NAZOVIMO IH URBANIM LEGENDAMA ILI TEORIJAMA ZAVERE ILI PROSTO MISTERIOZNIM OTKRICIMA KOJA MOGU A I NE MORAJU BITI ISTINITA!ATLANTIDA, KIPOVI SA USKRSNJEG OSTRVA I UMANJENI SISARI SA OSTRVA FLORES!
Sve što znamo o ovom legendarnom ostrvu dolazi iz dva čuvena dijaloga koje je napisao Platon, koji piše da je Atlantida postojala 9.000 godina pre njegovog vremena. Ova velika pomorska sila u antičkom svetu, utopijsko carstvo, misteriozno je potonulo jednog dana, navodi on dalje. Ostala je samo legenda o naprednom civilizacijskom društvu, a vekovima kasnije, brojni arheolozi veruju u priču o Atlantidi i tragaju za njenim ostacima. Ideja o tome da je Atlantida zaista postojala i da se ne radi o samo legendi isplivala je na površinu u 19. veku. Pisac Ignjatijus Doneli je 1882.godine u svojoj knjizi “Atlantida, svet pre potopa” ponovo pokrenuo ovu raspravu, pišući o uspesima ovog starog sveta. On navodi da pojedini uspesi stare civilizacije kao što su jezik, metalurgija i poljoprivreda nisu mogli nastati bez oslanjanja na neku prethodnu, napredu civilizaciju jer drevni narodi nisu bili u mogućnosti da se tako brzo i uspešno razvijaju. Pod pretpostavkom da je Atlanski okean bio samo nekoliko stotina metara dubok, Doneli je opisao da je kontitent potopljen pomeranjem voda okeana i na istom mestu gde je Platon tvrdio da se nalazio. Nakon skoro dva veka, ova teorija i dalje ima svoje pristalice.Podstaknuti Donelijevom teorijom, mnogi kasniji pisci su izneli svoje pretpostavke o tome šta se moglo dogoditi s ovim mestom. Jedan od nji je i Čarls Berlic, autor brojnih dela o paranormalnim fenomenima. I on smatra da je Atlantida bila pravi kontinent, ali da se nalazio blizu Bahama, te da je postao jedna od žrtava Bermudskog trougla, regije u kojoj su kasnije misteriozno nestali mnogi brodovi. Pristalice ove teorije ukazuju na fenomen koji liči na veštačke zidove i nalazi se u blizini obale Bimini, iako su naučnici u ovoj oblasti ocenili da su ove strukture prirodne formacije nastale pod uticajem talasa. Još jedna od teorija govori da je Atlantida zapravo verzija onoga što je danas Antarktik. Ova teorija se zasniva na radu Čarlsa Hapguda, čijoj je knjizi “Pomeranje Zemljine kore” iz 1958. godine predgovor napisao Albert Ajnštajn. Prema Hapgudu pre oko 12.000 godina, Zemljina kora je izmestila kontitent koji je danas Antarktik mnogo severnije.Ova teorija pretpostavlja da je sama Atlantida bila izmišljena, ali je priča o sudbini ovog kontinenta inspirisana stvarnim istorijskim događajem – probojem Bosfora do Sredozemnog mora i naknadne poplave Crnog mora. U to vreme (oko 5.600 godina pre nove ere) Crno more je bilo slatkovodno jezero i bilo skoro upola manje nego sada. Poplava je po ovoj teoriji razrušila tu civilizaciju donevši stotine metara morske vode u kratkom vremenskom periodu (verovatno manje od godinu dana). Kada su stanovnici ove regije razbacani, širili su priče o potopu koje su hiljadama godina kasnije došle do Platona u izmenjenoj verziji.Jedna od najnovijh teorija o Atlantidi odnosi se na civilizaciju koja je napredovala na grčkim ostrvima Krit i Tira (sadašnji Santorini) i nazvana je po kralju Minosu. Veruje se da je ovo prva velika civilizacija u Evropi koju su krasile velelepne palate, prvi asfaltirani putevi i da su se ovde nalazili prvi Evropljani koji su koristili pisani jezik. Međutim, na vrhuncu svoje moći Minos je nestao iz istorije na misteriozan način koji je izazvao vrovanje da postoji veza između ove civilizaicije i Platonove Atlantide. Istoričari veruju da je oko 1600.godine pre naše ere masivni zemljotres pogodio vulkansko ostrvo Tir, što je izazvalo erupciju više miliona tona kamena, pepela i gasa. Cunamiji koji su pratili ovu erupciju bili bi dovolji da zbrišu čitave gradove širom regiona, veruju istoričari. Većina istoričara i naučnika je došla do zaključka da je ovo legendarno ostrvo samo deo Platonove fikcije. Po ovoj teoriji, Atlantida je samo vizija jednog idealnog društva, priča o hibrisu gde bogovi kažnjavaju oholost. O ovom ostrvu ne postoje drugi pisani podaci osim Platonovih dijaloga, što navodi na ovakav zaključak. Osim toga, uprkos savremenim dostignućima okeanografije i mapiranja, nikakav trag o potonuloj civilizaciji nije nikada pronađen.Teoretičari zavere su dugo tražili lokaciju mitskog grada, sa pretpostavkama da je možda reč o ostrvima Santoriniju, Siciliji, Malti, Kritu ili Kipru. Međutim, na kanalu Brajt insajt (Bright Insight) na Jutjubu pojavila se nova teorija prema kojoj jedno mesto u afričkoj pustinji Sahari ima veliku sličnost sa poznatim detaljima o Atlantidi koji su pisani hiljadama godinama unazad.
Rišat struktura, poznata kao Oko Sahare, nalazi se u gradu Ouadane u zapadnoj Mauritaniji.laton je u svojim tekstovima naveo da je Atlantida uništena 11.600 godina pre nove ere, što odgovara vremenu teorije "mlađi drijas" koja sugeriše da je udar komete izazvao ledeno doba.
Prema Brajt insajtu, struktura Rišat ima spoljni prečnik kruga od 23,5 km. U Platonovim zapisima, Atlantida je imala 127 stadijuma, što bi danas iznosilo 23,49 km.
Platon je takođe opisao Atlantidu u svojim tekstovima sledećim rečima: "Postojale su alternativne zone mora i kopna koje su se okruživale, postojale su dve zemlje i tri vode.“
Opis je veoma sličan sa izgledom Rišat strukture.
Lipovo istraživanje objavljeno u časopisu Hidrolodži otkriva da su ostrvljani preživljavali pijući slanu vodu koja se sakupljali uz obalu.
Dva područja istaživanja ukazuju na lokacije slane, ali pitke vode uz obalu.
Iako podzemni izvori vode jesu lošijeg kvaliteta, bili su dovoljni da snabdevaju populaciju. Ono što je zanimljivije je lokacija izvorišta vode i pozicija statua Uskršnjeg ostrva.
Moai glave su bile postavljene na mestima gde je pijaća voda bila dostupna.
Statue, koje dostižu i do 9 metara visine, obrađene su vulkanskim pepelom. Sveukupno, ima ih oko 900. Izgrađene su između 1200. i 1600. godine.
Nakon što su Evropljani stigli na ostrvo 1700. godine one su bile srušene used zemljotresa.
Mislilo se da su simboli religije i političke moći, predstavljajući predake Polinezije. Najveći broj statua je bio lociran na obali ostrva.
Sada kada znamo više o lokaciji vode, i lokacija monumenata daje ogroman smisao - postavljene su na mesta gde je sveža voda odmah dostupna.Što smo više tražili, to smo više videli povezanost. Mesta bez statua nisu imala svežu vodu. Povezanost je postojala i sad je dokazana. Čak i kada smo našli statue u unutrašnjosti ostrva, tu bi pronašli i izvore pijaće vode. To je bilo iznenađujuće", kazao je Lipo.
U planinskoj pećini na zapadu indonežanskog ostrva Flores, paleontolozi su otkrili minijaturne čovekolike skelete, sa malim mozgom, poput šimpanze. Nazvali su vrstu Homo floresiensis, a veličina njihovih ostataka probudila je znatiželju, naročito nakon otkrića fosila patuljastih slonova.Barem dva puta ljudi i njihovi rođaci, poznati kao hominini, došli na Flores i smanjivali se. A nisu u pitanju čak ni samo ljudi. Slonovi su stizali dvaput, i oba puta vrsta je evoluirala u patuljke.Dr Grinu doneti su ostaci homo floresiensis 2007. godine i on nije uspeo da otkrije definitivni DNK iz njih. Godinama kasnije sa kolegama došao je do dva velika otkrića: ljudi i Neandretalci su se ukrštali, oko jedan procenat DNK živih ne-Afrikanaca poreklom je od izumrlih hominina. Otkrili su i posebnu granu hominina, poznatih kao Denisovci, koji su se takođe ukrštali sa ljudima, a rezultat su današnji ljudi u istočnoj Aziji, Australiji i južnom Pacifiku, koji i dalje nose njihove gene.
Meštani Rampasase nisu niski jer potiču od homo floresiensisa. Zapravo, njihovi preci su viši ljudi, ali u jednom trenutku su se drastično smanjili, a nisu jedini sisari kojima se to dogodilo. Patuljasti slonovi na Floresu sada su izumrli, a bili su visoki do ramena ljudima, no sudeći prema njihovim precima iz jugoistočne Azije bili su pune veličine.
Ljudi su imali pigmejska tela i na drugim ostrvima, nekoliko filipinskih i u Indijskom okeanu, kišnim šumama Adrike, Južne Amerike i drugde. Psi nude zanimljive tragove rešenja misterija tela sisara koji se tako brzo menjaju - promenom samo jednog gena IGF1, od doga do čivava.
Ali, to nije slučaj sa ostrvom Flores. Rampasasani imaju varijante mnogih gena koji smanjuju visinu. Prirodna selekcija favorizovala je stare kombinacije nad novim mutacijama.
- Ovo je u saglasnosti sa našim radom o afričkim pigmejima. Kada postoji selekcija, odgovor je izazvan varijacijama u genima ne samo jednom - objasnio je Rajan Gurenkunst, biolog Univerziteta u Arizoni.
Jedna od vodećih hipoteza evolicije pigmejskog tipa tela je manjak hrane. Manjim telima trebalo je manje kalorija što je bila prednost preživljavanja.
SVE OVE PRICE DOVODE DO ISTOG ZAKLJUCKA. UVEK IMA VISE ISTINA. ILI ISTINA NIJE SAMO JEDNA A NE MORA NI DA POSTOJI. KAKO GOD. NA NAMA JE KAO I UVEK DA U NESTO VERUJEMO ILI NE!
Dva područja istaživanja ukazuju na lokacije slane, ali pitke vode uz obalu.Iako podzemni izvori vode jesu lošijeg kvaliteta, bili su dovoljni da
snabdevaju populaciju. Ono što je zanimljivije je lokacija izvorišta
vode i pozicija statua Uskršnjeg ostrva.
Sve što znamo o ovom legendarnom ostrvu dolazi iz dva čuvena dijaloga koje je napisao Platon, koji piše da je Atlantida postojala 9.000 godina pre njegovog vremena. Ova velika pomorska sila u antičkom svetu, utopijsko carstvo, misteriozno je potonulo jednog dana, navodi on dalje. Ostala je samo legenda o naprednom civilizacijskom društvu, a vekovima kasnije, brojni arheolozi veruju u priču o Atlantidi i tragaju za njenim ostacima. Ideja o tome da je Atlantida zaista postojala i da se ne radi o samo legendi isplivala je na površinu u 19. veku. Pisac Ignjatijus Doneli je 1882.godine u svojoj knjizi “Atlantida, svet pre potopa” ponovo pokrenuo ovu raspravu, pišući o uspesima ovog starog sveta. On navodi da pojedini uspesi stare civilizacije kao što su jezik, metalurgija i poljoprivreda nisu mogli nastati bez oslanjanja na neku prethodnu, napredu civilizaciju jer drevni narodi nisu bili u mogućnosti da se tako brzo i uspešno razvijaju. Pod pretpostavkom da je Atlanski okean bio samo nekoliko stotina metara dubok, Doneli je opisao da je kontitent potopljen pomeranjem voda okeana i na istom mestu gde je Platon tvrdio da se nalazio. Nakon skoro dva veka, ova teorija i dalje ima svoje pristalice.Podstaknuti Donelijevom teorijom, mnogi kasniji pisci su izneli svoje pretpostavke o tome šta se moglo dogoditi s ovim mestom. Jedan od nji je i Čarls Berlic, autor brojnih dela o paranormalnim fenomenima. I on smatra da je Atlantida bila pravi kontinent, ali da se nalazio blizu Bahama, te da je postao jedna od žrtava Bermudskog trougla, regije u kojoj su kasnije misteriozno nestali mnogi brodovi. Pristalice ove teorije ukazuju na fenomen koji liči na veštačke zidove i nalazi se u blizini obale Bimini, iako su naučnici u ovoj oblasti ocenili da su ove strukture prirodne formacije nastale pod uticajem talasa. Još jedna od teorija govori da je Atlantida zapravo verzija onoga što je danas Antarktik. Ova teorija se zasniva na radu Čarlsa Hapguda, čijoj je knjizi “Pomeranje Zemljine kore” iz 1958. godine predgovor napisao Albert Ajnštajn. Prema Hapgudu pre oko 12.000 godina, Zemljina kora je izmestila kontitent koji je danas Antarktik mnogo severnije.Ova teorija pretpostavlja da je sama Atlantida bila izmišljena, ali je priča o sudbini ovog kontinenta inspirisana stvarnim istorijskim događajem – probojem Bosfora do Sredozemnog mora i naknadne poplave Crnog mora. U to vreme (oko 5.600 godina pre nove ere) Crno more je bilo slatkovodno jezero i bilo skoro upola manje nego sada. Poplava je po ovoj teoriji razrušila tu civilizaciju donevši stotine metara morske vode u kratkom vremenskom periodu (verovatno manje od godinu dana). Kada su stanovnici ove regije razbacani, širili su priče o potopu koje su hiljadama godina kasnije došle do Platona u izmenjenoj verziji.Jedna od najnovijh teorija o Atlantidi odnosi se na civilizaciju koja je napredovala na grčkim ostrvima Krit i Tira (sadašnji Santorini) i nazvana je po kralju Minosu. Veruje se da je ovo prva velika civilizacija u Evropi koju su krasile velelepne palate, prvi asfaltirani putevi i da su se ovde nalazili prvi Evropljani koji su koristili pisani jezik. Međutim, na vrhuncu svoje moći Minos je nestao iz istorije na misteriozan način koji je izazvao vrovanje da postoji veza između ove civilizaicije i Platonove Atlantide. Istoričari veruju da je oko 1600.godine pre naše ere masivni zemljotres pogodio vulkansko ostrvo Tir, što je izazvalo erupciju više miliona tona kamena, pepela i gasa. Cunamiji koji su pratili ovu erupciju bili bi dovolji da zbrišu čitave gradove širom regiona, veruju istoričari. Većina istoričara i naučnika je došla do zaključka da je ovo legendarno ostrvo samo deo Platonove fikcije. Po ovoj teoriji, Atlantida je samo vizija jednog idealnog društva, priča o hibrisu gde bogovi kažnjavaju oholost. O ovom ostrvu ne postoje drugi pisani podaci osim Platonovih dijaloga, što navodi na ovakav zaključak. Osim toga, uprkos savremenim dostignućima okeanografije i mapiranja, nikakav trag o potonuloj civilizaciji nije nikada pronađen.Teoretičari zavere su dugo tražili lokaciju mitskog grada, sa pretpostavkama da je možda reč o ostrvima Santoriniju, Siciliji, Malti, Kritu ili Kipru. Međutim, na kanalu Brajt insajt (Bright Insight) na Jutjubu pojavila se nova teorija prema kojoj jedno mesto u afričkoj pustinji Sahari ima veliku sličnost sa poznatim detaljima o Atlantidi koji su pisani hiljadama godinama unazad.
Rišat struktura, poznata kao Oko Sahare, nalazi se u gradu Ouadane u zapadnoj Mauritaniji.laton je u svojim tekstovima naveo da je Atlantida uništena 11.600 godina pre nove ere, što odgovara vremenu teorije "mlađi drijas" koja sugeriše da je udar komete izazvao ledeno doba.
Prema Brajt insajtu, struktura Rišat ima spoljni prečnik kruga od 23,5 km. U Platonovim zapisima, Atlantida je imala 127 stadijuma, što bi danas iznosilo 23,49 km.
Platon je takođe opisao Atlantidu u svojim tekstovima sledećim rečima: "Postojale su alternativne zone mora i kopna koje su se okruživale, postojale su dve zemlje i tri vode.“
Opis je veoma sličan sa izgledom Rišat strukture.
Lipovo istraživanje objavljeno u časopisu Hidrolodži otkriva da su ostrvljani preživljavali pijući slanu vodu koja se sakupljali uz obalu.
Dva područja istaživanja ukazuju na lokacije slane, ali pitke vode uz obalu.
Iako podzemni izvori vode jesu lošijeg kvaliteta, bili su dovoljni da snabdevaju populaciju. Ono što je zanimljivije je lokacija izvorišta vode i pozicija statua Uskršnjeg ostrva.
Moai glave su bile postavljene na mestima gde je pijaća voda bila dostupna.
Statue, koje dostižu i do 9 metara visine, obrađene su vulkanskim pepelom. Sveukupno, ima ih oko 900. Izgrađene su između 1200. i 1600. godine.
Nakon što su Evropljani stigli na ostrvo 1700. godine one su bile srušene used zemljotresa.
Mislilo se da su simboli religije i političke moći, predstavljajući predake Polinezije. Najveći broj statua je bio lociran na obali ostrva.
Sada kada znamo više o lokaciji vode, i lokacija monumenata daje ogroman smisao - postavljene su na mesta gde je sveža voda odmah dostupna.Što smo više tražili, to smo više videli povezanost. Mesta bez statua nisu imala svežu vodu. Povezanost je postojala i sad je dokazana. Čak i kada smo našli statue u unutrašnjosti ostrva, tu bi pronašli i izvore pijaće vode. To je bilo iznenađujuće", kazao je Lipo.
U planinskoj pećini na zapadu indonežanskog ostrva Flores, paleontolozi su otkrili minijaturne čovekolike skelete, sa malim mozgom, poput šimpanze. Nazvali su vrstu Homo floresiensis, a veličina njihovih ostataka probudila je znatiželju, naročito nakon otkrića fosila patuljastih slonova.Barem dva puta ljudi i njihovi rođaci, poznati kao hominini, došli na Flores i smanjivali se. A nisu u pitanju čak ni samo ljudi. Slonovi su stizali dvaput, i oba puta vrsta je evoluirala u patuljke.Dr Grinu doneti su ostaci homo floresiensis 2007. godine i on nije uspeo da otkrije definitivni DNK iz njih. Godinama kasnije sa kolegama došao je do dva velika otkrića: ljudi i Neandretalci su se ukrštali, oko jedan procenat DNK živih ne-Afrikanaca poreklom je od izumrlih hominina. Otkrili su i posebnu granu hominina, poznatih kao Denisovci, koji su se takođe ukrštali sa ljudima, a rezultat su današnji ljudi u istočnoj Aziji, Australiji i južnom Pacifiku, koji i dalje nose njihove gene.
Meštani Rampasase nisu niski jer potiču od homo floresiensisa. Zapravo, njihovi preci su viši ljudi, ali u jednom trenutku su se drastično smanjili, a nisu jedini sisari kojima se to dogodilo. Patuljasti slonovi na Floresu sada su izumrli, a bili su visoki do ramena ljudima, no sudeći prema njihovim precima iz jugoistočne Azije bili su pune veličine.
Ljudi su imali pigmejska tela i na drugim ostrvima, nekoliko filipinskih i u Indijskom okeanu, kišnim šumama Adrike, Južne Amerike i drugde. Psi nude zanimljive tragove rešenja misterija tela sisara koji se tako brzo menjaju - promenom samo jednog gena IGF1, od doga do čivava.
Ali, to nije slučaj sa ostrvom Flores. Rampasasani imaju varijante mnogih gena koji smanjuju visinu. Prirodna selekcija favorizovala je stare kombinacije nad novim mutacijama.
- Ovo je u saglasnosti sa našim radom o afričkim pigmejima. Kada postoji selekcija, odgovor je izazvan varijacijama u genima ne samo jednom - objasnio je Rajan Gurenkunst, biolog Univerziteta u Arizoni.
Jedna od vodećih hipoteza evolicije pigmejskog tipa tela je manjak hrane. Manjim telima trebalo je manje kalorija što je bila prednost preživljavanja.
SVE OVE PRICE DOVODE DO ISTOG ZAKLJUCKA. UVEK IMA VISE ISTINA. ILI ISTINA NIJE SAMO JEDNA A NE MORA NI DA POSTOJI. KAKO GOD. NA NAMA JE KAO I UVEK DA U NESTO VERUJEMO ILI NE!
Нема коментара :
Постави коментар