GLAD STIZE

 MOZDA I PRE ONOGA STO JE RECENO U AGENDI GLAD NAM STIZE. SVE SE CINI DA SE UNISTE USEVI  I STOKA. O LJUDIMA DA NE PRICAMO. DANAS MI JE COVEK IZ JEDNOG SELA KOD OBRENOVCA REKAO DA SU MU UZELI 8 SVINJA ZBOG NAVODNE SVINJSKE KUGE.  I TAKO SVINJSKO MESO DOSLO DO HILJADARKE. NEPOGODA KOJA JE NAZVANA SUPERCELIJSKA OLUJA ZBRISALA JE SVO ZITO KOJE JE TREBALO POZNJETI ZA KOJI DAN. I TAKO DALJE. AGENDA SE UBRZANO IZVRSAVA.

SUPERCELIJSKA OLUJA  često uzrokuju velika zrna grada, snažan vetar i tornada. Stižu s oblacima koji umeju da deluju apokaliptično i pravi su primer sile prirode. Pritom, superćelijski oblaci, koji su omiljena meta lovaca na oluje i ljubitelja ekstremnih vremenskih pojava, zbog posledica koje znaju da ostave nisu nimalo omiljeni na područjima gde prouzrokuju štetu. Nik Viltgen, meteorolog portala Weather.com, objasnio je o čemu se zapravo radi. "Superćelijsku grmljavinsku oluju karakterišu postojane i snažne rotirajuće uzlazne struje. Ove oluje nastaju u nestabilnoj vazdušnoj masi, a nužan uslov za njihov nastanak je pomeranje vetra po visini. Obično pri tlu duvaju južni ili jugoistočni vetrovi, a u višim slojevima zapadni ili jugozapadni. Ovakva kombinacija vetrova po slojevima izaziva horizontalno rotirajuće kretanje vazduha u donjim slojevima troposfere. Isto to brzo uzdižuće kretanje vazduha koje pravi oluju, horizontalnu rotaciju vazduha pretvara u vertikalnu, a ta rotacija je često spektakularno vidljiva u strukturi ovog zastrasujuceg oblaka. Struktura superćelijske oluje omogućava da kiša ili grad padaju prilično daleko od izvora toplog i nestabilnog vazduha koji hrani čitav sistem. "Te oluje se ne guše u svom vlastitom hladnom vazduhu, već u nekim slučajevima mogu da se gotovo netaknute održavaju satima, prekrivajući desetine, nekada i stotine kilometara površine ispod sebe.

И тако је 'суперћелијска олуја' стигла у минут.

Рекоше стиже за сат времена - тад је и стигла.

Како су били прецизни, као никада до сада!

Просто да помислиш да је контролисано време, онако на дугме.

Време стизања, место, јачина - све су знали ти непогрешиви метереолози.

Не знам да ли сте осетили, али јуче је 5Г мрежа пржила, осећала се врелина на кожи сатима, као на плажи кад неко изгори па после цео дан буде врућ од температуре.

Једина заштита од зрачења нам је дрвеће, које су овим вештачким творевинама јуче рушили, кидали гране, чупали стабла.

То је циљ.

Уништити дрвеће, усеве, порушити куће..

И све је увезано.

Сећате се оног 'обичног' пописа?

Е па није обичан, то је као што смо причали за социјалну карту.

У неким земљама у региону наводно се појавила куга међу свињама, тако да их убијају и односе.

Све су пописали тада, колико ко животиња има, обилазили сељаке код нас на два - три месеца, пописивали свиње и знају тачно ко шта има.

Вештачка глад се спрема, и том свињском кугом која ће доћи и код нас.

Успут се уништавају усеви, пластеници, дрвеће..

Сви ће бити приморани да дођу у град и буду зависници од система, да једу ГМО храну и да чекају нови вирус..

Да, у припреми је нови вирус који ће бити праћен крварењем, а у комбинацији са 5Г, замислите шта ће бити - падање по улицама.

И онда идемо нове спасоносне боцке које ћемо 'морати' да примамо, јер је закон о заразним болестима и обавезној имунизацији усвојен још 2020.

Е ту ће онда бити оно давно написано..

Шуме, планине.. Па ко претекне.

За под шљиву макар.

Агенда се спроводи невероватном брзином, јако, немилосрдно, и ако народ настави да спава и да се не покреће - много ће гадно бити.

Ко не може да прогледа, да схвати и разуме све ово што годинама причамо, пробудиће га страдање.

Јер другачије не може.

BEOGRADA ?!

AKO ZAISTA POSTOJI OVAKAV UREĐAJ MEĐU PROVOCIRANIM OBLACIMA:

1. ONDA BI SE ON MORAO VIDETI NA RADARU,

2. A AKO SE VIDI NA RADARU, A NAŠA PROTIV-VAZDUŠNA ODBRANA NE REAGUJE JER JE U PITANJU NEPOZNATA LETILICA,

3. ZNAČI DA JE VOJNI VRH SRBIJE SAGLASAN SA POSLEDICAMA NADOLAZEĆE KATASTROFE,

4. A AKO JE VOJNI VRH SAGLASAN, TA SAGLASNOST POTIČE OD

5. MINISTRA VOJNOG KOJI JE ISTOVREMENO I PROTIVZAKONITO PREDSEDNIK SNS,

6. KAO I KOMPLETNE VLADE SRBIJE ?!

DA LI JE TO ODOBRENO STRADANJE SRBA U JEDNOM KULTURNOM SPECIJALNIM RATU GDE SE VEŠTAČKIM NEVREMENOM NANOSI SRBIMA MILIJARDERSKA ŠTETA ?! ISTO VAŽI I ZA VLADE SVIH ZEMALJA U REGIONU?! KAKO JE MOGUĆE DA INTEZITET NEVREMENA NIMALO NE OPADNE NA PUTU OD ZAGREBA DO BEOGRADA ZA VREME OD 2,5 SATA NEGO OSTANE ISTI, A PRI TOM SE VREME TRAJANJA NEVREMENA PRODUŽI SA 30 MINUTA U ZAGREBU NA SAT U BEOGRADU?! MOŽDA SMO SISALI VESLA ALI NISMO PROGUTALI ČAMAC...

"Šta ćete da radite srbski domaćini, kad vam bane “veterinarska bulumenta “ sa lažima da vam je stoka zaražena i moraju da vam je oduzmu, pobiju, zapale?

Kad vam sve useve, njive i voćnjake zapale.?

Da, to planiraju , verovali ili ne?

Kad vlade izdajničke u pratnji vojske i policije krenu seljacima da zabranjuju proizvodnju hrane, uzgoj stoke, kad zatru poljoprivredu???

To već rade po vojvodjanskim selima, po Hrvatskoj, po svetu .

Da , to je deo globalnog plana, koji sprovode marionetski predsednici, poput našeg ljigavog, lažova, manipulatora, veleizdajnika!

Hocete li to dopustiti?"

Zapravo prema Agenti 2030 koja je doneta u UN 2015-te godine ispada da ce na  planeti zavladati raj. S druge strane Teorije zavere kazu da je ta Agenda upravo ono sto ce unistiti  nasu planetu.

Kome verovati? Svojim ocima i svojoj pameti ili onome sto svetske vlade pricaju?Odgovorna potrosnja i proizvodnja je posebna stavka ali gledajuci je kroz prethodno napisane redove  moze jedino da znaci kontrola svega.

Pa ljudi moji GMO  hrana se proizvodi da "nasledi" ovu hranu koju smo do sada jeli. Uz insekte bice i jedina hrana na planeti. Rodna ravnopravnost je toliko uzela zamaha da muskarac postaje Mis lepote umesto samih zena. 

Svet u kome su svi zdravi, a ljudska vrsta nikad nije bila bolesnija sto psihicki sto fizicki.

 Odrzivi gradovi - citaj pametni gradovi od 15 minuta ( citaj moj blog od pre neki dan). Mir pravda i jake institucije. Naravno jedna vlada, jedan jezik, jedna politika, jedna reloigija. 

STA VISE RECI? KOME VEROVATI? MOJE OCI SU SVASTA SINOC VIDELE, MOJE USI SVAKI DAN CUJU OD LJUDI STA IM SE DOGADJA. NE POTPADAM POD UTICAJ INTERNETA KOJI JE SKLON SENZACIJAMA. RAZMISLITE MALO. STA CE BITI DO TE NE DALEKE GODINE 2030-TE?

SVE JE DOBRO DOK NE ZNAS

 UMRO JE I KUNDERA KOJI JE POKUSAO DA NAS NAUCI O SVOJ LAKOCI I LEPOTI POSTOJANJA. NAJBOLJI  PRIMER JE BUMBAR.NAUCNICI SU UTVRDILI DA ZBOG SVOJE VELICINE  I TEZINE BUNBAR NE MOZE DA LETI,BUMBAR TO NE ZNA I -LETI.

„Najteži teret nas lomi, posrćemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena žena čezne za tim da bude pritisnuta težinom muškog tijela. Najteži teret je, prema tome, ujedno i slika najintenzivnije ispunjena života. I što je teret teži, što je naš život bliži zemlji, to je stvarniji i istinitiji.

Nasuprot tome, apsolutna odsutnost tereta čini da čovjek postaje lakši od zraka, uzdiže se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskoga postojanja, postaje tek napola stvaran, a njegovi pokreti su koliko slobodni toliko i nevažni.

Pa za što da se onda odlučimo? Za težinu ili lakoću?“

„Čovjek nikad ne može znati što treba željeti, jer živi samo jedan život i nikako ga ne može usporediti sa svojim prethodnim životima, niti ga u sljedećim životima popraviti.

Nema nikakve mogućnosti da se provjeri koja je odluka bolja, jer ne postoji mogućnost usporedbe. Čovjek sve proživljava prvi put i bez pripreme. Kao glumac koji igra predstavu bez ikakve probe. Pa koliko onda vrijedi život ako je prva proba života već život sam?

Ono što se događa samo jednom kao da se nikad nije ni dogodilo. Ako čovjek može živjeti samo jedan život, to je kao da uopće ne živi.“

„Postao je svjestan kako nije rođen da bi živio pored bilo koje žene i da samo kao čovjek bez bračnih obaveza može živjeti punim životom.

Tako mu je uspjelo u kratkom roku oslobodi se supruge, sina, majke i oca. Od svega mu je ostao samo strah od žena. Ceznuo je za njima, ali ih se bojao. Bio je prisiljen učiniti određeni kompromis između straha i žudnje i nazvao ga je „erotsko prijateljstvo“. Uvjeravao je svoje ljubavnice da samo nesentimentalni odnos, u kome ni jedan partner ne pretendira na život i slobodu drugoga, može donijeti sreću oboma.

Kako je želio biti siguran da erotsko prijateljstvo neće prerasti u agresivnost ljubavi, sastajao se sa svojim stalnim ljubavnicama samo u prilično dugim razmacima. Smatrao je tu metodu savršenom i propagirao je među prijateljima. „Treba se držati pravila broja tri,“ govorio je. „Možemo se s jednom ženom sastati i u kraćim razmacima, ali u tom slučaju nikad više od tri puta. A možemo se s njom sastajati i godinama, ali pod uvjetom da između pojedinih sastanaka prođu najmanje tri tjedna.“

„Gotovo bih rekao da za njih cilj ljubavnog čina nije bilo tjelesno uživanje, nego san koji će uslijediti poslije njega.

Voditi ljubav sa ženom i spavati sa ženom su dvije ne samo različite, nego gotovo suprotne strasti, rekao je sebi Tomaš. Ljubav se ne izražava žudnjom za tjelesnim sjedinjenjem (ta se žudnja odnosi na bezbroj žena), nego žudnjom za zajedničkim spavanjem (ta se žudnja odnosi samo na jednu ženu).“ „U početku je sve poricao, a kad su dokazi bili previše čvrsti, objašnjavao joj je da njegov poligamni život nije ni u kakvoj suprotnosti s njegovom ljubavi prema njoj. Nije bio baš dosljedan — čas je poricao svoja nevjerstva, a čas ih opravdavao.

„A suosjećati znači umjeti proživljavati s drugim njegovu nesreću, ali isto tako i dijeliti s njim neke druge osjećaje kao: strepnju, tugu, žalost, radost, bol. To suosjećanje izražava, prema tome, najvišu sposobnost osjećajne imaginacije, vještinu telepatije osjećaja. A to je, u hijerarhiji osjećaja, onaj najviši.“

„Njezine geste postajale su nagle i neusiljene. Prošle su več dvije godine od vremena kad je otkrila njegove nevjere i situacija se neprestano pogoršavala. Tu jednostavno nije bilo izlaza.

Zar zaista nije bio u stanju odreći se svojih erotskih prijateljstava? Nije. To bi ga uništilo. Nije imao snage postisnuti apetit za druge žene. Osim toga, to je izgledalo sasvim nepotrebno. Nitko nije znao bolje od njega da njegove avanture ni u kom pogledu ne ugrožavaju Terezu. Zašto bi trebalo da ih se odriče? To mu se činilo jednako besmislenim kao kad bi se trebalo odreći nogometnih utakmica.

Samo, je li još bilo moguće govoriti o radosti? Već u trenutku kada je odlazio nekoj od ljubavnica, osjećao je da ga ne privlači i obećavao samome sebi kako je to posljednji put da se sastaje s njom. Pred očima mu je stalno bila Terezina slika i morao se što brže opiti da ne bi mislio na nju. Od kada je upoznao Terezu nije mogao bez alkohola voditi ljubav s drugim ženama! I upravo dah zasićen alkoholom bio je znak po kome je Tereza mogla još lakše otkriti njegovo nevjerstvo.“

„Njegova je situacija bila bezizlazna — za svoje ljubavnice bio je označen sramnim žigom svoje ljubavi prema Terezi, a za Terezu sramnim žigom svojih avantura s ljubavnicama.“

„Čovjek koji želi napustiti grad u kojem živi nije sretan.“

„Tereza i Sabina bile su dva pola njegova života, dva udaljena, nepomirljiva, ali ipak lijepa pola.“

„Proveo je s Terezom sedam godina i odjednomje ustanovio da su te godine ljepše u uspomenama nego dok ih je proživljavao.“

„Ljubav između njega i Tereze bila je lijepa, ali naporna — neprestano je morao nešto skrivati, tajiti, maskirati, glumiti, popravljati, morao je održavati njeno dobro raspoloženje, smirivati je, neprestano dokazivati svoju ljubav, trpjeti njenu ljubomoru, osjećati se krivim za njene patnje, njene snove, opravdavati se i moliti za oproštaj. Tog napora više nije bilo, a ljepota je ostala.

Bližila se subotnja večer, prvi put je šetao sam po Zurichu i udisao miris slobode. Avantura ga je čekala iza svakog uličnog ugla. Budućnost je ponovno postala tajanstvena. Vraćao se u život slobodnog neženje, život za koji je nekoć bio siguran da je jedini koji mu odgovara i da samo u njemu može i biti onakav kakav zaista jest.

Proživio je sedam godina vezan uz nju i njene su oči pratile svaki njegov korak. To je u njemu izazivalo osjećaj kao da su mu za noge vezane željezne kugle. Korak mu je odjednom postao mnogo lakši. Gotovo je lebdio. Našao se u magičnu Parmenidovu polju, uživao je u slatkoj lakoći postojanja.“ 

„Ništa nije teže od suosjećanja. Ni vlastita bol nije tako teška kao bol suosjećanja s nekim za nekoga, umjesto nekoga, bol višestruko umnožena kroz misaone predodžbe, bol produžena u stotinu odjeka.“

„Težina, nužnost i vrijednost tri su međusobno povezana pojma: teško je samo ono što je neophodno, samo ono što je teško ima vrijednost.“

„Ali čovjek, zato što živi samo jedan život, nema mogućnost provjeravati hipoteze pokusima i zato nikad ne može saznati je li trebao ili nije trebao slijediti svoje osjećaje.“

„Svi smatramo nezamislivim da bi ljubav našega života mogla biti nešto lagano, nešto bez težine; mislimo da je naša ljubav ono što je moralo biti, da bez nje naš život ne bi bio naš život.“

„Bilo je potrebno šest slučajnih događaja da dovuku Tomaša do Tereze…“

RAZUMELI STE. TEK ONDA KADA NISTE SVESNI TEZINE VASEG ZIVOTA MOZETE ZIVETI NORMALNO. I TACNO JE DA JE POTPUNO NEPODNOSLJIVO BITI SVESTAN SVE TEZINE SVOG ZIVOTA. MOZEMO DA USPEMO TEK ONDA KADA SHVATIMO DA JE NASE POTOJANJE U STVARI LAKOCA. DA NAM JE LAKO ZIVETI AKO SE NE OKRUZIMO TEZINOM, SVA NEPODNOSLJIVA LAKOCA NASEG POSTOJANJA JESTE ZAPRAVO ZIVOT U NEZNANJU I NESVESNOSTI, KO TO USPE SHVATIO JE STA JE KUNDERA HTEO DA KAZE. ZIVI LAKO I SRECNO NIJE TESKO. I NE RAZMISLJAJ,STO MANJE RAZMISLJAS TO BOLJE,

TETRIS

 SIGURNO NISTE RAZMISLJALI O TETRISU I NJEGOVOJ SLICNOSTI SA NASOM ULOGOM NA OVOM SVETU. KAKO COVEK KAO U TETRISU KAD SE KONACNO UKLOPI U DRUSTVO NESTAJE. I ONA TEMA OD PRE NEKI DAN TO DOKAZUJE.AKO SI KAO VECINA ,AKO SE UKLAPAS U SABLON DOSADAN SI NIKOGA NE INTERESUJES, A OVO JE VREME KADA MORAS DA BUDES DRUGACIJI DA ISKACES IZ SABLONA,DA ZAUZIMAS MEDIJSKI PROSTOR JER JEDINO TAKO POSTOJIS. MADA JE MENI TO POSTOJANJE POTPUNO NE VREDNO SEM AKO NE ZELIS DA ZIVIS SAMO U MATRIKSU. JER U TETRIS NE MOZES -NE UKLAPAS SE. 

Sad realno ne znam da li je bojle da zivis u tetrisu uklopljen i da ne postojis to jest da nemas svoj identitet ili da zivis po medijima i da postojis po bilo koju cenu. Po cenu da taj identitet dobijas necime sto je toliko iskocilo iz sablona normalnosti ,sto po moralnim, sto po estetskim zakonima , sto po odstupanju od ljudskih vrednosti u potpunosti. Vrlo tesko pitanje. Neko bira tu raznolikost jer mu ona danas donosi slavu, moc, bogatstvo i nema granica do kojih mozes pasti na dno i ostati zarobljen kao u tetrisu kad su boje rastrkane  na sve strane. Neko bira sablon, prosek, sve po PS i zadovoljan je svojim dosadnim zivotom, cak i srecan i zadovoljan sto se nicim ne istice u odnosu na svoje okruzenje. TAKVIH LJUDI JE VECINA  I PO MENI JE TO U REDU,.KAD SU NAS VEC STAVILI U SABLON CITAJ TETRIS  ILI MATRIKS POSTAVILI PRAVILA, ZAKON, MORAL KOJI JE NA SNAZI 2000 GODINA CEMU ONDA TO 'ISPADANJE' KOJE NANOSI  STETU VECINI DRUSTVA? NE ZNAM.

„Moraš se uklopiti ili nećeš imati prijatelje, život i budućnost. Završićeš sam i zaboravljen.“ (Karl)  Preterivanje? Možda. Ipak, neki ljudi će uraditi sve da im se ne bi desilo ono što je Karl rekao,Nema svrhe truditi se da budeš kao drugi. Ljudi te zbog toga neće više voleti niti ćeš tako postati bolja osoba.“Trudila sam se da zavolim sve što one vole: muziku, igrice, odeću, serije, način šminkanja [...] Pokušala sam da budem kao oni. Mislim da se videlo da glumim. To je svima bilo jasno, pa i meni. Na kraju sam se osećala isprazno i usamljeno i više nisam bila sigurna ko sam ja u stvari. Nisam znala šta mislim ni šta mi se dopada. Shvatila sam da jednostavno ne možeš svima da se svidiš ni da se uklopiš u svako društvo. Nekada je dobro uložiti trud da bi se uklopio, ali nikada ne treba da radiš ono što znaš da nije ispravno. Oni koji žele da ti budu prijatelji prihvatiće te onakvog kakav jesi' 

Frojd je definisao ljudsku prirodu: “Čovek je sebično i egoistično biće, koje teži zadovoljstvu i otklanjanju neprijatnosti.” Socijalizacija je faktor koji primorava čoveka da ograniči svoje egoistične potrebe u da se uklopi u društvo. Iz realne istorije, kao podsetnik, znamo da su u nestanku najvećeg broja prethodnih civilizacija najviše kumovali upravo ovakvi faktori nezdravih ljudskih tendencija, odnosno njihovo nametanje zakonima razuma ili pak previđanje značaja zakona prirode, u omnipotentnom zanosu ludila i neznanja. LJudi su samo deo prirode, a povratna sprega sila je neminovnost u sveobuhvatnoj uzajamnoj povezanosti. Jedino ludaci neće to da prihvate, a budale ne mogu to da razumeju. A oni bi uvek da preuzmu kormilo u svoje ruke. Čovek i njegove zajednice mogu samo da se uklope ili ne uklope u već određeni sistem. Psihopatološki manevri koje oni prave, bili oni čak shizofrene negacije realnosti, samo su privremeni pokušaji nametanja nezdravog nad zdravim, odnosno ludila nad realnošću. Kraj ovog procesa uvek je jedan te isti – nestanak

.Poenta celog tog fenomena ružnog, ne samo ružnog u smislu nečega što je izgled, već i u načinu ponašanja i u individualnosti, može da bude neprihvaćena, pa samim tim i ružna.
Gde se to danas i kako najčešće vidi? Obzirom da mediji konstituišu način razmišljanja, isto to radi i društvo i razne grupe ljudi, počev od porodice, pa do mnogo šireg nivoa, do čitave planete.
Pojedinac, hteo ne hteo, je upućen na to da potpadne pod neke kalupe da bi bio lep, da bi bio prihvaćen, da bi bio u redu, da bi bio ukotven u nekakav mehanizam funkcionisanja. To upravo zna da preuzme, ako ne celu, onda bar deo, individualnosti. Tu onda nastaje problem jer ako ne možeš da izraziš sebe i ako ne možeš da budeš ono što jesi i što osećaš da bi trebao da budeš, nego se pokoravaš tim raznim kalupima, samo da bi neki drugi bili zadovoljni i srećni i da bi te prokomentarisali kao nekog ko je , to onda jeste neka vrsta nasilja - emotivnog, psihičkog, duhovnog, kako god.
 Naravno, nikakav odgovor ne dajemo o tome šta radi jedan čovek, jedan pojedinac, jedna individua koja ne može i ne želi da se uklopi u opšte prihvaćene norme. Kada govorimo o prihvaćenim normama, naravno da moraju da postoje neke opšte prihvaćene norme, da ne možete, i ne trebate, biti kriminalac, da ne smete da ugrožavate tuđu slobodu i individualnost. Mnoge norme vrlo često znaju da pređu granicu dobrog ukusa i mnogo više je tu nepisanih stvari koje utiču na to da možete reći da neko gradi tu terminologiju ružnog i lepog.

Biti danas lep, bojim se da je, pre svega, biti u trendu. Trend je, kao i svaki trend, otkako je sveta i veka, dosta uska stvar. On je promenjiv, to je stvar mode i trenutka. U datom momentu on je ograničen sa jednom ili dve dimenzije i opet čoveka kalupira i ne da mu da se izrazi i da bude ono što jeste. Mislim da je tu negde danas veliki problem. Neka svako za sebe proba da bude ono što jeste, što je užasno teško i što ne može da se uradi samo jednom rečenicom koju sam sada izgovorio, ali ne vidim šta bi to čovek mogao da uradi, a da ne izvrši to nasilje, da ne dozvoli da se nasilje ukalupiranja primeni i na njemu.
Izbeći trend, znači izbeći biti lep. Tako se čovek opredelio da bude ružan. Povući znak jednakosti između biti svoj i biti ružan, znači lepo je biti ružan.

Priču o ružnom i lepom naravno mogu dugo da pričam, ali po meni se ona svodi na to da li jesi svoj, ili nisi.Vidim kod puno ljudi da imaju u nekim trenutcima taj moment ne prihvatanja nečeg ili nekog ko je na neki način različit.

Treba sebe alarmirati u momentu kada se uhvatiš kako razmišljaš da ti je neko nesimpatičan, samo zato što je drugačiji, da sebe zaustaviš i da malo širim srcem i očima pogledaš čoveka, da ga prihvatiš. Kada se tako otvoriš, onda ta njegova različitost više nije pretnja, već postaje samo jedan kvalitet.Iza ovoga interesantnog zapažanja se krije nešto što nije pitanje samo medijskog oblikovanja i normiranja lepoga. Krije se nešto što je potpuno nekompatibilno sa onim kako mi gledamo na ljudsku prirodu i na neke univerzalije čovekovog života koje možda i nisu lepe. Možda će zvučati malo pesimistično, ali lepe stvari ne dolaze brzo i ne dolaze lako.
Ono što mediji nude kao lepo je tu pred nama, na dohvat ruke. Možete platiti, možete otići na nekakvu dijetu koja vam ne dozvoljava da se lišavate bilo čega. Reklameri, koji suptilno nude priču o njihovom doživljaju lepog, kažu da oni ne prodaju lepe noge, već prodaju cipele koje će učiniti vaše noge lepim. To dolazi odmah, to je instant.

Cela priča ide ka postizanju jednog zadovoljstva, ali bez imalo truda oko toga. "Lepo" je deo naše prirode. Ako dolazi na tacni, onda je to iluzija lepoga i nema neku trajnu vrednost.
Mogu da primetim, a to je deo naše svakodnevne prakse, kako ljudi jako gube na doživljaju poverenja u sebe. Čujete i da kažu za sebe da su jedna lutka u Armani opremi. Gde je moje pravo suštinsko ja?
Ponekada pomislim da li mi to radimo nešto direktno, nasuprot onoga što se danas normira kao lepo preko medija? Pokušavamo, sa dosta truda, da ubedimo čoveka da bude zadovoljna njegovom prirodom, njegovim istinskim ja, koji nije upakovan u nekakvu spoljnu ambalažu koja se arbitrarno smatra lepom. Na žalost, to ide teško.

Čovek kupuje samopoverenje tako što na sebi nosi trenutni standard nečega lepog. Mi koji se bavimo tim poslom, verujemo da je čovekova prva priroda lepa i verujemo da je lepo da svaki čovek zna o sebi mnogo više. To je ne tako lak posao.

Andersenove prelepe bajke, za nas psiho-analitičare, su jako zanimljive, ali se pitamo odakle se crpi ta univerzalna privlačnost svega o čemu je Andersnen pisao, naročito u priči o ružnom pačetu. Ta priča je poput jednog mita koji govori o jednom univerzalnom procesu u kome čovek otkriva neku svoju unutrašnju lepotu. Nešto što se da interpretirati sa stanovišta psihologije nesvesnog jeste odrastanje i nalaženje sebe takvog kakav jesam, možda ne normativno i standardno lep, ali neka moja suština i moja priroda, moja transformacija u tom procesu, jedna individualnost, ima pravo da nosi atribut lepog.

BUKVALNO SAM TEK 'ZAGREBALA' POVRSINU OVE KOMPLEKSNE TEME A VEC SAM ISPUNILA MNOGO STRANICA. STO SAMO POTVRDJUJE DA NIKAKO NISAM SAGLEDALA MNOGE ASPEKTE UKLAPANJA U DRUSTVO -TETRIS. ZATO CU SE SADA ZAUSTAVITI I SAMO RECI ; OD NAS SAMIH SVE ZAVISI. IZBOR UVEK POSTOJI. NE MORAS BITI TRANSRODANM GEJ, KRIMINALA, LEPOTAN, BOGATAS, SLAVAN PO SVAKU CENU. U VECINI SLUCAJEVA JE DOVOLJNO DA  IMAS SVOG PARTNERA - LJUBAV STABILNOST, PORODICU.


 

LEPOTA JE TRANSRODNA

 NE ZNAM STA SE DOGADJA ZADNJIH GODINA,A NI ZADNJIH DANA - UGLAVNOM PRICA O TRANSRODNIM OSOBAMA DOBILA JE PUN ZAMAH.  NEKE PROGLASAVAJU NAJLEPSIM, NEKE UBIJAJU A NEKE IZBACUJU IZ SKOLE JER SE DRZE PRAVILA DA POSTOJE SAMO DVA POLA. SVOJE MISLJENJE ZADRZAVAM ZA SEBE. SVAKO TREBA DA IMA SVOJE  MISLJENJE O OVOJ TEMI. PA EVO NEKOLIKO PRICA.

Na severu Evrope desio se pravi presedan kada su nacionalna takmičenja za najlepšu devojku u državi u pitanju!

Naime, transrodna žena je po prvi put krunisana za Mis Holandije i tako je ušla u istoriju! Riki Valeri Kol (22) pobedila je na takmičenju održanom u subotu i zvanično je najlepša ženska osoba Holandije.

Ova 22-godišnja transrodna devojka će se tako takmičiti na predstojećem izboru za Mis Univerzuma koje se održava kasnije ove godine, a na ovom prestižnom takmičenju žene iz celog sveta će se boriti za krunu najlepše na svetu.

Poslednja mis Holandije Ona Mudi i aktuelna Mis Univerzuma R'Boni Gabriel iz Sjedinjenih Američkih država bile su uz Riki Valeri Kole, prvu transrodnu osobu koja je pobedila na ovom takmičenju u Holandiji, da joj uruče nagradu i na glavu stave osvojenu nacionalnu krunu. Može se reći da su svi izgledali oduševljeno i srećno, uključujući i pobednicu koja je bila van sebe od uzbuđenja, prenosi "TMZ".

Sada odlazi na na veliku scenu i značajno takmičenje - Mis Univerzuma - koje će se održati u Salvadoru u decembru.

Iako je možda prva transrodna žena u Holandiji koja se takmičila na ovom izboru, ona neće biti prva transrodna žena koja će se boriti za titulu Mis Univerzuma. Naime, španska predstavnica Angela Ponce je to već učinila 2018.

Više transrodnih žena se takmičilo na nacionalnim izborima za Mis Univerzuma poslednjih godina, a i nova vlasnica organizacije Mis Univerzuma - Anne Jakrajutatip - i sama je transrodna.

Pobednica je delovala veoma ushićeno nakon proglašenja pobednice, pa otišla je na društvene mreže da se zahvali svim pratiocima i ljudima koji su je podržavali, ali i da sa njima podeli svoju sreću"Uspela sam", rekla je i nastavila da govori koliko je uzbuđena što će se boriti za titulu Mis Univerzuma u narednom periodu

 

Tiktokerka Noa Milivojev (18) rođena kao Đorđe Milivojev, koja je danas nađena mrtva u stanu u Beogradu, nestala je 17. juna.

Njena porodica je apel objavila i na društvenim mrežama u nadi da će saznati bilo kakvu informaciju o njoj. Međutim, nakon više od tri nedelje, policija je u stanu u centru Beograda, u Ulici cara Lazara, pronašla delove ljudskog tela za koje se sumnja da su njeni.Noa Milivojev je transrodna osoba, a rođena je u Kovilju kod Novog Sada kao Đorđe. Na svom profilu na društvenim mrežama, pretežno na Tiktoku, pratio ju je veći broj ljudi sa kojima je delila pojedinosti iz svog života.

 Dvanaestogodišnji dečak tvrdi da je pre nekoliko nedelja izbačen sa nastave u školi i poslat kući jer je nosio majicu na kojoj je pisalo da postoje "samo dva pola", zbog čega su mu nastavnici rekli da se drugi učenici osećaju "nebezbedno".Naime, Lijam Morison iz Masačusetsa u Americi, učenik sedmog razreda Osnovne škole ispričao je incident tokom sastanka školskog odbora 13. aprila, a njegov govor postao je viralan nakon što ga je preneoo tamošnji popularni Tviter nalog. Rekli su mi da nisam u nevolji, ali sam se osećao kao da jesam. Rečeno mi je da ću morati da skinem majicu pre nego što se vratim na čas. Kada sam im lepo rekao da to ne želim, pozvali su mog oca", rekao je dečak.

Dvanaestogodišnjak je priznao da njegov otac podržava njegov stav i stigao je u školu po pozivu.

Morison je insistirao da reči odštampanw na njegovoj košulji ne saopštavaju "ništa štetno, ništa preteće", već da je to samo izjava za koju veruje da je činjenica. Međutim dečaku je rečeno da slogan na njegovoj majici "cilja na zaštićenu klasu" – očigledno se odnosi na transrodne i nebinarne ljude. Dvanaestogodišnjak se suprotstavio u svom obraćanju školskoj komisiji. Naveo je da ga škola sprečava da izrazi svoje pravo iz Prvog amandmana. Inače, Prvi amandman američkog Ustava garantuje slobodu govora svima, osim ako se njime ljudi neposredno potiču na kršenje zakona. "Ko je ta zaštićena klasa? Da li su njihova osećanja važnija od mojih prava? Ne žalim se kada vidim zastave LGBT populacije i postere različitosti okačene po školi. Znaš li zašto? Zato što drugi imaju pravo na svoja uverenja, baš kao i ja", rekao je on

Učenik sedmog razreda je dalje tvrdio da njegova majica nije izazvala smetnje u učionici.

"Niko nije ustao i izjurio sa časa. Niko nije briznuo u plač. Primetio bih da jesu. Inače ja prvi Svakodnevno doživljavam smetnje u učenju. Deca koja se ponašaju na času ometaju, ali ništa nije urađeno. Zašto se pravila primenjuju na jedno, a ne na drugo?", rekao je Morison pristunima na sastanku. Učenik je naglasio da tog dana nije išao u školu sa ciljem da povredi osećanja ili da izazove nevolje, već da bi iskoristio pravo na slobodu govora.

Morison je svoje obraćanje završio pozivanjem Školskog odbora da zaštiti prava učenika da se slobodno izražavaju.

"Sledeći put možda neću biti samo ja. Možda će uskoro biti još onih koji će odlučiti da progovore", rekao je on u svom govoru.

Pošto je prkosan govor srednjoškolca počeo da privlači pažnju tokom vikenda, Institut za porodicu Masačusetsa, hrišćanska konzervativna neprofitna organizacija, objavila je na Tviteru da pruža pravnu podršku dečaku. 

 Transrodnost je stanje rodnog identiteta ili izražavanja osobe koje nije u skladu s polom određenim pri rođenju. Oznaka je osoba koje lično doživljaju prevazilaženje tradicionalnih binarnih polno-rodnih podela na relaciji muško-žensko. Mnoge transrodne osobe dolaze u iskustvo s rodnom disforijom, koju nastoje ublažiti tranzicijom koja između ostalog može uključivati promenu pola, promenu imena i usvajanje novih ličnih zamenica.

Transrodnost uključuje niz često preklapajućih identiteta, koje je ponekada u konkretnim slučajevima teško jasno razdvojiti. Iako je ova reč nastala da bi se napravila distinkcija sa transseksualnošću, danas se transseksualnost često podvodi pod jedan od oblika transrodnosti. Transrodnost obuhvata: transvestizam, cross dressing (kod nas često nazivano preoblačenjem), svesno androgine osobe, genderqueer osobe, kao i drag queensice i drag kingove.

Postoje, takođe, rasprave o tome da li interseksualnost spada u jedan od oblika transrodnosti. Međutim, neke interseksaulne osobe prihvataju rod koji im je pripisan po rođenju. Druge, koje se ne slažu sa pripisanim rodom, mogu imati identitet transrodnih osoba.

„Transvestitski fetišizam“ se obično ne uključuje u opseg termina tranrodnost, jer predstavlja parafiliju, a ne pitanje rodnog identiteta.

Neke od pojava koje spadaju u oblike transrodnosti smatraju se u medicini rodnom disforijom.

Drugi problem koji se javlja jeste činjenica da je mali broj psihijatara upoznat sa transrodnošću, tako da osobe koje im se jave za pomoć, često moraju i same da ih upućuju u osnove transrodnog pitanja. Oni psihijatri/nje koji pretenduju na poznavanje problema, često smatraju da je tranzicija najbolje moguće rešenje, po modelu kakav se primenjuje kod transseksualnosti. Međutim, ovakvo rešenje ne odgovara većini transrodnih osoba, a posebno ne odgovara onim koje nemaju striktno muški ili ženski rodni identitet. 

 

Dva trans Amerikanke u Holandiji postale su vitalni izvor pomoći za trans osobe u opasnosti širom sveta.

Radeći sa više nego skromnim budžetom, često trošeći vlastiti novac, one se sada nadaju da će moći da pretvore jednu kuću u Keniji u prihvatilište za sve koji beže od nasilja.

Sve poruke koje stignu u inboks „Trans reksjua" En Ogborn su jedinstvene, ali ova je bila posebno neobična.

Prijatelj prijatelja sreo je osam mladih trans žena u Mombasi koje se nalaze u očajničkoj situaciji.

Smeštene su u „jednosobnoj pritvorskoj ćeliji", kako je on to opisao, i rizikuju da budu napadnute ako izađu napolje.

Ponestaje im hrane.

Da li En može da im pomogne?

Sedeći u svom stanu u Holandiji, En se odmah setila trans žene koju poznaje u Keniji po imenu Nuru (nije joj pravo ime).

Prošlo je šest meseci otkako su En i njena cimerka pomogle Nuru, kad je morala da pronađe zajednicu trans osoba u Mombasi kojoj bi mogla da se priključi.

Ali Nuruin slučaj je bio jednostavniji, tragična priča koju „Trans reskju" prečesto sluša.

Nuru (26) je znala da je transrodna od malih nogu.

„Uvek sam se družila sa devojčicama", kaže ona.

Sve do puberteta, to nije predstavljalo nikakav problem, ali onda su ljudi u njenom selu postali sumnjičavi prema „feminiziranom mladiću".

„Znala sam da sam dobro, da je sa mnom sve u redu", kaže ona.

Ali njena porodica se nije slagala sa tim.

Pretukli su je i odveli kod vračare, koja je rekla da su na nju bačene čini.

Zbog toga je takva kakva je, rekla je vračara.

Pre godinu dana Nuru je konačno uspela da pobegne.

Nekako je stigla do autobuske stanice i tu čekala.

Kad je naišao otvoreni kombi koji prevozi ugalj, uskočila je pozadi, iako nije imala pojma kuda ide.

Bila je spremna da ode bilo kuda.

Više sati kasnije, kad je kombi usporio, ugledala je otvoreno more i beli pesak Mombase.

Tamo je našla posao kao konobarica, ali kad su ljudi saznali da je trans, počeli su da joj prete i da je vređaju.

Prestravljena, Nuru je prestala da izlazi iz kuće.

Potom joj je jedna prijateljica predložila da stupi u kontakt sa En.

Rođena i odrasla u SAD, En je bila glasna zagovornica trans prava još od kraja osamdesetih.

Željna da sazna iskustva rodno-diverzivnih osoba širom sveta, čak se i preselila u Indiju da bi živela sa zajednicom hidžri - grupom koja se često naziva indijskim „trećim polom", koja u hinduističkom društvu postoji 2.000 godina.

U SAD, ona je gotovo odustala od aktivizma u vreme kad je Donald Tramp izabran za predsednika 2016. godine.

Gledajući kako predsednik preduzima korake za zabranu trans ljudima da rade u vojsci i da im ukine zaštitu na radnim mestima i u školama, En je postalo izuzetno neprijatno da živi u vlastitoj zemlji.

Ali procureli dopis američkog ministarstva zdravlja u kom se predlaže da se nečiji rod definiše kao pol koji im je dodeljen po rođenju, na osnovu njihovih genitalija, bio je kap koja je prelila čašu.

En se upoznala sa još jednom trans ženom po imenu Misti Hil koja se isto osećala kao i ona, i 2018. godine njih dve su napustile SAD.

En se preselila u Holandiju, a Misti u Irsku.

„Misti i ja smo rekla jedna drugoj: 'Kad se izvučemo iz SAD, osnovaćemo organizaciju koja će pomoći drugima da izađu'", kaže En.

U Holandiji, En je počela da živi sa drugom trans ženom, Dženi List, koja se pridružila inicijativi, a koju su odlučili da isprva nazovu „Trans emigrejt".

Očekivali su da će dobijati pozive iz Severne Amerike i možda iz nekih zemalja Južne Amerike.

Ali, kako se vest proširila, poruke su počele da im pristižu iz čitavog sveta.

„Brzo smo naučile lekciju koliko je trans osoba zatočeno u svojim zemljama", kaže En.

Sada preimenovane u „Trans reskju", En i Dženi imaju svake nedelje oko četiri poziva za pomoć od trans muškaraca i žena.

(Misti danas i sama radi kao aktivistkinja u Irskoj.)

Mejlovi pristižu uglavnom iz Južne Amerike, sa Bliskog istoka i iz Severne Afrike.

Nasilje nad transrodnim osobama

• Izveštaj Transdžender Evrope iz prošle godine naveo je da je 2021. godine u čitavom svetu ubijeno 375 transrodnih osoba, što je porast sa brojke od 350 iz 2020. godine - većina smrti (70 odsto) bila je u Centralnoj i Južnoj Americi, dok su prvi put prijavljeni slučajevi u Grčkoj, Kazahstanu i Malaviju
• Većina žrtava bile su migrantske trans žene obojene kože ili seksualne radnice
• U izveštaju Hjuman rajts voča iz 2021. godine kaže se da trans osobe u Egiptu, Libanu i Tunisu nemaju jasne puteve za obezbeđivanje priznanja svog roda, što povećava njihovu ugroženost od arbitrarnog hapšenja i diskriminacije u zdravstvu, smeštaju i zaposlenju

Iako je organizacija stekla status dobrotvorne i može da računa na pomoć desetine dobrovoljaca iz nekoliko zemalja, resursi su joj vrlo ograničeni.

„Stižemo do ljudi preko podzemne onlajn kvir mreže. Neko poznaje nekoga", kaže En.

Dobrovoljci pažljivo osluškuju i osmatraju na terenu.

Ako čuju da je neka trans osoba u nevolji, kontaktiraju ženu u Amsterdamu koja će za njih organizovati bezbedan privremeni smeštaj.

En kaže da je tim uložio vlastitu životnu ušteđevinu u ovu operaciju, ali da mogu da priušte da fizički premeste u drugu zemlju samo delić onih koji ih kontaktiraju - do sada 15 ljudi.

„Bezbedno i legalno preseljenje je teško i sporo", kaže En.

Ali u mnogim slučajevima oni ih premeštaju u okvirima njihovih zemalja.

Često se desi i da je onima koji ih zovu najpotrebnija informacija.

„Ponekad ljudi samo žele da znaju koje su im opcije na raspolaganju", kaže ona.

„Radimo u zemljama u kojima su ljudi u bekstvu zato što je njihovo postojanje tamo protivzakonito.

„Mi smo služba od suštinske važnosti za trans osobe."

Jedna od osoba kojoj je „Trans reskju" pomogao je Nuru, organizujući njeno preseljenje na bezbednu lokaciju, i povezavši je sa drugim trans ženama u Keniji.

Nuru je pitala da li može da radi kao dobrovoljka za „Trans reskju", tako da kad je En čula za probleme osam žena u Mombasi, znala je koga treba da pozove.

Nuru je bila srećna što može da uzvrati uslugom, ali nije bila pripremljena za ono što ju je sačekalo: osam žena naguranih u sićušnu sobu bez vazduha, kuvajući se na nemilosrdnoj vrelini Mombase.

„One su gorele", kaže Nuru.

„Bile su istraumirane."

Žene je tamo smestio čovek koji ih je zatekao na plaži i sažalio se na njih.

Očigledno su bile žrtve dugotrajnog fizičkog i seksualnog zlostavljanja od nekolicine drugih muškaraca.

Jedva da su imale hrane i spavale su sedećki u svojoj sobi, očajnički želeći da ostanu budne u slučaju da budu pronađene i napadnute.

Nuru je pozvala En i Dženi, koje su odmah organizovale njihovo premeštanje i obezbedile im novac za hranu i stanarinu.

Tragično, ali one i dalje nisu bile bezbedne na novoj lokaciji.

Pre samo nekoliko dana, dve od žena napala je grupa muškaraca dok su se šetale na plaži i jedna od njih je ubijena.

Za En ovo samo dodatno potcrtava potrebu za prihvatilište za trans osobe, Eden haus, koje bi bilo locirano u velikom kenijskom gradu.

To neće biti sklonište, kao tajne sigurne kuće koje je „Trans reskju" koristio do sada, već prostrana građevina u kojoj se En nada da će trans osobe moći da žive otvoreno i bez straha.

Bića to prva kuća svoje vrste na svetu, kaže ona.

„Volele bismo da kuća postane institucija dovoljno velika da oko sebe formira neku vrstu mehura za prihvatanje trans osoba.

„Mi želimo da to bude mesto gde trans muškarci i trans žene iz drugih delova sveta mogu da dođu da žive.

„Ako budemo imali sigurnu kuću u Keniji, mogli bismo da prebacimo ljude sa istinski opasnih mesta na sigurno."

Kuća je pronađena, sada je glavni zadatak pronaći 10.000 evra kako bi se ona kupila i da bi se izvršile osnovne prepravke.

Njeni prvi stanari biće sedam preživelih žena iz Mombase.

Ali ona će biti otvorena i za ljude iz svih krajeva sveta, kaže En, kao što su trans muškarci kojima su pomogle da pobegnu iz Saudijske Arabije ovog meseca, a koji su mogli biti ubijeni da su tamo ostali još malo duže.

Jednog dana En bi volela da može da obezbedi terapiju za sve kojima je potrebna, ali za sada je naglasak na fizičkom preživljavanju.

„Mi smo obični ljudi. Mi samo želimo da živimo svoje živote."

SVE JE TO U REDU. SVI IMAJU PRAVO NA SVOJ ZIVOT. TREBA POSTOVATI RAZLICITOSTI. MEDJUTIM, VECINA LJUDI SPADA U PODELU MUSKO ZENSKO. BRACNI PAR MUSKARAC I ZENA IMAJU DECU DECAKE I DEVOJCICE. SADA SE ZABRANJUJE DA GOVORIS DETETU KOG JE POLA. OD VRTICA DETE IMA PRAVO DA SAMO IZABERE SVOJ POL. E TO NE RAZUMEM I NE PODRZAVAM. DAKLE OTKAD VECINA NIJE BITNA I OD KADA SE TOLIKO PISE O HOMOSEKSUALIZMU I TRANSRODNOSTI? KAO DA SU ONI U VECINI? JAKO LOS PRIMER ZA DECU KOJA TREBA DA SE OPREDELE STA SU. I TO JE UZAS DA TREBA DA SE OPREDELIS KOJI SE ROD KAO DA BIRAS CIPELE . MOZDA JE TO NOVI SVETSKI POREDAK U KOME CEMO IZGLEDA SVI BITI ISTOG POLA. NE SVIDJA MI SE.

KAD NAS MOZAK OBMANJUJE

 NEVEROVATNA STVAR JE SVAKAKO DA  NAS 'RODJENI' MOZAK OBMANJUJE I TO U RAZLICITIM SITUACIJAMA, A MI MU BEZGRANICNO VERUJEMO. IPAK VISE PUTA SAM PISALA DA NI NAS MOZAK NIJE SVEMOGUC. DA MU OVO PRETRPAVANJE INFORMACIJAMA CINI VELIKI PROBLEM SA SKLADISTENJEM PA NAM SE DESAVA DA 'DOBIJAMO ' LAZNA SECANJA, A GUBIMO PRAVA I DA NAM SE MENJA PERCEPCIJA SVETA OKO NAS BEZ NASE VOLJE POTPUNO AUTOMATSKI.

Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.

Istraživači već godinama znaju da sećanja nisu dobar izvor informacija. Zašto? Zato što je mozak nepouzdani narator. Ne razume istinu onako kako je mi često definišemo – izjednačavanje sa činjenicom ili realnošću. Sasvim suprotno, njegovo funkcionisanje se bazira na subjektivnoj istini: činjenice i realnost koje prođu kroz filter naših subjektivnih shvatanja i percepcije sveta. Ova „istina“ je takođe podložna kognitivnim greškama koje pravimo svakodnevno.

Mozak se često angažuje u nizu negativnih misli koje se nazivaju „automatske negativne misli“ („Automatic Negative Thoughts“ odnosno A. N. T.s). Ove misli nas obično zatvore u određeni obrazac razmišljanja koji formira stres i anksioznost i onemogućava rast. Jedan od razloga zašto se ovo dešava je to što mozak ima potrebu da zadrži status quo kao mehanizam preživljavanja. Ali, ograničavanjem svojih razmišljanja propuštamo prilike za rast. Ovakvo razmišljanje nazivam „obmanama“. Ovo je način na koji mozak pokušava da nas ubedi da su delovi ili potpuno neistiniti iskazi zapravo istina. To je način na koji nas mozak laže. Kognitivne greške, kako se nazivaju u krugovima mentalnog zdravlja, mogu da prodube obrasce razmišljanja koji su povezani sa depresijom i da utiču na to da postane još teže nositi se sa poremećajima raspoloženja.

Sledećih sedam obmana predstavljaju neke od najtipičnijih načina na koje nas naš mozak obmanjuje.

„Nebo pada“ obmana: Suština ove obmane je da možemo učiniti da problem bude značajniji nego što zapravo jeste, često zamišljajući da će da se dogodi apsolutno najgora stvar.

„Crno-bela obmana“: Fokus je na tome da situaciju uvek opažamo ili kao sjajnu ili kao očajnu. Ne postoji sredina.

„Pesimistični kod“: Često se javlja u slučajevima traume i/ili zlostavljanja. Postoji hipersenzitivnost na opasnost i vidimo samo negativno u svakoj situaciji. Iz ove perspektive ne postoji „dobro“.

„Moto perfekcioniste’’: Mnoga deca i odrasli sa velikim potencijalom padnu u zamku ove obmane. Ovde, fokusiramo pažnju na ono što smatramo svojim manama i minimiziramo bilo kakvo priznanje naših snaga.

„Negativna oznaka’’: Originalni ,,ANM’’ pojam je razvijen na temelju upravo ove obmane. Ovde sebe označavamo na oštre i negativne načine. Fokusiramo se na sitne aspekte naše ličnosti koji doprinose negativnoj slici o nama samima.

„Obmana proročice’’: U ovoj obmani, govorimo sebi šta mislimo da druge osobe govore i misle o nama – i naravno uvek u negativnom kontekstu.

„Ja sam žrtva’’: Česta obmana kod dece. Ovde krivimo druge ljude za sve što nam se dogodilo, a sebe uvek postavljamo u ulogu žrtve.

Sve ove obmane imaju zajednički cilj – da sabotiramo sebe u kontekstu rasta i promene. Na sreću, postoje rešenja koja nam mogu pomoći da prevaziđemo navedene obmane.

– Prihvatanje da naše misli nisu uvek pouzdane i tačne. Podrazumeva da naučimo da razlikujemo koje su misli tačne, a koje nisu i da ih prilagodimo i promenimo ako je neophodno.

– Vežbanje svedočenja našim mislima, kako bismo prepoznali kad naš um pokušava da nas obmane. Što više budemo obraćali pažnju, više ćemo moći da utičemo na misaoni tok.

– Mišljenje s namerom i svrhom. Kad prepoznamo obmane, možemo utišati misli i ispraviti greške. Promenimo okvir misli iz negativnog u okvir koji može da nam pruži prostor za razvoj i napredak.

– Svrsishodno ulaganje vremena i truda u brigu o samom sebi. Ukoliko to aktivno radimo, bićemo spremniji da brže menjamo negativan okvir sopstvenih misli.

Može biti teško da počnemo da prepoznajemo kad naš mozak pokušava da nas obmane. Može biti teško naučiti našu decu o obmanama našeg uma. Ali u redu je dati sebi vremena da se prepoznaju i nauče lične obmane i uvežbava sposobnost menjanja okvira naših misli koje će nam koristiti.

EVO JOS JEDNOG PRIMERA 'IZDAJE' MOZGA.

Zar ne znate da ako odaberete stotinu najinteligentnijih ljudi na svijetu i sve ih skupite na jedno mjesto, izaći će kao gomila idiota? Da ih je deset tisuća, imali bi kolektivnu inteligenciju krokodila. Niste li ikada primijetili da je razgovor na večernjem tulumu tim gluplji ako pozovete više gostiju? U masi se zajedničke značajke umnožavaju, gomilaju, postajući dominantnim aspektom čitavog skupa.

Nemaju svi vrline, ali svi imaju prizemne životinjske instinkte, onu primitivnu osnovnu poslušnost pećinskog čovjeka, sumnjičavost i okrutnost divljaka. Posljedica je da nacija od nekoliko milijuna pojedinaca nije niti ljudsko biće. Ona je gušter, krokodil ili vuk. Njeni političari ne mogu biti moralniji od masovnog, animalnog morala nacije, iako se u demokratskim državama ovaj ili onaj pojedini političar može potruditi ponašati malo bolje.

Intervju 1938. godina sa C.G.Jungom

 

 

IPAK MOZAK JE FASCINANTAN

Mozak je fascinantan zato što je, između ostalih njegovih kvaliteta, jedini organ koji pokušava da objasni samog sebe.

Razumemo sve što razumemo zahvaljujući njemu, od disanja, preko čitanja ovog intervjua do postavljanja filozofskih pitanja.

To je najsloženija i najzagonetnija struktura u univerzumu.

Mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji.

Samo da pomenem nekoliko otkrića: pokazali smo da pamćenje, suprotno opštoj percepciji, nije kutija u kojoj čuvamo naše uspomene, već da je to naše poslednje pamćenje.

Znamo da se nervne ćelije neprestano stvaraju tokom čitavih naših života, čak i u odraslom dobu.

Mozak se razvija još u detinjstvu, ali nastavlja i tokom odraslog doba

Imamo bolje razumevanje empatije, kritičnih oblasti jezika, moždanih mehanizama emocija i nervnih kola koja učestvuju u posmatranju i tumačenju sveta oko nas.

Postignut je značajan napredak u ranom otkrivanju psihijatrijskih i neuroloških bolesti, a produbljujemo i naše znanje o procesu učenja.

Naše poznavanje mozga doprinosi unapređenju kvaliteta života, i pojedinca i društva u celini.

Ne bih govorio o savršenosti, već o složenosti i potencijalu.

Tokom čitavih naših života, naš mozak se konstantno transformiše.

To je jedan fleksibilan i adaptivan organ.

Neuroplastičnost, kapacitet nervnog sistema da se modifikuje ili prilagodi promenama, omogućuje nervnim ćelijama da se reorganizuju, stvarajući nove veze i prilagođavajući aktivnosti kao reakciju na promene u okruženju.

Drugim rečima, naše iskustvo trajno menja naš mozak.

To je jedan od glavnih mehanizama preko kojih je naša vrsta evoluirala i adaptirala se tokom vremena.

U anatomskom pogledu, mozak se neće menjati vekovima.

Uz nove tehnologije koje se razvijaju, mogli bismo da pomislimo da će u budućnosti na mozak više uticati genetski inženjering i mogućnosti biotehnologije za širenje naših sposobnosti.

Danas možemo da manipulišemo genima preko veštačke selekcije i modifikuje biološke osobine.

Tehnologija omogućuje razvoj veštačkih tkiva, kao što je koža od plastike, i uređaja kao što su veštačke mrežnjače ili kohlearna implantacija, na primer.

Velika je verovatnoća da će u narednih sto godina biti moguće stvoriti ili regenerisati nervno tkivo koje čini mozak.

To će imati važne implikacije za lečenje bolesti za koje trenutno nema leka, kao što je demencija.

Ne, nikako. Nijedna mašina ne može da zameni naš mozak.

Naš um je mnogo više od običnog procesora podataka.

Pomislite samo na sve sposobnosti našeg društvenog mozga, kao što je razumevanje uma drugog ljudskog bića, saosećanje sa njegovim bolom, reakcija na njega.

Empatija, altruizam i saradnja sposobnosti su koje su strane bilo kojoj mašini i one su od suštinske važnosti za naše živote.

Ne smemo da zaboravimo da su ljudi prevashodno društvena bića.

Upravo zato što je proizvod miliona godina evolucije, potrebne su hiljade godina da bi se videle promene na nivou mozga.

Kad pogledamo istoriju naše evolucije, nije bilo nikakve krupnije promene u fizičkom izgledu ljudi poslednjih 200.000 godina.

Teško je pomisliti da će struktura mozga biti drastično modifikovana u narednih nekoliko vekova.

Niti će se evolucija mozga preokrenuti, jer baš kao što neki zadaci zahtevaju manje funkcija, kao što je pamćenje podataka ili izvođenje određenih matematičkih operacija, neki drugi zahtevaju više.

Ali od suštinske je važnosti čuvati se od stresa koji proizvodi preterana zavisnost od tehnologije, zato što znamo da hronični stres ima negativan uticaj na naše zdravlje i naš mozak.

To je veoma dobro pitanje. Mi smo oba, zato što to nisu dva odvojena pitanja.

Emocije imaju mesto u našem mozgu i centralne su za naše živote.

One utiču na naše pamćenje, zato što se življe sećamo stvari koje su ostavile utisak na nas.

Na primer, svi se sećaju šta su radili 11. septembra 2001. godine kad su napadnute Kule bliznakinje u Njujorku, ali se niko ne seća šta je radio dan pre toga.

Uz to, emocije utiču na naš proces donošenja odluka.

Uprošćeno gledano, mi imamo dva sistema za donošenje odluka: jedan automatski i brz, koji je proizvod evolutivnih mehanizama, i drugi, spor i racionalan.

Tokom dana, mi donosimo mnogo odluka za čije je donošenje potreban hiljaditi delić sekunde.

Ovi izbori su zasnovani na automatskim mehanizmima koje određuju emocije.

U stvarnosti, vrlo je malo odluka koje donosimo sporim sistemom, tokom kog važemo argumente za ili protiv neke situacije.

Mi smo vođeni emocijama; racionalno je puko objašnjenje nakon što smo već doneli odluku.

MOZAK NAS MOZE DOVESTI U RUMINACIJU

Ruminacija je stanje u kojem se stalno ponavljaju negativne misli o teškim događajima iz prošlosti ili budućnosti.

To može dovesti do razvoja depresije i anksioznosti, i pogoršati već postojeća mentalna stanja.

Problem sa ruminacijom je što ne podstiče traženje aktivnih načina suočavanja ili strategija za rešavanje problema, već nas ostavlja zaglavljene u negativnom emocionalnom stanju.

Kada se stalno vrtimo u začaranom krugu ruminacije, trošimo puno mentalne energije, ometamo svoju koncentraciju, motivaciju i fokusiranost na sadašnji trenutak, i pojačavamo već prisutne negativne emocije.

Posebno je problematično ako već imamo predispoziciju ka depresiji, jer ruminacija može aktivirati simptome depresije i produbiti emocionalnu bol.

Ako se ruminacija nastavi predugo, može dovesti do nezdravih ponašanja poput rizičnih aktivnosti, zavisnosti ili zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, što može dalje dovesti do ozbiljnih mentalnih poremećaja.

Cilj većine naših aktivnosti je pronalaženje zadovoljstva i izbegavanje bola, ali često smo pristrasni kada razmišljamo o prošlim događajima jer vreme čini da mnoge stvari zaboravimo.

Međutim, naš mozak ima tendenciju da se fokusira na negativno kako bi proverio postoji li neka opasnost. Zbog toga često provodimo puno vremena razmišljajući o negativnim iskustvima, posebno kada smo suočeni sa trenutnim stresom.

Međutim, mehanizam ruminacije nas obmanjuje jer izgleda kao da aktivno rešavamo stresne situacije, ali zapravo ne dolazimo do nikakvih rešenja.

Umesto toga, upadamo u sve dublje negativno emocionalno stanje, praćeno stidom, krivicom i fokusom na negativnost.

Najčešći uzroci ruminacije su određene osobine ličnosti poput perfekcionizma ili nesposobnosti prilagođavanja, stresni događaji koji izazivaju negativna sećanja, nedostatak samopoštovanja i strah od tuđe procene, brige o budućnosti i traumatični događaji.

Jedna negativna misao vodi do druge, koja vodi do treće, i tako se nastavlja u beskraj. Ove misli nas uvlače u začarani krug „šta ako“ i „šta bi bilo da“, što rezultira osećajem bespomoćnosti i depresije, jer retko možemo promeniti.

 

Da bismo izašli iz začaranog kruga negativnih misli, možemo preduzeti nekoliko koraka. Prvo, trebamo postati svesni svojih misli i prestati da osuđujemo sebe zbog njih. Trebamo naučiti biti saosećajni prema sebi i postati svoj sopstveni podržavajući prijatelj, čak i terapeut. Važno je razumeti da naše misli nisu činjenice, već samo odraz onoga što se dešava u našem umu. Mi nismo te misli, one su samo deo nas.

Prihvatanje trenutnog stanja je ključno, uz svesnost da možemo uticati na svoje misli i promeniti negativne obrasce razmišljanja. Analiziranje automatskih negativnih misli, zapisivanje i razmatranje njihove tačnosti i promena perspektive mogu nam pomoći da restrukturiramo svoje misli i procesuiramo povezane emocije. Redovno praćenje sopstvenih potreba i prepoznavanje okidača koji nas guraju u začarani krug negativnih misli takođe može biti korisno.

VIDITE LI KOLIKO JE KOMPLIKOVANO OVO SA MOZGOM. ON NAM JE I PRIJATELJ I NEPRIJATELJ U ISTO VREME I STO JE NAJSTRASNIJE NE MOZEMO GA KONTROLISATI. AKO NISTA DRUGO MOZEMO SE TRUDITI DA GA UPOZNAMO NAJBOLJE STO MOZEMO I DA POKUSAMO DA VISE BUDEMO PRIJATELJI I DA IMAMO RAZUMEVANJE I ZA SEBE IZA NJEGA I ZA DRUGE. JEDINO TAKO!

 

 

VREME SE UBRZALO

IMAM JA TAJ OSECAJ VEC GODINAMA. DA SE VREME UBRZALO. ONDA SAM TO PRIPISALA GODINAMA. KAO STARIM PA MI VREME BRZE PROTICE JER MI REALNO ISTICE. A ONDA SAM NASLA BEZBROJ TEKSTOVA KOJI POTVRDJUJU MOJ OSECAJ. VREME SE IPAK UBRZALO. I TO DOKAZANO.

У последње време, међутим, постоји све више тврдњи да осећај убрзања времена није само субјективан, већ стваран. Јерусалимски монаси, рецимо, сведоче да су раније морали да доливају уље у кандила изнад Христовог гроба сваке године уочи Васкрса, а да већ одређени низ година то не морају да чине јер уља остане довољно и после највећег хришћанског празника. Када сам прочитао и да светогорски монаси више не успевају да прочитају све ноћне молитве до јутрења, док су раније после молитвеног правила имали још довољно времена за одмор, сетио сам се да сам се у последње време питао зашто ми је некада за изговарање јутарњих молитава било потребно само седам минута, а сада читавих десет. Ако мењам брзину њиховог изговарања, молитвено правило могу продужити или скратити само за минут, али никако три.

Недавно несрећно настрадали руски свештеник и публициста Александар Шумски пише да се чак и код деце изменио осећај за време, и да она тврде да се протицање времена убрзава. По његовом мишљењу, разлог за то може бити стварна промена његове густине, али и проста преоптерећеност информацијама. Од појаве Интернета, човек свакога дана у својој глави обрађује све више података, због чега се током дана често појављује осећај недостатка времена.

Неки истраживачи доказују да је видљиво убрзање времена резултат промена Земљиног „пулса“. Тај пулс је, по научницима, хиљадама година био сталан, и износио је 7,8 удара у секунди, али је негде 1980. године почео да расте. Земљин пулс тренутно износи 12 тактова у секунди, што утиче на човеков осећај убрзања времена. Тако се утисак дужине временског периода од 24 сата сада скратио на само 16. То скраћење управо одговара разлици између дужине која ми је раније била потребна за изговарање јутарњих молитава и ове сада, што би значило да смо током последње две деценије изгубили трећину дана и ноћи. Убрзање тока историје, о коме све чешће говоре из научне и световне перспективе, православни хришћани повезују са пророчанствима о крају света. Брат Евсевије П. је један од оних који скраћење времена, које, како каже, „свако од нас осећа“, повезује са виђењем Светог апостола и јеванђелисте Јована описаног у новозаветном „Откривењу“. “И четврти анђео затруби, и ударена би трећина сунца и трећина мјесеца и трећина звезда, тако да се помрачи трећина њихова, и да трећина дана не светли, такође и ноћи“, записује Христов омиљени ученик (Отк 8:12). „Сунце, месец и звезде су мера људског времена: сунце је мера дана (дана и ноћи), луна је мера месеца (лунарни месец), звезде су мера године (Никејски календар је сидерални, оријентисан према звезданој години, и њиме се мере све астрономске хронологије)“, пише Евсевије, и даље објашњава: „Наши дани, наши месеци и наше године су краћи за трећину (генерације нас рођених пре треће трубе то знају, ‘миленијалци’ вероватватно не, па им ово звучи као безумље). Сунце, месец и звезде се једнако крећу како их је Бог створио, и дан је дан, месец је месец, а година година, али за нашу перцепцију једна трећина њихове мере је помрачена, потамњена, и ми је не видимо, не осећамо”. По свему судећи, велике невоље пред крај света описане у „Откривењу“ већ су отпочеле, јер је и Спаситељ убрзање времена најавио пред Судњи дан. Видимо да Господ о овим догађајима говори у прошлом времену, што показује да за Њега време не постоји на начин на који га ми схватамо, хронолошки, по реду, већ се све догађа и постепено и одједном. За Бога границе између прошлости, садашњости и будућности једноставно нема. Пошто види да људи постају све гори и да нема више таквих који би својим усрдним молитвама одложили страдање, Он вероватно жури да нас поштеди најгорих мука и постојање каквог га знамо што пре доведе до свог завршетка.

Ако верујемо у позната пророчанства православних светитеља, садашње убрзање само је почетак још већег убрзања које ће уследити када и страдање постане свеопште. Свети Нил Мироточиви, који је почетком 19. века у посмртном јављању догађаје из будућности описао атонском подвижнику Теофану, дочарава страхоте на Земљи у последњим временима, и каже: „Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетати као сат, недеља – као дан, месец – као недеља, и година – као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света“. Један од разлога зашто тако пуно људи још увек не верује у „заверу“ је зато што не могу да схвате да постоје готово неограничено богати људи чији су срце и ум под потпуном влашћу Нечастивог.

Олуја, урагана, земљотреса, пожара, разних катаклизми, немира, политичке и друштвене напетости, успостављања тоталитарне власти и побуна против ње било је и раније, али оно што се пред нашим очима тренутно одиграва у целом свету, чак и у очима многих који избегавају да се суоче са стварношћу, својом свеприсутношћу већ превазилази све раније слутње о надолазећој пропасти. Нажалост, због галопирајућег разврата у свету и отпадништва у цркви, јењава и нада да се било шта на јавном плану може променити.

Osamdesetih godina je pocelo i letnje i zimsko racunanje vremena. Verovatno zbog tog ubrzanja koje je pocelo tada.

Da li ste vi od onih koji imaju osećaj da se vreme ubrzava? Ako je tako, onda je moguće da ste oni koji će preći u sledeću dimenziju.
Mnogi ljudi u svetu osećaju da se vreme ubrzava. Dok je dan i dalje 24 sata, vreme mnogim ljudima izgleda kao da ide brže nego ikada. Postoji nekoliko objašnjenja za ovaj fenomen.
Najpopularnije objašnjenje je da se vreme ne ubrzava, ali se naša svest ubrzava. Ono što mnogi ne uzimaju u obzir je vibracija.

Sve postoji i vrti se oko vibracije, jer atomi vibriraju da bi kreirali 3-D realnost. Dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja vremena se kreira, psihološki, naša tela osećaju ubrzavanje nečega, ali bez mogućnosti da se to ubrzavanje dodeli bilo čemu drugom osim vremenu.

Razlog zbog čega ne možemo da vidimo više dimenzije je zato što vibriraju na višim nivoima. Kako naša tela počinju da vibriraju na višim nivoima, dobijamo osećaj kao da se i vreme ubrzava. Pogledajte samo drastične promene u solarnom sistemu. U dalekoj prošlosti sunce je bilo svetlo žute boje, ali je prešlo u svetlo beličasto žutu, jer reflektuje promene u vibraciji u okviru našeg solarnog sistema.

U alhemiji izraz - Kako gore, tako dole, važi upravo i za ovu činjenicu. Dok naš solarni sistem prolazi kroz dramatične klimatske promene, to takođe prolazi i naša planeta.
Dok naša planeta prolazi kroz ove dramatične promene, naseljenici planete takođe osećaju drastične promene, a jedna od njih je i promena u vibracionom nivou pomeranja, okretanja atoma u telu.Dani, nedelje, godine izgledaju kao da lete brže nego ikad. Ovo nije samo psihološki simptom onih koji napreduju u godinama, jer svako od nas oseća ove promene.

Najlakši način podizanja vibracije je kroz meditaciju. Ostali načini uključuju pokazivanje pažnje svim formama života, pružanje bezuslovne ljubavi i darivanje dobrote drugima. Najjednostavniji način podizanja vibracije je pomaganje ostalima da podignu svoj nivo vibracije, kao i  da mentalno iskažemo ljubav i zahvalnost bilo kome, kroz pozitivno razmišljanje i nameru. Na primer, dok se šetate zamislite da su svi koje sretnete deo vaše porodice. Dok ljudi prolaze pored vas, pomislite - Volim te, ti se predivan i perfektan, upravo takav kakav si.

Izgleda da se, na kraju krajeva, naše 3-D telo priprema za 5 dimenziju, tako što naši atomi vibriraju na sve višem nivou.

Doba žurbe, otuđenosti, hronične nestašice vremena za sebe i druge - slika je koja možda najbolje odslikava trenutak u kom živimo. Dok uzdišemo da više ne možemo tako, jer smo se umorili od svakodnevne trke, dan se završava, a kao da je tek počeo. Postalo je već simptomatično to što stalno negde jurimo, a čini se da nikako ne stižemo na cilj. Starije generacije kažu da tako ranije nije bilo, a srednje da pamte i mirnije dane.

Naizgled naivno pitanje - da li se to vreme ubrzalo - možda i nije toliko naivno, ako ga više nemamo onoliko koliko nam je potrebno. Ni kvantitativno ni kvalitativno. Za sebe, za drage ljude. Za hobi, za ono “danas ću dva sata da uživam, ne radeći ništa”. Koliko je to smislena priča, kako možemo da “kupimo” vreme, pokušamo da ga “stignemo” ili, još bolje, “zaustavimo”, razgovaramo sa Jovanom Jestrović, psihologom i psihoterapeutom.

Sekund ubrzanja se (ne) oseti

* Da li smo zaista izgubili pojam o vremenu, o njegovom trajanju i raspoloživosti za sve što želimo?

- Za percepciju određenih sadržaja, čovek ima razvijena čula - boje percipiramo očima, muziku čujemo ušima, nos koristimo kada biramo parfem... Ipak, kada se radi o vremenu, tu ne postoji jedno konkretno čulo za opažanje njegovog protoka. Ako malo bolje razmislimo, shvatamo da percepcija vremena zapravo zavisi od onoga što se tokom tog perioda dešava. I dok vam dva sata ispijanja kafe sa prijateljima proleti kao dlanom o dlan, samo dva minuta čekanja u redu u pošti izgleda kao čitava večnost. Upravo su događaji ti koji čine da imamo utisak protoka vremena. U skladu sa tim, nisam sigurna da se radi o ubrzanju vremena, više mi se čini da je reč o tome da se sada nekako mnogo više “zadataka” stavlja ispred nas na dnevnom nivou, što čini da se osećamo kao da vreme brže prolazi i da ga nemamo dovoljno.

* Neki naučnici tvrde da se vreme, ipak, ubrzalo za sekund, što ljudi realno ne osete, ali to često koriste kao izgovor? Na jednom forumu je, s druge strane, pisalo da vreme ne prolazi brže nego ranije, “već sada ima milion novih načina za gubljenje tog vremena, a jedan od njih je očigledno internet”. Slažete li se sa tim?

- Pored toga što imamo mnogo više zadataka, ima i mnogo više i “distraktora”, ili načina za gubljenje vremena. U tom smislu, pred savremenog čoveka se stavlja izazov ne samo dobre organizacije vremena, već i posvećenosti zadatku na kom trenutno radi. Kod ljudi kojima je lakše skrenuti pažnju često se javlja osećaj bržeg prolaženja vremena, upravo zbog toga što ne postižu sve što su planirali, jer previše vremena izgube na “distraktore”, a internet je svakako jedan od njih. Ono što se danas neretko dešava jeste da ljudi samo uđu na profile na društvenim mrežama gde ih razne objave “odvuku” i učine da se zadrže mnogo duže nego što su planirali. Nakon toga, za planirane aktivnosti ostaje daleko manje trenutaka, pa ljudi tako imaju utisak da vreme “leti”.

Zaustavimo kazaljke

* Naučnici su otkrili da subjektivni pojam ubrzavanja vremena doseže vrhunac oko 50. rođendana. Mark Vitman i Sandra Lenhof su potvrdili pretpostavku da stariji ljudi imaju predstavu da vreme brže teče. Zašto je to tako?

- To se može objasniti vremenskim pritiskom. Što su stariji, ljudi imaju utisak da im je “ostalo” manje vremena, pa samim tim i da ga je manje za sve ono što bi želeli da ostvare i pod tim pritiskom doživljavaju protok vremena mnogo bržim nego što je to, recimo, slučaj kod srednjoškolaca, koji imaju utisak da je ceo život pred njime.

* Da li zaista subjektivni osećaj vremena zavisi od naše organizacije dana, nedelje, meseca, pa ako dobro sve organizujemo i uskladimo, nećemo se žaliti da smo uskraćeni za minute, sate?

- Jedan od razloga zašto se ljudi često žale na nedostatak vremena jeste upravo njegova loša organizacija. Ako samo malo razmislite, sigurna sam da možete da se setite neke osobe koja ima jako mnogo obaveza, a koja i dalje sve stiže. S druge strane, postoje oni ljudi koji objektivno imaju mnogo manje onoga što moraju da urade, ali koji se stalno žale na izostanak vremena i ne mogu da postignu sve što žele. Dobra organizacija je jedan od načina kako možemo da izbegnemo osećaj da nam ne ostaje vremena ni za šta, a dobra stvar je to što se radi o veštini koja se uči. Dakle, ko god želi da unapredi svoje veštine organizovanja i planiranja, ima priliku za to. Sa boljom organizacijom vremena bićete zadovoljniji, a samim tim nećete imati utisak da vreme upravlja vama, već vi njim.

* Zašto često kažemo da bismo voleli da zaustavimo vreme ili da ga vratimo?

- Ova rečenica se najčešće koristi u kontekstu “žala” za nekim, po našem mišljenju, boljim vremenom ili pak želje da se ostane u aktuelnom momentu, koje percipiramo kao prijatno. Razmišljajući o proteklom dobu, sa vremenske distance, ponekad nam deluje kao da je ono bilo mnogo bolje nego ovo sada, ili nego što nam se tada činilo da jeste. Događaji koji su usledili posle toga smeštaju ga na određeno mesto. Dakle, nije samo percepcija trajanja vremena povezana sa događajima, već i doživljavanje njegovog kvaliteta i želja da u njemu ostanemo. Ili, s druge strane, da što pre prođe.

* Kako figurativno, ipak, možemo da vratimo vreme, ako mislimo da bi nam tako bilo lakše i lepše?

- To možemo da postignemo na razne načine - organizovanjem događaja koji nas podsećaju na željeni period, prizivanjem slika, sećanja, emocija koje su se tada javljale, razgovorom o tome, mirisima, muzikom, fotografijama... Iako ne postoji čulo za opažanje vremena, upravo aktiviranje različitih čula nam može pomoći da se prisetimo momenata u koje želimo da se vratimo.

Postoji teorija da ćemo uspeti da “prevarimo” vreme, odnosno da ga usporimo, tako što ćemo se dobro zabavljati. Kako u starosti imamo manje uzbudljivih momenata, fali nam ta mogućnost “obmane”.

- Dani uvek teku istom brzinom, ali nam se s godinama čini da nam rođendani mnogo brže stižu nego u mladosti. Jedno od objašnjenja je to što u određenom životnom dobu zapadnemo u rutinu, nemamo više toliko šašavih doživljaja, pa nam deluje kao da se vreme ubrzalo - ističe naučnica Klaudija Hamond, koja se bavila ovom temom.

Mnogi naučnici tvrde da iako se vreme zapravo ne ubrzava, to se dešava sa našom svešću. Sve se vrti oko vibracije, pošto atomi vibriraju da bi kreirali 3D realnost. Jedno od naučnih objašnjenja je da dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja vremena se kreira. Zapravo, naša tela osećaju da se nešto dešava, ali ne mogu da objasne šta, pa sve “svaljuju” na vreme.

Savremene tehnologije promenile su naš način komunikacije, a samim tim i shvatanje vremena. Imamo utisak kako vreme brzo prolazi, sve manje razgovaramo, a nesvesno provodimo sate na društvenim mrežama. Šta se to suštinski promenilo u našem odnosu prema vremenu i kako je moderan način života uticao na to?

"Ono što mi na individualnom, na pojedinačnom nivou imamo i gde vidimo te posledice to je dakle mi danas imamo priliku zahvaljujući pomenutim trendovima da održavamo veliki broj veza istovremeno što nam nameće sa jedne strane da uvek budemo on line, budemo na vezi, a sa druge strane stvara izvesne poteškoće", Naučnici su čak počeli da mere ubrzanje vremena. Iako nije lako izmeriti ono što služi kao mera svega postojećeg. Jer nema takvog stanja ili pokreta u kojem vreme ne bi postojalo kao osećaj prolaznosti koji tišti. I došli su do zaključka, ne zna se kojim proračunima, da danas 24 časa prolazi isto tako brzo kao što je ranije prolazilo svega 16. Odnosno, već smo izgubili trećinu vremena svog života ili polovinu onog vremena u toku kojeg se nalazimo u aktivnom stanju. Ali, ne ukazuju samo naučnici na to – oci, koji se podvizavaju u pustinjama Svete Gore, otšelnici naših dana, kažu isto: danas vreme teče mnogo brže nego ranije, a njih je vrlo teško optužiti za psihološku subjektivnost izazvanu socijalnim okolnostima...

Povećala se brzina svih procesa, ali se vreme ipak skratilo – dešava se suprotno od onoga što bi trebalo očekivati! Tako se uprkos svoj naučnoj logici, ispostavilo da su ideolozi teorije napretka veliki lažljivci. Zar nam nisu u prošlom veku sugerisali da će naučni i tehnološki napredak dovesti do toga da će mašine zameniti ljudski rad i da će zbog toga vremena biti više? Da, mašina za pranje veša danas olakšava rad žene, koja sad ipak mnogo više pati zbog stresa usled nedostatka vremena nego kad je ispirala veš u reci...

Nekad su se ljudi kretali sporo, lagano su radili sve što je trebalo da učine u toku dana, u toku svih dana svog života.   

A sad se sve radi u trku, tako da skoro sve vreme osećamo kako smo lišeni radosti trenutka, nesavršeni u onome što radimo i osećamo.

I tako čovek ostaje sam. Ne samo zbog toga što s njim više nema Boga, - on ni ostale ljude, prijatelje, braću, supruga ili suprugu, ne doživljava blisko. To je zato što u trku svako ima svoj ritam, - drugim rečima, u trci sve vreme gleda napred, u ono što će biti kasnije, u nadi da će doći vreme da se umiri. Međutim, život brzo prolazi i nastupa bolest, dolazi i smrt, brže nego što čovek očekuje, dolazi pre ovog toliko željenog predaha, ne dozvolivši mu da se umiri i da se vrati sebi, svojoj kući.

Ali, ova usamljenost se može shvatiti i na sledeći način: žurba, sumanuti ritam i nezaobilazna buka sveta u kojem živimo, ne dozvoljavaju nam da čujemo bojažljive korake drugog na stazama naše duše. Trčanje nas nekako potiskuje van granica sopstvene duše. Jer, duši je, isto kao detetu i ljubavi, potrebno da joj čovek posveti vreme. Ona ima svoj ritam – ritam dubokog i spokojnog opštenja s Bogom i s drugim dušama. Ovo žene bolje shvataju, zato što dublje osećaju.

I pošto nas ritam smene dana i godina društva u kojem živimo za dugo vremena otuđuje od života sopstvene duše, dolazimo do toga da se navikavamo na ovo stanje i sve više se osećamo kao da nas uopšte nema. Zbog toga se kod nas i mogu nakalemiti evolucionističke teorije. Drugim rečima, zaboravljamo odakle smo krenuli, zaboravljamo maternji jezik prostodušne ljubavi, jezik onog pejzaža duše, u koji se moglo smestiti toliko lepote i tajni. I često umiremo među tuđincima, potpuno nepoznati, kao što se to dešava s ogromnim mnoštvom hrišćana, izgubljenih među ljudima lišenim prave vere, poput jevrejskog naroda, koji je za parče mesa robovao kod Egipćana. Tako je dopustio Bog – možda će čovek, pogledavši materijalno kao simbol, shvatiti šta se dešava na nivou duha.

Arhitekte uobičajenog pejzaža savremenog društva, biotehnolozi čovečanstva potčinjenog mašini, umislili su da čovek poput nekog dela, može biti obrađen do te mere da dođe do stanja robota, programiranog kompjutera koji će operativno odgovarati na komande sistema. I prihvatili su se ovog projekta, te su skoro doveli zapadnu individuu do zadatih zahteva. Ipak, nisu uspeli da u potpunosti promene čovekovu prirodu. Otuđeni od sopstvene duše u svetu mašina i informacija, ljudi pate, ne shvatajući zbog čega. Većina njih uopšte ni ne zna da ima dušu. Kako će onda moći da je prepoznaju i da shvate njenu patnju? Oni su nalik na bolesnika kojeg nešto boli, koji oseća veliku slabost, vrtoglavicu i potpunu razbijenost, ali ne može da kaže lekaru odakle potiče njegova bolest.

Patnja koju oseća većina ljudi, i koja mnoge primorava da se bacaju u vir svih mogućih grehova, tesno je povezana s ovim bolesnim proticanjem vremena, za koje više nemamo strpljenja. To je mučno vreme, koje nam daje merilo otuđenosti, iznemoglosti usled praznog trčanja. I što više trčimo, tim usamljenije se osećamo. Ovde počinje začarani krug. Jer, što se usamljenije osećamo, tim nam je teže da podnosimo mučni tok vremena, koji više na nalazi svoj smisao i radost. Tako da počinjemo da jurimo u sve većoj žurbi; kao u pesak se krijemo u posao, u raznorazne obaveze i brige, a u malobrojnim trenucima odmora, kad ostajemo nasamo sa samima sobom, postaje nam još teže, i sve počinjemo iz početka. Upravo zbog toga je bio smišljen televizor Televizor, novine, internet, senzacija, erotika i nasilje, snažna osećanja, emocije koje se prelivaju preko svake mere – sve je to dato kako bi nas nateralo da zaboravimo na to da je naš život postao prekratak i mučan. Živimo tako kao da ne živimo sopstveni život.

Molim vas, zaustavite se ne trenutak u ovoj trci praznine. Treba da pronađemo svoje izgubljeno vreme, da ga ponovo vratimo. 


Kupujte vreme izbacivši televizor, ne plašeći se toga „šta će reći komšije, prijatelji i rodbina“! Televizor je najveći hronofag (gutač vremena: od starogrčkog χρόνος — vreme i φᾰγω — proždirem, prim. red.) u celoj istoriji sveta. On u proseku čoveku pojede po 3,7 sati vremena dnevno. Kod staraca i dece – više, kod pubertetlija manje. Čini vam se da je nemoguće izbaciti ga? Ali, zar nije lakše odreći se televizora nego patiti zbog gubitka tako dragocenog vremena našeg života, trenutaka koji odlaze i ne vrećaju se, vremena u kojem si još uvek zdrav, dok si živ? Da li ste nekad videli srećnog čoveka koji gleda televizor? Ili smo zaboravili i uopšte ne želimo da znamo šta znači sreća? Onda smo zaslužili svoju sudbinu...

Treba ponovo da pronađemo vreme, da kao pre postanemo osetljivi za nesreću i bol prijatelja, rođaka, komšija u ljudi na ulici – a najviše osetljivi za glas sopstvenog srca, tako tužnog, tako sirotog, kao da smo umrli u tuđem kraju, sahranjeni u brigama i prokletim zadovoljstvima životarenja

Osjećate li da se vrijeme ubrzava? Primjećujete li da vam dan završi prije nego što i "primijetite"?  Neki smatraju da je doba tehnologije "ubilo vrijeme".  U današnje vrijeme ljudi primaju svakodnevno ogromnu količinu informacija što ne dovodi do razvlačenja vremena već do osjećaja da vrijeme brže prolazi.  Ovaj fenomen mnogi proširuju i na ubrzavanje događanja u svijetu. U kojem god smjeru da se pogleda, bilo da se radi o politici, financijama, okruženju ili kulturi, trenutno se može percipirati samo kaos. Događaji se odvijaju prebrzo da bi bilo tko mogao uvidjeti neki smisao svega toga ili dugoročne planove za rješenje tih situacija.  Na trenutak se čini da je cijeli svijet trenutno izvan kontrole, a svaki mjesec prođe brže nego što se može zamisliti.  Svaka godina prođe brže od prethodne, a o tom fenomenu svjedoče ljudi diljem svijeta. Faza kroz koju svijet trenutno prolazi ima i svoj naziv - "ubrzavanje".  Ovu fazu mnogi smatraju periodom kad Zemlja prolazi velike promjene. Neke od promjena su posljedica ponašanja ljudi prema Zemlji, ali ne i sve. Neki vjeruju da se Zemljino okretanje usporava i da će doći do zamjene magnetskih polova, što se već dogodilo nekoliko puta tijekom protekle 4 milijarde godina.  Vjeruje se čak i da se cijeli solarni sustav usporava.  Upravo to se smatra razlogom koji uzrokuje percepciju ubrzavanja vremena.  Te promjene su djelomično uvjetovane s promjenom Zemljine frekvencije, koja bi mogla dovesti do buđenja univerzalne frekvencije koja će ubrzati proces evolucije. Postoje određena predviđanja da bi ta promjena frekvencije mogla dovesti do fizičkih promjena u tijelu,  pa čak i do nadogradnje DNK strukture. Međutim, u cijeloj priči oko akceleracije evolucije bi najviše trebao profitirati naš um.  Smatra se da bi navedene promjene mogle dovesti do dubljeg razumijevanja svemira, svijeta koji nas okružuje i našeg cjelokupnog postojanja.

GLEDALI NA UBRZAVANJE VREMENA KROZ SOPSTVENU PERCEPCIJU ILI GLEDALI KROZ CELOKUPNO DRUSTVO I SVET OKO SEBE JASNO NAM JE DA SU PROMENE U PROTOKU VREMENA SVAKAKO NASTALE. SIGURNA SAM DA NAM SE NE CINI DA SE VREME UBRZALO. JESTE. JER LJUDI SU SAMI STVORILI GRANICE ZA VREME I PROSTOR A ONE NE POSTOJE. I SADA KADA SMO IZASLI IZ TIH OKVIRA ZAHVALJUJUCI TEHNOLOGIJI PROMENE SU EVIDENTNE.

DO TOGA JE MORALO DOCI. JER AKO SU SE OTKRICA U TEHNOLOGIJI KRETALA PO PRINCIPU  JEDAN VELIKI IZUM NA 1000 GODINA PA NA 500 PA NA 100 ONDA NA 50 DA BI SE SAD OTKRICA MOGLA POMERITI NE NA GODINU ILI MESEC NEGO NA DAN I SAT DA NE PRETERUJEMO SA MINUTOM - MADA....

NE DAJTE DA VAM PROJURI VREME KOJE PROVODITE NA ZEMLJI!