PITANJE ZIVOTA I SMRTI

 NA KRAJU SE I MENI DESILO.  ONO O CEMU SAM PISALA U SVOJIM BLOGOVIMA, ONO CEMU SAM PRISUSTVOVALA KOD DRUGIH PORODICA, ONO NAJSTRASNIJE STO MOZE DA SE DESI, DESILO SE  I MENI I MOJOJ PORODICI.

Cela ova godina bila nam je teza nego i prosla kad se pojavila misteriozna bolest. Niko je od nas nije imao, niko sem jednog clana koji vise i nije sa nama ( zivi u svom domu sa svojom porodicom) nije vakcinisan. I tu zavrsavam pricu o toj bolesti.

Kod nas se pojavila ona bolest koja dovodi do smrtnog ishoda, pogotovu u starijem zivotnom dobu. Mom suprugu je dijagnostikovan rak debelog creva sa metastazom na jetri. On ima 65 godina i znate iz mojih blogova kakv je bio nas porodicni zivot.  Ne bih sada da zvucim bezosecajno jer snjim sam 40 godina,ali opet njegov alkoholizam naneo je veliku stetu nasoj porodici, ostetio je decu za ceo zivot. Naravno i mene, ali to je bio moj izbor. Sada ga  je kazna stigla. I to veoma teska.

Kakva je to bolest svi znamo i svaki je ishod moguc i sve zavisi od psihickog i fizickog stanja obolele osobe.

 I zato bih se pozabavila vise nama koji moramo da budemo "jaki" da bi mu pomogli. Nista vise ne mrzim nego kad mi ljudi to govori budi jaka da ne vidi koliko je lose. Pa ne znam da li je to moguce, al kao nekako se trudimo. Bar na pocetku. Sta ce biti dalje kako bude bolest odmicala videcomo. Lakse sigurno nece biti. Swm toga nalazimo se u sukobu sa samim sobom (svako od clanova porodice) jer zao nam je ,al nismo zaboravili sta je ucinio svakome od nas.

Moram, da navedem izjave i ponasanje svoje cetvoro dece povodom toga. I zato ko nije upoznat sa situacjomiz mojih blogova samo da napomenem da smo trpeli do pre mesec dana veliko nasilje sto verbalno, sto fizicko od oca porodice koji sad ima rak i sa punim pravom trazi paznju.

Najstariji sin ne zivi ovde. Otisao je jos u februaru ove godine i ne zeli da dodje da nas vidi zbog oca s kojim se jako posvadjao jer mu je izvredjao sadasnju zenu s kojom zivi. Pre toga ziveo je ovde nemajuci mira ni jedan dan. Zanimljivo je sto nikad do sada nije imao svadju sa njim niti bilo kakv okrsaj cak i kad je moj suprug napadao zenski deo porodice ( mene, cerke). Ali zbog zene je otisao i ne zeli da cuje za njega. Rekla sam mu telefonom jer  se cujemo svaki dan da dodje da ne zna koliko ce otac jos da mu zivi ,da se izmire, da ce mu biti zao ako se ne oprosti snjim. On nece. Samo kaze izvestavaj me i ako treba novac kazi koliko donecu tebi. Strasno. Kao majka razumem ga jer znam kakv mu je zivot bio ovde . Sve nas je izdrzavao jer smo zbog tranzicije dugo bili bez posla. Veliku odgovornost je preuzeo na sebe sa 18,19 godina . Cim je zavrsio skolu njegov otac je dao otkaz da moze na miru da pije, psuje i bije. Sin i ja smo radili a troje dece je ostalo za skolovanje! Bio je otac i brat i najbolji sin. Uvek tu za sve mas. I za oca. Sad vise ne zeli svoju primarnu porodicu, ni oca. 

Starija cerka je udata ima dete od godinu i po i obozava oca. A upravo je zbog njega pobegla cim je postala punoletna i zavrsila srednju skolu. Nije mogla da trpi njegovo pijanstvo i smaranje, baljezganje, uvrede, batine. Otisla je da zivi kod decka dilera droge, koji je je posle dve godine otisao u zatvor, ona je i dalje zivela kod njega dok nije srela sadasnjeg muza , Pakistanca s kojim ima dete. Ovih dana lebdi nad ocem, mene proziva sto ne silazim dvesta puta dole da spremim nesto za tatu da jede. Pre 6 nedelja me je udario auto i jos se oporavljam ,ali to sad vise niko ni ne primecuje. Samo traze kafe, hranu, i grickalice da smanje nervozu. Ona mi je rekla upravo to da je on dobio kaznu za to sto nam je svima unistio zivot. Al krv nije voda. a cerkama je otac - bog. Neka. Nek bude uz njega, nek se oprosti lepo, bice joj lakse.

Mladji sin ima psihickih problema. Moj muz to nece da razume  i po ceo dan ga naziva lengovom i probisvetom zato sto ne radi. Rekli su nam da je decko u 22-godine pukao zbog alkoholizma u porodici. Previse je bio osetljiv da to istrpi. Nisam sigurna sta misli.  Kako i da budem. Sta je u njegovoj glavi niko ne zna. Ni doktori. I plasim se da opet ne pukne i da  tada ravnodusnost koju sad pokazuje zbog bolesti oca ne pretvori u bes i ljutnju!

Mladja cerka radi mnogo i retko je kod kuce. I kad sam ja lezala posle nesrece jedva je nekako dva tri rucka skuvala. Voli oca ,ne kao starija cerka, ali je  iona prosla kroz periode kad je on vredjao i  udarao.  Drugacija je od ostale dece, a ima i Kronovu bolest koja je takodje nastala pre 5 godina od stresa zbog ocevog pijanstva. I uopste nece da prica o tome da je tata bolestan. U fazonu je bice on dobro ne mogu sad i o tome da razmisljam.

Moj slucaj znate, visok pritisak, angina pektoris i te neke "staracke " bolesti koje bi mozda i ovako nastale, a mozda su takodje produkt stresnog zivota!

Sve u svemu. Mi smo tu za njega. Molimo se da se oporavi. Da li ce, ne znamo. Al se pitam da li ce i na nebu proci sud i kaznu? Strasno je tesko ostati normalan u ovako teskoj situaciji. Nek nam je svima bog u pomoci.

IZVINITE ZBOG POTPUNO LICNOG BLOGA. NEKA. MOZDA DODJETE U OVAKVU SITUACIJU - NEDAJ BOZE, PA NEMOJTE DA MRZITE SEBE ILI DECU AKO VAM KAZU - PA NEKA ETO MU SAD KAZNA. OPET NE LJUTITE SE AKO DECA TRCE OKO NJEGA ( a on oko njih i za njih nikad nije) , A VAS NISU TOLIKO GLEDALA KAD VAM JE BILO LOSE ( a vi ste sav zivot podredili njima). DA BI SVE PREZIVELI MORAMO DA OCRVSNEMO I OTVORIMO UM. SVA OSECANJA SU ZA LJUDE. OD LJUBAVI DO MRZNJE. A PITANJE ZIVOTA I SMRTI NIJE U NASIM RUKAMA!

ANTIVITAMINI KAO ANTIBIOTICI

 SVE JE MOGUCE. ZABORAVITE NA VITAMINE, UZIMAJTE ANTIVITAMINE. ZABORAVITE I NA ANTIBIOTIKE I UZIMAJTE ANTIVITAMINE.

Naučnici već dugo upozoravaju da se čovečanstvo bliži kraju ere antibiotika jer ih uzimamo u tolikoj meri da je većina bakterija sada na njih rezistentna. Zbog toga, naučnici panično tragaju za novim rešenjem pre nego što dođe do potpune katastrofe, a trenutno su usredsređeni na antivitamine, za koje se nadaju da će moći da zamene antibiotike u lečenju bakterijskih infekcija. Sgurno nikada niste čuli za antivitamine, ali oni su poznati nauci još od 1930. godine, ali pod drugačijim imenom.

Ser Edvard Melanbi prvi je u istoriji koji je identifikovao antivitamine, ali pod drugačijim imenom. On ih je nazvao "toksamini", a rade upravo ono kako im ime i zvuči - sprečavaju vitamine da obavljaju svoj posao.

U radu se navodi da se antivitamin B1 stvara prirodnim putem, a stvara ga bakterija dok pokušava da pobije svoju konkurenciju među bakterijama. Kritični atom koji stvara antivetamin B1 stvara se na naizgled nevažnom mestu, što dodatno zbunjuje naučnike, koji sada pokušavaju da otkriju kako to jedan jedini atom može da radi tako efikasno, pa sada proučavaju interakciju između vitamina i antivitamina B1 na nivou atoma.

- Samo jedan atom viška u antivitaminu ponaša se kao zrno peska u kompleksnom sistemu zupčanika, a kao što znamo, u takvim sistemima i jedno zrnce peska može da dovede do potpunog kolapsa - kaže Kai Titman. Ono što je značajno u celom otkriću je činjenica da, iako antivitamin B1 sprečava vitamin B1 da funkcioniše u bakteriji, ne meša se u posao tog vitamina u ljudskom telu. Upravo zato naučnici se nadaju da će antivitamini moći da se u budućnosti koriste za ciljanje i neutralizovanje patogena, a da se pritom ne naškodi pacijentu.

Antivitamini ne utiču na ljude jer ljudski proteini se ili ne vezuju za antivitamin ili se vezuju na takav način da antivitamin ne može da im naškodi.

Inače, antivitamini se već određeno vreme i koriste u razvoju antibiotika ali i antiproliferativnih lekova poput prontozila ili aminopterina. Takođe, u medicini se već upotrebljavaju određeni antivitamini poput B12, B9 i K.

Antivitamini (antagonisti vitamina i pseudovitamini). Oni se kompetitivno natiču sa vitaminima za receptor i tako učestvuju u raznim biohemijskim reakcijama što izaziva poremećaj funkcije ili oštećenja tkiva. Nalaze se u hrani, a kao posledica javljaju se znaci deficijencije.

Najčešći antagonisti se nalaze u jajetu (belancetu), ribi i povrću. Pored ovih prirodnih antivitamina postoje i sintetički koji imaju kliničku primenu kod bolesnika od karcinoma, psorijaze, TBC jer deluju kao hemoterapeutici. Tom prilikom uništavaju neželjena tkiva mada oštećuju u zdravo tkivo.
Druga primena sintetičkih pseudovitamina je izazivanje deficijencije vitamina kod eksperimentalnih životinja radi istraživanja. 

Sve sto je anti nikad dobro nije donelo, sem naravno ako se radi o resavanju nekih stvari (anti-bebi, anti stres), ali ako postoje vitamini koji onesposobljavaju vitamine koji su nam neophodni onda stvarno strasno.

Vitamin B17 (amigdalin, leatril ) prirodan je sastojak, glikozid, koji se nalazi u mnogim namirnicama poput semena badema i drugog koštunjavog voća. Prvi put je otkriven u gorkom bademu i promovisan kao lek protiv raka. Hemičar Ernest Krebs je pre pedeset godina sintetizovao vitamin B17 kao leatril, prirodnu supstancu koja ubija ćelije raka i izgrađuje sistem imuniteta. Američka administracija za hranu i lekove ( Food and Drug Administration ) preuzima kontrolu i zabranjuje vitaminski kompleks B17 kao lek protiv raka. Tvrdi da je u pitanju prevara i pokreće kampanju koja ovaj vid lečenja naziva običnim šarlatanstvom, a lek predstavlja otrovnim i opasnim jer sadrži cijanid.Vitamin B17 se nalazi u preko 800 biljaka, od kojih je većina jestiva. U većim količinama nalazi se u divljim kupinama, trešnjama, ribizli, košticama jabuke, kruške, sljive, marelice, breskve i nektarine. Nalazi se i u bobu, mungo pasulju, kukuruzu, gorkim bademima, indijskom oraščiću. U nešto manjim količinama ima ga u grožđicama, dudu, dunji, jagodi, malini, semenkama lana, prosu, ječmu, heljdi i mahunama. Količinski, najveći izvor vitamina B17 odnosno amigdalina su koštice od kajsije. Koštice i semenke od voća imaju i druge hranljive materije poput proteina, nezasićenih masnih kiselina i različitih minerala.Kako bi organizam uspostavio balans, a terapija i lečenje prošli što uspešnije, potreban je unos odgovarajućih nutrijenata. Da bi vitamini delovali neophodno je aktiviranje enzima, odnosno specifičnih bakterija, koji te vitamine razgrađuju i sprovode u sva tkiva. Da bi se enzimi aktivirali, moraju biti stimulisani nekim drugim hranljivim sastojcima. Ovaj metabolički proces je opšti princip razmene materije koji se odigrava na svim nivoima. Kada unosite vitamin B17, ćelije raka apsorbuju molekule glukoze iz vitamina B17, a sa enzimom beta-glukozidazom oslobađaju benzaldehid i cijanid iz vitamina B17 uzrokujući vlastitu smrt. Zahvaljujući velikoj koncentraciji enzima, vitamin B17 je izrazito smrtonosan za ćelije raka, dok za ostale zdrave ćelije nije toksičan.

Za preventivu bolesti, dovoljno je redovno jesti hranu bogatu vitaminom B17. U terapijske svrhe B17 ili leatril se može uneti u organizam konzumiranjem semenki ili ulja, ili u tabletama i injekcijama leatrila. Vitamin B17 je zaista  vitaminska bomba koja ima sposobnost razaranja ćelija raka ali terapija ovim vitaminima neće izlečiti rak.  Pojava ove bolesti ipak je posledica poremećaja metabolizma, pa je B17 najdelotvorniji prvenstveno kao preventiva i dodatak terapiji.

Vitamin B17 se sastoji od molekula benzeldehida, cijanida i 2 molekula glukoze. Benzeldehid i cijanid su otrovni elementi, ali u spoju vitamina B17 sa molekulima glukoze nemaju toksično delovanje. Danas, mnogi entuzijasti, lekari i novinari vraćaju koncept vitamina B17 u lečenju raka i u praksi potvrđuju njegovu delotvornost. Teorija lečenja raka sa vitaminom B17 se zasniva na tome da je rak posledica ishrane, konkretno nedostatka važnih vitamina ( B17 ) i minerala.Jezgra iz koštice kajsija najbogatija su vitaminom B17. Koriste se i za proizvodnju ulja i ostalih hemikalija u medicinske svrhe. Pored prevencije raka i u terapiji lečenja, vitamin B17, a time i koštice kajsije, takođe pomažu da se smanji visok krvni pritisak kao i bol povezan sa artritisom. Odgovarajuća doza zavisi od faktora starosti pacijenta i njegovog sveukupnog zdravlja. Preporučena količina na osnovu izveštaja Komisije za toksičnost iz 2006. godine je oko 5 mg cijanida, što je ekvivalentno jedenju deset koštica kajsije dnevno. Zvanična preporuka za odraslu osobu glasi da se ne jede ukupno više od deset komada u toku dana, a u toku jednog sata ne više od pet.

Morala sam kad sam kod vitamina da pisem o ovom vitaminu koji leci rak ,a ima cijanid. Kao i sve u prirodi i vitamine i antivitamine morati drzati u balansu sto nas dovodi do potrebe za balansiranom ishranom koja je  bukvalno stub naseg zdravlja.

 

ZAVRSILA BIH PRICU TAKO STO BIH REKLA DA I U RECI ANTIBIOTIK POSTOJI ANTI (BIOS JE ZIVOT) TE MU BUKVALAN PREVOD DODJE PROTIV ZIVOTA. ANTIVITAMINI SU PROTIV VITAMINA. VITAMIN B17 LECI RAK AKO TE NE UBIJE CIJANID. PA ETO NAUCILI SMO NESTO, A NESTO SMO I ZNALI ODUVEK. DA PAZIMO STA JEDEMO-STA DRUGO?!

KLIMA I POLITIKA

 VRLO ZANIMLJIVA VEZA! NA TO SE NADOVEZUJE I PRICA O GRAFU NA VODI JER KAZU BICE SKORO VELIKI POTOP ZBOG GLOBALNOG ZAGREJAVANJA.

Francuska revolucija je posebno strašna opomena, jer naučnici sada znaju da je klimatski haos koji je doživeo u to vreme bio rezultat prirodnih procesa, dok je kriza otopljavanja kroz koju danas živimo uzrokovana ljudskim postupcima i – osim ako ne preduzmemo hitne korake da ga zaustavi — samo će biti gore. Veza između klime i političke destabilizacije postala je hitna oblast proučavanja. Značajna studija iz 2013. koja je upoređivala klimatske podatke sa velikim istorijskim sukobima pronašla je „snažne uzročne dokaze koji povezuju klimatske događaje sa ljudskim sukobima... Veličina uticaja klime je znatna“. Studija je upozorila da kako temperatura Zemlje raste u decenijama koje dolaze, „pojačane stope ljudskih sukoba mogu predstavljati veliki i kritični društveni uticaj... iu zemljama sa niskim i visokim prihodima“. U avgustu su Ujedinjene nacije objavile izveštaj IPCC opisan kao „crveni kod za čovečanstvo“. U izveštaju se navodi da su „ekstremni vremenski uslovi, oskudni prinosi useva i nizak BDP takođe povezani sa povećanim nasiljem“.

Francuska revolucija nije izazvana samo klimatskim poremećajima. Ti poremećaji su opustošili ekonomiju, destabilizovali društveni poredak i traumatizirali stanovništvo, ali su zahtevali slomljeni politički sistem koji nije bio u stanju i nije voljan da se pozabavi posledicama da bi preokrenuo vagu ka revoluciji. Kako ulazimo u novu epohu klimatske vanredne situacije koju je stvorio čovek, u našoj je moći da ublažimo ekološke posledice, ali neće biti dovoljno da jednostavno smanjimo emisije ili pređemo na zelenu energiju. Takođe moramo da obezbedimo da naše političke strukture mogu da odgovore na neizbežne društvene krize izazvane globalnim zagrevanjem i da budu dovoljno fleksibilne i otporne da prebrode nadolazeću oluju.

 Prvi plutajući grad na svetu biće izgrađen kod obala Južne Koreje do 2025. godine kao način da čovečanstvo preživi porast nivoa mora.

Uz podršku UN-a, plutajući grad, izgrađen na obali grada Busana, biće "infrastruktura otporna na poplave" i sastojaće se od nekoliko veštačkih ostrva koja će se izdizati iz mora kako bi se eliminisao rizik od poplava.

Samodovoljni grad će proizvoditi struju iz solarnih panela na zgradama, sopstvenu hranu i svežu vodu i prevoziti stanovnike između ostrva na futurističkim brodovima.

Takođe bi mogao da izdrži prirodne katastrofe, uključujući poplave, cunamije i uragane kategorije 5, jer će njegove plutajuće platforme biti usidrene za morsko dno.zgradnja plutajućeg grada, za koji se procenjuje da će koštati 200 miliona dolara, uskoro će početi zahvaljujući "istorijskom sporazumu" koji su potpisali korejski grad Busan, UN-Habitat i njujorški dizajneri Okeaniks. Ostaje nejasno da li će se stanovnicima naplaćivati da tamo žive, ili koliko bi kirija mogla da košta.

"Održivi plutajući gradovi su deo arsenala strategija prilagođavanja klimi koje su nam dostupne. Umesto da se borimo sa vodom, hajde da naučimo da živimo u harmoniji sa njom“, rekao je Maimunah Mod Šarif, izvršni direktor UN-Habitata.

"Radujemo se razvoju klimatskih adaptacija i rešenja zasnovanih na prirodi kroz koncept plutajućeg grada, a Busan je idealan izbor za primenu prototipa“, dodao je on.

Svako ostrvo će biti heksagonalnog oblika i imaće krečnjački sloj koji je dva do tri puta tvrđi od betona, ali i dalje može da pluta, prenosi Biznis insajder.

Kavezi ispod svake platforme mogli bi se koristiti za čuvanje školjki, morskih algi ili drugih morskih plodova, dok bi riblji otpad mogao da se koristi za đubrenje biljaka.

Stanovnici će morati da žive od "primarno biljne ishrane“, navode iz Okeaniks, što će dovesti do uštede prostora, energije i vode.

Organski proizvodi će se efikasno uzgajati u aeroponskim i akvaponskim sistemima, dopunjenim tradicionalnim farmama na otvorenom i staklenicima.

Aeroponika podrazumeva uzgoj biljaka u vazduhu ili magli bez upotrebe zemlje, dok akvaponika podrazumeva uzgoj biljaka i uzgoj ribe uz pomoć korisnih bakterija.

Grad će tokom izgradnje dati prioritet materijalima lokalnog porekla, uključujući brzo rastući bambus koji ima šest puta veću zateznu čvrstoću od čelika i negativan ugljenični otisak.

Sve izgrađene strukture u gradu će biti niže od sedam spratova zbog niskog težišta i otpornosti na vetrove, navode iz Okeaniksa.

Leta u Busanu su često vruća i vlažna, tako da će krovovi zgrade biti konstruisani tako da bacaju maksimalnu senku i istovremeno da njihova površina može da se iskoristi za solarne panele.

Veličina grada tek treba da bude određena, ali veća sela koja se prostiru na 75 hektara mogla bi da prime do 10.000 stanovnika, procenjuje Okeaniks.

Grad će takođe imati javni trg, pijacu i "centre za duhovnost, učenje, zdravlje, sport i kulturu“, dodaje kompanija koji navodno pregovara sa najmanje 10 drugih vlada o izgradnji više plutajućih gradova.

Cena projekta je trenutno 200 miliona dolara, ali bi troškovi mogli da porastu u zavisnosti od materijala i konačnog dizajna, koji je podložan promenama, prenosi Dejli mejl.

"Sa složenim promenama sa kojima se suočavaju obalni gradovi, potrebna nam je nova vizija u kojoj je moguće da ljudi, priroda i tehnologija koegzistiraju. Nema boljeg mesta od Busana da se napravi prvi korak ka održivim ljudskim naseljima na okeanu, koje je Koreja ponosno izgradila za svet“, rekao je gradonačelnik Busana Park Heong-džun.

Kao i mnogim priobalnim gradovima, Busan je ugrožen zbog porasta nivoa mora i poplava koje mogu da unište infrastrukturu vrednu milijarde dolara i prisile milione klimatskih izbeglica da napuste svoje domove.

"Porast nivoa mora predstavlja ogromnu pretnju, ali održiva plutajuća infrastruktura može pomoći u rešavanju ove katastrofe koja se preti“, poručeno je iz Okeaniksa.

Najava izgradnje grada usledila je pošto je u Glazgovu održan samit COP26 o klimatskim promenama kada gde se 200 zemalja složilo da održe ciljeve Pariskog sporazuma.

Sporazumom je dogovoreno da sepovećanje globalne prosečne temperature zadržati ispod 2 stepena "i da se nastavi sa naporima da se povećanje temperature ograniči na 1,5°C“.

Ako se globalne prosečne temperature povećaju za stepen i po u odnosu na predindustrijsko doba, nivo mora bi mogao porasti za čak 77 centimetara do 2100. godine.

 Međunarodni panel o klimatskim promenama navodi da moramo da: kupujemo manje mesa, mleka, sira i putera; jedemo više lokalne sezonske hrane - i da je bacamo što manje; vozimo električne automobile, idemo peške ili biciklom; putujemo vozovima i autobusima umesto avionom; gledamo video konferencije umesto da idemo na poslovna putovanja; izolujemo kuće; tražimo proizvode sa nižim nivoom ugljenika.

Kome  i dalje nije jasno, treba da pojasnimo. Znaci ,apokalipsa koju nam najavljuju vec zadnjih 40-50 godina ,mada i ranije ali ne ovoliko kao sada najpre ce nam doci od klimatskih promena koje ce izazvati poplave. Ekstremni vremenski uslovi ne pogoduju ljudima jer jednostavno nisu navikli na njih. Velike vrucine zaista mogu da izazovu veliki bes kod ljudi koji rezultira pobunama protiv politike uopste. Dobro isticu se tu  osobe koje su najcesce prozivane ,medjutim, to nije samo do njihove  "lose politike" ( sto sigurno  postoji) nego i zbog klimatskih promena.

ZNAMO I DA SU SAD I KINA NAJVECI EMITERI GASOVA KOJI STVARAJU  EFEKAT STAKLENE BASTE. ZATIM SU TU URBANE SREDINE I KRAVE- GOVEDA. ZANIMLJIVO JE DA BAS DVE NAJVECE SVETSKE SILE PRAVE NAJVECI PROBLEM SA KLIMOM. JER  I DA JE POLITIKA U PITANJU KLIMATSKE PROMENE UTICU I NA NJIH. TAKO MALO KONTRADIKTORNOSTI NA KRAJU. A KAKO DRUGACIJE U OVOM SVETU GDE JE SVE CUDNO I ZBUNJUJUCE!

 

PREJEDANJE

 POCELO JE OPET VREME SLAVA I PROSLAVA. MENI ODMAH ASOCIJACIJA NA JOSIFA TATICA KOJI KAO SRESKI NACELNIK MORA U JEDNOM DANU DA OBIDJE STO VISE SLAVA KOD VIDJENIJIH LJUDI. REZULTAT PREJEDANJE OPASNO PO ZDRAVLJE SUPROTNO TOME MOJ OMILJENI HOMER SIMPSON IZ SERIJE SIMPSONOVI NE MOZE DA SE PREJEDE - MADA TO JE CRTANI FILM. ZATO GOSPODIN KANG IZ KINE TVRDI DA GA DISKRIMINISU ZBOG DOBROG APETITA.

U jednom od restorana morskih plodova u Kini, gosti mogu da jedu koliko žele. Ali izvesni gospodin Kang, ima zabranu pristupa ovom restoranu zbog neumerenog apetita.

Tokom jedne posete restoranu pojeo je četiri kilograma kozica i popio 20 flaša mleka.

Posetilac restorana, poznat samo kao gospodin Kang, koji se bavi lajvstrimingom, rekao je lokalnim medijima da mu je zabranjen pristup restoranu sa morskim plodovima na roštilju, "Handadi Seafood BBQ" u gradu Čangša, koji ima koncept ''pojedi koliko možeš“, zbog prejedanja.

Tokom jedne posete Kang je pojeo kilogram i po svinjskih nogu, dok je drugi put, pojeo četri kilograma kozica.

Tvrdi da restoran diskriminiše goste koji mogu puno da pojedu.

-Je li to greška?, pitao je Kang, kada mu je zabranjen pristup restoranu.

Međutim, vlasnik restorana je rekao da gubi nekoliko stotina juana svaki put kada Kang jede u njegovom objektu.

-Čak i kad popije sojino mleko, a može da popije 20 ili 30 flaša. Za kozice, dok ljudi obično koriste klešta, on koristi poslužavnik. Svi takvi ljudi naći će se na listi nepoželjnih gostiju, rekao je vlasnik restorana.

Njegova odluka izazvala je oprečne reakcije na društvenim mrežama.

 Džordž Dalmon i Endi Majls, prijatelji iz Velike Britanije izbačeni su iz "Gobi" kineskog restorana čija je parola "pojedi koliko god možeš". Shvativši bukvalno ideju restorana, prijatelji su svakodnevno jeli po nekoliko kilograma paprikaša i po prase dnevno tokom dve godine koliko su se ovde hranili.
Međutim, vlasnik restorana, zaključio je da mu ovi momci prave više štete nego profita, i zato je odlučio da im zauvek zabrani ulazak u restoran.  

Sta je zanimljivo ? Svi primeri koje sam nasla odnose se na restorane kineske hrane. Tako da i u Sarajevu i Zagrebu gde postoji ovaj koncept - jedi koliko mozes desava se u restoranima sa kineskom hranom. Da li je taj koncept rasiren po Evropi i svetu zapravo poucan jer dolazi iz najmnogoljudnije zemlje? Verovatno jeste, pa ove primere "alavaca" treba zanemariti jer koncept je u stvari potpuno super.

Sad realno toliki apetit je zaista tesko "podneti", a opet ni kuver ( naplacivanje sto vam lepo postave sto, stave escajg, salvete, cvece ,a retko i po neko pecivo) nije uredu. Ne znam kako je po svetu u Beogradu i do 300 i vise dinara vas kosta samo sto vam je sto lepo postavljen.

Iz krajnosti u krajnost.  Mnogo restorana baca hranu , a mozda bi ta hrana mogla da se "prelije" u neki restoran gde bi ljudi  jeli koliko mogu. I bez kategorizacije - siromasan, alav ili vec nesto pogrdno i lose. Hrana za sve ljude - bilo bi divno mesto. Medjutim, u svetu apsurda u kome zivimo hrana se i dalje baca ,a ljudi gladuju i to sve vise.

I ne znam da li pomenuti ljudi koji su izbaceni iz restorana u kome mozes da jedes koliko hoces to rade iz potrebe ili su bezobrazni ili zaista u krajnjem imaju ogroman  apetit?A opet veliko je pitanje kako restorani mogu da opstanu sa konceptom u kome  gost za malo novca moze da jede mnogo?

Kompulzivno prejedanje, kako ga još nazivamo, predstavlja ozbiljan poremećaj u ishrani, kada imate potrebu da konzumirate ogromne količine hrane, pri čemu imate osećaj da ne možete da prestanete da jedete . Skoro svima se ponekad desi da se prejedu, naročito kad smo pregladneli, ili u situacijama kada jednostavno ne možemo da odolimo prazničnoj trpezi, ali za neke ljude prejedanje prerasta u nešto što se regularno ponavlja, i nad čim oni nemaju nikakvu kontrolu.

Oni koji imaju ovakav poremećaj u ishrani,  često osećaju sram i zariču se da će prestati, ali potreba uvek bude jača od njih, i jednostavno nastavljaju da jedu, pa kada je u pitanju prejedanje kako prestati je stvar samo terapije koja vas postepeno vodi ka izlečenju.

Za razliku od osoba koje imaju bulimiju, nakon što ste se “prejeli”, vi se ne rešavate ekstra kalorija povraćanjem, uzimanjem laksativa ili preteranim vežbanjem, već ćete pokušati da držite dijetu ili da jedete normalne obroke, što opet, paradoksalno, može dovesti do još veće potrebe za prejedanjem.

Kada je u pitanju prejedanje hranom, upravo jedan od pokazatelja ozbiljnosti ovog poremećaja se određuje prema tome koliko puta nedeljno imate ovakve epizode.

Uzroci poremećaja kakvo je prejedanje su nepoznati, ali zna se da genetika, biološki faktori, predugo držanje dijete i psihički problemi mogu znatno povećati rizik od od nastanka ovog poremećaja. Takođe, pokazalo se da su ovom poremećaju u ishrani mnogo sklonije žene nego muškarci, a generalno osobe svih starosnih dobi mogu biti podložne prejedanju, ali se smatra da obično počinje u kasnom tinejdžerskom periodu ili ranim dvadesetim.

BILO DA STE OTKRILI RESTORAN SA KONCEPTOM - JEDI KOLIKO MOZES ,A  PLATI MANJE , BILO DA SE KOD KUCE PREJEDATE IZ BILO KOG RAZLOGA, BILO DA STE KRENULI PO SLAVAMA I PROSLAVAMA, A PRIJATELAJA I RODBINE IMATE DOSTA - ZAUSTAVITE SE DOK JE VREME.  NIKAD PRETERIVANJE U BILO CEMU NIJE DONELO  NISTA DOBRO.

CRNA SVADBA VLASKA MAGIJA DRUGI DEO

 OBICAJ KOJI SMO PREUZELI OD FARAONA. OTUD I PIRAMIDE U SRBIJI. OVIH DANA NA TV SERIJA 'CRNA SVADBA' TE SE OPET PODIGLA 'PRASINA' POVODOM USPESNOSTI  VLASKE MAGIJE. PISALA SAM VEC O OVOM FENOMENU JER TO I JESTE - FENOMEN! SAD OSTAJE SVAKOM OD NAS DA VERUJE ILI NE VERUJE. 

Kult mrtvih edan je od centralnih kultova kod Vlaha. Zato i ne čudi veliki broj običaja kod ovog naroda koji se vezuju za smrt i sahranjivanje pokojnika. Jedan od tih običaja koji zbog istoimene serije mediji ovih dana opisuju kao “jeziv” i “morbidan” je - Crna svadba.

Ako se desi iznenadna smrt momka ili devojke koji nisu stigli da za života stupe u brak, porodica pokojnika ili pokojnice može rešiti da organizuje tzv. “crnu svadbu” - simbolično venčanje koje se obično organizuje nakon sahrane mada može da bude i na sam dan sahrane.

Verenica ili verenik tako pristaje da se “venča” sa preminulom osobom i ostane sa njom “u braku” godinu dana što znači da u tom periodu ne sme da se zaljubi ili da bude u vezi sa nekom drugom osobom jer bi se na to gledalo kao na “preljubu”. Ako osoba sa kojom je pokojnik bio u vezi ne želi da učestvuje u svadbi, može se nađi i drug ili drugarica koji će igrati funkciju mlade tj. mladoženje u zavisnosti od pola preminule osobe.

Kako će izgledati sama “crna svadba” takođe zavisi od porodice koja je organizuje. Ima slučajeva da je reč bila samo o simboličnom odlasku na groblje, ali bilo je i onih koji su običaje poštovali doslovno, pa je mlada bila u venčanici, prijatelji i rodbina su bili svatovi i sa muzikom su došli na groblje. Sve je bilo slično kao i na pravoj svadbi osim činjenice da se svi plakali.

Nakon godinu dana “crna svadba” se raskida. Reč je o obredu kome uglavnom prisustvuje samo najuža porodica, pa se o njemu i ne zna mnogo.

Etnolozi koji su proučavali ovaj običaj kažu da je sastavni deo obreda okićeni barjak koji se nosi na groblje gde se lomi iznad groba pokojnika i tu ostavlja. Nakon toga, slično kao za daću ili za pomen, ručak se u kući pokojnika nameni za dušu, odigra se kolo i kada se ono završi kaže se da se završila crna svadba.

Mlada ili mladoženja koji su pristali da simbolično budu venčani godinu dana nakon toga više nemaju nikakve obaveze i slobodni su da zasnuju brak i porodicu.

Iako običaj nekima sa strane može izgledati “bizarno” reč je zapravo o duboko potresnom činu koji za cilj ima da olakša bol i porodici i pokojniku. Reč je o drevnoj tradiciji i običaju u kome nema ničeg onostranog ili strašnog, a stručnjaci će vam reći da ga treba isključivo posmatrati kao deo nematerijalnog kulturnog nasleđa naroda. I to, po svoj prilici, ne samo jednog! Iako se uglavnom vezuje za Vlahe ima ga i među drugim narodima, a etnolozi kažu da su ga praktikovali i stari Rimljani.

Ovaj važan deo vlaških običaja danas je u izumiranju. Zabeleženo je da je poslednja “crna svadba” organizovana 2004. a pre toga 1991. godine.

O tome koliko je ovaj običaj u prošlosti bio važan i rasprostranjen govori i činjenica da su pre ‘90-ih godina i sveštenici Srpske pravoslavne crkve prisustvovali svadbi. Na grobu je bila prisutna i Rajska sveća, a nije bio redak sličaj ni da pre ona pre toga prenoći u crkvi kako bi bila osveštana, objasnio je etnolog Aleksandar Repedžić, .

Crkva je u međuvremenu promenila stav prema crnoj svadbi i danas je zabranjuje. 

Kult mrtvih  edan je od centralnih kultova kod Vlaha. Zato i ne čudi veliki broj običaja kod ovog naroda koji se vezuju za smrt i sahranjivanje pokojnika. Jedan od najkoloritnijih je postojanje tzv. “Rajske sveće”.

Reč je o bogato ukrašenom svećnjaku sa isprepletanim cvetovima od voska, ogledalcima i zapaljenim svećama na vrhu. Njih obično ima 44 i simbolizuju 44 svetitelja.

Što se tiče same simbolike sveće, ona se odnosi na verovanje Vlaha da pokojnika na onaj svet treba da prati svetlost. Vlasi u suštini razlikuju 2 vrste smrt - muarća ku rind i muarća fara rind.

Ova prva se odnosi na prirodnu smrt, onu koja nastupa zbog starosti, kada su i pokojnik i porodica pripremljeni za nju. Sveća se pali i stavlja se u ruku pokojnika kako bi mu osvetlila put ka raju.

Sa druge strane muarća fara rind je iznenadna smrt, ona kod koje ni pokojnik ni porodica nisu mogli da se pripreme za taj nemili događaj.

Kako preminuli u tom slučaju nije imao sveću, veruje se da on ide u mraku, ka paklu ili se muči lutajući između dva sveta. Kako bi se to izbeglo, izrađuje se i pali Rajska sveća kako bi se duši dala svetlost potrebna da joj obasja put ka raju. 

 Jedan od retkih koji je pored porodice i prijatelja preminulog, imao ,priliku da prisustvuje ovom običaju koji se sporodično održava, još od vremena kada su Rimljani vladali, bio je i Aleksandar Repedžić, etnolog.Naime, on je 2004. godine nakon upisa na Filozofskom fakultetu na odeljenju za etnologiju i antropologiju, kao saradnik Muzeja u Majdanpeku prisustvuje događaju raskidanja crne svadbe koja se odigravala u mestu Rašanac.Kada neko umre mlad, bilo da je muško ili žensko, ukoliko su nevenčani, a desi se da nastradaju, onda se, u zavisnosti od porodice do porodice, praktikuje običaj crne svadbe. Obično je vezan za područje Petrovca na Mlavi i Rabrova, Običaj se dešava jako dugo, ali i jako retko u praksi danas. Pre 2004 kada sam zabeležio taj događaj, kao saradnik muzeja u Majdanpeku zajedno sa muzejom u Požarevcu, crna svadba se poslednji put odigrala 1991. godine. Tako da je jako retko da neko održi taj običaj za svoje najmilije. - započinje Repedžić priču za "Blic". Mladić koji je tragično nastradao u Borskom jezeru, "javio se" baki u snu, gde je ona videla njegovu svadbu. Tada je porodica odlučila da mu napravi svadbu i na ovom, zemaljskom svetu. Takođe, porodica je ta koja odlučuje da li će praviti crnu svadbu ili neće.U ovom slučaju, baka ga je sanjala, ali ukoliko se porodica odluči da odradi tako nešto, ona će održati taj običaj, Tu nema pravog čina venčanja, ne postoji sam čin, jer ne može devojka stvarno da se venča za tu osobu. To se uglavnom desi nakon sahrane, nađu devojku ili momka, dogovore se, i kad se prihvati ta obaveza, neko se obavezuje da godinu dana nema seksualne odnose, da se ne zaljubi, da ne ulazi u vezu. Ona je fiktivno njegova žena ili muž u zavisnosti od pola pokojnika. Sve do raskida od crne svadbe ili tačnije, godinu dana od smrti, kada se priređuje daća, odnosno, pomana. Tada se dešava raskid crne svadbe. Okite se svatovi, kola i ide se na groblje - objašnjava nam etnolog Repedžić.Običaj koji se kod pravoslavaca pojavljuje kao daća ili pomen, u vlaškom kraju, sa malo drugačijim obredima, naziva se pomana, te nam sagovornik Blica otkriva kako sam čin crne svadbe, izgleda upravo kao pomana.

-To izgleda kao svaka pomana u vlaškom kraju. Uz taj jedan deo, gde se ide sa pratnjom, do centra sela, pa se onda ona vraća do groblja, gde se lomi okićeni barjak na kojem se nalazi njegova slika, godina rođenja i datum smrti. Ništa spektakularno se ne dešava, ali prisutna je muzika, prisutni su ljudi i sve poprima drugačiji oblik. Oni su to priredili tako da podseća na svadbu.- otkriva Aleksandar.

Kada se nađe partener za pokojnika, on se obavezuje na celibat i ne ulaženje u emotivne veze u trajanju sve do obeležavanja godinu dana od smrti. Nakon toga, kroz niz obreda, crna svadba se raskida nakon odigranog kola u kući pokojnika. Etnolog Repedžić pojasnio nam je crnu svadbu i raskid iste kroz primer kojem je i sam prisustvovao.

-Mlada je sve vreme u svojoj kući, s tim što tog dana je daruju stvarima koje su namenili za nju. To su košulje, majice, sve što želi ona da nosi. Naravno, dobija i ono što je pripremljeno za pomanu, obredne hlebove, sveću. Dakle, ona je sve vreme kod svoje kuće, sa svojom porodicom, nema nikakvu obavezu da bude sa njegovom porodicom, ona je samo prihvatila obavezu i ništa specijalno se ne dešava u tih godinu dana, samo taj poslednji dan kada se raskida Crna svadba i to je to. Uz sve vlaške običaje, gde se namenjuje odeća za pokojnika, gde se pušta voda da ima on na onom svetu za svakodnevne potrebe. Onda se pristupa tom delu deo, gde oni izlaze na groblje, mladi ugalvnom i tu se ritualno loimi taj barjak koji se ostavlja na grobu. Onda se odlazi kući, postavlja se sto, namenjuje se za dušu. Pre nego što se nameni samo jelo, odigra se kolo, nameni se, okadi i kada se kolo završi, kaže se da se završila crna svadba. Onda ona može da se zaljubi, da ima seksualne odnose, da stupi u vezu- otkirva nam on.

Iza crne svadbe kojoj je prisustvovao, krila se tužna životna priča. Naime, mladić koji je nastradao i kojem se organizovao ovaj drevni vlaški običaj, bio je usvojeno dete, koga su roditelji, baka i deka, odgajali kao svoje najrođenije i najmilije.

-Momak čiju sam "Crnu svadbu" fotografisao, njegova je bila priređena kao imitacija svadbe. On je mlad nastradao i nisu imali nikoga, čak su i njega usvojili, nije bilo naslednika imanja. Bilo je mnogo emotivno, oni su ga voleli kao unuka - otkriva nam on.

Obećanje koje je dala, mladićeva najbolja drugarica je ispunila. Bila mu je verna godinu dana. Devojka sa te svadbe nije imala ništa tih godinu dana. Naime, tadašnja devojka mladića, nije htela da prihvati taj čin, već je to uradila njegova najbolja drugarica. Nije imala dečka i rekla je "biću ja". Ona je samo imitirala i sve ostalo- ispričao nam je.

Pre devedesetih godina prošlog veka, svadbi su prisustvovali i popovi Srpske pravoslavne crkve. Međutim, sredinom poslednje decenije dvadesetog veka, crkva je pormenila svoj stav i običaji Vlaha su morali da se modifikuju.

-Od devedesetih do danas se mnogo toga promenilo. Ranije su i popovi dolazili, bila je prisutna i rajka sveća, pošto prema verovanja Vlaha, onaj svet je bez vode, bez svetla, i onda se priprema i pali se do 40 dana da bi on imao svetlosti. Popovi su ranije dolazili, bio je običaj da ona prenoći u crkvi, da bude osveštana. Danas SPC to zabranjuje, tačnije, postoji zabrana još od devedesetih godina. SPC Dosta utiče na vlaške običaje, pa se oni modifikuju u skladu s tim.- otkriva nam on.

Kako je rekao, pregledom komentara ispod njegove priče za jedan hrvatski portal, utvrdio je da se na tlu te države isto primenjuje sličan obred. Kako kaže, preko literature, poznato je da je isti datira još od postojanja rimskog carstva.

-Upravo sam analizirao komentare ispod jednog teksta na hrvatskom portalu. Javili su se ljudi koji su naveli kako se isti običaji dešavaju u Hrvatskoj. Kod njih se mlada čak i oblači u venčanicu. Ono što ja znam prema literaturi, sličan običaj je postojao u startom rimu. Vlasi su tu gde jesmo vekovima i sigurno je da se dešavalo i ranije. Koliko znam, običaj nije nepoznat, nije novo i dešavalo se i ranije, ali sve je na porodici da kaže da li će se crna svadba održati ili ne.

Međutim, običaj poput crne svadbe, koju smo imali priliku da vidimo, samo su vrh ledenog brega bizarnih situacija i narodnih verovanja sa erotskom pozadinom iz ovog dela naše zemlje.

Jedno od takvih običaja je strndžanje, koje zavisno od toga šta su vam izvori, može da ima svoju mekšu i tvrđu priču. Skoro pa ko pornografski žanrovi.U većini slučaja nalazimo da je strndžanje narodni običaj zastupljen pretežno u negotinskoj krajni. Pošto je tu u centru zajednica koja priprema mlade za brak, ovaj običaj ustvari služi kao neka vrsta prakse i vežbanja za ono što dolazi posle. Pojedinim praznicima bilo je dozvoljeno slobodnijie ponašanje mladih kao i njihovo intimno upoznavnaje

U jesen kad se završe poljski radovi, bilo je dozvoljeno momcima da vode ljubav sa kojom god devojkom požele, naravno ako se oboje slože. Više muškaraca bi krenulo zajedno u šumicu ili pećinu gde bi ih čekale devojke. Neki bi dolazili i u pratnji roditelja koji bi ih savetovali koju da izaberu. Međutim, to vođenje ljubavi ipak ima svoje ograničenje. Nije tu bilo ničeg ispod struka, već samo pipanje i vatanje u gornjem predelu tela.

Strndžanje je dobilo ime od rumunskog glagola strange što znači pritisnuti a kod Vlaha u Srbiji ima i dodatno značenje - grliti se i milovati. Na ovaj način se pokušava ubrzati seksualna zrelost adolescenata i omugućiti rani brak po želji roditelja.

Ovo vam je bila soft core verzija, koja se u više navrata nalazi u raznim izvorima. Međutim postoji i ona tvrđa, skroz pornografska, koja liči na scene iz raznih erotskih filmova. U ovoj varijanti ne moraju tu biti samo mladi. Ovde su i stari i mladi, i device i one koje to nisu, otac i ćerka, sin i majka. Jedini uslov za učesnike strndžanja je da svi nose maske i da se ne zna ko je ko. Takođe, svi su morali da šapuću.

Jedan muškraca bi upalio vatru u pećini I onda kreće akcija. U mraku, nasumično, svako sa svakim. Partneri su se menjali dokle god su imali snage, bukvalno do iznemoglosti. Po završetku svako se oblačio i izlazio sam u noć, krijući svoju masku da se ne sazna o kome je reč, jer je dolazilo i do incesta. Svake godine se pravila nova maska.

Verujemo da ovo svima zvuči bizarno, ali njima nije pravilo veći problem od ponekog slomljenog srca ili trudnoce.  

Orgije dostojne starog Rima. A stari Rim je imao 'crnu svadbu', a svi su imali 'zagrobni zivot' kao EGIPCANI. To jest svi su verovali da smrt nije kraj zivota, nego da zivota ima i posle smrti. Otud i 'crne svadbe' i sahranjivanje zene faraona kad on umre, sa ciljem da oni i dalje 'zive'.

ZAISTA SE JEZIM PRI POMISLI NA VLASKU MAGIJU KOJOJ SVI U SVETU PRIDAJU ZNACAJ. JEZIM SE NA OVE OBICAJE KOJI SU POMENUTI U TEKSTU. S DRUGE STRANE AKO SU BAS SVI VEROVAI U ZIVOT POSLE ZIVOTA DO TE MERE DA SE BRAK MOZE SLOPITI I POSLE SMRTI I SLICNO, ONDA MORA DA IPAK POSTOJI NESTO?!

ADAMU

 

STA BI BILO KAD BI ZAISTA USPOSTAVILI KONTAKT SA VANZEMALJCIMA? KAD  BI DOBILI SANSU DA NAM OBJASNE, ODAKLE MI NA OVOJ PLANETI. I NADJEM NEKO PISMO KOJE SU NAPISALI LJUDI KOJI ISTO RAZMISLJAJU O POSTANKU LJUDI NA PLANETI ZEMLJI. MOJA PRICA DA SMO POSEJANI DOBIJA DOKAZ. EVO TOG PISMA.  A ADAMU JE NARAVNO PANDAM NASEM ADAMU. 

 Pozdravljam prijatelje!

Ja sam Adamu, monadski entitet civilizacije Plejada.

Od svih pitanja koja nam postavljaju kao vanzemljanima, najčešće čujemo vrlo emotivno pitanje: ”Kada ćete se pojaviti na našem nebu? Kada ćete sleteti na Zemlju? Kada će se dogoditi razotkrivanje?”

Zato sada želim to detaljno da obrazložim. Vreme je za direktan i pošten odgovor.
No, da bismo na ovo odgovorili tražim od vas da me pažljivo slušate. Nažalost, to nije jednostavno kako mislite.

Za početak, ne postoji samo jedna grupa vanzemaljaca. Nije to kritika, ali vizija vam je pomalo ograničena. Činjenica je da ste deo svesti duboko uronjen u materiju.

Zato je prirodno da mnogi ljudi na Zemlji ne veruju u postojanje vanzemaljskog života. A većina onih koji veruju smatraju “vanzemaljce” homogenom skupinom svemiraca. Ljudi širih vidika među vama možda pretpostavljaju da postoji veliki broj nastanjenih planeta koji povremeno šalju svemirske brodove da bi vas špijunirali.

Dakle, istina je daleko složenija i, usuđujem se reći, mnogo uzbudljivija i zanimljivija.
 

PUTOVANJE KROZ PROŠIRENJE SVESTI

Zemlja je samo jedno od beskonačno mnogo mesta na kojima postoji život. Od tog beskonačnog broja tačaka izvora, ogroman je broj civilizacija koje su u ovom svemiru evoluirale do tačke u kojoj su za njih prestale postojati granice prostora i vremena te ih vreme i prostor više ne ograničavaju.

Postoje brojne metode za kretanje brže od svetlosti. U stvari, brzina svetlosti tek je imaginarno ograničenje.

Tako su u prošlosti na vašoj planeti postojali oni koji su tvrdili da je brzina zvuka maksimalna i nenadmašna. Sada pak vaš najbrži avion leti višestruko brže od brzine zvuka.

Na sličan će način biti prevaziđena svetlosna barijera. Jednostavno biste trebali drugačije razmišljati o fizici svemira. Neke metode omogućuju izuzetnu brzinu letelice koje premošćuju intergalaktičke prostore brzinom koja bi se vama činila tek nekoliko sedmica ili meseci.

Druge, razvijenije metode više su u domeni svesti nego fizike. Tu je letelica u stvari biće koje je u stanju podići svoju svest na višedimenzionalne nivoe gde je ovaj svemir tek jedna od mnogih paralelnih struktura stvarnosti, te se ponovo vratiti na niže nivoe, ovaj put na sledeće prostorno/vremensko odredište. Takav proces omogućuje putniku da smesta otputuje od jedne tačke u prostoru i vremenu u bilo koji od mogućih alternativnih univerzuma, tj. do bilo koje tačke u vremensko-prostornoj verojatnosti.
 

Ovo se premeštanje može putniku objektivno učiniti kao da je trajalo koji trenutak. No, ti trenuci su u najmanju ruku... proširenje svesti. Krećete se u jedinstvu sa svemirom i potom ponovo u trenutku vratite u svoju odvojenost. Divno je to i neobično iskustvo, naročito prvih nekoliko iskustava.

OBILJE VANZEMALJSKIH LETELICA IZNAD ZEMLJE

No, ono što bih sad želeo izneti ovde jeste da postoji ogromno obilje života. Ništa što bih mogao reći ne može toliko podstaći vašu maštu da shvatite koliko je taj život raznolik i složen. Te koliko raznih svesti je u ovom trenutku oko, iznad i unutar vaše planetarne sfere.

Kada biste ovog časa mogli uzdići svest i posmatrati svoju planetu s raznih nivoa svesti ostali biste zatečeni koliko se mnogo raznih tipova letelica bavi Zemljom. Od veličine sićušne bakterije mlađih rasa, preko ogromnih letelica majki srednje razvijenih rasa, do kristalnih i od čiste svetlosti sastavljenih entiteta još razvijenijih bića.

Toliko ih je mnogo ovde da jedva možete pogledati bilo gde a da ne vidite ovu vrstu aktivnosti na nekom od nivoa gustine. I toliko koliko ih je ovde eksponencijalno je više onih koje bi mogle biti ovde, ali ih to jednostavno ne zanima. Imaju drugog posla negde drugde i očigledno drže da to što se nastoji izvesti ovde nije njihov primarni interes.
 
Dakle, zašto nas ne možete videti? Zašto ne sletimo i ne prošetamo među vama? To su valjana pitanja. Da vam kažem da smo dugo već u priličnoj meri među vama, sleteli smo i šetamo među vama! Letelice i razna bića sve vreme su među vama.
No, to i nije vaše pitanje, zar ne? Vi biste želeli da nas lično VIDITE i da komuniciramo. Jesam li u pravu? Dakle, i to se donekle dešava. Mnogi vide sve vrste stvari na nebu i ZNAJU da vide vanzemaljske letelice. Mnogi su imali i direktne interakcije s nekom vrstom vanzemaljskih bića.

Ipak, ni ovo još uvek nije odgovor na vaše pitanje. Ono što biste vi zapravo želeli jeste dramatičan šou koji niko neće moći opovrgnuti. Tražite da sletimo i masovno se družimo.

Iz nekog nejasnog razloga popriličan broj vas želi da sletimo na travnjak Bele kuće. Više no neobična ideja. Koji deo 'objave rata' nisu razumeli oni koji od nas traže da učinimo nešto slično? Jer sasvim je izvesno da bi to bilo shvaćeno na taj način!

Šta leži u osnovi vašeg zahteva da se pojavimo? Želeli biste da se pojavimo na planeti tako da SVAKO na Zemlji mora prihvatiti naše postojanje i na neki način izbrisati sve laži koje su o nama izrečene?

Zašto mi to ne činimo?
 

KRATKA LEKCIJA O EVOLUCIJI GALAKTIČKE CIVILIZACIJE

Uveravam vas da to nije zato što to ne možemo! To je zato što to ne želimo. No, pre toga treba da odslušate kratku lekciju o evoluciji galaktičke civilizacije.

Sve civilizacije prolaze brojne stepene rasta i evolucije.

Prva je civilizacija posejana. Najčešće su to planete, ali, na vaše iznenađenje, ponekad civilizacije nastaju unutar zvezda. Ili na još neobičnijim mestima (za vas). Na periferiji crne rupe, na primer!

Svaki put kad je nova civilizacija posejana pravilo je da mora biti negovana i čuvana od strane neke starije, razvijenije civilizacije. Bogovi u vašim mitovima i legendama ustvari su svemirska civilizacija koja međudeluje sa ljudima sa Zemlje kada je rasa novostvorena i treba podučavanje u temeljnim znanjima poput poljoprivrede, jezika, pisma i raznih drugih subjekata poput matematike i astronomije.

U nekoj tački razvoja civilizacije, međutim, mora doći do razdvajanja, stoga rasa koja nadzire napušta planetu. Mlađu rasu moraju prepustiti vlastitoj sudbini. To je neophodno da bi se mlađa civilizacija mogla pravilno pomaći u treći nivo gustine svesti. Dokle god se stariji nalaze u blizini i posmatraju vas vi postupate kako vam je rečeno. U stvari, ne birate i otkrivate sami ko ste zapravo. Njihova je, dakle, uloga da vas upute tako da možete nastaviti bez njih.

Oni vas, svakako, mogu neprimetno promatrati. Moguće je i da oni sami imaju svoje privrženosti i da mogu nastaviti da pokušavaju da utiču na vaš razvoj iza scene. I to se događa!

Bilo kako bilo, sa ovim odlaskom mlada planetarna civilizacija preduzima prve privremene izazove, posrće u treću gustinu i iskušava voće dobrog i lošeg znanja.

I kako su vas bogovi iz vaših mitova prepustili samima sebi, duboko ste uronjeni u vlastiti izbor o tome ko ste ustvari, bilo kolektivno ili pojedinačno.

Ovo je osnovno obeležje svesti treće gustine. Radi se SAMO o IZBORU. A izbor je - gde usmeravate energiju? Ili, drukčije rečeno: na šta ćete usmeriti svoju ljubav?

Imali ste čitava razdoblja da ovo sredite pre nego započne novo. I upravo ste sada u velikoj meri u samom središtu tranzicije između sadašnjeg izbora i sledećeg razdoblja. Mogućnost vašeg izbora može se svesti na četiri glavne opcije.

 

 

PRVI JE IZBOR da odlučno nastavite NE odabirati. Vaše je pravo odbiti izbor i nećete biti naterani. Ovaj je izbor za duše koje nisu (u)videle dovoljno opcija i rezultiraće njihovim povratkom u 3D-ciklus - ponovo na sledeću rundu. To nije korak napred već tek mogućnost ponavljanja razreda. Gde će takvo biće završiti zavisi o njegovom višem sebstvu. No, vrlo je verovatan povratak na planetu Zemlju u njegovom narednom ciklusu, ukoliko je to za njega poželjno.

DRUGI IZBOR je ono što se popularno zove 'služba drugima' (SD). To je izbor za one koji su orijentisani na ljubav-svetlost. Smatrate li da je dobro i ispravno za vas staviti druge ispred sebe te pružiti ljubav i služiti da bi svet postao bolje mesto, tada je to za vas. Ako ste to čvrsto odlučili, tada već živite te ideale. SD je za vas.

Kako se događa ova tranzicija, sve više ćete se videti u kretanju prema stvarnosti u kojoj ste sve više okruženi sa bićima vašeg polariteta, odnosno krajnosti, i u nekoj tački čak ćete susresti i međudelovati sa svemirskom porodicom istog polariteta. Možda ćete sa njima čak i otići na planetu koja za vas predstavlja više 'dom' od same Zemlje.

Planetarne civilizacije koje su ovako polarizovane većinom su vrlo miroljubiva, ugodna i gostoljubiva mesta za boravak. To su mesta skladne koegzistencije za neke, no, pomalo dosadna za druge. Kažem dosadna jer su stvari obično predvidive, budući da su sukobi bilo koje vrste retki i niko sebe ne stavlja ispred drugih. No, POSTOJI mogućnost za uzbuđenje za SD orijentisane pojedince. Jer ova društva su večno u sukobu s članovima drugog polariteta, što je:

TREĆI IZBOR i zove se 'služenje sebi' (SS). To je suprotno i uravnotežuje polaritet služenja drugima - SD.

SS izbor je za one koji traže zadovoljstva, moć i napredak nauštrb drugih. Imate li osećaj da ste najvažniji u svojoj stvarnosti i da je, po vama, u redu uvek staviti sebe ispred drugih tada je ovo vaša polarnost i videćete da već živite tu stvarnost.

Najverovatnije ćete biti ili u položaju služenja onima koji vladaju drugima na neki legalni, legitiman način, poput vođe korporacije ili vlade, ili ćete naći vlastiti put vladanja nad drugima na ilegalan način poput kriminala ili pak kao žrtva/mučitelj u psiho-drami. Ujedno ćete težiti onima koje doživljavate kao snažne te ćete im služiti, ali u svrhu sredstva za ličnu korist.

Kako tranzicija bude napredovala, tako ćete se naći u stvarnosti sve više okruženi bićima koja, poput vas, služe samima sebi. I tokom vremena srešćete takođe i članove drugih kosmičkih civilizacija koji služe samima sebi. Ne ustručavam se reći da je SS težak put i snažno saosećam sa onima koji putuju tim putem. Put ega ispred srca put je osamljenika. I nikada ne postoji neko mesto na koje možete pasti. Nikome se ne može verovati i svako manipuliše da bi postigao vlastiti interes.
To je pitanje 'pojesti ili biti pojeden'. No mnogi napreduju i u takvim okolnostima. Oni su vešti igrači moći i dospevaju na vrh svake gomile u kojoj se nalaze. Vole moć i slavu podanika koji će sprovesti svaki njihov zahtev. Više su nego voljni igrati ulogu okrutnog i beskrupuloznog gospodara koji drži red. U tako okrutnoj stvarnosti postoje brojne kompenzacije za život. Tu ego sigurno vlada u svojoj potrazi za samozadovoljenjem.

Jedno od obeležja prave SS civilizacije jeste gramzivo korišćenje i (zlo)upotreba planetarnih resursa. Drugo je razuzdana ekspanzija. Spojite li ovo dvoje postaje očito da će takva civilizacija biti u permanentnoj potrazi za kolonizacijom drugih planeta. Kada nađu te druge civilizacije nastojaće da dominiraju nad njima i da uzmu sve što im treba: resurse, robove...šta god zažele.

'Služenje drugima' civilizacije se udružuju i brane svoje od stalnih upada SS civilizacija. Tako traje beskonačan rat na nebu između ta dva suprotstavljena polariteta bića. Ponekad rat dosegne granicu u kojoj nema pobednika već su granice trajno utvrđene. To je stoga što su SD civilizacije prirodno harmonične i voljne bez zadrške da se međusobno pomažu. Uskočiće jedni drugima u odbranu, to je nešto što se samo po sebi podrazumeva. Lako formiraju pangalaksijske saveze koji imaju pristupe ogromnom broju resursa za odličnu odbranu.

SS civilizacije, naprotiv, teško sklapaju saveze. Ako i uspeju, njihova sloga je slaba i traje samo dok služi prolaznom, uskom interesu potpisnika. Začas strane zabiju nož u leđa jedne drugima i savezi propadaju. SS civilizacije rastu samo zahvaljujući osvajanju. Carstva obuhvate brojne planete a onda, radi unutrašnjih i međusobnih borbi oko moći, nastaju rascepi i urušavanja. Ove civilizacije uvek nastoje da steknu prednost nad drugima, tako da je rat prirodni izraz njihovog načina postojanja.

To su ograničenja SS i SD dvojnosti između kojih možda sada birate.
 

ALI POSTOJI I ČETVRTI IZBOR: to je izbor preskočiti carstvo dualnosti u celosti i uzdići svoju svest iznad sitnih svađa.  Taj je izbor svest jedinstva.

Sve SS i SD civilizacije doći će do razdoblja u kome ste vi sada. Imaće mogućnost da zamene polaritet, što je retkost, ili da naprave zaokret i shvate da je POLARNOST SAMO ILUZIJA. U stvarnosti, postoji samo Jednota. "Jastvo" je uistinu samo jedan sa Svima. "Drugi" i "sebstvo" su privremena, iluzorna konstrukcija koju smo stekli preko vela neznanja.

Izdvojenost, kako se razotkriva, jeste samo stvar izbora. Sasvim je moguće zadržati osobenost i istovremeno se osloboditi izdvojenosti.

Postane li ovo vaš izbor, za tu će civilizaciju procvetati posve novi način egzistiranja. Stvarnost koja je utemeljena na svakom deliću... svaka pojedina duša jednostavno izražavajući sebe kako mora, gde svako biće daje svoj najveći doprinos i u zamenu od onih oko sebe prima sve što mu je potrebno.

Doći do OVOG nivoa svesti neverovatno je oslobađajuće i ohrabrujuće. To znači da nema nikakve dalje potrebe za sukobom. I da zasigurno ne nedostaje raznolikosti koja bi bila uzrok dosadi. Onima u svesti jedinstva događa se samo da spoznaju sebe kao Jednog s Beskonačnim Izvorom Svega.

Značenje ovoga jedva je moguće objasniti. To znači da ste direktno povezani s beskonačnom energijom, beskonačnim stvaralaštvom i beskonačnim potencijalom. Možete usmeriti svoju pažnju bilo gde. U treptaju oka možete se naći na bilo kom drugom mestu koje zamislite. Stvarate vlastitom voljom.

U stvari, sve stvarnosti i čitav svemir izraz su zaigranih misli takvih bića. Zapravo, univerzum u kojem ste sada nije ni više ni manje nego fascinantna konverzacija između takvih bića. I vi sami, bez obzira ko ste, predstavljate jednu od mnogih simultanih ekspresija jednog od tih bića!

Meni je sada vec sve mnogo jasnije jer vec godinama sirim svoj um verujuci u nebeski kompJuter ( vidi moje blogove).  Mnogo mi znavi ovo pismo koje je mozda napisao vanzemljanin. Nisam poludela, nego razmisljam sta mi u stvari znamo i vidimo? I opet se vracam odgovoru - ono sto nam je predstavljeno kao nasa stvarnost.

MOZDA VAM SE OVAJ TEKST CINI BEZVEZNIM I ODLUCNO RAZMISLJATE DA NE CITATE VISE MOJE BLOGOVE. U REDU. SVAKO IMA PRAVO NA SVOJE MISLJENJE. ONI KOJI SU ZAINTERESOVANI ZA OVU TEMU NACICE MNOSTVO  MOJIH BLOGOVA O VANZEMALJCIMA. RAZMISLITE MALO KOLIKO NI JEDNA TEORIJA O NASTANKU LJUDI NA PLANETI ZEMLJI 'NE PIJE VODU! 

POZDRAV PRIJATELJI U SVEMIRU!

ZONA KOMFORA

 PISALA SAM VEC DA SMO MI LJUDI KOMFORMISTI, DA NE IZLAZIMO TAKO LAKO IZ ZONE KOMFORA. 

Jednom je naučni istraživač saznao za pleme koje je živelo u dubokoj šumi i koje je brojalo samo 300 ljudi, ali su svi bili slepi, pa je otišao kod njih u šumu i živeo sa plemenom, kako bi ih razumeo. Shvatio je da ne znaju da su slepi, jer nisu poznavali nikoga ko može da vidi.

Istraživač se u početku pretvarao da je i on sličan njima i ubrzo je otkrio razlog njihovog slepila. Otkrio je da postoji određeni insekt, koji kada ubode odojče, ono oslepi. Insekt je bio uobičajen i nalazio se u svakoj kući, pa ni jedno dete nije moglo pobeći sudbini. Niko se nije sećao da je mogao da vidi kada se rodio.

Dakle, čitavo pleme je živelo slepo i uspeli su da se prilagode na ovakav način života – bez vida, da donesu vodu iz bunara i učine ono što je bilo najpotrebnije. Potpuno su usvojili ovakav način života.

Naučnik je dugo ostao sa tim plemenom. Tamo se i zaljubio u jednu ženu. Hteo je da je oženi, pa je zatražio od poglavice plemena dopuštenje da to učini. Ali tada je pleme postalo sumnjičavo prema njemu. Iako su bili slepi, osetili su da je on drugačiji. Govorio je drugačije, govorio je stvari koje nisu poznavali. Govorio bi: sada je izlazak sunca ili sada je čitavo nebo puno zvezda i još drugih stvari, njima nepoznatih.

Jednog dana su naterali istraživača da im kaže istinu. Istraživač je morao da bude iskren. Rekao je: “Ja vidim, ali vi ne vidite. Iako ste, kada ste rođeni mogli da vidite. Među vama živi insekt koji uništava vid pre nego što dete napuni šest meseci. Mogu da vam pomognem da ubijete insekte i da vam dam medicinsku pomoć koja može da vas izleči, tako da možete ponovno da vidite svet.”

Nakon što su ga saslušali, ljudi iz plemena su odbili njegovu pomoć. Rekli su: „Nema potrebe da bilo šta menjamo, ovako smo navikli." Poglavica plemena mu je rekao: "Što se tiče braka, možeš da se venčaš samo pod jednim uslovom. Ako želiš da se oženiš devojkom iz našeg plemena, moraš i ti ostati bez vida. Moraš da živiš sa nama i naučiš naš način življenja. Imaš dvanaest sati da odlučiš. Ako želiš da zadržiš vid, ne možeš više da živiš sa nama.”

Te noći istraživač je razmišljao o tome: “Šta da učinim? Hteo sam da pomognem tim ljudima. Hteo sam da oženim tu devojku i izlečim joj vid, a zatim da uputim pomoć i drugima, ali ti ljudi ne žele moju pomoć. Oni su potpuno nesvesni u svom slepilu.” Razmišljajući o tome, odbacio je tu svoju ideju i otišao iz sela.

Ista je situacija u današnjem svetu. Navikli smo da živimo u robovanju, bedi i patnji. I kada bi prosvetljen čovek došao kod nas i rekao nam Istinu o našem životu, to bi za nas “predstavljalo opasnost“, jer bi nam govorio stvari kojih se u stvari plašimo da znamo. Ne želimo da znamo ko smo zapravo, jer nam to može “poremetiti“ sve u životu.

On nam nudi novo svetlo, novi život, novi pogled, ali mi to ne želimo da prihvatimo, da izađemo iz zone konfora, jer smo prihvatili ono što već znamo i čini nam se veoma rizičnim da unesemo bilo kakvu promenu i naučimo nešto o sebi.

Pojam komformizma povezujemo sa udobnošću i životnom rutinom, sa navikama i nevoljnošću da ih menjamo, sa osećanjem zaštićenosti u sredini u kojoj smo na svom terenu, sa otporom prema promenama. To jeste tačno, ali komformizam je više u našim mentalnim šablonima, koji se izražavaju kroz naš način života – nastojanju da zadržimo stanje kakvo jeste, da izbegavamo remećenje reda i strukutre svog života, da ostanemo u zoni komfora i da ne rizikujemo preduzimajući avanture van onoga što je ustaljeno, što poznajemo i na šta smo navikli. Većina sveta tako živi, a ta većina predstavlja ono što je opšteprihvaćeno, poželjno, normalno. Kad imamo ubeđenja, stremljenja, razmišljanja i vrednosti van okvira proseka, mi smo individualci, odmetnici, saboteri normalnosti – upadljivo se razlikujemo od drugih, talasamo “mrtvo more” njihovih života i teramo ih da vide da postoji i nešto drugo i da sa zebnjom osete da to drugo možda uopšte nije nenormalno, nego drugačije i (o užasa!) bolje od onog što se smatra dobrim i poželjnim.

Svako veruje da je poseban i jedinstven i kad biste bilo koga pitali da li je deo mase, da li pripada proseku, verovatno bi se pobunio, jer o sebi ima visoko mišljenje i jer veruje da je vredan, važan, unikatan, nezamenljiv. Prosečna osoba nema naviku da posmatra sebe iz šire perspektive, da uočava svoje mesto u svetu, ili da vidi sebe kao nekog ko nema hrabrosti, harizme, talenta, istrajnosti, da se izdigne iznad proseka, da živi prema sopstvenim pravilima i da postavlja standarde koje će drugi slediti. Kad biste prosečnu osobu pitali da li želi da odbaci svaku odgovornost, prihvati mišljenje i stavove većine i živi prema određenim pravilima, bez opterećenja da donosi bilo kakve odluke, jer samo treba da radi isto što i svi, ona bi bila uvređena tim pitanjem i borbeno bi se zauzela za svoje ja. Kad biste ovo ponudili natprosečnom individualcu, pod pretpostavkom da stvarno imate moć da mu omogućite ovakav način života, bio bi u ozbiljnom iskušenju da pristane, ali verovatno to ne bi mogao, jer mu njegove moralne vrednosti ne bi dozvolile da odbaci odgovornost, koliko god to ponekad žarko želeo. Kad si malo iznad svih, malo bolje vidiš šta se dešava tamo dole, gde se i dalje odvija veći deo tvog realnog života i ponekad poželiš lobotomiju, ili san uspavane lepotice, isključivanje i odmor od svega što vidiš i osećaš. Ponekad, individualcima prosek izgleda kao raj iz koga su izgnani. Ali to ih brzo prođe.

 

Naša zona komfora je bihevioralni prostor u kojem se naše aktivnosti i ponašanja uklapaju u rutinu i šablone koji minimalizuju stres i rizik. To nam daje osećaj mentalne stabilnosti i sigurnost.

Koristi koje imamo od toga su očigledne: osećaj zaštićenosti, manje stresa i niži nivo anksioznosti.

Ideja zone komfora je stara više od 100 godina. Naime, još 1908. psiholozi su objasnili da stanje relativnog komfora daje mogućnost ostvarivanja stabilnih rezultata. Ali, ako želimo da unapredimo svoja postignuća, neophodno nam je stanje relativne anksioznosti – prostor u kojem nam je nivo stresa povišen.

Ovo se naziva prostorom “optimalne anksioznosti” i nalazi se malo izvan naše zone komfora. Sa druge strane, ako postoji previsok nivo anksioznosti, bićemo pod prevelikim stresom da bismo bili produktivni i naša postignuća su onda slabija.

Svi smo to sigurno iskusili.

Znamo da kad god se pokrenemo da nešto ostvarimo, postignemo rezultate koji pozitvno utiču na naš život. Ali, ako stvorimo preveliki pritisak, taj nelagodni osećaj će nam dati potvrdu da su takve vrste izazova loša ideja. I onda prirodno težimo da se vratimo u stanje koje nam prija, odnosno tamo gde nema anksioznosti.

Zato je važno da izlazak iz zone komfora bude postepen i da uvek na umu imamo zašto je to za nas korisno.

 

 

Lako je upasti u rutinu i osećati se dobro zato što sve deluje stabilno i poznato. Ako sve funkcioniše, zašto rizikovati? Zato što će izlazak iz zone komfora imati brojne pozitivne efekte na vaš život:škanost i šablonski rad ubijaju produktivnost. Bez osećaja blage anksioznosti koju donose rokovi i očekivanja, imamo običaj da odlažemo poslove ili da ih samo odrađujemo, uz minimum truda i kreativnosti. Gubimo ambiciju i želju da uradimo više i naučimo nove stvari. Uz to, često upadnemo u zamku – govorimo kako smo zauzeti, kako bismo izbeglu da probamo nešto novo.

Kada malo proširimo svoje granice i kada smo pod optimalnom dozom anksioznosti, brže postižemo planirano, uspevamo da više uradimo, i pronalazimo pametnije načine da obavimo zadatke. Ovde je bitno naglasiti i da ova anksioznost ne treba da bude preterana. Ako prebrzo napuštate zonu komfora, ovakva sila postaje više destruktivna nego korisna.

 

Ne možemo da se pretvaramo da strah i neizvesnost ne postoje. Kada preuzimamo male, kontrolisane rizike i suočavamo se sa izazovima, možemo da iskustimo strah i neizvesnost u kontrolisanim uslovima. To će nas pripremiti za veće promene. Život nas ponekad izbaci iz naše zone komfora, bez obzira na to da li mi to želimo ili ne. Zar nije bolje da budemo koliko toliko mentalno spremni za te trenutke?

 

Kada jednom krenete da izlazite iz zone komfora, makar malim koracima, radićete to sve lakše i lakše. Prihvataćete stanje optimalne anksioznosti kao nešto normalno. Istovremeno, vaša zona komfora će biti sve šira.

Nova iskustva i nove veštine otvoriće vrata i novim idejama koje nas inspirišu i pokreću. Dobićemo drugačiji pogled na postojeće probleme i suočiti se sa izazovima sa većom spremnošću i energijom. Ovo se ne odnosi samo na posao, već i na odnose sa bliskim ljudima, hobije, zdravlje i ostale segmente života.

Kao što vidite, zahvaljujući malim promenama, vremenom ćete imati ispunjeniji život na svim poljima.

A sada se verovatno pitate:

 

Važno je da znate da se iz zone komfora u takozvanu zonu rasta ne prelazi jednim skokom.Tu su različiti koraci. Iz zone komfora, u kojoj se osećamo bezbedno i kao da stvari držimo pod kontrolom, prvo prelazimo u zonu straha.

 

Zona straha

Za nju su karakteristični:

• nedostatak samopouzdanja – ne verujemo u sebe i svoje sposbnosti, mislimo da to nešto ne možemo da uradimo, vraćaju nam se sećanja na sve ono u čemu do tada nismo uspeli
• pronalaženje izgovora – znate ono: imam previše/premalo godina, nemam vremena, nemam para i slične rečenice
• dopuštate da drugi utiču na vaše mišljenje – olako prihvatate svako obeshrabrivanje iz okoline

Recimo da želite da pokrenete posao. Osećate uzbuđenje, planirate, ali tu je stalno crv sumnje. Preispitujete se 1000 puta, razmišljate da li vi stvarno to možete, šta vi uopšte znate o pokretanju i vođenju posla; kroz glavu vam prolaze sećanja na najbanalnije primeri vaših neuspeha.

Onda kreću izgovori – ne možete baš sada, nemate sve potrebne informacije, pitanja je da li je vaša ideja stvarno toliko dobra. Kome treba ta usluga ili proizvod, konkurencija je prevelika, eto toliki biznisi su već propali.

Na to se nakaleme komentari rodbine i kolega: “Šta će ti to?”, “To nije za tebe”, “Imaš ti i pametnijeg posla”, “Nije to u redu zbog tvoje porodice, bolje nađi siguran posao negde”. I vi prihvatate to kao istinu, odnosno u tim rečenicama tražite potvrdu da treba da odustanete od svoje ideje.

Međutim, negde u sebi vi i dalje imate želju da pokrenete taj posao, jednostavno vam ideja ne da mira.

Zato nakon ove zone straha sledi:

U zoni učenja dolazi do:

• suočavanja sa izazovima i problemima – jasno vam je da želite neku promenu i spremni ste da prevaziđete sve ono što vam se nađe na putu
• sticanja novih veština – za ostvarivanje novih ciljeva, gotovo uvek su nam potrebna nova znanja i veštine
• širenja zone komfora – postaje vam normalno i uobičajno ono što vam je do juče bilo nepoznato i izazivalo strah

Odlučili ste i dogovorili se sami sa sobom – to je ono što želite. Mentalni stav se menja i vi prelazite na suočavanje sa izazovom. Satima tragate za svim važnim informacijama koje su vam potrebne za taj tip posla, istražujete konkurenciju, osmišljavate ponudu. Pravite svoj biznis plan i već polako nazirete obrise onoga što želite.

I dalje ste anksiozni, preispitujete se ponekad, ali ne pridajete tome onoliku važnost kao u zoni straha. Svesni ste da su izazovi i problem pred vama i spremni ste da ih prevaziđete. Učite da živite sa tim blago povišenim nivoom stresa i ne mislite više da će se svet srušiti čaj i ako ne uspete.

I na kraju stižemo do željene zone – zone rasta.

U ovoj zoni živimo ispunjenije, ostvarujemo ciljeve i sa radošću postavljamo nove.

Pokrenuli ste svoj posao. Jasno vam je da je budućnost neizvesna, da treba mnogo još učenja, testiranja i rešavanja problema. Biće neuspeha i pogrešnih odluka, ali to prihvatate kao deo avanture.Osećate se dobro, samopouzdanje vam raste i ohrabreni ovim iskustvom spremni ste za sledeći cilj i suočavanje sa novim setom izazo

 

Periodično ponavljanje nekih radnji čini da u njima postanemo veštiji, zar ne?

Practice makes perfect

Isto je i sa zonom komfora!

Naravno, svaki cilj koji postavimo sebe zahteva određeni set specifičnih aktivnosti. Ali, da bismo ih lakše ostvarili i suočavali se sa izazovima na putu do onoga što želimo, važan je naš mentalni stav. A na njega će dobro uticati “treniranje” postepenog izlaženja iz zone komfora.

Ne brinite, u pitanju su sasvim jednostavne taktike

Počnite od nečeg laganijeg: idite drugim putem na posao, isprobajte novi restoran, odaberite knjigu ili film iz drugačijeg žanra u odnosu na onaj na koji ste navikli. Unesite sitne izmene u svoj svakodnevni raspored. Posmatrajte svoju perspektivu koja potiče iz tih promena, čak i ako je negativna.

Probajte ovu vežbu, mnogi uspešni ljudi je rade: vozite ili šetajte, bez nekog određenog plana ili cilja. Zašto?

Stvari koje radimo rutinski, puštaju da naš mozak radi malo na “autopilotu”. A kada je svest “odmoru”, onda iz podsvesti počinju da kuljaju zanimljive ideje.

A ne samo to!

Svaka prepreka na koju naiđete u vožnji ili šetnji, bilo da je to semafor, zabranjen smer, radovi na putu, slepa ulica… zahteva od vas da se snađete u datom trenutuku. U tom trenutku mozak se baca u akciju, ali je već zaigran zanimljivim idejama i rešenja koja tada padnu na pamet, mogu biti brilijantna.

Ovo je jednostavna vežba izlaska iz zone komfora koju svako treba da proba.

Nemojte odustajati ako stvari ne idu onako kako ste planirali. Neke promene će vam se dopasti, neke ne. Ali, kao što i sami znate, život se ni ne sastoji samo od stvari koje nam se dopadaju.

 

Ako ste od onih koji donose odluku u sekundi, probajte (prvo za manje stvari) da usporite. Posmatrajte šta se dešava, dajte sebi vremena da protumačite okolnosti i izvagate sve opcije. Ponekad će vas odbrana vašeg prava da donesete informisanu odluku mrdnuti iz vaše zone komfora. Biće te suočeni i sa svojom, ali i sa reakcijom okoline na takvu promenu.

Isto tako, ako pripadate grupi ljudi koji sve analiziraju iznova i iznova, promrdajte se bržim promišljanjem i odlučivanjem. Tako ćete izbeći takozvano “analiza-paraliza” stanje i pokrenuti se. Istovremeno, vežbaćete sticanje poverenja u svoje procene i instinkte.

Novine nas izbacuju iz zone komfora, bez obzira na to da li nam prijaju ili ne. Pa zašto onda ne bismo birali za početak one koje nam prijaju?

Krenite na časove jezika koji ste oduvek želeli da naučite, upišite se na ples ili na kurs keramike, bavite se baštovanstvom. Nabavite kućnog ljubimca, volontirajte ili otputujte nekoliko puta godišnje (da, i susedni grad se računa, nemojte odmah da tražite izgovore kako ne možete na udaljene destinacije).  

Sve ove aktivnosti će vas dovesti u nove situacije i prekinuti rutinu, a uz to ćete se i zabaviti.

Kao što sam već rekao, nove aktivnosti će zahtevati i nove veštine. Ali, to nije jedina vrsta učenja koju donosi izlazak iz zone komfora. Postavljate sebi pitanja “Šta učim o sebi?”, “Šta učim o drugim ljudima iz ove situacije?”, “Kako da informacije koje dobijam upotrebim za svoj lični i profesionalni razvoj

Živimo sa strahovima i mislima koje nam ničemu ne služe. Kad se suočite sa izazovom ili nekim teškim zadatkom, osetićete nalet nervoze. Preispitajte se – zašto se tako osećate? Da li će vas to na neki način ugroziti? Šta je najgore što može da se desi?

Našem mozgu je draže da nam je dosadno, nego da se izlažemo riziku. Ali, moramo da rasčistimo sa sobom da nije sve pitanje života i smrti.

Da li ćete na bilo koji ozbiljan način ugoziti sebe tako što ćete napisati pesmu, prijaviti se da uradite neku prezentaciju za sastanak, pokrenuti svoj posao ili isprobati malo drugačiji recept za omiljeno jelo? Isto tako, nećete dovesti svoj život u rizik ni preuzimanjem zadatka koji vam deluje zanimljivo, ali i komplikovano, kao ni pozivanjem osobe koja vam se dopada na kafu

Ako želite da pokrenete posao ili se okušate u nekom hobiju, bacite se na istraživanje i učenje. Prikupite što više informacija, jer kada ste informisani imaćete i neophodnu dozu samopouzdanja da nešto novo započnete. Ujedno, time ćete izbeći neke početničke greške, što će vam dati veće šanse za uspeh i povećati vašu spremnost da isprobavate nove stvari i suočavate se sa izazovima.

 

Kako biste se osećali kada biste uspeli u tome u čemu želite da se oprobate? Kada bi taj posao postao profitabilan, kada bise samouvereno plesali ili ostvarili bolju komunikaciju sa osobama koje volite?

“Marinirajte” svoj um u tom osećaju i prisetite ga se svaki put kada vam je teško. To će vam olakšati suočavanje sa izazovom i podstaći izlazak iz rutine i šablonskog ponašanja.

Isprobavanje novih stvari je teško. Da nije, izlazak iz zone komfora bi bio lak i radili bismo to često. Ali, nadam se da ste shvatili da uz pravi pristup može da bude lakše.

Za kraj sam ostavio najvažniji savet:

 

 

Iste koristi ćete imati ako izađete iz zone komfora, bez obzira na to da li naglo skočite ili idete polako i postepeno. Razlika je u tome što ćete sa ovim drugim pristupom imati manje otpora.

Cilj je da prigrlite nova iskustva, a ne da se izložite prevelikom stresu koji će vas paralisati.

Pokušajte da svake nedelje ili svakog meseca probate nešto novo, kako bi testirali svoje granice i proširivali ih.

A onda se vratite u svoju zonu komfora i opustite se. Tako ćete dobiti priliku da razmislite o svojim iskustvima, naučite iz njih i to primenite. Ne želite da trčite iz jednog novog iskustva u drugo, jer će vam to onda dosaditi i postati rutina.

S vremenom ćete u svoju zonu komfora donositi sve više inspiracije, iskustava, kreativnosti i produktivnosti. Tako će zona rasta onda postati vaša zona komfora.

SAD NA NAMA JE DA BIRAMO SLEPILO I ZONU KOMFORA ILI DA SE SUOCIMO SA PROMENAMA. NE KAZEM DA SU SVE PROMENE UVEK DOBRODOSLE,ALI MNOGO PROMENA UME DA NAM ZIVOT UCINI BOLJIM. SAMO HRABRO - PROGLEDAJTE I JOS NA TO OTVORITE UM - ONDA  ZA VAS GRANICE VISE NE POSTOJE.