PROCENA BOLA

 BOL, BOLI! SAMO MI ZNAMO KOLIKO NAS NESTO BOLI. ALI DA LI IKOME MOZEMO DA DOCARAMO KOLIKA JE JACINA TOG BOLA? NE VERUJEM! PA IPAK ZNATE LI DA POSTOJI SKALA ZA MERENJE BOLA I DA JE TO VEOMA VAZNO U DIJAGNOSTICI. I ONDA NAM IZMERE FIZICKU BOL. SKALA ZA MERENJE DUSEVNOG BOLA NE POSTOJI. STETA ZAISTA!

Bol je subjektivno, neprijatno opažanje i osećaj, koji se može javiti usled oštećenja tkiva, njegovog predstojećeg oštećenja, ili usled psiholoških uzroka. Javlja se gotovo kod svih bolesti i povreda. To je zaštitni mehanizam čija je funkcija da organizam postane svestan opasnosti i reaguje kako bi uklonio bolni nadražaj, međutim ukoliko se bolni nadražaj ne može ukoniti onda se javlja hronični bol koji nema više zaštitnu funkciju već dodatno opterećuje obolelog.

Deca prijavljuju bol tako što imaju skalu "smajli" lica, dok ih lekar procenjuje. Odrasli imaju vizualnu analognu skalu, ili numeričku skalu ili opisnu skalu.

Ovih skala ima zaista mnogo, a mi ćemo vam numeričku, jer deluje najpraktičnije i najbolje oslikava individualni karakter bola.

0: Nema bolova
1-3: Blagi bol. Može da iritira smeta i da ometa svakodnevne životne aktivnosti.
4-6: Umereni bol. Značajno utiče na svakodnevne životne aktivnosti.
7-10: Jak bol. Potpuno onemogućava svakodnevne životne aktivnosti

Bol se, dakle, meri prema tome koliko ometa svakodnevne životne aktivnosti, ali i sposobnost osobe da se koncentriše i razmišlja.
Ova skala je najkorisnija, ali nije univerzalna i ne koristi se za sve, Zato su sve skale bola zasnovane na poverenju, posmatranju ponašanja ili zamišljenim podacima, a postoje različite vrste za novorođenčad, malu decu, decu, omladinu, odrasle ili za ljude kojima je komunikacija otežana.  

Verbalna skala - VS (Categorical Verbal Rating Scales (VRS)).
Ova skala predstavlja listu deskriptora, kojima se opisuje stepen jačine bola, najčešće sa četiri deskriptora (bez bola, blag, umereno jak, jak bol).Numerička skala - NS (Categorical Numerical Rating Scales (NRS)).
Numerička skala (NS) koja se često zove i vizuelna numerička skala (VNRS/VNS), jer je skala objašnjena ili prikazana na papiru, tako da odgovara nekom broju (0-5 ili 0-10). Ona je jednostavna za primenu u proceniu intenziteta bola. Koristiti se kod prvog pregleda i kod kontrolnih pregleda bolesnika radi praćenja delotvornosti terapije. Na skali su označena dva ekstrema u opisu intenziteta bola, na primer od „bola nema uopšte“, do „najgori mogući bol“. 

Vizuelno analogna skala - VAS (Visual Analogue Scale (VAS)).
Kako je kod dece veoma teško odrediti karakter bola, primenom kombinovanih slikovno-numeričkih skala od 0-10 ta poteškoća se donekle može ublažiti. U praksi se često koristi Vong Bekerova skala (Wong Baker Scale) za procenu težine bola kod dece.

Izbor skale zavisi od njene praktičnosti, znanja i veštine korisnika, i uobičajeno se koriste u merenju intenziteta bola sa podjednakim uspehom.

Procena bola za neke spada u peti "vitalni znak". To su četiri do šest medicinskih znakova kojima lekari procenjuju ključni status tela: temperatura tela, pritisak krvi, puls i brzina disanja. U peti spada bol, a šesti nije standardizovan.

Tako. Sad smo se podsetili kako mozemo da procenimo fizicki bol. A sta cemo sa  dusevnim bolom koji je nekada jaci od fizickog iod kog bukvalno "moze srce da prepukne"? 

Ima puno realnih ličnih tragedija, koje duboko proživljavamo i jedva uspevamo da se sastavimo i koje i sami pokušavamo da ne shvatimo previše ozbiljno, jer nisu sasvim društveno prihvaćene. Neki nivo empatije u odnosu na ono što nas boli i zbog čega smo tužni postoji, ali, hajde, valjda se odrasla osoba neće slomiti zbog toga, to su marginalne stvari u životu. Imate prava na svoje duševne boli, na njihov intenzitet i na tugovanje – i na saosećanje – samo zato što se tako osećate. To je dovoljno.

Danas se nešto otvorenije i češće govori o mentalnim poremećajima, što je dobro ako se time povećava šansa da osoba koja ima problem pronađe rešenje za svoje teškoće. 

U isto vreme, loše je ako se reči koje se odnose na psihička stanja u javnosti upotrebljavaju pežorativno, senzacionalistički i - pogrešno! Najvažniji razlog zašto je to loše je zato što olako i nepromišljeno baratanje rečima onih koji se sa stvarnim značenjem tih reči nisu bliski, omalovažava i nipodaštava osećaj onih koji znaju šta je duševna bol i sa čime se sve bore. 

Da li omalovažavamo “ šećeraše ”?  Da li omalovažavamo “  hipertenzivce ”?  Da li omalovažavamo “ čiraše ”? Praktično nikad.

Međutim, gotovo polovina ljudi spremna je da olako, negativno i pežorativno, koristi reši kao što su  “ šizofren ”,   “  psihotičan ” ili   “  autističan ” i to uvek sa lošom konotacijom. Ne samo što se ove reči koriste bez znanja šta stvarno znače, već su u rečniku mnogih sklone da se odomaće bez imalo empatije.

Na primer: 

 “  Šizofreno ” ili  “  šiza ” koristi da se neko ponašanje ili pojava ponize ili kritikuju; nazvati nekoga  “ psiho ” je način da se pokaže odbojnost i zazor prema nekome;  “  opsesivno-kompulzivnim ” se naziva osoba koja je organizovana i pedantna;  “  bipolaran ” postaje neko ko sasvim opravdano ima oscilacije raspoloženja, dok se za tugu ( normalnu i neophodnu emociju svake zdrave osobe) gotovo po pravilu kaže -  “  depresija ”.

Reči imaju veliki moć.  “  Ubi me prejaka reč ” - napisao je Branko Miljković ( 1934-1961), u ime mnogih koji bi ove reči potpisali tada, kao i sada. Zbog toga, sve dok se termini koji se odnose na određena psihička stanja prečesto i olako koriste u negativnom, površno-pežorativnom smislu, onima kojima zaista treba pomoć, biće teško da o njima otvoreno govore, da se požale bližnjima i da potraže pomoć.

Laičko omalovažavanje tegoba bližnjih je nešto što ne mora da se dešava. To zavisi od nas samih. Važno je da o tome mislimo i zbog drugih, ali i zbog sebe - jer, svaka četvrta osoba će se, nekada u svom životu, suočiti - ili se već suočava, sa psihičkim problemima. Ta   “  loptica ” se može naći i u našem dvorištu. Kada se to dogodi, shvatiće se da su psihički problemi sami po sebi složeni ali ne nerešivi. Međutim, izrugavanje i omalovažavanje okoline postaje nešto što je daleko nepodnošljivije - nepravda koju je teško podneti.

Ukoliko se potrudimo da bolje razumemo termine koji se odnose na različita psihička stanja, ili makar da se zapitamo koristimo li ih olako i nepromišljeno, već smo učinili veliki korak za dobrobit nas samih i naših bližnjih.mena mentalnog stanja koja utiče da osoba prima i obrađuje informacije (iz spoljnjeg ili iz unutrašnjeg sveta) drugačije od osoba iz okoline. Ovo stanje prate halucinacije i sumanute ideje, koje su jasan medicinski simptom u čijoj osnovi leži disbalans u funkciji mozga.

Ukoliko želite da procenite da li i kod vas postoji rizik da obolite od neke psihoze uradite Test rizika za psihotičnu epizodu.

Shizofrenija je oblik psihotičnog poremećaja, gde osoba nije uvek u stanju da razlikuje da li su određene misli, doživljaji i osećaji realni ili iracionalni. Akutna stanja prate, osim halucinacija i sumanutih ideja, konfuzija u mišljenju i promene ponašanja. Iako se često misli da shizofrenija uslovljava cepanje ličnosti i nasilno ponašanje, ta uverenja su pogrešna. Shizofreniju može imati svaki “ tip ličnosti”, a savremena psiho i farmako terapija stabilizuju veliku većinu osoba nakon akutne faze poremećaja. kasniji život u zajednici i prihvatanje okoline najviše znače na putu do oporavka nakon akutne faze.

ASD je naziv za grupu stanja sa početkom u dečijem uzrastu, gde je uključen i Aspergerov sindrom, a kod kojih postoji promena u socijalnim interakcijama, komunikaciji, interesovanjima i u ponašanju. Iako je u nastanku značajan udeo genetičke osnove, sredina ima važnu ulogu u daljem toku i postizanju bolje funkcionalnosti tokom sazrevan

Bipolarni poremećaj, ranije nazivan i manijakalna depresija - stanje u kom postoje promene raspoloženja, i to iz jednog ekstrema u drugi. Osobe sa bipolarnim poremećajem imaju epizode:

 Depresije (stanje narušenog raspoloženja, pada inicijative i interesovanja) i Manije (stanja euforije i hiperaktivnosti - umeren intenzitet manije se naziva hipomanija).

U osnovi simptoma je disfunkcija ćelijskih membrane u nekoliko moždanih regiona, koju je moguće stabilizovati u dužim vremenskim periodima.

 

Stanje u kom postoji pojačan intenzitet odredjenih misli koje se nameću (ospesivne misli) i koje prati potreba da se izvrši odredjena i sa tim mislima povezana radnja (kompulzivna ponašanja). Poremećaj nastaje usled promena u transmisiji odredjenih monoamina. 

Kako uopste izmeriti dusevnu bol?
Takođe, ni bežanje u reči „ἀλγος“ i „ἀλγηδών“, kao ni razlikovanje telesnog i duševnog bola, ne može definisati (konceptualno razjasniti) šta je realnost bola. Mi razumemo da postoji jasna razlika između osećanja strahovite zubobolje i onoga što izražavamo kao „mučne emocije“ uzrokovane smrću našeg voljenog bližnjeg i narušavanja našeg odnosa sa njim. Međutim, ovo naše razumevanje može značiti jedino to da mentalna svest ne izražava (ne podržava jasno, niti objektivno opisuje) diversifikaciju bola.

„Ne mogu drugome da pokažem moju zubobolju, niti sam u mogućnosti da mu dokažem da je imam“ – iznosi (kritički) Vitgenštajn [Filosofska gramatika A1, 6]. Upravo zbog ovoga mi i ne možemo da znamo da li dva čoveka imaju isti bol, niti da li isti uzročnici kod dva različita čoveka izazivaju isti bol.

Mi poznajemo biološke procese nervnog prenosa stimulansa od tačke fizičke povrede ili oštećenja do mozga i povratka ovog impulsa kao doživljaj bola. I, zbog toga što poznajemo fiziologiju bola, na njega možemo i da utičemo analgeticima (lekovima protiv bolova), koji u procesu prenosa nadražaja deluju na smanjenje ili eliminisanje bola. Međutim, nikada nismo u mogućnosti da izmerimo intenzitet bola niti da jasno razlikujemo vrstu i kvalitet bola. Šta god da objektivno doživljavamo kao posledicu prenosa nervnih impulsa, bilo koje telesno oštećenje ili povredu, to prevazilazi funkcionalni proces prenosa – prevazilazi tel(esn)o (u bukvalnom smislu): posle hirurške amputacije operisani i dalje ima doživljaj akutnog bola u nepostojećem, amputiranom „delu tela“. Takođe, može da postoji i akutna zubobolja u slučaju kada su izvađeni svi zubi.

Bol je nepokoran, kako u svojoj definiciji tako i u objektivnoj proceni: isti uzrok ne izaziva isti intenzitet bola – uzrok bola i njegov intezitet ne potpadaju pod nepromenljive logičke zakone (naučne zaključke). Bol ne predstavlja uvek upozorenje na opasnost niti je intenzitet bola uvek u funkciji rizika od povreda. Porođajni bolovi se ispovedaju kao nepodnošljivi, mećutim ne upozoravaju na opasnost, kao što i jedna zubobolja može biti doslovno tiranska. Nasuprot tome, moguće je da se neke smrtonosne nehronične bolesti razvijaju sasvim bezbolno.

Nedvosmisleno, ljudi bolom nazivaju koliko telesni toliko i duševni bol. Grci su govorili o „bolu srca“, „bolu usled besa“, „bolu zbog smrti“, „bolu zbog ljubavi“… Mogli bi ovim bolovima da dodamo još neke kao što su npr. patnje (bolovi) izazvani nepravdom, klevetama, ili gorčinom neuspeha, tugu zbog podređenosti ili bespomoćnog otpora iskorišćavanju, ropstvu. U svim ovim (i još mnogim sličnim) slučajevima, kao ljudi doživljavamo bol koji bi mogao da bude toliko oštar i nepodnošljiv koliko i bol usled velike fizičke povrede ili telesnog oštećenja. Nazivamo ga duševnim (psihičkim), ali ga to ne sprečava da bude bol organskog porekla, tako da može da se ublaži ili neutrališe farmaceutskim hemijskim proizvodima: sedativima, anksioliticima, antidepresivima.

Bol deluje u okviru bioloških granica našeg postojanja, ali njegova lokalizacija ne razjašnjava njegovu definiciju, ne rasvetljava ontološki sadržaj bola: njegov uzrok i njegovu svrhu.

Ontološki neodređen, bol, po svojoj bliskoj srodnosti, nalikuje iskustvu zadovoljstva. Možda bi zadovoljstvo mogli da posmatramo kao suprotnost bolu. I opet, bez mogućnosti definisanja i pribegavajući pomenutoj logičkoj grešci [λήψη τού ζητουμένου], za zadovoljstvo kažemo da je iskustvo duševnog uživanja, telesnog blagostanja i radosti, ali o njegovim uzrocima i svrsi verovatno ne možemo reći ništa jasnije od onoga što je rečeno u slučaju bola: biološki, zadovoljstvo sledi i u službi je funkcija koje su od presudne važnosti za samoodržanje i fizičko održavanje čoveka. Ono deluje kao instinktivni podsticaj u cilju preduzmanja (a samim tim i traganja i pripremanja) ishrane, kao i potrage za seksualnim partnerom i spajanja sa njim radi razmnožavanja (produžavanja) vrste. Takođe, zadovoljstvo se rađa i iz nametanja i dominacije zadovoljenja nagonskih impulsa, sa jasnom i, ponovo, biološkom svrsishodnošću (korišću).

Ali, ne samo to. U nekim slučajevima, čini se da se zadovoljstvo prepliće i sa potrebom odnosa, da sledi dinamiku odnosa slobode od bioloških korisnosti. Tako, na primer, ono prati zadovoljstvo osećaja ukusa i, kao što smo rekli, na taj način se, uzimanjem hrane i pića, zadovoljava individualni ukus. Međutim, ljudi se uvek i u svakom vremenu raduju (osećaju daleko veće zadovoljstvo), kada u jelu učestvuju zajedno sa njima poznatim, omiljenim i voljenim ličnostima. Na večerama ili banketima (i to ne samo u staroj Grčkoj) uživanje u konzumiranju hrane i pića izgleda da je uvek i u potpunosti sekundarno u odnosu na radost prijateljskih susreta i slovesnih odnosa. Od najstarijih vremena, kada smo kao ljudi nekome želeli da ukažemo čast, da mu pokažemo našu ljubav, pozovemo ga da obeduje sa nama, da sa nama podeli (prioritet od životnog značaja) potrebu za hranom i pićem. Priprema što je moguće ukusnijeg obroka (radi izazivanja što većeg zadovoljstva) očigledno je ovde u funkcji našeg odnosa prema gostima, a ne instinkta samoodržanja – to je „znak“ časti, naše privrženosti i ljubavi.

Izgleda da zadovoljstvo prati dinamiku odnosa i u slučaju seksualnih potreba i aktivnosti: individunalno samozadovoljavanje uvek se više podrazumevalo kao surogat zadovoljstva, kao jedno nepotpuno zadovoljstvo u poređenju sa dvojnim spajanjem, „seksualnim odnosom“. Međuzavisnost punoće (celovitosti) i intenziteta zadovoljstva, posvedočuje se u zajedničkom iskustvu (i svedoči se obilato u svetskoj literaturi) uzajamne seksualne privlačnosti i želje – intenzitet i celovitost (punoća) prate razvoj erotskog događaja: od uzajamnosti primarne želje do (za)uvek neostvarene punoće međusobnog samoprevazilaženja i samoprinošenja.

U oblasti ljudske umetnosti zadovoljstva lepote, intenzitet i punoća prate, takođe, dinamiku odnosa: uživanje u muzici, slikarstvu ili poeziji očigledno se nalazi u funkciji odnosa sa ličnošću koja je stvaralac, kao upoznavanje drugosti njegovog stvaralačkog logosa – razvoj odnosa vodi do otkrivanja ove ličnosne drug(ačij)osti onoliko koliko i u (za)uvek neostvarenu punoću zadovoljstva ljubavnog učestvovanja u logosu delovanja ličnosti stvaraoca.

Paralelizam bola i zadovoljstva, kao i prepoznavanje kroz iskustvo potencijalnih usklađivanja zadovoljstva sa dinamikom ličnosnih odnosa, moglo bi otvoriti, takođe u potenciji, interpretativnu perspektivu bola. Jezička formulacija ove moguće perspektive bola približno bi mogla glasiti ovako:

Nepoznato bola je „cena“ ili (tačnije), mera ispoljavanja egzistencijalnog nedostatka koji definiše atomocentrični način postojanja. Zadovoljstvo „pruža utehu“ ovom neuspehu zakonitostima prirodnih nužnosti, ali i usklađavanjem sa dinamikom ličnosnih odnosa. Ukoliko, dakle, bol i zadovoljstvo posmatramo ne kao oportunističke slučajnosti individualne egzistencije, već kao meru (priliku za identifikaciju i procenu) egzistencijalnog nedostatka atomocentrizma, onda bi odnos ljubavi mogli da razumemo kao način olakšavanja, trpeljivog prihvatanja ili mogućeg otklanjanja bola.

Zajedničko iskustvo svedoči da je bol koji se doživljava u samoći nešto sasvim drugačije od bola udruženog sa ljubavlju, nežnošću, staranjem. Ova diferencijacija može da se doživi (i da postoji) samo kao psihološka činjenica, bivajući podjednako atomocentrična sa istim tim bolom. Moguće je, ipak, da bude i realno iskustvo postojanja-kao-odnosa, iskustvo samonapuštanja u ljubavi koja se nudi, iskustvo poverenja i individualnog samoprevazilaženja. U svakom slučaju, granice između slobode u ljubavi i ograničenosti u individualizmu (granice sebičnosti i nesebičnosti) su teško razlučive – dinamika prevazilaženja, asketska dinamika slobode, istoznačna je sa doživotnom budnošću.

Bol, propadanje i smrt za čoveka determinišu zlo. Svako drugo tumačenje ili kategorisanje zla vodi u ove tri konkretne pretnje, koje oblikuju neizbežne događaje u životu svakog čoveka pojedinačno. Oni su realan, neosporan izraz egzistencijalne nedostatnosti tvorevine, znak koji ukazuje na njeno razlikovanje od nestvorenog – na razlikovanje stvorenog od egzistencijalne slobode i egzistencijalne punoće nestvorenog.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda nadu da tzv. zlo, egzistencijalna razlika stvorenog i nestvorenog, predstavlja egzistencijalnu pretpostavku da će stvorene ličnosne egzistencije učestvovati u biću (egzistenciji) na način na koji postoji nestvoreno. U najmanju ruku, za ljudski jezik i spoznaju, samo nestvoreno, kao egzistencijalni samouzrok, može da bude i jeste samosloboda (sloboda po sebi, autentična i istinita, a ne u odnosu na date egzistencijalne nužnosti). Nije stvorena ličnost uzročnik same sebe i svog postojanja i ne može da pozna (da realizuje) svoju slobodu, izuzev u odnosu na nužnosti koje može da prekorači da bi stigla do slobode – nužnosti koje prepostavljaju i određuju njeno postojanje.

Stvoreno je uslovljeno svojom egzistencijalnom nedostatnošću (u poređenju sa egzistencijalnom slobodom i punoćom nestvorenog) – uvek unutar jasnih granica ljudskog poimanja. Ova egzistencijalna nedostatnost realizuje se kao način različit načinu postojanja nestvorenog: nestvoreno je bezvremeno, stvoreno je vremensko – njegovo postojanje se meri kao neprestani prelazak od nekada ka kasnije. Nestvoreno je bez početka i bez kraja, stvoreno ima svoj početak i svoj kraj. Nestvoreno je nestradalno, stvoreno strada od bolnog osećaja, bolnog pamćenja, raznovrsnog telesnog i duševnog bola, smrti. Služeći se ljudskim saznanjem i jezikom, način egzistencijalne slobode i punoće nestvorenog definišemo kao ljubav („postojanje, biće ljubavi“), a način egzistencijalne nedostatnosti stvorenog kao individualistička samoživost.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda da ova razlika u načinu postojanja za čoveka predstavlja preduslov njenog prevazilaženja, jer sloboda stvorenog može biti realizovana samo u odnosu prema datostima njegovih egzistencijalnih ograničenja. Ova ograničenja funkcionišu kao odskočna daska voljne (i harizmatične) promene načina postojanja, kao čovekov ulaz u način slobodnog postojanja iz individualističke autonomije – iz samoživosti u način postojanja ljubavi. Ostaju otvorena (najmanje) dva pitanja:

Prvo: Zbog čega se egzistencijalna nedostatnost stvorenog, njena logička (i realna), nedvosmislena razlika od nestvorenog, kada poseduje svoje uzročno poreklo u ljubavi Stvoritelja, otkriva i ostvaruje kao neophodnost bola, propadanja i smrti? Zbog čega egzistencijalna nedostatnost stvorenog ne bude samo kvantitativna: limitirajuća za mogućnosti i granice (svršetke)? Zašto da smrt svakog čoveka ne bude tiha i mirna, u snu, u poznim godinama starosti? Zbog čega je potrebno da postoji sadistička neophodnost bola, mučenja bolestima? Zašto postoji smrt male dece, još nesazrelih bića? Zbog čega, za ljudsku svest nepodnošljiva sablazan apsolutne „indiferentnosti“ prirode, postaje za ličnosnu drugost čoveka njeno sazrevanje, njena stvaralačka energija?

I drugo pitanje: Ako bol protumačimo kao egzistencijalnu nedostatnost stvorenog, a egzistencijalnu nedostatnost kao zlo, o kojoj egzistencijalnoj nedostatnosti i kojem bolu svedoči dvehiljadugodišnji jezik crkvenog svedočenja u slučaju demona, nalogodavaca zla? Stvoreni demoni se posvedočuju kao bića vanvremenska, bez dimenzija, netruležna i verovatno bez emocija. I, ukoliko je smrt „ušla“ u stvoreni svet da zlo ne bi postalo besmrtno, zbog čega hrišćanski jezik ne prihvata ovu dobrobit (ili nužnost) u slučaju demona? Zašto na ovaj način učiniti da zlo postane besmrtno, uzimajući u obzir da besmrtnost čoveka treba isključiti, dok besmrtnost zla kroz besmrtnost demona ne predstavlja smetnju? Ako je nematerijalno njihovog stvorenog postojanja ono što ih spasava od egzistencijalnih ograničenja, onda su sva pitanja bez odgovora jednostavno prenesena na pitanje: zašto je po definiciji materija loša (kada je) stvorena od Boga?

Na ova pitanja ne postoje realistički (ne ideološko-racionalistički) odgovori. Objašnjenje bola, objašnjenje zla, čija iskustva mi ljudi doživljavamo u realnosti, ne mogu da nam ponude ni naučnici niti naš razum. Smisao bola, smisao zla (njihovog uzroka i svrhe, njihovog preplitanja sa ontološkim pitanjem), jezik, čija su ograničenja po definiciji uvek ograničenja našeg čulnog sveta, naših naučnih uverenja, nije u mogućnosti da identifikuje.

Svedočanstvo crkvenog iskustva propoveda da se do neizrecivih odgovora, koristeći se datom jezičkom semantikom, dolazi kroz kognitivno iskustvo ljubavnih odnosa: vere – poverenja, samoprevazilaženja i samodavanja. Utvrđivanje tačnosti ovde navedenog predlaže se u funkciji vežbanja čovekove slobode.

NE ZNAM DA LI SAM USPELA DA OBJASNIM DA JE BOL VRLO INDUVIDUALNA STVAR. PRAG OSETLJIVOSTI NA FIZICKI BOL KOD LJUDI JE VEOMA RAZLICIT I ZAISTA NI JEDAN COVEK NE REAGUJE ISTO NA FIZICKI BOL. O DUSEVNOM BOLU I DA NE PRICAM. NEKOME DUSEVNI BOL PREDSTAVLJA VRLO MALO DOGADJANJA U ZIVOTU A NEKOME JE DUSEVNA BOL SVAKO DOGADJANJE U ZIVOTU.  TAKO DA STO SE TICE BOLA MORAMO DA SHVATIMO I PRIHVATIMO VELIKU RAZNOLIKOST NAS LJUDI. I SVAKO SE SVOJIM BOLOM NOSI RAZLICITO I TO TREBA DA SE POSTUJE!