ODZACARI

 NEKADA SMO IH VIDJALI KAKO IDU ULICOM I TRCALI ZA NJIMA DA IH DODIRNEMO  JER TO DONOSI SRECU. DANAS IH NE VIDJAMO, ALI USLUGE ODZACARA SU REDOVNA STAVKA NA RACUNU INFOSTANA. RECIMO JA ODZACARA U NASOJ ULICI NISAM VIDELA BAR 30 GODINA.'CRNA BRACA' - TAKO SU NAZIVALI DECU KOJA SU KORISCENA DA CISTE DIMNJAKE PUNIH 200 GODINA. PA POGLEDAJTE SAMO KROZ ISTORIJU  DECA I ZENE UVEK ZRTVE. DECA ODZACARI, ZENE VESTICE. UZAS.

U 17. veku u Engleskoj je uvedena praksa čišćenja dimnjaka decom. Da, dobro ste pročitali - Decom! Majstori čistači uzimali su za sebe decu beskućnike, kupovali bebe iz sirotišta ili od siromašnih roditelja. Deca između četiri i deset godina bila su idealna. Njih bi s nekoliko alata spuštali u dimnjake, vukli gore-dolje na užetu i tjerali da čiste čađ sa obloga dimnjaka i stružu katran iznutra. Ako su dečaci bili spori u svom poslu, njihovi gospodari bi zapalili baklju i držali je upaljenom pred njihovim nogama. Deca nisu imala zaštitnu opremu i odeću, a poslrdice su bile katastrofalne. Retko su se kupali i često su bili bolesni. Zbog stalne izloženosti čađi, kao i zbog neprirodnog položaja unutar dimnjaka, imali su deformisane noge, izobličene čašice koljena, respiratorne bolesti i umirali. Često se dešavalo da se uguše u dimnjaku, zaglave ili padnu. Iako su uslovi bili loši i drca su tretirana na najgori način, ova praksa se održala oko 200 godina! Tek krajem 1875. godine donesen je zakon o zabrani koriscenja drce za čišćenje dimnjaka. Joseph Glass, inženjer iz Bristola u Engleskoj, izumeo je originalne odzacarske četke i šipke koje se i danas koriste.

Deca odzacara u Engleskoj pamte samo Prvi maj - to im je bio jedini neradni dan..

 

Odžačar, ili penjački dečaci, kako su ih često zvali, bila je surova profesija i najverovatnije ona koja bi vam ozbiljno skratila život.

Zaposleni su često bili siročad ili siromašnog porekla, koje su roditelji prodali u posao. Mlada deca koja su bila zaposlena da rade u izuzetno opasnim uslovima, od kojih su neka imala samo tri godine.

Deca su korišćena za čišćenje dimnjaka zbog svoje male veličine koja im je omogućavala da se uklope u veoma uske i zatvorene prostore koji zahtevaju čišćenje nedostupno odraslima. Smatralo se da je dete od šest godina najprikladnije za ulazak u profesiju, ali bilo je i dosta mlađih.

Vrlo često su oni koje su roditelji prodali čak potpisali papire u kojima su majstora upisali kao zakonskog staratelja, što znači da su ova mala deca bila vezana za svog gospodara i svoju profesiju do punoletstva, bez načina da pobegnu.U međuvremenu, lokalna parohija bi često plaćala majstora za čišćenje da preuzme decu koja su ostavljena i nauči ih zanatu. Jedina opcija koja je bila dostupna detetu šegrtu bila je da se na kraju popne kroz činove, i na kraju možda i sami postanu majstori.

Na prelazu u sedamnaesti vek, novi zakoni su doneli porez na ognjište, meren količinom dimnjaka u zgradi. U tom trenutku su mnoge zgrade izgrađene sa lavirintima međusobno povezanih dimnih kanala kao načina navigacije dodatnih troškova.

Mnogo uži i kompaktniji dizajn doveo je do toga da su odrasli bili preveliki da bi se uklopili u tako skučene prostore.

Štaviše, sa sve većim urbanim stanovništvom koje je privučeno u velike gradove zbog posla, upotreba dimnjaka, a samim tim i potreba za odžačarom, značila je da je posao bio traženiji nego ikada.

Ovo je razumljivo stvorilo logistički problem jer su naslage čađi zahtevale stalno čišćenje, ali prostor u kome se to radilo je bio veoma mali i teško se moglo orijentisati. Dimnjaci su postajali sve uži i povezani nizom dimnih kanala, čineći nezgodne uglove praktično neprohodnim.

Tako su dečaci odžačari postali suštinski deo glavnog toka života, pružajući preko potrebnu uslugu zgradama širom zemlje.Iako je naravno bilo varijacija između zgrada, standardni dimnjak bi se suzio na oko 22x22cm. Sa tako malom količinom kretanja koja je omogućena u tako malom prostoru, mnogi dečaci odžačari bi morali da „poliraju“, koristeći samo kolena i laktove kako bi se popeli ili spustili.Opasnosti posla su bile ogromne, uzimajući u obzir činjenicu da bi mnogi dimnjaci i dalje bili veoma vrući od vatre, a neki možda još uvek u upotrebi. Koža dečaka bi bila oguljena i sirova od trenja, dok bi manje spretno dete moglo da se nađe potpuno zaglavljeno.

Deca bi često ostala zaglavljena u dimnjaku. Neki bi se satima našli nasukani, dok se srećnima moglo pomoći užetom. Oni manje srećni bi se jednostavno ugušili i umrli u dimnjaku primoravajući druge da vade cigle kako bi izbacili telo. Presuda koju je izrečena nakon gubitka mladog života bila je okarakterisana kao „nesrećni slučaj“.

Sa tako strašnim posledicama, ulozi su bili veliki i dečaci su morali da budu što jači i okretniji da bi preživeli.Sa godinama u rasponu od nekih od tri godine pa sve do puberteta, dečaci bi trpeli užasna zdravstvena stanja kao rezultat zahteva za njihova mala još nerazvijena tela. Neke od ovih posledica uključivale su deformitet kostiju ili povećane probleme sa plućima usled intenzivnog udisanja čađi, što znači da je malo verovatno da će dostići zrelost, a posebno starost.

Još jedna uobičajena bolest bila je dejstvo čađi na oči koje je često dovodilo do intenzivne i bolne upale koju su dečaci trljali oči radi olakšanja. Nažalost, u nekim slučajevima to bi na kraju dovelo do gubitka vida.

Štaviše, ovaj tip posla je doveo do identifikacije jednog od prvih industrijskih karcinoma, opisao kao karcinom dimničara.

Sa takvim tragičnim posledicama koje su trpeli dečaci odžačari, na kraju je rasla sve veća grupa aktivista koji su rasvetljavali nevolje ovih jadnih dečaka. Jedna takva osoba je bio lord Šeftsberi, koji se posvetio uvođenju zakona kako bi se uhvatio u koštac sa nekim od najhitnijih društvenih nepravdi tog dana.

Štaviše, u to vreme, uslovi i životi dece su istraženi u književnosti i popularnoj kulturi, skrećući preko potrebnu pažnju na praksu koja je bila prihvaćena predugo.

Vremenom i nakon brojnih izazova koje su pojedinci postavljali vladi i vlastima, donet je Zakon o dimnjačarima, koji je nametnuo višegodišnje zakone koji su pokušavali da poboljšaju uslove života i rada. Do septembra 1875. i uz pomoć lorda Šeftsberija, usvojen je zakon koji je primorao da čišćenje bude licencirano i registrovano u policiji, čime je nametnut nadzor nad praksom.

Zahvaljujući radu učesnika kampanje koji su predstavili svoje nalaze, i nakon što su bezbrojni životi izgubljeni ili uništeni upotrebom dečaka odžačara, praksa je na kraju zaustavljena.

 Svake godine, stotine odžačara okupljaju se u Santa Mariji Mađore za Međunarodni festival odžačara kako bi odale počast svojoj profesiji na mestu koje tvrdi da je kolevka ovog zanimanja.Festival posećuju i hiljade turista u gradu u dolini Viđeco, u blizini švajcarske granice. Ipak, malo je ko zaboravio užasnu prošlost ove profesije koja se oslanjala na eksploataciju dece. Sećanja na bedu i poniženje nadvijala su se nad okupljenom masom.

“Kada je festival počeo da se održava osamdesetih godina, meštani nisu želeli da učestvuju jer su se stideli”, kaže gradonačelnik Klaudio Kotini.

U lokalnom muzeju odžačarstva izložena je mapa iz 16. veka na kojoj je dolina Viđeco prikazana kao “camifeger tal”, švajcarsko-nemački izraz za “dolinu odžačara”.

Porodice u ovoj oblasti bile su vekovima toliko siromašne da su se dečaci u uzrastu od šest i sedam godina neretko slali da budu odžačari. Deca su bila šegrti “padronijima”, majstorima odžačarstva, a broj izgubljenih života najbolje priča o bedi u kojoj su živeli.

Namerno izgladnjivani da bi ostali mršavi, mali odžačari su bili prinuđeni da se provlače kroz uzane dimnjake, grebući laktove i kolena dok ribaju čađ sa zidova. Slali su ih u udaljene krajeve za bedan novac. Batine su bile sasvim uobičajena stvar.

“Bili su prezreni, poniženi i maltretirani, ali su činili ogromne žrtve da bi mogli da svojoj porodici pošalju malo novca”, kaže Anita Hofer, potpredsednica Nacionalnog udruženja odžačara u Italiji. “Emigracija u drugu zemlju da bi se izbeglo siromaštvo jedna je od najtežih mogućih stvari”, dodaje. “Trebalo bi da imamo više razumevanja za to jer su i naši preci doživeli nešto slično.”

Odžačari koji dolaze u posetu ovom gradu svake godine odlaze na hodočašće u obližnji grad Malesko gde se nalazi statua Faustina Kapinija, 12-godišnjeg odžačara koji je 1929. godine poginuo od strujnog udara pošto je podigao ruku iz dimnjaka i slučajno dotakao električnu žicu. Bilo je uobičajeno da deca daju znak majstorima da su očistila dimnjak do vrha.

Danas je čišćenje dimnjaka zahvaljujući tehnologiji, modernim dimnjacima i strogim pravilima o bezbednosti na radu mnogo manje opasan posao. Kada je došla promena, meštani su se suočili sa ružnijim delovima svoje istorije.

“S vremenom je ovo postalo nešto na šta se može biti ponosan”, kaže Kotini. “Postoji svest o tome da je ova zemlja našim precima dala posao i festival je omaž tome.”

Turisti se skupljaju i u drugim periodima u toku godine u gradu pošto obilaze komercijalne umetničke galerije koje Viđeco predstavljaju kao “dolinu slikara”.

Dok se parada privodi kraju, Škoti odjednom marširaju kraj Rusa; Japance sa svih strana saleću za fotografisanje; lokalni odžačar Livio Milani razvija italijansku zastavu sa krova stare gradske skupštine.

“Ovo je slika koju morate da ponesete sa sobom”, kaže meštanka Rosana Ramoni dok masa skandira.

Momo Karadarević već godinama je jedini profesionalni dimničar u Užicu, a iz milošte ga zovu Odžačarević.

Završio je saobraćajnu školu, ali je od 19 godina rešio da uči ovaj zanat od oca i polako krene s njim u jedinstveni posao - koji, kako se veruje, drugima donosi sreću.

„Nije to mala stvar, to je baš lepo i pozitivno.

„Gledao sam neku emisiju, gde britanska kraljica kad je njima na dvorcu bio zapušen dimnjak, kaže 'evo sreće, evo nam ga odžačar'", priča Karadarević sa osmehom za BBC na srpskom.

Srbija ima oko 200 dimničara, a potrebno je bar pet puta više, podaci su iz 2017.

Iako poput Deda Mraza unose radost, oni se ne spuštaju kroz dimnjak, ali se trude da bude prohodan.

Pored peći i kotlarnica, rade i u kuhinjama restorana - odmašćuju roštilje i ventilacije.

Karadarević ih čisti već tri decenije, radili su i zgrade, „dok je bilo srećno vreme", danas su to više kuće koje se greju na drva ili ugalj ili pripremaju alternativu za struju.

U gužvi su ovih dana i odžačari u Beogradu - ima više poziva, nego u isto vreme prošle godine, kažu iz komunalnog preduzeća Dimničar. Zbog rata u Ukrajini, prica je iz septembra 2022..

„Kako su najavljivali da neće biti struje, gasa, mnogo više ljudi razmišlja da se obezbedi.

„Još u martu sam bio kod jedne žene koja se pripremala, čim su najavili, zvala nas da proverimo dimnjak i pita kakvu peć može da uzme, iako ima radijatore i sve", kaže Srđan Mančić, beogradski odžačar sa 27 godina iskustva.

Školovao se za metaloglodača, a onda se prekvalifikovao za mehaničara termoenergetskih postrojenja.

Iak je u to vreme bilo i škola za odžačare, ni njegovom kolegi Slobodanu Suziću to nije bio prvi izbor.

Dugo je odbijao predlog rođaka da bude dimničar, ali na kraju pristao da proba.

„To je bilo 1987. i evo još probam, zavoleo sam ovaj posao", kaže Suzić kroz smeh.

Ovaj donekle prljav posao podrazumeva da ulaze u podrume, tavane, čiste garež i „udišu svašta".

Uprkos tome, dok razgovaramo u kancelariji komunalnog preduzeća Dimničar na Slaviji, obojica su u crnim kombinezonima i spremni na „gotovs" za teren.

Vole što što im posao nije kancelarijski, već idu napolje i upoznaju sa ljudima.

Taj rad sa ljudima istovremeno im je i najkomplikovaniji deo posla.

Dok neki traže mlade i mršavije dimničare, drugi misle da bolje od majstora znaju šta treba da radi.

Pojedini koji žele uslugu sad i odmah, spremni su i da slažu da imaju malu decu.

Tad odžačara, umesto mladih roditelja i plača beba, na vratima dočeka „bradonja sa šarplanincem".

„Propeo mu se na leđa, a njušku ovako izbacio ka meni", opisuje Suzić neobičnu scenu, pokazujući rukama.

„Kad je vezao psa, pitam ga u razgovoru onako, gde su deca, kaže 'pa nemam, imam još jednog psa'", prepričava crnokosi čovek u pedesetim godinama.

Bilo je slučajeva gde korisnici žele da dimničari prenose poruke ostalim komšijama, a jedno od bizarnijih je zahtev da, poput kučića, „mirišu po spratovima ventilacije" i nađu gde je zapušenje.

Novopečeni bogataši sa luksuzno uređenim stanovima umeju nekad da im brane da operu ruke u kupatilu, a deo mušterija traži da se izuju, iako su im cipele deo radne i zaštitne uniforme - „da ne prljaju kuću".

Suzić je imao slučaj čoveka u beogradskoj Sremčici koji je poređao novine po podu, kuda sme dIma i divnih ljudi, koji imaju obzira.

„Uđete kod bake, ona bi vam i dušu dala, časti vas, hoće kafu da skuva", kaže Mančić.

Pojedini se više brinu za krov, nego za čoveka, priča i Momo Karadarević.

„Ja se popnem na krov, on strm i gledam kako da dođem do dimnjaka, a meni baba kaže 'joj, sine, pazi mi na crep'.

„Crep je 20-30 dinara, ali ona ne kaže 'majstore, čuvaj se prvo ti'", kaže on.

I dalje koristi stare alatke, mada se za taj posao upotrebljavaju i rotor mašine.

On nije siguran u njihovu efikasnost.

„Dok rukama i četkom ne kreneš, ne možeš ništa da uradiš", kaže iskusni majstor.

Mnogima deluje jednostavno to što odžačari rade, „mlatnu četkom i uzmu lovu", ali posao je vrlo zahtevan.

Jednom se desilo da je na tavanu čovek stavio karton na rupu, gde je Momo gazio i propao.

Spasio se tehnikom na kojoj bi mu i nindže pozavidele.

„Sreća, ja bio snalažljiv i raširio ruke na one grede i tako sam se zadržao.

„Zato, opet kažem, najvažnije je kad izađete na krov i odete do dimnjaka, da vidite da se on ne klima, pa da sletite zajedno sa dimnjakom", opisuje Karadarević.

Ipak, uvek se trudi da uradi posao kako valja, ali ne daje garancije nikome, jer ne zna šta ljudi mogu da lože, poput plastike.

„Nemaština je, ljudi kupe drva u decembru, ona vlažna.

„Uveče zatvaraju cugove, da ujutro imaju žara, onda se gore u odžaku pravi smola i tako se pravi problem", opisuje užički majstor.

Cug je otvor u peći kojim se kontroliše dovod vazduha.

Ljudi o tome brinu, tek kad zagusti ili počne hladno vreme, dodaje.

Retko ko svake godine održava i misli o grejnoj sezoni u leto.

„Kad im je frka i kad se otpuši kažu 'joj iduće godine ćemo te zvati ranije', piši propalo.„Kad ugreje mangupska furuna (sunce) leti, niko ne zove", kaže Karadarević.

Od ovog posla može da se zaradi, ali ne može se „od toga obogatiti", dodaje.

Mlađih nema koji bi nasledili.

U beogradskom preduzeću Dimničar je zaposleno pedesetak majstora.

Kad oni odu penziju, pitanje je kako će preduzeće nastaviti da radi.

Na njihove pozive i konkurse se malo mladih odazove, koji su spremni da ostanu duže.

„Od sve te dece, proteklih godina zadržao se samo jedan kolega koji ima oko 35 godina", kaže Irena Kulić, portparolka Dimničara.

„Lakše im je da se iz škole zaposle u kladionicama, ti poslovi su postali popularni", navodi ona.

Ne samo da nema đaka koji žele da uče za to, nego nema ni škola za dimničare, kaže Milorad Antić iz Foruma srednjih stručnih škola.

„Sreća je uvek bila kad vidite dimničara, a za obrazovanje dimničar ne postoji.

„Nit ima škola, niti ima nastavni program po kojim bi moglo da se radi", kaže Antić.

I tako je godinama unazad.

Postoje samo kursevi koji moraju da se plate, a nedostatak kadrova koji „nisu samo priučeni" je hronični problem, dodaje.

Predlaže da se mladima ponude stipendije za to zanimanje ili da se omogući da uz dimničarski zanat, nauče i druge veštine poput zidanja dimnjaka i još neke srodne.

„To bi im bilo 2 u 1 ili 3 u 1, još kada bi se dalo ljudima koji otvore zanatsku radnju da pet ili 10 godina ne plaćaju porez, da nešto i zarade, imalo bi majstora.

„Nadležni u Vladi ili Privrednoj komori Srbije treba da motivišu ljude i za ta lepa zanimanja, ne mogu svi da budu menadžeri i IT sektor", kaže Antić.

Sličan problem postojao je i pre skoro sto godina.

Kada su se 1933. u Kraljevini Jugoslaviji žalili da ne postoji nijedna stručna škola za dimničare, naveden je primer Nemačke gde ih je bilo 18.

Bila je po jedna škola na svakih 3,5 miliona stanovnika, a 13 miliona Jugoslovena je to još čekalo, navodi se u knjizi Dimničarstvo i gasne instalacije, profesora Martina Bognera.

Takvo stanje se promenilo za vreme komunističkih vlasti, a od savremenih balkanskih država za dimničara se možete školova ti u Hrvatskoj.Zanat izumire je i u užičkom i zlatiborskom kraju, gde Momo Karadarević radi.

„Niko mi se nije javio ko bi da uči, kako ja sad nekog učim i pošaljem na krov.

„Vodio sam bratanca nekad, ali vidim da je nezainteresovan i da ima druga posla", kaže Karadarević.

On je, kaže, od „ćaleta" naučio ne samo kako da se vešto i bezbedno popenje na krov i otpuši dimnjak, već i da stigne tačno na vreme i izgradi odnos s mušterijom, što su važne životne lekcije.

Plus, samom pojavom nekome možda donese sreću.

Ljudi se hvataju za dugme kad ga vide, ali je to običaj novijeg datuma, kaže.

„Ja kad sam bio mali, hvatao sam se za dugme kad naiđe pop.

„Znam da se sa četke skidaju dlake, to je bila neka sreća kad naiđe odžačar, a za dugme mislim da je glupost, ali ne mogu da objašnjavam", kaže uz osmeh Karadarević.

Branko Jovašević iz Ivanjice smatra da bez odžačara neće biti sreće u ovoj zemlji. "Ako nestanu odžačari, onda će nestati i rode, a samim tim će nestati i dece. Neće biti sreće u ovoj zemlji", kaže u šali Jovašević.

Milan i Zoran se nadaju da će uspeti da zainteresuju i mlađe za taj zanat, koji je danas isplativ.

Uz to, ne moraju više da se penju po krovovima, odžaci se čiste na moderniji i lakši način.

TAKO SMO LEPO ISPRICALI OVU PRICU. JEDNA PRICA DEMANTUJE DRUGU. NEMA VEZE. VOLIM  DA SAGLEDAM SVAKU PRICU SA SVAKE STRANE. I DALJE ZIVIM U KUCI SA DIMNJAKOM, ODZACARE NE VIDJAM (PLACAM IH REDOVNO). OVA PRICA SA MALIM ODZACARIMA KOJI SU ZASTITINI ZNAK BOMBONA 'NEGRO' JAKO ME JE RASTUZILA. I NIJE TO BILO SAMO U ENGLESKOJ NEGO I U ITALIJI I MNOGIM ZEMLJAMA EVROPE. PRETUZNO.

 

O LUTKAMA

CESTO SE U POSLEDNJE VREME POJAVLJUJE PRICA O LUTKAMA NA OVAJ ILI ONAJ NACIN. NE BIH SAD O ONIM ZA ODRASLE, NITI LUTKAMA KOJE POSTAJU ZENE (HUMANOIDNI ROBOTI)  SUPRUGE. PISACU O LUTKAMA ZA DECU KOJE SU SVE SAMO NE PRIMERENE UZORU KOJU DECA PRIHVATAJU OD TIH SVOJIH IGRACAKA. DECA SE IDENTIFIKUJU SA PRELEPIM BARBIKAMA I BRAC LUTKAMA KOJE SU SVE SEM OBICNA LJUDSKA BICA KAKVA SU I DECA KOJA SE NJIMA IGRAJU. 

Devojcice se zbog nametnunog izgleda preko lutaka kojima se igraju cim dodju u tinejdzersko doba podvrgavaju operacijama da bi sto vise licile na svoje lutke. To je zaista strasno. Ne pomazu mnogo ni mediji ni internet ni drustvene mreze ni reklame. Svuda oko nas se glorifikuje lepota. A lepota je nesto sto je stvar ukusa. A o ukusima se ne raspravlja. Svako lepotu dozivljava na svoj nacin. Medjutim, stvorena je neka lepota koja se namece deci. Dete jos nema razvijen svoj osecaj za lepotu pa lako podpada pod uticaj nametnute lepote. Da ne komentarisem uzasne srazmere tela tih barbika i bracika. Zadrzacu se samo na licu. To je ucinila i jedna majka koja je svoje shvatanje lepote( i bila je potpuo u pravu)uspela da prenese i na lutke. Umjetnica Sonia Singh, frustrirana pretjerano našminkanim izgledom lutaka, krenula je u misiju da ih transformira u dobno primjerenije i prirodnije prikaze mladih djevojaka. Pretraživala je lokalne dućane rabljene robe kako bi pronašla lutke kojima je potrebna “šminka” i osmislila osnažujući projekt koji ima tisuće sljedbenika na društvenim mrežama.Sa sjedištem u Hobart, Tasmanija, Singh često uzima lutke Bratz i Barbie i mijenja njihov izgled uklanjanjem šminke, smanjenjem veličine usana i očiju i izradom skromne nove odjeće. Zajedno sa svojom majkom koja šije i plete odjeću za lutke, ona čini te modne lutke lakšim za bližinu i jednostavnijim. Cilj je djeci ponuditi lutke koje se odvajaju od glamura koji zahtijeva visoko održavanje.Umjetnica je za projekt crpila inspiraciju iz vlastitih skromnih korijena. “Moje sestre i ja odrasle smo igrajući se rabljenim lutkama i domaćim igračkama u prekrasnom prirodnom okruženju Tasmanije”, napisala je. “Volim zadovoljstvo popravljanja i ponovnog korištenja odbačenih predmeta kako bih im dala novi život.”Rezultati prije i poslije na njezinom Instagramu dobili su ogromnu podršku, osobito roditelja. Jedan je korisnik ostavio komentar u jednoj od objava , rekavši: “Volim misliti da će djevojčica držati jednu od ovih lutaka i misliti u sebi, ‘Ona izgleda kao ja,’ umjesto ‘Moram izgledati kao ona.’ Svaka lutka je jedinstvena. Prekrasno urađeno.” Kao odgovor na pozitivan prijem njezinog rada, Singh sada prodaje svoje prilagođene lutke na Etsy.

 Barbi lutka, ili punim imenom Barbara Milisent Roberts, je plastična lutka visine nešto ispod 30 cm sa likom odrasle žene koju je 9. marta 1959. predstavila kompanija za proizvodnju igračaka Matel u Južnoj Kaliforniji. Rut Handler, koja je zajedno sa suprugom Elliotom osnovala kompaniju Matel, vodila je predstavljanje lutke. Barbiin fizički izgled bio je udrađen po uzoru na nemačku lutku Bild Lili.

Od prvoga dana sam izgled Barbi lutke podstiče polemiku. U istraživanju tržišta sprovedenog od Matela 1958. Godine, pre predstavljanja lutke, mnoge majke su kritikovale Barbi zbog „prenaglašene figure“. Matel je, međutim, zaobišao ovaj problem oglašavajući Barbi deci direktno preko televizije. Matel je, ustvari, sponzorišući lutku preko TV kanala Miki Maus klub, postao prva kompanija igračaka koja je emitovala reklame deci.

Kao odgovor na potražnju potrošača, Matel je 1961. godine predstavio Barbin ultimativni „dodatak“ - njenog dečka, Kena. (Deca Handlera su se zvala Barbara i Ken). 1963. godine Matel je dodao I Barbinu najbolju prijateljicu Midž, a 1964. njenu malu sestru Skiper.

Od 1970-ih, Barbi lutka se kritikuje zbog prenaglašenog materijalizma (puno automobila, kuća i odeće) i nerealnih proporcija tela. Takođe, za razliku od beba lutki, Barbi nije bila takav tip igračke o kom se neko trebao brinuti. Opremljena svime što je potrebno, sama lutka je bila model za finansijsku samostalnost. (Barbi modeli uključuju, između ostalog, pilota avio-kompanije, astronauta, lekara, olimpijskog sportistu i kandidata za predsednika Sjedinjenih Država.)

Iako je Matel Barbi pozicionirao kao američku devojku, lutka nikada nije proizvedena u Sjedinjenim Državama, kako bi se u manjili troškovi proizvodnje. Danas lutka simbolizuje potrošački kapitalizam i globalni je brend kao i Coca-Cola, sa ključnim tržištima u Evropi, Latinskoj Americi i Aziji.

2009. godine Matel je otvorio šestospratnu vodeću Barbie prodavnicu u Šangaju, koja sadrži spa, dizajnerski studio i kafić, uz široku ponudu proizvoda povezanih sa Barbi lutkom. Barbi, međutim, nikada nije dobila odobrenje vlasti u muslimanskom svetu. 1995. Saudijska Arabija je zaustavila prodaju jer je prekršila islamski kodeks oblačenja. Na kraju, slične lutke, neke u kompletu sa hidžabima (pokrivačima za glavu), prodavane su muslimanskim devojčicama.

Matel je Barbi lutku smatrao umetnošću, ali je I lutka sama inspirisala umetnička dela, uključujući portret Endija Varhola iz 1986. godine i fotografije Villijama Vegmana i Davida Levinthala.

Barbi lutka je takođe veoma popularna među kolekcionarima. Ljubitelje zanimaju stare Barbike kao I specijalna izdanja Barbike koje Matel kreira kako bi zadovoljio ovo tržište. Iako prodaja Barbi lutki od 2000. godine ne raste kao devedesetih, i dalje iznosi više od milijardu dolara godišnje. Proizvođači kažu da se svake sekunde prodaju dve Barbi lutke negde u svetu.

Film o Barbi. Kombinacija legendarne lutke, vizionarske rediteljke Grete Gervig na čelu filmske ekipe i izvanredne glumačke postave predvođene Margo Robi i Rajanom Goslingom zaslužna je za filmsko otvaranje kakvo nismo videli dugo.Neverovatan odziv koji smo doživeli dokazuje ono što smo znali od početka: "Barbie" nije samo izuzetno poseban film, već je nesumnjivo bioskopski spektakl leta, ako ne i godine. Greta, Margo, Rajan i ceo "Barbie" tim pružili su upravo onu vrstu zabave za kojom je publika žudela - kaže predsednik distribucije Warner Bros. Pictures Džef Goldštajn.Život u Barbielandu je savršen. Osim ako imaš egzistencijalnu krizu. Ili si Ken.Barbike glume: Margo Robi, Dua Lipa, Ema Maki, Isa Rej, Kejt Makinon, Hari Nef, Ana Kruz Kejn, Šeron Runi, Emerald Fenel, Nikola Kohlan, Aleksandra Šip i Ritu Arija.

Kenove glume: Rajan Gosling, Simu Liu, Majkl Sera, Nušti Gatva, Kingsli Ben-Adir i Skot Evans.

Ljude glume: Vil Ferel, Amerika Ferera i Helen Miren.

Rediteljka filma BARBIE je Greta Gervig, scenario je napisala zajedno sa Noom Baumbahom. Film se zasniva na Matelovom liku Barbie. Producenti filma su Dejvid Hejman, Margo Robi, Tom Ekerli i Robie Brener. Majkl Šarp, Džosi Maknamara, Inon Kreiz, Kurtne Valenti, Tobi Emerih i Kejt Adams su izvršni producenti.Barbie je vrsta filma koji smo već viđali ranije: kada lik iz popularne kulture iz svog sveta odlazi u naš svet i onda usleđuju razne šašave avanture koje tog lika menjaju i daju mu novu životnu perspektivu. Uglavnom se pomenuta narativna pojedinost vezuje za animirane filmove (The Smurfs), ali i za igrane (Elf), od kojih ovaj film donekle crpi inspiraciju. Takvi filmovi ne rade baš uvek kako treba i neretko pate od nelogičnih narativnih neprijatnosti koji samo odaju utisak lenjosti autora. Barbie je uspeo da se otrgne od raznih klišea koji bi se donekle očekivali za film ovakve vrste.Ne možemo pričati o ovom filmu, a da ne pomenemo jednu od njegovih najbitnjih poruka, odnosno temu, ali i ideju filma. Očigledno je da je Barbie jedan od filmova koji „promoviše“ rušenje patrijarhata. Sudeći po prethodnim radovima rediteljke, to je bilo očekivano, samo je trebalo da se vidi u kojem će pravcu sve to ići. Da li će se preterano forsirati (kao što se nezasnovano radi u poslednje vreme) ili će biti neka mlaka sredina? Drago mi je što Barbie nikako radikalno ne nameće poruke, već baš onako kako i treba, sa dozom poštovanja i razumevanja, odrađeno je smisleno i itekako je kreativno opravdano. Plasiranje nije nimalo smetalo, sve je bilo baš kako treba i zadovoljavajuće što se tiče feminističke prirode filma, a sve zasluge idu neverovatnoj Greti Gerwig.Margot Robbie je bila neverovatna, igrala je glavnu Barbie. Gledajući njene prethodne uloge, bilo je očekivano dobro izvođenje, ali je uspela da ovu ulogu u potpunosti učini svojom. Margot je igrala mnogo upečatljivih likova ranije, ali sam siguran da će je velika većina pamtiti baš po ovoj. Stvarno je shvaćena kao lik Barbie i postala je jedno sa njom. Zaista kad se pomisli na naslovnu lutku, neko kao Robbie vam se prikaže u umu, te je ona i pored toga što je fizički ista kao naslovni lik, ista i po svim ostalim mogućim standardima.Glavni Ken je zauvek harizmatični Ryan Gosling. Koliko je Robbie savršeno odabrana, toliko je i on. Svaka scena sa njim me je ostavila u suzama od smeha i jedina zamerka u vezi sa njim jeste da sam hteo još nekoliko njegovih već ikoničnih momenata. Gosling je kanalisao neku energiju koju do sada publika i nije toliko mogla da vidi u njegovim prethodnim ulogama. Iako je igrao skoro u svakom filmskom žanru, Gosling se nikada nije oprobao baš u ovakvom liku, a to je uradio vrlo uspešno. Voleo bih da bude nominovan za Oskara za najboljeg glavnog glumca, jer iskreno smatram da to zaslužuje.Barbie nema nešto mnogo mana, ali postoje neke pojedinosti koje su mogle da se odrade za nijansu bolje. Odnos između lika Americe Ferrer i njene ćerke je mogao da bude bolji, iako je bio dovoljno dobar za ono što je trebalo da bude. Film traje manje od 2h, ali sam imao utisak da traje duže što je svakako do filmske/narativne kompozicije. Neki momenti su mogli da se skrate ili produže, ali na kraju nije nešto ni mnogo smetalo. Lik Will Ferrella je morao da postoji, ali neke scene sa njim su mogle da se skrate ili izbace.

Bratz je američka proizvodna linija lutaka i robe koju proizvodi MGA Entertainment. Njen autor je Karter Brajant.

Četiri originalne lutke od 25 cm objavljene su 21. maja 2001. godine, pod imenima Jasmin, Kloi, Džejd i Saša. Imaju su oči u obliku badema sa senkom za oči i velike usne.^[1] Brend je postigao veliki uspeh i originalna linija lutaka je proširena na Bratz Kidz, Bratz Babyz i Bratzillaz, kao i druge medije poput: veb-serije, filmske adaptacije, TV serije, diskografije i video-igara. Godine 2005. globalna prodaja iznosila je dve milijarde dolara, a do 2006. Bratz je imao oko 40 odsto tržišta lutaka.^[1]

Linije lutaka Bratz izazvale su kontroverze u nekoliko oblasti, od svojih stilizovanih proporcija do modne odeće, usko kapitalizujući trendove pop kulture. Od lansiranja brenda 2001. godine, distributer franšize MGA Entertainment bio je upleten u dugi pravni spor sa Mattel-om oko prava na njegov dizajn, koji je okončan 2011. godine sa MGA kao pobednikom.^[2]

MGA je pauzirao brend Bratz od početka parnice i menjao ga nekoliko puta tokom njegovog životnog veka, pri čemu je prvi od njih došao 2010. nakon prve tužbe kompanije Mattel, da bi se vratio kasnije te godine kako bi obeležio 10. godišnjicu brenda. Godine 2013. Bratz se promenio tako da ima viša tela, potpuno novi logo i brendiranje,^[3] i nastavio se do 2014. godine, u nastojanju da se brend vrati svojim korenima. Kao rezultat toga, nijedan proizvod iz 2014. godine nije bio dostupan u Severnoj Americi.

U julu 2015, Bratz je ponovo lansirao po drugi put sa novim linijama lutaka i uveo novog glavnog lika, Raju, u debitantsku postavu od lansiranja 2001, kao i novi slogan i dizajn veb stranice. Tela su ponovo promenjena da budu visoka 25 cm, ali sa novim telima i kalupima za glavu. Ove lutke su naišle na negativne reakcije fanova, pošto je brend bio više orijentisan na mlađu decu, a ne na tinejdžere i tinejdžere kao prethodne lutke. Zbog lošeg prijema i prodaje lutke su ponovo obustavljene 2016. godine.

U septembru 2018. modni ilustrator Hejden Vilijams dizajnirao je novu liniju lutaka i pušten je ekskluzivno na Amazon. Brend je bio veoma sličan originalnoj liniji lutaka iz 2001. U junu 2021., za svoju 20. godišnjicu, Bratz je objavio skoro replike debitantskih lutaka sa lansiranja 2001. godine. ako su Bratz lutke loše prošle na svom debiju 21. maja 2001. — uglavnom zbog dugogodišnjeg monopola Barbike koja je najzastupljenija Mattel — njihova popularnost je porasla sledećeg Božića. U prvih pola decenije od debija, 125 miliona proizvoda je prodato širom sveta,^[1] a 2005. godine globalna prodaja Bratz i Bratz proizvoda ostvarila je zaradu od preko 2 milijarde dolara.^[1] Godine 2006, analitičar industrije igračaka je ukazao da je Bratz zauzeo oko 40% tržišta modnih lutaka, u poređenju sa Barbi 60%.^[1]

U avgustu 2010, MGA je izdala svoje prve Bratz lutke za godinu dana kako bi proslavila 10. godišnjicu franšize. Pored dve "povratničke" kolekcije, MGA je takođe objavio 10 novih ženskih Bratz likova 10. oktobra 2010. Bratz Party i Talking Bratz su bili u Target, Toys "R" Us i Walmart prodavnicama.^[4]

U 2013, Bratz je dobio novi logo i slogan, a sve lutke su dobile nova tela sa zglobnim rukama, sa visinom koja odgovara njegovom konkurentu Monster High, zadržavajući svoja jedinstvena lica i sportsku potpuno novu modu. Samo četiri glavna Bratz lika, zajedno sa ostalima: Mejgan, Fijana, Šira, Roksi i Fibi, napravljena su u novim telima.

U januaru 2014, MGA je otkrio da će Bratz otići na pauzu u zemlji (samo za/u Sjedinjenim Državama) na godinu dana u pokušaju da ponovo izgradi brend nakon navodno prvog ponovnog pokretanja u septembru 2010. kako bi proslavio prvu dekadsku godišnjicu brenda , kao rezultat tužbe protiv kompanije Mattel,^[5] koja je naišla na smanjenu popularnost. MGA Entertainment je smatrao da želi da brendu pruži „povratak koji je zaista zaslužio“.

Bratz je ponovo pokrenut po drugi put tokom 14 godina u julu 2015. uvođenjem Raje, novog lika (uprkos tome što je delio isto ime sa prethodnim likom), koji je pratio originalnu glavnu četvorku.^[6] Bratz logo je vraćen na original i usvojen je novi slogan. 

“Bratz nastavlja predstavljati otpor i odstupanje od normativne kulture za što mislim da im daje privlačnost.” “Bratz su uvijek bili izopćenici lutaka, a to mnogo govori”, složio se Cantos. "Djevojke koje postavljaju trenutni standard ljepote su djevojke koje su najvjerojatnije imale Bratz lutke dok su odrastale."

Sukladno tome, postoje li Bratz još uvijek? Bratz su ponovno ukinute 2016 nakon loše izvedenog re-brandinga i niske prodaje. Isaac Larian najavio je 20. svibnja 2017. da će se Bratz vratiti u jesen 2018., uz najavu suradnje s modnim dizajnerom Haydenom Williamsom.

Dalje, zašto su Bratz ukinuti?

Izvršni direktor Mattela, Robert Eckert, rekao je u izjavi: "Izuzetno smo zadovoljni što je sud odobrio Mattelov zahtjev za zabranu i naredio MGA-u da prestane prodavati Bratz proizvode koji krše Mattelova prava".Što se tiče ovoga, zašto je Bratz stvoren? Bratz je nastao kada ih je Carter Bryant zamislio 1999. dok je radio u Mattelu (Barbie, uzdahne). Bio je inspiriran ovim reklamama Stevea Maddena koje prikazuju modele s pretjeranim crtama poput velikih glava i velikih stopala po kojima je Bratz poznat.

Bratz lutke su učinile suvremeno odijevanje znatno zabavnijim potičući mješavinu mode iz prošlih desetljeća; rasširene karirane hlače, cipele s platformom i skraćeni kardigani zajedno stvaraju estetiku koja je u suštini 2019.

No, rasna raznolikost Bratz jedan je od razloga zašto su i danas tako legendarne i zašto se toliko ljudi može poistovjetiti s njima. "Izuzetno su raznoliki, ali dvosmisleni", kaže Cantos. “Svatko može živjeti vlastitu fantaziju i ostvariti vlastitu moć kroz njih

Barbie protiv Bratza. Mattelova druga – i u konačnici mnogo agresivnija i s dubokim džepom – meta bila je MGA. U zasebnoj tužbi podnesenoj na saveznom sudu u Kaliforniji, Mattel je tužio MGA za ogromnu milijardu dolara i ekskluzivna prava na cijeli brend Bratz.

Izvorna Bratz klika uključivala je bijelku po imenu Cloe, afroameričku lutku po imenu Sasha, latinoameričku lutku po imenu Yasmin i azijsku lutku po imenu Jade.

Oni su više od alata njihovog zanata ili igračke iz djetinjstva, već i sredstva za samoizražavanje. “Estetika Bratz je sve odvažno, funky i bez pardona. To je način razmišljanja samopouzdanja. Kao trans žena, one su predstavljale sve što sam željela biti, ali sam se osjećala nedostižno dok sam odrastala početkom 2000-ih”, kaže Mar.

Majice bez rukava, haltere i majice bez naramenica popularne su kod Bratz lutki.

1. Nosite košulje s donji dio glave i svjetlucave korzete.
2. Nosite svjetlucave prozirne veste preko košulja. Rukavi poput puffe također su veliki među Bratz lutkama. Prsluk je također super kul kada je ukrašen nekim sjajem.

Sasha je crnka jer joj je koža tamnosmeđa i ponekad izgleda kao da je duboko preplanula. Njena prirodna boja kose je tamnosmeđa, ali se također bojala u crnu, sijedu, crvenu i plavu kosu na sitne pramenove i oči boje lješnjaka. U TV seriji iz 2005., njezina najčešća odjeća je njezina puna Funk Out odjeća.Bratz lutke rođene su 2001. kao zamisao bivšeg zaposlenika Mattela Cartera Bryanta.

RIVERSIDE, Kalifornija - Savezni sudac potvrdio je u ponedjeljak porotu vrijednu 100 milijuna dolara za Mattel u dugoj pravnoj borbi oko prava na lutku Bratz, suparnicu Mattelovoj Barbie.

Cloe je 16-godišnja djevojka koja živi u Stilesvilleu.GCDS i Bratz, brend lutaka koji je odigrao ključnu ulogu u oblikovanju Y2K mode, pokreću suradnju skrojenu za milenijalsku nostalgiju.

Materijal bez izvora može biti osporavan i uklonjen. Modne lutke Bratz predstavio je MGA Entertainment 2001. s četiri lika, Yasmin, Cloe, Sasha i Jade. Ovo su glavni Bratz likovi i proizvedeni su u većini Bratz kolekcija.

Carter Bryant je imao trideset jednu i radio je u Mattelu u kolovozu 2000., dizajnirajući odjeću za Barbie, kada je stvorio Bratza, iako je kasnije rekao - a njegova se pravna obrana odbacila od ove tvrdnje - da je ideju za lutke dobio dok na sedam mjeseci pauze od Mattela, dvije godine ranije.

Koliko različitih Bratz lutaka postoji? Trenutno postoji ukupno 559 različitih Bratz lutaka koje su napravljene od 2001. do 2010. (uključujući lutke za 2010. koje su planirane za puštanje u promet). Izvorna linija lutaka stvorila je niz spin-offa.

Bratz lutke se prodaju za oko 25 dolara, ali ovisno o rijetkosti i dostupnosti, mogu se skupiti i do 90 dolara i više. Nove lutke prodaju se za oko 49 dolara, dok se ponovna izdanja Yasmin, Cloe, Jade i Sasha prodaju za otprilike 25 dolara.

Jade je također japanskog naslijeđa. Vlasnica je kućne ljubimce po imenu Mica i jako je voli.

Bratz lutke su učinile suvremeno odijevanje znatno zabavnijim potičući mješavinu mode iz prošlih desetljeća; rasširene karirane hlače, cipele s platformom i skraćeni kardigani zajedno stvaraju estetiku koja je u suštini 2019.No, rasna raznolikost Bratz jedan je od razloga zašto su i danas tako legendarne i zašto se toliko ljudi može poistovjetiti s njima. "Izuzetno su raznoliki, ali dvosmisleni", kaže Cantos. “Svatko može živjeti vlastitu fantaziju i ostvariti vlastitu moć kroz njih.

Meygan se ponekad smatra petim članom Bratz čopora. Ona je jedan od najproduciranih Bratz likova izvan osnovne četvorke zajedno s Phoebe, Roxxi, Fiannom i Danom.

Smještena u izmišljeni grad Stylesville, serija se vrti oko četiri tinejdžerice (Cloe, Jade, Sasha, Yasmin) koje vode vlastiti časopis za tinejdžere, pod nazivom "Bratz", dok se bore sa životom u Stiles srednjoj školi.

Film 'Bratz' sada je na Netflixu i to je svakakva nostalgija. Sjećate li se Bratz filma iz 2007.? Akcijski film redatelja Seana McNamare koji se temelji na franšizi o modnim lutkama s očima s bubama stigao je na Netflix – i donosi svu nostalgiju.

SVI SMO IMALI SVOJE BARBIKE I BRACIKE I POISTOVECIVALI SE SA NJIMA. MASTALE O NASEM BUDUCEM ZIVOTU. UCILE OLEPOTI OD NJIH O MODI. I TO JE U REDU. MEDJUTIM,  I DALJE MISLIM DA NJIHOV IZGLED KOJI JAKO UTICE NA DECU NIJE BAS KAKO TREBA. I SVIDJA MI SE PRICA O MAJCI UMETNICI KOJA IH PRERADJUJE DA BUDU BLISKIJE IZGLEDU STVARNE DECE I DEVOJAKA. SEM TOGA LAKO JE NAMA ODRASLIMA KOJI IMAMO FORMIRAN STAV DA KRITIKUJEMO BARBI IBRAC LUTKE. DECA IH DOZIVLJAVAJU SIGURNO NA DRUGACIJI NACIN. MOZDA ONE I TREBA DA BUDU TAKVE. ZAISTA NE ZNAM. MOZDA ONE IPAK VISE DONOSE VISE KORISTI NEGO STETE PO MLADE NARASTAJE NE ZNAM. OPET DOK SE DECA IGRAJU LUTKAMA BOLJE JE NEGO DA SU SAMA SA MOBILNIM ILI LAP TOPOM.

 

KAD ISKOCIS IZ KOZE

 IZ KOZE MOZE DA SE 'ISKOCI' IZ VISE RAZLOGA. NEKAD NAS NA TO NATERAJU NECIJI POSTUPCI, A NEKADA TO URADIMO SAMI SEBI. OVO DRUGO JE DALEKO STRASNIJE I TRAJNIJE. POSLE PRVOG TO JEST KAD NAS DRUGI IZVUKU IZ KOZE VRATIMO SE U KRATKOM VREMENSKOM PERIODU , KAD URADIMO TO SAMI SEBI NE VRATIMO SE NIKAD. UZASNO.

Ti si najbolja majka, najbolja žena, najbolja ćerka, najbolji radnik na poslu. Zašto? Zato što voliš svoju porodicu.

Tvoja kuća je za primer. Ti raspremaš i uživaš kad spustiš krpu, a sve blista.

Uvek imaš ručak. U određeno vreme. Postavljaš uredno i propisno jer se deca uče redu od malih nogu. Porodica se okuplja oko stola. Nedeljom je tu supa, nešto iz novih recepata ili jelo za koje treba celo pre podne, kolač. Nedelja je poseban dan. I svaki praznik, takođe.

Za slavu mesiš deset vrsta kolača. Sečeš ih uz lenjir. Ne staješ tri dana. Ne poručuješ ništa. Samo domaće. Slava se mora poštovati. Mesiš i slavski kolač. Zajedno sa decom ga ukrašavaš i uživaš.

Ti si uvek tu za svoju decu. Ti si im najveća podrška. Svako vreme je njihovo. Razvijaš se sa njima. Rasteš sa njima. Putuješ sa njima. Kada si na poslu, ili se zadržiš u gradu, grize te savest jer se ne posvećuješ deci dovoljno. Znaš sve njihove probleme, pratiš ih iz senke. Čitaš literaturu. Koriguješ greške koje su uvek samo tvoje. Obezbeđuješ sredstva za sve izdatke. Za decu ne sme da fali. Nikada ne isključuješ mobilni. Mogu te zvati u bilo koje vreme.

Znaš sve što radi tvoj muž. Razumeš njegove poslovne dileme. Spremna si da ga posavetuješ i da se povučeš kada je to potrebno. Uvek si doterana i strogo vodiš računa o kilaži. Nikada o njemu ne govoriš ružno. Kada si ljuta, čekaš da on izađe iz gužve, pa tek onda reaguješ. Nisi ti za svađu. Nikada ne počinješ rečenicu sa ja. Ne optužuješ ga. Obrazlažeš kako se osećaš. Ne psuješ. Znaš gde mu stoje stvari. I alat. Podsećaš ga da ponese potrebne stvari.

Roditeljima ispunjavaš sve želje. Imaš vreme samo za njih. Obilaziš ih redovno. Pronalaziš im hobije i biraš literaturu. Ne čuješ opomene, ne haješ za džangrizanje.

Ti voliš svoju porodicu. Izašla si iz sebe da bi zaštitila njih. Pretvorila si se u ljubav.

A onda jednog dana ne možeš da se vratiš u sebe. Telo ti se dovoji od duše i od potreba. Živiš po automatizmu koji ti se nameće. Strah ti postane veći od želja. Plašiš se šta će biti sutra. Zgrčiš se u očekivanju nevolje. Sediš i čekaš da budeš potrebna. A dani pred tobom nestaju. Onda se plašiš što ti dani nestaju. Brojiš koliko ti je preostalo.

Glancaš i sređuješ. Pokušavaš da svet oko sebe učiniš dovoljno prihvatljivim. Ali on postaje sve prljaviji i uži. Ne možeš da sedneš, a da ne vidiš neku nesavršenost. Skuvaš kafu, sedneš i ugledaš fleku na podu, ili paučinu na polici. Ustaneš i izbrišeš. Izađeš iz sobe u kojoj se pomerio stočić. Kažeš: nema veze, ali se posle nekog vremena vratiš da ga namestiš. Stojiš nasred sobe i gledaš šta još nije gotovo. Ne vidiš ništa. Ali i dalje stojiš. Prošetaš još jednom. Vratiš se po drugi put do šporeta da proveriš je li isključen. Staviš naočari da proveriš čistoću. Još jednom iscediš krpu u sudoperi. Pokupiš preostale kapi.

Tupa si. Ne želiš ništa. Ništa ti se ne jede. Jedeš kada je vreme za to. Stojiš ispred rafa u prodavnici da bi sebi nešto kupila. Nešto što voliš. I ne znaš šta. Ne znaš šta voliš. Kupiš ono za šta se sećaš da si nekad volela. A onda zaboraviš da ga pojedeš.

Prestaneš da pričaš jer je tvoja priča smor za druge. A nema ni potrebe. Jer, što više prićaš, svesna si da nisi ništa rekla. Kusur od reči uvek je veći od ispričanog. Talog je sve dublji.

Ne plačeš. Kamen si. Ti samo čekaš. Čekaš da budeš potrebna.

Ne smeš da pustiš muziku. A želiš. Sećaš se da ti je uz muziku lepo. Ali ipak sediš u gluvoj sobi. Plašiš se da se ne opustiš previše. Plašiš se da posle opuštanja sledi preokret. A ti nećeš biti spremna.

Svako veče se kupaš detaljno. Jer sutra možda nećeš stići. Možda se desi nešto neočekivano. A ti si navikla da si uvek doterana.

Dobra si samo u akciji. Uvek si u niskom startu. Ne odmaraš se popodne. Ne dozvoljavaš sebi da prilegneš jer ti šiba adrenalin i srce hoće da iskoči. Odležiš bez griže savesti samo kad zakačiš grip koji je lekarski potvrđen. Ni tada ne dozvoljavaš da te služe. Možeš sama sebi da skuvaš čaj. Ili očistiš pomorandžu. Ili skuvaš supu iz kesice.

Vikendom se budiš u četiri. Kuvaš kafu i čitaš. Sama, u tišini. Samo tada uživaš. U osam si na zbornom mestu svoje ljubavi.

Ti znaš da se tvoj svet raspada. Ili da ga možda više i nema. Ali nemaš kopču da ga sastaviš. Svet postoji bez tebe. Ti mu samo služiš. I postojaćeš samo dok mu služiš. Nemaš više snage da sastaviš sebe sa njim.

Izgubila si JA. Utopila si se u MI. Ostalo ti je na kraju samo VI.Nepotrebna žrtva je nešto najgore što možete da uradite sebi i svojoj porodici

Porodica često nije ono što bi trebalo da bude: mesto ljubavi. Danas ljudi ulaze u brak i zasnivaju porodice iz ljubavi i zbog ljubavi. Zbog toga bi upravo u porodici njeni članovi trebalo da se dobro osećaju. Pored prihvaćenosti, sigurnosti, poverenja i pripadnosti, članovima porodice je potrebno i da imaju doživljaj da drugi njeni članovi brinu o njima, njihovim potrebama i željama, kao i o tome kako se osećaju. Svaki njen član bi trebalo da ima doživljaj poštovanosti i uvaženosti. Kako je savremeni izvanporodični način života prepun stresova, porodica bi trebalo da bude mesto u kojem se njeni članovi, pored porodičnih obaveza i dužnosti, mogu prepustiti opuštanju, zabavi i izražavanju ljubavi. Takve porodice u kojima se svi njihovi članovi dobro osećaju zovemo funkcionalne porodice.

Razlika između funkcionalnih i disfunkcionalnih porodica nije „crno-bela” već postoji više prelaznih oblika između potpuno funkcionalnih i potpuno disfunkcionalnih porodica. Opšti je utisak da je više disfunkcionalnih nego funkcionalnih porodica.

Kada se dvoje odluče za zajednički život i stupe u brak, tada ulaze u društvene uloge supružnika, muža i žene. Pretpostavka je da su oni jedno vreme bili u vezi i da su, svako za sebe, zaključili da su se u njoj dobro osećali i da je ona dovoljno dobra osnova za zajednički život. Kada dođe dete ili deca, tada se između dvoje pojavljuje novi sistem uloga, jer oni više nisu samo supružnici, već su i roditelji. To je novi izazov za oboje, jer porodični život zahteva da dobro funkcionišu i da su ispunjeni i u ulogama supružnika i u ulogama roditelja.Disfunkcionalnost u porodici često nastupa tako što neko nije u stanju da harmonizuje ove dve uloge i počinje da se loše oseća u jednoj od njih. U „roditeljskom braku” supružnici se dobro osećaju u ulogama roditelja, ali su nezadovoljni odnosom koji postoji između njih kao muža i žene. Kada nisu zadovoljni odnosom sa svojim supružnikom, tada često traže smisao za ostajanje u braku i porodici u ulozi roditelja. Ova asimetrija dovodi do žrtvovanja supružnika koji ostaje u braku „samo zbog dece”, što može kasnije, kada deca odrastu i budu spremna da se odvoje, da postane psihološko i emotivno opterećenje i za roditelja koji se žrtvovao i za odraslog sina ili kćerku.

I uloga supružnika i uloga roditelja zahtevaju izvestan stepen emocionalne zrelosti i spremnost da se svoje želje i potrebe podrede drugim članovima porodice. Ova spremnost ne sme da bude jednostrana jer u tom slučaju svodi se na žrtvovanje, već treba da je međusobno pokazuju svi članovi porodice, uključujući i decu.

Jedna vrsta porodične emocionalne disfunkcionalnosti jeste kada jedan njen član, bilo muž bilo žena, a nekada i dete, smatra da svim ostalim članovima treba da bude najvažnije kako se on oseća. To su osobe koje više ili manje uspešno dominiraju u svojim porodicama, postavljajući pravilo da je najvažnije kako se oni osećaju, zbog čega svi drugi treba da udovoljavaju njihovim očekivanjima i zahtevima. Bilo da ljutnjom i besom, nekada i nasiljem, zastrašuju druge, bilo da drugima suptilno izazivaju osećanje krivice, ove osobe kvare porodičnu emocionalnu klimu.

Prividno funkcionalne porodice su one u kojima se jedan ili više članova žrtvuju tako što otpisuju svoje želje i potrebe, izbegavaju i najmanje konflikte, i u svemu ugađaju drugima. Iako u ovakvim porodicama konflikti nisu česti, dugoročno gledano potisnuti doživljaj nesrećnosti člana koji se žrtvovao pre ili kasnije dolazi na „naplatu”. 

Veliki broj devojaka smatra da je za ženu najvažnije da se ostvari u ulozi majke i da vredi onoliko koliko je spremna da se žrtvuje za svoju decu i porodicu.

U Srbiji je, s druge strane, još uvek visoko vrednovan žrtveni model roditeljstva, koji je u našem društvu postao posebno izražen 90-ih. Prema mišljenju većine roditelja iz jednog značajnog istraživanja iz tog perioda – roditelji nemaju prava na svoj život.

– U situaciji oskudnih resursa, glavni način preživljavanja domaćinstava bilo je oslanjanje na lične resurse u porodici, pre svega na žene, koje tada prihvataju svoju žrtvenu ulogu kao svojevrsnu kompenzaciju za odsustvo moći u javnoj sferi – kaže Ćeriman o modelima porodice u tim burnim vremenima. Takav model, koji se održao i do danas, naša sagovornica objašnjava preko određenja „dobre majke“ i „dobrog oca“.

– Dobra majka je i dobra majka, i domaćica, i supruga ili, kako bi roditelji koje sam intervjuisala 2012. godine rekli: „ona koja ti ispunjava želje i pre nego što ih zamisliš“, a dobar otac obezbeđuje sigurnost porodici, kako materijalnu, tako i fizičku i njegova primarna uloga je uloga hranioca porodice bez obzira na zaposlenost majke – navodi Ćeriman.

Međutim, takva podela uloga u domaćinstvu, ističe ona, opterećujuća je i za muškarce i za žene. Jer, ukoliko se ne ispune zadata očekivanja, koja prvenstveno dolaze iz okruženja, događaju se konflikti kako na partnerskom, tako i na ličnom nivou. Stoga je bilo važno, objašnjava Ćeriman, ispitati kako mlade devojke gledaju na ovo pitanje. Istraživanje tako pokazuje da 81 odsto devojaka smatra da majka treba sve da žrtvuje za svoju decu. Da je žena potpuno ostvarena tek onda kada postane majka misli 42 odsto. S tvrdnjom da je primarna uloga žene da bude domaćica, a muškarca da bude hranilac porodice najviše su saglasne devojke iz Novog Pazara. Devojke takođe ističu da su najveći pritisci sa kojima se susreću u svom svakodnevnom životu upravo komentari koji idu u pravcu njihovog ukalupljivanja u ulogu žene koja je u potpunosti posvećena porodici, odnosno rečima jedne devojke: „Doživela sam to da mi kažu da žensko ne treba da završava fakultet jer žene ne treba da rade, već samo muškarci.“

Ipak, skoro sve devojke iz uzorka prepoznaju rodne stereotipe i ističu da im se događalo da, ukoliko se ne priklone postavljenim zahtevima, za posledicu dobijaju ismevanje i omalovažavanje ili etiketiranje. Prema izjavama devojaka, posledice idu i do zabrane školovanja ukoliko se ne prilagode standardima sredine. Čak 76 odsto devojaka navelo je da su se našle u situaciji da im neko kaže da nisu dovoljno dobre u nečemu ili da nešto ne bi trebalo da rade samo zato što su devojke: „Govorili su mi da ne treba da se bavim fudbalom, da treniram, jer ja sam devojka a to je sport za dečake“; „Jedan od primera je upis u vojnu gimnaziju kada mi je okolina govorila da to nije za mene jer sam žensko, jer ja to ne mogu da izdržim fizički“, beleži se u istraživanju.

– Plasiranje ovakvih stavova u javnosti potkrepljuje održavanje stereotipne slike o devojkama kao o „nežnijem polu“. Obeshrabrivanje devojaka da ostvare svoja interesovanja ili da iskažu svoju različitost često se ostvaruje pod referencom dobrih namera i pružanja saveta devojkama, ali još češće direktno u vidu postavljanja zabrana ili normi – objašnjava Ćeriman. Kako dodaje, norme se uglavnom ispoljavaju preko upotrebe glagola moći, smeti, trebati, hteti… U primerima se primećuju izrazi koji sugerišu da devojka nešto „ne može“, „ne treba“ da uradi ili da nešto „nije za nju“.

Kontinuirano nametanje zahteva sredine kod mladih devojaka može dovesti do stvaranja loše slike o sebi i sopstvenim sposobnostima, te uopšteno do gubljenja samopouzdanja i odustajanja od vlastitih interesovanja. Odustajanje od određenih interesovanja potom vodi u sve veće rodne segregacije mladića i devojaka poput segregacije u određene grupe zanimanja. Dostupni podaci pokazuju da su u sistemu visokog obrazovanja devojke najbrojnije u oblasti društveno-humanističkih nauka, umetnosti i zdravlja, a na tržištu rada u polju usluga i pomažućih profesija. 

NEMOGUCE JE USKLADITI KARIJERU I ODGAJANJE DECE AKO NEMAS FINANSIJSKU POMOC I POMOC DRUGIH LICA. I DALJE SE SVESNO OPREDELJUJEMO DA BUDEMO ZRTVA SVOJE PORODICE U  IME LJUBAVI. NE, NE TRAZE NAM DIREKTNO NI MUZ NI DECA, ALI OD NAS OCEKUJU SVE. DA SMO UZ NJIH KAD SU BOLESNI, NESRECNI, DA IM PRUZAMO LJUBAV, PAZNJU ,NEGU ZASTITU 24\7, DA IM KUVAMO, PEREMO,PEGLAMO, CISTIMO ,DA SMO UVEK TU ZA SVAKOG CLANA PORODICE U SVAKOM SMISLU. NASE ZELJE, NASE POTREBE NE MOSTOJE. SAMO NJIHOVE. NE ZNAM. I JA SAM ISTO TO URADILA I NE VIDIM NEKU KORIST OD TOGA. DECA SAD ZIVE SVOJE ZIVOTE, ZA MOJ ZIVOT I DALJE NIKOG NIJE BRIGA. A SETIM SE I ONE BABINE NAJVECE ISTINE: KAD SI DEVOJCICA, CUTI, STA TI ZNAS, KAD SE UDAS ,CUTI, STA TI ZNAS, KAD SI BABA, CUTI STA TI ZNAS. E TAKO JE NAMA ZENAMA. I PORED SVEGA NAJCESCE ODABEREMO DA ODBACIMO SVE NAZE SNOVE, ZELJE ,OTREBE ZARAD PORODICE I U IME LJUBAVI PREMA PORODICI. DA LI JE TO I NAJPAMETNIJE I NAJBOLJE NE ZNAM I DALJE. ALI NEKAKO OCEKIVALA SAM LEPSU STAROST!

Wha

Messenger

⇪

TELEPATIJA

TELEPATIJA AL NE ONA KOJU ZNAMO I POZNAJEMO, OVO JE NEKA NOVA TELEPATIJA ILI BOLJE RECENO MAGIJA KOJU PROIZVODE ILON MASK (MOJ NOVI OMILJENI LIK) I NJEGOVA DOSTIGNUCA. REC JE O CIPU KOJI POVEZUJE LJUDSKI MOZAK ( U KOJI JE UGRADJEN) I KOMPJUTERE. NEVEROVATNO.

 Svedoci smo revolucionarnog otkrića! Ugrađen je prvi čip u ljudski mozak. To je objavio Ilon Mask u čijem je vlasništvu kompanija „Neuralink“ poznata po razvoju neuro-tehnoloških uređaja. Čovek koji je primio implant je dobro i oporavlja se. Ovim je zakoračeno u novo razdoblje, a osnovni cilj je da se mozak poveže sa računarima kako bi se pomoglo osobama sa složenim neurološkim stanjima. Plan je da se Neuralinkov prvi proizvod nazove Telepatija i da omogući kontrolu telefona i računara mislima!Skorašnji napredak u projektu Neuralink, osnovanog od strane Elona Muska, otvara nove mogućnosti za osobe sa cerebralnom paralizom. Musk je juče objavio da je prvi čovek uspešno primio implantat Neuralink, što predstavlja značajan korak napred u tehnologiji interfejsa mozak-kompjuter.

Ova tehnologija, koja omogućava kontrolu različitih uređaja pomoću misli, posebno bi mogla biti od koristi osobama sa cerebralnom paralizom. Cerebralna paraliza utiče na motoričke sposobnosti i može ograničiti sposobnost komunikacije i samostalnog kretanja. Neuralinkova tehnologija, koja je još uvek u razvoju, ima potencijal da prevaziđe ove izazove omogućavajući direktnu komunikaciju između mozga i elektronskih uređaja, poput računara ili mobilnih telefona.

Implantat, nazvan "Telepatija", dizajniran je da omogući korisnicima da kontrolišu tehnologiju mislima, što bi moglo značajno poboljšati kvalitet života osoba sa ograničenom mobilnošću. Iako je tehnologija još uvek u eksperimentalnoj fazi, njen potencijal za promenu načina na koji osobe sa cerebralnom paralizom interaguju sa svetom je izuzetno obećavajući.

Razumevanje rada Neuralink implantata i njegovog potencijala u pomoći osobama sa cerebralnom paralizom zahteva dublje zaranjanje u tehnologiju koja stoji iza ovog napretka.Neuralinkov implantat, poznat kao "Telepatija", sastoji se od niza tankih niti koje sadrže elektrode. Ove niti se hirurški umetaju u mozak, gde su sposobne da detektuju i snimaju električnu aktivnost neurona. Ove električne signale mozak koristi za slanje komandi različitim delovima tela. Zahvaljujući naprednoj tehnologiji, Neuralink može da "čita" ove signale i prevodi ih u komande koje se mogu koristiti za upravljanje eksternim uređajima, poput računara ili pametnih telefona.Ključna komponenta ovog sistema je interfejs mozak-kompjuter (BCI), koji omogućava direktnu komunikaciju između mozga i elektronskih uređaja. Kada osoba misli o određenoj akciji, kao što je pomeranje ruke, mozak generiše specifične električne signale. Neuralinkov BCI ove signale "čita" i pretvara ih u digitalne komande koje se mogu koristiti za upravljanje računarom ili drugim uređajem ili pomagalom koji će pomeriti ruku uz pomoć elektro motora ili poslati impuls direktno u mišić. Ovo otvara mogućnost osobi sa cerebralnom paralizom da komunicira ili upravlja uređajima bez potrebe za fizičkom pokretljivošću ili može omogućiti fizičku pokretljivost u kombinaciji sa drugim uređajima.Za osobe sa cerebralnom paralizom, koje često imaju ograničenu motoričku kontrolu, ovakav sistem može značajno poboljšati sposobnost komunikacije i interakcije sa svetom. Na primer, osoba koja ne može da koristi standardnu tastaturu ili miš, može koristiti Neuralinkov sistem da kontroliše računar mislima, omogućavajući im da pišu tekstove, surfuju internetom ili čak koriste specijalizovane softvere za komunikaciju. Takođe je moguće da se ovaj čip poveže na druge napredne uređaje iz domena nanomedicine, koji mogu predavati komande direktno mišićima. Tako se može očekivati da bi se moglo uticati na spazam ili nedostatak tonusa u mišićima, te da bi osobe sa cerebralnom paralizom koje ne hodaju mogle da prohodaju i dobiju motoričke funkcije koje nemaju.

Iako je tehnologija puna obećanja, postoje i tehnički i etički izazovi. Tehnički izazovi uključuju preciznost implantata u detektovanju i interpretaciji neuralnih signala, kao i njegovu dugoročnu stabilnost i sigurnost unutar mozga. Etički izazovi uključuju pitanja privatnosti (kako se podaci skupljaju i koriste), autonomije (u kojoj meri korisnici imaju kontrolu nad tehnologijom) i potencijalne dugoročne posledice upotrebe takvih uređaja.

Neuralinkov napredak otvara nove horizonte u tretmanu i podršci osobama sa cerebralnom paralizom, ali je važno nastaviti sa pažljivim istraživanjima i razvojem kako bi se osiguralo da tehnologija bude sigurna, efikasna i etički prihvatljiva. Dok se tehnologija razvija, ostaje da vidimo kako će se ova obećanja pretočiti u stvarne aplikacije koje mogu značajno poboljšati živote osoba sa cerebralnom paralizom.

Međutim, važno je napomenuti da su sa ovom tehnologijom povezani i određeni izazovi i rizici, uključujući potencijalne probleme sa sigurnošću uređaja i etička pitanja vezana za eksperimente na životinjama i ljudima. Neuralink je dobio odobrenje Američke uprave za hranu i lekove (FDA) za sprovođenje kliničkih ispitivanja, što ukazuje na to da se ovi rizici pažljivo razmatraju i adresiraju.

Dok čekamo dalji razvoj i rezultate kliničkih ispitivanja, možemo se nadati da će Neuralink i slične tehnologije pružiti nove mogućnosti za poboljšanje života osoba sa cerebralnom paralizom.

Skaj njuz navodi da je početni cilj kompanije “Neuralink” da omogući ljudima da kontrolišu računarski kursor ili tastaturu koristeći samo svoje misli.

Pre dobijanja dozvole, „Neuralink“ je šest godina testirao i razvijao čip.

Kompanija navodi da njen eksperimentalni implant, koji se napaja iz baterije i može da se puni bežično, snima i prenosi moždane signale bežično na aplikaciju koja dekodira gde osoba hoće da se pomeri.Telepatija“ će, kako je naveo, omogućiti kontrolu telefona ili kompjutera, a preko njih i kontrolu svakog drugog uređaja – samo mislima.

„Prvi korisnici biće oni koji su izgubili sposobnost da koriste ruke i noge“, istakao je Mask.

Mask da se nada da će čip omogućiti i korisnicima sa invaliditetom da brzo komuniciraju.

U septembru prošle gdine “Neuralink” je dobio odobrenje za ispitivanje na ljudima, a prethodno je čip bio testiran na majmunima i svinjama.

Naučnici sa prestižnog  Massachusetts Institute of Technology (MIT) kritikovali su neurološki čip koji je predstavio milijarder Ilon Mask, u članku objavljenjom u magazinu MIT Technology Review, ocenivši da čip ne može da ispuni stvari koje je Mask obećao.

Neuralink, Maskova kompanija koja je kreirala ovo rešenje, rekla je da ima za cilj da „ugradi čip koji uključuje hiljade elektroda u najsloženiji ljudski organ, kako bi pomogao u izlečenju neuroloških stanja poput Alchajmerove bolesti, demencije i povreda kičmene moždine“.

Međutim, naučnici sa MIT-a kažu da „nijedan od ovih ciljeva nije nadohvat ruke, a malo je verovatno da će ikada i biti“, nazivajući većinu medicinskih tvrdnji Neuralinka „veoma spekulativnim“.

MIT je brzo istakao da je „Mask spretno izbegavao da daje rokove ili se obavezuje na rasporede (plasiranja proizvoda)“ tokom svoje prezentacije.

Neuralink nije prva kompanija koji veruje da bi moždani implantati mogli da prošire ili vrate ljudske sposobnosti umanjene usled bolesti.

Istraživači su počeli da stavljaju sonde u mozak paralizovanih ljudi krajem 1990-ih kako bi pokazali da im signali mogu omogućiti da pomeraju robotske ruke ili računarske kursore. A miševi sa vizuelnim implantatima zaista mogu da primete infracrvene zrake.

Nadovezujući se na taj rad, Neuralink kaže da se nada da će dalje razvijati takve interfejse mozak-računar (ili BCI) do tačke kada se može instalirati u lekarskoj ordinaciji za manje od sat vremena.

„Ovo zapravo funkcioniše“, rekao je Mask o ljudima koji kontrolišu računare pomoću moždanih signala.

Međutim čak i četiri godine nakon formiranja kompanije, Neuralink nije pružio dokaze da može da leči depresiju, nesanicu ili desetak drugih bolesti koje je Mask spomenuo.

Jedna teškoća koja je pred kompanijom je usavršavanje mikrožica koje mogu „preživeti“ u ljudskom mozgu, samo taj problem mogao bi da košta kompaniju godine razvoja.

„Uprkos dugačkoj listi medicinskih aplikacija koje je Mask predstavio, Neuralink nije pokazao da je spreman da se posveti bilo kojoj od njih. Tokom događaja, kompanija nije obelodanila planove za započinjanje kliničkog ispitivanja“, zaključuje se u članku.

MENI SE OVO CINI IZUZETNO DOBRIM I KORISNIM. NARAVNO SVE IMA DVE STRANE. MIT SE PLASI ZLOUPOTREBE. ALI REALNO ZAR NE MOZE BAS SVE DA SE ZLOUPOTREBI. NAVIJAM ZA MASKA. OVO SU DOBRE STVARI. MADA SVET VISE NIKADA NECE BITI ISTI. MOZDA ON TO ZNA PA PRIPREMA LJUDE ZA TAJ SVET. NE ZOVE MU SE DZABE FABRIKA TESLA. MOZDA SU IZ ISTE DIMENZIJE TI PUTNICI KROZ VREME, MOZDA SU I ORTACI!

PAMETNJAKOVICI

 POSTOJE TAKVI LJUDI KOJI SE PRAVE DA SVE ZNAJU.  STO JE NARAVNO DALEKO OD ISTINE. ALI UCI S  NJIMA  U RASPRAVU UOPSTE NIJE PREPORUCLJIVO. NE STO VI NISTE U PRAVU NEGO STO NJIMA NE MOZES DOKAZATI DA NISU U PRAVU.I ZIVE ONI TAKO BAS IH BRIGA. TO ME JE NAVELO NA BASNU CVRCAK I MRAV. UVEK SMO MISLILI DA JE MRAV U PRAVU JER SE BRINE ZA BUDUCNOST. ALI NE. MRAV JE POD STRESOM A BUDUCNOST NE MOZE DA PROMENI. CVRCAK PEVA A KO PEVA ZLO NE MISLI. AKO SE SNADJE NA ZIMU SNADJE AKO NE. STO BI SEBI POKVARIO TOLIKO LEPIH MESECI UZIVANJA RAZMISLJANJEM STA CE BITI. I TO ME DOVODI DO ORVELA NARAVNO.

Svi smo mi bili u okruženju nekoga ko je ubeđen, ili, čak šta više, pokušava sebe da ubedi kako ima odgovor na svako pitanje. Često ove ljude nazivamo “sveznalicama”. Ljudi koji misle da sve znaju mogu da vam unište dan, ukoliko im to dozvolite. Može biti iscrpljujuće boraviti u društvu nekoga ko odbija da prihvati da su i oni obični ljudi kao i svi ostali. Oni će pokušati da vas nateraju da se osećate loše ukoliko nešto ne znate ili će čak odgovoriti na neko pitanje umesto vas iako nije njima bilo upućeno.Ovakvi ljudi često osuđuju druge, grubi su i oholi. Često dominiraju razgovorom i zadovoljni su kada misle da su mudriji nego vi. Problem je u tome što ponekad ne možete potpuno izbeći ove ljude. Ukoliko radite sa ljudima koji imaju ove osobine, verovatno ćete biti prisiljeni da imate interakciju sa njima, bez obzira na to koliko je njihovo ponašanje frustrirajuće. Dobre vesti su da postoje efikasni načini za ophođenje sa ovakvim ljudima a koji neće dovesti do toga da ugrozite sopstvene vrednosti i svoju dobrobit.

Bitno je shvatiti da ponašanje sveznalica najčešće nije lično. Oni se ponašaju na taj način kako bi savladali sopstvena osećanja ili unutrašnje probleme. Ovo je verovatno bio dugotrajan obrazac u njihovom životu, koji je prethodio vašoj interakciji sa njima. Ljudi sigurni u sebe ne osećaju potrebu da omalovažavaju druge da bi se osećali bolje ili predstavili pametnim.

Iako se može činiti kako ovakvi ljudi imaju nešto protiv vas, veća je mogućnost da su nesrećni sami sobom, i da poseduju slabe veštine suočavanja sa problemima, pa iz tog razloga žele smanjiti vašu vrednost kako bi se osećali dobro. Naravno ovo ne opravdava njihovo ponašanje, zato se nemojte plašiti da postavite granice.

Postavljanje granica može biti teško, pogotovo ukoliko niste navikli na njihovo sprovođenje, ili ako druga osoba ima jaku ličnost. Imajte na umu da postavljanje granica nije samo za drugu osobu, već i za vas. Time stavljate do znanja toj osobi kako želite i kako ne želite da se ophodi prema vama. S obzirom na to da znamo da ne možemo da kontrolišemo druge, isto tako znamo da oni možda neće promeniti svoje ponašanje kada postavimo granice, ali važno je da se vaš glas čuje.

To su vam oni koji zahtevaju da radite na način na koji oni veruju da treba, koji uvek pronađu grešku i nikada nisu zadovoljni onim što drugi urade, koje zanima samo da sve ide po planu (njihovom). Važno im je da ih slušate, ne da vas čuju. Budložeri su zato što su veoma produktivni, kompetentni, pažljivo planiraju. Neuspeh doživljavaju kao katastrofu, i pokušavaju da nađu opravdanje da je greška u nekompetentnim osobama. Oni imaju osećaj moći, samopouzdanje i drugi ljudi im malo trebaju.

Zašto su nam ovi ljudi teški? Zato što deluju frustrirajuće, hladno, „ubijaju« kreativnost, nemate šansu da kažete svoje mišljenje, ne slušaju druge, stalno prekidaju, postavljaju uvek detaljna pitanja, druge vide kao objekte,..Pored njih se ljudi osećaju obeshrabreno i nesposobno

Buldožeri govore ubedljivo, i nastupaju kao autoriteti i o stvarima o kojima malo znaju. Oni nisu klasični lažovi, veruju da znaju kada krenu da grade priču. Samouvereni su, sve dok se ne iznesu prave činjenice. Kao menadžeri su loši, stvaraju probleme i donose rizične odluke.

Zašto oni to rade? Buldožeri su, uglavnom, narcisoidne ličnosti sa kompleksom »više vrednosti«. Njihov bazični osećaj sigurnosti ugrožava svakog ko ne misli isto i zato oni ne žele da rizikuje/ne delegiraju odgovornost i kompetenciju na druge.

Kako se ponašati sa “buldožerima”? Ako zavisite od buldožera: Ne konfrontirati se, ali se hrabro postavljati tako što ćete postavljati promišljena pitanja u vezi sa temom. Nikako ne zauzimati poziciju ‘’eksperta broj 2’’. Isplati se zauzeti blago podredjenu, ali saradničku poziciju. Pažljivo predočiti alternativna rešenja, dobro se pripremiti, upoznati sa problematikom…dobro slušati, ne prekidati. Pažljivo sa neverbalnom komunikacijom. Korisno je parafraziranje na kraju ili povremeno »Ako sam vas dobro razumeo…«. koristiti pitanja i postaviti ih nepokolebljivo (korisna proširena pitanja »Kako taj plan operacionalizovati?), a ne ići u konfrontaciju. Izbeći da se bude drugi ekspert »Ja vas veoma cenim«….pauza….postaviti pitanje i tražiti mišljenje u vezi sa vašim razmišljanjima, idejama, predlozima. Pustite ga da bude ekspert, prihvatite podređenu poziciju radi budućnosti.

 

Ono čega se Orvel plašio su oni koji će zabraniti knjige. Ono čega se Haksli plašio je da neće biti razloga da se knjiga zabrani, jer neće biti nikoga ko bi želeo da je pročita.

Orvel se plašio onih koji će nam uskratiti informacije. Haksli se plašio onih koji će nam dati toliko da ćemo biti svedeni na pasivnost i egoizam.

Orvel se plašio da će istina biti sakrivena od nas. Haksli se plašio da će istina biti utopljena u moru nebitnosti.

Orvel se plašio da ćemo postati zarobljena kultura. Haksli se plašio da ćemo postati trivijalna kultura, zaokupljena nekim ekvivalentom osećanja, orgije i centrifugalnog šteneta.

Kao što je Haksli primetio u Brave Nev Vorld Revisited, građanski libertarijanci i racionalisti koji su uvek spremni da se suprotstave tiraniji „nisu uspeli da uzmu u obzir skoro beskonačan apetit čoveka za smetnjama”.

„Godine 1984.“, dodao je Haksli, „ljudi se kontrolišu nanošenjem bola. U ,,Vrlom novom svetu,, njima se upravlja nanošenjem zadovoljstva“.

Ukratko, Orvel se plašio da će nas ono što mrzimo uništiti. Haksli se plašio da će nas ono što volimo uništiti. ..Orvel nam je svojim romanom ukazao na važnu stvar, a to je potreba za problematizovanjem prirode istorijskkog znanja koje se menja u ideološke svrhe. Dokumenta koja ne služe partiji ili ne mogu pomoći u postizanju određenih efekata i danas, sve češće bivaju uništavana ili menjana u skladu sa zadatim ciljem.

Osim prekrajanja prošlosti, važan zadatak je rad na prekrajanju jezika i stvaranju Novogovora. Rečnici u kojima su reči poput sloboda i mišljenje izostavljene, pokazuju kakvu ulogu za politiku igra jezik, koji je u isti mah i instrument i posledica moći. Jezik tako nije samo sredsvo sporazumevanja, već oružje manipulacije. Orvel je ujedno pisac koji je prvi upotrebio frazu Hladan rat – borba bez upotrebe oružja, ali koja iza sebe ima mnogo jače sredstvo za uništavanje: ukidanje prava na slobodu govora, slobodu mišljenja i slobodu kretanja.

Koliko je sloboda postala otrcana i gotovo nemoguće uspostavljena Orvel nam predstavlja značajnim motivom krivice: “Krivci su svi koji ne razmišljaju partijski.“ Istražni postupak, pri čemu pojedinac biva optužen ili kriv za zločin koji nije počinio, prisutan je kako u svetskoj, tako u domaćoj književnosti. Do zločinca se dolazi špijunažom, a to je moguće, kako ističe Hana Arent u Izvori totalitarizma, samo ukoliko su veze između ljudi toliko pokidane da preovladava odanost partiji i da je heterogena uniformisanost mase glavni preduslov za nastanak totalitarnog režima. 

Za razliku od stradanja u doba inkvizicije ili u staljinističkim čistkama, koje je opisao i Danilo Kiš u svom romanu Grobnica za Borisa Davidoviča, pri čemu se saznalo za smrt nevino ubijenih, orvelovske čistke koje sprovodi partija drže se u strogoj tajnosti. O njima niko nema saznanja jer je u neznanju moć. Cilj istražnog postupka je da se pojedinac, pod prinudom odrekne sposobnosti logičkog, racionalnog rasuđivanja i da čitavim bićem prihvati izopačenu, nametnutu verziju stvarnosti. Izmena svesti iznuđena višednevnim psihofizičkim mučenjem, dovodi na kraju i konačno do prihvatanja stvarnosti koju nam neko kreira – politika i njene potrebe.

Idejni je tvorac slogana da nas neko posmatra, a niko drugi do Veliki brat, koji je u doba distopije koju živimo zauzeo mestu u sferi rijaliti programa, jasno je da uniformisanost potiče od straha da se usled konstantnog nadzora ne može živeti slobodno i da je pravo na mišljenje ugušilo postojanje kamera kojima smo okruženi. Uz frekventnost društvenih mreža danas gotovo da sami sebe stavljamo u poziciju posmatrača ili posmatranog, javno iznosimo podatke o sebi i sopstvene navike.

Postavlja se pitanje da li je i stvarnost koju živimo, a koju je Orvel oštro predstavio u svom romanu, zapravo samo uspešno stavljanje pojedinca pod kontrolu, u kojoj uhvaćen u koštac sa jednim oblikom društvenog zla i partijske moći koja sama sebe generiše i kontroliše, unapred biva osuđena na propast?

Mislite o tome, jer znanje je sve što imamo….

ZNATI ILI NE ZNATI JE JEDINO PRAVO PITANJE U OVOM XXI VEKU. ZELETI DA VIDIS STA CE BITI U BUDUCNOSTI ,A ONDA ZIVETI U STALNOM STRAHU OD TE BUDUCNOSTI  NIJE BAS MUDRO. SVE STO SE DESAVA DESICE SE I TO SE PROMENITI NE MOZE. STO PRE SHVATIMO TO BOLJE

 

INDIJA I KINA

 TAKO SAM SE 'DOCEPALA INDIJE I KINE I SAD NE MOGU DA PRESTANEM. KINA IMA SVOJIH  MILIJARDU I CETIRISTIOTINE STANOVNIKA ,A INDIJA PRVI PUT POSLE 1950TE PRELAZI U VODJSTVO SA SVOJIH VISE OD MILIJARDU I CETIRISTITINE MILIONA STANOVNIKA.

Najmnogoljudnije države svijeta Indija i Kina nalaze se na historijskoj raskrsnici na kojoj će se kretati u različitim smjerovima u pogledu rasta broja stanovništva. Prema procjenama Ujedinjenih nacija (UN), Indija je postala najmnogoljudnija zemlja na svijetu, pretekavši Kinu po broju stanovnika od aprila 2023. godine, javlja Anadolija.

Iz UN-a su saopćili da je broj stanovnika Indije premašio Kinu prvi put od 1950. godine, kada je počeo pratiti brojke stanovništva. U saopćenju je ukazano na različite trendove stanovništva dviju zemalja s populacijom većom od 1,4 milijarde i koje čine jednu trećinu globalne populacije u posljednjih 70 godina.

Dok je kinesko stanovništvo, koje je od prošle godine prvi put u silaznoj putanji čime je ušlo u proces apsolutnog pada, porast broja stanovnika Indije, koji je ove godine premašio 1,4 milijarde, nastavit će se sve do 2064. godine.Kina i Indija su najmnogoljudnije zemlje na svijetu još od raspada Rimskog carstva u Evropi u petom stoljeću. U posljednjim decenijama su uvele različite metode kontrole priraštaja i sada Kina bilježi pad, a Indija rast broja stanovnika.

Prema analizi koju je objavio Odjel za ekonomska i socijalna pitanja UN-a, populacija Indije dosegla je 1.425.775.850 ove godine, dostigavši ​​i premašivši populaciju Kine, koja je imala trend pada nakon što je dosegla vrhunac od 1.426.000.000 prošle godine.

Budući da vlada u New Delhiju planira održati popis stanovništva 2024. godine, brojke za Indiju temelje se na predviđanjima i projekcijama, a ne na službenim podacima.

Što se tiče stopa fertiliteta, Kina i Indija bile su otprilike iste početkom 1970-ih. Stopa zdravog rađanja po ženi bila je 5,8 u Kini i 5,5 u Indiji. Do kraja 1970-ih stopa je u Kini pala na 2,7, dok je u Indiji ostala visoka na 4,8.

Dok Kina ima jednu od najnižih stopa fertiliteta s 1,2 rođenja po ženi u 2022. godini, Indija još uvijek ima dva rođenja po ženi, što se smatra pragom obnavljanja stanovništva.

Populacija Kine dosegla je vrhunac 2022. godine, a predviđa se da će ga Indija dosegnuti tek 2064. godine. Dvije zemlje slijede izrazito različite puteve u pogledu demografskih promjena u modernom dobu, gdje očekivani životni vijek raste, a porodice se smanjuju.

U Kini je politika “jednog djeteta”, koja se provodi u praksi od ranih 1980-ih, bila efikasna u smanjenju stope rasta stanovništva. U tom kontekstu, dok je kineskim porodicama dopušteno imati samo jedno dijete, uz izuzetke dopuštene manjinskim etničkim grupama.

Politika, koja se provodila otprilike jednu generaciju, ažurirana je kako je stopa rasta stanovništva počela opadati. U 2016. je granica rađanja povećana na dva za parove, oboje iz porodica s jednim djetetom, a 2021. je donesen zakon kojim je svim porodicama omogućeno da imaju najviše troje djece.

Indija je prvi put uvela program planiranja porodice 1952. godine, a 1976. na snagu je stupila nacionalna populacijska politika.

Različiti putevi populacijskih politika tokom godina utjecali su na raspodjelu stanovništva po dobnim grupama.

U obje zemlje populacija mladih i djece do 25 godina bila je ‘70-ih godina “najveća” s udjelom od približno 60 posto, dok je populacija iznad 65 godina bila “najmanja” populacija s udjelom od približno četiri posto.

Nagli pad stope plodnosti u Kini od 1970-ih doveo je do nižeg udjela stanovništva ispod 25 godina danas nego u Indiji. Populacija između 25 i 64 godine u Kini gotovo je dvostruko veća od populacije ispod 25 godina, dok je to samo 20 posto više u Indiji.

Dok je brzo povećanje radno sposobnog stanovništva pokretač brzog ekonomskog rasta u Kini, očekuje se da će se ova grupa u nadolazećim godinama smanjiti.Demografski podaci iz Populacijskog fonda UN-a procjenjuju populaciju Indije na 1,4286 milijardi u odnosu na 1,4257 milijardi u Kini.

 ako njihov ekonomski značaj sve više privlači pažnju međunarodne javnosti, istaknuto strateško rivalstvo u vezi s pitanjima u rasponu od teritorije i vodenih površina do geopolitičkog uticaja u drugim regionima obično privlači manje pažnje.

Međunarodni značaj odnosa Kine i Indije odražava činjenicu da one zajedno čine 37 odsto čovečanstva. Iako predstavljaju znatno različite kulture i konkurentne modele razvoja, dele istorijsku sličnost koja pomaže oblikovanje diplomatije obe zemlje – oslobodile su se kolonijalnih vlasti otprilike u isto vreme.edeset godina kasnije tenzije između Indije i Kine ponovo jačaju usred jakog geopolitičkog rivalstva. Njihova ukupno 4.057 kilometara duga granica, jedna od najdužih na svetu, i dalje je tačka spora, bez jasno definisane linije kontrole na Himalajima. Ta situacija i dalje traje uprkos dijalozima Kine i Indije koji traju od 1981. Zapravo, ovi dijalozi čine najduži i najjaloviji proces pregovora između dve zemlje u modernoj istoriji. Tokom posete 2010. Nju Delhiju kineski premijer Ven Điabao otvoreno je rekao da će rešavanje pograničnih sporova „iziskivati prilično dug vremenski period“.

Kina i Indija imaju mnoge sličnosti, po broju stanovništva, privredi i istoriji. Trenutno se dve zemlje nalaze u ključnoj fazi razvoja. Kineski i indijski lideri smatraju da je neprekidno jačanje strateškog međusobnog poverenja veoma važno za dugoročni i stabilni razvoj bilateralnih odnosa, i da kinesko-indijska privredna i trgovinska saradnja ima veliki potencijal.

Suočavajući se sa unilateralizmom i protekcionizmom, saradnja između Kine i Indije ima veći regionalni i globalni značaj.

 Indija u usponu, Kina i Rusija uzavrele, Evopa se smanjila, Amerika posustala...

 

U poređenju sa Kinom, privreda Indije je i dalje mala jer je kineski bruto domaći proizvod više od pet puta veći, međutim Indija beleži stabilan ekonomski rast poslednjih godina, dok je ekonomski napredak Kine izgubio zamah.

U budućnosti se očekuje značajan pad ekonomskog rasta Kine na godišnjem nivou, piše "Frankfurter algemajne cajtung" (FAZ).

Istovremeno, indijska ekonomija je doživela značajnu transformaciju i pomerila se ka strategiji koja je orijentisana na izvoz.

Ove godine Indija je postala najmnogoljudnija država na svetu i, poput Kine, ima ekonomske i geopolitičke ambicije u tom delu sveta.

Mlada i rastuća populacija Indije ima potencijal da podstakne svoju ekonomiju, dok se Kina, nasuprot tome, već bori sa starenjem i padom broja stanovnika.

Međutim, glavni problem indijske ekonomije je činjenica da znatno više ljudi živi u ruralnim nego u urbanim područjima.

U Indiji oko 35 odsto stanovnika živi u urbanim područjima, dok u Kini taj procenat iznosi 62 odsto.

"Višim stepenom urbanizacije raste i stepen razvijenosti jedne zemlje. Kada gradovi postanu veći, to je prvenstveno rezultat ekonomskog uspeha. Oni su atraktivni za međunarodne investitore i imaju vecu produktivnost", piše FAZ.

Nemački list ističe da Kina i dalje ima daleko bolju infrastrukturu od Indije, kao i da se najveće kontejnerske luke na svetu gotovo isključivo nalaze u Kini.

"Aerodromi i železnička mreža su moderni. Sa 38.000 kilometara dugom mrežom za brze vozove, Kina je na prvom mestu. Gradski saobracaj je takođe značajno poboljšan. Nasuprot tome, Indija izgleda skoro siromašno", navodi se u tekstu.

Za ekonomske i geopolitičke ambicije obe zemlje ključan je Indijski okean, a Kina je Novim putem svila stvorila pojas oko Indije.

Peking gradi luke, puteve i mostove u Mjanmaru, Bangladešu, Šri Lanki, Pakistanu, pa čak i u Africi.

Ovom strategijom "biserne ogrlice", Kina želi da obezbedi svoj uticaj i da obuzda rast Indije.

Nju Delhi je, sa druge strane, odgovorio kontrastrategijom - jača odnose sa zemljama koje izlaze na Indijski okean i, istovremeno, jača strateška partnerstva sa Mongolijom, Vijetnamom, Japanom, Singapurom i Indonezijom.

Međutim, FAZ navodi da bi sukob između dve zemlje mogao da nastane na Himalajima gde ne postoji zvanična granica između Indije i Kine.

PITAM SE STA BI SE DOGODILO DA SE KINA I INDIJA SLOZE I UJEDINE PROTIV OSTATKA SVETA? PO MENI DOVOLJNA JE I KINA. JOS SE JEZIM OD OTVARANJA OLIMPIJADE GDE HILJADE LJUDI U ISTOM TRENUTKU IZVODI ISTI POKRET. OBZIROM NA KOMUNIZAM I NEVEROVATNU DISCIPLINU KINEZI MOGU SVE. INDIJA KOJA JE NA ISTOM GEOGRAFSKOM PODRUCJU SA SVOJIM MUDROSTIMA SLICNIM KINESKIM KAO I KULTUROM, SVOJOM SNAGOM PREZIVLJAVANJA  ,SVOJOM MOCI U VIDU LJUDSTVA (DODUSE  RAZLICITIH  ALI SLICNIH VERA) MOZE DA DOVEDE DOSADASNJI BALANS NAMETNUT OD STRANE AMERIKE I RUSIJE U VRLO NEIZJEDNACENI ODNOS INDOKINE I OSTATKA SVETA. KAKVE BI BILE POSLEDICE KO ZNA?