субота, 6. новембар 2021.

'OVI' I 'ONI' SRBI

 PRVO DA KAZEM DA NE PROZIVAM NI OVE NI ONE. UOPSTENO SE NE BAVIM POLITIKOM NITI JE RAZUMEM. OVAJ TEKST IMA POLITICKU KONOTACIJU IAKO SAM POKUSALA DA MALO 'OPUSTIM' OVU  TESKU I KOMPLEKSNU TEMU. I ZATO CITAJTE OPUSTENO OVAJ TEKST .DA NE ZAOSTRAVAMO PRICU. REC JE O  PRVOSRBIJANCIMA I DRGOSRBIJANCIMA.PONAVLJAM DA SE NE SVRSTAVAM NI U JEDNE NI U DRUGE. JA SAM JEDNOSTAVNO SRPKINJA I PRIHVATAM I VOLIM SVOJ NAROD SA SVIM NJEGOVIM VRLINAMA I MANAMA.

Kod drugosrbijanaca trka ka vrhovima snobizma izgleda nešto drugačije. Do njihove, sve uže i uže avangarde, stiže se potkazivanjem i uveličavanjem svakog srpskog zločina, stalnom pričom o srpskom primitivizmu, a u poslednje vreme, poželjno je režati na muškarce, kao izvor potencijalnog nasilja. U pogledu životnih navika, drugosrbijanci su karikatura: prebrojavaju jedni drugima robne marke, sedenje u određenim kafićima se smatra oznakom društvene uspešnosti, a naročito je, u njihovoj optici, važno letovanje, o kome pričaju do sledećeg. U prvo vreme su se, posle „5. oktobra“, oblačili kod Zare i imati na sebi neki odevni komad iz nje je bila stvar prestiža. Vremenom su, bistrji među njima, shvatili da je Zara analogna Robnim kućama Beograd, odnosno da nije nikakva posebna robna marka, pa su počeli da njuškaju za nečim čime bi mogli gromoglasnije da se hvale. Prvi su zaposeli Zakintos i ostala narodna odmarališta u Grčkoj, ali su, vremenom, oni koji su hteli da se popnu iznad ostalih, počeli da zalaze na gotovo pusta grčka ostrva, da bi onda turpijali mozak onima koji su i dalje na Zakintosu. Zatim sve dalje i dalje, na sve egzotičnije destinacije. Dok ovo pišem, verujem da je već i Tajland postao demode za njih. Sam vrh drugosrbijanštine je srž licemerja: kako zinu da kažu „dobar dan“, iz usta izleti „demokratija!“, no uvereni su da samo oni treba da glasaju, a ne beslovesna masa. Sami sebi kontradiktorni, opterećeni obožavanjem zapadnjačkog načina života, oni su sebe okupirali sami, pre nego što je okupator uopšte stigao.

U suštini, ispod prividnog sukoba između prvosrbijanaca i drugosrbijanaca, koji se u oku i uhu posmatrača doživljava kao vrednosi sukob, baš tog vrednosnog sukoba nema: i jedni, i drugi su manekeni onoga što propovedaju, autošovinisti (jedni navijaju za američku, drugi za rusku okupaciju) i savršeni malograđani, koji vode, unutar svojih krugova, borbu za uspinjanje na društvenoj lestvici. Prvosrbijanac je vernik, iskreni (kod njih je izraz „iskreni“ neobično važan) pravoslavac, koji mrava ne bi zgazio, ali bi sve drugosrbijance pomlatio kao vaške. Drugosrbijanci su, po modelu okupatora, apostoli tolerancije i ljudskih prava, ali bi prvosrbijance pobili kao pse.

Sve u svemu, i jedni, i drugi su glumci, imitatatori i malograđani, samo su odabrali svoj fah.

San svakog prvosrbijanca je da postane drugosrbijanac, samo što ovi konvertite teško prihvataju, što se vidi i po odnosu prema Vučiću: sve je, od 2012. do danas postao, samo u drugosrbijanske redove nije primljen, uprkos načinu oblačenja, ukusu za skupa vina i korišćenju stranih jezika u govoru. Drugosrbijanac se rađa, ne postaje se.

Unutar nacionalista i pravoslavaca, kako besramno sami sebe zovu, vlada stalna borba ne sa drugosrbijancima, što prividno izgleda logično, već borba za nadsrbljivanje. Stara srpska narodna igra „čiji je veći“, ovde dobija svoj izopačeni vid: ko je bolji Srbin? Merila, u suštini, nema, tako da je sve proizvoljno i sve je u utiscima.

Glavna ekipa, najveći snobovi i malograđani unutar nacionalističkog i pseudopravoslavnog korpusa, postavlja zadatke onima ispod sebe. Pošto građani, što naši nacionalisti i neopravsolavci u suštini jesu, ne mogu da se usavrše, ne mogu nekom posebnom vrlinom ili podvigom da se popnu na višu lestvicu, oni pribegavaju čobanskim trikovima: unižavaju druge, te onda izgledaju bolje od njih. Oni postavljaju kriterijume ko je Srbin, a ko ne; ko je pravsolavac, a ko mora na doobuku, uz klečanje na kukuruzu i čitanje sabranih dela Nikolaja Velimirovića. Srbin je, ne tako davno, bio naziv za one koji se rode kao Srbi i govore srpskim jezikom. Pojavom prvosrbijanaca, stvar se iskomlikovala. Sada je neophodno, da biste i dalje bili Srbin, da pišete ćirilicu, da idete u crkvu dva-tri puta nedeljno, da imate simpatije za Dražu, Mitu i Milančeta Nedića, da ultimativno budete antikomunista, jer iskreni Srbin mora da prezire latinicu, komunjare i ateiste. Ko je i kad doneo ta pravila, niko ne zna. Vucibatine sertifikuju srpstvo.

Viši slojevi nacional-pravoslavaca su otišli još dalje: mora se režati na Vuka Karadžića, koji je „upropastio srBski jezik“, pa sad, eto, moramo da govorimo jezikom prostog sveta, umesto slavjanoserbskim.

Najviši vrhovi prvosrbijanštine su rezervisani za sasvim drugosrbijanske duhove, kojih nema mnogo, ali su savršeno građanizovani i podmukli. Dok pristalice grupisane ispod sebe huškaju na mržnju i netrpeljivost, sami glumataju toleranciju u hrišćansko milosrđe. Oni više i ne misle, oni daju mišljenje o stvarima i pojavama. Oni, istini za volju, nisu podmitljivi kao većina iskrenih Srba i vernika, koji bi za poslaničku platu pevali američku himnu na Terazijama, oni su spremni da daju dupe samo za ono što garantuje dugu i sigurnu egzistenciju. Oni ne kritikuju ljude, nego pojave; nikada crkvu, kao instituciju, već dešavanja u njoj; oni su ovladali morbidnom dijalektikom, u kojoj više nema ni čvrstih pojmova, niti sadržaja, sveć samo tumačenja, sasvim u duhu postmoderne. Oni su najveći ljigavci u prvosrbijanskom korpusu.

U političkim stvarima, ovi najsrbi su savršeni defetisti: čekaju Putina i Boga da reše srpsko pitanje. Bez i malo vere u moć sopstvenog naroda, zastupaju iste autošovnističke stavove, kao i kolege drugosrbijanci. Za sve smo krivi sami, samo što smo za drugosrbijance krivi zato što smo prosti, primitivni i malo smrduckamo, a za prvosrbijance zato što nismo dostojni ruske pomoći (pomogli bi oni, ali mi nismo zaslužili), nismo dovoljno verni i pišemo latinicom.

Dva načina razmišljanja sa istim krajnjim rezultatom: zapišavanjem sopstvenog naroda.

Ni kod ovih, ni kod onih razlog za autošovinizam, međutim, nije u samom narodu, već u mentalnom sklopu protagonista: da bi oni bili veći i bolji, narod mora biti manji i gori. Ovde je u pitanju snobovsko takmičenje, a ne stvarni svet. Ko ove kreature shvati ozbiljno, može da izvuce veoma dalokosezne i netacne zakljucke.

Ukratko, drugosrbijanci su autošovinisti, oni koji preziru „svoj“ narod,  a ljube skute našim dželatima. Sami sebi su to ime dali. Termin je nastao od kvazi elite slučajnih Srba, i sada je ušao u obični svet.

Nama dođe koristan da bi se distancirali od njih, i to je jedina podela među Srbima koju podržavam. Jer najveći neprijatelji Srbije imaju srpsko ime i prezime.

U nekom širem smislu, drugosrbijanci su neokomunjare, koje prodaju veru za večeru.
Neoliberali koji usvajaju anglicizme kao nešto sasvim „kul i moderno“, da bi uhvatili korak sa „normalnim zapadnim svetom“ (koji nas je nelegalno i milosrdno bombardovao). Oni se stide srBske tradicije, opanka, i svog seljačkog porekla, ali ne mogu da se oslobode palanačkog malograđanskog kompleksa.

Oni se svađaju danima da li se piše srbski ili srpski, to im baš bode oči, ali ne smeta im što se SrBljanovićka ne preziva SrPljanović, ili habzburška monarhija ne zove haPSburška monarhija.

Oni daju podršku Zagrebu posle zemljotresa, dok u požaru koji je odneo 6 života u Beogradu, ne daju ni pet para. Oni su titovi jugopatofili. I dalje veruju u bajku zvanu „bratstvo i jedinstvo“.Oni kupuju burek podrške u Borči kod šiptara, koji pokazuju rukama dvoglavog orla. Sa druge strane šiptar apotekar, koji je nedvano spasio jednog Srbina tako što mu je dao veštačko disanje (u vreme koronavirusa) ne smatraju za ništa posebno, on za njih nije heroj, jer eto, spasio je život Srbinu. Poneki i podele tu vest, ali u cilju lizanja sa šiptarima, a ne u cilju čestitke čoveku koji je spasio život jednom Srbinu.
Oni kupuju burek na veliki petak, i to radosno „šeruju“ na tviteru. Smeta im „lizanje kašičice“. Oni misle da su pametniji od svih jer ne veruju u Boga. A one koji veruju smatraju primitivcima iz srednjeg veka. A ne zna, nesoj, da je recimo Mihailo Pupin veliki svetski naučnik, bio veliki vernik i redovno išao u crkvu. Da je Nikola Tesla bio veliki nacionalista, kao i Ivo Andrić.

Oni smatraju da je NATO humanitarno intervenisao a ne napravio zločin, oni smatraju Milicu Rakić kolateralnom štetom, ako je uopšte i pomenu. Oni su žene u crnom, NATO lobisti i propagandisti. Oni govore kako uranijum kojim su nas zasuli nije štetan, još će da nas ubede i da je lekovit. Kasetne bombe koje su zabranjene, su za njih bile neophodnost.
Oni KosMet ne smatraju našom kolevkom, već našim teškim teretom koji nas sprečava da uđemo u Evropu.

Oni su, jednostavno rečeno, domaći izdajnici i strani plaćenici(ili samo korisni idioti). Oni su kancer Srbije, koji nam ne daje da se uspravimo, dok uporno mantraju kako su upravo ovi drugi najveći teret ovoj zemlji. Ti drugi su patriote, i nacionalisti koji vole majku Srbiju, sve ono što je suprotno od njih, tako da logično je da će na njih svaliti svu krivicu. Njima smeta što svi „ližu istu kašičicu“ prilikom pričešća, ali ne smeta im da se žvalave sa pevaljkom u kafani. Smeta im liturgija za Vaskrs, uz poštovanje svih mera, ali im ne smetaju puni autobusi, prodavnice, banke, fabrike, sada su otvorili i teretane i frizeraju. Njima smeta pravoslavlje, „turbovernici“ i crkva najviše od svega. Oni koriste infiltrirane komunjare kačavende, da bi crkvu naružili i predstavili sve sveštenike takvima, iako je u pitanju manjina.

Oni su drugosrbijanci, za njih smo mi krivi za sve.

Ako ste se našli negde u ovim redovima, ne mora da znači da ste drugosrbijanac. Izuzeci uvek postoje, možda ste samo pali pod uticaj „mejnstrim“ medija (kako režimski tako i „opozicionih“) koji su pod njihovom kontrolom. Priznajem malo sam i nakarikirao, da bi jasnije razdvojio one koji naginju druosrbijanštini, od ljudi kojima je otadžbina iskreno u srcu.

Postoji dva tipa drugosrbijanaca, jedni su plaćeni da to budu, a drugi to rade besplatno (korisni idioti).

Kako je sve krenulo? Pa od lažne elite.

Kako je nastao izraz „druga Srbija“

Danas je „drugosrbijanac“ neprivalčna etiketa, pa su počeli njome da se služe upravo i drugosrbijanci, što je bila inicjalna kapisla za pisanje ovog teksta. Valjda im se izlizao termin fašista, jer je 95% ljudi protiv naseljavanja „migranata“.

Preneću samo odlomak iz knjige uvaženog profesora Slobodana Antonića, koji je to profesorski elaborirao u knjizi „Višijevska Srbija“.

Pogrešno je shvatanje da je termin novijeg datuma, on samo doživljava svoju kulminaciju u širokim narodnim masama.
Njega su, navodno, izmislili „srpski nacionalisti“ kako bi dezavuisali kritičke glasove koji dolaze iz soroševih medija.

Izraz „druga Srbija“ nastao je na osnovu knjige Druga Srbija koju su priredili Ivan Čolović i Aljoša Mimica, a izdali Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, 1992. godine, u Beogradu. Ona predstavlja zbirku od 80 govora sa deset javnih tribina držanih svake subote, od 11. aprila do 20. juna 1992, u velikoj sali Studentskog kulturnog centra.

Isti krug intelektualaca nastavio je da se okuplja i govori u Domu omladine, od 3. oktobra 1992. do 20. februara 1993, takođe u deset navrata. Govori su objavljeni u knjizi Intelektualci i rat (1993). Godine 2002. obe knjige, objedinjene nazivom Druga Srbija – deset godina posle (1992-2002), objavio je Helsinški odbor za ljudska prava. Te tribine, tokom 1992. i 1993, bile su protest jednog dela srpskih intelektualaca protiv nacionalizma, autoritarizma i rata.

Kada je 2007. godine pokrenut sajt „Peščanika“, na njemu je formirana i rubrika koja je nazvana „Druga Srbija“. Autori, koji su svrstavani u tu rubriku, na sajtu su opisani kao „intelektualci građanske orijentacije“, u koje su eksplicite uvršćeni: Vojin Dimitrijević, Biljana Kovačević Vučo, Srđa Popović, Ivan Čolović, Mirko Đorđević, Dubravka Stojanović, Vesna Pešić, Vladimir Gligorov, Milutin Petrović, Miljenko Dereta, Petar Luković, Teofil Pančić, Nikola Samardžić, Nadežda Milenković, Biljana Srbljanović, Srbijanka Turajlić, Latinka Perović, Vesna Rakić Vodinelić, Ljubiša Rajić, Svetlana Slapšak, Laslo Vegel, Marko Vidojković i drugi.

Naziv „Druga Srbija“ kritičari su ubrzo, sa „Peščanika“, proširili i na druge, ideološki i politički bliske grupacije: na LDP (kao na stranački izraz ovoga pokreta), na Helsinški odbor za ljudska prava i ceo „ljudskopravaški“ NVO sektor (kao na „narodnofrontovsku“ podršku LDP), i, najzad, na E-novine, „Danas“ i B92 (koji su medijska osnova celoga projekta).

Tokom 2007. i 2008. godine ova nova i radikalna „Druga Srbija“ dala je nedvosmislenu podršku secesiji Kosova. Tako je „Druga Srbija“ iz 2008. došla na poziciju da zahteva legalizaciju ratnog osvajanja i etničkog čišćenja izvršenog tokom rata. To je, mora se primetiti, u potpunom neskladu sa idealima izvorne Druge Srbije, iz 1992, koji su podrazumevali odbacivanje svakog „zakona topuza“ i rešavanje sukoba dogovorom. Ili je zakon topuza (tj. „načelo realizma“) neprihvatljiv samo onda kada je topuz u srpskim rukama, a savršeno plauzibilan kada je on, recimo, u rukama SAD?

Najpogubniji uticaj, međutim, „Druga Srbija“ je imala na širenje netrpeljivosti, isključivosti, pa i prostaštva u javnom prostoru Srbije. Njeni autori su proglasili kao vrlinu načelo da se u emisije ne zove niko ko misli drugačije, jer, „zašto biste zvali nekoga od koga, po vašem shvatanju, ništa istinito, tačno ni pametno ne možete čuti?“. Oni su javno zastupali stav da čak ni u medijima koji su u državnom vlasništvu „ne sme da cveta hiljadu cvetova“. Oni su ne samo sve svoje protivnike nazvali „fašistima“, već su ih zasuli izrazima koji su se ranije mogli naći samo na vratima staničnog klozeta (vidi primere navedene u tekstu „Psovačka strana ’druge Srbije‘“, u ovoj knjizi).

Osnivači „Druge Srbije“, s početka devedesetih, bili su uglavnom ugledni univerzitetsk profesori, pristojni, ozbiljni i staloženi ljudi. Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika, prosto se takmiče u vulgarnostima, uvredama, cinizmu i seksualno-verbalnom egzibicionizmu. Zaista žalosna devolucija.

Na kraju, posebno licemernu, pa i nečasnu ulogu, „Druga Srbija“ je odigrala kada je reč o „suočavanju“ Srbije sa ratnim zločinima. Ona se sastojala u sistematskom relativizovanju ratnih zločina činjenih prema Srbima – od Knina do Kosova, i od Klečke do Dobrovoljačke, kao i u nekrofilskoj apsolutizaciji zločina koje su činili Srbi i u proširivanju odgovornosti za te zločine na sve Srbe – uključujući čak i na još nerođenu decu („U Srbiji samo kamen nije kriv!“ – Pavel Domonji, šef kancelarije Helsinškog odbora za Vojvodinu, na Okruglom stolu „Šta blokira proces suočavanja u Srbiji“, Beograd, 5. decembar 2006).

Finale tog projekta trebalo bi da bude najavljena rezolucija Skupštine Srbije kojom se priznaje „genocid“ u Srebrenici i time, praktično, daje konačna legitimacija NATO agresiji na Srbiju, 1999. godine (koja je i preduzeta s opravdanjem da se njome sprečavaju Srbi da počine još jedan „genocid“). Ako imamo u vidu da je „Druga Srbija“ danas na čelu kampanje za ulazak Srbije u NATO, onda drugosrbijanski projekat „suočavanja“ Srba sa svojom „genocidnom“ prošlošću dobija svoj jasan strateško-politički kontekst.

Tako će devolucijski krug biti završen. Nekadašnje pacifističko suprotstavljanje upotrebi sile u rešavanju konflikata, okončava se u apologetici militarističke mašinerije jedne Imperije i u propagandnom ubeđivanju svojih sunarodnika da nema alternative bezuslovnom prihvatanju svega što nam je ta Imperija činila u prošlosti ili što nam čini danas. „Bela reka“ postala je „Borska reka“. Čista planinska voda postala je otrovni kolektor. I treba li sada u Srbiji ikome zameriti što iz takve reke više neće da pije vodu?

Kako su nastali drugosrbijanci?

Pravo pitanje je kako su nastali drugosrbijanci?

Odgovor je jednostavan, a većina je između redova i sama ukapirala. Oni su nusproizvod komunizma, ili bolje rečeno titoizma. Njima je najveći problem srBski nacionalizam (namerno pišem sa B da ih nerviram), jer im je upravo taj nacionalizam stvorio državu koju danas preziru. Oni okreću glavu od činjenice da su srBski nacionalisti bili i Tesla, i Pupin, Milanković, pa čak i Ivo Andrić, J.J. Zmaj, Jovan Dučić, i namerno navodim naše velikane iz istorije, čija je ljubav prema domovini nesporna a pritom su bili i veliki naučnici koje ceo svet poštuje.

Odakle tolika mržnja prema rodoljubima (patriotama) i domoljubima (nacionalistima) ?

Za vreme „druga Tita“ ili bolje rečeno najvećeg zlikovca našeg naroda i narodnosti, , smatrano je da
„velikosrpski hegemonizam“  (više ovde TRI “VELIKOSRPSKE” LAŽI zbog kojih će doći do novog rata na Balkanu) može da sruši državu (!?), i da je najveća pretnja bajkovitom bratstvu i jedinstvu. Kao rezultat imamo samomrzeće Srbe, ili slučajne Srbe, ili jugonostalgičare. Za njihovu informaciju, Hrvatska i Slovenija su protivustavno rasturile državu, koju je srBski narod krvlju stvorio u Velikom ratu, a ne vaš agent tito. Dok se država raspadala oni su ćutali. A nama je nacionalna svest i nacionalni interes srozan u tolikoj meri, da su drugosrbijanci u većini, a mi smo dobili nezavisnost tek kada se i poslednji „brat“ odvojio od nas 2006. godine.

Dok se bore protiv srpskog nacionalizma, ne smeta im hrvatski klerofašizam. Letuju u Hrvatskoj i radosno objavljuju na tviteru, dok braća Hrvati objavljuju slike kako će da prave sapun od Srba, lome automobile sa našim tablicama, prebijaju nam vaterpoliste, ponosno ističu znak „za dom spremni“ u Jasenovcu, dok Jadovno nazivaju dečijim kampom itd. Za njih to je minorna manjina, ali kada državni vrh slavi Oluju (najveće etničko čišćenje posle 2. sv rata) i to uz fašistu Tompsona, oni ostaju nemi. Žale za Jugoslavijom, koja je toliko zla učinila prema Srbima.

Eto to vam je drugosrbijanština, protiv koje se mi borimo.

Iako je taj rat virtuelan, te je sva prilika da će takav zauvek i ostati, ova činjenica ništa mu ne oduzima na intenzitetu. Gotovo svakoga dana pojavi se po neka uvreda sa jedne ili druge strane, zakuva se polemika ili prosto dođe do međusobnog vređanja bez preteranog valjanog povoda.

Elem, da bi malo razjasnio prirodu ovoga sukoba, jedan tviteraš se potrudio da u 40 tačaka objasni ko su zapravo Prvosrbijanci i kako ih prepozanti, što na društvenim mrežama, što u realnom životu.

Evo kako ih je on doživeo:

Kako vi gledate na ovu podelu, da li se slažete sa tviterašem ili stvari doživljavate na potpuno drugačiji način? 

Srbijanci su, prema nekim verovanjima, osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom. Ovo verovanje je netačno zbog toga što: 1) osobe kojima je maternji jezik srpski a žive u Hrvatskoj – nisu Srbijanci; 2) ni osobe koje se kao maternjim služe srpskim jezikom, a žive u Vojvodini – takođe nisu Srbijanci; 3) čak ni osobe koje se služe srpskim jezikom kao maternjim a žive na Kosovu – nisu Srbijanci.

Srbijanstvo, dakle, nije do jezika.

Da li je srbijanstvo, onda, stvar ideološkog karaktera?

Nije, a evo i zašto kada smo ono bili „nacionalisti“ pričali smo o nekakvom srpstvu, pa čak i o srbstvu, pa čak i o Srbstvu sa velikim S. Nekakvo srbijanstvo ili Srbijanstvo – nije zabeleženo kao pojam, čak ni kada smo imali „teritorijalne pretenzije“ i zalagali se za „velikosrpsku hegemoniju“ – niko se, nikada i nigde nije zalagao za velikosrbijansku ili Velikosrbijansku (za one koji prideve pišu velikim slovima) stvar.

Ko su onda Srbijanci i šta čini jednog čoveka Srbijancem?

Kada sam ja davnih osamdesetih godina prošlog milenijuma išla u osnovnu školu, mi smo, Beograđani, Bog da nam prosti, Srbijancima nazivali osobe srpske (a vala i ne samo srpske) nacionalnosti koje žive duž takozvane južne pruge, i Srbijanac je na našem beogradsko – infantilno – nadmenom jeziku zapravo bilo nešto kao eufemizam za seljačinu ili, u posebnim situacijama, za ciciju (ovo zbog predrasude da su oni južno sebičnjaci i račundžije).

Kada sam, takođe davnih devedesetih godina studirala u Novom Sadu, shvatila sam jednu za mene do tada nepojmljivu stvar. Smatrali su me Srbijankom. A ja sam to smatrala uvredom. To je ujedno bio i moj prvi sukob sa nadevima koje Srbi daju jedni drugima, da ne kažem prva kriza nacionalnog identiteta.

Logično bi bilo, kad sam već počela da se poveravam, da do ovog slučaja dođe s kraja osamdesetih kada je svako normalan ko je imao 15 godina bio nacionalista i slušao pank a tako isto i kod Dalmatinaca, pa se onda na moru svađaš da li je kava ili kafa, je li mlijeko ili mleko i tako dalje i tako dalje. U Dubrovniku su Srbe, recimo, nazivali (što i dalje smatram manje uvredljivim od onoga „Srbijanci“) Vlasima: „Ma i ja san ti Vla'inja“ – mogla sam često da čujem od svoje najbolje cavtatske drugarice, u trenucima kada se moj pankersko-beogradski nacionalizam sukobljavao sa nekim seljačkim hevimetalsko-hrvatskim nacionalizmom.

Dakle, ne postoji velikosrbijanstvo iz razloga jer ne postoji srbijanstvo.

Čudno ime nose Vlasi – baš kao i do sada neistraženi Srbijanci. Na primer, Grci Vlasima nazivaju Cincare (i to je prilično pežorativno, kažu recimo „kuco-vlasi“ što znači otprilike „ćopavi Vlasi“, ko zna zašto ćopavi, i to je naravno uvreda) Dubrovčani Vlasima nazivaju Srbe, a Srbi Vlasima nazivaju ono čudno pleme kod istočne granice koje baja, baca uroke i opšti s mrtvima ko dobar dan. Ko će ga znati da li su to oni isti Vlasi nekad davno imali svoju državu koja se zvala valjda Vlaška.

Ko su, međutim, Srbijanci – nije još uvek poznato. Jedno vreme Srbijancem se smatrala osoba srpske nacionalnosti koja živi negde između Zemuna i Leskovca, ili makar do administrativne granice sa Kosovom.

Dakle: ne Srbi iz Hrvatske, ne Srbi iz Bosne, ne iz Vojvodine, Crne Gore i s Kosova, ne dijaspora – ne, nego samo od Zemuna pa negde do dole, ne zna se tačno dokle (Srbija ustalom nema baš najjasnije granice pa tako ni Srbijanac ne zna dokle je on Srbijanac a kada postaje Srbin.

Ovaj jezički fenomen naravno nije strefio nijednu drugu naciju – nego Srbiju, pa tako nemate ni Rusijance, ni Rumunijance, Hrvatijance ili Albanijance. Imate Srbijance.

Da pojam srbijanstva nije samo geografski shvaćeno je kada se pojavila čudna ideološka podgrupa Srbijanaca koje sebe naziva „drugosrbijanci“. Drugosrbijanac, za razliku od običnog Srbijanca koji nije ideologizovan, može da živi bilo gde. Granice Srbije ne moraju da ga se tiču (čak je i poželjno da ga se ne tiču) i za razliku od Srbijanca koji (bar tako objašnjavaju ovaj termin oni koi ga koriste), koji dakle mora da živi u (tako se to zove valjda) užoj Srbiji – drugosrbijanac je oslobođen geografskih stega i može da živi u Hrvatskoj, Bosni, Australiji ili u Kandaharu. Drugosrbijanac je, dakle, za razliku od običnog Srbijanca – slobodan kao ptica da živi gde hoće i ostane drugosrbijanac.Kao kontraideja drugosrbijanstvu na sličan način (volšebno) pojavila se i treća jezička brljotina a to je – prvosrbijanac. Prvosrbijanac je, poput drugosrbijanca, ideologizovana osoba srpske nacionalnosti (mada ni to nije nužno – jer ovde je važna ideja a ne DNK) i on je valjda sve ono što nije drugosrbijanac. Ako je drugosrbijanac sklon da verbalno napada Republiku Srbiju (ma gde ona bila, u mislima, na parčencetu planete Zemlje ili u knjigama) te da priziva vojne napade na istu jer smatra da ta država ništa ne valja a da su za to krivi Srbijanci (posle su postali krivi prvosrbijanci, ali u početku su oni koji ne valjaju bili kratko – Srbijanci), njegova suprotnost je prvosrbijanac koji brani sve što drugosrbijanac napada, i takođe, napada sve što drugosrbijanac brani.

Na trenutak ću se ponovo vratiti negde na sredinu mračnih devedesetih i u Vojvodinu, to jest na ono mesto gde sam prvi put saznala da Srbijanci nisu samo Čarapani (izvinjavam se Čarapanima, ja nisam znala da su oni samo podvrsta Srbijanaca nego sam verovala da je to poseban jezičko-mentalitetski pojam koji označava ružne osobine cicijašenja, a lociran je negde oko Kruševca).

Kada čoveka uvrede i kažu mu (otkriju mu) da je on jedan tamo Srbijanac, čovek se prirodno zbuni i stane to da poriče, ne znajući šta to tačno znači. U AP Vojvodini sam, pošto sam saznala da sam i ja Srbijanka i da to nije dobro, sagledala i druge jezičke granice koje su nekad davno postojeći Srbi postavili jedni između drugih – da se zna ko je ko i da ne dolazi do kojekakvih mešanja.

Prezir prema Bosancima ili Srbima iz Bosne verovatno bih otkrila i u Beogradu, ali slučaj je hteo da u vreme najveće omraze na izbeglice svake vrste s akcentom na one iz Bosne budem u Novom Sadu. Nije mi delovala kao neko opravdanje priča o davnim traumama i nekakvim „šestim ličnim“ barabama, ni priča o akcentu („a novosađanski je pa divan“, mislila sam se ja dok sam slušala ogovaranja), ni strah da će pod najezdom divljih (koji su „isterali pitome“ što bi rekli Vojvođani) Bosanaca svi pristojni Novosađani ostati bez poslova, žena, lokala i ostalih nepokretnosti, te druge imovine.

Kada sam se prvi i poslednji put našla u novosadskom pozorištu Ben Akiba u društva Mađara koji su bili toliko nepristojni da pričaju na mađarskom, a ja jedina Srpkinja (kasnije ću saznati Srbijanka) sedim i ne razumem i reč – razumela sam zbog čega je tih godina u Vojvodini pobeđivala Srpska radikalna stranka. Ono što međutim nisam razumela, to je bio prezir prema Srbijancima i otvorena mržnja prema „prekodrinskim Srbima“.

Neki dan sam putovala u jedan od (valjda) centara Srbijanaca – Niš, gde sam saznala čudnu stvar od šofera koji me je vozio. Čovek se naime satima žalio na „kosovske Srbe“ koji su, da ne poveruješ, pokupovali tamo stanove i koji su pokvareni, mnogo ih je i svuda imau veze. Isti čovek, tokom iste vožnje, čudom se čudio i na sva usta hvalio nekakvog Albanca iz Preševa koji je kupio (isto kao što to rade „kosovski Srbi“) auto od njega i „za pet minuta završio sve oko papira“. Albanac je sa svojim vezama i kupovinom pokretnosti – sjajan. Kosovski Srbin je smetnja i pretnja, mnogo ga je i „došao je divlji, da otera pitome“.

Nisam mogla da odolim, ispričala sam mom vozaču kako sam ja tako onomad u novosadskim novinama zaticala oglase za stan sledeće sadržine „izdajem stan devojkama iz Vojvodine“; „izdajem sobu Novosađaninu“ i tako dalje. Nisam, takođe, mogla da odolim a da mu ne kažem da njega, kao Srbijanca s južnu prugu, oni gore na severu gledaju sa jednakim nerazumevanjem, prezirom i podozrenjem sa kakvim on gleda onog svog „uzurpatora“, kosovskog Srbina.

I da privedem kraju priču o tome kako su Srbi nestali iz srpskog jezika, što će reći iz srpskog duha (jer jezik je samo ogledalo duha, jezik proizlazi iz duha) da bi kasnije nestali i kao pojam, a onda i fizički – kao nekakav nacion. Srbijanac je onaj Srbin koji nije kosovski, prekodrsinski ili vojvođanski Srbin. Drugosrbijanac je ideološka kategorija a prvosrbijanac pokušaj da se drugosrbijancu pridoda arhineprijatelj i sušta suprotnost.

Negde između svih tih ovih te onih Srba i raznih vrsta i podvrsta srbijanaca – izgubismo mi i jezik i značenja onih reči kojima je nazivana naša nacija, nestadoše Srbi i nema ih više u savremenom srpskom, odnosno srbijanskom jeziku. Ako je za utehu (a nije) ostali su u nekim starim pesmama. Dok bude tih pesama, neko će se negde, možda, sećati da je „bio jednom jedan narod“, da parafraziram neku drugu rečenicu – ali ova je malo skuplja, jer starija, a čije posledica je smrt ili nestajanje jednog naroda.

ZAISTA NIKAD NECU RAZUMETI NASE PODELE. SRBI SE DELE PO SVAKOM MOGUCEM PITANJU. TOLIKO DELJENJA NEMA NIGDE: NI U PRIRODI NI U DRUSTVU. IZMISLILI SMO TOLIKE RAZLICITOSTI DA JE SVE OTISLO U BIZARNOST I KRAJNOST. KAO DA NI SRBIN VISE NIJE SRBIN. I KAO DA VISE NIKO NE MOZE NI DA DA TACNU PROCENU KO JE 'PRAVI' SRBIN. TO SE TOLIKO OTRGLO KONTROLI DA SE PODOZRIVO GLEDAJU  I UKUCANI, A KAMOLI KOLEGE.  I UMESTO DA SHVATIMO DA SU SVI SRBI SRBI I DA SU SVI LJUDI LJUDI MI  IZAZIVAMO BRATOUBILACKE RATOVE KAO DA NIJE DOSTA ONIH SVETSKIH. MI UNISTAVAMO SRPSKI NAROD BOLJE OD SVIH DRUGIH. ZA TO SMO EKSPERTI. NARAVNO DA JE POKRETAC TIH SVIH PODELA POLITIKA I DA JE OSTRASCENIM LJUDIMA TESKO DA REALNO SAGLEDAJU  OVU PRICU,ALI IPAK POTRUDIMO SE DA ZAISTA BUDEMO SRBI (LJUDI).


у Нема коментара:

четвртак, 4. новембар 2021.

GRADONACELIK

NE PLASITE SE . TRENUTNOG GRADONACELNIKA, A TEK NJEGOVOG ZAMENIKA NE TREBA UOPSTE SPOMINJATI.OVO JE PRICA O NAJBOLJEM GRADONACELNIKU BEOGRADA IKAD. UZ DUSKA RADOVICA ,BRANKO PESIC JE MOJ OMILJENI BEOGRADJANIN!

BEOGRAD - Na čelu Beograda, od 1839. do danas promenilo se na desetine gradonačelnika, ali nijedan nije ostavio takav trag kao Branko Pešić.

Ovaj Zemunac od 1965. do 1974. godine stolovao je u Starom dvoru, i za to vreme izgrađena je "Gazela", deset kilometara auto-puta, prokopan je Terazijski tunel, a urađeni su i podzemni prolazi na ovom trgu. Ada Ciganlija je postala uređeno kupalište, a podignuti su Hala "Pionir", SRC "25. maj", "Pinki", "Olimp", Muzej savremene umetnosti...

Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate "Beograđanka", a započeta je izgradnja Zapadne i Istočne kapije Beograda.

Prema kazivanju njegovog sina Lazara od pre pet godina, Branko je bio najponosniji, što je za vreme njegove vlasti izgrađeno čak 86.000 stanova! Za tih devet godina, Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 žitelja. U to vreme drugovi i drugarice, pogotovo oni na položajima, dobijali su novoizgrađene nekretnine.7765

Međutim, Pešić je živeo skromno u prizemnoj kući koju je nasledio.

- Naša porodica se doselila u Zemun posle Prvog srpskog ustanka - priča Lazar Pešić, Brankov sin. - Preko dva veka živimo u današnjoj Ulici cara Dušana. Tata je ceo život proveo u kući koja je izgrađena 1909. godine.

Za života bio je cenjen u javnosti zbog toga što je stalno želeo da pomaže građanima. Nije imao službeni automobil ni šofera. Vozio je svog "pežoa 504" i "opel askonu", sa kojima je često znao da usput vozi svoje sugrađane. Beograđani su bili toliko slobodni da su ga zvali na kućni telefon, a nisu se ustezali ni da mu u Zemunu zakucaju na vrata.ama su danima dolazili ljudi pred kuću i molili tatu da im sredi zaposlenje, da dobiju uput u bolnicu ili da reguliše nešto u sudu ili opštini - priseća se Lazar.

Najteže mu je bilo sa partijskim funkcionerima. Znao je danima da obilazi privredne gigante, da ih odobrovolji da daju novac za infrastrukturu. Ipak, kao najtvrđi orah važila je vojska. JNA nije puno marila što je kroz Beograd trebalo da se izgradi moderan auto-put. Na prostoru današnje petlje na Autokomadi, 1967. nalazile su se stare kasarne i logor.

General Ivan Gošnjak je Pešića gotovo isterao iz kancelarije, kada mu je ovaj ponudio 43 hektara zemlje u Makišu, a da armija napusti plac od 10 ari koji je na trasi budućeg puta. Tražio je dodatne tri milijarde dinara. Te pare Grad nije imao, pa je Pešić pribegao lukavstvu...


Najtvrđi na parama je bio Edvard Kardelj. Za Beograd nije hteo ni dinar da da. U to vreme, Beogradu je bila potrebna nova mreža za napajanje grada. Stara infrastruktura je bila dotrajala. Međutim, Kadelj je stopirao sve. Kažu da je naredio da se Beogradu ne da ni dinar za to. Pešić, stari lisac, znao je gde Kardelj živi na Dedinju, te pozove svog čoveka iz "Elektrodistribucije". Odluči se za malu, ali veoma opasnu smicalicu.Tata je u tajnosti naredio ovom čoveku iz "Elektrodistribucije", da namerno svaki dan po dva-tri sata, isključuje struju u kvartu gde živi Kardelj. Njegova supruga Pepica se zbog toga nervirala. Zvala je i žalila se tati. A on kao naivno, govorio da je sistem star, da mora da se menja, a da Grad nema para za to. Pošto su u Kardeljevom komšiluku bile rezidencije ambasada, SFRJ nije smela da se bruka. Pare su obezbeđene, a Beograd je dobio novu elektro-mrežu", objašnjava Lazar Pešić.

Na jednom prijemu, ispred holandske kraljice glasno je hvalio Tita, kako mu on pomaže oko izgradnje prestonice. Maršalu je bilo milo kako ovaj lepo govori o njemu, pa mu reče, "šta god ti treba, ja ću ti pomoći".

Već sutradan Pešić piše pismo, u kome ukazuje potrebu za izgradnjom glavne magistrale preko vojnog logora. U uvijenoj formi je saopštio svoj razgovor sa Gošnjakom. Tito, svestan da je pred inostranim zvanicama obećao pomoć, uzvraća pismo u kome kaže da je sve sređeno.

Tata je bio čest gost kafana iako nije pio alkohol od 1954. godine. Bio je preke naravi, voleo je da se pobije, pa je zbog karijere odlučio da pije isključivo sok od jabuke. Znao je da se veseli, a najviše je voleo tamburaše. Valjda ga to veže za detinjstvo, jer je moj deda Dimitrije držao kafanu u kući pored naše - priča naš sagovornik.

- Za njegov 50. rođendan, tadašnja elita, poklonila mu je jedinstvenu knjigu sa posvetama. Među potpisnicima su bili Duško Radović, Ljuba Tadić, Milena Dravić, Dragan Nikolić, Čkalja, Pavle Vuisić, mnogi slikari i pesnici tog doba - priča Lazar, dok lista stranice požutelog albuma.

U biografiji Branka Pešića piše da je rođen 1922. godine u Zemunu, gde je završio osnovnu školu i Gimnaziju. Neposredno pred rat upisao je Pravni fakultet u Beogradu.Kada se zapucalo, otac je uzeo pušku u ruke i otišao u rat. Zajedno sa stotinama sremskih partizana, prešao je preko Save u Bosnu, jer su tamo postojali bolji uslovi za borbu protiv okupatora - priča Lazar.

Sa ovom brigadom borio se na Sutjesci. Prilikom oslobođenja Bijeljine, avgusta 1943. godine teško je ranjen u stomak. U sastavu 12. vojvođanskog korpusa učestvovao je u borbama za oslobođenje Beograda i Zemuna, oktobra 1944. godine.


Posle rata počinje političku karijeru. Obavljao je niz značajnih funkcija. Preminuo je 4. februara 1986, u godini kada je trebalo da ode u penziju. Bolovao je od srca i šećerne bolesti. Ima dve kćerke Branislavu (67) i Sofiju (52), a od sina Lazara (54) ima unučad Tesu i Dimitrija.


Književnik Brana Crnčević bio je odličan prijatelj sa Brankom Pešićem. Često se dešavalo da ga ovaj vadi iz zatvora zbog verbalnog delikta. Prema Pešićevim rečima, Crnčević je po kafanama znao da razveže jezik i žestoko kritikuje pojedine drugove na visokim državnim funkcijama. Posle jedne pijanke i izlaska iz pritvora uz pomoć gradonačelnika, Crnčević je otišao do jednih novina i javno u intervjuu obećao da više neće piti.

- Kada je pročitao članak, tata je pozvao književnika i počeo da viče na njega. Kako sada da te vadim iz zatvora. Ovako sam te pravdao bezbednjacima, da si se napio i da nisi imao pojma šta pričaš - priseća se Lazar Pešić.


Pokojni gradonačelnik Beograda voleo je boks. Čak je i očevu kafanu dao na korišćenje jedom klubu. Nije mu bilo strano ni da se potuče. Jednom je izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera.

- Sećam se da je u Zemunu, dok je bio predsednik opštine, zaštitio devojku koju su maltretirala četvorica nasilnika. Trojicu je nokautirao, dok je četvrti uspeo da pobegne. Sutradan, posle batina, pretučeni nasilnici su došli u njegov kabinet da se izvinjavaju - priseća se Lazar Pešić.

Ovih dan je premijera filma "Gradonacalnik" koji govori o ovom gospodinu ,ali pravom gospodinu -gradonacelniku Beograda Branku Pesicu.

Vizijom jednog čoveka Beograd je dobio najprometniji most u bivšoj Juoslaviji. Put od ideje do realizacije izgradnje "Gazele" bio je trnovit. Gradonačelnik Branko Pešić imao je mali gradski budžet za tako ambiciozan projekat.

Savezna i republička vlada nisu htele da finasiraju most sa šest traka, JNA nije htela da ustupi zemljište na Autokomandi. Očekivalo se konačno raseljavanje nelegalno podignutog naselja Jatagan-mala. Ipak, od 1965. do 1974. godine dok je stolovao u Starom dvoru, pored "Gazele", izgrađeno je deset kilometara auto-puta, prokopan je Terazijski tunel, urađeni su podzemni prolazi na ovom trgu.

Ada Ciganlija je postala uređeno kupalište, a podignuti su Hala "Pionir", SRC "25. maj", "Pinki", "Olimp", Muzej savremene umetnosti… Na kraju njegovog drugog mandata završena je izgradnja Palate "Beograđanka", a započeta izgradnja Zapadne i Istočne kapije Beograda.

Kako je Branko Pešić obezbedio pare za sve ove projekte?!

U tri reči – bio je mangup! I to pravi, gradski.

Pored prirodnog šarma i finih manira, glavno "oružije" su mu bili sok od jabuke i maline.


Kada bi za svoje ideje bio odbijen od saveznih i republičkih institucija, novac za projekte je tražio u beogradskim fabrikama. Prestonica je 60-tih godina imala četrdeset ozbiljnih industrijskih giganata. Svakodnevno je obilazio fabrike, razgovarao sa tadašnjim rukovodstvima, ali obećani novac je bio mali.

Promenio je taktiku, odlučio se da primeni "kafansku diplomatiju".

Sa konobarima je uvek bio u "dilu". Kelneri su znali, ako se te večeri pije crveno vino, njemu bi sipali sok od maline, a ako bi pili belo vino, on bi u časi imao sok od jabuke. I tako je on napijao "glavonje", a onda ih sveže pameti ubeđivao da višak novca ulažu u izgradnju "Gazele", "Pionir", tunel, podzemne prolaze… Maligani su odradili svoje. Pešić je kao šahista, hladne glave matirao sve redom.


Prema rečima njegovog sina Lazara, Branko je bio najponosniji što je za vreme njegove vlasti izgrađeno čak 86.000 stanova! Za tih devet godina, Beograd je sa 680.000 porastao na 920.000 žitelja. .

Pored kafana sa kockastim stolnjacima, Branko je voleo sport. Kada je ušao u godine igrao je stoni tenis. Ali samo u paru. Pešić je bio navijač Crvene zvezde. Ipak, boks je bio najveća ljubav. Čak je i očevu kafanu dao na korišćenje jedom klubu. Kažu, imao je "olovne pesnice". Jednom je izudarao dvojicu siledžija koji su na ulici davili milicionera.

"Sećam se da je u Zemunu, dok je bio predsednik opštine, zaštitio devojku koju su maltretirala četvorica nasilnika. Trojicu je nokautirao, dok je četvrti uspeo da pobegne. Sutradan, posle batina, pretučeni nasilnici su došli u njegov kabinet da se izvinjavaju", priseća se Lazar Pešić

Poznati srpski književnik Brana Crnčević bio je odličan prijatelj sa Pešićem. Često se dešavalo da ga ovaj vadi iz zatvora zbog verbalnog delikta. Crnčević je po kafanama znao da žestoko kritikuje pojedine drugove na visokim državnim funkcijama. Posle jedne pijanke i izlaska iz pritvora uz pomoć gradonačelnika, Crnčević je otišao do jednih novina i javno u intervjuu obećao da više neće piti.

"Kada je pročitao članak, tata je pozvao književnika i počeo da viče na njega. Kako sada da te vadim iz zatvora. Ovako sam te pravdao bezbednjacima, da si se napio i da nisi imao pojma šta pričaš", priseća se Lazar Pešić.

Pešić je zbog svog šarma bio omiljen u društvu. Znao je da se šali na tuđ, ali i na svoj račun. Cenile su ga mnoge ličnosti iz javnog života. Studio B, Bitef, Fest i Bemus su osnovani u njegovo vreme i s njegovim blagoslovom.

Obijao je banke, provaljivao u radne organizacije, silovao gospođice iz aparata, tapkao pred SIV-om, džepario po GSP-u, lažno se predstavljao, falsifikovao dokumenta, poturao lažne novčanice, prodavao rog za sveću, varao na kartama, podmićivao - samo da bi naš Beograd bio veći i lepši.

„Hvala mu".

Ovako je jednog od najpoznatijih i najuspešnijih gradonačelnika Beograda Branka Pešića opisao pisac i savremenik Dušan Radović.

Kompozitor Voki Kostić je ispisao note, a Duško Radović napravio je humorističku vest iz crne hronike s početka teksta o nepočinstvima „maloletnog B. P.".

  • Bio jednom jedan Tmuša, mali čovek sa radija
  • Pamtim taj Beograd pre njega koji je u nekim delovima ličio na palanku.

    „I onda u vreme Branka Pešića odjednom je počeo da se menja i postaje moderan grad", kaže za BBC na srpskom karikaturista Dušan Petričić.

    „Mi smo se čak pitali i `šta će nam Beograđanka, kad imamo Albaniju`, ali je on svakako promenio vizuru grada"meo je, kažu, posle mečeva na ramenima da iznese šampiona kao pravi pravcati obožavaoci", priča Petričić.

    Za vreme Pešićevog mandata izgrađeni su bazeni širom grada - Olimp na Zvezdari, Vračarski sportski centar sa bazenom, Šumice, 25. maj, Banjica, Košutnjak, Tašmajdan, Hala Pionir, Hala Pinki u Zemunu.

    Zato je iz njega ostao veliki broj nagrada i zahvalnica za razvoj sporta.

    Arhitektica Ljubica Slavković iz Beograda ocenjuje kao najvažniji doprinos Pešić novijem i drugačijem Beogradu, ne samo urbanistička postignuća, već i to što je poštovao i uvažavao struku.

    Kao primer Pešićeve spremnosti da preuzme ličnu i političku odgovornost da odbrani neke projekte, navodi polemike oko izgradnje Mostarske petlje.

    Postojala su dva projekta i odabran je arhitekte Brane Jovina i inženjera Jovana Katanića.

    „Pešić je rekao: `Ako grešim, stavite tu tri bandere, jednu za mene i dve za njih dvojicu i obesite nas`".

    „Lično je stao iza te odluke", napominje Slavković.

    Vreme dok je on bio na čelu Beograda spada, kaže, u zlatno doba jugoslovenskog modernizma.

    Tada su se širom zemlje gradili veliki projekti - u Splitu, obnova Skoplja posle zemljotresa i na mnogim drugim mestima.

    Trudio se da ima „čist obraz" i želeo je da se i njegova deca ponašaju tako da može „mirno da spava".

    „Indirektno nam je nabacivao da pazimo šta radimo i mi smo shvatali tu odgovornost", kaže Pešić mlađi.Branko Pešić je bio gradonačelnik dva mandata, koliko je bilo moguće po zakonu. Posle toga je imao funkcije u saveznoj vladi, ali je više bio čovek od „akcije i terena".ao mladi komunista, Milošević je bio Pešićev šef kabineta u Skupštini grada.

    „Negde 1985. rekao mi je da ako mu Stambolić da neku slobodu nagrabusiće svi".

    Toga se setio posle Osme sednice.

    Osma sednica Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista Srbije održana je 1987. godine i smatra se definitivnim razlazom Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića, koji mu je dotad bio poput političkog oca.

    Stambolić se privremeno povukao iz politike, a Milošević je devedesetih poveo zemlju u ratove.

    „Znao je da je Milošević bio veoma sposoban, daš mu zadatak on će 110 odsto da ga završi, ali ako on mora nešto da smisli i odlučuje teško nama", zaključuje Lazar Pešić.ko bismo pitali građanke i građane Beograda ko je bio najuspešniji gradonačelnik, mislim da bi najveći broj izabrao Branka Pešića. On je legendarni gradonačelnik Beograda i ukoliko je neko zaslužio da dobije film, onda bi to prvi svakako bio Pešić. Ovim rečima je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić na konferenciji za novinare u Starom dvoru najavio novi film "Gradonačelnik."

    Dokumentarac je delo scenariste Duške Jovanić i reditelja Vuka Dapčevića, snimljen je prema Vesićevoj ideji, a od narednog ponedeljka biće u četiri beogradska bioskopa. Film je večeras premijerno prikazan u Kombank dvorani, a crvenim tepihom su prošetali Milka Forcan, Toma Fila, Ljubiša Ristić, Lena Bogdanović, Bule Goncić u pratnji supruge i drugi.

    On je dodao da će Beograđanke i Beograđani koji budu gledali film razumeti koje osobine treba da ima dobar gradonačelnik Beograda, a to su Brankove osobine.

    - Dobar gradonačelnik Beograda treba da bude mangup, da bude hrabar, da ima političko iskustvo, da je spreman da se posvađa ako je interes Beograda u pitanju, da boravi među ljudima i rešava njihove probleme, da živi od ujutru do uveče za svoj grad, da voli svoj grad i da bude obrazovan, jer u obrazovanju nema prečica. Oni koji budu gledali film videće da je sve to bio Branko. Ako su se te osobine tražile nekada, tako je i sada - zapazio je Vesić. Steta sto se nije na njega ugledao - Vesic! Imao je savrsen primer!

    Branko Pešić je bio gradonačelnik mog detinjstva i mnogo puta sam posle njegovog mandata čula da ljudi prizivaju vreme u kom je on vodio Beograd. On je bio vanserijski čovek koji je spajao osobine zemunskog mangupa i čoveka koji je plivao uz Dunav, i u to vreme smeo, primera radi, Titu da kaže nešto što drugi ne bi smeli, ali naravno, na sebi svojstven način - rekla je Duška Jovanić.On je bio strašno kompleksna ličnost, a obavljao je funkciju gradonačelnika devet godina i 14 dana. Njegov mandat je bio veoma turbulentan, od studentskih protesta do osnivanja Festa, i sigurno mu nije bilo lako - istakao je reditelj.


DUG TEKST KOJI NIJE POKRIO NI DELIC PRICE O TOME KAKV JE BIO BRANKO PESIC. IMALA SAM SRECE DA RASTEM U NJEGOVO VREME, DA UZIVAM U NASEM LEPOM I BEZBEDNOM GRADU. BEOGRAD NIKAD NIJE BIO LEPSI  I SRECNIJI NEGO KADA JE GRADONACELNIK BIO BRANKO PESIC, A SA BEOGRADJANKE SE CUO DUSKO RADOVIC KOJI JE SLAVIO BEOGRAD!


у Нема коментара:

уторак, 2. новембар 2021.

LETECI TAKSI

 PA SKORO DA I TO DOCEKAMO.  I DALJE GLEDAMO BRUSA VILISA I MILU JOVOVIC ( PETI ELEMNT)  SA NEVERICOM DOK SE VOZE LETECIM TAKSIJEM. ZA DVE -TRI GODINE KAZU TO CE BITI STVARNOST.  OD 1997-ME DO  2024-TE IMA MANJE OD 30 GODINA KAD CE BAJKA POSTATI STVARNOST. TEHNOLOGIJA SVE VISE UBRZAVA TEMPO. NEKADA JE ZA PRONALAZAK NECEGA TREBALO  1000 GODINA (TOCAK) PA 100 PA 50 A SADA NI 30. NEVEROATNO. MORAM DA POMENEM ILONA MASKA I NJEGOVU KORPORACIJU ' TESLA' KOJA JE 26.10. OVE GODINE ZARADILA 26 MILIJARDI. ZA JEDAN DAN TOLIKA ZARADA?! REALNO? NE BAS? BEZOS 'OD STRAHA' DA VISE NE BUDE NAJBOLJI PRAVI 'ORBITALNI GREBEN"! PA DOBRO DOSLI U BUDUCNOST!

Zurite na avion ili ubolnicu ili bas bas bitan sastanak ,a ono saobracajni kolaps. Cak i u Beogradu. Evo resenja.

Aerodromi u Rimu, Veneciji i Bolonji, kao i na francuskoj rivijeri, objavili su da su osnovali kompaniju za izgradnju infrastrukture za leteća taksi vozila koja bi trebalo da omogući bolju transportnu povezanost gradova i ublaži problem saobraćajnih gužvi.

Nova kompanija Urban Blu udružila je italijanske aerodrome Aeroporti di Roma iz infrastrukturne grupe Atlantia, Aeroporto di Venecija, Aeroporto Guljelmo Markoni di Bolonja i francuski aerodrom Aeroport de la Kot d'Azur.

Prema njihovim rečima, plan im je da do 2024. godine počnu da posluju sa letećim taksijima u Rimu, Veneciji i Nici. U saopštenju nisu navedeni finansijski detalji u vezi sa projektom.

Rim je treći najpogodniji grad u Evropi za razvoj vazdušne mobilnosti

Infrastruktura je namenjena veriportima, specijalnim tipovima letelica koje poleću vertikalno, a zatim preusmeravaju motore i propelere u horizontalni položaj i lete kao avioni.

Vertiporti će funkcionisati kao električni vazdušni taksiji koji će klijentima ponuditi novi način putovanja, zaobilazeći saobraćajne gužve i lakši međugradski prevoz, napominje Rojters.

Urban Blu planira "izazovan, ali izvodljiv vremenski okvir, i to će omogućiti Rimu da bude među prvim gradovima u Evropi koji će omogućiti ovakvu vrstu transportne povezanosti", naglasio je izvršni direktor Aeroporti di Roma Marko Tronkone.

Italijanska prestonica je treći najpogodniji grad u Evropi za razvoj urbane vazdušne mobilnosti, prema studiji Evropske agencije za bezbednost vazduhoplovstva (EASA).

Otvoren za saradnju sa drugim zemljama

Kako se navodi u saopštenju, Urban Blu će biti otvoren za saradnju sa drugim industrijskim, tehnološkim i finansijskim partnerima sa kojima bi postepeno proširio projekat u Italiji, Francuskoj i drugim zemljama.

Dodaju da će se udružiti sa nemačkim startapom za leteće taksije Volokopter, uz podršku investicionog fonda EDF Invest, akcionara Aeroport de la Kot d'Azur.

Ulagači su opet dali stotine miliona evra za projekat „Volokopter”. To su male električne letelice koje bi, prema optimističnim prognozama, za koju godinu mogle da jezde gradovima. I zarađuju milijarde.

Sve podseća na film Peti element sa Brusom Vilisom i Milom Jovović. Sniman krajem devedesetih, ovaj film je radnju smestio u 2263. godinu, kad gradom jezde leteći automobili. Tada niko nije mogao ni da sanja ono što danas tvrde entuzijasti koji su namirisali dobar posao – da bi gradska vozila mogla da lete već u trećoj deceniji ovog milenijuma.

Tako se bar nadaju u firmi „Volokopter“ iz gradića Bruhzala nedaleko od Štutgarta. Sada su prikupili još 200 miliona evra investicija, uz 122 miliona sa kojima su ranije krenuli. U igri su krupni igrači: logistika Nemačke železnice, „Intel“, „Dajmler“ i kineski proizvođač automobila „Džili“. Sada su se pridružili dobavljač automobilske branše „Kontinental“ i divovski fond „Blekrok“.

„Kroz ta partnerstva možemo da posegnemo za neophodnom ekspertizom kako bismo narednih godina pokrenuli prve linije“, rekao je ove sedmice Florijan Rojter, šef „Volokoptera“.

Planiraju da u naredne dve godine ponude prve komercijalne leteće taksi linije. Firma razvija male autonomne letelice nalik na helikoptere kojima bi putnici mogli da izbegnu gužve na putevima i sigurno dođu do cilja. Radi se i na logističkoj bespilotnoj letelici namenjenoj isporukama.

O konceptu urbanog saobraćaja raspravlja se već decenijama. Letelice se vide kao zgodan način da se zaobiđu gužve, a postaju moguće napretkom senzora i brzog interneta koji sprečavaju koliziju. Glavni izazovi su i dalje relativno mala nosivost i baterija koja ne može da izdrži duže letove.

Pioniri u velikom biznisu

„Volokopter“ je osnovan pre deset godina i, zajedno sa nemačkim konkurentom „Lilijumom“, spada u pionire ove mlade branše. „Lilijum“ iz Minhena, koji radi na malenom autonomnom avionu sa 36 motora, sada već vredi više od milijardu dolara. Na koliko se procenjuje vrednost „Volokoptera“? O tome šef „Rojtera” nije želeo da govori.

No jasno je da je širom sveta počela trka u tome ko će imati prvi leteći taksi. Osim američkog startapa „Džobi“, i velikani tradicionalnog saobraćaja poput „Erbasa“ i „Folksvagena“ razvijaju svoje letelice.

Analitičari investicione banke „Morgan Stenli“ računaju da bi tržište letećih taksija već 2040. godine moglo da bude teško 1,5 biliona dolara godišnje.

Evropska agencija leta EASA takođe računa da će firme poput „Volokoptera“ i „Lilijuma“ kroz najdalje četiri, pet godina dobiti potrebne dozvole. „Volokopter“ je već u decembru tražio dozvolu u Sjedinjenim Državama.

Prema pisanju lista Velt, prošle godine je preko milijardu dolara uloženo u branšu. Širom sveta na tome radi preko dvesta firmi, od njih tri četvrtine dolaze iz Kine. List piše da je „počela finalna runda u borbi za vođstvo na tržištu letećih taksija“.

Ilon Mask je svojoj kompaniji dao ime Tesla! Super zar ne?

Tesline akcije su porasle u ponedeljak nakon što je Herc najavio planove za kupovinu 100.000 električnih vozila (uglavnom limuzina modela 3) za svoju flotu automobila za iznajmljivanje, što je povećalo bogatstvo Ilona Maska za 25,6 milijardi dolara od zatvaranja tržišta u petak.

Njegova neto vrednost, od zatvaranja tržišta u ponedeljak, popela se na neverovatnih 255,2 milijarde dolara, procenjuje Forbs - što ga čini najbogatijim što je ikada bio, a verovatno i najbogatijom osobom koja je ikada hodala planetom. On je bogatiji od bilo kog milijardera kojeg je Forbs ikada pratio: Mask vredi više od suosnivača Gugla Larija Pejdža (6. najbogatiji) i generalnog direktora Fejsbuka Marka Zakerberga (7. najbogatijih) zajedno.

Za veliki deo svog bogatstva, Musk može da zahvali svojim 21% udela (s diskontom za kreditne obaveze) u Tesli, koju je pomogao da se pokrene, prvo kao investitor, pre skoro dve decenije. Akcije su zatvorene u petak na oko 910 dolara. Do ponedeljka u podne, akcije su skočile na otprilike 978 dolara po komadu – što je porast od 33% od početka godine, što je dovoljno da Tesli da tržišnu kapitalizaciju od 968 milijardi dolara. Do 16 časova kada je trgovanje stalo u ponedeljak, Teslina tržišna kapitalizacija je po prvi put premašila 1 bilion dolara; akcije su zatvorene na 1.024,86 dolara po komadu, što je porast od 12,6% u jednom danu.

Musk takođe ima udeo u privatnoj kompaniji za istraživanje svemira Spejs-Eks, koja bi sledećeg meseca mogla da pokuša da izvrši prvo orbitalno lansiranje svoje nove rakete zvezdanog broda. Investitori su posao nedavno procenili na 74 milijarde dolara, nakon februarskog kruga finansiranja. Na sekundarnom tržištu se navodno nedavno trgovalo akcijama na 100 milijardi dolara.

Musk je pretekao Džefa Bezosa da postane najbogatija osoba na svetu u septembru i od tada se više nije osvrnuo. U to vreme, šalio se Forbsu o tome da je poslao srebrnu medalju osnivaču Amazona i rivalskom svemirskom milijarderu (a onda je poslao Bezosu emodži za srebrnu medalju na Tviteru). Bezosovo bogatstvo je u ponedeljak palo za milijardu dolara pošto su akcije Amazona oslabile uoči izveštaja o zaradi u trećem kvartalu; jaz između dvojice muškaraca se proširio na više od 62 milijarde dolara; Bezos je završio dan vredan 193 milijarde dolara. Kada su akcije Amazona dostigle vrhunac ranije ove godine u julu, tehnološki mogul iz Sijetla vredeo je procenjenih 222 milijarde dolara.

Pandemija je pogoršala razlike u prihodima u SAD, a najbogatiji sloj društva postaje bogatiji nego ikada ranije. Između januara 2020. i aprila 2021., američki milijarderi su postali bogatiji za oko 1,2 biliona dolara. U dolarima, Mask je bio najveći dobitnik od svih njih. Pre dve godine, Forbs je procenio njegovu neto vrednost na 19,9 milijardi dolara – manje od jedne desetine onoga što vredi danas.

Hercov ugovor predstavlja najveću narudžbu električnih vozila ikada i doneće Tesli oko 4,2 milijarde dolara prihoda, navodi Blumberg. Ova vest stiže samo četiri meseca nakon što je vekovima stara agencija za iznajmljivanje, koja je počela da iznajmljuje automobile Ford Model T 1918. godine, otkupljena iz stečaja. Herc kaže da će Teslin model 3 biti dostupan za iznajmljivanje u velikim američkim i evropskim gradovima do početka novembra, navodi se u saopštenju za javnost. Hercove akcije su takođe skočile na vesti u ponedeljak, na zatvanju zabeleživši rast od 9% na 27 dolara po akciji.

Države bez svemirskog programa, medijske i turističke kompanije, preduzetnici i investitori, svi će imati mesto na "Orbitalnom grebenu".

Džef Bezos (57), drugi najbogatiji čovek na svetu, najavio je da će do kraja ove decenije izgraditi prvu privatnu svemirsku stanicu! Vlasnik kompanije "Blu oridžin" i osnivač "Amazona" izjavio je da će svemirska stanica "Orbitalni greben" biti biznis-park i otvorena za turiste.

Nove mogućnosti

Stanica će biti lansirana u svemir pomoću rakete "Nju Glen" i imaće kapacitet da primi deset osoba, baš kao i Međunarodna svemirska stanica, koja kruži u Zemljinoj orbiti od 1998. Partneri Bezosu u ovom ambicioznom projektu biće "Boing" i startap "Sijera spejs".

- Više od 60 godina NASA i druge svemirske agencije razvijale su orbitalne svemirske letove i okruženje omogućivši nam komercijalne letove u svemir u ovoj deceniji - rekao je Brent Šervud, jedan od direktora u kompaniji "Blu oridžin".

Astronautkinja Džanet Kavandi, koja je u uniformi NASA tri puta letela u svemir i koja je predsednica kompanije "Sijera spejs", poručila je da će ovaj projekat pomoći da se kosmos otvori za komercijalna istraživanja, proizvodnju i turizam. Stanica "Orbitalni greben" trebalo bi da bude "park za mešovite poslovne potrebe". Trebalo bi da obezbedi infrastrukturu potrebnu za privredne aktivnosti i otvaranja novih tržišta u svemiru. - Svemirske agencije, visokotehnološki konzorcijumi, suverene države bez svemirskog programa, medijske i turističke kompanije, preduzetnici, investitori i oni koji su okrenuti budućnosti, svi imaju svoje mesto na "Orbitalnom grebenu" - saopštila je kompanija "Blu oridžin".

Uspešni letovi

Bezosova kompanija je već privukla veliku pažnju organizujući dva turistička leta u svemir. U prvom letu do ivice kosmosa u ekipi je bila Voli Fank (82), avijatičarka, i time je postala najstarija žena koja je boravila u svemiru. U drugom uspešnom letu nekoliko meseci kasnije oboren je novi rekord - put zvezda je leteo Vilijam Šatner (90), poznatiji kao Kapetan Kirk iz "Zvezdanih staza", koji je postao najstarija osoba koja je letela u svemir.

Spejs-Eks ima neke probleme sa toaletom u svojim kapsulama koje mora da reši pre nego što lansira još četiri astronauta.

Kompanija i NASA žele da se uvere da curenje toaleta neće ugroziti kapsulu koja se lansira u nedelju rano iz svemirskog centra Kenedi ili neku drugu koja je parkirana na Međunarodnoj svemirskoj stanici od aprila.

Tokom prvog privatnog leta kompanije Spejs-Eks prošlog meseca, cev se odlepila, prosuvši urin po ventilatorima i ispod poda, rekao je Vilijam Gerstenmajer, potpredsednik Spejs-Eksa koji je nekada radio za NASA. Isti problem je nedavno otkriven unutar kapsule Dragon na svemirskoj stanici, rekao je on novinarima u ponedeljak uveče.

Kao trajno rešenje, Space-Eks je zavario cev za ispiranje urina koja se nalazi unutar najnovije kapsule kompanije, koju je američko-nemačka posada nazvala Endurance. NASA još nije završila sa pregledom popravke u poslednjem trenutku.

Što se tiče Zmajeve kapsule u orbiti, ispod podnih ploča nakupilo se manje urina od one koja je nosila milijardera i još trojicu na trodnevnom letu, rekao je Gerstenmajer. To je zato što je posada predvođena NASA provela samo jedan dan živeći u njoj pre nego što je stigla na svemirsku stanicu.

Spejs-Eks sprovodi testove kako bi se uverio da prosuta tečnost nije oslabila kapsulu u orbiti tokom proteklih šest meseci, rekao je Gerstenmajer. Svako strukturno oštećenje moglo bi da ugrozi astronaute tokom njihovog povratka na Zemlju sledećeg meseca. Konačni testovi bi trebalo da budu završeni kasnije ove nedelje, napomenuo je on.

Ovo će biti četvrto lansiranje NASA astronauta Spejs-Eks i ukupno peti putnički let. NASA se obratila Space-Eks i Boingu za transport posade do i sa svemirske stanice, nakon penzionisanja flote šatlova 2011. Američki astronauti su se vozili na ruskim raketama sve dok Spejs-Eks nije preuzeo posao prošle godine. 

TRKA ZA TAKSIJE KOJI LETE IZNAD GLAVA JE UVELIKO POCELA. TRKA ZA OSVAJANJE SVEMIRA TRAJE VEC DECENIJAMA. I JEDNO I DRUGO  POLAKO POSTAJU REALNOST. A MISLILI SMO DA JE SVE TO FIKCIJA. ZNAM, NE VERUJETE DOK NE VIDITE. PA IPAK OTVORITE MALO UM. NISMO VEROVALI MNOGO TOGA ,A TEHNOLOGIJA NAS UVEK UVERI DA MOZE SVE DA POSTANE REALNOST I OBRNUTO!

у Нема коментара:

недеља, 31. октобар 2021.

NIJE SVAKA BUNDEVA KOCIJA

 IMA MNOGO ASOCIJACIJA NA BUNDEVU NA DANASNJI DAN ( NOC). I DANAS CEMO SAMO O BUNDEVAMA U SLUZBI HORORA  IMAGIJE ,A ME O SLATKIM 'BUNDEVARAMA". I ZAMISLITE SAMO BUNDEVU OD 600 KG KAKO VAS JURI NIZ SOKAK! MA SAMO ZAMISLITE.SAD OPET U BAJCI PEPELJUGA MORA DA JE BILA BAS TA BUNDEVA DA BI SE STVORILA RASKOSNA KOCIJA.  I ETO MAGIJE OKO JEDNE OBICNE BUNDEVE!

Pa hajdemo redom. Kako je bas bundeva odabrana da bude znak prepoznavanja Halovina.

Zbog svoje lukavosti, domišljatosti, ali pre svega tvrdičluka, izvesni Džek za koga legenda kaže da je živeo u Irskoj u neka pradavna vremena, dobio je nadimak “škrti”. Bio je toliko lukav da je jednom, kaže priča, uspeo da prevari i samog đavola.

Naime, đavo je došao da testira Džekovo lukavstvo. Počeli su zajedno da piju. Ostajući dosledan svom nadimku “škrti” Džek nije hteo da plati za piće pa je naterao đavola da se pretvori u novčić i on plati. Onda ga je Džek brzo stavio u džep u kojem je bio srebrni krst zbog kojeg đavo više nije mogao da se vrati u svoj oblik.

Tek nakon što je đavo Džeku obećao da mu neće smetati godinu dana i da, ukoliko Džek umre, neće tražiti njegovu dušu, ovaj ga je pustio.

Nakon godinu dana, đavo je došao po svoje. Međutim, i Džek je bio spreman. Zamolio je đavola da mu uzbere voće sa drveta. Kada se ovaj popeo, Džek je na kori stabla nacrtao krst, tako da ga Đavo ponovno nije mogao dohvatiti sve dok nije obećao da ga neće uznemiravati narednih 10 godina.

Ipak, ubrzo posle toga Džek je umro. Bog tako lukavog i opasnog čoveka nije želeo u raju, pa je Džek završio pre vratima pakla. Tamo ga je dočekao đavo koji je, održavši svoje obećanje, odbio Džekovu dušu i poslao ga da zauvek luta između svetova plašeći ljude i opominjući ih da se ne igraju sa silama koje ne razumeju i ne mogu da pobede.

Pre nego što je prognan, Džek je od đavola dobio samo grumen užarenog uglja. Džek je u džepu imao repu  , koju je izdubio i stavio u nju ugalj. 

U Irskoj i Škotskoj, odakle originalno potiče legenda o Džeku O’Lanternu, ljudi su od davnina počeli da prave svoje verzije lampiona razbareći strašna lica u paradajza ili krompiru. Stavljali su ih u prozore ili ispred vrata kako bi oterali “pravog” Džeka škrticu i druge luta zle duhove. U Engleskoj, dube repe.

Imigranti iz ovih krajeva su legendu o Džeku preneli u Ameriku. Ubrzo su otkrili bundeve koje su u vekovima koji su usledili postale sinonim za Noć veštica. Za Noć veštica veoma je prepoznatiljiva i bundeva kojoj su izdubljene rupe u obliku očiju, nosa i usta i sveća koja ih osvetljava iznutra. Verujući da je glava najmoćniji deo tela, Kelti su stavljali "glavu“ povrća na sveću kako bi otklonili sujeverje.

 

Maštovito i kreativno dekorisane bundeve su zaštitni znak Noći veštica

– Boje ovog praznika su narandžasta i crna, prva kao simbol snage i žetve, a druga kao simbol smrti i tame.

– U Alabami nije dozvoljeno kostimiranje u sveštenika.

– Najveća povorka u čast ovog praznika se tradicionalno organizuje u Njujorku. Broji preko 50,000 učesnika i oko dva miliona gledalaca.

– U Holivudu morate da platite kaznu u iznosu od $1,000 ukoliko se usudite da ponesete omču, pa makar ona bila deo vašeg kostima.

– Verovanje kaže da ukoliko na ovaj dan vidite pauka, to je duša voljene osobe koja vas čuva.

– Pun mesec na Noć veštica je izuzetno retka pojava. Predviđa se da će se to dogoditi 31.10.2020.

– Prema verovanju Irska je mesto rođenja ovog praznika.

– Slavni iluzionista Hudini (Harry Houdini) je umro na Noć veštica.

– Skupljanje slatkiša na ovaj praznik prvi put je pomenuto u dokumentima iz 1927. godine u Kanadi.

– Iracionalni strah od Noći veštica se naziva šamhainofobija.

– Mnogi azili za životinje zabranjuju udomljavanje crnih mačaka na ovaj dan zbog straha da će biti mučene ili žrtvovane.

– Najveća bundeva na svetu imala je težinu od 843 kilograma.

– Noć veštica je drugi praznik posle Božića sa najvećim komercijalnim uspehom.

– Najomiljenija čokoladica u ovom danu je Snikers.

– U početku su se rezbarile repe, a tek kasnije na njihovo mesto su došle popularne bundeve.

– Boston drži rekord u najvećem broju osvetljenih bundeva u isto vreme – čak 30,128 bundeva.

– Čak 86% američke populacije ukrašava svoje domove u duhu ovog praznika.

– Najpopularniji kostimi za odrasle su veštica, vampir, pirat i mačka.

– Najpopularniji dečiji kostimi su princeza, veštica i spajdermen.

– Prema jednom istraživanju, 11,5% ispitanika će kostimirati i svoje ljubimce.

– U Americi se prosečno potroši tri milijarde dolara godišnje na kostim za Noć veštica.

– Uklete kuće su turistička atrakcija koja Americi donosi prihode od pola milijarde dolara.

 Stvarni dogadjaji koji su se desili na Noc vestica:

Hari Hudini je umro nakon što ga je student udario pesnicom u stomak

Poznati mađioničar Hari Hudini tvrdio je da može da primi udarac u stomak, a da ne padne na zemlju, pa je tako 22. oktobra 1926. student sa Univerziteta McGill prihvatio njegov izazov. Iako se navodno pripremio, četiri udarca koja je primio ostavila su ga u neverovatnim bolovima. Nakon dva dana patnje, Hudini je odlučio da zatraži medicinsku pomoć, ali je do tada patio od jake groznice i akutne upale slepog creva. Prkoseći naredbama lekara, on je nastavio da nastupa umesto da se podvrgne preporučenoj hitnoj operaciji. Nakon jednog od njegovih nastupa kad su se zavese zatvorile, Hudini se srušio. Uprkos otklanjanja slepog creva, Hudini je preminuo na Noć veštica, okružen porodicom.

Nestala bez traga

Do danas niko ne zna šta se desilo sa Hjun Jong “Sindi” Song, 39-godišnjom studentkinjom Penn State Univerziteta koja je bez traga nestala nakon što je napustila zabavu povodom Noći veštica posle ponoći 2001. godine. Sindi je navratila kod prijatelja u ranim jutarnjim satima, još uvek obučena u svoj kostim, i prihvatila da je on odveze kući oko 4:00 ujutru. Blago pijana, Sindi je uspela da uđe u svoj dom i ostavi svoje stvari, uključujući njen ruksak i mobilni telefon. Sklinula je čak i svoje veštačke trepavice. Šta se desilo nakon toga ostaje misterija, jer Sindi više nikada nije viđena. Istražitelji nisu pronašli nikakve dokaze koji bi otkrili šta se dogodilo sa Sindi, kao i nikakve aktivnosti na njenim kreditnim karticama ili mobilnom telefonu nakon njenog nestanka. Slučaj je na kraju zastareo zbog manjka dokaza i još uvek nije razrešen.

Otrovne bombone

Ovo je noćna mora svakog roditelja! Jedna od priča o Noći veštica koja je potpomogla da se ovaj strah raširi bilo je ubistvo Timotija O’Brajena 1974. godine. Tadašnji osmogodišnjak iz Dir Parka u Teksasu umro je u Noći veštica nakon što je pojeo otrovne bombone. Ovaj zločin postaje još užasniji kada se otkrila činjenica da počinilac nije bio neko od komšija, već dečakov otac, koji je želeo da unovči životno osiguranje svog sina.

Kostim ubice

Godina je bila 1957. Noć veštica. Par se spremao za spavanje kada je neko zazvonio na vrata. Bilo je kasno, ali muž je ipak otvorio vrata, spreman da podeli još slatkiša. Umesto toga, odrasla osoba sa maskom pucala mu je u grudi i ubila ga. Ispostavilo se da je ubica bila devojka žene koja je imala aferu sa njegovom ženom.

Nestanak deteta

Na dan Noć veštica 1955. godine, Merilin Daman otišla je na sajam hrane na Long Ajlendu kako bi obavila kupovinu. Sa sobom je povela svoje dvoje dece, dvogodišnjeg Stivena i sedmomesečnu Pamelu. Rekavši Stivenu da bude dobar i da pazi na svoju malu sestru, ostavila je decu napolju dok je na kratko otišla u kupovinu. Vratila se deset minuta kasnije i otkrila da su joj deca nestala, sa sve kolicima u kojima je mala Pamela bila. Kolica, sa nepovređenom sedmomesečnom Pamelom, pronađena su nedaleko od prodavnice,

Praznici na ledu”

Na dan Noći veštica 1963. godine, sajam države Indijane održao je predstavu po imenu „Praznici na ledu” kojoj je prisustvovalo na hiljade ljudi. Međutim, veliko finale predstave nije se završilo onako kako su svi očekivali: bez znanja organizatora u jednom delu sajma, propan gas je curio iz obližnjeg rezervoara u slabo provetrenu prostoriju. Tokom završnog čina nazvanog „Mardis Gras”, propan gas se zapalio, što je dovelo do stravične eksplozije. Poginule su 74 osobe, a ranjeno je još 400 ljudi!

 

Ubistvo koje je predvideo serijski ubica

David Berkovitz postao je poznat javnosti 1970-ih kao serijski ubica, poznatiji kao „Samov sin”. Berkovitz je bio zatvoren kada su 39-godišnji Ronald Sisman i 20-godišnja Elizabet Platzman pretučeni i ubijeni iz vatrenog oružja u njihovom domu na Menhetnu u ranim jutarnjim satima na Noć veštica 1981. godine. Jedan zatvorenik je tvrdio da mu je David ranije rekao da jedan kult planira da izvede upravo takav masakr. Berkovitz je navodno čak mogao da opiše do detalja stan u kom su žrtve pronađene – ali policija nije imala dovoljno dokaza da ga tereti za umešanost u ubistva, koja još uvek nisu razređena. ali policija nikada nije uspjela da pronađe Stivena. Šta mu se dogodilo tog dana ostaje misterija.

 

Zastrašujuća dekoracija na drvetu

Da je 2005. godine postojala nagrada za najmorbidniji ukras za Noć veštica, otišla bi „dekoraciji” koja je visila na drvetu u malom gradicu u državi Delaver, SAD. Ljudi su satima prolazili pored tela koje je visilo na drvetu, diveći mu se, misleći da je to samo još jedna odlična dekoracija za Noć veštica. Nažalost, ispostavilo se da je telo bilo pravo. Policija je kasnije utvrdila da se radi o lokalnoj ženi koja je izvršila samoubistvo prethodne noći.

MORAM JA DA ISPOSTUJEM OVE MISTERIJE POVODOM  NOCI VESTICA. .ZATO STO SU ONE ISPRED DANA MRTVIH.  MORAM DA ISPOSTUJEM PRICU O VESTICAMA ( EVO I CERKA MAJKLA DZEKSONA JE VESTICA) . UOPSTENO NOC VESTICA JE PRICA O KRUGU ZIVOTA DAN I NOC ,ZIVOT  I SMRT.  MOZDA I IMA SMISLA SLAVITI IH! A MISTERIJA , URGANE LEGENDE, TEORIJE ZAVERE SU UVEK DOBRODOSLE. TREBA NAM MNOGO GIMNASTIKE ZA MOZGOVE DA NE BI SKROZ ZAKRZLJALI JER NAS BOMBARDUJU SA MILIONIMA INFORMACIJA KOJE NE MOZEMO DA PROVERIMO. PA ZATO DRZIMO SE POMENUTIH BUNDEVA I KOCIJA I MISTERIJA, HORORA. JER STRAH JE NAJJACI POKRETAC!

у Нема коментара:

петак, 29. октобар 2021.

UBISTVO JE UBISTVO

 ETO OVIH DAA CUVENI HOLIVUDSKI GLUMAC UBIO JE NA SIMANJU REDITELJKU IZ PISTOLJA - SLUCAJNO?! LOVCI U LOVU UBIJU NEKOG SLUCAJNO?! UBISTVO IZ NEHATA JE SVAKAKO SLUCAJNO! STO NIKAKO NE ZNACI DA UBISTVO NIJE UBISTVO. JER ISHOD JE SMRT NEKOG LJUDSKOG BICA. E SAD PO CEMU SE OVA UBISTVA RAZLIKUJU OD ONIH SVIREPIH SEM SAME SVIREPOSTI? PA PO KAZNI! I KOJA BI TO KAZNA U STVARI BILA PRIMERENA. JER PO MOM MISLJENJU AKO NEKO NIJE ZAISTA ZELEO DA UBIJE NEKOGA VALJDA GA NJEGOVA SAVEST PROGONI DO KRAJA ZIVOTA I VECE KAZNE NEMA!

Američki mediji prenose da postoji snimak jezivog incidenta, u kojem je Boldvin pucao iz pištolja koji je trebalo da bude napunjen ćorcima. U oružju je bio pravi metak, koji je najpre prošao Halini kroz grudi a zatim pogodio Suzu koji je stajao iza nje. Scenski pištolj iz kojeg je ubijena filmska snimateljka i ranjen režiser na setu novog filma Aleka Boldvina imao je jedan pravi metak, saopštio je sindikat radnika Holivuda u dopisu svojim članovima.

Policija je potvrdila da možda postoji snimak incidenta, koji bi dalje rasvetlio okolnosti smrti Haline i ranjavanja Džoela.

"Znamo da se incident dogodio na setu, i trenutno istražujemo da li su samo uvežbavali scenu, ili su kamere bile uključene i snimanje u toku", rekao je šerif okruga Santa Fe, Huan Rioz.

"Glavni glumac je slučajno ispalio jedan pravi metak, koji je pogodio direktorku fotografije Halinu Hačins i režisera Džoela Suzu”, navodi se u dopisu lokalne podružnice Međunarodnog saveza pozorišnih i scenskih radnika (IATSE), što su preneli Variety i Indenpendent.

Holivudski glumac Alek Boldvin nesrećnim slučajem usmrtio je direktorku fotografije i ranio reditelja, kada je u četvrtak ispalio hitac iz scenskog pištolja na snimanju filma u Novom Meksiku, saopštile su lokalne vlasti.

Boldvin, koji je saslušan i pušten, upucao je i usmrtio Halinu Hačins, direktorku fotografije filma "Rust", i ranio Džoela Souzu, reditelja filma, na ranču Bonanca Krik, popularnoj filmskoj lokaciji južno od grada Santa Fea, navodi se u saopštenju kancelarije lokalno šerifa, prenela je agencija Rojters.Glumac se oglasio povodom nesreće na Tviteru i rekao da mu je srce slomljeno.

U toku je istraga koja će utvrditi sve okolnosti ove nesreće, a Rioz je ponovio da, za sada, nije pokrenut postupak ni protiv koga.

 

Kazne za ubistvo u lovu blaže su u odnosu na "obično" ubistvo. Neki smatraju da "lovcu ubici" i sud progleda kroz prste. Iako mnogi veruju da u ovome ima i malo istine, ubistva u lovu su uglavnom nesrećni slučajevi. U lov najčešće idu prijatelji, rođaci, kumovi... Gde ima oružja i gde se puca postoji veći rizik da neko strada, pa je zato važno da svi poštuju pravila.

Najnovija u nizu tragedija u kojoj je lovac ubio lovca desila se nedavno na području Opštine Pećinci. Policija je tada uhapsila D. Ž. (53) jer je sa lovačke čeke karabinom ubio drugog lovca.

Najčešći uzrok lovačkog ubistva iz nehata je nepažnja u rukovanju oružjem, kaže Bojan Bukovac, predsednik lovačkog Udruženja Beograd.

- Mnogo je onih koji obilaze lovišta u potrazi za sitnom divljači, fazanima, divljom plovkom... tada se najčešće dešavaju ranjavanja. Takođe, veliki je rizik i u lovu na divlje svinje. Krajem avgusta desila se tragedija u okolini Pirota u kojoj je stradao mladić iz Avganistana. Lovci su bili u čeki i kada je nešto zašuštalo u žbunju, jedan od njih je zapucao misleći da je divlja svinja. Odmah su stigli pripadnici zajedničkih snaga vojske i policije i utvrdili  da je lovac pogodio migranta koji se sa nekoliko sunarodnika krio u visokom rastinju od nadležnih - navodi Bukovac.

Dovoljan je delić sekunde da, na primer, dok lovac prelazi kanal ili nepristupačan teren oružje opali. Zato puška uvek mora da se prelomi. Po propisima lovci moraju da nose fluorescentne prsluke (žute, crvene, narandžaste), kačkete, oznake na rukavima...

Bukovac smatra da je greška to što je ukinut lovac pripravnik, jer bi svako pre nego što ozbiljno krene u lov, trebalo godinu dana da se upoznaje sa tehnikom lova, od lovno-tehničkih objekata, čeka, solišta, hranilišta, pa do upotrebe pušaka, karabina, optike.

Bukovčev kolega, Milan Kuzmanović, upravnik lovišta Beograd, smatra da su okidači nesreća u lovu nepridržavanje pravila i krivolov.

"Nema zatezanja obarača dok ne dođe do momenta pucanja. Zna se tačno kada i u šta se puca. Zabranjeno je pucati u travu koja mrda. Lovac mora tačno da vidi u šta puca", kaže Kuzmanović.

On dodaje da je jedna od mera opreza nošenje prazne puške čija je cev okrenuta ka nebu ili zemlji. Takođe, lovcima je zabranjeno da pucaju ka naseljenom mestu. Oni koji učestvuju u lovu ne smeju da napuštaju lovište kada hoće, zabranjeno je šunjanje i prikradanje.

Sa stanovišta krivičnog prava ubistvo u lovu se tretira kao lišavanje života iz nehata, kaže Milan Škulić, profesor krivično procesnog prava Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

 vo iz nehata kao privilegovani oblik ubistva.

  • Razlikuje se od osnovnog oblika KD samo prema obliku krivice
    • ovde se kao privilegujuća okolnost javlja nehat
    • intenzitet napada na zaštićeno dobro je znatno manje izražen kod nehatnog ubistva nego kod običnog
    • umišljaj i nehat toliko mogu da promene karakter i težinu kd da se više ne govori o ubistvu iz nehata
  • KD nehatnog lišenja života postoji onda kada je učinilac bio svestan da svojom radnjom (činjenjem ili nečinjenjem) može drugog da liši života, ali je olako držao da to toga neće doći ili da će to moći da spreči (svesni nehat), kao i u slučaju kada učinilac nije bio svestan da svojom radnjom nekoga može da liši života, iako je prema okolnostima pod kojima je učinio delo i prema svojim ličnim svojstvima bio dužan i mogao biti svestan te mogućnosti.
    • za postojanje je irelevantno je da li se radi o svesnom ili nesvesnom nehatu
    • vrsta nehata se mora utvrđivati da bi se izvršilo razgraničenje svesnog nehata i eventualnog umišljaja i nesvesnog nehata sa slučajem
    • svesni nehat:
      • česte situacije nepažljivog rukovanja vatrenim oružjem
        • stav sudske prakse je da čak ni u slučajevima najgrublje nepažnje kod rukovanja vatrenim oružjem nema pristanka na posledicu odnosno da nema eventualnog umišljaja
        • u psihološkom smislu ravnodušnost ne znači istovremeno i pristajanje
        • ukoliko se pristanak ne može utvrdtiti od značaja je i normativna, vrednosna ocena učinioca prema posledici
    • nesvesni nehat:
      • ako je postojala dužnost i mogućnost da se predvidi da će se svojom radnjom neko lice lišiti života
      • stvarna zabluda iz nehata – otklonjiva stvarna zabluda
      • neotklonjiva stvarna zabluda isključuje i nehatno kd
  • KD se može izvršiti i nečinjenjem
    • radi se o nepravom KD nečinjenja koje se vrši propuštanjem dužnog činjenja
    • izvršilac u tom slučaju može biti samo ono lice koje ima položaj garanta
      • koje je bilo dužno da preduzme određeno činjenje i usled čijeg propuštanja je došlo do smrti nekog lica kao posledica ovog KD
    • u odnosu na posledicu mora postojati nehat
      • npr kada je optuženi propustio da pokrije krečanu na svom neograđenom placu u koju je upalo dete i tako izgubilo život
      • opasnost za druga lica koja se mogla i morala otkloniti određenim delovanjem
  •  većina kvalifikatornih okolnosti iz člana 114 (teško ubistvo) je nespojivo sa postojanjem nehata jer zahtevaju umišljaj
    • izuzetak: moguće je zamisliti ubistvo iz nehata službenog ili vojnog lica pri vršenju službene dužnosti ili ubistvo deteta ili bremenite žene
      • u tom slučaju te bi se oklonosti uzele u obzir prilikom odmeravanja kazne kao otežavajuće, iako se radi o nehatnom delu, jer one objektivno delo čine težim
  • kod krivičnih dela kvalifikovanih težom posledicom, kada mora postojati nehat u odnosu na težu posledicu iz koje proizađe smrt nekog lica .Dela se ne kvalifikuju kao nehatno lišenje života već prema odgovarajućim odredbama kojima su propisana ta krivična dela. 
  • Mozda smo malo razjasnili pricu o slucajnim ubistvima. Namaerno nisam pominjala onu najstrasniju kad dete ubije dete jer roditelj nije sklonio napunjen pistolj.
  • I STA VREDI POSLE PRICATI O NECEMU KAD SE VEC DOGODI.  SVAKO UBISTVO JE UBISTVO. POD KOJIM GOD OKOLNISTIMA SE DESILO. CAK I KAD SE BRANITE OD NASILNIKA ( BIO ON VAS PARTNER, SIN, OTAC ,NEPOZNATA  OSOBA) KAD BRANITE NECIJI ZIVOT , KADA UCESTVUJETE U SAOBRACAJNOJ NESRECI. LES OSTAJE LES. I ON JE TAMO JER STE VI BILI U TOM MOMENTU TAMO. I TO  JE TO.  KAZNA KOJU DOBIJETE MOZDA JE PRAVEDNA ILI NIJE ,ZAVISI S KOJE TACKE SE GLEDA ( RODBINE ZRTVE) ILI (VASE RODBINE) . KAKO GOD BILO SAVEST VAM NECE DATI MIRA STO STE NEKOM ODUZELI ZIVOT. JER VAMA SE TO DESILO SLUCAJNO. UBICAM SE TO NE DESAVA SLUCAJNO PA IH SAVEST NE MOZE PROGONITI.
  • ZATO PAZITE SE LJUDI. SVAKI MOMENAT NEPAZNJE I VELIKOG BESA MOZE DOVESTI DO NESRECE SA SMRTNIM ISHODOM. POKUSAJTE DA  TO IZBEGNETE PO SVAKU CENU!


у Нема коментара:

среда, 27. октобар 2021.

OBUKA O RODITELJSTVU

 GDE SE JOS RODITELJI OBUCAVAJU KAKO DA BUDU RODITELJI? U KINI! U KINI U KOJOJ  JE I DALJE KOMUNIZAM, GDE IMA NAJVISE MILIJARDERA I GDE SE SMRTNA KAZNA PRENOSI 'UZIVO' NA TV-U! SPECIFICNA JE KINA. I NE ZNAM KOLIKO SAM PUTA PISALA O NJOJ. I NIKAD NIJE DOSTA. NAJMNOGOLJUDNIJA ,NAJSTARIJA, NAJTRADICIONALNIJA,NAJMISTERIOZNIJA I MILIJARDU NAJ, NAJ ZA KINU. 

Ovaj put o jednoj temi koja nas sve muci? Da li smo dobri roditelji? I sta je u stvari dobar roditelj? Onaj kome je dete "dobro" po standardima zajednice ili koje je postalo dobar i posten covek po standardima porodice? Ali i otone drugi put. Sad bukvalno odgovor na pitanje : Da li treba kazniti roditelje zbog ponasanja dece? Kineski zakon  kaze ; DA!

 Kina planira da uvede zakon prema kome roditelji biti kažnjeni ako njihova maloletna deca počine "ozbiljne prekršaje" ili zločine.

Prema avgustovskom nacrtu zakona o unapređenju porodičnog obrazovanja, roditeljima će biti izrečena opomena ili naređeno da prođu obuku o roditeljstvu ako se njihova maloletna deca loše ponašaju.

"Postoji mnogo razloga zbog kojih se mladi ponašaju loše, a nedovoljno ili neodgovarajuće porodično obrazovanje ključni je uzrok", izjavio je Zang Tievei, portparol Komisije za zakonodavna pitanja Nacionalnog narodnog kongresa, kineskog parlamentarnog tela.

Zakon je najnoviji napor u široj inicijativi Komunističke partije da povede mlađe generacije Kine na ono što smatra zdravim razvojnim putem, bez beskrajnih privatnih časova, zavisnosti od igara i haosa obožavanja slavnih ličnosti.

Novi nacrt zakona trenutno razmatra Stalni komitet Nacionalnog narodnog kongresa, rekao je Zang u ponedeljak. Najnoviji nacrt nije objavljen, ali je portparol rekao da je revidiran kako bi uključio klauzule o zakonskim obavezama roditelja da spreče decu da preuzmu previše akademskih obaveza ili da postanu zavisni od interneta.

Od roditelja će se zahtevati da razumno upravljaju vremenom za učenje, odmor i zabavu maloletnika, rekao je on, dodajući da će novi zakon pomoći roditeljskoj anksioznosti u podizanju dece i opremiti ih „naučnim“ metodama porodičnog obrazovanja. Predloženi zakon bi takođe sprečio nasilno zlostavljanje dece kao netačan način porodičnog obrazovanja, rekao je Zang.

Većina zemalja ima zakone koji od roditelja zahtevaju da svojoj deci obezbede odgovarajuću negu i obrazovanje. Određene zemlje, uključujući Sjedinjene Države i Kanadu, imaju zakone o roditeljskoj odgovornosti prema kojima su roditelji ili zakonski staratelji finansijski odgovorni za namerne povrede ili štetu koju su prouzrokovala njihova deca.

Međutim, predstojeći kineski zakon o porodičnom obrazovanju nastoji da ohrabri roditelje da obrazuju svoju decu na specifičnije načine, koje država podržava.

Nacrt zakona kaže da porodično obrazovanje treba da promoviše tradicionalnu kinesku kulturu i revolucionarnu kulturu stranke. Roditelji bi trebalo da kažu maloletnicima da vole Partiju, poštuju starije i vode štedljiv način života, na način koji „kombinuje strogost i nežnost“, kako stoji u nacrtu.

Predloženi zakon takođe zahteva od lokalnih samouprava da napišu priručnike o roditeljstvu i obuče nastavnike porodičnog obrazovanja koji će ljudima govoriti kako da odgajaju svoju decu.

 

Roditelji imaju ogroman uticaj na život svoje dece, od najranijih dana života, od učenja govora, hoda i osnovnih životnih navika, preko učenja moralnih vrednosti i načela, podsticanja školskog rada i sportskog duha pa sve do modelovanja različitih oblika ponašanja (zapamtite, deca rade ono što vi radite, ne kako vi kažete). Uticaj roditelja najveći je do polaska u školu, nakon čega na snagu stupa i uticaj škole, učitelja i vršnjaka. Zbog toga je jako važno da roditelji u prvih šest godina obave najveći deo posla koji se tiče vaspitavanja deteta i usmeravanja da bude ono što jeste. Naravno posao se tu ne završava, već se samom oblikovanju deteta priključuju i novi autoriteti.

Iako većina roditelja i pre rođenja deteta ima u glavi određena očekivanja kakvo njihovo dete treba da bude i možda želi da dete usmerava baš u tom smeru koji za njega smatra najboljim, posao roditelja nije da umesto svog deteta odabere put kojim će ono ići. Posao roditelja je da deci pruže sigurnu bazu, u vidu podrške, razumevanja i ljubavi kojoj će dete uvek moći da se vraća, ali koja mu je ujedno i odskočna daska ka svetu nezavisnosti i odabira svog sopstvenog životnog puta. Tačnije, roditelj detetu treba da pruži ljubav koja mu je daje vetar u leđa da bude ono što jeste. Svako dete na svet dolazi sa sopstvenim temperamentom, osobinama i potencijalima, i potrebno je prihvatiti ga kao takvo i omogućiti mu da te svoje potencijale razvije.

U današnjem vremenu sve se brzo menja, pa se tako promenio i način na koji roditelji vaspitavaju decu. Pojavljuju se novi stilovi, novi saveti, a u nekim privilegovanim krugovima roditeljstvo je postalo takmičarski sport. Na decu se gleda kao na ljubimce koji treba da donesu što više nagrada, idu na što više treninga i takmičenja, znaju što više jezika, itd. Međutim, kao što su naučna istraživanja potvrdila dečje razvojne potrebe nisu se promenile. One su relativno stabilne kroz istoriju.. Te razvojne potrebe su: potreba za sigurnošću, strukturom, podrškom i ljubavlju.


Кako će roditelji odgovoriti na ove potrebe zavisi od mnogo faktora, pre svega od ličnosti roditelja, ali i od ličnosti deteta, kao i od drugih životnih okolnosti. Dakle, ne postoji jedinstven recept o tome kako dobro roditeljstvo izgleda. Međutim, ono što je poznato i šta se zna jeste šta je to poželjno za dobro roditeljstvo, kao i to šta ne bi trebalo raditi. Pre nego što dođemo do tih poželjnih karakteristika dobrog roditeljstva, videćemo koji su to negativni roditeljski stilovi, koji nisu u najboljem interesu dece. Postoje tipični roditeljski stilovi koji se negativno odražavaju na dečji razvoj i otežavaju razvoj nezavisnosti kod dece. Ti stilovi su poznati kao: preterano kritički, prezaštićujući, nedosledan, svađalački nastrojen, neuključen i nezainteresovan, previše organizovan, emocionalno gladan i zavistan. Sada ćemo videti kako izgleda svaki od ovih negativnih roditeljskih stilova i kako utiče na dečji razvoj:

Preterano kritički orijentisani roditelji skloni su verbalnim iskazima ili ponašanju koji detetu šalje poruke, poput: Glup(a) si i nikada ništa nećeš postići!, Nesposoban(a) si! ili Zar nikad ništa ne možeš da uradiš kako treba?! i slično. Deca koja odrastaju uz ovakve poruke, počinju vrlo rano da sumnjaju u sebe i svoje sposobnosti, brinu da će napraviti grešku, plaču kada dobiju lošu ocenu i na kraju počinju da veruju da ništa ne umeju da urade kako treba. Ona usvajaju ove kritikujuće reči za sebe ili druge. Odrastaju u osobe koje su samokritične, koje nikad nisu zadovoljne postignutim i uvek u svemu traže grešku.Naravno, ovde ne navodimo da decu uopšte ne treba kritikovati. Кritika je u redu kada je konstruktivna i kada je opravdana. Međutim, jako je važno da kritiku nikad ne upućujemo na dečje biće, već na njegovo ponašnje (ovo pravilo važi i u odnosu sa odraslima). Šta to znači? To znači da kada se obraćamo detetu koje nije uradilo domaći ili počistilo svoju sobu, kritiku Lenj si i neodgovoran!,  preformulišemo tako da se ona odnosi na ponašanje, na primer, Tvoje ponašanje je jako neodgovorno, jer nisi sredio svoju sobu iako smo se dogovorili da ćeš to uraditi. Ukoliko želimo da konstruktivna kritika ispuni svoj cilj, onda je dobro da u nastavku kritike koja je upućena na ponašanje, dodamo i neku pohvalu kako bi dete uvidelo da postoji i nešto što je kod njega dobro. Na primer, Ne sviđa mi se što se ponašaš neodgovorno i ne ispunjavaš svoje školske obaveze, a znam da si pametan i da bi to mogao da uradiš bez problema.ada se kritika formuliše tako da je usmerena na ponašanje, detetu se ostavlja mogućnost da se promeni, jer se ponašanje menja i postoji mnogo načina na koje se ono može promeniti, tako da odgovori deteta mogu biti najrazličitiji.  Takođe, dete dobija poruku da je ponašanje to koje je loše, a ne ono samo. U suprotnom, kada je kritika usmerena na dete kao osobu, kod dece se uglavnom javljaju dva odgovora, prihvatanje i negiranje. Odnosno na kritiku Lenj si i neodgovoran, dete može da odreaguje prihvatanjem i da kaže Ok, ja sam takav i da nastavi da se ponaša u skladu sa tim, ili da kaže Ne, ja nisam takav i da uđe u sukob sa roditeljima. U svakom slučaju, dete nema mnogo opcija i rešenja šta da uradi sa tako formulisanom porukom. Кada jednom prihvati da je takvo, na primer neodgovorno i lenjo, ono tako počinje i da se ponaša, radi stvari, donosi odluke i izbore koji to potvrđujuPrezaštićujući roditelji prepoznatljivi su po izjavama Uradiću ja to umesto tebe, Ne brini, ja ću se pobrinuti za sve, Nemoj ti da se mučiš, mama (tata) će  ili Obuci se, hladno mi je itd. Pored ovakvih izjava, ove roditelje i karakteriše takvo ponašanje da uglavnom sve rade umesto svoje dece, čak i kad ona to ne traže od njih. Deca ovakvih roditelja su najčešće vrlo anksiozna, krhka, uplašena i povučena, sa niskim samopouzdanjem. Slušajući ove poruke tokom odrastanja ona najčešće za sebe pomisle da nisu sposobna ništa sama da urade i stalno im je potrbena neka druga osoba koja će raditi stvari umesto njih. Кao odrasle osobe, ova deca ispoljavaju „lepljivost“ u svojim odnosima (idu od veze do veze u potrazi za partnerima koji će ih štititi i brinuti o njima kao što su to radili roditelji), zahtevaju veliku količinu pažnje, nesigurni su ili odlaze u drugu krajnost i odbijaju bilo koji vid pomoći.Nedosledni roditelji su onaj tip roditelja koji danas imaju jedan stav, a narednog dana sasvim suprotan. U utorak, na primer, ovaj roditelj će reći Brinem za tebe. Moraš doći kući na vreme, da bi u sredu izjavio/la Ne zanima me šta radiš; samo me ostavi na miru. Ili ukoliko su mlađa deca u pitanju ta nedoslednost može se ogledati u tome što će jednog dana detetu biti dozvoljeno da se igra u bašti, dok će već narednog dobiti kaznu zato što je to uradilo. Deca ovih roditelja osećaju se nesigurno, često proveravaju druge pokušavajući da otkriju šta drugi misle ili osećaju. Ova deca su uglavnom uplašena i biraju da ne rade ništa, jer nisu sigurna šta se od njih očekuje. Vremenom nauče da budu neupadljiva i povučena, sa nespretnim socijalnim veštinama. Odrastaju u nesigurne osobe, koje neprestano tragaju za neverbalnim znakovima kako bi razumeli druge ljude. Često tumače i interpretiraju ponašanje drugih osoba. Ponašaju se na sličan način kao svoji roditelji, stalno menjaju svoja očekivanja od drugih osoba, pa zbog toga često mogu biti opaženi kao nepravedni u svojim zahtevima.

Roditelji svađalice često manifestuju međusobno neslaganje, kao i nesuglasnice sa drugim ljudima. Njihove rasprave mogu biti prilično glasne, čak i u vidu uvreda i psovki, mogu biti tihe, ljutite, ponekad racionalne, surove, sarkastične, ali nikada zabavne. Disuksija se može povesti u vezi sa poslom, obrazovanjem, novcem, slobodnim vremenom, seksom, vaspitanjem, odgojem dece – tačnije u vezi sa svim. Oba roditelja mogu zauzeti oprečno i protivurečno stanovište u pogledu života. Deca ovih roditelja uglavnom su užasnuta prilično bučnim glasovima i manifestuju sklonost ka povlačenju pri suočavanju sa konfliktima, često osećaju strah kad se konflikti pojave. Кao odrasle osobe, ova deca unutar sebe vode bitku. Velika je verovatnoća  da će se kao odrasli prvo ponašati prema drugima na način jednog od roditelja, a zatim u maniru drugog roditelja. Oni će sami biti nedosledni u ponašanju i sami će tražiti nekog za raspravu i svađu, nezadovoljni prvenstveno sobom.


Neuključeni (nezainteresovani) roditelji pretežno su odsutni od kuće ili čak i kada su tu oni ne slušaju decu, ne dele svoja osećanja, misli i ideje. Podjednako kao što ne dele svoja osećanja, misli i ideje, nisu zainteresovani ni za misli, osećanja i ideje deteta i ne daju prostora detetu da se izrazi. Izoluju se u određenu prostoriju ili aktivnost uz reči Ne uznemiravaj me, zauzet/a sam. U najekstremnijem slučaju su rasejani, zaboravljaju rođendane, koliko im deca imaju godina, zaboravljaju da odu po dete u školu i slično. Deca ovih roditelja su usamljena i tužna, kako od roditelja ne dobijaju adekvatnu pažnju ona počinju da se ponašaju neadekvatno (tuku se, lažu, kradu, beže iz škole…) kako bi privukla bilo kakvu pažnju, vodeći se načelom „bolje i negativna pažnja, nego nikakva“. Na ovaj način, usamljenost i tugu zamenjuju i prikrivaju agresivnim ponašanjem, u najekstremnijim slučajevima delikventnim ponašanjem, jer često u grupi vršanjaka delikvenata pronađu podršku i prihvaćenost koju nisu imala kod kuće.Кao odrasle osobe, uglavnom su distancirane, povučene i neuključene. Plaše se bliskosti iako zapravo čeznu za njom.

Superorganizovani roditelji konstanto obrađuju podatke, retko pokazuju toplinu i impulsivnost. Nisu ni kritički nastrojeni, a ni brižni. Deca ovih roditelja obično pokazuju obrazac buntovničkog ponašanja, ravnodušnosti ili popustljivosti i pokoravanja prema organizaciji. Dakle, deca se mogu pobuniti protiv organizovanosti svojih roditelja i stalno ulaziti u konflikt s njima i namerno ih provocirati. Često se taj bunt može videti kroz neurednu dečiju sobu. Mogu biti ravnodušni, neispunjavati zadato ili i sami prihvatiti ovakav način funkcionisanja. Кao odrasle osobe oni i sami postaju veoma dobro organizovani, uglavnom su perfekcionisti koji teže da sve urade savršeno, a kada u tome ne uspeju osećaju se loše. Radoholičari su i sebe zatvaraju u posao ne dozvoljavajući sebi da predahnu i osete šta se oko njih dešava.mocionalno gladan (zavistan) roditelj konstantno očekuje da bude tretiran kao beba i da se o njemu vodi računa. Očekuje da se ohrabruje, usrećuje ili da bude kritikovan. Ovakvi roditelji često manipulišu svojom decom kako bi ona preuzela roditeljsku ulogu u kući. Кoriste rečenice poput Da me voliš sredio/la bi svoju sobu. Deca ovih roditelja reaguju postavljajući se roditeljski i zaštitnički prema okolini, brinu o drugoj deci u školi, drže im predavanja o tome šta se sme, a šta ne i često deluju dosta zreliji od svojih vršnjaka. Кao odrasle osobe oni funkcionišu tako što udovoljavaju svima osim sebi. Svoje potrebe i želje stavljaju u drugi plan i osećaju se najbolje kad pomažu svima. Zbog toga se često osećaju zapostavljeno. Uglavnom biraju partnera koji deluje bespomoćno i zahteva da se o njemu/njoj brine i vodi računa. Takođe, biraju profesije u kojima će moći da se staraju o drugima i da zanemare sebe.
ZNACI AKO NE UPADNETE U ZAMKE RODITELJSTVA I USPETE DA ODGAJITE DETE KOJE NECE PRAVITI PROBLEME NI VAMA NI DRUSTVU TO JE VELIKI USPEH. IPAK IMAJTE NA UMU DA JE RODITELJ PRE SVEGA COVEK. A STO SE TICE ZAKONA KOJIM SE RODITELJ KAZNJAVA MISLIM DA NIJE U REDU! BEZ OBZIRA STO DETE 'NIJE SVESNO'  RODITELJ NE TREBA DA ODGOVRA ZA POSTUPKE SVOJE DECE. POGOTOVO DANAS KAD DECA  IMAJU DOSTUPNOST TOLIKIM INFORMACIJAMA IZ SVIH SVERA ZIVOTA!
у Нема коментара:

понедељак, 25. октобар 2021.

NARUCI PREKO NETA

ZNAMO SVE OKOLNOSTI DA NE PONAVLJAM 100  PUTA ZASTO NARUCUJEMO PREKO NETA BUKVALNO SVE. KAO I ZASTO OVAJ GLOVO NAPLACUJE 250 DINARA VISE AKO VAM ROBU DOSTAVLJA PO KISI ,A NISU VAM TO NI REKLI. ZNAMO KAKO SMO DOSLI DO TOGA DA KUPUJEMO 'NA KLIK'. NEKAKO SMO SE SVI TOME PREPUSTILI NE RAZMISLJAJUCI O POSLEDICAMA ,PREVARAMA PA CAK I KRIMINALNIM RADNJAMA. 

Internet pretraživači su izvor broj 1 za pronalaženje željenih stvari za kupovinu.

77% muškaraca i 68% žena tokom dana, kupuje pre ručka.
Tokom godine, žene u proseku troše 400 $ na kupovinu preko interneta.
 
Predvodnici u ovoj vrsti kupovine definitivno su porodični ljudi, za njima idu preduzetnici, aktivni korisnici mobilnih telefona, a zatim parovi u braku. Istraživanje je pokazalo da čak 78 % vlasnika kartica iz Srbije koji koriste internet, odlaze na internet svakodnevno.
 
Korisni saveti za sigurnu on-line kupovinu bili bi:
 
Za transakcije preko interneta koristite lični računar, ali ne i zajedničke.
Koristite siguran anti-virus.
Vodite računa o lozinkama i redovno ih menjajte.
Ne otvarajte neželjenu poštu.
Ne kupujte preko neproverenih stranica.
Američki Amazon.com i kineska Alibaba izrasli su u dve najveće svetske kompanije za kupovinu preko interneta koje jedna drugoj nisu bili ozbiljni konkurenti, već su se držale svojih tržišta, ali - to je bilo nekad…

Dve velike sile na različitim stranama planete, suvereno vladaju svojim područjem i regijom, oprezne da ipak ne izazivaju previše svog oponenta, jer su svesne da bi direktno nadmetanje dovelo do dugotrajnih i ozbiljnih posledica.odručje sukoba je internet trgovina, posebno procvetala u poslednjih godinu dana od kako je izbila pandemija koronavirusa, a online se kupuju stvari koje pre nismo ni razmišljali da bi imali priliku da naručujemo preko interneta i tako je za e-commerce ova godina postala prozor u budućnost.

Navike koje bi se menjale još dugo vremena, promenile su se praktično preko noći.

Zadržimo se na Evropi. Procenjuje se da je sedam od 10 korisnika interneta 12 meseci pre Eurostat-ovog istraživanja vršilo Internet kupovine. Pomenuto istraživanje bazira se na rezultatima Ankete o korišćenju ICT-a (informaciono-komunikacione tehnologije) za 2020. godinu u domaćinstvima i od strane pojedinaca.

Rezultati istraživanja za 2020. godinu baziraju se na odgovorima nešto manje od 110 hiljara domaćinstava u 27 zemalja članica EU sa najmanje jednom osobom starosti od 16 do 74 godine i 139.073 osobe u istom segmentu, starosti od 16 do 74 godine. E-kupovina neprestano raste, a najveći porast ima među mlađim korisnicima interneta.otrošači cene pogodnost mogućnosti kupovine bilo kad i bilo gde, pristupa široj paleti proizvoda, poređenja cena i deljenja mišljenja o robi sa drugim potrošačima.

Sveukupno, udeo e-kupaca među korisnicima interneta raste, a najveći udeo zabeležen je u dve starosne grupe 16-24 i 25-54 (svaki po 78%).

U ovom trenutku u dvoboju dva titana tek nešto manju prednost ima Amazon. Kompaniju je 1994. godine osnovao Džef Bezos i do danas je izrasla u kompaniju koja se po tržišnoj vrednosti nalazi među 10 najvrednijih kompanija sveta.no što bi na prvi pogled moglo izgledati poput sličnosti, ipak se pokazuju kao razlike u strategijama ciljne grupe dva maloprodajna diva sa velikim uticajem na logistiku svake kompanije. Iako Amazon “baca oko“ na krajnje kupce, Alibaba sebe doživljava kao B2B platformu koja funkcioniše kao “interfejs“ između kupaca i prodavaca.Strategija Amazon imperije podstiče kompaniju da ulaže u sopstvenu infrastrukturu i transportne strukture. To znači sopstvena skladišta, zalihe, dostavna vozila, odeljenje za avio prevoz robe i 1,2 miliona zaposlenih - sve kako bi ispunili obećanja poput isporuke sledeći dan.

S druge strane, u Alibaba štabu je fokus na izboru koji se nudi na njegovim digitalnim platformama. Cilj je omogućiti kompanijama pristup međunarodnim tržištima bez obzira na njihovu veličinu. Svakom uspešnom poslovnom transakcijom Alibaba zarađuje svoj udeo. Koliko dobro ovaj model funkcioniše može se videti na platformama kao što su AliExpress, Taobao i Tmall, koje danas obrađuju preko 80% svih internet kupovina u Kini, objasnio je cargo-partner Trendletter.Čak i ako se 72 milijarde dolara prihoda Alibaba kompanije čini relativno skromnim u poređenju sa 280,5 milijardi, koje ostvaruje Amazon, budući potencijal rasta izgleda dobro. Uostalom, Džek Ma poslednjih je godina više puta naglasio globalne ambicije kompanije - posebno u SAD-u i Evropi.

Drugim rečima, borba između ova dva diva već je “na kartama“.

Najveći pokazatelj može biti evropsko logističko čvorište poznato kao Elektronska svetska trgovinska platforma (eWTP), koju Alibaba trenutno gradi u Liježu u Belgiji, s namerom da ubrza širenje kompanije u Evropu.

Ovo će biti peto logističko čvorište kineske korporacije nakon Hong Konga, Moskve, Dubaija i Kuala Lumpura, a čak će se dičiti i sopstvenom vezom teretnih vozova između Evrope i Kine.
I ako vas ne prevare ovde mozete zaista najpovoljnije i najbolje da kupite sta zelite ne ustajuci sa fotelje. U pitanju su samo dva tri klika i roba koja je legalna stize na vasa vrata. Uglavnom je  to ono sto ste i porucili. Tako funkcionise i Glovo i bezbroj varijacija na Alibabu i Amazon u svetu onlajn kupovine.
 Ali tu je i Darknet koji sam pominjala u proslom blogu ,a pre toga jos nekoliko puta i koji mi unosi  veliki stres kad razmisljam koliko su ljudi iskvarili svoj um. Iliti otvorili ga u pogresne svrhe. Dark Web“ je sakriveni kutak interneta koji je utočište za mnoge stvari koje ljudi žele da sakriju od očiju drugih: droge, falsifikate, ukradene predmete i tako dalje. Ali takođe postoje i daleko nepoznatiji elementi.Popularna tema na društveno-informativnom sajtu „Reddit“ glasila je: „Kakvo je vaše iskustvo sa ’Deep Web-om’“? Drugim rečima, od korisnika je zatraženo da podele bilo kakva neobična iskustva ili čudne pojave sa kojima su se susretali koristeći anonimne veb usluge za pristup tajnim veb-sajtovima.

Mreže kao što su „Tor“, koje identitet korisnika drže u tajnosti i omogućavaju im da u anonimnosti pretražuju internet, omogućavaju pristup mnoštvu veb-lokacija poznatijim pod imenom „Dark Web“ (Deep Web). Ovi sajtovi se ne mogu pronaći na običnom pretraživaču kao što je „Google Chrome“.

„Silk Roud“ je prototipni primer sajta „Dark Web-a“, koji je sada zatvoren zbog nelegalne trgovine dobrima, a čiji je ozloglašeni osnivač iza rešetaka. „Silk Roud“ je zatvoren, ali šta se još nalazi na mračnoj strani interneta?
Ovo su neke od bizarnih i jezivih pojava na koje možete naleteti dok pristupate mračnoJedan od glavnih razloga zašto ljudi koriste usluge „Dark Web-a“ jeste kupovina dobara koju bi da drže u tajnosti. Ali koliko čudno to može da bude? Pojedini korisnici imaju prilično jezive priče...
Na ovom digitalnom podzemlju, koje su podelili ljudi koji su ih doživeli.ovremeno možete naići na svakodnevne pojave na „Dark Web-u“. Ali ono što te svakodnevne pojave čini nezakonitim jeste način na koji se njima trguje. Uzmimo ovaj (veoma grub) primer nečega što je bilo na prodaju na „Silk Roud-u“:
Komplet za samovazektomiju. Komplet je sadržao čudne stomatološke alate u obliku kuke i predmet u obliku cevi po ceni od 20 dolara.


Jedna osoba pronašla je te tablete. Evo kako glasi opis:U principu, treba da progutate tabletu i zamislite želju, i želja će se ispuniti. Zasmejalo me je koliko su se jako trudili da te tablete prodaju kao nešto što zaista funkcioniše; izmislili su lažne elemente koje su navodno pronašli u prirodi i prikazali u video-snimku kako nastaju čarobne tablete (što je u suštini bilo samo mnoštvo svetlosnih efekata plave boje na ekranu).
Prodavali su tablete za 100 dolara po komadu, a tužna činjenica je da je bilo onih koji su poverovali i stvarno ih kupili.
“Ponekad vam je potrebno nešto posebno, a da to nemate gde da potražite. Ako se prepoznajete, pripazite se cene. Jedan posetilac objašnjava:
„Pre nekoliko godina upustio sam se u potragu za rogom nosoroga za potrebe pisanja priče, i jedan tip mi je rekao da ima nekoliko celih rogova u svom posedu koje je spreman da proda za šestocifren iznos. Nisam mu se više javio.“
znenađenja su često na prodaju. Kao i prodavci sa smislom za humor. Ovim primerom se potkrepljuje priča:
„Silk Road“. Circa 2013. „Poručio sam predmet koji je je trebalo da predstavlja fascinantno iskustvo. Nakon dva dana stigao mi je usisivač 'Dust Buster'. Čudno, ali nisam bio nezadovoljan.“
 „Plaćeni ubica (20,000 dolara)“
 Sa Quore:
Postojao je dokument u PDF formatu sa preko 1000 stranica koji su sastavili bivši zatvorenici o tome kako preživeti u zatvoru, kako doći do droge u zatvoru i izvan zatvora, kako postati član bande i tako dalje.Možete kupiti sve vrste falsifikovanih akreditiva, koji obuhvataju pasoše, preko diploma, pa sve do lozinki za naloge na „Netflix-u“ i „Hulu-u“.
Jedan posetilac preneo je svoje iskustvo u vezi sa „pronalaskom diplome sa medicinskog fakulteta. Razmatrao je kupovinu jedne u vrednosti od 999 bitkoina, što je iznosilo 50,000 dolara.Sa Quore:
„Najinteresantnije stvari koje sam pronašla na veb-sajtovima jeste pomoć oko korenitog menjanja sopstvenog identiteta. Primera radi, od 6.000 do 10.000 dolara potrebno je izdvojiti da bi se dobili američka lična karta, pasoš, vozačka dozvola, i cela rešena papirologija kako bi se moglo preseliti u Ameriku pod novim imenom po sopstvenom izboru. Po mom mišljenju, to je vrlo niska cena. Stvarno, oko 8.000 dolara za dobijanje novog identiteta i za počinjanje novog života u drugoj državi? Bukvalno mogu da prodam svoju kuću, potrošim 8.000 dolara na nove lične isprave, preselim se u Ameriku i kupim stan ostatkom novca i započnem novi život, sve to zajedno.“
Katkad ljudi prodaju stvari za koje niste znali da ih možete kupiti onlajn, kao što su šargarepe i perece:
Jedan Nemac je prodavao perece, samo perece.


Mada „Tor“ garantuje da je vaš identitet sakriven, neki ljudi su otkrili da to nije potpuna istina. Evo nekoliko primera:
„To je vrlo promućurno od Vas...“
Jedan od korisnika „Reddit-a“ je preneo svoje iskustvo:
„Postavio sam komentar na video, i kada sam se vratio na tu stranicu kako bih pogledao video kasnije, neko je odgovorio na moj komentar sledeće: „To je vrlo promućurno od Vas, gospodine (napisao je moje prezime)“. Nakon toga, nisam išao na internet nedelju dana. Moje prezime nije uopšte jedno od čestih.“
Korisnik sajta „Reddit“ piše zastrašujuću priču o korišćenju interneta pre Gugla. Korisnik je pratio onlajn trag sajta koji je pronašao. Zatim je pronašao dokument napravljen samo za korisnika, koji je služio da stavi do znanja korisniku da nije sam. „Vidimo te“, glasila je poruka.
Cela priča govori o tome da je korisnik došao na nasumičnu stranicu onoga što je izgledalo kao „nasumične misli različitih ljudi“. Stoga je korisnik odlučio da nastavi dalje. Gledajući izvore, sakupljanjem IP adresa svih komentara, ovaj korisnik pokušavao je da sazna šta je povezivalo ljude na tom sajtu.
Zatim se dogodilo nešto zastrašujuće:
„Konačno sam naišao na veb-server sa ogromnim direktorijumom HTML datoteka i TIFF slikama, sa nekoliko manjih poddirektorijuma istog sadržaja. nslookup nije vratio povratne podatke za IP. VisualRoute je pratio trag do Kolorada. Ispostavlja se da su HTML dokumenti bili evidencije koje bi psiholog ili drugi stručnjak za mentalno zdravlje posedovao. Slike su bile sa faksa, očigledno vojne i medicinske prirode. Kako sam se vraćao iz poddirektorijuma u glavni direktorijum, na vrhu se nalazila nova HTML datoteka otprilike pod imenom “1-ZDRAVO.html“. Vremenski pečat datira od tog trenutka. Otvorio sam je, i u običnom tekstu stajala je poruka „Vidimo te“. Bez navodnika, ispisano sve malim slovima. Nakon 15 sekundi server je pao.

„Dark Web“ može izgledati zastrašujuće, ali ponekad je prilično bezazlen.

Iako ljudi pričaju priče o drogama i drugim zabranjenim sajtovima, ponekad „Dark Web“ koriste samo za svoje ludorije.
Lov na lešinare
Jedan korisnik je igrao igru pod imenom „Alternate Reality Game“. Ova igra, „No Love Deep Web“, imala je za zadatak da korisnici koji su pristupili „Tor-u“ traže različite stvari. Ovaj korisnik se dosta udubio u igru. Igra se okončala tako što se korisnik „vozio u Njujork da bi odgovorio na poziv sa javne telefonske govornice u 3 ujutru. To je bilo strava.“

„Sledeća stanica je...“

Katkad nalećete na čudne forume. Uzmimo primer ovog korisnika:
„Jednom sam pronašao forum posvećen deljenju snimaka automatskih poruka koje govore koja je sledeća stanica prilikom vožnje vozom. Ljudi bi objavljivali snimke koje su, pretpostavljam, sami snimili, da bi potom razgovarali o njima.
To me i dan-danas proganja. Imam toliko pitanja.“
Darknet, „tamna strana weba“, odnosno anonimizovana Tor mreža osmišljena je kako bi se promet na njoj učinio sigurnijim, kriptovanim te otežao praćenje korisnika.

Na Darknet pristupa se putem preglednika Tor. Iako je javnosti najpoznatiji po ilegalnim aktivnostima koje se putem njega dogovaraju, kao što su prodaja oružja, droga ili ukradenih kreditnih kartica, „tamna strana weba“ je i mjesto na kojem se može sasvim legalno surfati, pa čak i pristupati Facebooku.

Podaci iz istraživanja koje je objavila kuća PreciseSecurity.com pokazuju da je oko jedne trećine korisnika Interneta u svijetu u proteklih godinu dana barem jednom posjetilo neku od stranica na Tor mreži.ko polovine ispitanika u cijelo svijetu izjavilo je kako se ne spaja na Darknet, jednostavno iz razloga što ne znaju kako da to učine. 45% ljudi reklo je da za Darknetom nemaju potrebe.

Oni, pak, koji se spajaju na Darknet kao glavni su razlog za to najčešće istakli želju za anonimnim surfanjem.

Osim toga, među vodeće motivatore za skrivanje na tamnom webu korisnici navode pristup sadržajima koji im nisu dostupni u njihovim zemljama, zaštitu vlastite privatnosti od internetskih kompanija i vlada, te zaobilaženje cenzura.

STA GOD VOLITE! NA NETU IMA SVEGA. I VISE NEGO STO VAM JE POTREBNO. NET SE UVLACI U VASE GLAVE KAO REKLAME NA TV-U KOJE VAM KOMANDUJU STA DA KUPITE. I NET TO ISTO RADI - VODI VAS U KUPOVINU I KAD NE ZELITE. 

KAO STO REKOH JUCE - CUVAJTE SE NETA. OPASNO UZIVA U TOME DA ZAGOSPODARI LJUDIMA I DA IH NATERA DA RADE SVE STO ZELE. I TO NIJE KAO DO SADA POLAKO KORAK PO KORAK, SAD JE ONLAJN KUPOVINA I SURFOVANJE NETOM I DARKNETOM POSTALO NASUSNA POTREBA.



у Нема коментара:
Пријавите се на: Коментари (Atom)

DOSLA JE JOS JEDNA NOVA GODINA

SACEKASMO I  SRPSKU NOVU GODINU.  JOS MANJE RADOSNO NEGO ONU PRVOG JANUARA. SVE NAM SE DOGODILO U OVIH PAR DANA. ZIMA HLADNIJA OD PRETHODNIH...

  • STO NE BOLI ZIVOT NIJE
    STO NE BOLI NIJE ZIVOT, STO NE PROLAZI NIJE SRECA! OVO JE REKAO IVO ANDRIC! UVEK SAM SE PITALA U KOM SMO FAZONU  KAD STALNO "PADAMO...
  • BAJKE JAKOBA I VILHELMA GRIMA
    BAJKE JAKOBA I VILHELMA GRIMA SU MENI VRLO CUDNE! JER IAKO SU IH PREPRAVLJALI NE ZNAM DA LI SU BAS TAKO BAJKOVITE I DA LI RODITELJI ZAISTA ...
  • INFORMACIJE
    INFORMACIJE,INFORMACIJE,ZANIMLJIVE,SOKANTNE,DOSADNE,KONTRAVERZNE,GLUPE BIZARNE,..ZASIPAJU NAS SVAKI DAN HTELI MI TO ILI NE! I SAD NA NAMA ...