KOLIKO MOZE DA SE ISTRPI

 NE, NIJE OVO OBICAN POST O OVOJ STASNOJ I VEOMA KOMPLEKSNOJ TEMI. ZNAMO DA ZENE MOGU MNOGO DA TRPE. A JOS I VISE AKO SU MAJKE. DANAS SAM ZAOKUPLJENA SA TRI FENOMENA KOJI TRPE ZENE U SRBIJI. ZENE TRPE U CELOM SVETU, MEDJUTIM MOGU DA PISEM SAMO ONO STO ZNAM.

Odakle poceti. Od finansijske neravnopravnosti. Zene nisu placene kao muskarci, a najcesce zbog dece idu na bolovanje ili na neplaceno ako  udanasnje vreme to postoji. To sam sama dozivela podizuci decu. Danas sam dobila nagradu za radjanje i odgajanje dece peniju od 17.000 dinara. Tako da zene dobro razmislite o gajenju dece i koliko je vazno da taj  posao ne obavljate same. I borite se za svoje plate, vi to mozete. Da ne pricam, sta sse desava zenama koje su odlucile da budu domacice.Em ih partneri omalovazaju i ponizavaju, neretko pribegnu i nasilju ,a one jer nemaju materijalna sredstva moraju da trpe.Mada nasilje trpe sve zene od domacice do menadzerke.

Drugi fenomen. Korona koja je iznela na videlo sve ono sto ja pricam zadnjih 7-8 godina. Kad je bolest i izolacija u pitanju nereseni partnerski odnosi su dostigli kulminaciju od prosle godine. Talas nasilja jos je veci ako moze dauopste postoji neka cifra koja bi bila zadovoljavajuca. Jer i jedna pretucena zena i jedno uplaseno dete su vec mnogo. A tu je naravno i smanjena finasijska situacija  zbog smanjenja  obima posla. I tako zena trpi zbog ekonomske krize, trpi ako bolest udje u njenu kucu jer ona je ta koja mora bez obzira da odrzava svakodnevni zivot. Hrana i higijena i vise nego obicno. Partner smatra da to mora tako da fumncionise i jos nervozno zahteva caj ili supu u momentu u kom je pomislio.Da li je zeni dobro ili ne, da li je bolesna i da li je celu noc cuvala decu pa i njega dok su oni mirno spavali jer znaju da ona bdi nad njima, njemu nije vazno. To se njemu podrazumeva. 

Treci fenomen je svakako okruzenje u kome zivimo. Internet i pametni telefoni su nam dodatno otezali zivot. Dok nismo znali svaku sitnuci iz idealnog zivota poznatih ljudi ( pa i ne poznatih) bili smo zadovoljni svojim zivotom. Sada svoj zivot uporedjujemo sa tudjim i nije nam dobro. A kao sto i vrapci na grani znaju vlade svih zemalja pa i nase rade na tome da prikazuju sto veci glamur, sto vise da idealizuju zuvot starleta i kontraverznih biznismena, da ispiraju  mozak raznim rijalitima, da pretrpavaju taj isprani mozak najglupljim cesto laznim informacijama da bi prikrili ono sto je zaista bitno za opstanak ljudi. U takvom nemoralnom drustvu jos je teze biti zena koja tezi pravim vrednostima i koja odrzava porodicu na okupu. A sta je covek bez porodice? Nebitna, slaba jedinka sto pomenutim svetskim mocnicima odgovara. Nase zene se i dalje trude da odrze porodicu ali nekako sve vise odustaju pitajuci se da li je uopste to vredno truda. Pa ako je partner nasilnik za sta nema nikakvog oprvdanja zaista da se zapitas, vredi li? Muskarci nije samo vama malo novca, ne hvata samo vas korona i nije ni onom pomenutom tjkunu lako, postujte svoje zene.

Javnost u Čačku je još uvek šokirana monstruoznošcu zlodela koje se dogodilo u Zablaću kada je Goran V. otkinuo letvom uho svojoj supruzi N.V. i polomio joj rebra.Stručnjaci sa kojima smo razgovarali insistiraju da se prema nasilnicima mora postupati strože, kao i da žrtve ne smeju da odustaju od prijava.

Čačanski advokat koji je insistirao na anonimnosti kaže da se tokom prakse susretao sa sličnim zločinima, te da nasilnici često pravdaju sebe i ne vide ništa loše u svom ponašanju.

- Zastupao sam klijenta iz Ivanjice koji je na pitanje sudije zašto je tukao ženu, nonšalantno odgovorio, "Sudija, ali ja sam bio moju ženu". Poznat je i slučaj iz Čačka kada je odgovor nasilnika sudiji na isto pitanje bio "Takav je moj zakon" - priča ovaj advokat i dodaje da često žrtve odustanu od gonjenja nasilnika, kao da ih kasnije ne prijavljuju iz različitih razloga: Sistem koji čine policija, tužilac i sudija valjano odrade posao, ali ako žrtva ne prijavi nasilnika da on ne poštuje meru zabrane prilaska, sve što je sistem uradio pada u vodu. Koliko sam pratio iz medija, ovo je upravo taj slučaj. Moja advokatska praksa kaže da je osećaj potčinjenosti i ekonomske zavisnosti od nasilnika najveći problem.

Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, u ranijim izjavama za Kurir osudila je nasilje u Čačku i zapitala se kako je moguće da je čovek sa toliko prijava na slobodi.

- Nama su sigurne kuće pune žena i dece. Od početka ove godine 1698 žena nam je prijavilo nasilje u porodici i to samo nama. Ta brojka je, plašim se mnogo veća.Ko zna koliko njih i ovog trenutka dok mi pričamo, trpi nasilje. Kazne moraju da budu veće i da se nasilnici ne ostavljaju na slobodi - kaže naša sagovornica i podseća da je u 2021. godini prema njihovim podacima ubijeno 14 žena u porodičnom nasilju.

POSLE FIZIVKOG  I DANAS TRPIM VERBALNO NASILJE. DECA SU OTISLA SVOJIM PUTEM U KUCI MI JE OSTALO DETE KOME SAM JA I DALJE POTREBNA. TO JE ZIVOT I REALNOST. DECA SU I RANIJE TREBALA DA POBEGNU OD SVEGA OVOGA. A JA SAM TU GDE SAM I BICU TU DO SMRTI . TAKO SAM IZABRALA. MOZDAM NE ZNAM ,DA SAM SMOGLA SNAGE I OTISLA POSLE RODJENJA PRVOG DETETA  , MOZDA BI MOJ ZIVOT BIO KVALITETNIJI ALI NE BIH UPOZNALA OVO DIVNO TROJE MLADIH LJUDI -MOJU DECU!

ZATO STALNO PONAVLJAM KAD OSUDJU ZENE STO NE OSTAVE NASILNIKA MISLE DA JE TO TAKO JEDNOSTAVNO I LAKO. PA NIJE. MADA NI DECI U OVAKVOJ PORODICI NIJE DOBRO. ZATO DOBRO RAZMISLITE DOK NIJE KASNO. DOK MOZETE DA IZGRADITE SEBI BOLJI ZIVOT.

VELIKI BRAT TRAZI OTKUPNINU

VELIKI BRAT NIJE RIJALITI SOU, A BRISANJE PAMCENJA  I ISPIRANJE MOZGA JE GLAVNI NJEGOV POSAO..AKO TAKO GLEDAMO NA VLADE SVIH ZEMALJA JASNO JE DA JE TO JEDINI NACIN NA KOJI ONI VLADAJU NAMA. A MI IM DOPUSTAMO ZAHVALJUJCI POMENUTIM RADNJAMA.NAJGORE JE STO SVI ZNAMO KAKO TO FUNKCIONISE ALI SMO SE ODLUCILI DA  TO BEZUSLOVNO I BESPOGOVORNO PRIHVATIMO.ZALIMO SE MI NA DRUSTVENIM MREZAMA, REDJE NA SUSRETIMA 'OCI U OCI', MEDJUTIM, NE VIDIMO DA NAM JE TO ZAPRAVO DOPUSTENO KAO SVOJEVRSNI IZDUVNI VENTIL. A SECANJA HOCE DA NAM SKROZ IZBRISU.CELO DRUSTVO U AMNEZIJI-MILINICA.

Živimo u vremenu kada čovek koji misli svojom glavom je potpuno nepoželjna jedinka za svakog tiranina i diktatora na vlasti. Sa čovekom koji misli svojom glavom ne možete da manipulišete, ne možete da ga lažete i pravite budalom, ne možete da mu namećete kako da misli. Sve u svemu, takav čovek je najveći neprijatelj režima. Zbog svega toga, jedna od najvažnijih stvari svakog režima je kako to promeniti, kako od normalnih ljudi napraviti ovce koje će slušati samo ono što vi pričate, koje će ceo dan provesti ispred televizije gledajući rijalitije i tv sapunice i biti daleko od svih pravih zbivanja koja se dešavaju u zemlji. Psiha čoveka je nešto što podleže manipulaciji od pamtiveka. Ono što vam se servira u medijima nije ništa drugo nego jedan vid manipulacije. Zato je cilj svetskih moćnika psihu čoveka prilagoditi njihovim potrebama, a to se radi na mnoge načine.
    Indukovana amnezija je jedna od glavnih komponenti paranormalnog i sreće se od 'izgubljenog vremena' tokom vanzemaljskih otmica, pa sve do zlokobnijih priča o pićima posle kojih se osoba budi bez ikakvog sećanja na prethodnu noć - i najverovatnije bez nekoliko organa koji joj nedostaju, dok ona bespomoćno leži na nekom stolu u nepoznatoj prostoriji ko zna gde. Amnezija je medicinski dobro dokumentovano stanje, ali može li zaista namerno biti izazvana pomoću droga ili nekih drugih sredstava? Postoje dva tipa amnezije: retrogradna - zaboravljanje prethodnih događaja i anteretrogradna - ne formiraju se nova sećanja.

  Zamislite da možete da skrolujete uspomene kao Instagram, ponovo doživljavajući živopisne detalje omiljenih trenutaka i ponavljajući najdraže.

Sada zamislite ružniju verziju te budućnosti u kojoj hakeri otimaju ove uspomene i prete da će ih izbrisati ako ne platite otkupninu.

Možda zvuči neverovatno, ali ovakav scenario je bliži nego što možete da zamislite.

Napredak u oblasti neurotehnologije doveo nas je do jačanja pamćenja, a za nekoliko decenija njima bismo mogli da manipulišemo, da ih dešifrujemo i ponovo napišemo.

Tehnologija koja bi mogla da podupre ovakav razvoj zasniva se na implantatima u mozgu koji brzo postaju alat za neurohirurge.Oni pružaju duboku stimulaciju mozga kako bi tretirali širok spektar stanja, od podrhtavanja do Parkinsonove bolesti i opsesivno-kompulzivnih poremećaja, kod oko 150.000 ljudi širom sveta - i čak obećavaju nove načine za kontrolu dijabetesa i borbu protiv gojaznosti.Istražuje se mogućnost primene za lečenje depresije, demencije, Turetovog sindroma i drugih psihijatrijskih stanja.

I mada su i dalje u ranim fazama, istraživači pokušavaju da nađu način kako da tretiraju poremećaje pamćenja kao što su oni uzrokovani traumatskim događajima.

Američka agencija za napredne istraživačke projekte ima program za razvoj i testiranje „bežičnog, potpuno ugradljivog neuralnog interfejsa", kako bi se vratio gubitak pamćenja vojnika sa traumatskim povredama mozga.„Ne bih bio potpuno iznenađen ukoliko se pojave komercijalno dostupni memorijski imlantanti u narednih desetak godina - razgovaramo o tom vremenskom okviru", kaže Lori Pajkroft, istraživač sa Univerziteta u Oksfordu.

Za 20 godina, tehnologija može dovoljno da evoluira da nam omogući da uhvatimo signale koji grade naša sećanja, da ih ojačamo i vratimo u mozak.

Do sredine veka mogli bismo da imamo još veću kontrolu, uz sposobnost da manipulišemo uspomenama.

Ali ukoliko upadnete u pogrešne ruke, posledice bi mogle da budu „vrlo ozbiljne", kaže Pajkroft.

Zamislite da hakeri upadnu u neurostimulator pacijenta sa Parkinsonovom bolešću i da ometaju podešavanja. Oni bi mogli da utiču na njegovo ili njeno ponašenje ili da čak izazovu privremenu paralizu.

Hakeri bi mogli i da zaprete da će izbrisati ili promeniti nečija sećanja ukoliko im se ne da novac - možda kroz dark veb.

Ako naučnici uspešno dekodiraju neuronske signale naših sećanja, onda su scenariji beskonačni: pomislite na vrednu inteligenciju koju bi strani hakeri mogli da prikupe provalom u servere veteranske bolnice u Vašingtonu, na primer.

U eksperimentu iz 2012. godine, istraživači sa Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta u Kaliforniji - Berkliju uspeli su da otkriju informacije kao što su bankovne kartice i PIN-ovi posmatranjem moždanih talasa ljudi koji nose slušalice.Hakovanje mozga i zlonamerne promene u mozgu predstavljaju niz izazova za bezbednost - nešto sasvim novo ili jedinstveno", kaže Dmitrij Galov, istraživač iz kompanije za sajber-bezbednost Kasperski Lab.

Kasperski i istraživači sa Univerziteta u Oksfordu su sarađivali na projektu mapiranja potencijalnih pretnji i sredstava napada u vezi sa novim tehnologijama.

„Čak i na današnjem nivou razvoja - koji je napredniji nego što mnogi ljudi shvataju - postoji jasna napetost između sigrunosti i bezbednosti pacijenata", navodi se u njihovom izveštaju.

Nije nemoguće zamisliti buduće autoritarne vlade koje pokušavaju da ponovo napišu istoriju uplitanjem u ljudska sećanja, pa čak i postavljanjem novih sećanja, navodi se u izveštaju.

„Ako prihvatimo da će ova tehnologija postojati, mogli bismo da promenimo ponašanje ljudi. Ako se ponašaju na način koji mi ne želimo, možemo ih zaustaviti stimulišući deo mozga koji izaziva loše emocije", Kaže Galov za BBC.

Nasuprot tome, oni mogu i pozitivno da utiču na ponašanje stimulišući deo mozga koji izaziva zadovoljstvo i sreću.Hakovanje povezanih medicinskih uređaja nije nova pretnja. U 2017. godini američke vlasti povukle su 465.000 pejsmejkera ​​nakon što su utvrdili da su možda ranjivi na napade sajber sigurnosti.

Uprava za hranu i lekove je saopštila da bi zlonamerni ljudi mogli da menjaju uređaje, da utiču na ritam nečijeg otkucaja srca ili da istroše baterije, uz rizik od smrti u oba slučaja.

Nije učinjena nikakva šteta, ali Uprava je saopštila: „Kako medicinski uređaji postaju sve više međusobno povezani putem interneta, bolničkih mreža, drugih medicinskih uređaja i pametnih telefona, postoji povećan rizik od iskorištavanja ranjivosti sajber-bezbednosti, od kojih neke mogu da utiču na rad medicinskog sredstva".Ovo je problem za mnoge oblasti medicine, Kasperski veruje da će u budućnosti više uređaja biti povezano i praćeno mašinama. Lekari će biti pozvani da preuzmu odgovornost samo u hitnim slučajevima.

Srećom, pojačavanje sajber bezbednosti u ranoj fazi dizajniranja i planiranja uređaja može ublažiti većinu rizika.

Međutim, najvažnija mera, kaže Galov, je da se radnici u klinikama i pacijenti edukuju kako da preduzmu mere predostrožnosti, poput postavljanja jakih lozinki.

Ljudi predstavljaju „jednu od najvećih ranjivosti", jer ne možemo da tražimo od doktora da postanu stručnjaci za sajber bezbednost, a „svaki sistem je siguran samo koliko i njegov najslabiji deo".

Pijroft kaže da će u budućnosti moždani implantati biti složeniji i šire korišćeni u tretiranju šireg spektra uslova,slaganje ovih faktora će verovatno olakšati i privući napadače da pokušaju da se upliću u implantate ljudi", kaže on.„Ako ne razvijemo rešenja za tu prvu generaciju implantata, onda će druga i treća generacija i dalje biti nesigurne - ali implanti će biti mnogo moćniji da bi napadači imali veliku prednost.

 Svedski naučnici su došli do zanimljivog otkrića da svaki čovek može da izbriše pamćenje. Zaboravljanje je moguće samo ukoliko nešto zaista želite da zaboravite i aktivno radite na tome.

- Intenzivno potiskivanje loših sećanja može dovesti do toga da izbrišemo sve tragove nekog događaja - istakao je vodeći naučnik Gerd Valdauser.

Istraživanje se vršilo na nekoliko dobrovoljaca koji su strogo kontrolisani u laboratiji. EEG mozga ispitanika je pokazao je kako je postupak uspešan, a naučnici su čak mogli da tačno odrede trenutak u kojem se nešto zaboravilo.Ipak, dobrovoljci su tokom ogleda pokušali da zaborave neutralne događaje, a zaboravljanje traumatičnih događaja je ipak malo kompleksnije.

Što više pokušavate, događaj je lakše zaboraviti, a dokazali smo kako je namerno zaboravljanje moguće - rekao je naučnik.Ovo namerno zaboravljanje ili brisanje pamcenja podseca me na "Vampirske dnevnike" gde se  jednim "klikom" u mozgu presaltujes sa dobrog na zlog lika. Vrlo zanimljivo istrazivanje.MORAM SAMO JOS OVO DA POMENEM JER NE VERUJEM DA SE NE SECATE NEKADASNJEG 'LECENJA' U PSIHIJATRIJSKIM USTANOVAMA POMOCU ELEKTROSOKOVA. E pa i danas to postoji. Sad da li je savremenije i humnije nego nekad ne znam ali POSTOJI!

Ciljanom električnom stimulacijom mozga može da se utiče na pamćenje, tvrde holandski naučnici. Uprkos tome što su uspeli da uz pomoć elektrošok terapije izbrišu sećanja, stručnjaci su zabrinuti zbog eventualnih zloupotreba, a tek treba da se utvrde i moguće posledice metode.

Holandski naučnici pronašli su način da strateški raspoređenim elektrošokovima mozga, izbrišu loša sećanja ljudi koji pate od depresije. Nova tehnika zove se elektrokonvulzivna (ECT), ili elektrošok terapija, piše Foks njuz.

Marejn Krus, neurolog sa Univerziteta „Radboud“ u holandskom gradu Nijmegenu, sa timom kolega došao je do otkrića o kojem se toliko dugo spekulisalo da je pronašlo svoj put i do naučnofantastičnih filmova.

Tako će uskoro biti moguća situacija kao ona u filmu Večni sjaj besprekornog uma, u kojoj čovek (tumači ga američki glumac Džim Keri) obriše sva sećanja na bivšu devojku.

Strategija koja se sprovodi u brisanju neželjenih traumatičnih sećanja oslanja se na teoriju rekonstrukcije sećanja, kojom se stvari kojih se prisećamo svaki put tom prilikom izvlače iz „mentalnog skladišta“, a zatim se ponovo upisuju u mozak.

Rezultati studija na životinjama, a zatim i testiranja na ljudima pokazuju da su tokom tog događaja sećanja osetljiva na menjanje, ili čak potpuno brisanje.

Krus i njegov tim ispitali su 42 pacijenta kojima je ECT prepisan zbog teškog oblika kliničke depresije.

Pacijentima su prikazivali dve situacije, jednu s automobilskom nesrećom i drugu s fizičkim napadom na osobu.

Naučnici su im zatim naredili da se prisete samo jedne od tih priča, nakon čega su odmah dobijali šok-terapiju.

Sledećeg dana pacijenti su imali ozbiljnih problema da se na testu memorije prisete događaja, na koji su mislili.

Uprkos tome što su naučnici uspeli da izbrišu željena sećanja pacijenata, mnogi su još skeptični, a neki su čak i zabrinuti zbog buduće primene elektrokonvulzivne terapije, najviše zbog mogućnosti zloupotreba. Tek treba da se utvrde i dugotrajne posledice brisanja sećanja.

 SAMO JE ONDA PROBLEM U 'BRISACIMA' .AKO SAMI POKUSAVAMO DA IZBRISEMO SECANJ (NAROCITO TA TRAUMATICNA) ONDA RAZUMEM RAZLOG BRISANJA, ALI AKO JE BRISANJE PAMCENJA  LJUDSKE POPULACIJE NACIN ZA UPRAVLJANJE NJOME TO JE VEC KRIVICNO DELO. KAO STO JE I KRIVICNO DELO HAKERISANJE LJUDSKIH IMPLANTA I MOZGA TE KRADJA SECANJA KOJA JE NA NIVOU NAJTEZEG ZLOCINA. KAD SE UDRUZE TEHNOLOGIJA I ZLE CIKE  SVETSKA GUMICA ZA BRISANJE RADI NON-STOP.I DA. STO SE TICE  UTICAJA NA NASE SECANJE UBACIVANJEM DOGADJAJA KOJI SE NISU ZBILI (TZV - EFEKAT MENDELA) STVARA SE POTPUNO DRUGA SLIKA O PROSLOSTI. I TO ME UZASAVA - STRASNO. NE ZELIM TUDJA SECANJA, NE ZELIM LAZNU ISTORIJU, NITI MATRIKS U SADASNJO-BUDUCNOSTI.A KAKO DA ZNAM? NISAM VALJDA JEDINO JA OTPORNA NA BRISANJE?

 

BOLJE MRTAV NEGO ZIV

 GROBNO MESTO SKUPO KO GARSONJERA. NEKAKO SMO VRLO OSETLJIVI NA NASE ZEMALJSKO TELO KOJE JE SAMO AMBALAZA ZA DUSU TE SVOJE POSMRTNE OSTATKE SMESTAMO U NAJSKUPLJE MRTVACKE KOVCEGE,NA 'NAJBOLJA' MESTA NA GROBLJU, PRAVIMO DACE KOJE KOSTAJU KO SVADBE I TAKO DALJE. A ONDA ODJEDNOM PRODAJEMO SVOJA GROBNA MESTA SA SVE KOSTIMA SVOJIH PREDAKA. BIZARNO, MORBINO, AL ETO OVO DRUSTVO PALOG MORALA SPREMNO JE NA SVE! PRVO KUCA SA SVE NAMESTAJEM I TV-0M ZA DRAGOG POKOJNIKA, A ONDA PRODAJA IZ KAZU FINANSIJSKIH RAZLOGA. ZASTO AKO ODRZAVANJE GROBNOG MESTA KOSTA 1400 DINARA GODISNJE?

Dok zakup za grobno mesto na nekom od beogradskih groblja plaća oko 1.400 dinara godišnje, na oglasima se svakog dana može naći sve više ponuda za prodaju grobnih mesta po cenama idu i do nekoliko hiljada evra za posebno mesto, kao i do nekoliko destina hiljada evra za grobnicu sa više mesta.

Nije tajna da na centralnim grobljima slobodnih grobnih mesta gotovo i da nema, ali se ona mogu lako naći na oglasima.

„Ustupam trajno grobno mesto na Topčiderskom groblju blizu ulaza. Poslednja sahrana 1989. Povoljno. Hitno!“

„Prodajem grobno mesto, parcela blizu Aleje velikana.“Ustupam rozarijum za četiri urne.“

„Prodaje se grobnica sa 5 grobnih mesta za 7.500 evra.“

„Ustupam grobno mesto na Centralnom groblju. Zadnji i jedini pokop 1958 g. Cena povoljna.“

"Grobnica na Novom groblju, 6 grobnih mesta, 40.000 evra."vo su samo neki od oglasa koji mogu da se nađu na internetu, a u kojima korisnici grobnih mesta nude svoje porodične grobove na prodaju. I dok je do pre nekoliko godina ovo bila sporadična pojava, danas je postala toliko masovna da kupac može da bira da li će mesto pored crkve, pored klupe, pored drveta ili u blizini Aleje velikana. Naravno, i cena varira u zavisnosti od toga.

Razlozi za prodaju su različiti, od toga da se vlasnici sele, pa im mesto na konkretnom groblju više ne treba, pa do čisto ekonomskih razloga. I dok se neke grobnice prodaju nekorišćene, na oglasima može da se nađe i prodaja korišćenih grobnica. U tom slučaju kupac navodi datum poslednje sahrane koji je najčešće bio pre minimum tridesetak godina. Ovaj podatak je važan zato što kosti ne smeju da se vade prvih deset godina, dok nakon tog periodma može da se izvrši eshumacija.

I ne samo to. U slučajevima gde se prodaje grobnica sa više mesta za sahranjivanje, nije retko da se na prodaju oglašava samo pola grobnice, odnosno dva, tri mesta, jer je toliko dobio jedan od naslednika.

Prodaja porodičnih grobnica, sa sve posmrtnim ostacima bliskih rođaka, postala je veoma unosan biznis u Srbiji! U oglasima se masovno, po ceni i do 12.000 evra, nudi prodaja ili ustupanje parcela, uz dodatnu napomenu kada je u njoj poslednji put neko sahranjen?! Takođe, ostaci pokojnika smeju da se vade tek deset godina posle sahrane, ali kako se za taj proces plaća oko 150 evra, kosti se prilikom prodaje uglavnom ostavljaju u grobovima.

Parcela je na jako lepom mestu. Ja bih je dala za 12.000 evra, ni slučajno za manje. Jedan komšija skoro je prodao za 16.000 evra. Selim se iz Beograda, pa onda prodajem, jer ne mogu više da se brinem. Poslednja sahrana je bila pre 24 godine i mislim da sad to ništa ne može da smeta. Pa i ja ću u drugom gradu da kupim novo grobno mesto - kaže ova žena i dodajeu je sahranjena strina pre 13 godina, ali duboko je zakopana, na četiri metra dubine, neće to ništa da smeta da se neko drugi tu sahrani - KAZE prodavac grobnog mestA.

Prodavanje grobnih mesta u Srbiji je od sporadične morbidne pojave preraslo u biznis pre nekoliko godina, a sada je taj posao postao unosan i masovan. Oglasi u kojima se grobne parcele reklamiraju kao nekretnine više nikoga i ne čude, ali lakoća sa kojom ih porodice prodaju malo koga bi ostavila ravnodušnim. Moj deda je tu sahranjen pre 20 i kusur godina. Ako brinete zbog kostiju, nemojte. Mnogo je vremena prošlo, one su se već rastresle, verovatno više i nisu tu - rekla je potpuno smirenim glasom žena iz jednog od brojnih oglasa za prodaju grobnih mesta u Beogradu.

Grobno mesto njenog dede nalazi se, kaže, "na svega 10 minuta hoda od ulaza u Novo bežanijsko groblje".

- To je lokacija kakvu ćete teško ponovo pronaći - dodaje sva važna, kao da upravo prodaje vikendicu na selu.

Ovaj, blago rečeno, neobičan razgovor, zaoštrio se na samom kraju, kada se pregovaralo oko cene. Gospođa je kao iz topa za grobno mesto svog dede zatražila 15.000 evra, a kad je krenulo "cenkanje", povisila je ton.

- Pa, ovaj do mene je prošle nedelje prodao grobno mesto za 16.000 evra. Ni ja ne dam ispod 13.000, to je moja poslednja ponuda - odsečno je poručila, dodajući na kraju da mora da pomogne ćerki koja nema ni krov nad glavom.

Slično je bilo u sledećem razgovoru, gde je prodavac za "elitno grobno mesto na Novom groblju u Ruzveltovoj" zatražio 18.000 evra. Tada nam je dodao i da je poslednji pokop bio pre tačno 11 godina, pa da je zbog toga sve u skladu sa propisima.

A govoreći o moralu kada neko prodaje mesta gde su sahranjeni njegovi najbliži, nemoguće je ne zapitati se šta je u glavama tih ljudi. Neven Cvetićanin, viši naučni saradnik Instituta društvenih nauka, smatra da u našem društvu i dalje preovlađuje kult predaka i da još nismo potpuno izgubili pijetet prema precima.

- Sve je ovo odraz materijalne nemaštine, ekonomske krize koje traje od još raspada bivše Jugoslavije. Svakako, to je jedan od drastičnijih načina kako ljudi pokušavaju da dođu do novca, ali mislim da je većina i dalje zadržala elementarnu građansku pristojnost i poštovanje prema precima - smatra Cvetićanin. 

STA DA KAZEM NA KRAJU? IAKO LICNO  NE SMATRAM DA JE NASE TELO BITNO I DA ZAISTA NE TREBA PRAVITI TOLIKU 'FRKU' OKO SAHRANE I GROBNIH MESTA, OPET NEKAKO JE NEMORALNO KAD VEC VEKOVIMA ZIVIMO POSTUJUCI POKOJNIKE DA IH ODJEDNOM 'BACAMO'. 

---

PROSJACI

 OGROMNA TEMA. I KAO I SVE VELIKE PRICE ISTINA JE NEGDE TAMO. PROSJACI MOGU DA BUDU PRAVI, MOGU DA BUDU LAZNI. PROSITI SE MOZE SVE, CAK I MALO EMOCIJE. E TU JE KLJUCNA REC. CINECI 'DOBRO DELO' NEHOTICE ILI CAK SASVIM NAMERNO UVREDIMO PROSJAKA. E O TOME CU DA PISEM I DODACU KAO I UVEK MALO ZANIMLJIVOSTI JER JE TEMA VEOMA TESKA A IPAK JE JOS LETO,

Nalazite se u gradu, na nekom bulevaru, u nekoj od glavnih, izuzetno prometnih, ulica ili u podzemnom prolazu i vidite ispred sebe osobu koja pred sobom ima ispruženu ruku ili postavljenu kartonsku kutiju za novac. Te osobe vrlo često ćute, sede i čekaju da vide hoće li dobiti dovoljno novca za ono što im treba. Međutim, ima i onih koji su u svojoj prošnji verbalniji i komunikativniji. Oni često pitaju ljude da im daju novac za hleb, mleko, pljeskavicu, hranu generalno ili kartu za autobus.

Sve to što oni govore treba slušati i interpretirati u prenesenom značenju.

Ljudi prose i za prošnju postoji mnogo više načina od direktnog traženja novca za određene stvari, što, čini mi se, dosta ljudi još uvek jako teško shvata. I u odnosu između onoga ko prosi i onoga ko daje treba da postoji neko osnovno i prećutno razumevanje - sve ostalo je proseravanje.

Ako neko traži pare da jede ne znači da treba da odete u pekaru, povedete ga za ruku i kupite mu ono što vam pokaže. Isto važi i za klince koji pitaju za litar mleka ili čokoladu. Ljudi, nažalost, moraju da prose, a na vama je ili da im date pare kao ljudi ili da ih manete sa moralisanjem tipa: daću ti za jelo, ne dam ti za drogu/alkohol i slično. Sa decom je, naravno, situacija malo problematičnija, ali možete da procenite od situacije do situacije, nekad neko možda stvarno hoće hranu - ali čak i u tom slučaju sasvim je ok ispoštovati dete kao nekoga ko će znati sam da ode po ono što mu treba.

Velika većina ljudi koji prose naučila je par matrica/rečenica kojima mole druge ljude za pomoć u novcu i to su najčešće rečenice kao “treba mi da kupim nešto u pekari”. Takođe, mnogima od njih je sigurno bilo neverovatno teško da toliko presaviju svoje dostojanstvo i počnu tako da prose, ali uradili su to da bi preživeli.

A onda se na ulicama pojavljuju ljudi koji bi im dali pare, ali samo ako su za ono što oni kažu. Ako su rekli da im treba za hranu - ima da pojedu te pare pred njima, svojim dobročiniteljima - tako ti ljudi razmišljaju.

Jedan savet: ako vam je toliko teško da samo date novac ljudima bez dodatnih pitanja, zaobiđite ih, a ako imate taj dodatni poriv da osobi kupite nešto ili iskontrolišete za šta je tačno novac potrošen (samo fali i fiskalni račun da vam se donese) bolje idite i stavite vaše lepe pare u furunu ili banku i jednostavno odjebite. Probajte da shvatite da je i prošnja posao. i to težak posao. Posao u kojem nakon smene osoba možda bude imala novca da namiri svoje potrebe, ali će sigurno ostati “bogatija” za gomilu uvreda, pretnji i ispitivanja, a neretko i za jedno fizičko maltretiranje više. Ne trebate im i vi preko toga.

Ljudi koji prose znaju za šta im treba novac i u momentu kad rešite da im date novčanicu i oni je uzmu u ruke, taj novac postaje njihov i imaju pravo sa njim da rade šta god hoće. Nikome nećete pomoći ako ne razumete jednostavnu poruku koja se krije iza svih tih rečenica i koja glasi da osobi treba novac, nego vi sad uđete u prodavnicu i kupite mu nešto. Možda se vi osetite bolje, ali osoba koja je prosila najverovatnije je samo htela novac i imala je desetine različitih načina na koje je planirala da taj novac iskoristi, ali vi ćete im dati pecivo u ruke i reći “evo, jedi”, i otići dalje bulevarom zadovoljni jer ste učinili dobro delo na vašoj “to do” listi.

Reklame

Pre skoro mesec dana desilo se da momka kog znam neka žena sa detetom vuče za rukav i pokušava da odvede u ćevabdžinicu da jede. On se fino branio, govorio da mu ne treba i nije hteo da ide: “Ne, ne treba, stvarno. Hvala vam svakako. Ne treba”, govorio je.

Ona je i dalje insistirala i nakon tridesetak sekundi sam prišao, predstavio se kao njegov drug i rekao gospođi da on možda ne želi da jede, nego da mu treba novac i da ako hoće može da mu ga da, a ako neće slobodna je da ide, jer je momku neprijatno. Momak je potvrdno klimnuo glavom i nastavio: pa to sam mislio - a ona se okrenula ka meni i rekla: “Pa znam ja to, nego treba tako i da mi kaže.” “Ne mogu da vam kažem”, kaže klinac, “nije to baš lako”.

Ona mu onda da novac u ruke i počne da mi priča kako joj je žao njegove sudbine. Nas dvojica joj se zahvalimo, ona ode sa detetom, sednemo na ivičnjak i on mi kaže: “Brate, nije lako da kažeš treba mi za gudru ili samo trebaju mi pare. Teško je to, plus - koliko bi mi ljudi dalo pare?”

Zapitajte se (ovo možete koristiti kao test toga želite li nekome da date novac sa poštovanjem i uvažavanjem ako mu treba ili želite da paternalizujete osobu), da vam ortak/ortakinja kaže da mu trebaju pare da jede, da li biste otišli da mu kupite da jede i cimali da vam pokažu šta tačno hoće, kao i usta puna hrane nakon kupovine ili biste mu/joj samo dali pare? Zašto onda postupati drugačije sa beskućnicima i prosjacima?

Razumevanje, poštovanje i jednakost u ophođenju - to nam je potrebno na ulicama, sve ostalo su vaša zamišljanja kako zapravo treba da izgleda pomoć čoveku i šta zapravo ljudima sa ulice treba. Ophodite se prema ljudima onako kako mislite da drugi treba da se ophode prema vama. Pokušajte da ljude koji prose posmatrate jednostavno kao ljudska bića jednaka vama i svim drugim ljudima - ili ih jednostavno zabiđite i olakšajte im tešku svakodnevicu za jedno moralisanje, držanje lekcije i paternalizaciju manje.

Verovali ili ne, ali tako bar nećete nikome odmoći.

Sad tu zaista ima prica o tome kako su  prosjaci u stvari bogati ( mislim na one koji iskoriscavaju  decu) i kako je to zaista najprisutniji posao medju Romima,ali pomislite na prave prosjake i beskucnike koji su zbog najrazlicitijih tragedija to postali. I zato ne zasluzuju ponizavanje zaista. Zbog laznih prosjaka ne verujemo pravim, ali zar nije bolje prevariti se i dati  i laznom prosjaku nego ne dati pravom ili mu dati al poniziti ga.Romi koji su razvili prosjačenje kao unosni, porodični biznis. Čak i one dobre i sažaljive duše koje se umilostive da jadnicima udele koji dinar, kad-tad shvate da su obmanjene. Postoje zaista teški i iskreno žalosni slučajevi, ali u većini slučajeva nije tako. Postoji jasna, smišljena taktika kojom oni manipulišu, izazivajući sažaljenje, dobijajući pare. U nekim slučajevima dnevno zarade veći iznos nego nečija prosečna dnevnica. Dele se na: mlade majke sa decom (bebama), to su one što drže jadno golo i boso dete, po svim vremenskim uslovima cvileći "daj kume koji dinar za Suzanu". Zatim, tu su starije žene koje čisto prose, prodaju zavese isl. a pritom te navlače sa pričom "da ti gledam u dlan". Tom prilikom ti na svake dve izgovorene rečenice izvlače još i još para da ti nastave priču o tvojoj "budućnosti". Postoje i one ciganke koje se pristojno obuku pa idu od vrata do vrata prikupljajući novac, navodno, za lečenje bolesne dece. Naoružani su nekom lažnom bolničkom dokumentacijom, receptima, dijagnozama i naravno slikom "bolesnog" deteta. Tu su starci sa štakama, u kolicima, deca koja idu u grupama i traže za hleb, bogalji, slepi, stari, mladi...Sve u svemu, iza svih ovih kategorija prosjaka stoji neki lupež malverzant koji manipuliše, špijunira prosjake, zlostavlja i zaplašuje a uzima celokupnu zaradu. On je nešto poput makroa. Najgore prolaze deca koja se rađaju, sakate, izlažu hladnoći, gladi, fizičkom i psihičkom, zlostavljanju i to sve u svrhe prosjačenja za nekog drugog, koji će taj, sa mukom zarađen novac, rasipati na svoje lične hirove.

Jedni prose jer nemaju novca, drugi jer je to njihov način života, treći kako bi platili račune u hotelu. Osim ljudi "bez ruku i nogu" i majki s "bolesnom" decom, koji nam traže novac na beogradskim ulicama skoro svakodnevno, poslednjih godina u Beogradu pojavljuju se i nove vrste prosjaka "s radnim vremenom", poput lažnih siromaha ili čak monaha.

Među prosjacima na ulicama Beograda ima i lažnih monaha i sveštenika. Neki od njih nikada nisu imali veze sa crkvom, a oni koji jesu – raščinjeni su. SPC upozorava građane i ističe da nije na Crkvi da utvrdi ko su ti ljudi i zašto to čine, već na državnim organima.

Šta čoveka može da navede da se preruši u monaha i prosi u ime vere: moralna, materijalna kriza, dobra zarada? Oni koji to rade, ne žele da odgovore.Iz Srpske pravoslavne crkve građanima poručuju da sveštenici i monasi, ili bilo ko u mantiji, ne mogu da prose na ulici. Ko to čini, kažu, nije svešteno lice, već neko ko se lažno predstavlja i obmanjuje narod.

U Velikoj Britaniji prica o bogatom prosjaku. Prema rečima šefa odseka za okolinu Volverhamptona Stiva Evansa, gradske vlasti suočavaju se s poplavom lažnih beskućnika od kojih jedan, prema njihovim procenama, zaradi i do 500 funti na dan proseći novac.

Gradske vlasti mesta Eskilstuna u Švedskoj danas su usvojile odluku kojom se obavezuju prosjaci da traže dozvolu, da bi vlasti mogle da imaju uvid u populaciju kojoj je potrebna pomoć, javio je švedski javni radio.Kada odluka stupi na snagu 1. oktobra, jedna dozvola koštaće 150 kruna (15 evra), a oni koji je nemaju plaćaće kaznu.

DA ZAVRSIMO SA NEKOM VRSTOM NARAVOUCENIJA KAO U BASNI. AKO  POVERUJEMO DA SU SVI PROSJACI LAZNI ,NANECEMO NEPOPRAVLJIVU STETU PRAVIM PROSJACIMA.  PROSJACIMA TREBA PRICI KAO I SVIM DRUGIM LJUDIMA AKO IM ZELIMO ISKRENO POMOCI DACEMO IM NOVAC A ONI CE KUPITI STA IM NAJVISE TREBA. OPET, TREBA SACUVATI I MALO RAZUMA I OPREZA PA DOBRO PRIPAZITI  O KAKVOM JE PROSJAKU REC. VIDI SE TO VERUJTE MI. I NEMOJTE DA VAM BUDE KRIVO AKO VAS JE NEKI LAZNI PROSJAK PREVARIO. BITI PROSJAK MA KOJE VRSTE NIJE  LAK POSAO. NEKA MU I VAS NOVAC ,A NA NJEGA KAD GA PROVALE SRUSICE SE SVA TEZINA GREHA. VERUJTE MI!

TALIBANI, INTERNET, VESTICE

NARAVNO DA SE MOJI BLOGOVI NE BAVE POLITIKOM JER KO BI RAZUMEO IGRE PRESTOLA .OVAJ CE BLOG BITI  INFORMATIVAN I ZANIMLJIV. I AKO NE ZNATE REC TALIBAN ZNACI STUDENT, A TALABANI SU SVE SEM STUDENTI. VESTICE NISU ONE BAKICE NA METLI VEC SAVREMENE ZENE I TAKO DA PROMUCKAMO  MIKSEROM KOJI SE ZOVE INTERNET PA DA VIDIMO STA CE DA ISPADNE. 

Talibani (طالبان) su deobandijsko-paštunski pokret koji je vladao većinom Afganistana od 1996. do 2001. godine. Talibani su nastali u Pakistanu u izbjegličkim logorima u kojima su boravile afganistanske izbjeglice a presudan utjecaj na njihovo učenje imale su vjerske škole koje su bile financirane od strane naftom bogatih arapskih država.TALIBANI SU MALO STARIJA DECA ( U LOGOR ZA OBUKU IH VODE SA 10 GODINA) I MLADICI KOJI SU UCILI SAMO O MUSLIMANSKOJ VERI I UMECU RATOVANA. Kakvo obrazovanje?

Posle pada Kabula, savremene veštice su počele da se preko interneta dogovaraju o najboljem načinu borbe protiv Talibana mešavinom humanitarne pomoći i veštičijih čari.U rano popodne jednog utorka, Discord server na kome se veštice okupile da se magično bore protiv talibana preplavljen je sigilima i linkovima ka dobrotvornim organizacijama čiji je cilj pružanje pomoći Avganistancima.Ovaj digitalni skup je mali, ima manje od 50 članova, ali ozbiljno radi na pomaganju Avganistancima kroz mešavinu donacija i čini. Nakon što su talibani zauzeli Avganistan, grupa veštica odlučila je da se okupi na mreži kako bi se borila protiv njih i pomogla Avganistancima. Nekoliko moderatora Discord grupe je pristalo da govori za Motherboard pod uslovom anonimnosti jer se plaše maltretiranja i uznemiravanja.

Veštice nisu zabrinute samo zbog digitalnih napada. Zalepljeni post na kanalu na Discordu deluje kao neka vrsta opisa misije grupe. "Kao što ste svi svesni, Avganistan je u veoma strašnoj situaciji i mnogi od nas pripremaju rituale i izvode vradžbine kako bi pomogli u ublažavanju patnji koje se tamo dešavaju", navodi se u postu. „Talibani, koliko god se užasno pokazali, veoma su duhovno svesni i rutinski preduzimaju korake da odagnaju, odbace i oslabe magiju. Oni imaju svoje indikacije i rituale koji nas u najmanju ruku mogu neutralisati - a u najgorem slučaju mogu naneti štetu našem duhovnom ja.”

Njihova zabrinutost zbog mogućeg maltretiranja na Internetu je barem delimično opravdana. Grupa je prvobitno osnovana 17. avgusta na Redditu kao /r/BewitchTheTaliban subreddit. Nekoliko sati nakon što je grupa osnovana, trolovi i šitposteri su je preplavili . Objava korisnika u/dumbest_bitch postala je viralna. „Ne suočavajte se sa Allahom nasamo dok se astralno projektujete“, počeo je post. „On je tako jebeno moćan. Nisam na nivou moći da ovo radim sama. Jedva sam živu glavu izvukla iz i mnogo sam duhovno povređena, ali mislim da ću preteći. "

Ljudi na Tviteru i drugim platformama društvenih medija objavljivali su i ponovo objavljivali ovaj post kao primer naivnih veštica koji nemaju dodir sa stvarnošću. Moderatori r/BetwitchTheTaliban banovali su dumbest_bitch i poster se izvinio. „Moj post ne treba da se shvata ozbiljno. Nisam veštica. Nemam veze sa bilo čim od toga. Mislio sam da je očigledno da je to šala, ali sada shvatam da prvobitna svrha sabredita nije bila satirična ”, rekao je dumbest_bitch na Redditu. „U svakom slučaju, zaista nisam očekivao da će neki opskurni sabredit privući ovoliku pažnju, a kamoli moj post.“

Sabredit je sada prepun sličnih postova i digitalna koterija veštica se preselila na Discord server. „U suštini sam ovde bila gurnuta u ‘vođstvo’“, kaže mi Mai, moderator servera, preko Discorda. „Pridružila sam se iz kombinacije znatiželje i moralne obaveze i ponudila da napravim server na Discordu za promociju aktivnijeg razgovora. Bio je to isti dan kada su trolovi (od kojih su mnogi bili očigledni neonacisti) pronašli podreddit, a odatle su upali na server, spamovali mimove, pornografiju i psovke.

Kako kaže Mai, kreatorka sabredita se povukla, a veštice su napustile sabredit. „Ovo mesto je otprilike postalo jedini deo interneta gde deluje da možemo bezbedno razgovarati o ovom pitanju i našim ciljevima, jer je daleko privatnije."

„Ne brinemo se uopšte oko njih“, kaže moderatorka po imenu beansoup o trolovima. „Ako ne možete da se nosite sa gomilom gubitnika što žive u podrumu kod roditelja, mislim da niste sposobni da se borite protiv autoritarne ekstremističke grupe.

Beansoup je 55-godišnja žena koja živi u Velikoj Britaniji koja je naučila da vežba magiju od tetke i majke. Želi da se bore protiv talibana i veruje da je magija način na koji mogu da naprave razliku. „Kao žena od 55 godina, mislim da nisam ono što traže kada su u pitanju ljudi na terenu“, kaže.

Jedna uobičajena tema među trolovima i protivnicima jeste da veštice žele da se bore protiv Allaha, što su svi moderatori sa kojima sam razgovarao odbacili. "Nema borbe protiv bilo kojih ličnosti iz bilo koje abrahamske religije", kaže beansoup. „Suprotno uvreženom mišljenju, ne želimo Allaha da stavimo u Faradejev kavez. Poštujem sva božanstva."

Kao i drugi Discord serveri, postoji prostor za predstavljanje kovena, kanal za najave i još jedan koji objašnjava uloge moderatora. Pravi posao se obavlja putem kanala za “proklinjanja i zaštite”, gde se koterija okuplja kako bi razmenili ideje o tome kako da pomoću čari prokunu vođstvo talibana i zaštite ugrožene ljude u Avganistanu.

Veštice nisu imale baš dobar tretman kroz istoriju: procenjuje se da je između 40,000 i 50,000 ljudi pogubljeno zbog “veštičarenja” u Evropi i američkim kolonijama između 15. i 18. veka.

Bilo kako bilo, više ne ubijamo veštice - ili makar ne u većini država – i čini se da je ovih dana širom sveta sve više ljudi koji sebe zovu vešticama. Hešteg #witchesofinstagram ima 5.4 miliona postova, a gugl pretraga “witchcraft course” daje 35 miliona rezultata. Jasno je da je nekada tajna umetnost veštičarenja danas postala komercijalna. I dostupna onlajn.

Svaka veštica ima sopstvenu specijalnost, a ja sebe u šali zovem “kompjuterska veštica” zato što sam stalno za kompjuterom, pišem kurseve i materijale za radionice. Ja sam, u suštini, kao učiteljica. Pored toga, počinjem dan ritualom koji posvećujem svojim precima.

Stavim mali deo svog obroka pored oltara, zajedno sa upaljenim svećama i mirišljavim štapićem. Ovog jutra to su bili kornfleks i kafa. Kada ručam, dodam i malo hleba. Kada si veštica, preci su ti jako važni. Moraš im pokazivati poštovanje, kako bi ti pomogli da stigneš do svojih ciljeva.Veštičarenje je način života: kombinacija bivanja u kontaktu sa prirodom - obeležavanje promene godišnjih doba i pronalaženje sopstvene primalne snage. Moderne veštice ne nose crne plaštove i ne lete na metlama, ali su povezane sa sopstvenom spiritualnošću. U mom slučaju, na mojim kursevima i radionicama učim druge veštice šta su osnove veštičarenja. Uvek radim na nekoj od mojih knjiga o veštičarenju i svake godine objavljujem veštičji kalendar.Da, ali i svake godine organizujem veštičji festival i imam dozvolu da budem “matičarka” na veštičjim brakovima. Osim toga, prodajem i osnovne potrepštine za veštice. Sve to mi donosi zaradu od nešto preko tri hiljade evra mesečno.

Moj urednik i lektor je moj dečko. Plaćam ga petsto evra mesečno. Takođe plaćam i mnoge domene, kako bi potencijalne mušterije mogle lako da me nađu kada pretražuju, na primer, “witchcraft course” na Guglu. Plaćam i šiping, softver i prostor koji su mi potrebni za radionice.

Šta ljudi mogu naučiti na tvojim radionicama?
Kako da naprave ritualne sveće, kako da očiste negativnu energiju iz prostorije ili kako da iskoriste tarot karte da pomognu sebi kada odlučuju o nečemu važnom u životu. To su praktične stvari. Za 600 evra dobiješ da prisustvuješ radionici koja traje deset večernjih termina. Onlajn kurs košta 23 evra i za taj novac dobiješ 20 stranica informacija koje sam ja lično napisala.

Konkurencija u ovom polju je sve veća, ali sam ja jedna od najvidljivijih veštica na društvenim mrežama. To je zahtevalo mnogo uloženog vremena, ali se isplatilo. Najaktivnija sam na Fejsbuku i Instagramu.

A da li ikada skočiš na metlu i provozaš se, čisto iz zabave?
Ta slika veštice na metli osmišljena je od strane umetnika Pitera Brojgela[u 16. veku. On je bio prvi koji je veštice prikazao kao žene koje lete na metlama, mešaju kotlove i imaju crne mačke.

Iako je izmišljena od strane već uveliko pokojnog srednjovekovnog slikara, ova slika i dalje je veoma popularna - čak i među vešticama. Lično ne sedim na metli, ali upravo zbog toga što je ova slika tako popularna, popularni su i moji kursevi o biljkama. Većina veštica sanja o životu u kolibi u šumi, ako niste znali.

„Pod vlašću talibana u Avganistanu, biti žena ili devojčica je jednako smrti.

„Da li ste nekad videli smrt? One dišu, ali su mrtve. Nemaju prava ni na šta“, kaže Hatidže za BBC na srpskom.

ednog dana, kada sam imala oko sedam godina, nestalo je vode, pa sam pokrivena otišla do česme, koja je od naše mahale (naselja) udaljena 15-20 minuta.

Ljudi, njih oko 70-80, čekali su u redu da uzmu vodu sa jedine česme. Stala sam i ja u red.

Odjednom je došao kamion talibana, ti zastrašujući i divlji ljudi.

Svi su imali velika oružja i bez treptaja oka pucali su na sve.

Zašto su pucali i ubili sve te ljude – nisam razumela.

Kasnije sam saznala da je u toj grupi bilo onih čija su politička uverenja bila suprotna njihovim, te da su ih zato ubili, ali u tom trenutku su svi ti ljudi umrli na moje oči.

Krvi je bilo na sve strane.

Evo i sad dok pričam o tome tresem se, plašim se i sada kao tada.

Ljudi su umrli, svi.

Za nekima su ostala deca, dozivala su roditelje.

Ja sam, dečije nesvesna, gazeći preko tih leševa došla do česme i uzela vodu.

Tako sva u krvi, vratila sam se kući, bila sam mala i niska, pa metak nije stigao do mene.

Tog dana nisam stradala, ali sam umirala svakog sledećeg.

Nikad mi nije ta slika isparila iz glave.

Hatidže i njena braća i sestre su detinjstvo proveli „veoma strašno, u tami“.

Sada shvata da nije ni znala šta je detinjstvo, niti je mogla to da zna.

„Samo sam u ogledalu, gledajući se, pričala sebi, eto to ti je detinjstvo.

„Nismo znali šta su igračke, a kamoli detinjstvo“, govori ona.

Nije znala ni šta su obrazovanje, vrtić ili osnovna škola.

„Hvala bogu da je moj otac obrazovan čovek, pa nas je u kući učio da pišemo i čitamo.

„I to je bilo zabranjeno, ali ipak nas je učio“, dodaje.

„Nismo imali para za hleb, ali je otac krišom donosio kući papir i olovke.

Talibani su otišli kada je imala deset godina i tad je prvi put kročila u školu.

„Tada smo videli šta je život, obrazovali se i počeli da živimo.

„Sad, 20 godina, nakon tih crnih dana, opet se sve vraća na staro i to je pretužno“, kaže ona.

Talibani su na vlast došli ubrzo pošto se Hatidže rodila 1992, i vodili Avganistan sve do ofanzive zapadnih sila 2001, posle napada na Ameriku 11. septembra.

Hatidže strahuje da će žene ponovo biti potčinjene i „plaćati za sve“.

„U ovoj situaciji se možda i neće mnogo promeniti život muškaraca, i u ovom trenutku imate nebrojeno mnogo muškaraca u Avganistanu, koje ova situacija raduje i kojima ide u korist.

„Sada ti muškarci mogu da ožene ženu koju požele, i sa tim prljavim mislima i četiri žene mogu da žene“, upozorava.

Međutim, za žene nema više ljudskih i ženskih prava, niti zakona koji bi stali u njihovu odbranu, strahuje Hatidže.

„Sve je trenutno u crnilu“.

Najviše se plaši za sestru koja je udovica, i ima ćerku od 10 godina.

„Biti žena je teško u celom svetu, ali u Avganistanu je to sad nemoguće.

„Mnogo sam zabrinuta za žene, devojčice koje će, umesto da uče i budu obrazovane, sad postati supruge talibana“, kaže Hatidže.

„One ne smeju same nigde da izađu. Tamo više nema života za tebe bez muškarca“.

---

Talibanski pokret ili studenti počeli su da jačaju ranih 1990-ih.

Obećali su da će se boriti protiv korupcije i poboljšati bezbednost Avganistanaca, suočenih sa posledicama dugogodišnjeg destruktivnog građanskog rata.

Kao i danas, talibani, sunitski muslimani, i tad su se zalagali za uvođenje Šarije – strogog islamskog zakona.

Kad su došli na vlast sredinom 1990-ih uveli su stroge islamske kazne – poput kamenovanja i bičevanja ili javnih pogubljenja osuđenih ubica i preljubnika.

Kazna za krađu bila je odsecanje udova.

Od muškaraca se zahtevalo da puštaju bradu, a žene su morale da nose burku, veo koji pokriva lice i telo.

Talibani su zabranili televiziju, muziku i bioskop i nisu odobravali školovanje devojčica starijih od deset godina.

---

Žene će sada, strahuje Hatidže, gledati „svet samo kroz maleni pravougaonik“.

„Znate li šta je burka? Burka je kao neka vreća, koja ima mali prorez za gledanje kroz nju i namenjena je ženama.

„Ne znam da li ste probali, ili da li je neko tu probao, ali ja jesam“.

Nosila ju je kao desetogodišnja devojčica i kaže da je „veoma bolno“.

„Majka mi je sa 10 godina uzela burku, da bih izlazila napolje. I ja sam hodajući padala, jer nisam videla put.

„Bila sam dete, malo dete od 10 godina“, kaže.

Žali i prijatelje koji su razvedeni.

„Imali su slobodan život, ali ga više neće imati. Ko zna šta će im raditi i kakva će im biti budućnost.

„Talibani ih mogu i kamenovati, to im nije strano. Sigurno ste videli ili čuli takve stvari“, dodaje.

Kaže da misli na sve koje zna, kako će i šta će raditi.

„Kidam se zbog njih, srce mi gori, psihički nisam dobro.

„To traje otkad su talibani krenuli da preuzimaju zemlju, imam košmare kad god zaspim, budim se, ne mogu da zaspim, mnogo sam loše, svi smo loše.“

---

Gledala je smrti u oči

Jednog dana su rekli da u naše naselje dolazi racija.

Bila sam baš mala, oko pet godina, nisam ni znala šta znači racija.

Došli su i u našu kuću, u kojoj smo bili otac, majka, starija sestra, dva starija brata i dve mlađe sestre – one su spavale, a nas velike su probudili.

Sećam se detalja – oružje upereno u nas.

I taman kad su krenuli da nas ubijaju, nešto se desilo, ne znam šta, neki poziv, i samo su otišli.

Uzeli su sve što smo imali, ono malo para i zlata što su roditelji sačuvali.

Vezali su ocu ruke i pred sam pucanj su nam se smejali u lice, ali su posle jednog poziva samo otišli i mi smo preživeli.

Ali sam doživela taj trenutak i taj strah od smrti. Osetila sam smrt i videla šta je i koliko je zastrašujuće.

Oni su divljaci koji ne prezaju ni od čega. Ne znam ni u koji religiju veruju.

Kažu da veruju u islam, ali u islamu nema tako nečeg.

---

Čim su preuzeli vlast, talibani su proglasili opštu amnestiju za sve državne zvaničnike i pozvali ih da se vrate na posao.

Upućen je i poziv ženama da im se pridruže u novoj vladi.

„Oni šalju poruke u svetske medije da žene nisu u obavezi da nose burku, da je dovoljan muslimanski hidžab kako bi izašle na ulicu, ali je situacija unutar zemlje potpuno drugačija“, tvrdi na osnovu vesti koje dobija od prijatelja.

„Pokušavaju sebe da predstave na lep način, ali to nije realno stanje“, kaže ona.

Uverena je da će žene biti primoravane „na mnoge stvari“, ne samo na burku – posebno udovice, poput njene sestre.

„Ne znam šta će im sve doći glave, ali najgore je to što udovice nemaju prava na život.

„Mora da ima nekog muškarca pored sebe, možda je na silu udaju za talibana. Možda joj na silu udaju i ćerku od 10 godina. To je vrlo bolno“, dodaje.ada su talibani ušli u grad u kojem živi njena porodica, Hatidže je sestra u suzama zvala i molila da je spasi.

„Rekla je da ne želi da živi takav život, ali je bilo mnogo kasno, ništa ne mogu da uradim za nju.

„Očekujemo zastrašujuće stvari, kakav će biti kraj niko ne zna“, kaže Hatidže.

To što je ona na bezbednom u Turskoj, ne znači joj mnogo kad su joj u Avganistanu ostali bližnji.

„Svi moji su tamo, moj narod je tamo, svi.

„Mnogo se plašim, od tog divljaštva u kojem se nalaze, gde su ljudska prava, ne znam“.

„Kažu – talibani su se promenili. Kako su se to promenili? Dvadeset godina ratuju u planinama, gde su mogli da se promene?

„Da su se promenili bar bi im se spoljašnji izgled malo izmenio. Ali su i dalje divljaci, strašni ljudi“, tvrdi Hatidze.

Pre sedam godina doselila se u Tursku na master i doktorske studije u Istanbulu.

Nameravala je da se, po završetku školovanja, vrati u domovinu, ali se dolaskom talibana na vlast sve promenilo.

„Ja sam u Turskoj, ali cela moja porodica, prijatelji, poznanici i svi moji ljudi su u Avganistanu i žive u crnilu u zemlji u kojoj nema nikakve budućnosti.

„Nisu bezbedni i to nas sve mnogo brine. Niko ne može da izađe iz kuće, svi su obavijeni strahom, jer ih čeka crna budućnost puna neizvesnosti“, kaže ona.

Članovi njene porodice, kaže, i ranije su razmišljali da napuste zemlju, ali to ni za koga nije laka odluka.

A sad je već i kasno.

Poslednji put porodicu je videla kad je 2020. godine išla u Avganistan da radi istraživanja za fakultet.

„Tad sam ih poslednji put videla. Dobro je da sam išla“, kaže.

Uverena je da više neće videti domovinu, što je čini posebno tužnom.

„Sve je nekako čudno i dosad smo održavali kontakte, ali koliko ćemo u budućnosti biti u mogućnosti da komuniciramo, nisam sigurna“, navodi.

---

Avganistan – rajska bašta

Moja zemlja je kao rajska bašta.

Zbog loše pozicije u kojoj se nalazi, u centru središnje Azije, i što je protočna tačka za sve okolne zemlje, mi gorimo i plaćamo cenu geografske pozicije.

Nas je uništilo i podzemno bogatstvo jer svi žele parče tog bogatstva.

Iako su dosta toga uzeli, ima mnogo stvari koje još nisu osvojili u mojoj zemlji.

Sve to, ali i činjenica da je to zemlja koja datira iz daleke prošlosti, mogu biti razlog zbog kojeg se sve ovo dešava.

Moja zemlja je mnogo lepa, u zelenilu.

Pre 20 godina smo se borili i podneli ljudske žrtve kako bismo se spojili sa slobodom. Sada taj dvadesetogodišnji trud i izgrađen kapital je uništen.

Za nedelju dana su prodali zemlju, napustili je i pobegli.

I opet sve pada na narod, žene i devojčice. To mnogo boli.

---

Avganistan nije uvek bio pod kontrolom ekstremista ili radikalnih islamista.

Tokom 1950-ih godina, kada je premijer Avganistana bio general Muhamed Daud, uvedene su društvene reforme.

Jedna od najupečatljivijih bila je ukidanje purde – običaja da se žena skriva od očiju javnosti.

Daud je podneo ostavku 1963.

Talibani nikada zapravo nisu otišli.

Tokom protekle dve decenije su bili u defanzivi, ali to stanje nije potrajalo.

Na kraju 2014, najkrvavije godine u Avganistanu od 2001, međunarodne snage – oklevajući da ostanu u Avganistanu na neodređeno vreme – završile su borbenu misiju, prepuštajući avganistanskoj vojsci da se bori protiv talibana.

Ali to je dalo zamah talibanima dok su zauzimali sve više teritorija.

BBC je 2018. godine procenio da su talibani bili otvoreno aktivni na 70 odsto teritorije Avganistana.

Avganistan ima ogromne rezerve nafte, gasa, bakra, kobalta, zlata i litijuma.

Pored toga, raspolaže značajnim mineralnim resursima.

Godine 2010. avganistansko ministarstvo rudarstva procenilo je vrednost tih rezervi na skoro bilijardu dolara.

Talibani zarađuju delimično njihovom eksploatacijom, ali i kontrolišu tržište opijuma – od koje se pravi heroin.

Na arapskom Hatidže (Khadija) znači – osoba koja je prevremeno rođena, rano probuđena, ona koja sve pre drugih vidi, koja je bistrog uma. Tako se zvala i prva žena proroka Muhameda.

„Mnogo volim svoje ime.

„Otac mi ga je dao upravo zbog tog značenja i uvek ga s ponosom nosim“, kaže ona.

• Hatidže – ključna žena za rođenje islama.

  Hatidže moli svet da ne okreće glavu od Avganistana i da ne ćute, posebno oni koji se bore za prava žena.

  „Svet je mali, sad se preko društvenih mreža sve može videti, kako mogu da ćute?

  „Očekivala sam da će ceo svet ustati na noge, posebno žene, ali nikog nije briga“, govori rezignirano.

  „Gde su Ujedinjene nacije, prava žena, ljudska prava, kako sve može ovako da se ostavi i zaboravi.“

  I dalje veruje da zajedničkom akcijom može nešto da se promeni i da se pomogne devojčicama i ženama u Avganistanu.

  „Svi kad bi se digli na noge nešto bi moglo da se uradi, da pokrenu nešto, zato molim sve da ne ćute“, zaključuje Hatidže.

  Kritikuje i medije i međunarodnu zajednicu što ne rade ništa da bi se sprečilo da se jezive scene ponove.

  „Mnogo je lako pričati iz sigurne zemlje i udobne fotelje, ali je mnogo teško to preživeti.

  „Samo oni koji žive tamo i koji su preživeli strahote znaju kako je“, kaže Hatidže.

  PREDUGACAK TEKST ZNAM. ALI IMAJTE STRPLJENJA DA PROCITATE. I NISAM VESTICA, ALI BIH ZAISTA PROKLELA SVE LJUDE KOJI MUCE ZENE. NAJBOLJE JE SVOJ NAROD OPISAO HALED HOSEINI U KNJIGAMA '1000 CUDESNIH SUNACA' I 'LOVAC NA ZMAJEVE". I DA MI EVROPLJANI I TI AMERIKANCI NE ZNAMO NISTA O TIM LJUDIMA. I STAVLJAMO SE NA JEDNU STRANU  U SUKOBU. ALI RAZMISLITE ZA SVADJU JE UVEK POTREBNO DVOJE I ISTINA IMA VISE LICA I TAKO DALJE....
  

---

FENOMEN SMEHA, EPIDEMIJA SMEHA, ZARAZAN SMEH

 

SMEH JE POTREBAN, SMEH JE DOBAR. TREBA STO VISE DA SE SMEJEMO. A SVET OKO NAS NE PRUZA NAM VISE TOLIKO RADOSTI I SMEHA. MORAMO SAMI DA PRONALAZIMO RAZLOGE ZA SMEH. ZATO JE SMEH DANAS FENOMEN!

Smejanje je privilegija samo ljudskih bića, jer je jedino čovek u stanju da se smeje. Ali, mnogo čovečjih reakcija liči na smeh, a nije smeh, na primer, nečiji preteći kez ili mahnito cerekanje. Njihovo duševno raspoloženje pritom nije uopšte veselo.

Ili kome se nije desilo da na sahrani odjednom ne može da se uzdrži i ne nasmeje? I bezrazložno kikotanje nije smeh već je, ponekad, simptom nečeg sasvim ozbiljnog…

Šta je zapravo smeh? Odakle potiče? Većina teorija smeh priprisuje sreći, zdravlju i instiktima za samoodržavanje. Danas se između ostalog, smeh koristi i kao sredstvo uspešnog poslovanja. Jedna kineska poslovica kaže: „Čovek bez nasmešenog lica ne bi smeo da otvori dućan”.

Osmehujući se jedni drugima, oni koji se prvi put sretnu na taj način šalju uzajamno prvi znak dobre volje i vedrog raspoloženja. Neko je rekao da je to most kojim će proći pozitivna energija. Šekspir je u jednom sonetu napisao: „Osmeh leči rane od mrgodnog pogleda”. Prema tome, uzdržite se od svoje namrgođenosti da ne biste nekog ranili svojim pogledom.

Naravno da su pametni ljudi shvatili da osmeh može biti maska za spoljašnji svet – javni osmesi uspešnog čoveka često smenjuju mrki pogledi prema njegovim ukućanima. Danas je u svetu smeh postao ozbiljan biznis, posebno kao terapeutsko sredstvo

Nisu samo bolesti zarazne – zarazan je i smeh.

Svi poznajemo taj osećaj ili situacije kad ne možemo da se odupremo smejanju, čak i ako je to neprikladno.

U čemu je kumst ili fazon sa tim glupavim, a opet sjajnim i neobično zaraznim HAHAHA zvukom u razgovoru, susretu i širem društvu?

Otkud to nekontrolisano kikotanje ili pak eksplozivno cerekanje, odnosno grohot iz grla, želuca i srca?

Stanje kad se zacenimo od smejanja, te se grlimo i vešamo o svoje bližnje tokom dobrog vica i duhovite priče, zezanja, anegdote ili šale?

Primalno kao kod primata, glasne žice tada glasno vibriraju, oči nam zasuze, lice i dijafragma se grče, borimo se za vazduh, cepamo se, kreveljimo i grokćemo od smeha.

A ponekad i bešika ume da popusti.

Filozofi od Platona i Aristotela, preko Hobsa i Loka, sve do Anrija Bergsona, pokušavali su da razumeju humor ili da intelektualno objasne šta je to uopšte smešno.

Međutim, sociologe interesuje kako se to smeh viralno prenosi i širi tokom susreta među ljudima.

Poenta je u upadljivoj zaraznosti smeha, u smejanju kao jednom društvenom činu.

Jer, smejanje se isključivo obavlja u društvu.

I praktično je nemoguće da se ne nasmejemo kad se smeju svi oko nas.

Čak i ukoliko se smejemo dok smo potpuno sami, mi opet reagujemo na neku društvenu situaciju ili na druge ljude.

Na duhovitu knjigu koju tada čitamo, na karikaturu u novinama, emisiju na televiziji, tvit ili mačiće na internetu, te kad se prosto prisećamo ili zamišljamo situaciju koja je smešna.

U suprotnom, smatra se da nismo sasvim zdravi, poput Džokera u novom filmu, ili poslovičnog ludog na brašno.

Ovaj društveni karakter smeha implicitno prepoznaju i Holivud i Netfliks.

Upravo zato tvorci humorističkih serija nasnimavaju i puštaju snimak smejanja publike u pozadini, sa namerom da izazovu isti osećaj i ponašanje kod gledalaca.

Smeh stimuliše smeh.

Uostalom, fizički je nemoguće da – zagolicamo sami sebe.

I svako pričanje vica ili smešne anegdote u društvu zapravo je kolektivni poduhvat ili ritual u kojem saučestvujemo svi zajedno.

Jedno recipročno i sinhronizovano prebacivanje loptice između govornika i publike, interaktivni teatar ili dramaturgija, gradualno osnaživanje vica sve do klimaksa, pančlajna ili katarze.

Dok postoje i svedočanstva o odistinskim – epidemijama smeha.

Kao npr. u Tanzaniji 1962, i kada se smejanje učenika prenosilo od škole do škole, i tako danima i nedeljama.

Jednostavno, ne možemo a da se ne pridružimo ostalima u smejanju.

Osmeh se nekontrolisano razvlači, a lice se krivi i kezi gotovo samo od sebe.

Smeh je urođena i univerzalna ljudska osobina, ali i stvar koju delimo sa nekim drugim životinjama.

Neuronaučnik Jak Panksep proveo je karijeru legendarno golicajući pacove u laboratoriji.

Smeju se i naši najbliži rođaci poput šimpanzi, npr. kad beba šimpanze juri za alfa mužjakom u grupi, a ovaj šatro uplašeno beži i izdašno se kikoće usput.

I ljudi i ostali primati smeju se tokom igara vijanja, rvanja ili golicanja, ali i igre iznenađenja poput žmurki i pokrivanja očiju rukama, odnosno, Pogodi ko je? ili Sad me vidiš, sad me ne vidiš?, sa novorođenim bebama čovekolikih majmuna.

Primatski se smejemo i na neočekivane veleobrte, poput saplitanja o koru od banane, bilo u džungli, bilo u onom Najsmešnijem kućnom video uratku na televiziji.

Dok smejanje nije i jedina društvena zaraza koju poznajemo.

Na primer, podjednako zarazno je i zevanje.

I mi sami zevamo kad vidimo da zevaju drugi ljudi, pa i naše mačke i psi kao kućni ljubimci.

Zatim, ljudske bebe će se instinktivno plaziti ako se isplazi njihov roditelj ili staratelj, odnosno sinhronizovano tapšati rukama tokom igre Taši-taši-tanana.

Svoje ponašanje zarazno sinhronizuju i oni odrasli ljudi tokom npr. romantičnog sastanka.

Usklađuju svoj hod u dugoj šetnji, dodirivanje, ton u glasu i prekrštavanje nogu, baš kao što i sinhronizovano večeraju, đuskaju i plešu i, ukoliko im taj ceo ritual uspe, vode ljubav posle.

A nema snažnije i emocionalno zaraznije ritmičke sinhronizacije tela i ponašanja od one koja se odvija tokom seksualnog odnosa između dve osobe.

Ljudske emocije i telesne reakcije naprosto su izuzetno zarazne ili odistinski viralne tvari.

Da, smejemo se zajedno sa nasnimljenim smehom u humorističkoj TV seriji, ali isto tako i plačemo tokom tužnog filma ili nekakve ljudske drame.

Neretko zaplačemo samo na prizor tuđih suza.

Slično saradljivo je i sa razmenom darova, a ne samo smeha i suza.

Ili prirodnim nagonom za deljenjem hrane, te potrebom za pićem i jelom u društvu.

Dok su usamljenici za šankom ili kafanskim stolom predmet neobičnih tabua.

Veoma je nelagodno, ili nas i same zaboli, kad vidimo iglu kako ulazi u tuđu venu.

Ili kad muškog glumca šutnu u međunožje u akcionom filmu.

Isto kao što se i seksualno uzbudimo na trljanje sasvim tuđih genitalija u onom pornografskom.

A sve su ovo samo fiktivne pokretne slike, tek jedinice i nule na ekranu kompjutera ili digitalne kablovske televizije!

Osećamo čak i posramljenost i stid zbog drugih ljudi, i nazivamo to transferom blama.

Ili tzv. krindžom, kako veli omladina.

Ljudi su bića koja osećaju, ali i koja – saosećaju.

I što je važna lekcija za tekuću pandemiju i društveno distanciranje.

Primera sinhronizovanog društvenog ponašanja ljudskih životinja ima tušta i tma i mimo smejanja ili plakanja (od smeha) na viceve, odnosno na smešne, tužne ili seksi medijske sadržaje.

Kao i van džungle i plesa urođenika, podjednako i u našem urbanom, (post)modernom i (post)industrijskom društvu.

Na primer, kad publika na koncertu zapeva zajedno sa bendom, te usklađeno povadi upaljače tokom balade, što proizvodu buru emocija.

Kad navijači na stadionu takođe sinhronizuju svoje pesme, transparente i pirotehnike.

Ili se sinhronizovano krste, pevaju, mole, sedaju i ustaju u crkvama.

Prisetimo se i kako smo, kao primati zarobljeni po svojim betonskim kavezima, bili kolektivno aplaudirali lekarima u prvom talasu epidemije.

I nije li ovo sinhronizovano tapšanje dlanovima među Sapijensima proizvelo jedno zarazno osećanje solidarnosti, empatije i krajnje emotivno stezanje u grlu?

I upravo u tome je i kvaka naših sveprisutnih društvenih zaraza.

Naime, zarazno smejanje, zevanje, plakanje, blamovi ili aplauzi na muzičkom koncertu ili na terasi tokom pandemije, svedoče o izuzetnoj ljudskoj osetljivosti na – druge ljude.

Jer naše prirodno okruženje, naša ekologija i ekosistem u kojem smo evoluirali, pre svega jesu ti drugi ljudi.

Naša deca, žene i muževi, naši roditelji i srodnici, ali i naši prijatelji, susedi, sunarodnici i čovečanstvo u celini.

Jer mi, ljudi, nismo Robinzoni Krusoi.

Niti smo sami kao kutnjaci ili kao vukovi u gori.

Nijedan čovek nije pusto ostrvo.

Svi smo mi i telesno, mentalno i emocionalno međupovezani.

I to se ogleda u našim telima, mislima, osećanjima i društvenim ponašanjima.

Svi ovi procesi uzajamnog saosećanja, ritualnog svezivanja, telesnog usklađivanja i sinhronizacije, tog društvenog smeha, radosti ili tuge među ljudima zapravo svedoče o jednom neverovatnom kapacitetu ljudske životinje za – empatiju.

Za solidarnost, bliskost, intimnost, simpatiju i ljubav.

O svemu tome, i o navedenim primerima, sjajno je pisao čuveni primatolog Frans de Val u studiji Doba empatije: Lekcije iz prirode za pristojnije društvo (2009), ali i sociolozi od Emila Dirkema do Rendala Kolinsa.

Mnogi mislioci u istoriji pogrešno su smatrali da je za empatiju, saradnju i solidarnost, pa i za bratstvo i jedinstvo među ljudima, potreban nekakav poseban trud ili nadnaravni napor.

Neko specijalno vaspitanje ili pak versko i moralno obrazovanje.

A nije.

Ljudsko društvo nije stalna borba za opstanak (i kapitalistički profit), a koja navodno postoji u mater prirodi.

Kooperacija i empatija među ljudima zapravo su toliko ukorenjene u našim telima i njihovim ponašanjima da će uvek da eksplodiraju ili bar vremenom ižđikaju.

Otprilike kao zarazni smeh ili bar osmeh u uglu usana.

Usred epidemije, razmišljajmo onda i kao evolucioni biolozi ili vanzemaljski antropolozi, a ne samo kao kriznoštabni lekari i epidemiolozi.

Ljudi su jedne krajnje saradljive i saosećajne životinje koje se usput i zajedno, zarazno smeju, zevaju, igraju, raduju, blamiraju, plešu, vode ljubav, tapšu i plaču. Bilo u društvu ili sami pred TV ekranima. Empatija je naša priroda i naša sudbina.

Na nas izdašno utiču tela i ponašanja ljudi koji nas okružuju, i mi nesvesno reagujemo na njihov smeh, radost, sramotu, sreću, strahove i tugu.

I to je ona stvarna i vaskolika epidemija ili zaraza ljudskog društva u kojoj konstantno živimo i nazivamo je životom.

Mi, ljudi, uopšte nismo toliko racionalne, koliko smo (sa)osećajne i društvene životinje.

I sasvim prirodno uživamo u zajedničkom smehu, kao i u svim ostalim društvenim zarazama.

Pa hajde onda, poželimo jedni drugima mnogo više te prirodne empatije i solidarnosti, zagrljaja i poljubaca, kao i više druženja u ovoj novoj godini.

I više onog zaraznog smeha, moliću.

. Memovi, slike, video-snimci… Na prvi pogled je to obično zabavno i smešno. Ali takvi sadržaji mogu da imaju problematičnu, pa čak i radikalnu pozadinu. Manipulativne onlajn-strategije su danas prisutne svakodnevno. Memovi su internet-fenomen u kojem ljudi uživaju i sa zadovoljstvom ga dele. To je neka vrsta parodije i kritike. Kao što sama reč grčkog porekla kaže (na grčkom mimema znači oponašati), memovi se koriste kako bi nekom događaju dali crtu humora.

Ali oni nisu uvek bezazlena zabava. Posebno ne u SAD, gde su već dugo sastavni deo predizborne onlajn-kampanje. „Svaka slika, svaki mem, svaki video, samo su deo slagalice koja može da se koristi kaki bi se birači uverili da nekom kandidatu ili partiji daju glas“, smatra Den Fajfer, čovek koji je administraciji bivšeg američkog predsednika Baraka Obame bio zadužen za komunikacije.

Neki s pravom sumnjaju u smeh jer nije uvek iskren – pojedinci se smeše kada su u pravu a još više kad nisu i kad greše. Zato je stari cinik Mark Tven rekao: „Bore se tragovi minulih osmeha”.

Od neiskrenog osmeha još je teže ismejavanje drugog. Na žalost toga je danas sve više. Ismejavanje ponižava i vređa. Mnogi bi radije želeli da ih mrze nego da ih ismejavaju.
Psihološka ispitivanja pokazuju da svaki smeh nije uvek izraz radosti i zadovoljstva. Ono što stručnjaci za smeh nazivaju neveselim i patološkim smejanjem javlja se u više varijanti: „nezadrživo cerekanje”, iznenadni „napad ludačkog smeha” i „đavolov smeh”. Sve ove vrste smehova karakteriše „prazan smeh lišen emocionalnog izraza”.

Patološki smeh se može kod pojedinca javiti samo u stresnim i delikatnim situacijama, recimo, tokom svađa s bračnim drugom ili za vreme posete prijateljima kojima je neko smoro umro. To ukazuje da „normalan” smeh može da sadrži elemente patološkog. Svima nam se desilo da se u nezgodnom trenutku nervozno zasmejemo i da nam zbog toga bude krajnje neprijatno. Smeh takođe može da bude vid agresije ili da sadrži elemente uživanja praćenog osećanjem krivice pošto kod nedužnog posmatrača može da izazove nelagodnost.

Uprkos svemu navedenog, još od pamtiveka se zna da smejanje blagotvorno deluje na zdravlje. Smeh je najzdraviji ventil kojim se čovek oslobađa negativnih emocija kao što su strah, bes, agresivnost ili anksioznost.

Smeh blagotvorno utiče na naše zdravlje, tako što pokreće brojne fiziološke promene u našem organizmu. Zahvaljujući tome, aktiviraju se odbrambene snage organizma, luče se hormoni sreće, poput endorfina. Dokazano je da često smejanje jača imunitet, redukuje hormone stresa i tako smanjuje štetnost njihovog razarajućeg efekta.

Ali, smeh ne prija samo telu nego i našoj psihi. Osim što podstiče dobro raspoloženje, smeh je delotvoran odbrambeni mehanizam koji pomaže ljudima u kriznim životnim situacijama, dajući im snagu da ih uspešno prebrode pružajući im veru u budućnost. Smeh olakšava i komunikaciju među ljudima. Smeh s prijateljima predstavlja važan znak uzajamne bliskosti.

Kada je već tako, nastojte da se što više smejete. Ukoliko mislite da nemate razloga za smeh, smejte se svojim slabostima i pogrešnim uverenjima, jer čovek je najsmešniji kada sebe shvati preozbiljno i prepametno. Smejte se svojim promašajima, dostojanstveni, moćni i da zaboravite da se smejete sami sebi. Svako ponekad ima dan kada mu ništa ne ide. Probajte tada da se prisetite nečega kada ste bili jako srećni ili se smejali do suza. Zato, osmeh na lice. Ako imate baš puno problema, sagledajte ih objektivno.

Ništa u životu nije baš tako strašno!

Tanganjika, danas poznata kao Tanzanija, prije 50 godina bila je svjedok jednom neobičnom i jedinstvenom događaju – epidemiji smijeha koja je trajala više od godinu dana.

Iako epidemija smijeha zvuči kao neki lijep, veseo događaj, ona zapravo nije nimalo zabavna i može lako da postane veliki zdravstveni problem.Najpoznatiji slučaj epidemije smijeha dogodio se 30. januara 1962. godine u Tanzaniji, odnosno Tanganjiki u to vrijeme. Sve je počelo kao naivno smijanje tri djevojčice u školskom internatu u selu Kašaša. Ipak, njihovo cerekanje se vrlo brzo pretvorilo u histeričan smijeh koji se poput požara proširio na cijelu školu. Kod neke djece smijeh je trajao samo par sati, dok je kod druge trajao i do 16 dana. Zbog ovog neobičnog događaja, škola je zatvorena, a sva djeca su se vratila u svoja okolna sela.Međutim, ubrzo nakon zatvaranja škole, epidemija se proširila i na susjedna sela. U aprilu i maju se smijalo više od 200 djece. Do juna, epidemija se proširila na druge škole, zarazivši dodatnih 50 učenika. U julu su se zatvorile još dvije škole, a epidemija nije stala sve dok nije zahvatila gotovo 1.000 djece i zatvorila 14 škola – dok su nastavnici i odrasli samo nijemo i bespomoćno posmatrali. Epidemija je trajala od šest mjeseci do godinu i po u pojedinim mjestima.Nauka još uvijek ne zna kako tačno dolazi do pretvaranja pozitivnih emocija u smijeh, ali osoba ne može da se smije duže od 20 sekundi, što ovaj fenomen čini još nevjerovatnijim. Dakle, šta se zapravo dogodilo u Tanganjiki 1962. godine?Čarls P. Hempelman sa Univerziteta u Idijani smatra da su djeca bila pod velikim stresom, a da je epidemija bila nusprodukt, poput pokvarenog ventila za oslobađanje od stresa. Međutim, to je samo pretpostavka. Naime, niko ne može sa sigurnošću da kaže šta je uzrokovalo epidemiju, a trenutno je jedino medicinsko objašnjenje da je u pitanju bila “masovna histerija”, odnosno “masovna psihogena bolest”.

Španski komičar Huan Đoja Borha, poznat po zaraznom smehu koji mu je doneo svetsku slavu, preminuo je u 65. godini.

Poznatiji pod nadimkom El Risitas, što znači Kikotanje, komičar je na internetu postao poznat kao „Španac koji se zarazno smeje“.

Posle nastupa na nacionalnoj televiziji, Borha je pre više godina postao internet fenomen kada su ljudi počeli da prave klipove sa njim, sinhronizujući priču sa njegovim zaraznim smehom.orhin zarazni smeh koristili su mnogi na internetu kako bi napravili vlastite klipove na razne teme.

Ove verzije video snimaka, kao i original, od tada su prikupile milione pregleda – cementirajući Borhinu slavu i prepoznatljiv smeh.

Njegovo nasmejano lice i danas je popularno na društvenim mrežama, a iskorišćen je i kao emotikon na platformi za strimovanje igara Tvič (Twitch).

ZATO SMEJ SE, SMEJ SE ALI  IZA POJAS ZADENI. NI U CEMU NE VALJA PRETERIVATI PA NI U SMEHU. TAKODJE, NIJE LOSE IZABRATI ONO CEMU SE SMEJEMO! NAPROTIV! TO BI UVEK TREBALI DA RADIMO.

PUSTINJSKA RUZA I FLASIRANA VODA

 PUSTINJA - OGROMNO MISTERIOZNO PROSTRANSTVO. FLASIRANA VODA -MISTERIOZNA VODA  U PET AMBALAZI. VODA CE BITI SKUPLJA NEGO NAFTA I NECE JE BITI NI U DRUGIM KRAJEVIMA SVETA ILI  U PREVODU SVET CE POSTATI PUSTINJA.

Pustinje su misteriozni predeli koji zauzimaju skoro jednu trećinu površine Zemlje, a ipak, većina turista ih zaobilazi u širokom luku zbog surovih uslova. Pustinjske oblasti su rasprostranjene širom naše planete i, za razliku od uvreženog mišljenja, nisu uslovljene veoma toplom klimom. Svim pustinjama na svetu je zajednička veoma mala količina padavina na godišnjem nivou. Ukoliko neka oblast godišnje primi manje od 25 centimetara kiše, možemo je smatrati pustinjom, piše World Atlas.

Kada pomislimo na pustinju, najčešće vidimo vrelinu i pesak i skoro potpuno odsustvo života, jer veoma mali broj vrsta može da preživi u tako surovim uslovima. Ipak, činjenica je da skoro jedna milijarda ljudi živi u oblastima koje se klasifikuju kao pustinje.

Antarktik je takođe pustinja, iako je zaleđen i temperature su mnogo drugačije nego u Sahari. Na Antarktiku ne pada kiša, što je odlučujući faktor koji skoro ceo kontinent određuje kao pustinju.Pored male količine padavina na godišnjem nivou, sve pustinje odlikuje izuzetno niska vlažnost vazduha. U pustinjama nema dvoljno vode na tlu koja bi isparavala i stvarala oblake, koji bi kasnije vodu vratili kroz kišu. U tropskim pustinjama temperatura vazduha tik iznad tla je toliko visoka da dovodi do refleksije svetlosti na sloju vrelog vazduha. Ovaj pustinjski fenomen naziva se fatamorgana. Razlike između dnevnih i noćnih temperatura su ekstremne u većini pustinja. U pustinji Čivava, na primer, najviše dnevne temperature dostižu 37°C, ali se noću spuštaju na 0°C.

Razog za brzo i značajno opadanje temperature leži u nepostojanju oblaka iznad pustinje, koji bi sprečili hlađenje tla nakon zalaska sunca. Vlažnost vazduha tokom noći uglavnom ostaje ista, što znači da ne postoji ništa što bi sprečilo topao vazduh da "pobegne" u atmosferu. 

Jedino mesto u pustinji na kome se često može naći voda naziva se basen. Basen je duboka i velika rupa na površini tla u kojoj se može zadržati kišnica, a ponekad može nastati i privremeno jezero ukoliko dođe do oluje ili poplave.

Zbog nedostatka drveća, a često i bilo kakve vrste vegetacije, vetrovi snažno duvaju u pustinjama jer nema šta da ih zaustavi. Vetrovi koji dostižu brzinu od 100 km/h stvaraju dine nanoseći pesak. Površina peščanih pustinja se konstantno menja, a vetrovi pomeraju dine čak i nekoliko metara godišnje.

Peščane oluje u Sahari podižu čestice peska veoma visoko u atmosferu. Pesak iz Sahare, nošen vetrovima, putuje preko Atlantskog okeana i zaslužan je za idilične narandžasto-žućkaste zalaske sunca na Floridi.Jedan geološki fenomen je svojom čudnovatošću uspeo da nadmaši sve prirodne lepote Mauricijusa. U netaknutoj zelenoj oazi nalazi se ušuškana mala pustinja čiji se pesak preliva u neverovatnim bojama.

Pustinjska ruža predstavlja kristaliziran rascvjetali oblik od pijeska, soli, kvarca, gipsa i barita, nalik ruži, taložen milenijima u jamama i pećinama duboko ispod nivoa mora i velikog slanog jezera, danas potpuno isušenog.

Pustinjska ruža naziva se još i ruža pijeska, ruža stijena, ruža selenita ili ruža od gipsa.Pustinjske ruže mogu nastati u velikom broju pustinja, a mogu se formirati i kad voda ispari u sušnim pjeskovitim uvjetima, uglavnom nakon kratkih i rijetkih kiša. Tijekom svog rasta, zrna pijeska ostanu zarobljena u gipsu dajući ružama boju pijeska pustinje u kojoj je ruža narasla. Kristali tvore kružni niz ravnih ploča dajući stijeni oblik sličan cvatu ruže. Mogu se pojaviti kao pojedinačni cvjetovi nalik na ružu ili kao grozdovi cvjetovaa.Najveća izmjerena Pustinjska ruža imala je promjer 43 cm, a bila je teška 57 kg.Za mene je velika povezanost izmedju pustinje, ruze i vode. Ruza koja je najlepsi cvet na svetu i brani se trnjem postoji i u pustinji gde nicega nema jer nema vode. Simbolika ocigledna. Ako svet nacinimo pustinjom vise necemp biti ljudska vrsta.

Sad samo nesro o vodi.
straživači su zaključili da bi to imalo otprilike 1.400 puta veći uticaj na ekosisteme i 3.500 puta veće troškove u odnosu na grad u kojem bi se koristila isključivo voda iz česme.

"Veći uticaj flaširane vode na okoliš pripisuje se visokoj stopi materijala tj. ambalaže i energije potrebne za proizvodnju flaširane vode u odnosu na vodu iz slavine", pišu istraživači u studiji.

Te brojke se baziraju na procjeni životnog ciklusa koju obično koriste naučnici, a koja odmjerava opterećenje proizvoda na okoliš tokom cijelog njegova životnog ciklusa (LCA) - vađenje sirovina, proizvodnju, transport, distribuciju, upotrebu i odlaganje.avisi gde živite i kakva je u vašem mestu voda iz vodovoda. Ukoliko je voda iz vodovoda u potpunosti ispravna i stručan tim ljudi vodi računa o njoj, vi možete potpuno bezbedno da koristite vodu iz česme, da ne pričamo da ako se opredelite za flaširanu vodu, vi možda kupite samo onu vodu koju direktno popijete tako iz čaše.alitet flaširane vode zavisi i od njene ambalaže pa tako bi najbolje bilo da se ta voda nakon otvaranja flašice i popije.Pravljenje flaširane vode takođe je obiman i resursno težak proces. Kao i drugi izvori plastike, materijal u flaširanoj vodi se proizvodi od nuspojava sirove nafte. Za razliku od drugih plastičnih materijala koji se ponovo koriste tokom svog života, plastične bočice se obično koriste jednom, a zatim se odlažu. Zanimljivo je i da više vode ide u stvaranje bočice nego dela koji čini njen sadržaj. Nedavna studija iz Međunarodne asocijacije za flaširanu vodu je utvrdila da preduzeća severnoameričkih kompanija koriste 1,39 litara vode kako bi napravile jedan litar flaširanih stvari. I baš zbog ovoga treba da razmislite dva puta sledeći put kada krenete da kupite flaširanu vodu.

Zapravo, nedavni izveštaj je pokazao da većina flaširane vode zapravo potiče iz slavine, ali se može dalje testirati i obrađivati.

Kada je reč o testiranju, to se češće čini sa cisternom vode nego sa flaširanom vodom, a odgovornost za ta istraživanja je na Agenciji za zaštitu potrošača.  63 odsto Amerikanaca zabrinuto zbog zagađenja vode, pa se odlučuje da kupuje flaširanu. Ljudi širom sveta kupe milion plastičnih flaša za jedan minut; koliko zavrsi u rekama i jezerima svi to znamo.Razgradnju jedne plastične flaše je potrebno oko 450 godina. Svake godine se baci 20 milijardi plastičnih boca.

SAD AKO VAM JE PUSTINJA IPAK EGZOTICNA DESTINACIJA ZA ODMOR I AKO VOLITE PUSTINJSKE A NE PRAVE RUZE, ONDA PRICA O VODI, NAROCITO FLASIRANOJ VODI VAS SE NE TICE. MOJA ZELJA JE DA PUSTINJA OSTANE I DALJE PUSTINJA, A DA NASE LIVADE , SUME, REKE,JEZERA, PRAVE RUZE  POSTOJE I DALJE .SACUVAJMO NASU PLANETU CUVAJUCI VODU ZA PICE KOJU NAM JE PRIRODA DALA IZDASNO, A MI JE POTROSILI I ZAMENILI PLASTICNIM BOCAMA.