ZENSKI MANASTIRI

 DOK JE VREME GODISNJIH ODMORA PODSETICU VAS NA PREDIVNE ZENSKE MANASTIRE.MANASTIRI SVAKAKO PRIVLACE NASU PAZNJU. MEDJUTIM, ZENE SVAKAKO U ZIDINE MANASTIRA UNUSE SVOJE ZENSKO UMECE ZIVLJENJA.

Mnoge koji nisu više podneli pritisak koji nosi savremnei život odlučili su se da se osame i posvete duhovnom prosvetljenju i u veri našli spas.

Da bi se žena potpuno posvetila crkvi i Bogu, potrebno je da provede izvesno vreme u manastiru kao iskušenica.

Međutim, trnovit je put do Boga. Pre svega, potrebno je mnogo odricanja da bi žena bila dostojna života u manastiru.

Iskušenice u molitvi provode po tri sata, brinu o crkvi i imanju, a odriču se prizemnih zadovoljstava.

Takoreći, život potpuno odbace. Ime, navike, muškarce i poroke. Skromne su povučene i o njihovom životu se malo zna. One pomažu vernicima koji su došli u posetu, brinu o domaćinstvu i imanju manastira, neke imaju posebne veštine, pa recimo crtaju, vezu, pletu, a od prodatih stvari zarađuju za vrlo skroman život.Ako se žena odluči da svoj život podredi Crkvi, neophodno je da provede neko vreme u manastiru kao iskušenica.

Na putu ka monaštvu, iskušenica mora odoleti svim gresima kako bi bila dostojna monaškog života.Ja sam bila nesrećna u tom svetu. Moja duša nije pronalazila mir. Predanost Bogu nije neuspeh u životu. Može da bude jedan način života. Nije to neuspeh, to je uspeh za dušu. Prosto sam osetila da je to moj put. Za mene nije bilo dileme. - kaže iskušenica Sanja.Odriče se svog imena, kao i bilo kakvih zadovoljstava savremenog sveta.Trnovitim putem približava se Bogu, i tek kada prođe sve teskobe i odricanja, uz blagoslov igumana i episkopa, postaje monahinja dostojna života u manastiru.Monaški život nije lak, i to uvek treba imati na umu. Ipak, sve je stvar slobode izbora, koju svaki pojedinac poseduje.

Znamo da svetske zvezde odlaze povremeno u hramove Indije, Nepala, Tibeta i posvećuju se molitvama ili meditaciji u potrazi za duhovnim mirom. Ali, šta se dogodi kada građanin Srbije iz istog razloga zakuca na vrata manastira SPC? Evo šta ga čeka.Svaki manastir bi, teoretski, trebalo da primi čoveka u nevolji. Ali u današnja vremena to nije baš jednostavno. U Patrijaršiji kažu da su, na žalost, manastiri zatvoreni za ovakav vid komunikacije sa vernicima. U SPC su naročito kritični prema manastirima koji su rado spremni da prime donaciju ili pomoć, ali ne i da uzvrate istom merom.Da li postoji uslov koji osoba mora da ispuni kako bi određeno vreme provela u manastiru -Jedini uslov je da joj je potrebna duhovna pomoć.

Podrazumeva se, takođe, da boravak u manastiru nije hotelski odmor i da "potraga za društvenim mirom" ne podrazumeva izležavanje i lenčarenje. Naprotiv!

- Bilo je lenština koje su dolazile u manastire i čekale da im se donese i prinese da jedu i piju, a da prstom nisu hteli da mrdnu, ni drva da nacepaju! E, pa ne može tako - ljut je sagovornik “Blica” iz Patrijaršije.

Odlazak u manastir, pa makar samo na "duhovno pročišćenje", nije godišnji odmor. Pridruživanjem bratstvu ili sestrinstvu prihvatate i njihov način života. Učestvujete u bogoslužbenom životu, ustajete kad i oni, obično oko 5 ujutru, prisustvujete liturgijama, molitvama, pomažete u svim poslovima...U manastiru nema lenstvovanja. Pomaže se u bašti, cepaju se drva, pomaže se u građevinskim radovima... - objasnili su nam u jednom manastiru.

Ima, kažu, vremena i za knjigu, ali tek posle 9 uveče kada se svi povuku na spavanje.Ako vas fizički poslovi i ustajanje s petlovima nisu obeshrabrili, najpre potražite savet od svog sveštenika, ako ga imate. Od njega možete da dobijete informacije kome i gde treba da se javite, a pripremiće vas i za manastirski život. Još saveta i informacija dobićete u manastiru od igumana ili igumanije. Ipak, malo ko će pristati da s nepoznatom osobom o tome razgovara telefonom. U većini slučajeva monasi i monahinje prednost daju razgovoru uživo. Svako ko dođe treba prvo da vidi da li mu manastir odgovara, može li u njemu da ostane... U toj odluci pomoći će mu iguman. Saslušaće ga i proceniti da li je na pravom mestu - kažu za “Blic” u jednom manastiru.

U manastiru Svetog Stefana u Slancima, pored Beograda, kažu da su oni otvoreni za ljude koji traže duhovni mir, ali ističu da o svemu odlučuje iguman Andrej. Za pomoć se možete obratiti i u manastiru Rakovica, na Fruškoj gori... U Žiči kažu da nemaju uslova za ovakvu vrstu aktivnosti, ali da ima izuzetaka.

Toliko o zivotu u manastiru i kako  i zasto se zamonasiti. Ovo je ipak najvise tekst o lepotama zenskih manastira, koje je vredno posetiti, a o ostajanju treba dobro razmisliti.

Manastir Bešenovo je, prema predanju, s kraja 13. veka, na južnim padinama Fruške gore, uz potok koji danas nosi naziv Čikoš, osnovao sremski kralj Dragutin Nemanjić (1253 – 1316). Posvetio ga je Svetim arhangelima Mihailu i Gavrilu, zaštitnicima njegove plemenite vladarske loze. Na zidu manastitirske crkve je, naime, pronađen zapis da je ona oslikana još 1476. godine. Znatno opširnije, o manastiru Bešenovo govori se u najstarijem turskom popisu Srema koji datira iz 1546. godine. Mada su Sveti arhangeli Mihailo i Gavrilo slava manastira Bešenovo, značajno mesto u njegovoj istoriji imaju i Sveti Kirik i Julita.

Reč je o sinu i majci koji su, u vreme rimskog cara Dioklecijana, za veru hrišćansku, postradali 304. godine, u grčkom gradu Ikoniji. Jedan deo njihovih moštiju je stigao u Bešenovo i tu dugo čuvan. Turci su manastir spalili, zajedno sa Krušedolom i Velikom Remetom, nakon bitke na brdu Vizirac povrh Petrovaradina 1716. Najveće stradanje priredile su ustaše, 1942. godine, opljačkale manastirsku riznicu, uključujući i kivote triju svetitelja i sve dragocenosti koje su bile u njima.

Sve je odneto u Zagreb, a same mošti naprosto istresene iz kivota i razbacane po manastiru! Sve monahe fruškogorskih manastira ustaše su pohapsile i poslale u svoje logore smrti. Pošto su, prethodno, sremski partizani u njemu smestili svoj štab, na zahtev ustaškog glavnog stožera iz Zagreba Nemci su ga, tog dana, avionskim bombama praktično sravnili sa zemljom. Komunistička vlast nije dozvolila da se manastir posle rata obnovi i oduzela mu je sva imanja koja je imao. Danas, na inicijativu i uz blagoslov Njegovog preosveštenstva Episkopa sremskog gospodina Vasilija i trud i istrajnost igumana Arsenija Matića, Bešenovo se, ponovo, izdiže ka nebesima iznad Svete Fruške gore Ukoliko želite da pomognete manstir, u ovom videu iguman arhimandrit Arsenije govori na koji način to možete uraditi i poziva vas da ga posetite.

 

Do Poćute se od Valjeva dolazi novoizgrađenom deonicom puta, i na samoj uzbrdici u centru je skretanje nadesno. Zatim se lošim putem silazi dosta dugo, tako da, kada pomislite da ne znate gde ste, stižete na prelepo mestu u šumi u kanjonu reke Jablanice. Po predanju, manastir je osnovan u XIII veku u vreme srpskog kralja Dragutina. Nezavisno od legende, današnji hram leži na temeljima još starijeg iz XI veka. U porti su drevni grobovi. Najstariji pomen manastira potiče iz 1572. godine. U okolnim skrovitim pećinama živeli su monasi pustinjaci, pa najverovatnije odatle potiče naziv manastira. Manastir je više puta rušen i spaljivan. Obnavljan je nekoliko puta. Za vreme Kočine krajine, Bušatlija paša je spalio manastir, pa je isti opusteo. Bio je tada jedina bogomolja u valjevskom kraju i tu su dovođeni bolesnici kod monaha na lečenje. Hram je zidan od kamena i pravilno tesane sige. Naos je prekriven crepom. Hram ima pored zapadnog ulaza i drugi manji sa severne strane, što je retkost kod pravoslavnih hramova. Postoji i veoma lep zidani ikonostas sa ikonama. Zidani ikonostasi su karakteristični za veoma stare hramove. Način gradnje upućuje na pravoslavne jermene, što takođe govori o starosti ovog manastira. Freske potiču iz 1622. godine, i dobro su očuvane. Manastir Pustinja je bio parohijska crkva i aktivan muški manastir do 1951. godine. Danas je ženski, i o njemu brinu monahinje.

.Manastir Kuveždin se nalazi u jugozapadnom delu Fruške gore, na oko 2 kilometra severno od sela Divoš kod Sremske Mitrovice. Manastirska crkva posvećena je Svetom Savi i Svetom Simeonu, dok je manastirska slava Preobraženje (slavi se 19/6. avgusta). Prema predanju, manastir je osnovao poslednji srpski despot Stefan Štiljanović 1520. godine. Prvi sigurni podaci potiču iz turskih zapisa iz 1566-1569. Pred kraj turske vladavine Sremom manastir je verovatno opusteo. Manastir Kuveždin su u prvoj polovini 17. veka obnovili monasi manastira Slanci iz Šumadije. Posle Prvog svetskog rata manastir se ponovo našao u teškom stanju. Manastiru Kuveždinu je već od agrarne reforme oduzeto 225 jutara najbolje oranice. To je bio jedan od prvih manastira sa ženskom obitelji, na čelu sa prvom igumanijom savremene Srpske pravoslavne crkve, Melanijom (Krivokućanin). Tokom Drugog svetskog rata manastir je teško stradao. U proleće 1944. godine nemačka vojska i ustaše minirali su crkvu i konake, čak i ekonomske zgrade. Poslednjih godina manastir je ponovo vaspostavljen kao muški, a obnova manastira je u toku. Manastir je takođe 1990. godine stavljen pod zaštitu kao spomenik kulture. Obnova manastirske celine traje od 1997. godine, pod rukovodstvom Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Sremskoj Mitrovici. 

 Manastir Grnčarica je ženski manastir Srpske pravoslavne crkve, pripada Eparhiji Šumadijskoj. Posvećen je Svetom Nikoli. Nalazi se u selu Prnjavoru koje je udaljeno oko 10 km od Batočine i oko 15 km od Kragujevca. Manastir predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Podignut je za vreme kralja Dragutina krajem XIII ili početkom XIV veka. Legenda kaže da je manastir prvo bio podignut na Čukari kod izvora Mladenova voda. U najezdi Turaka crkva je srušena i od njenog materijala podignuta je nova Grnčarica na današnjem skrovitom mestu. Manastir je imao sve nužne crkvene knjige sa tri jevanđelja. Na zidovima ima dosta nečitljivih natpisa, a najbolje se čita onaj u kome se govori o obnovi manastira za vreme Sulejmana Veličanstvenog. Tokom Prvog svetskog rata austrougarska vojska je opustošila manastir, spalila arhivu i odnela tri zvona. Manastir je istu sudbinu doživeo i tokom Drugog svetskog rata. Nemci su prognali monahe, manastirske konake i manastir zapalili. Posle rata, 1946. godine u zapusteli i razoreni manastir dolazi igumanija Efrosinija sa četiri monahinje iz Manastira Svete Petke u Izvoru kod Paraćina. Od tada Grnčarica postaje ženski manastir.

 Blizu Aleksinca kod mesta Katun nalazi se ovaj manastir, čija crkva je prvobitno bila posvećena Preobraženju. Podigao ga je monah German, prema natpisu koji se nalazi iznad vrata, i to 1399. godine. Prvi pisani izvori potiču iz 1413, a u turskim zapisima se javlja 1536. godine. Veća obnova bila je u XVIII veku, i za nju je zaslužan srpski despot Stefan Lazarević. Zidan je od kamena. Imitacija zidanja opekom je nastala najverovatnije kod velike obnove u XVIII veku. Od starih fresaka su sačuvani samo fragmenti. Prilikom obnove manastira 1939. godine, urađene su i freske u donjoj zoni. U blizini manastira nalaze se ostaci srednjevekovnog utvrđenog grada Lipovca. Manastir je aktivan, ženski je i o njemu brinu monahinje. 

 

 Putem iz Sopota za Koraćicu se stiže u ovaj manastir. Kada se uđe u selo, potrebno je skrenuti desno na prvom skretanju i ići do skretanja na kom je putokaz. Manastir je posvećen Svetom Nikoli i podignut je za vreme despota Stefana Lazarevića u dolini Pavlovičkog potoka. Star je 5 vekova. Obnavljan je dva puta – u XVI veku i XX veku. Manastirski kompleks se sastoji od crkve, konaka i – pretpostavlja se – letnjikovca despota Stefana, na severnoj strani crkve. U blizini je selo Markovac, u kom je despot Stefan iznenada umro 1427. godine. Iznad manastira, pored puta, nalaze se kameni sarkofag i česma. Manastir je aktivan i o njemu brinu monasi. 

 Na desnoj obali Južne Morave, u blizini Đunisa, nalazi se ovaj manastir. U njemu je kao monah živeo Roman Sinait, koji je proglašen za svetitelja, pa je manastir po njemu i dobio ime. Grob Svetog Romana Sinaita sa moštima i danas se nalazi u manastiru. On se poštuje kao čudotvorac i iscelitelj. Monasi sinaiti su sledbenici solunskog čudotvorca Grigorija Palme, čije učenje su prihvatili, i došli u Srbiju za vreme Kneza Lazara. O vremenu nastanka manastira nema podataka. Prvo pominjanje je iz 1498 god. Na starim temeljima podigao ga je upravnik ergele Kneza Lazara. Godine 1795. ga je obnovio Đorđe Pile, koji se u njemu i izlečio. Živopis iz 1795. godine je sačuvan u pevnicama i potkupolama. Smatra se da ispod sloja kreča ima još starijih freski. Novi živopis je urađen 1831. godine. Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje. 

 

 

U Podnožju planine Rudnik u klisuri Blagoveštenjske reke, kod mesta Stragare, nalazi se ovaj hram posvećen Blagoveštenju. Manastirska crkva je izgrađena u XIV veku u doba kneza Lazara, kada je on osvojio Rudnik od župana Nikole Altomanovića i uspostavio zapadne granice svoje države. Ktitor manastira je nepoznati tadašnji vlastelin. Obnovom Pećke patrijaršije 1557. godine, kada je manastir i obnovljen. U vreme Prvog srpskog ustanka, Karađorđe krio barut. Tu su se i okupljali srpski ustanici. U XVIII veku u manastirskim konacima radila je jedna od najstarijih škola u Srbiji. U ovom manastiru se posle povratka u Srbiju Karađorđe javno pokajao za oceubistvo i od igumana Grigorija dobio oproštaj greha. Između dva ustanka, u Blagoveštenju je održan sabor srpskih glavara, među kojima je bio i Miloš Obrenović. Odatle je ruskom caru Aleksandru Prvom poslato pismo sa molbom za pomoć. Sredinom XIX veka manastir je dobio sadašnji izgled. Južno od manastira, u njegovom podnožju, na izvoru Svetinje podignuta je devedesetih godina kapela posvećena Svetoj Petki. Voda sa izvora se koristi za izlečenje mnogih bolesti. Ikonostas u crkvi ima posebnu vrednost. Manastir je aktivan i o njemu brinu monahinje.

 

Manastir Divša je ženski manastir – u narodu je poznat i kao manastir Đipša. Smešten je na južnim padinama zapadnog dela Fruške gore, u prelepoj dolini obrasloj gustom šumom. Po nekim predanjima, ovaj manastir je podigao despot Jovan Branković krajem XV veka sa manastirskom crkvom posvećenom Svetom Nikoli.Zbog svog geografskog položaja i i velike udaljenosti od naseljenih mesta, ovo je oduvek bio siromašan manastir, stoga nikada nije posebno ni privlačio pažnju Turaka. Početkom XVIII veka pao je pod upravu manastira Kuveždin od koga je udaljen pet kilometara, i godinama nakon toga pokušavao je da povrati samostalnost koju je stekao tek 1923. godine. Po nekim tvrdnjama, ova dva manastira su mogla da padnu pod upravu Hilandara, ali to nisu dozvolili lokalni seljaci. Tokom burne istorije ovaj manastir, kao i ostali, bio je mnogo puta rušen i pljačkan, pa tako i krajem Drugog svetskog rata, kada je manastir miniran. Tom prilikom je svod crkve delimično srušen a zvonik teško oštećen. Danas manastir čine Crkva Svetog Nikole i spratni konak.

  U prelepom ambijentu u uvali između sremskih sela Grgurevci i Manđelos, nad izvorom svetih vrača – Kozme i Damjana, u neposrednoj blizini kultnog mesta kutka posvećenog svetom Jovanu Šangajskom nalazi se najmlađi fruškogorski manastir koji je posvećen Svetom Vasiliju Ostroškom. Prelepa drvena crkva – brvnara, u šumi stogodišnjih lipa, izgrađena je od norveškog belog bora i čamovine nabavljene u Bosni i Hercegovini, te svojom arhitekturom odudara od ostalih fruškogorskih manastirskih crkvi, što ga čini posebnim. Ktitoru ove crkve Milanu Milankoviću, poreklom iz Brodca kod Bijeljine, a koji živi i radi u Pertu u Australiji, uručen je Orden Svetog Save. Milanković je još 2011. godine, boraveći na Fruškoj gori, obećao pomoć za izgradnju manastira, međutim tada je doživeo i tešku porodičnu tragediju. Na Vranjašu, gde je sada podignuta crkva i manastir, Milankovićeva 16-godišnja kćerka ođednom je izgubila svest. Prevezli su je hitno u bolnicu u Beograd, ali joj nije bilo spasa. Od tada su ožalošćeni roditelji odlučili da budu ktitori crkve u znak sećanja na prerano umrlu ćerku. 

I TAKO. NE ZURITE  I NE PRAVITE SAMO NEKU BRZU TURU POSECIVANJA MANASTIRA. ZNAM DA VAS VODICI VODE SAMO U POZNATE MANASTIRE JER STE U STVARI I VI SAMO ZA NJIH ZAINTERESOVANI JER DRUGE I NE ZNATE. EVO SAD MESTA KOJA MOZETE POSETITI. SAMI ZA SVOJU DUSU. POLAKO.

 

 

 

DISTOPIJA

 DISTOPIJA ILI JOS PRICE O SLOBODI KOJE NIKADA NIJE DOSTA. NAMECE SE DISTOPIJA BUDUCNOSTI I DISTOPIJA OPISANA U KNJIGAMA KOJE SU OGLEDALO DRUSTVA BILE REALISTICNE ILI FIKCIJA. POSTO GRANICA IZMEDJU REALNOG I VIRTUALNOG VISE NE POSTOJI, A BUDUCNOST OPISANA U KNJIGAMA OSTVARUJE SE PRED NASIM OCIMA SVAKODNEVNO, HAJDE DA MALO PRICAMO O DISTOPIJI!

Hvatajući se u koštac s terminom slobode, kroatist u meni je odlučio da će taj termin spojiti s nečim oprečnim, s distopijom.

Distopija je uvijek korak ispred stvarnosti, to je ideja društva u pretpostavljenoj budućnosti koju karakteriziraju negativni i antiutopijski elementi. Ti elementi mogu varirati od ekoloških do političkih i društvenih pitanja. Budućnost je to koja djeluje neprimamljivo, a u njoj manjina vrši teror i strah nad većinom kako to već i inače biva. Unutar distopije dolazi do iskrivljivanja stvarnosti jer moramo shvatiti da postoji mogućnost da takva budućnost zbilja može nastupiti. Privid takve budućnosti formira se unutar statičnih društava koja se opiru promjeni, inovaciji i napretku.

Distopijska književnost sadrži djela čija se radnja odvija u distopijskom, nepoželjnom društvu zbog načina njegova vođenja, loših zakona ili loših i nepoželjnih uvjeta života. Unutar takvog društva vlada represija, ratno stanje, nasilje i ograničavanje slobode što rezultira kolektivnim nezadovoljstvom iako se protiv takvog ustroja društva vrlo teško boriti.

Takva nam književnost pomaže da damo kritiku sadašnjem društvu i čitajući je razmislimo kamo ide naše društvo, ali i naša sloboda. Cilj distopijske književnosti nije kritika društva, već upozorenje društvu da promisle o svojim greškama i razmisle što se iz njih može izroditi.

Promišljanja o neželjenoj budućnosti uvijek su potaknuta nekim promjenama, upravo je to razlog pisanja distopijskih djela – znanstveni napredak, propitkivanje rasa i kolonija, uspostava totalitarnih režima, problematika komunizma, kapitalizma, prenapučenosti, ekologije. Sve nas te teme navode da se zapitamo Kamo smo krenuli? Gdje nam se toliko žuri? i Je li ovo svijet u kojem želimo živjeti, svijet u kojemu želimo da naša djeca žive?

Mi kao ljudska vrsta uvijek tražimo više, nikad nam nije dovoljno ono što imamo, a zapravo nismo ni svjesni koliko nam život nudi. Upravo u ovo vrijeme, za koje se usuđujem reći da će biti ispisano kao povijesno, potrebno je promisliti o slobodi. Pretjerana težnja da budemo slobodniji odvest će nas u Huxleyjev Vrli novi svijet ili u Orwellovu 1984.Želimo li zbilja živjeti u Vrlom novom svijetu gdje nas posjeduje država koja kontrolira rađanje, a još po začeću smješteni smo u određene klase? Iako Huxley progovara o svijetu sretnih, zdravih i tehnološki naprednih ljudi koji koriste drogu, ne možemo ovaj roman smatrati utopijskim djelom. Riječ je zapravo o hedonističkoj distopiji u kojoj je vidljiva problematika straha zbog konzumerizma i sve većeg utjecaja tehnologije na ljudske živote.ore spomenuti strah od totalitarnih režima koji ograničavaju ljudsku slobodu, tematika je Orwellove 1984. Režimska propaganda nadzire mase tehnologijom što im poručuju i plakatima s natpisom Veliki brat te gleda postavljenima diljem grada.

U ovome smo periodu i mi osjetili tu zatvorenost i možemo se barem dijelom poistovjetiti s likovima unutar navedenih romana. Stoga vas pitam Želite li da vas se nadzire ili je ipak ona prvotna sloboda bila dovoljno dobra? Ako i dalje mislite da vam treba više (fizičke) slobode, osvrnimo se na još jedan primjer.

Sloboda je mogućnost samostalnog, nezavisnog djelovanja, mogućnost samoodređenja čovjeka, stanje oprečno postojanju prisile, ali i opreka pojmu ropstva. Stanje oprečno zatočenju, zatvoru, ali i povlastica.

Kako bismo shvatili da sloboda može postojati i u ropstvu, odnosno i kada smo fizički zatvoreni, potrebno je osvrnuti se na Viktora Frankla – židovskog liječnika koji je preživio holokaust. On je u tom logoru u kojemu je bio zatvoren odlučio biti ne pasivan pojedinac, nije htio postati tipičan logoraš kojega more misli kako se ubiti ili da mu u misli uđe negativa izazvana stanjem oko njega. Jačao se proživljavanjem unutrašnjeg života, prisjećajući se svoje žene i nadajući se izlasku iz logora te ponovnom uživanju sa ženom; spasila ga je snaga ljubavi i bijeg u prošlost. Time je pokazao da čovjek sam bira kako želi živjeti, izabrao je vlastito stajalište koje je neovisno o njegovim fizičkim okolnostima. Dostigao je krajnju ljudsku slobodu, onu duhovnu jer je u svome životu pronašao smisao, pronašao je nadu i vjerovao u bolje sutra, koje je na kraju i dočekao.

Za kraj želim da se zapitate jedno – Jesmo li mi kao ljudska populacija uopće slobodni?! Iz svega gore navedenog dalo bi se zaključiti da nismo jer da jesmo, bi li se pisale knjige i stvarali filmovi koji tematiziraju toliko priželjkivanu slobodu?

ALI zapamtite – kada vam oduzmu fizičku slobodu, ostaje vam ona unutarnja. Sloboda kao Freedom neovisna je o zakonima, sloboda kao Freedom ste vi i to vam nitko nikada neće moći oduzeti. Budite kao Viktor Frankl (op. Iskustva u koncentracijskom logoru) i živite svoju unutarnju slobodu. Ponekad je i mali bunt dovoljan da pomiče planine, sjetite se samo Anne Halapine (op. Povelja Svjetskog saveza mladih) koja se je suprotstavila prijedlogu mladih UNFPA i iznijela svoje mišljenje da svako biće ima pravo na dostojanstvo i zaštitu života čime je pokrenula buru mladi koji su stali uz nju i podržali njezine prijedloge.

Među mladima, izuzetno su popularne knjige i filmovi čija je radnja smeštena u postapokalipitične, distopične svetove, a glavni junaci većinom su tinejdžeri - buntovnici koji se bore protiv nametnutih negativnih autoriteta i teskobne budućnosti.

Pomenimo samo „Igre gladi", „Divergentne", „Bekstvo iz lavirinta". Distopija je fiktivno društvo, obično postapokaliptično, smešteno u mračnu budućnost, u kome vlast kroz apsolutnu kontrolu ugnjetava ljude.

Prema Oksfordskom rečniku engleskog jezika, imenica „distopija" označava imaginarno, najgore moguće mesto ili okruženje, a pojavila se u Rečniku 1952. godine.

Međutim, još 1868. godine, viktorijanski filozof Džon Stjuart Mil, u Donjem domu britanskog parlamenta koristi reč „distopičar", označavajući onoga ko opisuje distopiju.

Prema novim istraživanjima, reč „distopija" potiče čak iz 1747. godine u neznatno izmenjenom obliku („dustopia"), kao kontrast pojmu utopije.

Za pojam suprotan utopiji koristile su se i druge reči; tako Džeremi Bentam 1818. godine predlaže da se nasuprot Utopiji, kao sedištu najbolje vlasti, koristi reč „Kakotopija" ‒ kao središte najgore vlasti. Iako je po etimologiji potpuno odgovarala pojmu suprotnom od Utopije (od grčkog „kako" sa značenjem „loš"), ona nije uspela da potisne reč „distopija".

O ovim zastrašujućim, imaginarnim budućim svetovima sugestivno su pisali Orvel u romanu „1984.", Haksli u „Vrlom novom svetu", Bredberi u „Farenhajtu 451", i mnogi drugi.

Distopična, naučno-fantastična literatura nije ništa novo, ali je dobila neke nove elemente u skladu sa savremenim načinom života, a kroz ekranizacije doživljava ogromnu popularnost, pre svega među mladom publikom.

Razlozi za to su mnogobrojni: otuđenost, nedostatak duhovnog oslonca u savremenom svetu, opšti osećaj neslobode i straha, strepnja, anksioznost, i uloga mladog junaka u ovoj vrsti literature i filma, koji, hrabrošću i inteligencijom uspeva da se izbori sa užasima budućeg sveta.

Ta bitka protiv novih tehnologija i društvenih mreža je nešto što dobiva sve više snage paralelno s razvojem istih, s jedne strane tehnologija napreduje bez ograničenja dajući nam mogućnost da povezati i komunicirati bolje s druge strane sve se događa suprotno, postajemo individualniji ljudi.

Da li su društvene mreže dobre? dobro je podijeliti cijeli naš život u ovim mrežama? Dokle će nas odvesti sva ova tehnologija? Na ova pitanja daju se odgovori u mnogim audiovizuelnim djelima, filmovima i serijama socijalne tehnologije na distopijski način pokazuje nam neizvjesnu budućnost u kojoj tehnologija prevladava u društvu i postaje personal-link u životu ljud

Dakle, naravno da sloboda postoji, ali koristite je mudro. Mada prvo treba da naucimo sta je stvarna sloboda.Stvarna sloboda izraz je koji je smislio politički filozof i ekonomistPhilippe Van Parijs . Proširuje pojmove o negativnoj slobodi ugrađujući ne samo institucionalna ili druga ograničenja na čovjekov izbor, već i zahtjeve fizičke stvarnosti, resursa i osobnih kapaciteta. Da bi imao stvarnu slobodu, prema Van Parijsu, pojedinac mora:

    1. ne smiju biti spriječeni da djeluju po svojoj volji (tj. moraju imati tradicionalnu negativnu slobodu)
    2. posjeduju resurse ili kapacitete da stvarno izvrše svoju volju.

Prema ovoj koncepciji, moralni agent mogao bi biti negativno slobodan za odmor u Miamiju , jer nitko nije prisiljavanje ih da ne (uvjet 1 je zadovoljen); ali zapravo nisu slobodni jer to ne mogu priuštiti let (uvjet 2 nije ispunjen). Slično tome, netko bi mogao negativno slobodno preplivati ​​La Manche ; ali zapravo nisu besplatni, jer nisu dovoljno dobar plivač i ne bi mogli uspjeti u zadatku. Stvarna sloboda je, dakle, stvar stupnja - netko je manje-više stvarno slobodan, ne samo da li je stvarno slobodan ili nije; i još nitko nema potpunu stvarnu slobodu - na primjer, trenutno nitko stvarno nije slobodan teleportirati na Mars .

Stvarna sloboda proširuje se na negativnu slobodu dodavanjem ideje da se zapravo može iskoristiti sposobnost ili resurs u odsustvu ograničenja; ali ne ide tako daleko kao neke ideje pozitivne slobode, suzdržavanjem od privlačenja samouprave od strane stvarnog, najboljeg ili višeg ja. 

U KONVENCIJI  U KOJOJ SE JASNO DEFINISU OSNOVNA LJUDSKA PRAVA I SLOBODE, KAO PRAVO NA ZIVOT,ZABRANA ROPSTVA,PRAVO NA POSTOVANJE PRIVATNOG ZIVOTA,SLOBODA MISLI,SAVESTI  I VEROISPOVESTI, SLOBODA GOVORA I UDRUZIVANJA I DRUGO OMOGUCUJE LJUDIMA DA  ZNAJU KOJA PRAVA IMAJU. NAZALOST NAJVECI DEO OVIH PRAVA I SLOBODA  SU UGROZENI  I KRSE SE NA SVAKOM KORAKU. DAKLE DISTOPIJSKA BUDUCNOST JE SVE IZVESNIJA.

KLIMATSKE PROMENE

KLIMATSKE PROMENE PO KO ZNA KOJI PUT. I UVEK ONO MOJE DA LI SU BAS KLIMATSKE PROMENE ILI JE VREME NA ZEMLJI UVEK TAKO FUNKCIONISALO,A NE SAMO SADA  KADA SU LJUDI 'KRIVCI' ZA  SVE CUDNIJE VREME. NASLA SAM TRI PRICE KOJE SU U 'ZIZI' INTERESOVANJA  TRENUTNO.

Sve liči na početak vica: Šta je to što može da okupi 14.000 naučnika iz 34 zemlje? Odgovor - klimatske promene.

Naučnici su u novom izveštaju upozorili na dramatično stanje naše planete.

"Približavamo se ili smo već prešli tačku povezanu sa kritičnim delovima Zemljinog sistema, uključujući zapadni Antarktik i ledenu koru Grenlanda, sve toplije vode oko koralnih grebena i Amazonske prašume", naveli su naučnici u studiji.

"Imajući u vidu ovaj alarmantni razvoj situacije, potrebne su nam kratke, česte i lako dostupne informacije o klimatskoj situaciji", naveli su oni.

Godine 2019. 11.258 naučnika objavilo je izveštaj u žurnalu BioScience u kojem su upozorili na sumorne klimatske promene. Gotovo dve godine kasnije, situacija se nije mnogo promenila, podseća Sajens Alert.

"Naročito zabrinjava porast broja elementarnih nepogoda povezanih sa klimatskim promenama, uključujući mega požare u Australiji 2019-20, kao i činjenica da su tri glavna gasa staklenih bašta - ugljen dioksid, metan i nitro-oksid oborili rekordnu koncentraciju u atmosferi 2020. i potom i 2021. godine. I to uprkos promenama koje je izazvala pandemija kovida 19", rekao je ekolog sa Univerziteta u Sidneju Tomas Njusom.

Novi izveštaj, koji je takođe objavljen u BioSciencu potpisalo je još 2800 novih naučnika koji su naveli da je 1990 jurisdikcija zvanično proglasilo ili prepoznalo kriznu situaciju sa klimatskim promenama i radi na promeni politike kako bi se koliko-toliko ublažila šteta koju pravimo planeti.

Istraživači predlažu "trostrani" pristup - podizanje cena ugljenika, globalno zamračivanje i eventualnu zabranu fosilnog goriva, kao i razvoj klimatskih rezervata kako bi se zaštitio i ponovo uspostavio biodiverzitet i smanjile emisije ugljendioksida (na primer u amazonskoj prašumi).

Klimatski naučnici od 1960ih pokušavaju da ukažu na opasosti klimatskih promena a još od 1980ih nude različita rešenja. No, uprkos tome što je poznato da fosilna goriva uništavaju klimu Zemlje, emisija štetnih gasova staklene bašte svake godine je sve veća što je dovelo do globalnog zagrevanja. Naučnici sada upozoravaju da Zemlja nema više vremena.

Uprkos tome što je većina od 31 "vitalnog znaka" planete - poput promena u okeanima, topljenja leda i promene broja domaćih životinja - dostigla užasne rekorde, postoje i neki znaci nade.  Recimo preusmeravanje na solarnu energiju.

Društvene mreže preplavili su snimci poplava koje su paralizovale ekonomiju grada u kome živo 24 miliona ljudi. Lagos, koji se nalazi na obali Atlantika mogao bi da postane grad u kome ne može da se živi krajem veka, sa porastom nivoa vode zbog klimatskih promena, pokazuju naučne projekcije.

Problem je u "neadekvatnom i loše održavanom sistemu kišne kanalizacije i nekontrolisanom urbanom razvoju", navodi se u studiji Instituta za razvojne studije.

Hidrološka agencija Nigerije HIHSA upozorila je da bi u septembru moglo da dođe do još katastrofalnih poplava, jer je reč o vrhuncu kišne sezone.

Lagos je večim delom izgrađen na kopnu i nizu okolnih ostrva. Zbog erozije obale, grad je podložan poplavama koje su pak posledica globalnog zagrevanja ali i dugotrajnih ljudskih aktivnosti.

Ranija studija navela je da bi niskopozicionirani obalsti gradovi mogli da nestanu do 2100. godine zbog porasti nivoa mora. Procenjuje se da će do kraja ovog veka svetski nivo mora porasti više od dva metra, što je Lagos ostaviti na svega dva metra iznad nivoa vode.

U studiji iz 2012. britanski Univerzitet Plimut naveo je da bi porast nivoa mora od jednog do tri metra imao "katastrofalne posledide po ljudske aktivnosti" na obalama Nigerije.Ako dodje do globalnog topljenja glecera mnoge zemlje na obalama okeana bice ugrozene, a najveci problem svakako cine bas megapolisi.

Poslednja decenija iznedrila je mnogo opsežnih naučnih studija, uključujući nedavnu studiju potopljenog pejzaža koju su uradili univerziteti iz Bredforda i Genta i koja je pružila nove informacije o razlogu nestanka kontinenta.

Studija je, rekla je Gardijanu dr Sasja van der Vart-Beršog, asistent kustosa muzeja, rezultat rada "građana naučnika" koji su pronašli i neke od najinteresantnijih artefakata.

Plaže koje su napravili ljudi od materijala izvučenog sa morskog dna, kako bi se sačuvala obala od posledica klimatske krize, pokazale su se kao riznica ostataka sveta koji su milionima godina naseljavali moderni ljudi, neandertalci pa čak i stariji hominidi poznati pod imenom Homo antecesor.

"Imamo divnu zajednicu arheologa-amatera koji svakodnevno šetaju ovim plažama i tragaju za fosilima i artefaktima i mi sarađujemo sa njima i analiziramo ih i proučavamo", rekla je Van der Vart-Veršof.

"Svi mogu da učestvuju i svi mogu da nađu mašicu sekire. Gotovo celokupan materijal koji smo koristili pronašli su amaterski arheolozi", dodala je ona.

Jedno od tih otkriča je 50.000 godina star kremen sa drškom od breze. Otkrio ga je 2016. Vili van Vingerden, medicinski brat. Naoštrena kamena alatka je pokazala da su neandertalci, koje su nekada smatrali prostim i sirovim, bili u stanju da izvedu neke precizne, pa čak i višestruke zadatke poput, kao što je prikazano na izložbi, brijanja glave ovom alatkom.

Među drugim eksponatima, koji mogu da se pogledaju na virtuelnoj izložbi, su i delovi ljudske lobanje sa zarezima od noža za koje se veruje da su rezultat ritualne sahrane, ali i ostaci čeljusti hijene pronađeni u Roterdamu.

Otvorena prostranstva Dogerlenda bila su idealna za ispašu krda životinja i život različitih vrsta, od jelena preko planinskih lavova, sabljozubih mačaka, hijena, vukova.

Dogerlend je ime dobio po obali Doger, komadu zemlje duž Severnog mora koji je pak nazvan po 17-vekovnih ribarskim čamcima koji su tuda plovili. Ime mu je dala arheolog sa Univerziteta Ekseter, Brajoni Kols i veruje se da je nestao pre oko 8.200 godina posle ogromnog cunamija.

Nivo mora tokom poslednjeg ledenog doba bio je mnogo niži nego danas a katastrofalni talas izazvala je podvodna lavina duž obale Norveške.

"Postojao je period kada je Dogerlend bio suv i neverovatno bogat, bilo je to divno mesto za lovce sakupljače", rekla je Van der Vart-Veršog.

"To nije bila ivica Zemlje ili kopneni most ka Britaniji. To je bilo srce Evrope. I to nam je lekcija. Priča o Dogerlendu pokazuje koliko klimatske promene mogu da budu destruktivne. Klimatske promene koje danas doživljavamo su posledica čovečijeg rata ali su posledice isto tako poražavajuće kao i promene koje su se dogodile pre toliko godina", dodala je ona .Dogerland je Evropska Atlantida.

Protesti u Iranu, izazvani nestašicom pitke vode, potvrdili su strahove naučnika koji su još 2015. upozorili kako bi taj problem mogao da izazove egzodus miliona Iranaca.

Situaciju je najlakše opisati primerom jezera Urmije. Jedno od najvećih slanih jezera na svetu, danas je simbol ekološke katastrofe. Nekada se prostiralo na više od 3.100 kvadratnih kilometara, da bi se do 2015.smanjilo na deseti deo te površine.

Presušuje i reka Karun, žila kucavica regije Kuzestan. U julu su u toj oblasti, gde se proizvode i velike količine nafte, stanovnici izašli na ulice zbog nestašice vode, a prostovali su i zbog isključenja struje, izazvanim prestankom rada hidroelektrana. Nestanak struje posledica je i velike potrošnje, tj. opterećenja elektroenergetskog sistema.

Irance muče i izuzetno visoke temperature, zagađenje i poplave.

"Najveći su problem globalne klimatske promene. No, deo problema je i u lošem upravljanju resursima, lošim politikama očuvanja prirodne sredine, nedostatku planiranja i nepripremljenosti za ovakve situacije".

Šef Iranske kancelarije za zaštitu okoline, Masoumeh Ebtekar pozivao je zato na poljoprivrednu revoluciju.

Iran se isključivo oslanja na hranu koju proizvode domaći poljoprivrednici, što znači povećanu potrošnju podzemnih voda, koji se brže potroše, nego što se obnove.

VRLO POUCNE PRICE. IMAJU NA MNOGO NACINA I VEZU SA PRETHODNOM TRILOGIJOM ILI KAKO SMO UNISTILI PRIRODU UMESTO DA ZIVIMO U SKLADU SA NJOM KAO STO SU ZNALI INDIJANCI I CIGANI. PA SAD DA LI JE U PITANJU ZAISTA NASE SEBICNO PONASANJE (MISLIM NA LJUDSKU VRSTU) I ZBOG TOGA KLIMA TRPI VELIKE PROMENE ILI ZAISTA KLIMA FUNKCIONISE U CIKLUSIMA PO NEKOM DRUGOM RACUNANJU VREMENA KOJE MI NE ZNAMO TESKO JE UTVRDITI. STA GOD JE U PITANJU SMATRAM DA NE MOZEMO NISTA UCINITI. A AKO SMO MI KRIVI OPET NISTA NE VREDI DA SADA CINIMO JER JE KASNO  DA SE BILO STA ISPRAVI. VREME CE TECI IBICE KAKO CE BITI. A KO PREZIVI PRICACE! 

 

KVANTNI RACUNARI

 KVANTNI RACUNARI  SU NESTO NEVEROVATNO KAO STO JE I SAMA PO SEBI KVANTNA FIZIKA. NIJE DA JA TU BILO STA RAZUMEM, ALI SE NEIZMERNO DIVIM. ZATO CU DA PODELIM SA VAMA  SVOJE ODUSEVLJENJE.

Ideja o kvantnim računarima je stvorena još 80-ih godina XX veka i već tada su razne strukture bogatih zemalja uvidele potencijal i ulagale značajan novac u istraživanja, pa su tako na raznim svetskim univerzitetima i u kompanijama nastajali prototipovi, koji beleže veliki razvoj i napredak. Današnji kvantni kompjuteri su izuzetno osetljivi, sačinjeni od svega nekoliko kubita, ali ipak u eksperimentalnom smislu predstavljaju dokaz o praktičnoj mogućnosti izgradnje ovih inovativnih računara.

Većina današnjih kvantnih kompjutera se koristi na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, zbog specifičnih osobina superprovodljivosti, koje se javljaju na tim temperaturama. Veliki napredak se ostvaruje i u kontroli i povezivanju kubita, ali je i dalje problem kvantne dekoherencije sveprisutan. Naime, sposobnost superpozicije se gubi kod kompjutera većih dimenzija od nekoliko kubita kad na sisteme deluje i najmanja sila iz spoljašnje sredine, što znači da oni faktički postaju klasični računari. Do sada nije pronađeno rešenje za ovaj problem u dizajnu kvantnih računara, a mnogi stručnjaci iz ove oblasti, kao što je Ralf Lander (IBM) smatraju da se problem dekoherencije nikada neće u potpunosti rešiti. Moguće rešenje mogli bi biti kvantni kompjuteri bazirani u dijamantima, koji minimalizuju problem dekoherentnosti.

Verovatno i najveći proboj na ovom polju načinjen je 2011. godine kada je kanadska kompanija “D wave systems”Dž konstruisala do sada najveći računar ovog tipa sačinjen od 128 superprovodnih kubita, koji su prespojeni sa preko 24 000 Džozefsonovih spojeva, koji su izrađeni od superprovodnika, tako da čitav ovaj sistem radi u kriogenom okruženju (temperaturama blizu apsolutne nule) i ima dimenzije omanjeg automobila, što podseća na prve digitalne kompjutere u svojim začecima. Postoje kontroverze oko toga da li je ovo zaista kvantni računar ili ne, ali činjenica je da ga je američka svemirska kompanija Lokid Martin, uvidevši njegovu perspektivu, kupila za 10 miliona dolara. Šorov algoritam predstavlja kvantni algoritam koji je razvio američki matemaričar Piter Šor 1994. godine i koji je najbrži postojeći algoritam za faktorizaciju, odnosno razlaganje brojeva na sastavne, proste činioce. On je predstavljao pravu revoluciju u razvoju kvantnih algoritama i omogućio eksponencijalno brže izračunavnje ovog problema od tada najboljih klasičnih algoritama. raktično funkcionisanje ovog principa je demonstrirano 2001. godine u kompaniji IBM kada je broj petnaest u jednom od prvih kvantnih računara razložen na činioce 5 i 3 i na taj način prvi put u istoriji izvršena neka operacija na ovakvom tipu računara. Teorijski, ukoliko bi imali dovoljno veliki broj kubita, mogli bi da uz pomoć njih dekriptujemo savremene kriptografske, asimetrične algoritme, koji koriste upravo činjenicu da je množenje relativno jednostavna operacija, dok je traženje činilaca iz proizvoda, odnosno faktorizacija enormno složenija operacija. Na osnovu toga se uspostavlja veza između privatnih i javnih ključeva, za koju se danas smatra da ne može biti dešifrovana uz postojeći rast kompjuterskih tehnologija u narednih milijardu godina.

Prvi japanski kvantni računar za komercijalnu upotrebu počeo je da radi.

Sistem naredne generacije, koji je razvila američka tehnološka kompanija, a na koji ekskluzivna prava pristupa za korišćenje ima Univerzitet Tokija, postavljen je u poslovnom inkubacionom centru Kavasaki u prefekturi Kanagava, jugozapadno od Tokija, preneo je Kjodo.

Konzorcijum industrijsko-akademske zajednice, pokrenut 2020. godine, uključujući Tojotu motor korp, Soni grup korp. i Mitsubiši Kemikal holdings korp. kao članove, ima pristup računaru radi zajedničkog istraživanja.

On će istraživati praktičnu primenu kvantnog računarstva i negovati ljudske resurse.

IBM kvantum sistem van računarski sistem je drugi te vrste koji je IBM izgradio izvan SAD, posle jednog izgrađenog u Nemačkoj.

Nemačka kancelarka Angela Merkel predstavila je u junu prvi kvantni računar koji je u Nemačkoj instalirao američki računarski gigant IBM, dok je Evropa aktivna na unapređenju te obećavajuće tehnologije.Nemačka je među najboljima u istraživanju kvantne tehnologije i namerava da to i ostane“, rekla je kancelarka koja je tokom studija napisala tezu iz kvantne hemije.

Kompjuter „Q System One“ instaliran je u blizini Štutgarta u saradnji sa nemačkim stručnjacima i već radi od aprila.

To je prvi kvantni kompjuter grupe IBM van SAD.

"Oblasti u kojima se kvantni računari stavljaju u praktičnu upotrebu uveliko se šire. Želim da prenesem postignuća u svet", rekao je predsednik univerziteta Teruo Fudži na svečanosti održanoj u utorak povodom početka rada računara.Kvantni računari koriste kvante, kao što su čestice svetlosti, koje imaju karakteristike i talasa i čestica i mogu izračunati mnoštvo kombinacija odjednom, a ne jednu po jednu kao konvencionalni računari.

Kada su početkom 20-tog veka zavirili u svet elementarnih čestica, molekula i atoma, naučnici su shvatili da tamo vladaju neki drugačiji, kontra-intuitivni zakoni. Tako je nastala kvantna mehanika kao posebna oblast fizike koja opisuje ove zakone. 

Dva osnovna principa koja važe u kvantnoj mehanici su superpozicija i uvezanost čestica. Superpozicija se najčešće objašnjava Šredingerovim paradoksom tj. mačkom koja je istovremeno i živa i mrtva, dok je uvezanost čestica fenomen da dve ili više čestica uvek imaju ista svojstva bez obzira na udaljenost, što je dovelo do ideje da postoje paralelni univerzumi.

Kvantna teorija je toliko kompleksna da je najbolje opisuje izjava Ričarda Fajnaman: "Ako mislite da razumete kvantnu mehaniku, ne razumete kvantnu mehaniku".

Ova dva primera i pretpostavka da je tako nešto moguće vam verovatno zvuče kao naučna fantastika, ali zapravo je više nauka nego fantastika. Ukoliko i stvarno volite fantastiku (naučnu), a hoćete da naučite više i o ovoj oblasti preporučujem da pogledate seriju Devs, navodi Ilija Suša, Chief Data Officer u startup-u Smartocto i član UO Data Science Srbija.

Iako je decenijama kasnije većina Nobelovih nagrada iz Fizike dobijena za pronalaske u ovoj oblasti, čekalo se do 80-ih godina prošlog veka da se pronađe prava primena ovih zakona u svakodnevnom životu.Tada se javlja ideja da bi ovi zakoni mogli da se iskoriste za pravljenje računara baziranog na principima kvantne mehanike. Ponovo je trebalo da prođe skoro dve decenije da se dođe do tehnologija koje će omogućiti da se napravi prototip prvog kvantnog računara.

Kako rade kvantni računari?

Kvantni računari svoj princip rada baziraju na "qubitu" (kjubit) što je pandan jednom bitu kod klasičnih računara. Razlika između bita i qubita je u tome što bit može da ima samo dva stanja, 0 ili 1, dok jedna qubit možda da ima beskonačno mnogo stanja. Zbog ove osobine, sa povećanjem broja qubita brzina kvantnog računara raste eksponencijalno.

To konkretno znači da kvantni računar sa nekoliko desetina qubita može da uradi više operacija od najbržeg postojećeg klasičnog super-kompjutera.Tako dolazimo do pojma "Quantum supremacy" koji je definisan kao momenat ili dostizanje granice kada će jedan kvantni računar moći da reši problem koji najbrži klasični računar ne može da reši u nekom prihvatljivom vremenu za taj domen problema.

Možda ćemo jednog dana stvarno sesti za pravi kvantni računar i raditi na njemu, ali to se neće desiti uskoro. Za sada, zbog specifičnih uslova koje je potrebno obezbediti, ovakvi računari mogu da postoje samo u strogo kontrolisanim uslovima. Verovatniji model primene ovih računara u skorijoj budućnosti je da samo određene zadatke, kao što je kriptovanje šifre, prepustimo njima i da ih za te operacije pozivamo po potrebi kao servis.

Gde smo trenutno i šta kod nas možemo da uradimo da se što bolje pripremimo za kvantnu revoluciju?

Trenutno smo u procesu prelaska iz sfere teorije u sferu istraživanja i razvoja (R&D). Pitanje kako ovu oblast prebaciti iz akademije u industriju je glavno pitanje kojim se trenutno bave svi veliki univerziteti i tehnološke kompanije. 

Nekoliko velikih kompanija je napravilo kvantne računare sa ozbiljnim brojem qubita koji mogu da se koriste za rešavanje određenih problema i dostupni su svakome ko hoće da istražuje u ovoj oblasti. Imamo najavu da ćemo do 2023. imati 1000 qubitni računar, a za deset godina milion-qubitni, tako da i u ovoj oblasti počinje da važi neki novi Murov zakon.

Investiranje u ovu oblast se značajno povećava svake godine iako još uvek ima jako mali broj kompanija koje se komercijalno bave primenom kvantnih tehnologija, ali sve velike kompanije i fondovi žele da se što bolje pripreme i da postanu "Quantum ready".

Verovatno najznačajniji proces koji se trenutno dešava je edukacija i priprema mladih kadrova koji će u budućnosti predvoditi kvantnu revoluciju. To su pre svega hiljade studenata na različitim univerzitetima. Takođe, ima sve više primera da se edukacije i kursevi spuštaju i u srednje škole, pošto je procena da će tek te generacije moći da razumeju potencijal koji donose ove tehnologije. Ogroman novac se ulažu u edukaciju i mislim da je ovo jedna od konkretnih stvari sa kojom i mi u Srbiji treba da krenemo što pre.

Koje su oblasti primene kvantnih tehnologija?

Iako su nam na prvi pogled nama najbliža i najrazumljivija primena kvantne mehanike upravo kvantni računari i kvantno programiranje, postoji niz drugih oblasti gde će verovatno i mnogo brže moći da se primene zakoni kvantne mehanike. 

Neke od primena kvantnih tehnologija koje su lako razumljive su: 

• komunikacije - gotovo trenutan i siguran prenos informacija koji je nemoguće špijunirati;
• super precizni senzori u industriji;
• kamera koja može da snima iza ugla.

Što se tiče kvantnog programiranja ono će značajno unaprediti mnoge oblasti u narednih deset i više godina. 

Neke od najznačajnijih primena su: 

• proizvodnja lekova - višestruko brža proizvodnja novih antibiotika; 
• finansijski modeli za berze - mnogo brže i preciznije donošenje odluka; 
• veštačka inteligencija (mašinsko učenje) - eksponencijalno unapređenje brzine algoritama; 
• optimizacija saobraćaja - procesiranje velikog broja parametara sa automobila, gps sistema, mapa u realnom vremenu.

Da se vratimo na naslov teksta. Kvantna revolucija, koja je u toku, u nekom trenutku će prerasti u kvantnu ekonomiju. Do tada, desiće se dosta promena u našoj svakodnevnici izazvanih primenom ovih tehnologija.

Neki od poslova koje trenutno obavljamo će pretrpeti velike promene ili će postati suvišni jer će ulogu ljudi preuzeti super brzi algoritmi. Ipak, imamo još uvek dovoljno vremena da se pripremimo i naviknemo na sve te promene. 

I NARAVNO DA CEMO SE I TE KAKO IZNENADITI JER SE SADA PROMENE ZAPRAVO ODIGRAVAJU MUNJEVITO. MOZDA CE VREME KVANTNIH RACUNARA STICI MNOGO RANIJE NEGO STO MISLIMO.

KOROV I LJUDSKA VRSTA

 KOROV NE MOZE DA SE UNISTI, A NI LJUDSKA VRSTA IZGLEDA! STA GOD SE DOGADJA NA PLANETI ZEMLJI LJUDSKA VRSTA NEKAKO USPEVA DA PREZIVI. KAO I KOROV! ZASTO JE KOROV TOLIKO JAK? STA GA CINI TAKVIM? I COVEK?  COVEK KOJI  MOZE DA SE PRILAGODI SVIM MOGUCIM I NEMOGUCIM USLOVIMA ZIVOTA.

Korov je nepoželjan jer gajenim, odnosno kulturnim biljkama oduzima prostor, vodu, minerale iz đubriva, pa i svetlost. Ipak, neke korovske biljke mogu biti veoma dekorativne, neretko lekovite, pa čak i jestive. Bez obzira na to, čovek se trudi da ih odstrani iz agroekosistema. Eto odmah slicnosti  izmedju korova  i ljudi. I ljudi stete prirodi i priroda se bori na sve nacine.Na zalost covek ( korov) pobedjuje uglavnom

.Korovi su pretežno zeljaste biljke, u čijem rasprostranjenju i dinamičnom razvoju presudan uticaj ima antropogeni faktor. To mogu biti autohtone vrste ili sa drugih podneblja, a koje je opet čovek doneo. Njihov uspešan razvoj na obradivim površinama se objašnjava ne samo time što im čovek obezbeđuje sve uslove, mada su oni namenjeni kulturnim biljkama, već i time što su u takvim staništima oslobođene kompeticije kakvu imaju u svojim prirodnim staništima. Ove biljke su bioindikatori zemljišta koje sadrži organski otpad, ali su i akumulatori teških metala i drugih toksičnih jedinjenja koja stvara čovek. Znaci korov je jak zato sto mu covek to omogucava. A kako je i zasto onda covek tako jak?  I da korov se najbolje unistava hemijskim sredstvima. I covek takodje.

• Коров је биљка која самоникло расте где је човек не жели.
• Коров су све биљне врсте које нису циљ узгоја на некој површини.
• Коров је биљка која се сматра непожељном у одређеној ситуацији (биљка на погрешном месту).

Очигледно је да су ово поприлично антропоцентричне дефиниције и као такве могу се примењивати углавном на агроекосистеме. Aко посматрамо поље кукуруза и приметимо да ту расте рецимо маслачак, очигледно је да њему није место ту. У овом случају, маслачак угрожава усеве одузимајући им воду, светлост и хранљиве материје.
Опет, све нас упућује на то да термин коров нема никакву значајност, ни таксономску ни ботаничку. У зависности од локације где би се биљка нашла, у овом случају на којој плантажи или њиви, статус корова би се мењао.

Постоји и апсолутни парадокс где рецимо економски значајне биљке (пшеница, раж, пиринач, овас, кукуруз, јечам), када расту заједно, постају корови. Рецимо, у pлантажи пиринча не бисмо хтели да нам расте кукуруз. Паралела се јавља када се помињу коровске врсте, где се често означавају врсте које су алохтоне и инвазивне, са високим репродуктивним капацитетом, које се брзо шире и угрожавају нативне врсте.ништавајући нативне екосистеме зарад вештачких агроекосистема, човек нарушава природни баланс и ограничења која су прецизно регулисана природним законима. Зато и долази до наглог бујања неких коровских врста, које би иначе биле регулисане на различите начине, било физичким или хемијским факторима, било интеракцијама са другим биљкама и животињама. На исти начин долази и до бујања одређених животињских врста, које наилазе на лагодне услове  у униформним условима агроекосистема те се пренамножавају (истовремено уништавајући те исте усеве).

Морамо и поменути да сам процес људске борбе против ових имагинарних коровских врста носи бројне последице. Коришћењем различитих механичких, хемијских и биолошких мера, не води се само борба против коровских врстa, већ се јавља колатерална штета. То су првенствено земљишни организми, као и можда остаци претходних екосистема који трпе третмане хербицидима и машинама и бивају неповратно искорењене. Иронично је то што се бројним биогеохемијским циклусима, сви ти отпаци и штетне материје опет врате на наше тањире.

Позитивно је то што  баш ти бројни корови добијају на значају. Постоје бројне биљке, раније сматране коровима (мада технички и даље то јесу ако се нађу на погрешном месту), постају препознатљиве по неким другим особинама. Бројне биљке из фамилије Solanaceae разбијају тврдо земљиште и омогућавају коренима других биљака да продиру дубље, иако су већином пењачице/пијавице и буквално гуше засађене биљке.Такође, биљке као што су Taraxacum officinale, познатији као маслачак, Stellaria media, мишјакиња, и бројне биљке рода Urtica и Lamium (у народу познате као коприве и мртве коприве) су јестиве. Примећено је да постоје интеракције између различитих коровских биљака, те ако једна лучи хемијска једињења  може да се деси да нај тај начин онемогућава другим коровских врстама да расте.И да закључимо, реч коров је један продукт људске маште. Човек у свом себичном походу да потлачи све што може, доводи себе у слободу да означава где је чему место у природи. Са друге стране, може се колоквијално примењивати израз „коров” и „коровске врсте” на све врсте са израженим репродуктивним потенцијалом и отпорношћу на услове животне средине, које угрожавају друге. Остаје питање, како гледати онда на човека? Као коровску врсту планете Земље, која се брзо размножава, ограничава друге или као нешто друго? Само још једна тема за размишљање.

ZNACI KOROV I LJUDSKA VRSTA SU SE 'PRIMILI' NA PLANETI ZEMLJI BOLJE OD SVIH OSTALIH ZIVIH BICA. STO ZNACI DA MOGU TAKO DA SE 'PRIME' BILO GDE  U SVEMIRU.KOROV I COVEK U PAKETU. KAO NEODVOJIVA CELINA. I VRATIMO SE NA PRETHODNA DVA BLOGA KOJA CE VAM POTPUNO DOKAZATI ZASTO COVEK UVEK PREZIVLJAVA.

CEDJENJE

SAD SE MISLITE KAKVO CEDJENJE . PA NEKAKO PO MOM NACINU RAZMISLJANJA DA JE SVE NA SVETU POVEZANO  DOSLA SAM I DO OVE PRICE. VRLO POUCNE.  OVAJ  BLOG  I SLEDECI BICE VEOMA POVEZANI ,ZATO PROCITAJTE OBA . MADA  I PRICA O KAFANAMA INDIJANCIMA I  ZIVOTNOJ FILOZOFIJI ZAPRAVO CINI TRILOGIJU. MOJ OMILJEN NACIN PISANJA.

Priznati stručnjak držao je predavanje na Univerzitetu.

Nakon uvodnog izlaganja, on uze narandžu u ruke i upita:

Ako stisnem iz sve snage ovu narandžu, što će izaći iz nje?

Jedna devojka iz prvog reda dobaci: Glupog li pitanja!

Ako stisnete narandžu iz nje će izaći sok od narandže.

Predavač reče: Tačno. Iz narandže će izaći narandžin sok jer je samo to unutra!

Tako je i sa ljudima: Kad nas stisnu problemi, brige, strahovi, kad nas ogovaraju, kad nas neko uvredi, kad nam nanese bol… iz nas izađu bes, mržnja, prezir, strah, ljutnja, zloba…

Rekli bismo da je to izašlo iz nas zato što nam je neko rekao ovo ili učinio ono, ali istina je da iz nas može izaći samo ono što imamo u sebi.

Zapamtite, ako vas nešto optereti, iz vas će uvek izaći samo ono što je već u vama.

Iz narandže nikad neće izaći sok od jabuke.

Isto tako iz vas nikad neće izaći ono što već ne nosite u sebi, ono što već nije u vama. 

Za realno sagledavanje sebe je potrebna hrabrost. Ipak, na kraju ljudi bolje prihvataju i slede hrabre. Ljudi se trude da se predstave u najboljem svetlu. Mi u većini slučajeva možemo da vidimo kada neko nije dovoljno siguran u sebe. Međutim, postoje i oni koji tu nesigurnost veoma vešto kriju.

Za mnoge, samopoštovanje ili svest o sopstvenoj vrednosti, često se sagledava kao funkcija onoga što neko postigne, nagomila ili izvuče od sveta u formi materijalnih dobara, titula, trofeja ili priznanja. Potreba za spoljašnjim izvorima samopoštovanja može da uvede čoveka u zavisnost. Kod tinejdžera ta potreba za poštovanjem od strane vršnjaka može da dovede do raznih oblika delikventnog ponašanja. Problem je u tome što ono spoljašnje nikako da zadovolji tu potrebu, pa ljudi grčevito nastoje da spoljašnjim potkrepljenjima ispune potrebu koja može da se ispuni samo iznutra.

Kao što sama reč kaže, radi se o samo-poštovanju, poštovanju sebe koje potiče iznutra, a ne iz spoljašnjih izvora. Što vam u većoj meri nedostaje iznutra definisano samopoštovanje, to ste podložniji spoljašnjem uticaju. Ako niste “načisto” sa sobom, oni spolja mogu da dopru do vas i ugroze vaše samopoštovanje. Dejstvo sveta na vidljivu sumnju u sopstvenu vrednost je kao stavljanje soli na otvorenu ranu. Ako ne volite sebe, ne verujete u sebe i ne prihvatate sebe, pokušaćete da nađete nekoga ko će to da radi umesto vas. Očajničko traganje za tim poštovanjem od strane nekog drugog, mimo vas samih, može da ima ogroman uticaj na izbore koje pravite.Samopoštovanje predstavlja stav o sopstvenoj vrednosti i značaju, dok je samopouzdanje vera u sebe i svoje sposobnosti. Često uslovljavamo sopstvenu vrednost, npr. “vredim dok sam uspešna u oslu, dok imam partnera, prijatelje”, međutim u tome grešimo. Naša vrednost ne treba da zavisi od naših postignuća, uspeha, materijalnih dobara, tačnije da bude uslovljena, već samim svojm postojanjem mi treba da vrednujemo sebe “vredna sam kao ljudsko biće”.Samopoštovanje se stiče kroz odnos sa roditeljima, u zavisnosti od kvaliteta tog odnosa razvija se nivo samopoštovanja. U najranijoj dobi, deca prihvataju mišljenja koja o njima imaju za njih značajni odrasli i usvajaju (internalizuju) ih kao svoja vlastita. Roditeljski odnos prema detetu koji je brižan, topao, pun ljubav i prihvatanja, dosledan i pravedan, kojim se uvažavaju prava i mišljenja deteta, rezultira time da dete internalizuje pozitivnu i realnu sliku o sebi, kao i osećaj kompetentnosti. Uopšteno, smatra se da osećaj samopoštovanja izgrađuje tokom treće godine života, kao osećaj ponosa, kada dete čini stvari na svoj vlastiti način. Ukoliko roditelji ne omoguće detetu istraživanje okoline u tom periodu, tada se umesto osećaja samopoštovanja mogu javiti osećaj srama i sumnje. U dobi od četiri do pet godina, samopoštovanje poprima kompetitivni karakter, a odobravanje od strane vršnjaka postaje važan izraz afirmacije samopoštovanja. U tom smislu, najvažnije je da li su se ključne osobe prema nekom odnosile sa poštovanjem, ljubavlju i brigom ili ne. Stavlja se akcenat i na socijalni milje kao važan faktor u samoproceni.

Samopouzdanje se razvija čitav život, kroz kontinuirano ulaganje, tako da ako roditelji nisu uspeli da pokrenu razvoj, mozemo to uraditi uz pomoć značajnih osoba iz okruženja. Ono se gradi kada se u nešto upuštamo, kada stičemo iskustva i na osnovu tog iskustva rađa se vera, poverenje u sebe. Samopouzdanje je naš doživljaj sebe, koliko verujem sebi, svojim sposobnostima, veštinama. Ako kroz različite životne problem prođemo bez značajnog narušavanja slike o sebi, možemo da kažemo da imamo stabilno samopouzdanje.

Samopouzdanje se zasniva na realnoj i pozitivnoj slici o sebi. Realistično sagledavanje sebe podrazumeva da smo svesni svojih mana i vrlina, realno sagledavam pozitivne i negativne aspekte sebe. Sledeća faza je prihvatanje svojih mana i slabosti, svesni nedostatka zapitamo se “šta mogu sa tim”.

 

Samopouzdana osoba nije savršena, obično imamo nerealnu predstavu osobe koja ima visoko samopouzdanje kao osobu koja se ne koleba, koja sve može. Iako se ponekad čini da najglasnija osoba u prostoriji ima najviše samopouzdanja, nije uvek tako. Zapravo, ona možda na taj način pokušava da sakrije svoj nedostatak samopouzdanja. Osoba koja je sigurna u sebe obično ne oseća potrebu da mnogo galami kako bi je drugi videli i čuli. Samopouzdana osoba samo zna koliko ne zna, i radi na tome da to popravi, nauči. Osoba koja nije svesna svojih mana, ne može ni da ih ispravi. Oseća se dobro u svojoj koži, takva kakva jeste, sa svojim autentičnim potrebama koje teži da zadovolji, i ponaša se uskladu sa njima. Osoba koja ima optimalno razvijeno samopouzdanje preuzima rizik, i sa njim se dobro nosi. Veruje da rešenje postoji u bilo kojoj situaciji, “ne znam da li ću uspeti ili ne u ostvarenju svojih ideja, želja i ciljeva, ali verujem da radim pravu stvar za sebe ili druge”. Krase je upornost, istrajnost i inicijativa da bi došla do cilja.

Ljudi često precenjuju ili potcenjuju svoje kvalitete. Zašto je to važno? Ako potcenimo sebe, nismo svesni svojih kvaliteta i sposobnosti, pa ćemo se često povlačiti pred izazovima. Manjak samopouzdanja rezultira nesigurnošću, sumnjom, ne preuzimanjem rizika i odustajanjem od svojih ideja. Osoba razmišlja na ovaj način, “Nisam razumeo šefa o čemu govori, mora da sam nesposoban ili glup”, osoba dodeljuje sebi negativne etikete i polazi od pretpostavke da sa njom nešto nije u redu. U suprotnom, kada precenimo svoje kvalitete, upuštaćemo se u veće rizike pa to može po nas biti pogubno. Naravno, u toku različitih životnih kriza naše samopouzdanje nije stalno na istom nivou. Nekada imamo više vere u sebe, nekada manje, povremen manjak samopouzdanja potpuno je normalna stvar.

Dok u mnogim slučajevima preuveličavanja ili minimiziranja izviru iz neuravnoteženog sagledavanja drugih ili sveta oko sebe, ponekad na iskrivljen način sagledavamo i same sebe. Samouverenost – reč prilično korišćena u ovoj zemlji (SAD) – zapravo je jedan od nezdravih oblika ponosa. Slede neke od definicija koje pomažu da se razjasne pojmovi na ovom području:

Samovrednost: vrednost koju ima svako ljudsko biće.

Samopoštovanje: stepen do koga neka osoba poštuje samu sebe – čak i kad se susreće sa neizbežnim neuspesima u životu. Zdravo samopoštovanje ne utiče na to kako neka osoba vrednuje sebe u odnosu na druge.

Samopouzdanje: ponos ili mera čovekovog verovanja u sopstvenu vrednost, omiljenost i sposobnost, posebno ako se poredi sa drugima. (Neke studije o samopouzdanju govore o “samovrednovanju” kao sinonimu samopouzdanja, čineći tako rezultate ponekad zbunjujućim.)

Dok je svima nama potreban zdrav smisao za samovrednovanje, neuravnotežen nivo samopouzdanja često vodi ka lošem ponašanju. Iako je savremena kultura mnoge probleme našeg društva pripisala “slabom samopouzdanju”, nekoliko uobičajenih verovanja o samopouzdanju nisu ništa drugo do mitovi. Studije koje je sprovodio Nikolas Emler, socijalni psiholog, pokazale su da ljudi koji imaju visoko mišljenje o sebi predstavljaju daleko veću pretnju drugima od ljudi sa slabim samopouzdanjem.

Studije su pokazale i da ljudi sa visokim samopuzdanjem više od ostalih imaju rasističke stavove, odbacuju društveni pritisak odraslih i svojih vršnjaka i upuštaju se u psihološki rizične aktivnosti kao što je vožnja pod uticajem alkohola ili prebrza vožnja. Očigledno, ljudi koji suviše dobro misle o sebi skloni su da svojom nesmotrenošću ili popriličnom neljubaznošću povrede druge ljude.

Pobornici izgradnje jakog samopouzdanja često kao uzročni činilac mnogih bolesti društva navode slabo samopouzdanje. Međutim, jedno istraživanje je pokazalo da slabo samopouzdanje nije činilac rizika za delikvenciju, nasilje, upotrebu droga i alkohola, loš uspeh u školi ili rasizam. Slab osećaj sopstvene vrednosti jeste činilac rizika za depresiju, tinejdžersku trudnoću, poremećaje u ishrani i zlostavljanje od strane nasilnika.

Uprkos potrebi za povećanjem samopouzdanja, širom sveta rasprostranjeno verovanje u moć izlečenja svega i svačega podizanjem samopouzdanja stvorilo je ogromno tržište za neprimerene priručnike za samopomoć i vaspitne programe. Posebno je država Kalifornija uložila značajna sredstva u pokušaj da podigne samopouzdanje svojih građana. Nažalost, svi takvi napori za podizanje samopouzdanja nisu ništa više nego psihoterapeutski ekvivalent “zmijskog ulja”.

Minimiziranje sopstvene vrednosti

Neki ljudi su stroži prema sebi od bilo koga drugog u svom životu. Mi imamo težnju da sudimo sebi na osnovu svog ličnog identiteta, porodičnih odnosa, akademskih postignuća, uspeha u društvu, osećaja bezbednosti, pa čak i izgleda svog tela. Dok su neki najstrožiji kritičari sami sebi, samoprezir je retko koristan. Kao što je objašnjeno u nastavku teksta, ako možete da uradite bilo šta pozitivno za bilo koga na svetu, vi niste bezvredni!

 

Nisam bezvredan zato što:

•  doprinosim nečim dobrobiti drugih.
•  ono što radim može da ima pozitivno delovanje.
•  to što sam živ čini razliku bar jednoj osobi (a ta osoba mogu biti ja).
•  pružanje ljubavi, razumevanje drugih, drugarstvo, ohrabrivanje, druželjubivost, savetovanje ili tešenje znače nešto.
•  mogu da poštujem svoje mišljenje i inteligenciju. (Ako me još i drugi poštuju, to je znatan bonus.)
•  imam samopoštovanje i dostojanstvo.dima koji mrze sami sebe lako je da mrze i druge, naročito one koji su im unizili ponos. Kao grešna ljudska bića, svi smo mi sposobni za postupke koji prouzrokuju krivicu ili stid. Dok neka dela zaslužuju ovaj odgovor, druga ih ne zaslužuju. Problem za većinu je da ih razlikuju.

  I dok krivica često može biti zdrava, za nju je poznato da je korisna samo kad vodi ka promeni. Stid koji nam se utiskuje u psihu, i ne možemo da ga se oslobodimo, ne samo što je beskoristan, već je i gori od toga. Neki ljudi su usvojili osećaj stida još od ranog detinjstva. Oni smatraju da su bezvredni i da zaslužuju kaznu. Ovako duboko usađena krivica može čak da porazi i samu sposobnost vođenja razumnog života. Oproštenjem darovanim na krstu, hrišćanstvo nudi veoma delotvorna i održiva rešenja za izazove krivice i slabog samovrednovanja. Ogromna žrtva koja je učinjena na krstu predstavlja potvrdu suštinske vrednosti svakog ljudskog bića.

  Oni koji prihvataju ovaj dar ne treba da omalovažavaju druge, pa čak ni da se porede sa drugima kako bi izgradili sopstveno samovrednovanje. Suštinska bezgranična vrednost svakog ljudskog bića ih uverava u njihovu ličnu samovrednost, ostavljajući im prostora da vode računa o tradicionalnom nalogu da je “bolje poštovati druge nego sebe” bez straha da će izgubiti svoj ugled.

  Kad prihvatite činjenicu da imate bezgraničnu vrednost i učinite je delom sopstvenog razmišljanja, to shvatanje će imati pozitivan uticaj na vaš osećaj samovrednovanja, a razumevanje da i sva druga ljudska bića imaju bezgraničnu vrednost izravnava teren za život. Zato je pogrešno objašnjenje samopouzdanja kao da znači kako ste suštinski vredniji od drugih ljudi. Bezgranična vrednost vas kao ljudskog bića jednostavno ne može biti veća od bezgranične vrednosti drugog ljudskog bića.

  SAD DA SE OSVRNEMO NA PRETHODNI BLOG I NA ZIVOTNU MUDROST I PRAVE VREDNOSTI. NAUCILI SMO DA MUDAR COVEK PREPOZNAJE PRAVE VREDNOSTI. ZATO IZ SEBE ISCEDITE ONO NAJBOLJE I VOLITE LJUDE OKO SEBE. SIRITE EMPATIJU I ONA CE VAM SE VRATITI SIGURNO. UPOZNAJTE DOBRO SEBE ,CENITE SEBE PA CE DRUGI  U VAMA VIDETI KVALITETNE LJUDE.  
  

KAFANA, CIGANI, INDIJANCI I Z IVOTNA MUDROST

I NEMOJTE DA MISLITE DA JEDAN POJAM S DRUGIM NEMA VEZE. NAPROTIV. SVA CETIRI DAJU JEDNU CISTU FILOZOFIJU . SAMO SVA CETIRI POVEZANA CINE ZIVOT ZAISTA KVALITETNIM. NA ZALOST KAFANE I INDIJANCI SU ISTREBLJENI, A CIGANI I ZIVOTNA MUDROST JEDVA JOS POSTOJE.

Naravno idemo redom. Kafane  kazete postoje jos, pa mozda ,ali to svakako nisu one o kojima je ovaj post. Pricam o kafanama sa kockastim stolnjacima  sumnjive cistoce, sa gazdom koji nema fakultet, a zna psihologiju i pedagogiju,  koji zna po nacinu kako ulazite kako ste raspolozeni  i sta da vam ponudi  da popijete ,koji daje "na crtu" a i sam ne veruje da cete mu platiti, o violinisti koji zna kad koju pesmu da vam svira, o "inventaru" u vidu usamljenog coveka u uglu  koji je zaboravio da zemaljski dani teku i prolaze pord njega. O dusi kafane koja je tu na cosku bila samo zbog vas, u  kojoj ste sacuvali svoju dobrotu . I nemojte mi sad tu pricu o pijancima i kafani kao leglu poroka. Naravno da se u kafani pije, i bije, i slavi i tuguje. Ali tu ste na svome  i sa svojima. Tu ste ono sto jeste. I u tome je poenta.

Indijanci su poznavali zivotnu mudrost kao ni jedan narod kroz celu istoriju. Pa ni danas  u doba brzog interneta nismo im ni  do kolena. Medjutim, belom coveku se nije svidelo sto "divljaci" znaju i shvataju sto oni nikada nece, pa su ih istrebili na svojoj zemlji.

Cigani su narod koji je slobodan i kao i  Indijanci zive  u skladu sa prirodom i postuju njene zakonitosti. Njihova mudrost nije ogromna kao kod Indijanaca, ali oni su shvatili osnov zivotne filozofije.

Zivotna mudrost je ono sto treba da posedujemo da bi proveli i iskoristili pametno vreme koje nam je dato za zivot . Ako ne znamo sta je osnovna zivotna mudrost nas ce zivot biti skup losih odluka i posledica koje su nam te odluke donele.

Ne postoji jedinstvena definicija mudrosti, no ono što je sigurno jest činjenica da mudrost uključuje donošenje točne procjene u situacijama u kojima postoje sukobljeni interesi i kada nam prvi pogled ne postoji jasno rješenje određenog problema.

Zbog svoje apstraktne prirode, mudrost stručnjacima diljem svijeta predstavlja fokus brojnih istraživanja. Zahvaljujući naporima u istraživačkom radu, pronađene su brojne zanimljivosti o mudrosti pomoću kojih je neke njezine aspekte lakše shvatiti.

Osobine i razvoj mudrosti

Pronađeno je da se mudrost može prognozirati na temelju četiri faktora, a to su inteligencija, osobine ličnosti, kognitivni stilovi i životna iskustva. Ono što mnogi laički svrstavaju u ove faktore je dob, odnosno teoriju da su stariji pojedinci mudriji. No, to baš i nije tako.

Pokazalo se da dob nije značajno povezana s mudrošću, a rezultati su pokazali da mudrost naglo raste za vrijeme adolescencije i mlađe odrasle dobi (od 15 do 25 godina). Međutim, u prosjeku ostaje stabilna u srednjim godinama i mlađoj starijoj dobi (između 25 i 75 godina). Čini se da mudrost svoj vrhunac dostiže između pedesetih i šezdesetih godina života. Iako godine jesu nužan uvjet za razvoj mudrosti, nisu dovoljne za nju, a to su potvrdila i istraživanja.

Od svih istraživanih faktora, mudrost je najznačajnije povezana s kreativnosti i kognitivnim stilovima, posebno tzv. procjenjivačkim i progresivnim stilovima razmišljanja. Riječ je o stilovima koji se odnose na sposobnost vrednovanja i uspoređivanja različitih problema izvan uobičajenih pravila, a to znači da osoba pokazuje veliku toleranciju na nejasnoće. Stoga, vrlo je jednostavno zaključiti da mudri ljudi u naizgled bezizlaznim situacijama uvijek uspijevaju pronaći relevantne informacije iz različitih izvora te ih kombinirati u jedinstveno rješenje problema.ako bi otkrili tko su mudri ljudi te koje su njihove posebne karakteristike, znanstvenici su godinama ispitivali ljude o tome što misle koja su glavna obilježja mudrih pojedinaca. Osim karakteristika poput kritičkog prosuđivanja, oštroumnosti, brzog korištenja informacija i iznimnog razumijevanja, postoji još nekoliko objašnjenja što znači biti mudar:

• biti zainteresiran više za opće nego za osobno dobro,
• prihvatiti sebe sa svim svojim uspjesima i neuspjesima bez velikih žaljenja,
• prihvatiti svoje roditelje koji su učinili najbolje što su mogli iako nisu bili savršeni i zato zaslužuju ljubav,
• prihvatiti vlastiti život kao najbolji što smo ga mogli dobiti,
• prihvatiti neizbježnost smrti.

Prema ostalim teorijama, mudrost se promatra kao završna faza razvoja ličnosti, odnosno kao zadnja faza kognitivnog i intelektualnog razvoja koja omogućava rješavanje složenih problema. Za mudrost je također potrebno razvijati fluidnu inteligenciju i implicitno znanje, odnosno onu vrstu znanja koja se ne stječe formalnim obrazovanjem već osobnim iskustvom.

Stoga su upravo oni pojedinci koji imaju razvijenije osobine ličnosti poput otvorenosti prema iskustvu skloniji upuštanju u različita životna iskustva iz kojih mogu mnogo toga naučiti. Međutim, svi navedeni faktori bi trebali djelovati međusobno kako bi se mudrost razvijala i povećavala u životu pojedinca.

S obzirom na sve navedene faktore koji sudjeluju u razvoju mudrosti, vrlo je jednostavno zaključiti da ne možemo samo na temelju vlastitih napora postati mudri. Drugim riječima, ne postoji točan recept za mudrost, ali postoji nekoliko jednostavnih savjeta pomoću kojih možete lakše donositi odluke i rješenja u složenim životnim dilemama:

• budite otvoreni prema novim iskustvima te se trudite uvijek raditi na sebi,
• razvijajte fluidnu inteligenciju, kreativnost i divergentno mišljenje,
• trudite se na probleme uvijek gledati iz više različitih perspektiva,
• uvijek težite napretku i učenju novih i korisnih informacija,
• naučite ponekad prešutjeti (čak i onda kada ste u pravu),
• prije donošenja važnih odluka, razmislite o posljedicama,
• razgovarajte s drugima i naučite slušati što vam govore,
• trudite se razvijati vlastite sposobnosti i vještine,
• nemojte odgađati obveze i rješavanje problema,
• usredotočite se više na proces nego na završetak,
• budite ljubazni i iskreni prema drugim ljudima,
• budite svjesni vlastitih nedostataka i slabosti,
• preuzmite odgovornost za vlastite postupke,
• trudite se ostaviti dobar primjer drugima,
• pokušajte u svemu pronaći nešto dobro.

Rješavanje složenih životnih dilema nije jednostavno, posebno kada nemate dovoljno životnog iskustva koje bi vam pomoglo u rješavanju takvih situacija. Stoga nemojte izbjegavati rješavanje naizgled nerješivih problema već pokušajte pronaći neki način pomoću kojega možete doći do relativno prihvatljivih rješenja.

Čak i ako pogriješite, naučit ćete lekciju koja će obogatiti vaše životno iskustvo, a to će vam kasnije itekako biti korisno kada se nađete u sličnim ili još gorim situacijama. Nemojte se nikada prestati truditi i usavršavati jer, čak i onda kada padnete, naučit ćete se svaki put iznova ustati i naučiti lekciju.

Sad da se vratimo na onog  gazdu nekadasnje kafanice. Za njega se moze reci da je bio mudar. Kao i Indijanci i Cigani. Zivotnu mudrost danas poseduju retki ljudi . Zato su oni srecni  i uspesni . Da bi bilo ko od nas to postigao treba da bude mudar kao gazda kafane koja svakom pruza utociste i utehu, da je pun  zivotnog  znanja kao svaki Indijanac, da je potpuno slobodan kao svaki Ciganin i da mu zivotna filozofija bude spoj svih pravih vrednosti u zivotu. KO JE ZABORAVIO DA SE PODSETIMO KOJE SU PRAVE VREDNOSTI:

Vreme

Vreme je najznačajnija vrednost na svetu, vrednost od suštinske važnosti za svakog čoveka. Vrednost koja se može potrošiti, ali ne i ponovo stvoriti. Bez obzira na to koliko novca imate, vreme koje ste već proveli ne možete kupiti i ponovo proživeti. To treba imati na umu svaki sledeći put kada shvatite da gubite vreme. Proživite svaki trenutak života kvalitetno, punim plućima i stvarajte uspomene koje će obeležiti vaš život. P.S. Ne zaboravite da iskoristite vreme da ostvarite svoje snove!

Ljubav

Možete kupiti seks. Možete kupiti intimu. Možete kupiti privremenu devojku ili dečka. Ali nikada nećete moći da kupite pravu ljubav, jer prava ljubav nije na prodaju. Štaviše, novac odmaže u tome da pronađete pravu ljubav, jer u svetu gde su poremećene prave životne vrednosti, devojke često biraju bogate muškarce, a ne one u koje su iskreno zaljubljene. Čuvajte svoju pravu ljubav. Čuvajte svaki oblik ljubavi: ljubav u porodici, u zagrljaju voljene osobe, najboljih drugarica… Ljubav daje smisao našem životu, uzdiže nas i održava u životu. Ne postoji ništa lepše što se u životu može doživeti. Ljubav je izvor pozitivne energije i sreće.

Sreća

Svi smo čuli da novac može da vam kupi jet ski, jahtu, skupocena kola i sve što ide uz to, ali ako nećete ceo život živeti na toj jahti, novac vam neće kupiti sreću. Tačnije, kupićete trenutak sreće, ali istinsku, dubinsku sreću sa kojom živimo ne možete kupiti. Pravu sreću ne možete kupiti i zavesti skupim i ekstravagantnim stvarima. Tek kada naučite da možete da budete srećni bez ijednog dinara u novčaniku, naučićete da budete srećni u svakoj životnoj okolnosti. Zato tražite sreću u onome što nije prolazno.

Hrabrost

Nasuprot verovanju, ne rađamo se sa hrabrošću, tačnije niste se rodili više ili manje hrabri od momka ili devojke pored vas. Najjednostavije rečeno, hrabrost je stvar sopstvenog izbora. Svi mi odlučujemo da li ćemo i koliko biti hrabri na osnovu rizika kom smo pritom izloženi. Hrabrost ne postoji samo u opasnim situacijama. Hrabrost se dokazuje malim, ali značajnim delima, pomaganjem, odricanjem. Koliko ste hrabri da se izborite sa sopstvenim strahovima? Da se suočite sa sobom? Hrabrost se ne kupuje, ona se poseduje.

Intelekt 

Novac može da vam kupi sve knjige ovog sveta. Može vam omogućiti najbolje nastavnike i profesore, najbolje obrazovanje, ali… Veliko ali! Prva stvar je da svoj koeficijent inteligencije nećete moći baš lako da povećate, tačnije to je vrlo moguće, ali i vrlo teško. To je ona istinita priča da fakultet ne završava pametan, već uporan, kao i da su nekada oni koji nemaju taj isti fakultet, mnogo inteligentniji od onih koji su isti završili. Druga stvar, novac ne može da vam kupi volju za učenjem, volju za razvijanjem, inteligenciju i sposobnost da uradite prave stvari u pravo vreme. Naravno, utičite na svoj intelekt i obogaćujte se. Uvek je lepo razgovarati sa obrazovanom i pametnom osobom. Ne zapostavljajte svoju inteligenciju, nadograđujte je, ali se ne plašite onih koji imaju mogućnost da se obrazuju bogatije. To ne mora ništa da znači.

SAD PRETESKO JE LJUDE VRATITI NA PRAVI PUT. COVEK DANAS NIJE SLOBODAN JER JE ZAVISAN OD TEHNOLOGIJE ,PRAVE VREDNOSTI SU SE IZGUBILE - NIKO VISE NI NE ZNA KOJE SU. ZATO SAM IH I PONOVILA IAKO BI SVI TREBALI DA IH ZNAMO. MESTA U KOJIMA VLADA EMPATIJA JE SVE MANJE,A NESRECNIH I NESHVACENIH LJUDI SVE VISE. PA NISTA. POKUSAJMO SVI MAKAR NA SVOM LICNOM NIVOU DA UNESEMO MUDROST I PRAVE VREDNOSTI U NAS ZIVOT!