LAKO JE DANAS BITI VAMPIR

 JEDNOSTAVNO JE. DANAS SE TOLIKO MNOGO ZNAO FUNKCIONISANJU LJUDSKOG TELA DA JE 'BITI VAMPIR' ZAISTA MOGUCE. SVE ONE LEGENDE, FILMOVI I KNJIGE NASTALE SU MOZDA BAS ZATO STO LJUDI NISU ZNALI NISTA O BOLESTIMAKOJU 'NAVODNI VAMPIRI' IMAJU. STRASNI GROF DRAKULA CIJI SE DVORAC I DANAS POSECUJE U RUMUNIJI ( GROF VLAD TEPES) MOZDA SU SAMO BILI BOLESNI. 

SVE BI TO BILO U REDU DA DANAS BOGATASI NISU KRENULI NAPRED I POSTALI VAMPIRI PRIMERENI VEKU TEHNOLOGIJE

Hajdemo ipak redom. Dve bolesti karakterisu ljude koje nazivaju vampirima. Hranjenje krvlju i nemogucnost izlaska na sunce.

Istorijski gledano, postoji mogućnost da su neki ljudi koji su patili od eritropoetske porfirije pogrešno povezivani sa mitskim bićima poput vampira. Eritropoetska porfirija može izazvati fotosenzitivnost (osetljivost na sunčevu svetlost) i oštećenje kože nakon izlaganja sunčevim zracima. Ovi simptomi mogu dovesti do izbegavanja sunčeve svetlosti i preferiranja noćnog života kod nekih pacijenata.

U prošlosti, kada su ljudi bili manje upoznati sa medicinskim poremećajima i genetskim bolestima, takva neobjašnjiva ponašanja i fizičke promene mogli su biti povezani sa nadnaravnim objašnjenjima. Postoji teorija da su neki ljudi s eritropoetskom porfirijom, zbog svoje fotosenzitivnosti i potrebe da izbegavaju sunčevu svetlost, mogli biti doživljavani kao neobični ili čudni, što je možda doprinelo mitu o vampirima.

Međutim, važno je naglasiti da vampiri suštinski predstavljaju fiktivna bića iz folklorne i književne tradicije, a ne stvarne osobe. Eritropoetska porfirija je medicinski poremećaj koji zahteva ozbiljan pristup i tretman, i nije povezan sa natprirodnim sposobnostima ili potrebama za konzumacijom krvi.

Dakle, iako postoji mogućnost da su simptomi eritropoetske porfirije doprineli mitu o vampirima u nekoj meri, važno je razlikovati medicinski poremećaj od folklornih priča i mitova.

Eritropoetska porfirija, takođe poznata i kao eritropoetska protoporfirija (EPP), je retka nasledna bolest koja utiče na metabolizam hemoglobina. To je tip porfirije koji utiče na enzim koji je odgovoran za pretvaranje protoporfirina u hem. Kao rezultat toga, protoporfirin se nakuplja u organizmu, posebno u crvenim krvnim zrncima, koži i drugim tkivima. 

 

Merticus, u svojim 40-ima, šef je Saveza vampira u Atlanti i glas vampirske zajednice. On je ono što bi mnogi smatrali vampirom sangvitarijancem,  pojedincem koji kaže da ne može adekvatno održati vlastito fizičko, mentalno ili duhovno blagostanje bez uzimanja krvi iz drugih izvora.

Dok se Merticus identificira kao "stvarni vampir", on se kreće među nama. Osim što se obično oblači u crno, ne krasi ga proširena garderoba i ukrasi mnogih vampira, poput očnjaka i kontaktnih leća. Ali on se hrani ljudima koji na to pristaju.pak, mali broj naučnika je zaintrigirao pozamašan broj vampira koji tvrde da je njihovo stanje autentično, pa su počeli da istražuju da li se radi o potencijalnom psihičkom poremećaju.

Profesorka sa "DeSales" univerziteta, doktorka Katarina Ramsland, tvrdi da "pravi vampiri" boluju od psihičke bolesti koja se temelji na lažima i obmanama. Ona je čak uvela i novi medicinski termin - vampirski poremećaj ličnosti. To nije kult, religija, opasna navika, kao ni grupa zaluđenih tinejdžera, a nije ni malo slično onome o čemu ste čitali u knjigama ili videti na filmovima - kaže on.

Mertikus, koji inače tvrdi da ne voli da se eksponira, 2005. godine je osnovao "Savez vampira Atlante", organizaciju koja ima za cilj da pruži podršku "sveže probuđenima".

Upravo zato, kao najinformisanija osoba iz sveta vampira, bio je idealan kandidat da pomogne dvoje socijalnih radnika koji su se usudili da istraže teškoće s kojima se susreću osobe koje je "boluju" od vampirizma.

Dr Vilijams, profesor socijalnog rada, izučavao je vampire više od jedne decenije. On je prvotno bio skeptičan, međutim s vremenom je postao sve uvereniji da je zaista reč o pravom stanju.

U svom istraživačkom radu, dr Vilijams je vampire sortirao u tri grupe:

Prvi su "lajfstajl" vampiri. Oni predstavljaju svojevrsnu verziju "lajt" vampira koje privlači isključivo estetska strana vampirizma, dok nemaju potrebu za konzumiranjem krvi.

Druge dve vrste nemaju nekakve veze s estetikom. Reč je o tkz "sanguinarian" i fizičkim vampirima, koji ne mogu da održe fizičko i psihičko zdravlje bez konzumiranja krvi.

Sanguniarian vampiri, koji piju male količine krvi (ljudske ili životinjske), smatraju da je vampirizam njihov urođeni identitet, a ne izabrani stil života, tako da im nehranjenje nije opcija.

Mertikus se hrani jednom nedeljno, pri čemu popije jednu do dve kašike krvi. On ne veruje u skladištenje "moćnog crvenog napitka", pa će radije popiti svežu životinjsku krv ukoliko sebi ne obezbedi donora.

Takođe, sam čin hranjenja je za njega nešto mnogo više od običnog ispijanja krvi, već je isprepleten sa seksualnosti, ali napominje da to nije slučaj kod svih vampira.

Za razliku od raširenih priča, ujedanje nije metoda kojom dolazi do krvi, jer smatra da to nije higijensko. On koristi sterilisani skalpel sa kojim napravi mali rez na leđima donora.

Dok sisa krv, Mertikus prolazi kroz stanje dubokog smiraja dok ga po celom telu prožimaju žmarci. Za njega je čitavo iskustvo erotsko i senzualno.

Nekoliko teorija o stanju vampirizma su se prožimale kroz istoriju. U prošlosti su mnogi za "krivca" smatrali tuberkolozu zbog koje su oboleli iskašljavali krvi.

U srednjem veku se verovalo da je vampirizam bolest mrtvih, dok se u 19. veku ono smatralo seksualnim stanjem.

I dok se danas sve više raspravlja o pravim vampirima i njihovim pravima, Mertikus napominje da ni sam nije siguran je li ta pažnja javnosti dobra ili ne.

- Vreme će pokazati. Mi tražimo da ljudi ostanu otvoreni, tolerantni i da nam pruže pravo na našu privatnost - rekao je Mertikus koji sebe smatra pravim vampirom

Tehnološki magnati su započeli veliku revoluciju besmrtnosti. Njihovi izumi (PayPal, Facebook, kriptovalute) danas su u svačijoj realnosti i nadživeće ih. Tako bi bar trebalo po zakonu prirode. Ali, koliko je poznato javnosti, ovi štićenici Silicijumske doline u kojoj su počeli da zarađuju milijarde, planiraju da ne stare i predano na tome rade.

Pre nekoliko decenija ostatku ljudske populacije predstavili su jedan veliki problem za koji niko nije ni znao da postoji. To je smrtnost sa procesom starenja koji joj prethodi. Ako starenje ili smrt tretirate kao poremećaj i bolest, naravno da ćete pozvati u pomoć medicinu. Tako danas stoje stvari.

Kako će ovi moćnici stići do besmrtnosti u inat prirodi i uz silu koju im je tehnologija obezbedila? Naukom, istraživanjima, farmacijom, genima, tretmanima, pa i vampirskim načinom života.

Ako vas zanima tema besmrtnosti i dokle se u istraživanjima i kreativnoj nejazažljivosti stiglo danas, zanimaće vas i novo čedo BBC Radio 4. U pitanju je podkast koji vodi psiholog Aleks Krotoski ’Besmrtni’ (Immortals).

Jednu od epizoda Krotoski je nazvala ’Drakula’. U uvodom delu rekla je:

„Pre samo dve decenije bilo je smešno i zamisliti da svako u džepu ili ruci ima kompjuter. Zatim su talantovani naučnici i vanserijski preduzetnici pomerili stvari i napravili masovne promene ubeđeni da ih ništa neće zaustaviti…“

Nije sve stalo na čistoj tehnologiji. Ekipa Silicijumske doline započela je novu borbu koja traje poslednjih 20 godina i pokrenuta je jednom željom – da žive večno.

„I, ne samo da misle, već znaju, da je tehnologija ta koja će ih odvesti u večnost“ u prvim sekundama podkasta Krotoski je uvela slušaoce.

Gost je bio Brajan Džonson, poznat tehnogenije, milijarder koji je svoju kompaniju Braintree Venmo prodao PayPal-u za 400 dolara (neki mediji pišu i za duplo više). Jedan je u nizu koji želi gorepomenuti večni život. Koga zanimaju detalji, poznat je i po vampirskom stilu života jer mesečno uzima krvnu plazmu svog sina, a svoju daje ocu.Nemam strah od smrti, ako ljudi misle. Zahvalan sam na svakom trenutku u životu. Naravno da bih, kao i većina, želeo da živim što duže. Ali, od kada sam prodao svoju firmu pre 10 godina, počeo sam sa hipotezom da ćemo svi umreti. Pitanje je da li je to tačno u slučaju da nauke uznapreduju do nivoa da se smrtnost postavi u pitanje“, ispričao je Džonson.

Krotoski je posvedočila slušaocima da Brajan Džonson ima neverovatnu kožu. Ima 45 godina, ali njegov izgled ne može to da potvrdi. Mogla bi da mu dodeli od 18 do 60. Godišnje troši dva miliona dolara svog ličnog novca testirajući na sebi sve što nauka preporučuje da bi „živeo dovoljno dugo da živi večno“.

Istražujući tehnološke inovacije više od 25 godina i radeći kao psiholog, Krotoski uverava da je tehnologija vrlo uspešna u svojim namerama, pa makar se radilo i o nameri da se otarasi smrti. „Svi bismo ispali smešni i naivni ako ne bismo verovali ovim ljudima koji su se već pokazali i svima iz korena promenili živote. Ko kaže da se to neće ponoviti? Uostalom, u poslednjih 100 godina ljudski život je dva puta duži“, u jednom od komentara rekla je autorka emisije.

Brajan Džonson koristi sve što može, a što je dala nauka ne bi li produžio život.

Prvo, strogo kontroliše unos kalorija u dogovoru sa naučnicima.

Vežba po tačno propisanom protokolu i propisanom algoritmu.

Redovno i kontrolisano uzima suplemente i dodatke ishrani.

Ali, najradikalniji je vampirski tretman – transfuzija krvne plazme mladih ljudi.

Iako je upoznat sa svim opasnostima transfuzije i rizikom od prenosa bolesti, Džonson je preduzeo mere predostrožnosti. Jedino što mu je trebalo je mlad, prav i zdrav donator. Pokazalo je da najbolji donator njegov 17-godišnji sin.

„Nikada ranije nisam tako pažljivo pratio šta moj sin jede kao sada jer njegova krv ulazi u moje telo. On ima punomoć za moj opstanak“, priznao je Džonson.

Po njegovim rečima, postupak razdvajanja plazme od crvenih krvnih zrnaca nije jednostavan. Njegovom sinu se zabadaju igle u vene kao i pri svakoj transuziji s tim da u ovom slučaju, veoma bučna mašina automatski razdvaja plazmu i eritrocite koje odmah vraća u telo donatora. Nekoliko sati kasnije, Džonsonu se ubrizgava sinovljeva plazma.

I, tu se porodična veza za očevu dugovečnost ne završava. Brajan Džonson je donator krvne plazme svom ocu koji ima punih 70.

„U celom ovom procesu nema emocija. To je samo procedura koju sprovodimo. Uzimao sam krvnu plazmu ranije od mladih donatora, ali ipak je drugačije kada znam da mojim venama teče plazma mog sina. Možda je nasmisleniji trenutak u životu mene i mog oca kada on dobija moju plazmu. Sada delimo privatnost“, izjavio je Džonson.

Iz svog ličnog iskustva, autorka emisije ’Besmrtnici’ Krotoski, tvrdi da su savremeni tech mozgovi nezaustavljivi u svojim namerama. Ambiciozni su. Spremni da urade lude stvari da sprovedu ideje i reše velike probleme.

Pored svega toga, baš kao i Brajan Džonson, imaju i duboke džepove za ovakve i slične eksperimente. Da li su sluge nauke u nadi da će ljudima doneti koju godinu zdravog života, ili su samo zaljubljeni u sebe i svoja dela i procenili da je šteta da ih jednog dana nema?

A, šta ako su svi ovakvi dobrovoljci u pravu i neka budućnost potvrdi da smrt nije obavezna?

Za sve.

Vampirski ili na neki drugi način. Saznaće se.

ZAISTA NEVEROVATNA PRICA .NAROCITO OVA SA UZIMANJEM 'MLADJE KRVI' STO ME ASOCIRA NA PRICU O AFERI 'PICAGEJT' I SLICNIM. UZIMANJE KRVI OD EMBRIONA DO BEBA ILI MALE DECE DA BI SE PRODUZIO ZIVOT BOGATASIMA. JEZIVO! LICNO JA VISE VOLIM FILMOVE O ONIM VAMPIRIMA. NAJBOLJI OD SVIH BELA LUGOSI - CRNO-BELA VERZIJA DRAKULE. MADA NI NOVIJE VERZIJE NISU LOSE. VAMPIR JE TREBAO DA OSTANE SAMO MIT !

 

NOVA VREMENA

 NOVA VREMENA  NISU I BOLJA VREMENA. A KO I UVEK MENIJE GLAVNI KRIVAC TEHNOLOGIJA. UTICE NA SVE ASPEKTE NASEG DRUSTVA, UTICE NA LJUDE ,AKAD KAZEMLJUDI MISLIM PRVENSTVENO NA MOZAK I PSIHU.

Autor NTC programa, osnivač Mense  i jedan od najvećih stručnjaka u našem regionu kada je u pitanju rani razvoj dečje inteligencije, dr Ranko Rajović rekao je da su istraživanja pokazala da je mozak dece postao drugačiji i da se problem mora sagledati iz više uglova jer je on nov, i ne može da se analizira ni medicinskim aparatima.

Ono što je Rajović istakao jeste da svaka nova generacija dece ima manjak empatije, da gube granice i da se ponavljaju ekstremni slučajevi, ali da to nije slučaj samo u Srbiji već i u svjetu.

"Nije to samo kod nas problem. I u Sloveniji je u vršnjačko nasilje doseglo nezamislive razmere. To znači da mi kao društvo nismo shvatili šta se sprema i šta se događa, a to je zapravo dramatična promena okruženja. Jako se brzo menja okruženje i mi kao društvo nismo bili spremni za to", ocenio je.

Smatra da roditelji preteruju u zaštiti dece, ne daju im da padnu, da se popnu na drvo, a takođe im kupuju sve što žele i sve im dopuštaju. Sve ovo kod mališana može da izazove nizak prag tolerancije, veliku frustraciju, bes i agresivnost u slučaju kada ne dobije sve što poželi, kako je navikao.

Dr Rajović kaže da roditelji takođe imaju tendenciju da forsiraju decu da budu najbolji, da imaju najbolje ocene, vode ih na nekoliko aktivnost što je, kako objašnjava, besmisleno jer dete mora da ima svoje vreme za igru i za druženje. Bez te socijaliacije se gubi komunikacija između dece, i oni se sele u virtualni svet gde roditelji nemaju uvid šta ih čeka, na kakve će sve sadržaje naleteti, kako će provoditi slobodno vreme. Okruženje se brzo menja, a to je zapravo najveći faktor rizika za nove generacije. Mozak je dosad imao jasnu liniju razvoja, genetske kodove koji se aktiviraju i otključavaju u određeno vreme i pokreću razvoj misaonih procesa, povezujući nervne puteve u vrhunski biokompjuter i to bi modernim rečnikom nazvali – formiranje hardvera. Biološki aktivatori formiranja hardvera jesu kretanje, trčanje, skakanje, vrtenje, penjanje, sakrivanje, razmišljanje, povezivanje informacija, hodanje po strminama i kosinama, boravak u prirodi, na igralištima, jer u periodu ranog detinjstva to sve osigurava povezivanje važnih regija mozga. Izostankom ključnih elemenata koji stimulišu razvoj mozga, smanjenim boravkom u prirodi, smanjenjem ukupnog kretanja dece, možemo očekivati promene u strukturi mozga novih generacija. Upravo to pokazuju nova istraživanja, gde se jasno vidi smanjenje pojedinih struktura velikog mozga, što može negativno da utiče na kognitivni razvoj deteta.Po svemu sudeći period pre škole je ključan za razvoj i povezivanje velikih regija mozga, a tu najvažniju ulogu imaju predškolske ustanove i roditelji. Sigurno je svima jasno da nikakva reforma obrazovanja neće mnogo pomoći ako ne uključimo roditelje i ako oni ne urade svoj deo posla. Edukacija roditelja će uskoro postati prioritet, jer okruženje je jako važno za razvoj  inteligencije i ukupnih sposobnosti, a brze promene okruženja stvaraju nove probleme, puno pitanja i roditelji često ne znaju kako da se postave. Roditeljstvo je postalo mnogo ozbiljnije nego što je to bilo pre 40-50 ili više godina. Za početak, roditelji proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a da pritom ne pomeri ostale prste (5-6) godina i da li zna da zaveže pertle.A ako ne zna sigurno na telefonu i te kako zna da se snadje.

Verovatno sad ovaj vic ne ide jer je tema vise nego ozbiljna,ali prosto moram.

Ćerka piše ocu…*

Dragi tata, Dolazim Kući !!! Udajem se, pripremi novac za svadbu. Kako znaš ja živim u Australiji, a dečko mi je u Americi. Upoznali smo se preko Facebook-a, dugo pričamo na WhatSap-u, a zaprosio me preko Vibera. Voli te tvoja mezimica.

Tata odgovara!

Draga ćerko, stvarno baš lepo! Sada se venčajte preko Twittera, a želim ugodnu zabavu na Instagramu. Naručite sve za svadbu preko Amazona, a plati preko PayPala. Na bracno putovanje idite na Cloud. Kupite kuću za kripto valute i živite od tokena, a kada ti dosadi brak prodaj muža na Ebay-u i drži ušteđevinu u bitcoinima. Ako dobijete decu obavezno ih daj veštačkoj inteligenciji da ih vaspita, a potom ih isprintaj na 3D printeru i pošalji mi nekoliko komada. Voli te tvoj tata!

 Da se ipak vratimo ozbiljnosti teme.

Tehnologija budućnosti mogla bi da omogući hakerima da dopru do sećanja ljudi.

Zamislite da možete da skrolujete uspomene kao Instagram, ponovo doživljavajući živopisne detalje omiljenih trenutaka i ponavljajući najdraže.

Sada zamislite ružniju verziju te budućnosti u kojoj hakeri otimaju ove uspomene i prete da će ih izbrisati ako ne platite otkupninu.

Možda zvuči neverovatno, ali ovakav scenario je bliži nego što možete da zamislite.

Napredak u oblasti neurotehnologije doveo nas je do jačanja pamćenja, a za nekoliko decenija njima bismo mogli da manipulišemo, da ih dešifrujemo i ponovo napišemo.

Tehnologija koja bi mogla da podupre ovakav razvoj zasniva se na implantatima u mozgu koji brzo postaju alat za neurohirurge.Oni pružaju duboku stimulaciju mozga kako bi tretirali širok spektar stanja, od podrhtavanja do Parkinsonove bolesti i opsesivno-kompulzivnih poremećaja, kod oko 150.000 ljudi širom sveta - i čak obećavaju nove načine za kontrolu dijabetesa i borbu protiv gojaznosti.

Istražuje se mogućnost primene za lečenje depresije, demencije, Turetovog sindroma i drugih psihijatrijskih stanja.

I mada su i dalje u ranim fazama, istraživači pokušavaju da nađu način kako da tretiraju poremećaje pamćenja kao što su oni uzrokovani traumatskim događajima.

Američka agencija za napredne istraživačke projekte ima program za razvoj i testiranje „bežičnog, potpuno ugradljivog neuralnog interfejsa", kako bi se vratio gubitak pamćenja vojnika sa traumatskim povredama mozga.„Ne bih bio potpuno iznenađen ukoliko se pojave komercijalno dostupni memorijski imlantanti u narednih desetak godina - razgovaramo o tom vremenskom okviru", kaže Lori Pajkroft, istraživač sa Univerziteta u Oksfordu.

Za 20 godina, tehnologija može dovoljno da evoluira da nam omogući da uhvatimo signale koji grade naša sećanja, da ih ojačamo i vratimo u mozak.

Do sredine veka mogli bismo da imamo još veću kontrolu, uz sposobnost da manipulišemo uspomenama.

Ali ukoliko upadnete u pogrešne ruke, posledice bi mogle da budu „vrlo ozbiljne", kaže Pajkroft.

Zamislite da hakeri upadnu u neurostimulator pacijenta sa Parkinsonovom bolešću i da ometaju podešavanja. Oni bi mogli da utiču na njegovo ili njeno ponašenje ili da čak izazovu privremenu paralizu.

Hakeri bi mogli i da zaprete da će izbrisati ili promeniti nečija sećanja ukoliko im se ne da novac - možda kroz dark veb.

Ako naučnici uspešno dekodiraju neuronske signale naših sećanja, onda su scenariji beskonačni: pomislite na vrednu inteligenciju koju bi strani hakeri mogli da prikupe provalom u servere veteranske bolnice u Vašingtonu, na primer.

U eksperimentu iz 2012. godine, istraživači sa Univerziteta u Oksfordu i Univerziteta u Kaliforniji - Berkliju uspeli su da otkriju informacije kao što su bankovne kartice i PIN-ovi posmatranjem moždanih talasa ljudi koji nose slušalice.

„Hakovanje mozga i zlonamerne promene u mozgu predstavljaju niz izazova za bezbednost - nešto sasvim novo ili jedinstveno", kaže Dmitrij Galov, istraživač iz kompanije za sajber-bezbednost Kasperski Lab.

Kasperski i istraživači sa Univerziteta u Oksfordu su sarađivali na projektu mapiranja potencijalnih pretnji i sredstava napada u vezi sa novim tehnologijama.

„Čak i na današnjem nivou razvoja - koji je napredniji nego što mnogi ljudi shvataju - postoji jasna napetost između sigrunosti i bezbednosti pacijenata", navodi se u njihovom izveštaju.

Nije nemoguće zamisliti buduće autoritarne vlade koje pokušavaju da ponovo napišu istoriju uplitanjem u ljudska sećanja, pa čak i postavljanjem novih sećanja, navodi se u izveštaju.

„Ako prihvatimo da će ova tehnologija postojati, mogli bismo da promenimo ponašanje ljudi. Ako se ponašaju na način koji mi ne želimo, možemo ih zaustaviti stimulišući deo mozga koji izaziva loše emocije", Kaže Galov za BBC.

Nasuprot tome, oni mogu i pozitivno da utiču na ponašanje stimulišući deo mozga koji izaziva zadovoljstvo i sreću.

Hakovanje povezanih medicinskih uređaja nije nova pretnja. U 2017. godini američke vlasti povukle su 465.000 pejsmejkera ​​nakon što su utvrdili da su možda ranjivi na napade sajber sigurnosti.

Uprava za hranu i lekove je saopštila da bi zlonamerni ljudi mogli da menjaju uređaje, da utiču na ritam nečijeg otkucaja srca ili da istroše baterije, uz rizik od smrti u oba slučaja.

Nije učinjena nikakva šteta, ali Uprava je saopštila: „Kako medicinski uređaji postaju sve više međusobno povezani putem interneta, bolničkih mreža, drugih medicinskih uređaja i pametnih telefona, postoji povećan rizik od iskorištavanja ranjivosti sajber-bezbednosti, od kojih neke mogu da utiču na rad medicinskog sredstva".

Ovo je problem za mnoge oblasti medicine, Kasperski veruje da će u budućnosti više uređaja biti povezano i praćeno mašinama. Lekari će biti pozvani da preuzmu odgovornost samo u hitnim slučajevima.

Srećom, pojačavanje sajber bezbednosti u ranoj fazi dizajniranja i planiranja uređaja može ublažiti većinu rizika.

Međutim, najvažnija mera, kaže Galov, je da se radnici u klinikama i pacijenti edukuju kako da preduzmu mere predostrožnosti, poput postavljanja jakih lozinki.

Ljudi predstavljaju „jednu od najvećih ranjivosti", jer ne možemo da tražimo od doktora da postanu stručnjaci za sajber bezbednost, a „svaki sistem je siguran samo koliko i njegov najslabiji deo".

Pijroft kaže da će u budućnosti moždani implantati biti složeniji i šire korišćeni u tretiranju šireg spektra uslova.

„Slaganje ovih faktora će verovatno olakšati i privući napadače da pokušaju da se upliću u implantate ljudi", kaže on.

„Ako ne razvijemo rešenja za tu prvu generaciju implantata, onda će druga i treća generacija i dalje biti nesigurne - ali implanti će biti mnogo moćniji da će napadači imati prednost."

Sociolozi već godinama upozoravaju na činjenicu da tradicionalne metode držanja nastave nisu kompatibilne sa novim generacijama mladih rođenih u digitalnoj eri. Teoretičari društva su odavno definisali ove mlade kao Generaciju Z (mladi rođeni od 1990. do 2000. godine). Tabla i kreda su potpuno zastarela sredstva u nastavi kada je Generacija Z u pitanju jer mladi danas koriste tablet računare, interakuju na virtuelnim društvenim mrežama i svakodnevno koriste širokopojasni Internet. Potrebno je pre svega promeniti pristup nastavi, prilagoditi nastavna sredstva i podići nivo interaktivnosti, u suprotom potpuno gubimo fokus generacija koje dolaze.

Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja

Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.

Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija

Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.

Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena

Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni.Sociolozi već godinama upozoravaju na činjenicu da tradicionalne metode držanja nastave nisu kompatibilne sa novim generacijama mladih rođenih u digitalnoj eri. Teoretičari društva su odavno definisali ove mlade kao Generaciju Z (mladi rođeni od 1990. do 2000. godine). Tabla i kreda su potpuno zastarela sredstva u nastavi kada je Generacija Z u pitanju jer mladi danas koriste tablet računare, interakuju na virtuelnim društvenim mrežama i svakodnevno koriste širokopojasni Internet. Potrebno je pre svega promeniti pristup nastavi, prilagoditi nastavna sredstva i podići nivo interaktivnosti, u suprotom potpuno gubimo fokus generacija koje dolaze.

Pažnja mora biti usmerena ka metodama vizuelnog učenja

Studije su pokazale da su mladi danas prilično različiti od starijih generacija. To naravno nije stvar genetike već reakcije organizma i mozga na okruženje. Okruženje Generacije Z su grafički bogate veb tehnologije, HD ekrani visoke rezolucije i velikih dimenzija dijagonala i sveukupna zasićenost informacijama. Rezultat toga su izražene perceptivne sposobnosti današnjih mladih koji vrlo lako prihvataju vizuelne forme i efektnije ih prihvataju i uče. Predavači moraju ispratiti ove promene i ponuditi sadržaj koji se radije gleda i opaža nego predaje i sluša.

Fokusirati se na kritičko razmišljanje i rešavanje problema, a ne na memorisanje informacija

Uvek će biti onih kojima je lakše da neke informacije prosto zapamte, ali postavlja se pitanje da li će oni ta znanja moći da iskoriste u realnim radnim okolnostima i zadacima. Smatra se da je posebno danas nepotrebno pamtiti određene informacije kada su one dostupne na par klikova i pretraga na Internetu. Jasno je da se strateški obrazovanje mora baviti edukacijom mladih u smislu razvijanja kritičkog razmišljanja i učenju primene znanja u rešavanju problema, a ne u kreiranjem kadrova koji će u svakom trenutku znati datume istorijskih događaja, vrednosti matematičkih konstanti ili određenih naučnih teorema. Preduzetništvo se smatra osnovom budućeg ekonomskog privređivanja i stoga je važno na vreme obučiti mlade znanjima koja će im pomoći u borbi da opstanu na tržištu.

Prilagoditi predavanja potrebama mladih po kriterijumu vremena

Velika mana generacije Z je što im od prevelike količine plasiranih informacija pažnja drastično opada posle kraćeg vremena. Jednostavno zasićenost informacijama i ubrzane kongitivne aktivnosti doprinose činjenici da već posle nekoliko desetina minuta mozak ne može da primi nove informacije i da mu je potreban odmor. I zaista, čas od 45 minuta je nepraktičan kada je pažnja dvadesetogodišnjaka u pitanju. Predavanja se moraju podeliti u kraće segmente ili je potrebno omogućiti mladima da imaju pristup znanju onda kada su spremni da ga prihvate. Tu na scenu stupaju metode učenja na daljinu, e-learning platforme i sistemi kojima se lako pristupa preko Interneta i koji su u svakom trenutku dostupni

.Jedan skorašnji izveštaj pokazao je da odrasle osobe u SAD proveravaju telefon u proseku 344 puta dnevno, svaka četiri minuta, i na svom uređaju provode ukupno skoro tri sata dnevno.

Problem za mnoge od nas je da jedan brzi zadatak na telefonu dovodi do brzog proveravanja mejla ili fidova društvenih mreža i odjednom smo uvučeni u beskrajno skrolovanje.

To je vrzino kolo.

Što korisniji naši telefoni postaju, to ih više koristimo.

Što ih više koristimo, gradimo više neuralnih puteva u mozgu koji dovode do toga da posežemo za telefonom za bilo koji zadatak koji obavljamo - i to više osećamo potrebu da proveravamo telefon čak i kad ne moramo.

Nastranu zabrinutost zbog konkretnih vidova našeg hiperpovezanog sveta, kao što su društvene mreže i njihovi sve hiper-realističniji filteri lepote, šta naša zavisnost od ovih uređaja uopšte radi našem mozgu?

Je li sve samo štetno po nas ili ima i nekih dobrih strana?

Kao što biste mogli da očekujete, uz ubrzani rast naše društvene zavisnosti od ovih uređaja svake godine, istraživanja imaju velikih problema da se sustignu.

Ono što znamo je da prosto odvraćanje pažnje proveravanjem telefona ili primećivanjem notifikacije može da ima negativne posledice.

To ne iznenađuje previše; mi znamo da, generalno gledano, multitasking škodi pamćenju i performansama.

Jedan od najopasnijih primera je korišćenje telefona u vožnji.

Jedna studija pokazala je da je najobičniji razgovor preko telefona, čak ne ni slanje poruka, dovoljan da vozači sporije reaguju na putu.

Isto važi i za svakodnevne zadatke čiji ulog nije toliko visok.

Učesnicima druge studije bilo je dovoljno samo da čuju notifikaciju kako kaže „ding" da bi učinak zadatka koji su obavljali bio mnogo gorilošiji - gotovo jednako loš kao kod učesnika koji su razgovarali ili pisali tekstualne poruke tokom obavljanja tog zadatka.

Posledice ne ostavlja samo korišćenje telefona - na način na koji mislimo može da utiče samo njegovo prisustvo.

U jednoj skorašnjoj studiji, na primer, istraživači su tražili od učesnika da ostave telefone pored sebe tako da budu vidljivi (na radni sto, npr.), da ih ostave negde u blizini ili van vidokruga (u torbi ili džepu, npr.), ili u drugoj prostoriji.

Učesnici su potom obavljali niz zadataka da bi se testirala njihova sposobnost da obrade ili zapamte informacije, njihova sposobnost rešavanja problema i njihova usredsređenost.

Ispostavilo se da im je učinak bio mnogo bolji kad su im telefoni bili u drugoj prostoriji nego u blizini - bilo da su bili vidljivi, uključeni ili ne.

Isto je važilo uprkos tome što je većina učesnika tvrdila da svesno ne razmišlja o svojim uređajima.

Puka blizina telefona, čini se, doprinosi „odlivu mozga".

Naš mozak bi podsvesno mogao predano da radi na tome da sputa želju da proverimo telefon ili konstantno nadgleda okruženje da vidi da li treba da proverimo telefon (npr. čekanje na notifikaciju).

U svakom slučaju, ova odvraćena pažnja može da oteža obavljanje bilo čega drugog.

Jedino „rešenje", otkrili su istraživači, jeste ostaviti uređaj u drugoj prostoriji.

To su loše vesti (neke od).

Ali - kao što su istraživači nedavno otkrili - naša zavisnost od uređaja može da ima i nekih dobrih strana.

Na primer, vlada verovanje da oslanjanje na telefone atrofira našu sposobnost pamćenja.

U jednoj skorašnjoj studiji, dobrovoljcima je pokazan ekran sa krugovima obeleženim brojevima koje je trebalo da prebacuju na jednu ili drugu stranu.

Što je veći broj na krugu bio, to će dobrovoljac biti više plaćen ako ga prebaci na pravu stranu.

U polovini testa, učesnicima je bilo dozvoljeno da beleže, na telefonu, koji krugovi treba da idu na koju stranu.

U drugoj polovini, morali su da se oslanjaju samo na sopstveno pamćenje.

Ne iznenađuje da je mogućnost pristupa digitalnim podsetnicima pospešilo njihov učinak.

Šta je ono što više iznenađuje?

Kad su koristili podsetnike, učesnici se nisu bolje sećali samo krugova veće vrednosti koje su zapisali - sećali su se i krugova niže vrednosti koje nisu zapisali.

Istraživači misle da, time što su poverili najvažnije informacije (visoke vrednosti) vlastitom uređaju, pamćenje učesnika bilo je slobodno da pohrani informacije niže vrednosti.

Loša strana?

Kad više nisu imali pristup podsetnicima, pamćenje krugova niže vrednosti je ostalo - ali više nisu mogli da se sete onih veće vrednosti.

Proći će mnogo godina istraživanja pre nego što ćemo moći tačno da znamo šta naša zavisnost od uređaja čini snazi naše volje i kogniciji na duže staze.

Za to vreme, međutim, postoji još jedan način na koji možemo da ublažimo njene efekte.

A to ima veze sa načinom na koji razmišljamo o vlastitom mozgu.

Kao što je moj bivši kolega Dejvid Robson napisao u knjizi Efekat očekivanja, skorašnje istraživanje dovelo je u pitanje verovanje da, ako ispoljimo snagu naše volje na jedan način (što će reći, podsvesno se odupremo proveravanju našeg telefona), mi „tanjimo" naše ukupne rezerve i značajno otežavamo koncentrisanje na drugi zadatak.

Ovo može biti istina.

Ali, piše, on, to umnogome zavisi od našeg verovanja.

Pojedinci koji misle da naš mozak ima „ograničene" kapacitete (kao što je da opiranje jednom iskušenju otežava opiranje drugom) zaista će biti skloniji da iskažu taj fenomen na testiranju.

Ali kod onih koji misle da što se više opiremo iskušenju, više ojačavamo kapacitet da nastavimo da se opiremo tom iskušenju - naš mozak, drugim rečima, ima neograničene resurse - ispoljavanje samokontrole ili mentalnog umora na jednom zadatku ne utiče negativno na njihov učinak na sledećem.

Još fascinantnije od toga, da li imamo ograničeni ili neograničeni pogled na mozak moglo bi da bude uglavnom kulturološko pitanje - zapadnjačke zemlje poput SAD su sklonije da misle da su sposobnosti uma ograničene za razliku od drugih kultura, kao što je Indija

VRLO VEROVATNO DA TEHNOLOGIJA MENJA MOZAK I PSIHU NOVIH GENERACIJA. O PSIHI NISAM MNOGO PISALA ,ALI I SAMI STE SVESNI POVECANJA MENTALNIH PROBLEMA ZADNJE DECENIJE. NE ZNAM KAKO CE NAS MOZAK PREMOSTITI OVOLIKI NAPAD NA NJEGA. DA LI SMO SPOSOBNI DA SE IZBORIMO PRE NEGO STO NAM 'PREGORE LAMPICE"? OSTAJE DA SE VIDI.

PA STA I DA DODJU?

 MOJA OMILJENA TEMA.ZA RAZMISLJANJE  OVIH DANA JE OPET O VANZEMALJCIMA. STA BI BILO KAD BI STVARNO DOSLI? MADA REALNO ONI DOLAZE ODAVNO ALI MI NE ZNAMO. STA BI BILO KAD BI OVE NASE MISIJE PO SVEMIRU OTKRILE NASE KOMSIJE VANZEMALJCE. DALI BI TI SUSRETI BILO NA ZEMLJI ILI VAN NJE BILI DOBRI ILI NE?

Drevne  civilizacije  koje su opisivale susrete sa vanzemaljcima. U tim opisima jasno stoji da su ta "nadljudska bića "samo pokretima ruke podizali ogromne količine. Sigurna  sam  da ta "bića" nemaju šta da nauče od čoveka i da se zbog ljudske nemoći pred takvom "silom", razgovori NASE vode u tajnosti.Nalazili su stoku u Meksiku tako precizno operisanu, da ne postoji danas takva tehnologija koja bi mogla tako precizno da operiše i razdvoji organe na taj način. Oni nas mogu da obrišu za pola sekunde, to je sigurno tako, ali ništa loše sa njihove strane nije učinjeno. Oni su svesni da smo mi na jednom niskom nivou, iako mi mislimo drugačije, a sve se to vidi po tome šta mi radimo ovde. Praktično nema sekunde bez rata LJudi žive kao "muve zunzare" i da rešavaju probleme problemima, a da je komunikacija sa vanzemaljcima moguća ukoliko oni to, naravno, hoće. - Ovaj rat u Ukrajini smeniće neki još veći problem. Mi živimo nesvesno i oni to koriste, jer su ljudi obuzeti problemima koji su nametnuti. Na primer i vanzemaljaca ima više rasa. Čak su i nacrtani na osnovu izjave svedoka, neki su mršavi, a neki visoki. Neki su dobronamerni, a neki i nisu. I između njih može da dođe do raspave koji će da uzme ovu planetu pod svoju vlast..Ipak, mozda bi bilo dobro da stvarno dodju i dovedu nas u red.

Mislim da bi bilo zanimljivo kada bi nas posetili vanzemaljci. Onako, na klasičan način, otprilike kao u Spilbergovom filmu "Bliski susreti treće vrste" ili Emerihovom "Danu nezavisnosti" – iz ogromnog svemirskog broda koji se pojavio i sve na Zemlji je zanemelo od čuda. Znači, pojavi se na nebu ogroman svemirski brod, zakloni nam Sunce, iz njega se spusti modul na livadu. Na tom modulu naravno postoje vrata i mali prozori, i onda ta vrata uz zvuk nekakve hidraulike i malo neke dimne zavese počnu da se otvaraju. I to prenose sve televizije sveta. A u pozadini, ako se sećate onog rifa za sporazumevanje iz Bliskih susreta treće vrste, jednog od najčuvenijih u filmskoj muzici, čiji je autor Džon Vilijams.

Od svega što bi moglo da mi prođe kroz glavu u toj situaciji, najviše me kopka i zanima jedna stvar: da li bismo u tom trenutku osetili jače međusobne veze kao ljudi? Na ovoj našoj planeti smo navikli da kao narodi definišemo sebe pomoću drugih, tj. kao opozit nekome ko je drukčiji od nas. Da li bismo se u tom trenutku zaista osetili kao jedna jedina nacija Zemljana? I da li bi nas to prosvetlilo tako da prestanemo da se ložimo između sebe? Verovatno ne bi. 

I pored toga, u poslednje vreme se dosta razmišlja o toj opciji. Pretpostavljam da bi u slučaju bliskog susreta treće vrste bilo uputno da se naspram vanzemaljaca svi postavimo kao da smo jedinstveni i složni. I tada bi nam naravno bili potrebni predvodnici, odnosno zastupnici, da ne kažem vođe, neka vrsta glavnog štaba za kontakt i ministarstva spoljnih poslova Zemlje.

Ko bi bio na čelu te institucije? Džo Bajden? Ursula fon der Lajen? Antonio Gutereš? Si Đinping? I tako, što više razmišljam o organizaciji prvih kontakata i daljem životu u prisustvu vanzemljaka, sve jasnije mi postaje da bi dolazak vanzemaljaca zapravo verovatno bio povod za nove razmirice unutra ljudske vrste.  Bez obzira na to, u poslednje dve godine su vanzemaljci u svetu tematizovani ozbiljnije nego tokom nekoliko ranijih decenija. Mislim u realnom a ne filmskom svetu, koji se njima bavi odvajkada.Danas su vanzemaljci aktuelniji nego ikada. Jer, u jeku pandemije korona-virusa 2021, Pentagon i američke tajne službe su objavili svoj izveštaj o neidentifikovanim letećim objektima u zemljinoj orbiti, i otada se priča i u ozbiljnim medijima vrti prilično redovno. Pre nekoliko dana je američka svemirska agencija NASA objavila svoju ekspertizu svih mogućih snimaka i svedočenja o neidentifikovanim letećim objektima i ta ekspertiza je vrlo poučna.  Skraćenica NLO za neidentifikovani leteći objekt, odnosno UFO, postala je sastavni deo kafanskih razgovora i posebno dečjih i tinejdžerskih maštarija o nekim dalekim planetama. Kinematografija, pre svega holivudska, tokom decenija nije propuštala da krčmi vanzemaljski žanr. U mnogim filmovima je tematizovano sporazumevanje sa vanzemaljcima, a ponegde je pominjano i da su oni već imali tajne razgovore sa američkim vlastima. A to je jedna od tvrdnji koja se dovodi u vezu sa legendarnom oblašću 51 – Area 51.deja o stvaranju ovog panela došla je gotovo direktno nakon pandemijske 2021. godine u kojoj je Pentagon izneo u javnost rezultate svoje prve analize većeg broja izveštaja o čudnim fenomenima. U toj ekspertizi stručnjaci su pošli tragom 144 izveštaja o bliskim susretima sa neidentifikovanim letećim objektima i objasnili – njih 143. Samo jedan je ostao neobjašnjen. 

U ekspertizi NASA gotovo svi fenomeni su objašnjeni kao razne vrste optičkih varki, a samo „mali broj njih“ je ostao neobjašnjen. Ne kaže se tačno koliko - osim da je u pitanju 2 do 5 odsto kompletne izučene baze podataka. I za njih se u zvaničnom jeziku NASA kaže da su „možda stvarno anomalije“. 

Najnovija inicijativa NASA je umnogome oduzela abnormalnim fenomenima čar vanzemaljske priče. Fenomeni su fenomeni, i ja bih rekao da će ono što ne znamo uvek biti nesrazmerno, nemerljivo veće od onog što znamo. Naše opažanje je ograničeno i podložno raznim uticajima. Utoliko smatram da je preformulacija stare skraćenice u redu. Sada verovatno bilo kakav krupan fenomen bilo gde da je registrovan neće biti zvanično protumačen sve dok to tumačenje ne verifikuje NASA.

A druge instance već postoje. I to dugo. Ako zanemarimo policiju koja se obično zove u takvim slučajevima, organizacija koja u Nemačkoj naučno ispituje neidentifikovane abnormalne pojave zove se CENAP, što je nemačka skraćenica za "Centralna mreža za istraživanje neobičnih nebeskih fenomena". 

Lično generalno ne sumnjam da u univerzumu postoje razne forme života, s tim da je poslednje što bih očekivao da to budu nekakva čovekolika bića. Dovoljno je pogledati samo mogućnosti životnih formi na Zemlji, recimo, u moru, i hipotetički preneti te mogućnosti na svetove ili komplekse svetova, koji su nesrazmerno veći od naše planete. 

Drugo je pitanje zašto vanzemaljci još nisu ostvarili kontakt sa nama. (To jest, bar ne da mi to znamo). To je Fermijev paradoks. Fizičar Enriko Fermi je 1950. godine ovako razmišljao: 

Zbog starosti univerzuma i gotovo nepojmljivo velikog broja zvezda, život bi trebalo da postoji i mimo naše planete. (Ukoliko nastanak života na Zemlji nije bio baš čudan izuzetak.)

Ako bi recimo u Mlečnom putu postojala makar i jedna jedina civilizacija koja je u stanju da kolonizuje druge planete, onda bi čitava naša galaksija bila kolonizovana u okviru nekoliko miliona godina. Pošto je Mlečni put dosta stariji od 20 do 40 milijardi godina, što je mnogo više od vremena potrebnog za kolonizaciju galaksije, zapravo bi u našem galaktičkom susedstvu već posvuda trebalo da postoje druge civilizacije. A to se kosi sa našim saznanjima prema kojima takvih civilizacija – nema.

U to ime, ja nudim moj odgovor koji glasi: nema potrebe za kontaktom između međusobno toliko udaljenih svemirskih civilizacija. 

To nikome nije potrebno. 

Šta bi to ikome donelo? Osim toga, ne znam šta bismo tu kao ljudska vrsta uopšte mogli da uradimo kako treba, jer nismo u stanju ni da odnose među našim zemaljskim kulturama i civilizacijama udesimo tako da žive u miru i slozi. 

 

Kraljevsko društvo je 2010. godine održalo naučni sastanak na temu "Otkrivanje vanzemaljskog života i posledice za nauku i društvo‘, ali nije bilo globalnog dogovora o tome kako postupiti u slučaju kontakta.

Učenje kako da dešifruje strani jezik ili način komunikacije verovatno će biti jedna od glavnih prepreka koje će stručnjaci morati da prevaziđu.

U nedavnom BBC-jevom dokumentarcu First Contact: An Alien Encounter, naučnici su priznali da možda nikada neće biti moguće razumeti šta vanzemaljci pokušavaju da nam kažu. dr. Aleksandar Reding, profesor na Univerzitetu Harvard, rekao je da ljudi još uvek nisu naučili kako da prevode životinjsku komunikaciju.

„Kitovi su zaista dobar primer i oni su na neki način najbliži vanzemaljcima ovde na Zemlji“, rekao je on.

„Kitovi su veoma inteligentni, a njihovo okruženje je potpuno drugačije od našeg. Obrasci koje čujemo su čisti obrasci koje prepoznajemo kao muziku, ponavljajući obrasce. To je oblik vokalizacije, ali mi zapravo ne znamo čemu služi. Da li je to muzika ili jezik? Šta to znači? Ovo nam može dati osećaj koliko je težak zadatak koji imamo" - dr. Eliot je priznao da bi dešifrovanje vanzemaljskog jezika bilo teško bez neke vrste vanzemaljskog kamena Rozeta.

„Ipak, mnogo se može naučiti i bez ovoga. Jezik za inteligentne vrste ima struktuiran sistem koji je višeslojan i ima unutrašnju strukturu. Identifikujući bilo koji obrazac unutar signala i izračunavajući kako ti obrasci međusobno deluju, moglo bi se otkriti da li je ovaj početni test površinske strukture prošao i da li postoje dokazi da je to neka vrsta jezika", kaže on. „Ako je tako, onda ćemo moći da pređemo na identifikaciju unutrašnjih struktura koje pokazuju sve poznate inteligentne vrste. Kada to uradimo, možemo da pređemo na dublje nivoe 'sintakse' tamo gde se ona 'susreće' sa semantikom."

Vilijam Borucki, bivši naučnik NASA, dodao je: „Kada pogledam kako Holivud prikazuje prvi kontakt, jedna od stvari za koje mislim da je nemoguće jeste da su ljudi odmah spremni da komuniciraju i da imaju slične ambicije i odgovore.“

„Ali kada razmišljam o inteligentnom životu i njegovoj raznolikosti na Zemlji, imamo pse, imamo majmune, imamo hobotnice koje svoju inteligenciju imaju u naručju, a ne u glavi. Ne možemo da razgovaramo sa većinom stvorenja na Zemlji na inteligentan način. Kako ćemo razgovarati sa inteligentnim civilizacijama? Nisam siguran da ćemo ih ikada moći razumeti.' 

 

Poslednjih godina u sprovođenju je tajni plan (posebno u SAD), kojim bi se trebala pripremiti javnost za konačnu istinu o postojanju kontakata sa Vanzemaljcima. Zbog toga se u SAD javnost svakodnevno bombardira raznim filmovima, radijskim programima, reklamama i ostalim sadržajima koji vanzemaljce predstavljaju čas kao loša, čas kao dobra bića.
U poslednjih nekoliko godina jako puno je povećan i broj videnja NLO-a ucelom svetu i stoga je za očekivati da će istina o Vanzemaljcima biti obelodanjena vrlo brzo!
Ali vratimo se čudovišnim zamislima članova komisije M-12 o kontroli stanovništva na Zemlji…
Decenijama ‘Tajna vlada’ organizuje nabavku raznih narkotika i distribuira ih uglavnom siromašnima kao i manjinama (Meksikanci, Kubanci i dr.) u Americi. Socijalnim programima nastoji se stvoriti što veći broj nezaposlenih i ovisnih ljudi. Podstiče se upotraba oružja do kojeg se lako dolazi, a sve u nameri da se stvori klima opšte nesigurnosti. Najnovije vesti potvrđuju kako su uvek u takvim zakulisanim igrama umešani političari na najvišim položajima. Opravdano se sumnja da je kralj jeftine droge ‘cracka’ Džorž Buš Senior! Direktor CIA-e Džon Deutč naredio je istragu kako bi se razbila sumnja u to kako je CIA-e, a to znači americka vlada, omogućila nikaragvanskim kontrašima da prodaju drogu u Los Anđelesu i Sjedinjenim Državama kako bi došli do novca za borbu protiv Ievičarskih sandinista, a usput unštili i američku crnačku sirotinju. Budući da se takvim službenim istragama ne veruje, posebno kad je reč o istragama CIA-i, smatra se daj e optužba preozbiljna da bi bila poverena samo toj obaveštajnoj službi. Govori se i o tvrdnjama da su pilići koje najčešće kupuju crnci, zaraženi hemikalijom za sterilisanje.
Optužbe u vezu CIA-e s prodavacima droga objavljene su u ozbiljnim novinama iz San Josea. Napisao ih je i dokazima potkrepio beli novinar posle obimnog istraživanja. Prema njegovim tekstovima kontraši su 80-tih godina goleme količine ‘cracka’ plasirali najpre u siromašne, crnačke delove Los Anđelesa, a potom i celim SAD. CIA je, iako i nije direktno u tome sudelovala, morala to znati. Glasine se brzo šire, a osobito su naelektrisani afroamerikanci. Neki od njihovih najpoznatijih predstavnika izjavili su, javno, kako poseduju dokaze da je Džordž Buš Senior bio ‘kralj cracka’.
Vlada SAD vrlo uspešno podgrijava klimu sveopšte nesigurnosti. Projekat ‘ORTON’, koji je i danas aktuelan, ima zadatak da pomoću jeftinih droga i hipnoze izazove želju u mentalno obolelih osoba za ubijanjem. Brojni su primeri pucanja u školskim dvorištima i sličnim mestima. Tim postupcima stvara se građanski lobi koji zatim traži zabranu prodaje vatrenog oružja. Plan odlično funkcioniše, a srednja klasa u Americi traži od vlade da stane na kraj slobodnoj prodaji oružja. Slučajevi masovnih ubistava događaju se širom Amerike, škola u Kanadi, shopping centara, ubistva u gradu Stoktonu u Kaliforniji i mnoga druga – ubice su redom bili na psihijatrijskom lečenju, a svima je davana droga, to jest sredstvo za umirenje ‘prozac’. Ta droga, uzimana u određenim količinama, uzrokuje kod čoveka ekstremno nasilje. Tako se proizvode masovne ubice, a takođe su vršena ispitivanja ugradnjom čipa u pacijentov mozak, takozvani ‘implant’. I još nešto, takvi napadi redovito završavaju pacijentovim samoubistvom i tragovi se brišu! Kada se talas nasilja proširi do očekivane mere, a to će biti uskoro, počinje predviđena opšta medijska kampanja, koja je već u toku. Stvara se opšte uverenje kako u velikim američkim gradovima vlada anarhija, a to i nije daleko od istine. Svakodnevno, u novinama, a i na televiziji potencira se klima sveopšteg nezadovoljstva, nasilja i nesigurnosti. Sve ovo je deo plana koji nosi tajni kodni naziv REX-84A! Američka vlada je, zajedno sa vojskom, već 1984. godine uvežbavala sprovođenje tog plana, i to vrlo uspešno. Tajna vlada preuzeće vlast u Americi, a samim tim i u svetu koji je vec podeljen i dezorijentisan, posebno zadnjih desetak godina. Tajna Vlada usko saraduje sa Vanzemaljcima, što je potvrdio i Philip Klass, agent CIA-e, u svojim dokumentima pisanim od 1970. do 1973. godine.O ĆEMU ĆUTE ASTRONAUTITokom istraživanja svemira i ‘spuštanja’ na Mesec, sve američke letelice pratili su vanzemaljski brodovi. Dvadesetog novembra 1990. godine TV Channel 2, jedna od televizijskih stanica u Los Anđelesu objavila je da ‘crveni bleštavi okrugli objekat’ prati Space Shuttle ‘Atlantis’ koji je bio na vojnom zadatku. To je bilo prvo javno priznanje da NLO uistinu postoje.Bazu Luna na Mesecu fotografirao je Lunar Orbiter, dok su astronauti iz Apolla snimili film. Na tom se filmu mogu jasno videti velike kupole, sagradene kao piramide; monumentalne kružne strukture, veliki silosi, mašine za eksploataciju rude u obliku slova ‘T’ i razna vozila nepoznate namene. Takođe, jasno je vidljiv i ogromni svemirski brod, a pored njega još jedan manji – sve su to službene fotografije NASA-e. Baza Luna zajednička je rusko-američka Mesečeva baza i ona dokazuje da Alternativa 3 nije naučna fantastika već realnost! Astronauti iz programa Apollo, svi odreda, bili su šokirani svim tim saznanjima. Zbog toga su se njihovi životi iz temelja promenili. Naređeno im je da ćute, pod pretnjom najstrožih kazni i ucena. Jedan astronaut je progovorio britanskom producentu TV emisije ‘Alternative 3′, i jasno mu rekao što su sve videli. Taj isti astronaut napisao je i knjigu ‘Alternative 3′ pod pseudonimom Bob Grodin. (Stvarni Bob Grodin postoji i odigrao je značajnu ulogu u prikrivanju istinskih razloga ubistva predsednika Kenedija), ali je 1978. godine počinio samoubistvo. Nije izdržao pritiske i ucene. Pre toga morao je u knjigu uvrstiti brojne laži kako bi odjek tv-emisije ‘Alternative 3′ do kraja ublžio i minimizirao.Istinu je, ipak, nemoguće sakriti. Previše astronauta i pilota videlo je vanzemaljske letelice i mnogi su spremni da svedoče.
Poslednji Amerikanac koji je u svemir leteo sam bio je major Gordon Cooper. Dok se nalazio u orbiti oko Zemlje, iznad grada Pertha u Australiji, 15. maja 1963. oko 22 sata video je sjajni, zelenkast objekat kako mu se velikom brzinom približava. NLO je bio primećen i iz radarske baze Muchea nedaleko od Pertha. Kada se Cooper spustio na Zemlju, novinarima je bilo zabranjeno postavljati pitanja u vezi NLO-a. Vest je proširila australijska nacionalna TV i radio mreža koja je pratila čitav let.
Prilikom svog govora u Ujedinjenim Narodima, major Gordon Cooper nije iimao dlake na jeziku. Izjavio je: ‘Verujem da vanzemaljske letelice i njihove posade posećuju našu planetu!… Mnogi astronauti ne žele o tome govoriti.’Nešto kasnije, u intervjuu koji je dao J. L. Fernandu, Cooper je bio još jasniji: ‘Godinama, držim tajnu u sebi. Mnogi piloti i astronauti, takođe. Sada želim reći istinu. Svaki dan radari širom SAD-a uhvate poneku letelicu nepoznatog porekla. Hiljade ljudi videlo je NLO-e. Postoje brojna svedocanstva i dokumentacija o tome, ali se sve skriva od javnosti! Zašto?! Da bi se izbegla panika, naravno. Nedavno sam, ovde na Floridi, bio svedokom neobičnog fenomena,. Video sam kako se iznenada pojavio plamen na jednom polju, a iz plamena je izronio NLO. Jasno sam video nekakva bića kako napuštaju letelicu i uzimaju uzorke tla. Kada su se vratili u letelicu, ona je nestala neverojatnom brzinom. Niko me ne može razuveriti da nisam video NLO i Vanzemaljce!…’Prema rečima NASA-inog astronauta Nila Armstronga. Vanzemaljci imaju bazu na Mesecu i nedvosmisleno nam poručuju da se Meseca klonimo. Sigurno je da su obojica – Neal Armstrong i Edvin Buzz oldrin – odmah nakon ‘spuštanja’ na Mesec, 21. jula 1969., videli vrlo jasno kosmički brod Vanzemaljaca. Jedan od astronauta javio je da vidi svetlo u krateru, tokom TV prenosa.
Bivši NASA-in službenik Otto Binder uspeo je ‘premostiti’ NASA-ine telekomunikacijske veze i snimiti sledeci dijalog:
NASA: …Šta je tamo? Kontrola zove ‘Apollo 11′…
APOLLO 11: Ove ‘bebe” su ogromne!… Enormne!… Bože, ovo ne biste verovali! Kažem vam da je tamo još jedna letelica, na rubu kratera. Oni su na Mesecu i gledaju nas!
U razgovoru sa Neil Armstrongom, koji je vođen na simpoziju NASA-e, jedan novinar je Armstrongu postavio pitanje:
– Šta se, zapravo, događalo na Mesecu za vreme misije ‘Apollo 11′?
Armstrong: – Bilo je neverovatno!… Znali smo da postoji mogućnost susreta sa Vanzemaljcima. U stvari, bili smo na to upozoreni – od strane Vanzemaljaca.
– Kako mislite, ‘bili smo upozoreni’ ?
Armstrong: – Ne mogu ulaziti u detalje… Mogu samo reći da su njihovi brodovi veći i brži od naših, znatno su tehnološki napredniji. One što smo videli bili su veliki… i preteći!
– Ali, NASA je nastavila sa svojim misijama i nakon događaja vezanih uz Apollo 11!?!…
Armstrong: Naravno, NASA je morala nastaviti, ali o događajima u vezi s misijom ‘Apollo 11′ se ćutalo. Nije se htela izazivati panika na Zemlji.
Armstrong je sa Meseca obavestio Kontrolu na Zemlji kako ih ‘posmatraju’ dva velika leteća objekta. Međutim, NASA je cenzurisala taj deo prenosa i javnost nije mogla ništa čuti o postojanju NLO-a. Buzz Oldrin snimio je kolor film na kome je zabeleženo i kretanje NLO-a, a nastavio je snimati i pošto je Armstrong izašao izvan svoje letelice. Armstrong je priznao da je priča istinita, ali nije želeo ići u detalje, osim što je naglasio kako je CIA odgovorna za zataškavanje celog slučaja.
Osim navedenih astronauta, izveštaje o bliskim susretima sa vanzemaljskim letelicama dali su i astronauti Donald Slavton (1951.), Robert White (1962.), Joseph A. Walker (1962.), te Eugen Cernan (1973.) i Maurice Chatelain (1979.).
Poznata je izjava NASA-inog astronauta Scotta Carpentera: ‘Nikada, prilikom boravka astronauta u svemiru, oni nisu bili sami. Svi do jednoga su bili praćeni NLO-ima!…’SUKOB NA MESECU

Buduci da se saradnja sa Vanzemaljcima odvija već decenijama, došli smo u posed tehnologije koja nadmašuje sve naše snove. Momentalno, SAD poseduju atomsku antigravitacionu letelicu smeštenu u jednoj tajnoj bazi u Nevadi. Americki su astronauti tom letelicom ‘došli’ do Meseca, Marsa i Venere. Javnost je sistematski obmanjivana o pravoj prirodi ovih planeta, kao i o stepenu razvoja današnje tehnologije. Tek je poslednjih godina objavljeno da je pronađena voda na Mesecu, međutim, ta činejnica godinama je poznata uskom krugu ljudi, kao što im je vrlo dobro poznato i postojanje velikih baza, takočđe, na Mesecu!

Paradoksalno, mada iz činjenice da vanzemaljci još nisu viđeni, a toliko ih istražujemo, proističe da ih uopšte nema, objašnjenja koja to potkrepljuju su izrazito antropocentrična i na momente gotovo uronjena u religijske dogme. Neke od tih ideja počivaju na scenarijima da je svemir napravljen samo za nas, da smo mi prva od inteligentnih civilizacija, da je svemir ipak premlad da bi se razvio život na raznim mestima, da je Zemlja suviše idealno mesto za život, da je Mesec jedinstvena pojava u svemiru, da je inteligencija retkost, da su se neki koraci u evoluciji na Zemlji mogli desiti samo jednom, kao i da su jezik i nauka svojstveni samo čoveku, a ne bilo kojoj drugoj civilizaciji u svemiru.

Mada se ni za jedno od rešenja Fermijevog paradoksa ne može reći sa sigurnošću da li je tačno ili ne, izvesne ideje iz ovog skupa nisu nimalo naivne. Naime, moguće je i da civilizacije prekratko traju, da su sklone samouništenju i da su i galaksija i bilo koji planetarni sistem suviše opasna mesta da bi ijedna vrsta poživela dovoljno dugo tako da se njihov boravak u Galaksiji poklopi sa naših nekoliko minuta trajanja. Možda smo sami u svemiru i zato što živimo u računarskoj simulaciji koju su vanzemaljci napravili za nas. Ova ideja, poznata kao "hipoteza planetarijuma" ima mnogo poklonika među savremenim naučnicima i misliocima.

Drevna ideja o panspermiji spada među hipoteze koje podrazumevaju da su "Oni već ovde" – da smo i sami vanzemaljci, potekli od vanzemaljskog semena koje je na Zemlju stiglo iz svemira. Na sličnim osnovama počiva i ideja koju je 1973. godine predložio Džon Bol, a koja je poznata kao "hipoteza zoološkog vrta". Po Bolu, vanzemaljci su sveprisutni, ali su toliko napredniji od nas da čitavu Zemlju, pa i Sunčev sistem održavaju ko zoološki vrt u kom istražuju i posmatraju kako se vrste razvijaju. Ovaj scenario je u raznim varijantama predstavljao snažan motor za brojne SF zaplete, pa i teorije zavere o NLO otmicama i laboratorijskim proučavanjima ljudi.

U skupu onih ideja koje tvrde da su "Oni tamo negde", ali da ih nismo još čuli, niže se lista tehnoloških prepreka sa kojima se svaka potraga u svemiru suočava – svemir je preveliki da bismo ih samo videli, ne čujemo ih jer slušamo pogrešne frekvencije, nismo ih dovoljno dugo slušali, oni koriste drugačiju matematiku i ne možemo ih razumeti iako nam se javljaju, a nije bez osnova ni ideja da su nas posetili i da sa nama uopšte nisu ni želeli da ostvare kontakt. Sama zamisao o potrebi uspostavljanja kontakta je u dubini antropocentrična i dobro je pitanje da li bi vanzemaljska civilizacija uopšte htela da opšti sa nama na bilo koji način. Ako su bazirani na drugačijoj hemiji ili su mnogo manje materijalni, zašto bi vanzemaljci uopšte poželeli da komuniciraju sa "komadom mesa", kako bi im čovek mogao izgledati. U diskusijama iz osamdesetih godina Robert Frajtas je izneo "hipotezu o leminzima" kojom je pokušao da ukaže na potencijalnu besmislenost Fermijevog paradoksa. Naime, leminzi su vrsta koja se izuzetno brzo razmnožava, tri okota sa po osam mladunaca godišnje, i ako bi se sledila Fermijeva logika, oni bi morali tako brzo da se razmnožavaju da bi začas potpuno naseli čitavu planetu. Međutim, ko je ikada video leminga izvan zoološkog vrta? Tek poneki istraživač biolog. Na sličan način, Frajtas tvrdi da bi vanzemaljci sasvim fino mogli biti tu, u asteroidnom pojasu ili ko zna gde, a da ih nikada ne primetimo. U vezi s tim je i NLO entuzijastima omiljeni Kolumbov paradoks, po kom navodno stanovnici američkog kontinenta nisu ni primetili španske brodove na pučini, jer zbog nedostatka iskustva nisu mogli da pojme šta bi to moglo biti. U priči "Sumrak" Isaka Asimova, tamo negde u dubini svemira postoji planeta koja se nalazi u sistemu sa šest zvezda umesto jedne. U tom svetu, zbog tolikog broja sunaca, mada se planeta okreće, dnevna svetlost nikad ne nestaje. Stanovnici ovog sveta nikada nisu videli noćno nebo, dubinu galaksije, a ne znaju ni da se u njihovoj blizini kreće i jedan mesec. I onda dolazi do fenomena koji na ovom svetu nikad nije prethodno viđen – pomračenja svih zvezda istovremeno. I nebo se otvara. Ako ste sa amaterskim teleskopom sedeli u tami dvorišta i čekali da se oblaci uklone kako bi pogledali daleko gore, razumete osećaj. To je bledi nagoveštaj onoga što bi moglo da se desi kad se jednom uklone "oblaci" zbog kojih danas, jednako kao u Fermijevo doba, ne vidimo ima li još koga gore

NISTA VISE I NISTA MANJE OD UOBICAJENE PRICE O VANZEMALJCIMA. SVE SU I DALJE SAMO PRETPOSTAVKE. MEDJUTIM, DOBRO PROCITAJTE OVAJ DEO. SECATE LI SE STA SAM PISALAU NEKOM OD PRETHODNIH BLOGOVA? O KUVANJU LJUDSKE VRSTE. I DA JE POSLE SVEGASAD NA REDU SUSRET SA VANZEMALJCIMA. KAO POSLEDNJA  ETAPA KUVANJA. KUVALI SU NAS ,KRCKALI ,TOLIKO DUGO I SADA SMATRAJU DA JE LJUDSKA VRSTA NAJZAD SPOSOBNA DA SE SUOCI SA VANZEMALJCIMA. 

DA LI JE?.

OBRAZOVNI SISTEM

POCEO JE SEPTEMBAR . NOVA SKOLSKA GODINA  NOVA PRAVILA CAK I KOD NAS. A U SVETU PROMENA MNOGO VISE KAD SU DECA U PITANJU . OBRAZOVANJE JE VEOMA VAZNO . I ZA POJEDINCA I ZA DRUSTVO. I MISLIM DA SMO SVI TU PODBACILI. IAKO HVALE ODUVEK NASE OBRAZOVANJE JER JE KOMPLEKSNIJE NEGO U DRUGIM DRZAVAMA, MENI SE CINI DA UOPSTE NIJE PRILAGODJENO NOVOJ GENERACIJI. I DA JE TO OSNOVNI PROBLEM STO NAM DECA NISTA VISE NE ZNAJU. STO VISE TEHNOLOGIJE TO MANJE RAZLOGA DA SE NESTO PAMTI. MADA MISLIM DA NI TEHNOLOGIJA NE POMAZE AKO SE NE ZNAJU NAJOSNOVNIJE STVARI.

U JAPANU SU OTISLI KORAK DALJE.

Japanski obrazovni sistem je toliko revolucionaran da trenutno obučava decu kao „građane sveta“, a ne kao Japance.

U Japanu se testira revolucionarna pilot šema pod nazivom „Hrabra promena“ (Futoji no henko), zasnovana na obrazovnim programima Erazmus, Grundtvig, Mone, Ašoka i Komenski. To je konceptualna promena. Oni će razumeti i prihvatiti različite kulture i njihovi horizonti će biti globalni, a ne nacionalni. 12-godišnji program se zasniva na konceptima:

- Nema kažnjavanja.

- Nema domaćeg.

- I ima samo 5 predmeta, a to su:

1. Poslovna aritmetika. Osnovne operacije i korišćenje finansijskih kalkulatora.

2. Čitanje. Počinju čitanjem jednog lista knjige koje svako dete odabere dnevno, a završavaju čitanjem jedne knjige nedeljno.

3. Državljanstvo. Znači, potpuno poštovanje zakona, građanskih vrednosti, etike, poštovanje pravila suživota, tolerancije, altruizma i poštovanja ekologije i životne sredine.

4. Informatika. Kancelarija, internet, društvene mreže i onlajn aktivnosti.

5. Jezici. 4 ili 5 pisma, kulture, religije, uključujući japanski, latinski, engleski, nemački, kineski, arapski; uz socijalizaciju razmenjuju posete porodicama u svakoj zemlji tokom leta.

Šta će biti rezultat ove emisije? Mladi koji sa 18 godina govore 4 jezika, poznaju 4 kulture, 4 pisma.

- Vešti su u korišćenju svojih računara i mobilnih telefona kao alata za rad.

- Čitaju 52 knjige godišnje.

- Poštovanje zakona, ekologije i suživota.

- Savršeno vladaju aritmetikom poslovanja i finansija.

Ima ovde a priori dobrih stvari..

Multikulturalonst, to svskako jeste, uvek sam za nju, ako je impostirsba FOBRONSNERNO, INTEKEKT. SPOZNAJNO, ali, bojim se da bi ovde pre bilo ,,upoznsj neprijatelja da bi ga POBEDIO,, .. Putovanja u razne zemlje, ako su u kontekstu širenja znanja, OK, su.. Ali, mo.že biti i drugačije ecc

. Ali, toliko toga nedostaje..

Ne vidim filozofiju , sociologiju, istoriju, geografiju, biologiju.. sport, muziku, likovnu edukaciju ..

FOKUS JE NA SVETSKOM BIZNISU & GLOBALIZMU ( obuceni već da bdu ,,japi,, i osvajaju svet 

Mozda i jeste dobro da se stice samo znanje u  uskom okviru. Mozda nije dobro da se znanje raspline na sve segmente sveta koji nas okruzuje. Zasto ljudi ne bi znali samo kako da zaradjuju pare kad im je samo to potrebno za ovo potrosacko drustvo? Sto bi znali bilo sta o nauci, umetnosti, istoriji? Meni je to strasno jer obrazovanje koje je dobila moja generacija je toliko dobro da se i danas secam svega sta smo ucili. A ucili smo mnogo toga. I meni je to super. Danasnje generacije mesaju poznate slikare i kompozitore. Ne znaju gde je koja drzava. Ko su nasi naucnici a kamoli tudji. I tako dalje. Mnogo je veci spisak stane znaju. I mnogo mi je zao zbog toga.

Na celu ovu moju pricu od danas i od proslog bloga nadovezao se film o Barbiki.

Prvi niz asocija proistekao je iz povezanosti s Platonovom teorijom Ideja, a sudeći po internetu, nisam jedina kojoj je ovo poređenje palo napamet. Da bih bila jasnija, ukratko ću (najkraće moguće) objasniti ovaj koncept koji je središte celokupne Platonove filozofije. Naime, ideje za ovog antičkog filozofa predstavljaju modele po kojima je nastao “propadljivi” svet u kojem živimo, predmeti i živa bića koja nas okružuju, a ujedno i suštinu svih tih stvari.

Ideje nisu čulno opažljive, nevidljive su i mogu se shvatiti samo umom,  postoje u sasvim odvojenom svetu – svetu Ideja. One su pradigma stvari, ideal onoga kako bi trebalo da postoje u propadljivom svetu. A kakve sve to veze ima s filmom “Barbie”?

Greta Gervig je, čini se, ovu teoriju implementirala u koncept Barbilenda – mesta u kojem egzistira ideja Barbi po sebi, na osnovu koje nastaje igra. Stereotipna Barbi predstavlja ideju prelepe, zabavne, savršene žene koja “može biti sve”, ali je devojčice širom sveta svojom maštom oteletvoruju kroz različite oblike ljudskog postojanja (od Barbi medicinske sestre, do pilotkinje i predsednice). Isto se odnosi i na čitav Barbilend, sačinjen od živih bića i predmeta koji čine idealan svet mašte – paradigmu stvarnosti kakva bi trebalo da bude.

Sve Barbi žive da bi se zabavljale, njihov svaki dan je isti – najbolji ikad proživljen, onakav kakva je izvorna ideja života, izmaštana dečijim srcem. Barbi i Ken jesu par, ali oni svoju vezu ne konzumiraju jer ne poseduju genitalije. Isto tako ni hrana ni voda u Barbilendu nisu stvarni, a stanovnici univerzuma nemaju osnovne ljudske potrebe, što ovaj svet čini potpuno neukaljanim fiziološkim, propadljivim, a navodeći nas na pretpostavku da su mala deca najpribližnija svetu Ideja, odnosno paradigmi sveta koja je savršena. Do promene dolazi odrastanjem, koje nas udaljava od suštine i primorava da život provedemo u traganju za istom.

Poslednja generacija devojčica koje su se pretežno igrale Barbi lutkama stupila je u svet odraslih, a uz pretpostavku da je režiserka u svoj film ostavila prostor za gorenavedeno tumačenje, udaljavanje od detinje imaginacije narušilo je svet u kojem je egzistirala Ideja Barbi, čije je otelotvorenje protagonistkinja – bombastična plavuša koju svi mi zamislimo kada nam neko spomene ovu lutku. Baš zbog toga, ona je u filmu nazvana Stereotipna Barbi (Stereotypical Barbie) čiju ulogu je maestralno i beskrajno šarmantno odigrala Margo Robi (Margot Robbie).

Savršenstvo Barbilenda je narušeno, a protagonistkinja je iznenada postala svesna smrti i prolaznosti. Ona to ne prihvata, želi da predupredi neminovnost i povrati narušeno savršenstvo. Od tog trenutka, primećujem da Gervig iz platonističke filozofije pravac svog filma usmerava na jednu drugu idejnu ravan, najintrigantniji koncept prethodnog desetleća, iliti Multiverzum (Multiverse).

Ono što je, takođe, primetno jeste da je ovaj motiv poslednjih godina poprilično zastupljen u kinematografiji i ostalim tvorevinama pop kulture, a najupečatljiviji primeri za to jesu animirana serija “Rik i Morti” (Rick and Morty) i višestrukim oskarom nagrađen film “Sve u isto vreme” (Everything Everywhere All At Once). Ono što “Barbie” čini drugačijem od pomenutih ostvarenja, jeste izostanak tehnologije i apsolutno oslanjanje na dečiju imaginaciju.

Samo naizgled, Multiverzum je antipod Platonovoj Teoriji Ideja. On je virtuelna kopija stvarnosti, koja je kopija sveta Ideja, što ga dva koraka udaljava od ovog koncepta. Međutim, ako proniknemo u dublje tumačenje, ovaj koncept je nastao upravo iz ljudske težnje da se približi Idejama i pronikne do same suštine, zbog čega je čovek pribegao tehnologiji koja će odvojiti od telesnosti i pomoći mu da prevaziđe barijeru između stvarnog i imaginativnog.

Iako višestruka realnost u filmu nije predstavljena kao virtuelna i tehnologijom posredovana, a kroz svetove se putuje igračkama-prevoznim sredstvima, paralelizam je jasan. Da bismo u savremenom dobu dostigli spoznaju, neophodno je da oslobodimo imaginaciju. I tu dolazi do spajanja svetova, te uspostavljanja narušene ravnoteže. Stereotipna Barbi u susretu sa svetom propadljivih stvari napušta ideal savršenstva – više se ne šminka, po prvi put plače i, što je najvažnije, postaje misleće biće. Najzad, odlučuje da ostatak života provede u tom “realnom” svetu, tragajući za smislom.

S druge strane, ljudi koji su dospeli u Barbilend – žena u srednjih godina koja prolazi kroz egzistencijalnu krizu, njena namrgođena Gen Z ćerka tinejdžerka, i uštogljeni čelnici kompanije Mattel – ponovo u sebi otkrivaju dečiju imaginaciju, te iskonsku potrebu za igrom koja im menja dotadašnju percepciju stvarnosti. Pored navedenog, univerzumi se prepliću i na nivou kinematografije, te imamo širok spektar reminiscencija na kultne filmove – od “Odiseje u svemiru” (Space Odissey) do “Gordosti i predrasuda” (Pride and Predjuce).

Naposletku, efekat višestruke stvarnosti film postiže uvođenjem sveznajućeg naratora koji se direktno obraća publici, demistifikujući namere filma i time zadirući u stvarnost sa druge strane filmskog platna.

Dakle, Greta Gervig je svojim suptilnim metaforama i asocijacijacijama, ostavila beskrajan prostor za tumačenje – možda čak i nadogradnju značenja koja joj nisu bila prvobitna namera – ali, svakako verujem da je doprla do svih onih devojčica koja se kao male igrale Barbikama, a zahvaljujući ovom sineatskom oživljavanju njihove omiljene lutke, ponovo doprle do dubina svoje imaginacije.

Nakon što sam vas uvela u Barbilend iz perspektive filozofije medija, u narednom izdanju imaćete priliku da čitate o marketingu i strategijama kojima je kompanija Mattel pribegla prilikom medijske promocija i u okviru samog filma. 

Nikad ne verujte da je film samo film. Ispiranje mozga deci krece od crtaca, reklama i TIK_TOKA. Nastavlja se drustvenim mrezama, medijima uopste.Obrazovanje nije moglo da ne pretrpi promene. Za mene promenilo se na gore. Ali sta ja znam? Mozda je na bolje, mozda je bas prilagodjeno novoj generaciji. Ako jeste srecna sam sto necu jos dugo ziveti u takvom svetu.

 OBRAZOVANJE TREBA DA BUDE NESTO NAJVAZNIJE U ZIVOTU. ZNANJE PRUZA MOC. KAD IMAS ZNANJE IMAS I NOVAC(BOLJE PLACEN POSAO). ALI AKO JE TO TVOJE CELOKUPNO ZNANJE SAMO U SLUZBI ZARADJIVANJA NOVCA ONDA JAO. TREBA DA ZNAS I DA PRIMECUJES SVET OKO SEBE POTPUNO DRUGACIJE NEGO STO JE UPUCENOST SAMO NA STVARANJE KAPITALA. U SVETU IMA TOLIKO STVARI KOJE SU MNOGO POTREBNIJE ZA COVEKA. NE ZNANJE U VEZI SVEGA OSTALOG STO NAS OKRUZUJE CINI NAS TOTALNO PRAZNIM I POVRSNIM. A MOZDA TAKVI I TREBA DA BUDEMO????