. U pobrojanim petrolejskim državama koje su prebogate i tehnički ne zaostaju za Zapadom seljaci odavno ne obrađuju zemlju plugom već traktorima a žanju kombajnima a ne srpovima. U tim zemljama imaju i razvijenu naftnoprerađivačku industriju. Ipak, seljaci su kmetovi na feudalnom posedu, industrijska, bankarska i trgovačka klasa nije uspela da svrgne feudalne elite već sa njima deli profit ali ne i vlast. Društvo je skroz prožeto religijiom da je i pravni sistem klerikalan (šerijat) a državom vlada „plava krv“ koja ne pomišlja na izbore, partije, parlamentarizam, slobodu štampe, zbora, udruživanja i takve nekakve bagatele u koje se svi u Evropi kunu. Drugi primer može biti NR Kina koja takođe izgrađuje moćnu industriju i to kapitalističku uprkos svemu javnom zaklinjanju u marksizam ali ne dopušta uvođenje onoga što podrazumeva demokratski politički sistem. Konačno, ako je „zakonitost“ (kako su nas učili u školama) da robovlasništvo prelazi u feudalizam a feudalizam u kapitalizam da bi konačno ovaj prešao u najviši stupanja čovečanstva socijalizam – onda ispada da su sve zemlje i narodi koji su imali kakav-takav socijalizam retardirale i vratile se u prethodnu „formaciju“ koja je lošija. Mnogi sa dužim pamćenjem (naročito što više vremena prolazi od onih „starih dobrih vremena“) potvrdiće vam da je tako. Što vreme više prolazi tegobne strane starog sistema blede u sećanju a ostaju uspomene na ono dobro: siguran posao, socijalna sigurnost, obezbeđeno školovanje i zdravstvo, relativna izjednačenost u prihodima i kudikamo veća pravna sigurnost nego sada.

Demokratija se pokazuje nesposobnom da reši najteže probleme današnjice što je primetno čak i starim demokratijama koje su služile za uzor. Kada je buržoazija podizala narod na bunu protiv feudalne klase ona mu je obećavala takav sistem u kojoj će narod odlučivati po svojoj pameti. Mukotrpno se stiglo do opšteg i jednakog biračkog prava za sve. Međutim, imali smo primere kada je „njegovo veličanstvo narod“ izabralo najpogubniju politiku, jedan od najstrašnijih primera je kako je Hitlerova partija dobila na demokratskim izborima! Nama bliži primeri su ispred nosa. Sa matematičkom preciznošću se može utvrditi da ovde izbore dobija onaj ko ima najmoćnije medije uz sebe, u koga je najviše para uloženo (a pitaj boga ko ih je uložio!), čiji su slogani najviše demagoški i dopiru do najdubljih slojeva naroda i njegove fantazije. Sa fatalnom sigurnošću se može odrediti da će izbore dobiti onaj ko ima najmoćniju propagandu, najbolji marketing, najefikasniju reklamu, najagresivniji pristup.

Pred naletima desnih populista na Zapadu bi mogli da se sete kako demokratija i opšte biračko pravo baš i nisu tlo na kome cvetaju stabilnost i mir a da i ne govorimo o sigurnosti kapitala i profita. Poznata je priča o grupi američkih profesora koji su otišli na neko vreme u Kinu da prenesu tamošnjoj intelektualnoj i političkoj javnosti iskustva američke demokratije. Vratili su se kao pobornici kineskog sistema jer u njemu ne samo što nema partija i rizika sa svakim izborima već nema ni sindikata niti štrajkova a kapitalizam se nesmetano pokazuje u svoj svojoj „efikasnosti“. Tako da će pre SAD poprimiti kineski sistem državnog kapitalizma plus otvorene diktature elita nego što će kineskom vrhu neko prodati američki model slobodnog tržišta plus demokratija.

Koliko god se zamerio „demokratskoj javnosti“ ne ustručavam se da iznesem mišljenje da je narod maloletnik kome je potreban staratelj. Narod ne može o sebi da odlučuje i on stalno ponavlja kolosalne greške. Državom treba da upravljaju ljudi koji su stručnjaci i koji se razumeju u vođenje državnih poslova za šta su potrebna šira znanja i umeća. Ne smete državu i narod prepustiti hirovima većine koja se formira u lepi nedeljni dan ko zna na kojem lažno postavljenom i u suštini nevažnom pitanju. Ne možete upravljanje prepustiti slučajnim ljudima, pohlepnim i samoprecenjenim koji u životu nisu bili ni sekretari mesne zajednice, nisu u životu vodili sastanak ni udruženja pecaroša, koji nisu nikada sastavili čak ni zapisnik o sastanku kućnog saveta – a sistem im je omogućio da postanu ministri i predsednici!!! A gde su im neophodna znanja: ekonomija, politika, istorija, pravo, međunarodni odnosi… Upravljanje se uči. U doba onog starog sistema partija koja je vladala školovala je svoje kadrove najpre po raznim kursevima i večernjim školama da bi konačno otvorila i fakultete političkih nauka koji su smišljeni da proizvode „društveno-političke“ radnike odnosno upravljačku elitu društva. Komunizam je na taj način stvarao svoje „novo plemstvo“ koje je upravljalo narodom u ime naroda. To što se onda zvalo „avangarda radničke klase“ bila je zapravo elita školovana za predvodništvo. Ako prepustite politiku beslovesnoj svetini i njenim hirovima to će biti najpreči put u ambis društva. Narod je u svojoj masi konzervativan i reakcionaran, on se instinktivno opire svakoj novini, on se očas iz poslušne i inertne mase pretvori u linčersku rulju koju predvode ulični demagozi. Mi tome u Srbiji odavno prisustvujemo.

Naravno da globalizam znači ograničavanje, ali šta je bolje? Ako želite punu slobodu idite na planinu i gajite ovce. Imaćete neslućenu slobodu! Samo na usamljenoj planini ne možete uživati u blagodetima moderne civilizacije. A i Internet je slab.

Globalizacija je stadijum u razvoju čovečanstva. Kao što su u jednom istorijskom periodu nastale granice države tako dolazi istorijski period koji će ih ukinuti. A to je globalizacija.Diktatorski stavovi u politici, nauci, umetnosti ne trpe globalizaciju. Takvi diktatori su njeni oštri protivnici. Takvi se štite granicama, političkim i svim drugim, naročito granicama uma.

Ima onih koji su protiv globalizacije jer ona ruši nacionalne granice. Nacionalisti iz nekog razloga svoju naciju vide u nekom posebnom sjaju, pa su onda ponosni što su baš, recimo Mađari ili Pakistanci, ili Francuzi, a ne nešto drugo. Ali dobro sad, to je već druga tema.

Globalizacija dalje smeta kriminalcima, teroristima i sličnima jer im globalne norme osujećuju beg od pravde. Njihovi računi u bankama se globalno blokiraju, a bez novca njihovo skrivanje je otežano. Sem toga sva policija globalizovanog sveta ih traži i njima nije lako.

Obrnuto, globalizacija jako godi svima kojima smetaju granice, jer granice ograničavaju tržište, kretanje, razmenu.anas ceo svet sluša muziku i gleda filmove Amerike. Naša muzika i naši filmovi su, međutim, samo za nas. Ali što ne bismo pravili muziku i filmove za svet? Nije lako? Pa naravno da nije, ali ako to ne učinimo čitava naša kultura će se istopiti i nestati. Globalizacija je veliko takmičenje u kome pobeđuju bolji, veštiji, jači, drskiji, pa i bezobrazniji. A ponekad oni koji samo imaju više sreće. Ostali gube, ponekad potpuno.

U budućnosti čitavi narodi će propasti, izgubiće se, izbledeće. Ali to se stalno dešava. Herodot u svojoj Istoriji pominje stotine naroda od kojih danas ne postoji ni jedan. Opstali su samo oni koji su bili sposobniji, ili su imali više sreće.

Pre 3,5 hiljade godina, iznenada je nestala raskošna Minojska civilizacija. Pretpostavlja se da je uništena u razarajućem talasu nakon eksplozije vulkana Santorini sto kilometara severno od Krita. Minojci, eto, samo nisu imali sreće.

U redu, želimo da opstanemo, ali kako se opstaje? Neki smatraju tako što ćemo da se zatvorimo i čuvamo sve naše od uticaja sa strane, što ćemo zaustaviti globalizaciju na našim granicama! To međutim nije moguće. Bez globalnih rešenja ne bismo mogli ni da telefoniramo, ni da uvozimo, ni izvozimo, ne bismo mogli zapravo ništa.

Stari Grci su bili otvoreni za nove ideje, upijali su nova znanja (čak su i bogove uzeli sa istoka) i na tim osnovama izgradili su novo, grandiozno delo. U novo doba SAD, i sve razvijene zemlje rade isto. Svi su otvoreni za nove ideje i svi su uspešni! Japan, ta duboko tradicionalna zemlja, se otvorio prema Zapadu i danas je sila. Indija se otvara i postaje mnogo moćna zemlja. Kina takođe. I sve šalju rakete u svemir.

Otvaranje nije dovoljno, potrebno je raditi i biti bolji i sve bolji. Hajde da budemo bolji programeri od Indijaca. Hajde da svetu nametnemo balkansku muziku. Ta muzika je divna. Hajde da napravimo za ceo svet balkansku muziku. Hajde da nacrtamo odlične crtane romane, smislimo divne kompjuterske igre. Hajde da Kraljević Marko bude veći junak od Supermena...

Zašto je to tako? Pa izgleda da Amerika ima sistem koji ih tera da se trude, da uče i izmišljaju. Problem je što mi nemamo. Naši društveni, privredni i svi drugi odnosi su tako regulisani da nas koče, sputavaju. Nije dakle naš problem u globalizaciji, nego u nama i pravilima koje smo sami izglasali. I problem je što ćemo radije da vičemo protiv globalizacije, nego da menjamo zakone i način života.Globalizacija je neminovna. To je jedna faza razvoja čovečanstva.

A onda opet Jovo nanovo. Veliki reset pa prvobitna zajednica gde smo svi jednaki i svi imamo isto pa sad kako ga nazvali komunizam ili globalizam sve jedno. Sto znaci da najbolje prolaze neka dobra prosla vremena. Uzgred i dalje imamo robovlasnistvo i feudalizam koji nikad ne prolaze. Kapitalizam ima toliko varijanti da je nemoguce ih sve prepoznati pa samim tim ni nabrojati. 

Demokratija po meni ima vise mana nego dobrobiti za jedno drustvo jer uspkos nazivu demos -narod narod nema nikakvu slobodu . Demokratija samo postoji  u politickim govorima.

TAKO DA REZIMIRAMO. GLOBALIZAM MI SE I NE SVIDJA JER SE GUBI IDENTITET I NARODA I POJEDINACA ,PRVOBITNA ZAJEDNICA JE OKEJ IAKO JE PRIMITIVNA ALI NIJE BAR POTROSACKO DRUSTVO KAO JEDAN OD NAJGORIH STVARI KOJA 'KRASI' KAPITALIZAM. PRVOBITNA ZAJEDNICA JE BILA OPUSTENIJA IAKO TE SMRT VREBA NA  SVAKOM KORAKU TI TO NE  ZNAS I SRECAN SI!!!! KAPITALIZAM 'SMARA' SA ZURBOM DA NAPRAVIS BRDA NOVCA. DEMOKRATIJA JE POLITICKA GLUPOST. TAKO DA JE MOZDA NAJBOLJE DA BUDE SAMO VELIKI RESET I ONDA NISTA!!!!