CEKAC LIFTOVA

 PRAVA GOSPODA ZIVI U SELU, ZATO SE  I KAZE ZIVI NA SVOM IMANJU. U SELU JE IMANJE  U GRADU JE NEMANJE. SVUDA U SVETU ARISTOKRATIJA ZIVI NA PERIFERIJI VAN GRADA U SVOJIM KUCAMA, A NE U ZGRADAMA. STA STE KAD ZIVITE  U ZGRADAMA - CEKACI LIFTOVA? SUPER TEMA KOJA IMA VEZE SA STRESOM I SA PRIRODOM I SA NEKIM BOLJIM ZIVOTOM.

Odluka o tome gde ćete živeti spada među najteže koje se mogu doneti. Glavna nedoumica u današnje vreme je izbor između života u gradu ili na selu, što se može gledati i kao izbor između stana ili kuće. Svaki izbor ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Da li ste spremni da menjate mir i spokoj za malo akcije i obrnuto?

Iako su jasno vidljivi izdaleka, reke ljudi sa sela i malih gradova i dalje se slivaju u velike urbane centre u potrazi za boljim životom. Mnogi smatraju da ono što tamo nalaze najčešće nije ni život, a kamoli bolji.

Da li je napuštanje sela zaista rešenje? Da li je život u gradu zaista toliko stresan?

Pitali smo ljude koji su rođeni na selu i ljude koji su rođeni i žive u gradu šta je bolje i da li bi odabrali drugu opciju da mogu? Prednost života u gradu je što su sve veće ustanove i institucije tu, od strukovnih i visokih škola, preko bolnica, do muzeja, bioskopa, pozorišta, restorana. Takođe, ima više mogućnosti za bavljenje sportom, muzikom.. U većim gradovima se uvek nešto dešava, nikada nije dosadno, imam više mogućnosti da se zaposlim, da zadržim svoju privatnost. Imam "luksuz" da ne moram da se javim komšiji, ne moram čak ni da ga poznajem! Niko me neće gledati popreko jer sam došla kasno kući, a izbeći ću i "seoske tračeve". Za sada mi se dopada ovaj beton, a i uvek mogu sebi da priuštim odlazak na selo kako bih malo "sredila misli".- S obzirom da sam treća generacija Beograđana nekako bi logično bilo da hvalim život u metropoli, ali nije baš tako. Nekada je život u Beogradu bio mnogo lepši, znao si ko ti je komšija, ko će ti prvi pritrčati u pomoć, ko će da baci pogled na tvoj stan/kuću da li je sve pod kontrolom. Masovno doseljavanje zbog nemogućnosti života na selu i u manjim mestima, nedostatak posla na prvom mestu, doveo je do toga da više niko nikoga ne poznaje, a još manje da ikoga briga za prvog komšiju jer mu ni ime ne znate. Što sam starija sve više težim životu na selu, moja braća su to već učinila i već nekoliko godina sa decom uživaju. Poslovi, pogotovo na internetu više vas ne ograničavaju gde ćete se locirati, a život u manjem mestu vam donosi mir, čist vazduh, osmeh na licu i rumenilo na istom bez solarijuma, da ne pričam o hrani koju i sami možete da proizvodite za svoju porodicu.elo obožavam, uvek bih otišao na nekoliko dana, čak i nedelja bilo gde u prirodu, gde nema ljudi i dometa. Problem je u tome što se posle tih nekoliko dana (retko, skoro nikad se dočekaju nedelje) poprilično "uželim" opcija koje mi nudi grad. popnem na lokalno brdo, uhvatim domet, "sazovem samit drugara" i zaputim se ka smradu smoga, auspuha, smrdljivih pazuha u gradskom prevozu... Mislim da nije dobro što ovako razmišljam, ali rekli ste da budemo iskreni.- Što se tiče odrastanja i mogućnosti, ubedljivo dajem prednost velikom gradu u svakom pogledu. Klinac ili klinka sa malo "alternativnijim" pogledom na svet, život, umetnost itd. svoje istomišljenike će moći da pronađe tek u većoj sredini. Koncerti, izložbe, predstave, mogućnosti za obrazovanje i napredovanje, sve je na strani velikog grada. To sam osetio već i prelaskom iz KG u BG, iako je KG daleko od "selendre". A onda opet, sa godinama gradska vreva postaje i sve napornija. Makljanje u gradskom prevozu, odlazak na posao sa jednog na drugi kraj grada, sve to oduzima dragoceno slobodno vreme i energiju. Ne mogu reći da maštam o selu kao mestu odakle bih potpuno pobegao od grada, jer želim da su mi svi sadržaji koje Beograd pruža (kulturni, sportski, komercijalni) i dalje blizu. Ali maštam o kući sa srednjim/velikim dvorištem, koja bi bila i dovoljno daleko, ali i dovoljno blizu grada da se može doći kolima po potrebi. I gde bih provodio vikende, radije nego izlazeći i jurcajući po gradu.Život u većem gradu jeste bolji, ali za odrastanje, do neke 18. godine život u manjem gradu je nekako opušteniji, doduše, zavisi i koji je grad u pitanju. Prednost je blizina svega, ne treba ti za jednu obavezu 3 sati da je obaviš jer moraš da se prevezeš od tačke A do tačke B, već je završiš za onoliko vremena koliko ti je za nju potrebno. Stres ne postoji, napolju si ceo dan, imaš vremena da se organizuješ i isplaniraš svoje vreme, imaš osećaj da dan traje duže, jer upravo na prevoz ne gubiš silne sate. Vazduh i okolina su čistiji, ljudi su više usmereni jedni na druge, pomažu jedni drugima, poštuju se više neke vrednosti, porodica, prijatelji, ceniš više svoje vreme. Sa druge strane, iako nije bogat izbor kao u većem gradu, možeš da ideš u pozorište, bioskop, na radionice, koncerte, da treniraš sve sportove, imaš izbor, ali na tebi je da li ćeš...Od moje kuće je na primer more na sat vremena, a ski centar jedan na pola sata, drugi na sat, zimi možeš da ideš svakodnevno na skijanje, a leti na more, to je velika stvar. Sve ovo važi do neke 18. godine, posle kako odrastaš rastu ti i apetiti, želiš nešto novo, drugačije, promenu sredine, promenu dotadašnjeg načina života, a sa svim ovim dolazi i stres, nestaje bezbrižan period...Da li je sreća, ili pravilo, ili neko drugo vreme (pošto sam mator), ali život koji žive moja deca u Beogradu potpuno je različit od onoga koji sam ja imao u manjim mestima.

Na korak od ivice grada, koja i nije tako daleko od zgrade u kojoj živiš, nalazi se čarobna šuma, kroz koju šetaš sa društvom, ideš u avanturu, kad hoćeš. Video sam krda konja, kad se prođe ta šuma, i izađe na proplanak, prilazio im pažljivo, da ih pomazim. Prelazio sam reku, bez ičega na sebi, držeći sve što sam pre toga imao na sebi u rukama podignutim iznad glave. Išao sam na pecanje, koje traje ceo dan.

Kupao se u virovima reka punih nekih buba, žaba i koječega. Video sam divlje svinje, svojim očima, na 50 metara od drveta iza kojeg sam se sakrio. Pio sam vodu direktno iz šumskih izvora, a sa velike daljine sam mogao, poput neke životinje, da "provalim" mesto na kojem će me sačekati divlje jagode. Mnogo je bolje, dakle, u malom mestu, sledi iz svega ovoga...

Ali...

Bilo je to u doba kad su mala mesta bila ne toliko mala, kad je i u njima bilo fabrika, kompanija, radnih mesta... Kad nije sve bilo u Beogradu, barem ne u ovoj meri. Danas, Beograd je nikad veći, a mala mesta nikad manja. Ko je ostao, ne živi onako kako se nekad živelo... Sve u svemu, komplikovano ovo pitanje iz naslova.Mogu da kažem da sve ima svoje prednosti i mane.Veliki grad, svakako, pruža više mogućnosti. Iako vrlo često sam život u njemu može biti naporan i iscrpljujuć, ali izazova i iskustva svakako ne manjka. Život u malom gradu nekako podrazumeva određeni mir. Gde god da kreneš, stižeš za kratko vreme, bez stresa zbog haosa u saobraćaju itd. Živeti u malom gradu znači i trošiti manje novca, sve je jeftinije - od taksija preko kafe u kafiću do noćnog života. Kad odem u svoj grad, vazda čašćavam narod. Pre svega, ništa ne može da se meri sa bezbrižnim detinjstvom u prirodi, daleko od tehnologije, "odraslih stvari", buke, haosa... Ako bismo razmišljali šta je bolje za razvoj deteta, selo i grad se jedva mogu porediti. Životinje, čist vazduh, hrana iz bašte, jurcanje po kraju bez paranoje roditelja, sve to čini jedno srećno detinjstvo. Stvari iz "spoljneg sveta do tebe stižu sporije, ali imaš vremena da ih sam proučiš na neki svoj način. I posle ih više ceniš. Takođe naučiš da živiš skromnije, i to ostane za ceo život. Međutim, veliki grad je ono što ti treba kad odrasteš da bi osvojio neku svoju slobodu. Odmah si bombardovan različitostima, i dobrim i lošim. Upoznaješ kako život sve može da izgleda, rušiš i neke svoje stare granice, preispituješ samog sebe. Učiš i razvijaš se. Iskreno, sumnjam da je takvo nešto moguće u manjim sredinama. U mestu gde svako svakog zna, okolina je često surova. Beograd, iako zvuči malo patetično, stvarno daje čoveku prostor i slobodu. Život je u prestonici veoma skup, ali je toliko lep da su ti računi, gužva, smrad u autobusu itd sporedne stvari. Osećam da ću se nekada verovatno vratiti malom gradu i prirodi, i da čovek na to nikako ne sme da zaboravi. Znam da rizikujem da zvučim arogantno. Ali, život u velikom gradu je nešto što mi u ovom trenutku najviše odgovara. Ono što jednostavno nije fer je što dok mi ovde "živamo""kvalitet života u manjim gradovima opada. A to ne mora da bude tako.

Na kraju prica o selu i gradu ni nema kraj ,a i direktno zavisi od godina koje imate. Kad  i godine ostavimo po strani iako je to zaista vazno ostaje samo  resavanje pitanja sta je za coveka bolje u ovom momentu? Zivot u urbanoj sredini pod uticajem napredne tehnologije je smrt! Zivot na selu u prirodi je spas ali ne pruza mogucnosti za kvalitetan zivot koji se sad podrazumeva iskljucivo sa naprednom tehnologijom i urbanom sredinom. Paradoks - pa naravno!

ZIVETI URBANO I BITI CEKAC LIFTOVA JR NAJREALNIJA SLIKA ZIVOTA DANAS. POBECI OD PRIRODE POSTAO JE NAS LAJF MOTIV. A DA RAZMISLJAMO REALNO STA JE BOLJE ZA NAS SHVATILI BI DA PRIDODA NEMA ALTERNATIVU - MISLIM ZIVOT SA PRIRODOM I U PRIRODI! NEMA NAM POMOCI JASNO JE, POTROSACKO  DRUSTVO UBILO JE SVAKU ALTERNATIVU. AKO HOCES DA PREZIVIS BATALI PRIRODU I DODJI U GRAD POSTANI CEKAC LIFTOVA!

EFEKAT PROLASKA KROZ VRATA

POJMA NEMAM ZASTO PISEM OVAJ POST! ZATO STO SAM STARA I UPLASENA? MNOGO UPLASENA,A VEZE NEMA SA KOVIDOM KOJI NAS JE  RASPAMETIO TOTALNO BEZ VEZE. OSTALE LJUDSKE DRAME, DRAME NASE DECE NIKO NI  NE SPOMINJE. MOZAK JE I DALJE NEISPITAN. I ZASTO ZELIM DA GA ISKLJUCIM KAO BRACA SALVATORE ( VAMPIRSKI DNEVNICI) .DA SE BAR TO MOZE  

Ali hajdemo redom ,onako kako ja to volim da kazem. Jutros sam ušetala  u svoju spavaću sobu u nameri da uradim nešto, ali sam, u trenutku kada sam prelazila  prag shvatila  da nemam pojma šta sam zapravo krenula  da uradim. Da uzmem novac iz novčanika? Da uzmem nešto iz ormana? Postojalo je nekoliko opcija, ali sam sebe na kraju ubedila da to nije moglo biti ništa toliko važno, čim sam zaboravila  tako brzo o čemu se radi. Ispostavilo se, shvatila sam nešto kasnije, da sam zapravo bila krenula  po punjač za telefon, koji mi je bio pored kreveta. Toga sam se setila u trenutku kada mi se telefon isključio usred važnog poziva. Ovi iritantni bagovi u memoriji već nekoliko godina u nauci se nazivaju “Efekat prolaska kroz vrata/The Doorway Effect” ili “location updating effect”, što je naziv sa fenomen gde neki ljudi pri ulasku u drugu prostoriju zaboravljaju stvari. U pitanju je nešto što se dešava mnogo češće nego što biste pomislili. Ovaj izraz skovan je i prvi put upotrebljen u jednom istraživanju iz 2011. godine koje je sprovedeno na Univerzitetu Notr Dam, a koje je otkrilo da ljudi zaboravljaju stvari kada pređu prag jer se njihov mozak rifrešuje, zato što nije verovatno da će sećanja iz druge sobe biti relevantna u novoj sobi.

On veruje da, uprkos onome što navode prethodna istraživanja, nije sam prelazak praga to što čini ljude da zaboravljaju, već promena okruženja. “Dobar primer je kada idete iz jednog dela prodavnice u drugi”, kaže on. “Ili kada ulazite u lift kako biste otišli na drugi sprat u prodavnici - tada se češće dešava da zaboravite šta treba da kupite”.

On objašnjava da mozak raščlanjuje informacije iz različitih okruženja i pohranjuje ih u različite mreže informacija koje pripadaju različitim kontekstima. “Sve to nam daje veći kapacitet, nego što bi slučaj bio da imamo jedan ogroman radni prostor gde je sve povezano”, dodaje Bauman. “Ipak, to dolazi sa svojom cenom. Prelaskom u drugačije okruženje možemo izgubiti određene informacije”.

Ovaj interesantan fenomen naglog zaboravljanja je češći nego što možda mislite. Jedno skorašnje istraživanje Univerziteta u Edinburgu otkrilo je da muškarci i žene u svojim dvadesetim redovno zaboravljaju zašto su ušli u neku prostoriju ili gde su ostavili svoje ključeve. Polovina ispitanika u ovom istraživanju izjasnilo se da zaborave zašto su ušli u sobu minimum jednom nedeljno.Ipak, ukoliko želimo da pobegnemo od čari ovog efekta, najbolje je da pokušamo da ostanemo fokusiranog uma. Zato, nastavite da razmišlajte o tim sudovima za pranje sledeći put kada uđete u kuhinju, i nećete završiti sa još jednom užinom u rukama, uz još jednuo epizodu serije. 

Fascinantno zar ne? A to nas dovodi do starih osoba koje zaboravljaju  i vise od ovog efekta.Nakon VIŠE OD GODINU DANA zamalo da se otvara mogućnost korisnicima staračkih domova da izađu u šetnju i vide se sa svojima. Potrebno je da se ispune mnogi uslovi KOJI UOPŠTE NE ZAVISE OD NJIH. 1. Da u domu niko nema kovid i da nije pozitivan. 2. da su svi vakcinisani i revakcinisani. 3. da uopšte još neko želi da ih vidi... U KRŠ-u sede neki isto toliko stari ljudi, ali oni imaju sve slobode i sva prava! Zar nije humanije uvesti Zakon o dobrovoljnoj eutanaziji, nego držati ljude ZATVORENE, ni krive ni dužne? Njima je uskraćeno i pravo na život i pravo na smrt. PREDLAŽEM DA KRŠ OSTANE ISTO TAKO ZATVOREN GODINU DANA ILI BAREM DOK NE "SAVLADAJU EPIDEMIJU". Bez prava na izlazak i na viđanje sa svojima! Za njihovo dobro, naravno!

U kakvom to drustvu zivimo? U zemlji u kojoj ima vise starih nego mladih ne mogu da verujem da je neki virus pogorsao i ovako los kvalitet zivota nasih starih osoba. I mladih i svih! 

Ne znam ni koji  bi zakljucak na kraju izvela? Pa mozda Bas taj da nam mozak pomaze da ne "puknemo", mada ni svaciji mozak ne moze ovoliko strasnih stvari i informacija da obradi. Sve je vise psiholoskih problema upravo zbog price da nam neki virus "kroji sudbinu".Pritom pamcenje  je nesto sto nam je jako potrebno, a opet kolika je sreca kad mozak odluci da nesto ne upamti. Demencija je nesto drugo i ne pricam o njoj. Zelim samo da kazem da treba "trenirati" mozak koliko god mozemo da ga odrzimo yu stanju da ne "pregore licne".Mozak je najbitniji organ, bitniji od bilo kog ostalog organa u telu. Moramo o njemu da vodimo vise racuna nego o ostalim delovima tela. A on ce nam uzvratiti,mnogo vise i mnogo bolje za nas.

NE PLASITE SE AKO NESTO ZABORAVITE. VEZBAJTE MOZAK KOLIKO GOD MOZETE DA BI IZBEGLI DA ZABORAVITE VAZNE STVARI. DAKLE,MOZAK CE SE POBRINUTI ZA NEVAZNE STVARI. I TO TAKO FUNKCIONISE. 

PROCENA BOLA

 BOL, BOLI! SAMO MI ZNAMO KOLIKO NAS NESTO BOLI. ALI DA LI IKOME MOZEMO DA DOCARAMO KOLIKA JE JACINA TOG BOLA? NE VERUJEM! PA IPAK ZNATE LI DA POSTOJI SKALA ZA MERENJE BOLA I DA JE TO VEOMA VAZNO U DIJAGNOSTICI. I ONDA NAM IZMERE FIZICKU BOL. SKALA ZA MERENJE DUSEVNOG BOLA NE POSTOJI. STETA ZAISTA!

Bol je subjektivno, neprijatno opažanje i osećaj, koji se može javiti usled oštećenja tkiva, njegovog predstojećeg oštećenja, ili usled psiholoških uzroka. Javlja se gotovo kod svih bolesti i povreda. To je zaštitni mehanizam čija je funkcija da organizam postane svestan opasnosti i reaguje kako bi uklonio bolni nadražaj, međutim ukoliko se bolni nadražaj ne može ukoniti onda se javlja hronični bol koji nema više zaštitnu funkciju već dodatno opterećuje obolelog.

Deca prijavljuju bol tako što imaju skalu "smajli" lica, dok ih lekar procenjuje. Odrasli imaju vizualnu analognu skalu, ili numeričku skalu ili opisnu skalu.

Ovih skala ima zaista mnogo, a mi ćemo vam numeričku, jer deluje najpraktičnije i najbolje oslikava individualni karakter bola.

0: Nema bolova
1-3: Blagi bol. Može da iritira smeta i da ometa svakodnevne životne aktivnosti.
4-6: Umereni bol. Značajno utiče na svakodnevne životne aktivnosti.
7-10: Jak bol. Potpuno onemogućava svakodnevne životne aktivnosti

Bol se, dakle, meri prema tome koliko ometa svakodnevne životne aktivnosti, ali i sposobnost osobe da se koncentriše i razmišlja.
Ova skala je najkorisnija, ali nije univerzalna i ne koristi se za sve, Zato su sve skale bola zasnovane na poverenju, posmatranju ponašanja ili zamišljenim podacima, a postoje različite vrste za novorođenčad, malu decu, decu, omladinu, odrasle ili za ljude kojima je komunikacija otežana.  

Verbalna skala - VS (Categorical Verbal Rating Scales (VRS)).
Ova skala predstavlja listu deskriptora, kojima se opisuje stepen jačine bola, najčešće sa četiri deskriptora (bez bola, blag, umereno jak, jak bol).Numerička skala - NS (Categorical Numerical Rating Scales (NRS)).
Numerička skala (NS) koja se često zove i vizuelna numerička skala (VNRS/VNS), jer je skala objašnjena ili prikazana na papiru, tako da odgovara nekom broju (0-5 ili 0-10). Ona je jednostavna za primenu u proceniu intenziteta bola. Koristiti se kod prvog pregleda i kod kontrolnih pregleda bolesnika radi praćenja delotvornosti terapije. Na skali su označena dva ekstrema u opisu intenziteta bola, na primer od „bola nema uopšte“, do „najgori mogući bol“. 

Vizuelno analogna skala - VAS (Visual Analogue Scale (VAS)).
Kako je kod dece veoma teško odrediti karakter bola, primenom kombinovanih slikovno-numeričkih skala od 0-10 ta poteškoća se donekle može ublažiti. U praksi se često koristi Vong Bekerova skala (Wong Baker Scale) za procenu težine bola kod dece.

Izbor skale zavisi od njene praktičnosti, znanja i veštine korisnika, i uobičajeno se koriste u merenju intenziteta bola sa podjednakim uspehom.

Procena bola za neke spada u peti "vitalni znak". To su četiri do šest medicinskih znakova kojima lekari procenjuju ključni status tela: temperatura tela, pritisak krvi, puls i brzina disanja. U peti spada bol, a šesti nije standardizovan.

Tako. Sad smo se podsetili kako mozemo da procenimo fizicki bol. A sta cemo sa  dusevnim bolom koji je nekada jaci od fizickog iod kog bukvalno "moze srce da prepukne"? 

Ima puno realnih ličnih tragedija, koje duboko proživljavamo i jedva uspevamo da se sastavimo i koje i sami pokušavamo da ne shvatimo previše ozbiljno, jer nisu sasvim društveno prihvaćene. Neki nivo empatije u odnosu na ono što nas boli i zbog čega smo tužni postoji, ali, hajde, valjda se odrasla osoba neće slomiti zbog toga, to su marginalne stvari u životu. Imate prava na svoje duševne boli, na njihov intenzitet i na tugovanje – i na saosećanje – samo zato što se tako osećate. To je dovoljno.

Danas se nešto otvorenije i češće govori o mentalnim poremećajima, što je dobro ako se time povećava šansa da osoba koja ima problem pronađe rešenje za svoje teškoće. 

U isto vreme, loše je ako se reči koje se odnose na psihička stanja u javnosti upotrebljavaju pežorativno, senzacionalistički i - pogrešno! Najvažniji razlog zašto je to loše je zato što olako i nepromišljeno baratanje rečima onih koji se sa stvarnim značenjem tih reči nisu bliski, omalovažava i nipodaštava osećaj onih koji znaju šta je duševna bol i sa čime se sve bore. 

Da li omalovažavamo “ šećeraše ”?  Da li omalovažavamo “  hipertenzivce ”?  Da li omalovažavamo “ čiraše ”? Praktično nikad.

Međutim, gotovo polovina ljudi spremna je da olako, negativno i pežorativno, koristi reši kao što su  “ šizofren ”,   “  psihotičan ” ili   “  autističan ” i to uvek sa lošom konotacijom. Ne samo što se ove reči koriste bez znanja šta stvarno znače, već su u rečniku mnogih sklone da se odomaće bez imalo empatije.

Na primer: 

 “  Šizofreno ” ili  “  šiza ” koristi da se neko ponašanje ili pojava ponize ili kritikuju; nazvati nekoga  “ psiho ” je način da se pokaže odbojnost i zazor prema nekome;  “  opsesivno-kompulzivnim ” se naziva osoba koja je organizovana i pedantna;  “  bipolaran ” postaje neko ko sasvim opravdano ima oscilacije raspoloženja, dok se za tugu ( normalnu i neophodnu emociju svake zdrave osobe) gotovo po pravilu kaže -  “  depresija ”.

Reči imaju veliki moć.  “  Ubi me prejaka reč ” - napisao je Branko Miljković ( 1934-1961), u ime mnogih koji bi ove reči potpisali tada, kao i sada. Zbog toga, sve dok se termini koji se odnose na određena psihička stanja prečesto i olako koriste u negativnom, površno-pežorativnom smislu, onima kojima zaista treba pomoć, biće teško da o njima otvoreno govore, da se požale bližnjima i da potraže pomoć.

Laičko omalovažavanje tegoba bližnjih je nešto što ne mora da se dešava. To zavisi od nas samih. Važno je da o tome mislimo i zbog drugih, ali i zbog sebe - jer, svaka četvrta osoba će se, nekada u svom životu, suočiti - ili se već suočava, sa psihičkim problemima. Ta   “  loptica ” se može naći i u našem dvorištu. Kada se to dogodi, shvatiće se da su psihički problemi sami po sebi složeni ali ne nerešivi. Međutim, izrugavanje i omalovažavanje okoline postaje nešto što je daleko nepodnošljivije - nepravda koju je teško podneti.

Ukoliko se potrudimo da bolje razumemo termine koji se odnose na različita psihička stanja, ili makar da se zapitamo koristimo li ih olako i nepromišljeno, već smo učinili veliki korak za dobrobit nas samih i naših bližnjih.mena mentalnog stanja koja utiče da osoba prima i obrađuje informacije (iz spoljnjeg ili iz unutrašnjeg sveta) drugačije od osoba iz okoline. Ovo stanje prate halucinacije i sumanute ideje, koje su jasan medicinski simptom u čijoj osnovi leži disbalans u funkciji mozga.

Ukoliko želite da procenite da li i kod vas postoji rizik da obolite od neke psihoze uradite Test rizika za psihotičnu epizodu.

Shizofrenija je oblik psihotičnog poremećaja, gde osoba nije uvek u stanju da razlikuje da li su određene misli, doživljaji i osećaji realni ili iracionalni. Akutna stanja prate, osim halucinacija i sumanutih ideja, konfuzija u mišljenju i promene ponašanja. Iako se često misli da shizofrenija uslovljava cepanje ličnosti i nasilno ponašanje, ta uverenja su pogrešna. Shizofreniju može imati svaki “ tip ličnosti”, a savremena psiho i farmako terapija stabilizuju veliku većinu osoba nakon akutne faze poremećaja. kasniji život u zajednici i prihvatanje okoline najviše znače na putu do oporavka nakon akutne faze.

ASD je naziv za grupu stanja sa početkom u dečijem uzrastu, gde je uključen i Aspergerov sindrom, a kod kojih postoji promena u socijalnim interakcijama, komunikaciji, interesovanjima i u ponašanju. Iako je u nastanku značajan udeo genetičke osnove, sredina ima važnu ulogu u daljem toku i postizanju bolje funkcionalnosti tokom sazrevan

Bipolarni poremećaj, ranije nazivan i manijakalna depresija - stanje u kom postoje promene raspoloženja, i to iz jednog ekstrema u drugi. Osobe sa bipolarnim poremećajem imaju epizode:

 Depresije (stanje narušenog raspoloženja, pada inicijative i interesovanja) i Manije (stanja euforije i hiperaktivnosti - umeren intenzitet manije se naziva hipomanija).

U osnovi simptoma je disfunkcija ćelijskih membrane u nekoliko moždanih regiona, koju je moguće stabilizovati u dužim vremenskim periodima.

 

Stanje u kom postoji pojačan intenzitet odredjenih misli koje se nameću (ospesivne misli) i koje prati potreba da se izvrši odredjena i sa tim mislima povezana radnja (kompulzivna ponašanja). Poremećaj nastaje usled promena u transmisiji odredjenih monoamina. 

Kako uopste izmeriti dusevnu bol?
Takođe, ni bežanje u reči „ἀλγος“ i „ἀλγηδών“, kao ni razlikovanje telesnog i duševnog bola, ne može definisati (konceptualno razjasniti) šta je realnost bola. Mi razumemo da postoji jasna razlika između osećanja strahovite zubobolje i onoga što izražavamo kao „mučne emocije“ uzrokovane smrću našeg voljenog bližnjeg i narušavanja našeg odnosa sa njim. Međutim, ovo naše razumevanje može značiti jedino to da mentalna svest ne izražava (ne podržava jasno, niti objektivno opisuje) diversifikaciju bola.

„Ne mogu drugome da pokažem moju zubobolju, niti sam u mogućnosti da mu dokažem da je imam“ – iznosi (kritički) Vitgenštajn [Filosofska gramatika A1, 6]. Upravo zbog ovoga mi i ne možemo da znamo da li dva čoveka imaju isti bol, niti da li isti uzročnici kod dva različita čoveka izazivaju isti bol.

Mi poznajemo biološke procese nervnog prenosa stimulansa od tačke fizičke povrede ili oštećenja do mozga i povratka ovog impulsa kao doživljaj bola. I, zbog toga što poznajemo fiziologiju bola, na njega možemo i da utičemo analgeticima (lekovima protiv bolova), koji u procesu prenosa nadražaja deluju na smanjenje ili eliminisanje bola. Međutim, nikada nismo u mogućnosti da izmerimo intenzitet bola niti da jasno razlikujemo vrstu i kvalitet bola. Šta god da objektivno doživljavamo kao posledicu prenosa nervnih impulsa, bilo koje telesno oštećenje ili povredu, to prevazilazi funkcionalni proces prenosa – prevazilazi tel(esn)o (u bukvalnom smislu): posle hirurške amputacije operisani i dalje ima doživljaj akutnog bola u nepostojećem, amputiranom „delu tela“. Takođe, može da postoji i akutna zubobolja u slučaju kada su izvađeni svi zubi.

Bol je nepokoran, kako u svojoj definiciji tako i u objektivnoj proceni: isti uzrok ne izaziva isti intenzitet bola – uzrok bola i njegov intezitet ne potpadaju pod nepromenljive logičke zakone (naučne zaključke). Bol ne predstavlja uvek upozorenje na opasnost niti je intenzitet bola uvek u funkciji rizika od povreda. Porođajni bolovi se ispovedaju kao nepodnošljivi, mećutim ne upozoravaju na opasnost, kao što i jedna zubobolja može biti doslovno tiranska. Nasuprot tome, moguće je da se neke smrtonosne nehronične bolesti razvijaju sasvim bezbolno.

Nedvosmisleno, ljudi bolom nazivaju koliko telesni toliko i duševni bol. Grci su govorili o „bolu srca“, „bolu usled besa“, „bolu zbog smrti“, „bolu zbog ljubavi“… Mogli bi ovim bolovima da dodamo još neke kao što su npr. patnje (bolovi) izazvani nepravdom, klevetama, ili gorčinom neuspeha, tugu zbog podređenosti ili bespomoćnog otpora iskorišćavanju, ropstvu. U svim ovim (i još mnogim sličnim) slučajevima, kao ljudi doživljavamo bol koji bi mogao da bude toliko oštar i nepodnošljiv koliko i bol usled velike fizičke povrede ili telesnog oštećenja. Nazivamo ga duševnim (psihičkim), ali ga to ne sprečava da bude bol organskog porekla, tako da može da se ublaži ili neutrališe farmaceutskim hemijskim proizvodima: sedativima, anksioliticima, antidepresivima.

Bol deluje u okviru bioloških granica našeg postojanja, ali njegova lokalizacija ne razjašnjava njegovu definiciju, ne rasvetljava ontološki sadržaj bola: njegov uzrok i njegovu svrhu.

Ontološki neodređen, bol, po svojoj bliskoj srodnosti, nalikuje iskustvu zadovoljstva. Možda bi zadovoljstvo mogli da posmatramo kao suprotnost bolu. I opet, bez mogućnosti definisanja i pribegavajući pomenutoj logičkoj grešci [λήψη τού ζητουμένου], za zadovoljstvo kažemo da je iskustvo duševnog uživanja, telesnog blagostanja i radosti, ali o njegovim uzrocima i svrsi verovatno ne možemo reći ništa jasnije od onoga što je rečeno u slučaju bola: biološki, zadovoljstvo sledi i u službi je funkcija koje su od presudne važnosti za samoodržanje i fizičko održavanje čoveka. Ono deluje kao instinktivni podsticaj u cilju preduzmanja (a samim tim i traganja i pripremanja) ishrane, kao i potrage za seksualnim partnerom i spajanja sa njim radi razmnožavanja (produžavanja) vrste. Takođe, zadovoljstvo se rađa i iz nametanja i dominacije zadovoljenja nagonskih impulsa, sa jasnom i, ponovo, biološkom svrsishodnošću (korišću).

Ali, ne samo to. U nekim slučajevima, čini se da se zadovoljstvo prepliće i sa potrebom odnosa, da sledi dinamiku odnosa slobode od bioloških korisnosti. Tako, na primer, ono prati zadovoljstvo osećaja ukusa i, kao što smo rekli, na taj način se, uzimanjem hrane i pića, zadovoljava individualni ukus. Međutim, ljudi se uvek i u svakom vremenu raduju (osećaju daleko veće zadovoljstvo), kada u jelu učestvuju zajedno sa njima poznatim, omiljenim i voljenim ličnostima. Na večerama ili banketima (i to ne samo u staroj Grčkoj) uživanje u konzumiranju hrane i pića izgleda da je uvek i u potpunosti sekundarno u odnosu na radost prijateljskih susreta i slovesnih odnosa. Od najstarijih vremena, kada smo kao ljudi nekome želeli da ukažemo čast, da mu pokažemo našu ljubav, pozovemo ga da obeduje sa nama, da sa nama podeli (prioritet od životnog značaja) potrebu za hranom i pićem. Priprema što je moguće ukusnijeg obroka (radi izazivanja što većeg zadovoljstva) očigledno je ovde u funkcji našeg odnosa prema gostima, a ne instinkta samoodržanja – to je „znak“ časti, naše privrženosti i ljubavi.

Izgleda da zadovoljstvo prati dinamiku odnosa i u slučaju seksualnih potreba i aktivnosti: individunalno samozadovoljavanje uvek se više podrazumevalo kao surogat zadovoljstva, kao jedno nepotpuno zadovoljstvo u poređenju sa dvojnim spajanjem, „seksualnim odnosom“. Međuzavisnost punoće (celovitosti) i intenziteta zadovoljstva, posvedočuje se u zajedničkom iskustvu (i svedoči se obilato u svetskoj literaturi) uzajamne seksualne privlačnosti i želje – intenzitet i celovitost (punoća) prate razvoj erotskog događaja: od uzajamnosti primarne želje do (za)uvek neostvarene punoće međusobnog samoprevazilaženja i samoprinošenja.

U oblasti ljudske umetnosti zadovoljstva lepote, intenzitet i punoća prate, takođe, dinamiku odnosa: uživanje u muzici, slikarstvu ili poeziji očigledno se nalazi u funkciji odnosa sa ličnošću koja je stvaralac, kao upoznavanje drugosti njegovog stvaralačkog logosa – razvoj odnosa vodi do otkrivanja ove ličnosne drug(ačij)osti onoliko koliko i u (za)uvek neostvarenu punoću zadovoljstva ljubavnog učestvovanja u logosu delovanja ličnosti stvaraoca.

Paralelizam bola i zadovoljstva, kao i prepoznavanje kroz iskustvo potencijalnih usklađivanja zadovoljstva sa dinamikom ličnosnih odnosa, moglo bi otvoriti, takođe u potenciji, interpretativnu perspektivu bola. Jezička formulacija ove moguće perspektive bola približno bi mogla glasiti ovako:

Nepoznato bola je „cena“ ili (tačnije), mera ispoljavanja egzistencijalnog nedostatka koji definiše atomocentrični način postojanja. Zadovoljstvo „pruža utehu“ ovom neuspehu zakonitostima prirodnih nužnosti, ali i usklađavanjem sa dinamikom ličnosnih odnosa. Ukoliko, dakle, bol i zadovoljstvo posmatramo ne kao oportunističke slučajnosti individualne egzistencije, već kao meru (priliku za identifikaciju i procenu) egzistencijalnog nedostatka atomocentrizma, onda bi odnos ljubavi mogli da razumemo kao način olakšavanja, trpeljivog prihvatanja ili mogućeg otklanjanja bola.

Zajedničko iskustvo svedoči da je bol koji se doživljava u samoći nešto sasvim drugačije od bola udruženog sa ljubavlju, nežnošću, staranjem. Ova diferencijacija može da se doživi (i da postoji) samo kao psihološka činjenica, bivajući podjednako atomocentrična sa istim tim bolom. Moguće je, ipak, da bude i realno iskustvo postojanja-kao-odnosa, iskustvo samonapuštanja u ljubavi koja se nudi, iskustvo poverenja i individualnog samoprevazilaženja. U svakom slučaju, granice između slobode u ljubavi i ograničenosti u individualizmu (granice sebičnosti i nesebičnosti) su teško razlučive – dinamika prevazilaženja, asketska dinamika slobode, istoznačna je sa doživotnom budnošću.

Bol, propadanje i smrt za čoveka determinišu zlo. Svako drugo tumačenje ili kategorisanje zla vodi u ove tri konkretne pretnje, koje oblikuju neizbežne događaje u životu svakog čoveka pojedinačno. Oni su realan, neosporan izraz egzistencijalne nedostatnosti tvorevine, znak koji ukazuje na njeno razlikovanje od nestvorenog – na razlikovanje stvorenog od egzistencijalne slobode i egzistencijalne punoće nestvorenog.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda nadu da tzv. zlo, egzistencijalna razlika stvorenog i nestvorenog, predstavlja egzistencijalnu pretpostavku da će stvorene ličnosne egzistencije učestvovati u biću (egzistenciji) na način na koji postoji nestvoreno. U najmanju ruku, za ljudski jezik i spoznaju, samo nestvoreno, kao egzistencijalni samouzrok, može da bude i jeste samosloboda (sloboda po sebi, autentična i istinita, a ne u odnosu na date egzistencijalne nužnosti). Nije stvorena ličnost uzročnik same sebe i svog postojanja i ne može da pozna (da realizuje) svoju slobodu, izuzev u odnosu na nužnosti koje može da prekorači da bi stigla do slobode – nužnosti koje prepostavljaju i određuju njeno postojanje.

Stvoreno je uslovljeno svojom egzistencijalnom nedostatnošću (u poređenju sa egzistencijalnom slobodom i punoćom nestvorenog) – uvek unutar jasnih granica ljudskog poimanja. Ova egzistencijalna nedostatnost realizuje se kao način različit načinu postojanja nestvorenog: nestvoreno je bezvremeno, stvoreno je vremensko – njegovo postojanje se meri kao neprestani prelazak od nekada ka kasnije. Nestvoreno je bez početka i bez kraja, stvoreno ima svoj početak i svoj kraj. Nestvoreno je nestradalno, stvoreno strada od bolnog osećaja, bolnog pamćenja, raznovrsnog telesnog i duševnog bola, smrti. Služeći se ljudskim saznanjem i jezikom, način egzistencijalne slobode i punoće nestvorenog definišemo kao ljubav („postojanje, biće ljubavi“), a način egzistencijalne nedostatnosti stvorenog kao individualistička samoživost.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda da ova razlika u načinu postojanja za čoveka predstavlja preduslov njenog prevazilaženja, jer sloboda stvorenog može biti realizovana samo u odnosu prema datostima njegovih egzistencijalnih ograničenja. Ova ograničenja funkcionišu kao odskočna daska voljne (i harizmatične) promene načina postojanja, kao čovekov ulaz u način slobodnog postojanja iz individualističke autonomije – iz samoživosti u način postojanja ljubavi. Ostaju otvorena (najmanje) dva pitanja:

Prvo: Zbog čega se egzistencijalna nedostatnost stvorenog, njena logička (i realna), nedvosmislena razlika od nestvorenog, kada poseduje svoje uzročno poreklo u ljubavi Stvoritelja, otkriva i ostvaruje kao neophodnost bola, propadanja i smrti? Zbog čega egzistencijalna nedostatnost stvorenog ne bude samo kvantitativna: limitirajuća za mogućnosti i granice (svršetke)? Zašto da smrt svakog čoveka ne bude tiha i mirna, u snu, u poznim godinama starosti? Zbog čega je potrebno da postoji sadistička neophodnost bola, mučenja bolestima? Zašto postoji smrt male dece, još nesazrelih bića? Zbog čega, za ljudsku svest nepodnošljiva sablazan apsolutne „indiferentnosti“ prirode, postaje za ličnosnu drugost čoveka njeno sazrevanje, njena stvaralačka energija?

I drugo pitanje: Ako bol protumačimo kao egzistencijalnu nedostatnost stvorenog, a egzistencijalnu nedostatnost kao zlo, o kojoj egzistencijalnoj nedostatnosti i kojem bolu svedoči dvehiljadugodišnji jezik crkvenog svedočenja u slučaju demona, nalogodavaca zla? Stvoreni demoni se posvedočuju kao bića vanvremenska, bez dimenzija, netruležna i verovatno bez emocija. I, ukoliko je smrt „ušla“ u stvoreni svet da zlo ne bi postalo besmrtno, zbog čega hrišćanski jezik ne prihvata ovu dobrobit (ili nužnost) u slučaju demona? Zašto na ovaj način učiniti da zlo postane besmrtno, uzimajući u obzir da besmrtnost čoveka treba isključiti, dok besmrtnost zla kroz besmrtnost demona ne predstavlja smetnju? Ako je nematerijalno njihovog stvorenog postojanja ono što ih spasava od egzistencijalnih ograničenja, onda su sva pitanja bez odgovora jednostavno prenesena na pitanje: zašto je po definiciji materija loša (kada je) stvorena od Boga?

Na ova pitanja ne postoje realistički (ne ideološko-racionalistički) odgovori. Objašnjenje bola, objašnjenje zla, čija iskustva mi ljudi doživljavamo u realnosti, ne mogu da nam ponude ni naučnici niti naš razum. Smisao bola, smisao zla (njihovog uzroka i svrhe, njihovog preplitanja sa ontološkim pitanjem), jezik, čija su ograničenja po definiciji uvek ograničenja našeg čulnog sveta, naših naučnih uverenja, nije u mogućnosti da identifikuje.

Svedočanstvo crkvenog iskustva propoveda da se do neizrecivih odgovora, koristeći se datom jezičkom semantikom, dolazi kroz kognitivno iskustvo ljubavnih odnosa: vere – poverenja, samoprevazilaženja i samodavanja. Utvrđivanje tačnosti ovde navedenog predlaže se u funkciji vežbanja čovekove slobode.

NE ZNAM DA LI SAM USPELA DA OBJASNIM DA JE BOL VRLO INDUVIDUALNA STVAR. PRAG OSETLJIVOSTI NA FIZICKI BOL KOD LJUDI JE VEOMA RAZLICIT I ZAISTA NI JEDAN COVEK NE REAGUJE ISTO NA FIZICKI BOL. O DUSEVNOM BOLU I DA NE PRICAM. NEKOME DUSEVNI BOL PREDSTAVLJA VRLO MALO DOGADJANJA U ZIVOTU A NEKOME JE DUSEVNA BOL SVAKO DOGADJANJE U ZIVOTU.  TAKO DA STO SE TICE BOLA MORAMO DA SHVATIMO I PRIHVATIMO VELIKU RAZNOLIKOST NAS LJUDI. I SVAKO SE SVOJIM BOLOM NOSI RAZLICITO I TO TREBA DA SE POSTUJE!

 

BUDJENJE

OVIH S DANA CESTO CUJE OVA REC. VALJDA ZATO STO JE DOSLO PROLECE.  MADA NESTO SE POMINJU PANDEMIJA I POLITIKA. AL NARAVNONEBIH JA OTOME. STA JE BUDJENJE?

Jedan gospodin je pokucao na sinovljeva vrata.

"Džimi", kaže, "probudi se!"

Džimi odgovara: "Ne želim da ustanem, tata."

Otac viče: "Ustani, moraš da ideš u školu!"

Džimi kaže: "Neću ići u školu."

"Zašto ne?" upita otac.

"Postoje tri razloga." reče Džimi. "Prvo, zato što je to tako dosadno; drugo, zato jer me deca zadirkuju; i treće, zato jer mrzim školu."

A otac odgovara: "Čuj, ja ću ti reći tri razloga zašto moraš da ideš u školu. Prvo, zato što je to tvoja dužnost; drugo, zato što imaš četrdeset i pet godina; i treće, zato što si direktor škole…"

Duhovnost znači buđenje. Većina ljudi, iako toga nije svesna, spava. Rađaju se spavajući, žive spavajući, žene se i udaju spavajući, spavajući odgajaju svoju decu, i umiru spavajući, a da se nikada ne probude.

Probudite se, probudite se! Odrasli ste. Preveliki ste da biste spavali. Prestanite da se igrate sa svojim igračkama. Većina ljudi će Vam reći da bi želeli da izađu iz dečjeg vrtića. Nemojte im verovati! Sve što žele da učinite za njih je da im popravite njihove pokidane igračke.

Čak će Vam i najbolji psiholozi reći, da ljudi u stvari ne žele da ozdrave. Ono što žele je olakšanje, ozdravljenje je tegobno. Buđenje je, naime, neprijatno. U krevetu vam je lepo i udobno, buđenje vas razdraži.

 

U svetu ličnog razvoja trend ranog ustajanja je prisutan već nekoliko godina. U pitanju je ustajanje u 5 sati ujutro. I to – svako jutro – bez izuzetaka. Ova dobra navika može da napravi veliku promenu u vašem životu i zato vam savetujemo da je probate.

Naravno, neki ljudi su izuzeci od ovog pravila i smatraju uspehom kada ustanu „već“ u 10 sati prepodne. Ipak, studije su pokazale, da u ogromnom broju slučajeva uspešni ljudi upravo imaju naviku ranog ustajanja!

Vaša najveća produktivnost je onda kada je vaša energija na vrhuncu. A da li znate koji je to deo dana? Naravno, rano jutro. Vaša energija je najviša ubrzo nakon buđenja.

Kada se probudite u 7 sati, verovatno započinjete dan brigom o deci, kućnim ljubimcem i sl., a zatim brzo odjurite na posao. I tako vam, prvih nekoliko sati novog dana, prolazi na isti način kao i kod većine drugih, što će vas, logično, ubaciti u jutarnji stres. Jer, ometanje bilo koje vrste (deca, e-pošta, SMS, telefonski pozivi, …) šteti vašoj produktivnosti ali i vašem zdravlju.

Ako se probudite u 5 sati ujutru, moći ćete da „napadnete“ dan pre nego što on „napadne“ vas (ili: Napad je najbolja odbrana!). Rezultat: imaćete dva sata bez ometanja. Tako ćete moći da u potpunosti iskoristite svoju najveću produktivnost kako biste radili na najsloženijim izazovima koji vas čekaju u tom danu.

Kada te zadatke završite, vaš dan će biti savršeno pokrenut a motivacija na maksimumu.,o sada ste ustajali u sedam ili osam ujutro, svakoga dana. Noću ste verovatno odlazili u krevet u 11 sati, Ili možda u ponoć. Velike su šanse da ste dan završavali vrlo umorni pred televizorom ili računarom.

Ustajanje u 5 sati ujutro će vas primorati da idete u krevet u 10 sati uveče najkasnije. A to je tek važno jer tada počinje lučenje melatonina, veoma bitnog hormona koji reguliše naš unutrašnji biološki sat, oslobađa organizam od slobodnih radikala, reguliše aktivnost enzima i hormona povezanih sa metabolizmom, usporava starenje i još mnogo toga. Da bi se lučilo dovoljno melatonina, preporučuje se da prostorija u kojoj spavate bude potpuno zamračena i bez mobilnih telefona i ostalih električnih uređaja.

Vreme koje trošite uveče ispred ekrana i to kada ste najumorniji, jednostavno iskoristite da se pripremite za spavanje. Opustite se uz laganu muziku i mirisnu kupku za stopala ili  neki drugi ritual koji će vas opustiti i pripremiti za kvalitetan san. Tako pripremljeni ćete i jutro dočekati još spremnije i lako ćete se rano probuditi.

Kvalitetan san koji će vas okrepiti, doprineće da budete u boljoj formi, da vam glava bude bistra a misli jasne i tako ćete lako i efikasno završiti sve što ste planirali – a možda i više od toga.  Na prvi pogled, dva sata više, može izgledati prilično zanemarljivo. Ipak, dva sata više svakog dana je 14 sati više nedeljno i samim tim 728 sati više godišnje.

Zadržavajući naviku ustajanja u 5 ujutro, moći ćete da napravite veliki broj korisnih stvari u tom dodatnom vremenom koje imate na raspolaganju – moći ćete konačno da ostvarujete više svojih ciljeva.ada se probudite u sedam ili osam sati ujutro, upadate pravo u „vrtlog“ dana. Odmah ste suočeni sa mnogo ometanja. Nemate vremena čak ni da napravite akcioni plan da biste efikasno radili.

Do kraja jutra shvatite da ste jedva imali vremena da obavite osnovne zadatke, a da od nekih planiranih možete već na početku dana da se oprostite, jer ste sa takvim startom već zakasnili.

U stvari, osetićete se kao da vam je glava pod vodom – a dan je tek počeo…

U tim situacijama bićete skloniji popustljivosti ili podmuklom zlu odlaganja. Tada ćete reći sebi da ćete se sutra bolje snaći i da možete odložiti neke od zadataka za sutra. Ili možda prekosutra… Aha, važi… nemojte sebe zavaravati jer takvo „sutra“ teško da će doći.

Kada ustajete u 5 sati ujutro, vi praktično uvodite i sledite jednu naviku iz dana u dan.

Dan ćete početi mirno i koncentrisano. Pored toga, osetićete obavezu da maksimalno iskoristite ta dodatna dva sata za koja ste se potrudili i ustali ranije.

Tada ćete ući u zdrav krug aktivnosti koji će odlaganju oduzeti bilo kakvu moć, a vama će ojačati samopouzdanje i podsticaj za ostvarenje još nekih ciljeva koji su izgledali prilično nedostižno, dok ste robovali odlaganju i kasnom jutarnjem buđenju.

Svi veliki uspešni preduzetnici na ovom svetu imaju naviku da se bude rano. Bil Gejts, Džef Bezos, Tim Kuk ili Elon Mask, svi imaju ovu naviku. Svi ovi izuzetno uspešni ljudi ustaju u 5 ujutro. Neki čak i ranije. Oni ne ustaju ovako rano – slučajno.

Uspešni ljudi su uglavnom već u ranoj mladosti razumeli da im rano ustajanje pomaže da povećaju svoju produktivnost. Uz maksimalnu produktivnost, verovatnije je da će ostvariti svoje ciljeve.

Usvajanjem ove dobre navike i pridržavanjem tokom vremena, ući ćete u magičan krug dobrih navika koje će podsticati vaš budući uspeh. Dakle, kada budete slavni i bogati – setite se ovih rečenica.,

Ustajati u pet ujutro, da se ne lažemo, nije ni jednostavno niti lako. Čak bismo mogli da kažemo da nije svako u stanju da stvori ovakvu naviku.

Ustajanjem iz dana u dan u 5 ujutro, a da vam to prija, već ćete „preskočiti“ 90% ljudi koji nemaju ovu dobru naviku. I tako, iz dana u dan tj. iz jutra u jutro, vaš duh će biti sve jači.

Činjenica da se držite navike koja vam se čini(la) toliko teškom ojačaće vaš um. Tada ćete biti uvereni da možete uspeti u svemu što želite u životu. Prvoklasna motivacija na delu!

I to će se odraziti u svim oblastima vašeg života. Nije malo, zar ne?

Proleće je najbolje vreme da počnete sa ustajanjem u pet sati – da se probudite i zoru na prozoru sačekate, udahnete svež vazduh i u jednom dahu „pojedete najveću žabu“ .

U životu uspeh pripada onima koji se angažuju na ostvarenju svojih ambicija. Ako želite da postignete sjajne stvari, morate biti u mogućnosti da svakodnevno ulažete trud da razvijete dobre navike.

Među navikama koje prave razliku, ustajanje u 5 ujutro svakog dana je jedna od najvažnijih. Ova dobra navika pomoći će vam da imate više vremena za efikasan rad na svojim ciljevima. Konačno, moći ćete da izgradite snažan duh neophodan za postizanje velikih stvari u životu. U pitanju je magija koju sami kreirate!I eto sad je prolece - pustite Bajagu  i Budjenje ranog proleca i idemooooo!

Prolece je vreme za budjenje zivota i to novog, boljeg, uspesnijeg. Sad veliki je problem sto mnogo nas ceo zivot provede u zimskom snu. 

BUDJENJE NIJE SAMO VAZNO ZA DAN KOJI JE PRED NAMA. BUDJENJE JE NACIN ZIVOTA KOJI JE LEPSI, USPESNIJI I KVALITETNIJI. PA PROBUDIMO SE  -PROLECE JE!

NAIVNI SLIKARI I OSTALI

 SAD U REDU JE BITI NAIVNI SLIKAR CAK JE VEOMA DOBRO I POZITIVNO. DRUGE NAIVCINE NE BI TREBALE UOPSTE DA POSTOJE U OVOM VEKU, A CINI MI SE DA IH JE VISE NEGO IKAD.

Naivno slikarstvo predstavlja umetnost prostodušnih, samoukih i primitivnih slikara koji rade bez poznavanja školskih pravila i akademskih načela, koji su vođeni nagonom i osećanjem, ali predstavlja još jedan metod klasifikacije umetničkih dela koga karakterišu takozvani naivni oblici, bliski dečijem crtačkom izrazu u glavnom uz seoske, odnosno folklorne motive ili pak motive prirode. Iako na prvi pogled deluje kao da za jednu „naivu“ nije potrebna naročita slikarska veština, to uopšte nije tako kakvim se čini.Naive, posebno one srpskih autora, često odlikuju (mada i ne moraju) mnoštvom nerealnih elemenata. Džinovske tikve, opanci, nebeske kočije koje vuku patke, biljke u najrazličitijim bojama, doprinose umetničkom izrazu i tome da svaka slika priča time neku svoju priču kroz najrazličitije situacije u glavnom u duhu podneblja iz kojeg umetnik potiče.

Prvi i najčuveniji slikar naivnog ili primitivnog smera bio je francuski carinik Anri Ruso (Henri Rousseau, 1844.-1910.), kome su se za vreme života rugali, a tek kasnije je prepoznat kao samouki genije čiji je rad visoke umetničke vrednosti imao uticaja i inspirisao nekoliko generacija avangardnih slikara, čak i velikog Pabla Pikasa. Njegove najpoznatije slike (Tigar na tropskoj oluji (iznenađen), Gladni lav baca se na antilopu, Krotitelj zmija, San, …) prikazuju scene iz džungle, i pored toga što u istu nikada nije kročio.Ocem naivnog slikarstva u Srbiji mnogi smatraju Janka Brašića (1906.–1994.), poreklom iz Oparića, kod Jagodine, koji se pojavio sa svojim prvim delima četrdesetih godina prošlog veka. Kao interpretator tradicionalnog života kolektiva ruralnih sredina, sjajan crtač i portretista smatra se jednim od značajnijih Srpskih slikara. Njegov umetnički izraz podrazumeva nepredvidivost i neposrednost kao fundament današnjeg naivnog slikarstva, a opus broji na stotine slika, crteža, fresaka i ikona. Kao takav, Brašić je poslužio kao model i uzor novonastajalim umetnicima iz ove oblasti. banatskom selu Kovačica, u Vojvodini, gde pretežno žive etnički Slovaci, nastaje nova škola koja je pretežno orijentisana na folklorne detalje i život na selu, apsolutno stavljajući čoveka u prvi plan kao centar sveta. Najznačajniji predstavnici ove škole su: Jan Sokol, Martin Paluška, Mihail Bireš i svakako najpoznatiji među njima Martin Jonaš

Zuzana Halupova Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu. Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta), Bila je prva žena u Kovačici koja je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet. 

Toliko o slikarima i koliko je njihova percepcija sveta drugacija od nase. Sad cija je bolja ne znam, ali mi se cini da su oni mnogo srecniji od nas ostalih. Naivnost  deteta ocigledno nije izasla iz njih te oni svet dozivljavaju potpuno drugacije od nas. Njima naivnost donosi srecu i lepsi zivot.  Nama naprotiv nikako. Nas maivnost unistava jer verujemo u potpuno neistinite stvari i stvorili smo cudnu percepciju sveta i drustva koji nikako nije onakav kakvim ga mi vidimo!„Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealizovanu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. 

Naivnost, to je mladost srca,

pa čak i u poznim godinama.

Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe.

To je napraviti unutrašnji kriterijum većim i od spoljnih dokaza.

Naivnost je dakle osobina lepih duša.“ – Jovan Dučić

 Često se za dobrog čoveka kaže da je glup i previše naivan. Da li je? Da li je glup čovek koji se trudi da u svakome nađe neku dobru osobinu, i za svaku grešku koju neko napravi potraži opravdanje, jer svako od nas ima loših trenutaka kada ne može racionalno da razmišlja. Da li je glup čovek koji svakoj osobi pristupa otvoreno i iskreno misleći da je pošten? Nadajući se da na ovom svetu ima više poštenih i divnih duša nego zlih. Da li je naivna osoba koji ne voli zavlačenja, koja daje svoje srce na dlanu, nadajući se da će joj dobrota i iskrenost biti uzvaćeni i da joj srce neće biti slomljeno.

Ipak mislim da je takva osoba hrabra. Jer potrebna je velika hrabrost da se nekome otvorite iako znate da možete biti povređeni. Iako znate da neko može da vas prevari, vi ipak verujete da se to neće dogoditi, i da dobrota i iskrenost preovlađuju u ljudima.

Često sam iz prevelike želje da verujem da su ljudi plemeniti grešila i verovala pogrešnima. Nije strašno ako nakon jednog ili nekoliko susreta shvatim da osoba nije vredna moje pažnje, tj. da u njoj preovlađuju loše osobine preko kojih se ne može preći. Ono što te najviše povredi je kada se neka osoba prema tebi predivno ponaša i izgleda tako da u njoj ni trunka zlobe ne postoji. I ti se usudiš da joj poveruješ i otvoriš se pred njom najiskrenije i sa najboljim namerama. A onda igrom slučaja ili Božijom voljom saznaš istinu. Saznaš da ti je radila iza leđa, da je o tebi govorila ružno a pred tobom se pretvarala. Sa tobom je izlazila, navodno ti se poveravala. Da, ta jedna divna devojka za koju svi misle da je jako fina i dobra. Prava duša. Iskreno i sama sam bila zatečena. Rekoh, nije strašno ako se na kilometar vidi to da neko nije pošten, ali ako se to tako vešto skriva iza najnevinijeg lica, ume da zaboli jako. I to ne zato što ste prevareni, već zato što niste na vreme nanjušili manipulatora. Ali nakon prvobitnog šoka dobra osoba će opet pomoći ovoj pokvarenoj. Zašto? Zato što ne želi da se spusti na njen nivo i bude lukava. Zato što neće dozvoliti da jedna loša osoba, ili iskustvo ukalja njenu dobrotu. Takvi su retki, da je to lako, svi bismo bili dobri.

Znate li zašto naivne devojke verujući muškarcima ispadaju glupe? Zato što ŽELE da veruju. Zato što žele da veruju da na ovom svetu postoje ljudi koji su zaista iskreni, koji ne igraju nikakve igre, i koji kada nešto tvrde ili obećaju to zaista i misle. Veruju zato što polaze od sebe, jer su i same takve. I zato se tako često razočaraju. Ali opet, uprkos svemu, ne prestaju da veruju. U tome se ogleda lepota njihove duše. Ako upoznate neku ovakvu devojku, koja je kao igla u plastu sena, potrudite se da je ne izgubite i razočarate. A ako mislite da to niste u stanju, odmah idite, nemojte ranjavati njeno krhko srce slomljeno toliko puta. I ko je na kraju pobednik? Onaj ko je pokvarene duše i ko će reći: „Ha, pa znao sam nasela je, sirota. Jadna ona kad tako veruje u sve što joj kažeš.“ Ili pak ona koja pristupa svakom čoveku čistog srca, i koja će kad tad naći osobe isto toliko dobre kao ona, i umeće da ih čuva. Dok će gospoda manipulatori nastaviti da pobeđuju igrajući igrice sve dok ih neko spretniji ne spusti toliko nisko da će im trebati meseci da se osveste i ponovo ustanu. Možda će se tada promeniti, a možda i neće. Kažu da vuk dlaku menja, ali ne i ćud. Verujem da ipak ima izuzetaka.

Na kraju jasno je da smo mi naivni kao i devojke koje toliko veruju u ljubav . A mi verujemo u sve ostalo jer zelimo da verujemo. Sad potpuno je drugo pitanje u sta sad verovati kad jedni kazu ovo drugi ono, a treci ko zna sta?

GLEDAJUCI OVE SLIKE NAIVNIH SLIKARA PROSTO POZELIM DA JE SVET TAKAV KAKVIM GA ONI PREDSTAVLJAJU. JER OVAJ CRNO BELI SVET NIJE DOBAR. I ZAO MI JE STO DETE IZ NAS TAKO BRZO POBEGNE JER NEUMEMO DA SACUVAMO NASU NAIVNOST. A OPET SMO NAIVNI I VERUJEMO SVEMU OVOME STO NAM PRICAJU , STO ZNACI DA TE DVE NAIVNOSTI NIKAKO NISU ISTE. JEDNA JE DOBRA I KORISNA ( DECIJA I OVA PERCEPCIJA NAIVNIH SLIKARA), A DRUGA JE LOSA I SAMO NAS UNESRECUJE I IZLUDJUJE JER NA SVE TO AKO I MALO IMAS MOZGA I POKUSAVAS DA NE BUDES NAIVAN MOZES ILI DA POLUDIS ILI DA BUDES IZOPSTEN I UNISTEN OD DRUGIH LJUDI.

SVIMA ZELIM AKO NIJE KASNO DA NADJU SVOJU DECIJU NAIVNOST JER NISMO MI SLIKARI, A KLONITE SE OVE NAIVNOSTI  DA GUTATE INFORMACIJE NESAZVAKANE!

Često se za dobrog čoveka kaže da je glup i previše naivan. D

BEDNI LJUDI

NESRECA JE ZARAZNA. SIROMASNI  I NESRECNI SE MORAJU RAZDVOJITI DALEKO JEDAN OD DRUGOG  DA SE NE BI ZARAZILI - NAPISA DOSTOJEVSKI U "BEDNIM LJUDIMA."  IVO ANDRIC JE TAKODJE PISAO O SIROTINJI. SIROTINJE I NESRECE NIKAD VISE I DOSLO JE NAJZAD DO ZARAZAVANJA I SAD SMO SVI MI SAMO BEDNI LJUDI OSIM NJIH 'SACICA' KOJI MISLE DA TO NISU!

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

"Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom."

Da li je ono što postavljamo na "fejs" zaista naš život? Da li su glamurozna putovanja, fensi klopa i zaljubljeno lice zaista stvarni? Ili je to samo dobro izrežirana predstava? Razumete sta hocu da kazem? Ne zna se dal je bednije sto smo toliko siromasni da ne mozemo da priustimo ni normalan obrok, a kamoli putovanje, ili sto se foliramo? 

Kada oholi ljudi izgrade nebodere, zavladaće jad i beda! Najgore tek sledi...

Prvu vezu između gradnje najviših zgrada i ekonomske krize ustanovio je 1999. ekonomista Andrew Lawrence, na osnovu podataka koje je sakupljao 13 godina. Istorija pokazuje još od doba "Kule vavilonske" taman kada se kule dovrše, sledi kazna u obliku velike ekonomske krize. Izgradnja visokih kula, kao odraz ljudske arogancije, potiče još iz biblijskih vremena i gradnje Kule vavilonske, "kojoj će vrh biti do neba". Za ovu oholost ljudi su kažnjeni ratovima, raseljavanjem na sve strane sveta, i međusobnim nerazumevanjem.

U čast te analogije, novinari su neobjašnjivu vezu između solitera i velikih ekonomskih kriza koje slede nakon izgradnje, nazvali "prokletstvo Kule vavilonske". Najupečatljiviji primer bila je zgrada od 102 sprata, visoka 381 metar, Empire State Building u New Yorku. Završetak tog zdanja poklapa se s vrhom "Velike depresije", prve globalne ekonomske krize , koja je izbila u Sjedinjenim Državama i ostavila teške posledice u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Kanadi... Uzgred, Empire State Building nije bio jedini neboder u New Yorku u to vreme. Preteče su mu Tramp Building (283 metra) i Chrysler Building (319 metara).

Do 1970. nijedna zemlja na svetu nije imala neboder viši od njujorškog. Tek je godine 1967. u Moskvi je izgrađen TV toranj Ostankino visok 540 metara, koji je do danas najviši objekt u Evropi. Nedugo kasnije pukao je SSSR, a Rusija je upala u decenijsku krizu iz koje ju je izvukao Vladimir Putin.

SAD, nesporna ekonomska sila, sagradila je 1972. Kule bliznakinje. Severni toranj bio je drugi najviši neboder u svetu, nakon Empire State Buildinga. Tih su godina Sjedinjene Države stagnirale zbog visokih cena nafte, a ekonomska kriza se osećala u čitavoj Evropi, napose u istočnoj. Primer koji ukazuje na vezu između jakih ekonomskih rezultata i želje da se sagradi što viši neboder je Petronas Towers u Kuala Lumpuru. Završetak gradnje dva, 452 metra visoka, tornja poklopio se sa vrhuncem krize na azijskim tržištima 1998., koja je izazvala šok na tržištima širom sveta.

Na vrhuncu globalne ekonomske krize iz 2008., u Dubaiju je 2010. završen najviši toranj na svetu, Burj Khalifa, visok 828 metara. Iako Dubai nije izvor ekonomske krize u svetu, ne treba zaboraviti da se svet promijenio u protekle dve i po decenije. Globalizacija je dozvolila da investitori iz celog sveta ulože milione dolara svog kapitala u ovaj mega projekt.

U novije vreme najviše zgrade se grade na Istoku. Najveća zgrada, skoro kilometar u nebo, biće u Saudijskoj Arabiji. (Krajem oktobra MMF je upozorio da bi Saudijska Arabija do 2020. mogla bankrotirati). Druga najveća gradi se u Kini, Sky City, visok 838 metara, a Indija planira graditi najvišu rezidencijalnu kulu u svetu, visoku 442 metra. Ekonomisti veruju da izgradnja skupih, visokih zgrada nije ništa drugo nego oholo, neracionalno trošenje državnog novca u vreme kada privreda cveta. To dovodi do ekonomskih balona koji mogu pući u svakom trenutku. Kao po pravilu, izgradnja visokih nebodera poklapa se s preteranim ulaganjem u infrastrukturne projekte. To opet znači da se budžet države ne troši racionalno, a posledica toga je recesija. 

Njegovu teoriju, koja je najpre bila predmet šala, posle su potvrdili i drugi ekonomisti, i sada je usvojena kao koncept "skyscraper index".Ljudska pohlepa na delu! Kao  i ljudska glupost!

„Da li je gora materijalna ili duhovna beda?

Kad kažem beda, onda stvarno mislim na BEDU. Nemojte da  mi  pričate o međunijansama, ovde je samo crno i belo.

Znači, materijalna beda – bukvalno borba za goli život, ne kupujete stvari zato što vam se sviđaju, pa je dilema da li kod Kineza ili brend originale, nego kupujete zato što se pocepalo i više ne može nigde da se zakrpi. Hrana – onaj minimum minimuma – uvek više gladni nego siti, čak i kad jedete samo hleb i razvodnjeno mleko. Isto se odnosi na sve segmente života…

Ili je gora duhovna beda – imate za više nego pristojan život, a u duši – pustinja.

I na kraju  ako  bas ne znate sta je beda evo objasnjenje -

beda se u sociologiji i društvenoj teoriji objašnjava kao najteži oblik siromaštva. Beda je višedimenzionalna društvena pojava koja može biti uzrokovana oskudicom u prirodi ili društveno-ekonomskim odnosima. Ona se dakle u društvu proizvodi, čak i kada postoje sve materijalne i prirodne pretpostavke da bude iskorenjena. Beda je u tom smislu izraz nehumanih, nepravednih, izrabljujućih, društveno – klasnih, uslova i pravila života u jednom društvu. Siromaštvo je termin koji se upotrebljava da označi nejednakost i relativni udeo društevenih grupa u akumuliranom i postojećem društvenom bogatstvu.

Beda je socijalno – patološki proces, to je teško stanje oskudice koja ugrožava podjednako i psihičke i fizičke ljudske sposobnosti.

Ona je generator delikvencije, alkoholizma, prostitucije, različitih oblika nasilja, samoubistava, ubistava, socijalne izolovanosti, beskućništva, invaliditeta, kriminaliteta, manjka socijalne participacije ...

U uredjenim državama posebnim postupkom utvrdjuje se „linija bede“ koja se odredjuje kao neophodan iznos u novcu za održavanje elementarne egzistencije. Pojedinci, odnosno porodice koji se nalaze (prema propisanim pravilima) ispod pomenute „linije“ priznaje se status siromaha o kojem se stara država.

Ima i drugih metoda za odredjivanje bede koje ovde nemožemo izlagati, evo samo nekoliko parametara koji se koriste:

- nepismenost i bedno obrazovanje,

- mladost odnosno starost (nedoraslost i iznemoglost) pojedinaca koji su neprihvatljivi kao radna snaga,

- pol,

- rasa,

- hendikepiranost.

Parametri se zbirno posmatraju i na osnovu indeksa odredjuje nivo nadprosečnog negativnog rizika za bedu.

Kada govorimo o bedi treba posebno naglasiti da je beda poseban stil života, sociolozi ga nazivaju „Kultura bede“ koja sublimira: poseban sistem vrednosti, ponašanja, verovanja...

Ne radi se samo o nestašici novca, već o totalnoj pojavi koja obuhvata:

- Loše stanovanje,

- Lošu ishranu,

- Slabo ili nikakvo obrazovanje,

- Loše zdravstveno stanje,

- Bedan tržišni položaj,

- Bedno odevanje,

- Osobene porodične odnose, ...

Sve pomenute bede: prehrambena, stambena, zdravstvena, obrazovna i kultura bede, JE DRUŠTVENO USLOVLJENA PATNJA, STRADANJE, rečju VRSTA ROPSTVA. To je čoveka nedostojan i neslobodan način života.

Da se ne zaboravi: Religije su kroz istoriju čovečanstva veličale i mistifikovale bedu opravdavajući i prikrivajući njenu društveno – državnu genezu, ukorenjenu u eksploataciji, nehumanosti i društvenim protivrečnostima.

Broj siromašnih u svetu se ne smanjuje, naprotiv povećava se i pored snažnog tehničko-tehnološkog napretka. ...

... To nam sugeriše zaključak da država (osim deklarativno) nikada nije posvetila dovoljno pažnje za iskorenjivanje svih oblika bede.

Možemo ad hoc konstatovati da su se iz začaranog kruga bede „izvlačili“ samo oni pojedinci ili porodice koji su sopstvenom snalažljivošću i sticajem okolnosti „snašli“. Sistemski i sistematski pristup, pomoć i uvažavanje nikada nije bio ozbiljan.

Šta je posebno važno napomenuti kada je u pitanju beda?

„Sociolozi smatraju da izlaz iz siromaštva na teorijskom planu valja tražiti u okvirima teorije društvene slojevitosti i promene, a ne teorije kulture siromaštva. Od shvatanja o kulturi siromaštva i bede do ideologije okrivljavanja žrtve, nije dalek put. ... Najkraće rečeno, ideologija okrivljavanja žrtve i akcija koja iz nje proističe svodi se na to da ne treba menjati društvo nego žrtvu tog društva.“

BEDA KAO POSLEDICA SIROMASTVA I NESRECE BILO DUHOVNA BILO MATERIJALNA RAZVILA JE KRILA U OVOM XXI VEKU NAJVISE STO JE MOGLA. UVERENA SAM DA JE OVO MAKSIMUM I DA DALJE NEMA KUD. ILI IMA?

KONGNITIVNA DISONANCA

KAO STO ZNATE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI SU NAJVAZNIJE ZA COVEKOV ZIVOT I NJEGOV OPSTANAK. AKO SA NJIMA NASTANU PROBLEMI NASTACE PAKAO OD NASEG ZIVOTA. ZATO TREBA STALNO RADITI NA NJIHOVOM OCUVANJU KOLIKO GOD JE U NASAJ MOGUCNOSTI. A NEKADA JE TO NEMOGUCE  I ZATO DANAS IMA TOLIKO PROBLEMA.

Ovo je dramatično važno, naročito danas! Pojam ove disonance nastao je istraživanjima u psihologiji u drugoj polovini prošlog veka. Njegov smisao objašnjava da ljudi imaju tendenciju da zauzimaju čak i stavove u koje i sami nisu sigurni ili čak i po cenu oprečnih VLASTITIH stavova. Zašto ljudi to rade? Zato što time NIVELIŠU FRUSTRACIJU I ANKSIOZNOST koju izaziva situacija kada ne znamo u šta da poverujemo, kada imamo suprotne argumente za istu stvar ili nas pritiska stav sredine. Da bi to regulisali, POČINJEMO DA ŽELIMO DA VERUJEMO A TADA UBEDJIVANJE I SUPROTNI ARGUMENTI VIŠE NEMAJU ZNAČAJ! Zbog toga, ljudi počnu da brane stavove korporacije koju preziru, stanu na stranu stranke jer im obezbedjuje pare iako znaju da je to kriminal ili ulaze u neke verske ili paraverske diskurse jer je tako život lakši. Ako mislite da sam ja imuna na to, varate se! Često i sama nešto pomislim i napišem iako znam da nije potpuno istina, poluistina je ili je dobro, ali znam da još nema metaistraživanja koja to pokazuju. Nestrpljiva sam tada, nervozna  ili me prosto neka vest jako naljuti jer znam da je lažna. Nadam se da nisam puno puta podlegla kognitivnoj disonanci ali sam svakako sigurana da mi se to dešavalo. U eri brzog interneta ili brzih vesti, ova pojava postaje izuzetno snažna i masovna jer jedan lekar kaže jedno, drugi drugo, treći treće a životi su nam u pitanju. Očekivati da ljudi ne podlegnu je naivno jer je haos i kontradikcija enormno velika danas. Ostaje nam da se borimo. Sa samim sobom jer druge nema. Sto je najstrasnije danas imamo toliko oprecnih informacija da nam je kongnitivna disonanca jedino moguce resenje. Svi zivimo u njoj i sa njom. Kao i sa Koronom naravno.

 Kognitivna disonanca je mentalno stanje, često konflikt, u kome osoba doživljava iskustvo dva ili više nekompatibilna verovanja ili kognitivno obrađuje više informacija. Kod zdravog pojedinca obično vodi osećanju psihičke nelagodnosti koje traje dok osoba ne razreši nesporazum.

Kognicija (spoznaja) sastoji se od različitih vrednosti, verovanja, emocija itd. Postoje kognicije koje se međusobno ne podržavaju i koje su međusobno u konfliktnom odnosu. Njih nazivamo disonantnim kognicijama. Bitan segment života svakog čovjeka koji utiče na sve u njemu je nadvladavanje kognitivne disonance. A sta ako je to nemoguce?

Kognitivna disonanca je  određena neslaganjem relevantnih kognitivnih elemenata, pri čemu nastaje osećanje psihološke neugodnosti. Nivo te neugodnosti zavisi od veličine disonance između tih elemenata. Disonancu mogu prouzrokovati novi događaji ili nove informacije koje se ne slažu s već postojećim znanjima ili ponašanjima, ali i samo donošenje odluka kao i opažanje neočekivanih ishoda. Pritom disonanca može biti rezultat percipiranja logične nedoslednosti između ličnih verovanja i stavova, prethodnih iskustava kao i nedoslednosti između opšteg  stava i njemu pripadajućeg specifičnog stava (Festinger, 1957).

Kada postoji neslaganje između verovanja i ponašanja, nešto se mora promeniti kako bi se  smanjila disonanca. Kada iskusimo kognitivnu disonancu, osećamo neprijatnost, konfuziju.

Pušenje se često smatra najboljim primerom kognitivne disonance. Znamo da je pušenje štetno po zdravlje, dok istovremeno pušači nastavljaju da puše i žele biti zdravi. Jasno je odakle proizlazi disonanca u ovom slučaju. Na primer, pušač može da odustane od pušenja. Međutim, to je često teško za ljude jer se navike i ponašanja koja su duboko ukorenjena veoma teško menjaju.

Zamislite da radite posao koji ne volite. Osećate teskobu i nelagodu svakog jutra, i odbrojavate sate dok ne dođe kraj radnom vremenu. A ipak, idete svaki dan (potreban vam je novac). Živeti sa tom disonancom znači da ste prilično izloženi stresu svaki dan.

Ponekad, u pokušaju da se izbegne kognitivna disonanca, možemo da koristimo neproduktivna ponašanja. Festinger je smatrao da ljudi imaju tendenciju da racionalizuju svoje postupke kako bi ublažili kognitivnu disonancu. 

Uobičajeni način da se smanji disonanca je povećanje privlačnosti odabrane alternative i smanjenje atraktivnosti odbačene alternative.

Razumevanje načina na koji prevazilazimo kognitivnu disonancu može nam pomoći da efektivno promenimo svoja uverenja i ponašanja.Disonantnost nije nužno loša stvar. Svest o tome kada su vaša uverenja i ponašanja u konfliktu, mogu vam pomoći da analizirate i bolje razumete vaše vrednosti i ono za šta se zalažete. Prvi korak u prevazilaženju kognitivne disonance je preispitivanje sopstvenih vrednosti, motiva, želja i očekivanja.  Ne možemo izbeći teškoće i izazove. Sve se menja. Ništa više nije sigurno. Ideja da možemo učiti iz naših grešaka; da možemo pretvoriti bol u znanje, ljutnju u praštanje, prepreke u uspeh i strah u ljubav, je vredna otkrivanja i rada na sebi.

Ah, ovi psiholozi uvek jedno isto pricaju, radi na sebi, samo ti sebi mozes pomoci i slicno. Pa da mozemo da resimo psihicke probleme ne bi ih ni imali niti bi isli kod psihijatra koji nam kaze da ih sami resavamo?!

Kognitivna disonanca je pojam koji je 1957. objavio socijalni psiholog Leon Festinger u svojoj knjizi „Teorija kognitivne disonance". Kognicija ili spoznaja sastavljena je od određenog spektra vrijednosti, vjerovanja i emocija i postoje kognicije koje su međusobno nekompatibilne, koje se isključuju i nazivaju se disonantnim kognicijama. Kognitivna disonanca prema tome označuje mentalno stanje u kojemu osoba istovremeno doživljava više iskustava koja se ne podudaraju, primjerice kad osoba tvrdi jedno, a čini suprotno. Ljudi prilikom stanja kognitivne disonance osjećaju psihičku nelagodu koja traje sve dok osoba ne riješi nesporazum. Budući da je kognitivna disonanca povezana s ljudskim vjerovanjima, važno je napomenuti nekoliko stvari:

• Vjerovanje ili skup istih održava se kroz uvjerenje većeg broja ljudi.
• Vjerovanje je barem djelomično upleteno u sukobe koje svakodnevno iskušavamo tako da ljudi poduzimaju mjere u skladu sa svojim vjerovanjima. Te mjere su važne i toliko ih je teško poništiti da su ljudi dokraja predani svom vjerovanju.
• Barem je dio vjerovanja dovoljno specifičan i bavi se stvarnim svijetom tako da ga je moguće odbiti zbog nedvosmislenosti situacija.
• Neravnoteža koja se uvodi između vjerovanja i informacija koje se odnose na pogrešno predviđeni događaj u spoznajama određenog broja ljudi dovodi do socijalne podrške u pokušaju smanjenja disonance.onekad se dogodi da velika grupa ljudi zadrži određene stavove ili vjerovanja čak i nakon što se suoče s čvrstim dokazima koji opovrgavaju ta vjerovanja. Najjednostavniji primjer negacije realnosti u kontekstu teorije kognitivne disonance je grupa ljudi koja isplanira piknik na dan za koji su prognozirani pljuskovi. Zna se dogoditi da ljudi tako odu na piknik i bez obzira na to što se na nebu skupljaju teški oblaci, ljudi zadržavaju vjerovanje da će vrijeme biti pogodno sve dok zbilja ne padne kiša. Analogno tome, postoje grupe znanstvenika koji vjeruju u određene teorije i međusobno se podupiru u tom vjerovanju negirajući mnogobrojne podatke koji pokazuju kako su te teorije u potpunosti neutemeljene i netočne. Teorija kognitivne disonance objašnjava ljudsku socijalnu motivaciju i ima vrlo široku primjenu. Navedeni primjeri su jednostavni i svakidašnji baš zato što je riječ o fenomenu koji se javlja kod osoba koje drže korak s realnošću. To je tako zato što je utjecaj realnosti vrlo snažan i vrši pritisak na naš um tako što pokušavamo pronaći podlogu i temelj za svoje subjektivne spoznaje u stvarnosti i uskladiti to dvoje. Za osobe koje su dobro povezane s realnošću, vrlo je teško zadržati određene stavove i vjerovanja koja nisu u skladu sa stvarnošću. Uzevši to u obzir, postavlja se sljedeće pitanje: U kojim će se okolnostima pojaviti negacija realnosti?

  Primjerice, osoba ima vjerovanje koje je za nju od velike važnosti, a istovremeno ga je vrlo teško promijeniti. To vjerovanje prožima znatan dio njezina života i skladno je s mnogim drugim vjerovanjima koja je ta osoba stjecala kroz život i s obzirom na to, mijenjanje njezinog sustava vjerovanja dovelo bi do ogromnog nesklada. U nekom trenutku dođe do određene situacije koja snažno poljulja vjerovanje koje ta osoba ima i pritom nastane velik nesklad u strukturi vjerovanja te osobe. Ako u tim okolnostima osoba ne uspije smanjiti taj nesklad time što će uzeti u obzir druge spoznajne elemente koji potvrđuju situaciju do koje je došlo, očekivano je da se porekne valjanost događaja koji je izazvao disonancu, ali to baš nije moguće ako je događaj nedvosmislen i neposredno se nadovezuje na vjerovanje osobe. Primjerice, osobi kojoj šeće na kišni dan i koju smoči kiša bilo bi teško uvjeriti samu sebe u to da ne kiši, to je zato što stvarnost koja izravno utječe na ljude, za većinu nas ima veliku moć uvjeravanja.

  S druge strane, osoba koja je u stanju kognitivne disonance, svejedno će s drugim ljudima raspravljati o istinitosti događaja. Na primjer, jedna od dviju osoba koja hoda po kiši pokušat će negirati kišu pod pretpostavkom kako ju spoznaja o tome da pada kiša dovodi u disonancu. Pritom bi ta osoba mogla reći drugoj osobi da kiša ne pada doista, nego da su to kapljice kiše koja je padala još prije, a koje vjetar nosi s lišća. Ta druga osoba vrlo bi vjerojatno zanemarila ovakvu primjedbu osim ako se sama ne nalazi u istoj disonanci.

  Dakle, negacija realnosti događa se jedino u slučaju da velik broj ljudi koji se međusobno podupiru imaju dentične disonantne kognicije koje se ne mogu lako razriješiti upravo zato što se velika količina ljudi međusobno podupire i na taj način održava stav koji uopće nije istinit. Objašnjenje je vrlo jednostavno: Ako većina u nešto vjeruje, mora da je točno.a ljude koji inače reagiraju na realnost, vrlo je teško zadržati stavove za koje je očigledno da ne drže vodu. Pod pojmom nevažeći, Festinger ne misli na nešto što je vrlo vjerojatno pogrešno nego na ono što se neprestano, izravno i nedvojbeno opovrgava čvrstim dokazom kao što su primjerice realni događaji koji utječu na neku osobu, tj. na neko njeno vjerovanje. Nakon što takav čisti, nedvosmislen i opovrgavajući dokaz ostavi utjecaj na osobu, spoznaja koju dobije o realnom događaju ulazi u disonancu s vjerovanjem koje ta ista osoba ima. S obzirom na to da dolazi do sukobljavanja tih dviju strana, uobičajeni način kojim će se otkloniti nesklad je da odbacimo vjerovanje koje imamo o nečemu umjesto da negiramo nešto što se dogodilo i da ignoriramo svoja osjetila. Na primjer, ako je netko vjerovao da predmeti teži od zraka ne mogu letjeti, odbacio bi svoje vjerovanje nakon što bi vidio zrakoplov kako leti ili ako bi se u njemu vozio.

  Također, dogode se situacije u kojima se ne dogodi da osoba odbaci vjerovanje čak ni onda kad ima nepobitan dokaz ispred sebe. Primjerice, dugogodišnji kockari vjeruju u određene sustave pobjeđivanja u ruletu usprkos učestalim gubitcima. Analogno tome, neki znanstvenici nastavljaju vjerovati u teorije za koje se eksperimentiranjem pokazalo da su neispravne. Naravno, treba postojati određena okolnost, posebni uvjeti kako bi se zbog umanjivanja mentalnog nesklada zanijekao dokaz realnosti umjesto vlastitog vjerovanja. Kao što je već rečeno, teško je promijeniti vjerovanja i zato je potreban dovoljan broj ljudi s istom disonancom kako bi društvena podrška postala lako dostupnom.

  Postoji konkretan primjer u kojem se pokazuje kako se lako, zbog poremećene strukture vjerovanja, odbacio očiti dokaz umjesto vlastitog vjerovanja. Naime, tijekom Drugog svjetskog rata, Amerikanci su Japancima koji su u to vrijeme bili u SAD-u dali mogućnost da se nakon što rat završi vrate u svoju domovinu pa su neki od njih to i zatražili. Pritom su oni Japanci koji su bili državljani SAD-a bili primorani odreći se američkog ržavljanstva. No, bili oni američki državljani ili ne, njihov zahtjev za povratak u Japan bio je neopoziv čin. Japanci su u Americi nakon rata bili podijeljeni prema onome što su mislili o ishodu rata. Dakle, Japanci koji su ostali u SAD-u i nisu se željeli vratiti u domovinu, znali su da je Japan izgubio, a s druge strane, Japanci koji su zatražili povratak u Japan, bili su uvjereni u to da je Japan pobijedio. Drugim riječima, postojala je grupa određenog broja ljudi koja je čvrsto vjerovala u to da će Japan pobijediti u ratu i koja je poduzela određene neopozive pothvate u skladu sa svojim vjerovanjima. Za bilo koju od tih osoba, saznanje o tome da su zatražili povratak u Japan nakon završetka rata, u potpunosti se podudaralo s vjerovanjem da će Japan pobijediti. Osim toga, oni koji su zahtijevali povratak, bili su snažno privrženi svom vjerovanju upravo zato što je njihov povratak neopoziv čin oko kojega se uopće nisu mogli predomisliti.

  U medijima su se počele emitirati vijesti o japanskim ratnim neuspjesima i većina ljudi ih je prihvatila. Usprkos medijima, Japanci koji su se vraćali kući odbili su te vijesti smatrajući ih djelom američke propagande. Neispravna uvjerenja u pobjedu Japana unatoč svim mogućim dokazima tome suprotnog ne bi opstala bez društvene podrške.

  Dakle, odvili su se događaji koji su uveli spoznaju koja nije bila u skladu s tim vjerovanjem, spoznaju koja predstavlja suprotan polaritet vjerovanju, a koja s druge strane sadrži istu disonancu za sve one koji imaju identično suprotstavljene kognicije.

  ZATO NIKAKO NE GLEDAJTE OLAKO NA OVAJ PROBLEM NI KOD SEBE NI KOD DRUGIH. MADA REALNO NIKAD NIJE BILO TEZE RAZLIKOVATI ISTINU I LAZ. VIRTUALNI IREALNI SVET, VAZNE I NEVAZNE INFORMACIJE PA KAKO NASE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI UOPSTE DANAS RESAVAJU OVE NEDOUMICE? VELIKO JE I TESKO PITANJE? IPAK PROBAJTE ZAISTA KOLIKO GOD MOZETE DA OCUVATE SVOJE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI DA STO REDJE UPADATE U KONGNITIVNU DISONANCU!
  

S obzirom na to da svaki čovjek utječe na svoj život, vrlo je važno nadvladati kognitivnu disonancu.