STA SE FEMKAS?

 TAKO SE NEKAD GOVORILO ZA DEVOJKE KOJE KAO NECE A OCE! UVEK JE BILO TU PROBLEMA U KOMUNIKACIJI MUSKARAC-ZENA, A SADASNJI DOGADJAJI POKRENULI SU CITAVU LAVINU PRICA O TOME GDE JE KRAJ UDVARANJA ,A GDE POCINJE SILOVANJE. OVAJ PUT NE BIH O PSIHOLOSKOM SILOVANJU KOJE PODJEDNAKO UPOTREBLJAVAJU I MUSKARAC  I ZENA.OVDE JE REC O SILOVANJU KOJE VRSI MUSKARAC NAD ZENOM JER JE JACI FIZICKI. I CITAVA TA PRICA SA GLUMICAMA, GLUMCIMA, PROFESORIMA GLUME PRERASLA JE U KOMAD SA VRLO BIZARNIM KRAJEM . KAO ZENA VERUJEM I MILENI I DANIJELI KOJE SU PRIJAVILE MIKU ALEKSICA I BRANISLAVA LECICA ZA SILOVANJE. ALI POSTAVLJA SE PITANJE ZASTO JE TO BILO POTREBNO? I DA OVDE NECU PRICATI O TRAGEDIJI MLADIH DEVOJAKA I DEVOJCICA NA ZALOST, ZA SILOVANJA U SVIM PERIODIMA ZENINOG ZIVOTA. OVO JE PRICA O GLUMCIMA.

Prvi je u medije dospeo Mika koji je profesor glume u prestiznoj privatnoj skoli (svojoj naravno). Ako je zloupotrebio polozaj kao sto to cine direktori i vlasnici preduzeca  nije niposto olaksavajuca okolnost zato sto je u ovoj situaciji zloupotreba od strane profesora (pedagoga), sto u mnogome menja celu pricu. Znate profesori se danas mnogo vade na te Lolite koje su rodjene zavodnice, a oni eto od "krvi i mesa" pa ne mogu da odole. Te oni jadni "padnu" na deciju nevinost koja im se prikazala kao Saloma. Da, devojcice jesu danas mnogo drugacije nego nekada ,manje stida i srama, vise bahatosti u ponasanje i kupljena prica od starleta i poznatih faca o zavodjenju matoraca.Pa ipak, profesor  u njiuma MORA da vidi devojcice ili mlade devojke ,a ne seksualne objekte jer on je tu odrasla i odgovorna osoba. A devojcice  i devojke koje su zacrtale da zele biti glumice mozda i jesu probale igru zavodjenja ne bi li dobile neku ulogu koja ce im pomoci u kasnijoj uspesnoj karijera, ali ponavljam na profesoru je ako je to bilo u pitanju da kaze STOP! S druge strane ako je on stvarno predator i morao je svaku nevinost da pokvari onda nema dovoljne kazne za njega. Znaci sta god da je u pitanju nema opravdanja.

Sto se tice Lekinog slucaja koji je taziji ovih dana vec su poceli Danijelu da provlace kroz medije u fazonu - nimalo naivna mala, cak naprotiv vrlo provokativna. Sad kod Leke ako je optuzba istinita moze takodje da se kaze da je u pitanju  zloupotreba polozaja - ovde kao starijeg poznatog i priznatog glumca, mladjoj koleginici na pocetku karijere. Ona zeli ulogu, on mladu devojku. Silovanje verovatno  nikada Leki nije bilo potrebno jer svi znamo kakv je smeker, ali opet kad se ostarilo - ko zna? Vrlo je velika mogucnost da sem sile nije imao vise drugih argumenata. Opet ponavljam ako se dogodilo. Jer kod silovanja svedoka nema. Sve je izmedju muskarca  i zene i seksa sa odobrenjem ili bez. Femkanje ( uzasan izraz) ili dvoumljenje hocu ili necu vrlo cesto se lose protumaci. Ali dovoljno je zaista reci samo NE  da bi seks bio na silu.

Malo zbunjuju price tih glumica koje kazu da su bile vise puta silovane tokom vremena. Meni nepojmljivo. Zar posle prvog ima i dalje? Zar to prvo nije i jedino? Ne razumem. Ali glumci su to.

Igra koju svaka žena igra i u kojoj muškarac uglavnom bude nadigran. Zove se femkanje.
Početni nivo: riba vam diskretno da znak da joj pridjete i kad to i uradite ona vas iskulira (kao, u pitanju je nesporazum);
napredni nivo: riba vam dozvoli da je startujete, prihvata priču i taman kad ste pomislili da je vreme da krenete u akciju, ona vas ohladi(ohoho, ko se to nama primio!)
profesinal: Pusti vas da je muvate i smuvate i mazite i odvedete u krevet, a onda...
a) u pola posla histerično zapomaganje (silovanje!!!)
b) dozvoli vam da završite posao, uživa maksimalno sa vama, popijete pićence, i onda zove policiju da prijavi SILOVANJE!!! 

Dame koje glume da su teško osvojive ili su zaista takve zapravo imaju dobru strategiju.
Naučnici su analizirali odgovore ljudi iz četiri različite studije, a sve su one bile u vezi sa partnerskim odnosima. Uočili su da su i muškarci, ali posebno žene koje su glumile da su teško osvojive, završili s kvalitetnijim partnerima, odnosno partnerkama.Teska osvojivost najcesce se GLUMI! Zapravo kod oba pola je utvrdjeno " femkanje". S tom razlikom sto se zene prave nedostupne, a muskarci nezainteresovani. Pa u vecini slcajeva to je ipak samo maska (citaj gluma).

I sta je femkanje?
Da li je to loša osobina ili vrlina onih koji nastupaju "s merom"?
Mislim da se vreme, koje je nekoj osobi potrebno da donese neku odluku, ne mora obavezno nazvati prenemaganjem (iako nestrpljivost druge strane može izazvati baš taj osećaj). Veliko je pitanje ŠTA je "prava mera" ... i gde je tačno ta granica gde neko simp(tom)atično i dražesno femkanje počinje da poprima sve bljutaviji ukus.

Može se igrati na raznim stupnjevima intenzivnosti.

1.    „Femkanje" prvog stepena, ili „Šta Vam pada na pamet", vrlo je omiljeno na društvenim skupovima,  a  sastoji se u osnovi od blagog flerta.  Bela daje znak da je dostupna i uživa u udvaranju koje joj priušti muškarac. Ali čim on otvori karte, igra je gotova. Ako je pristojna, ona mu može prilično otvoreno reći: „Hvala Vam na komplimentima, bilo mi je veoma prijatno." A zatim krenuti u nova osvajanja. Ako je manje darežljiva, prosto će otići.

Vešta igračica može da rastegne ovu igru u nedodogled, ako je skup dovoljno velik, tako da ona može da se prebacuje s mesta na mesto, a muškarac mora da preduzima složene manevre da bi je sustigao, a da to ipak ne bude suviše upadljivo. 

 2.   U „Femkanju" drugog stepena, ili „Indignaciji", Bela nalazi samo sporedno zadovoljstvo u udvaranju Crnog. Njeno glavno zadovoljstvo dolazi od odbijanja tog udvaranja, pa je ova igra u svakodnevnom govoru poznata i kao „Sjaši, volino".  Zna te kako se zvao Leka u "Sivom domu" - Crni!Ona daje Crnome mnogo veće nade, tako da se on mnogo ozbiljnije uključuje u igru nego kod „Femkanja" prvog stepena, ali je i njeno uživanje veće dok posmatra u kakvom je čudu on kad doživljava odbijanje. Crni, naravno, ni sam nije tako naivan kao što izgleda, te dosta doprinosi i sam tome da se uvali do guše. Obično je to sa njegove strane neka vrsta igre „Šutni me".

 3. „Femkanje" trećeg stepena je mračna igra koja se završava ubistvom, samoubistvom ili bar sudjenjem. Ovde Bela navlači Crnog na kompromitujući fizički kontakt, a potom tvrdi da ju je zlikovački napastvovao ili da joj je naneo nepopravljivu štetu. U najciničnijoj varijanti Bela može da mu dozvoli čak i da dotera polni čin do kraja, kako bi izvukla i to uživanje od njega pre nego što se uskopisti. Ona može to da pokaže odmah, vičući na sav glas da je silovana, ali i mnogo kasnije, kao u slučajevima samoubistava ili ubistava kojima okončavaju dugotrajne ljubavne avanture. Ako odluči da igra na silovanje, neće joj biti teško da potkupi lažne svedoke ili da dobije podršku od bolesnih i radoznalih predstavnika štampe, policije, savetodavaca ili rodbine. Medjutim, ponekad se ovi „saveznici" mogu cinično okrenuti protiv nje, pa ona gubi inicijativu i postaje oruñe njihovih igara.U nekim slučajevima treća lica obavljaju drukčiju funkciju. Ona nameću igru Beloj protiv njene volje, jer hoće da igraju „Hajde, pobite se vas dvoje". Oni je stavljaju u takav položaj da ne može da sačuva svoj obraz ako ne optuži partnera za silovanje. Ovo se naročito dogadja devojkama pre punoletstva. One bi često volele da nastave započetu vezu, ali zato što je pukla bruka ne ostaje im ništa drugo nego da romantičnu ljubav pretvore u „Femkanje" trećeg stepena.Covekova sposobnost da izbegne uvlačenje u ovu igru ili da drži kontrolu u svojim rukama zavisi od njegove sposobnosti da razlikuje prave izraze osećanja od poteza u igri. Ako poseduje takvu sposobnost, onda može lepo da se zabavlja u lakom flertu „Sta Vam pada na pamet". 

SHVATILI STE NADAM SE KAKO TREBA OVU PRICU. BEZ DA IKOGA NAPADAM ILI OSUDJUJEM, NITI DA BRANIM I NE VERUJEM .SVE OPCIJE SU MOGUCI JER FEMKANJE JE CUDO, A IZ FLERA SE LAKO DODJE DO SILOVANJA! MISLIM, NEKIMA JE TO LAKO I NORMALNO!

VRATITE SRAMOTU I OSECAJ STIDA

 IZGUBILI SMO TAJ OSCAJ ZA STID ISRAM ZATO NAM I DRUSTVO PROPADA MORALNO, TE SAM OSETILA POTREBU DA NAS SVE PODSETIM STA TO BEHU STID I SRAM .

Stid je jedna od najvažnijih ljudskih emocija. To je moralna maksima, koja po mnogo čemu određuje čovjekovo ponašanje. To je je univerzalno ljudsko osjećanje, koje pošteni osjeća i ispoljava, a manje pošten i nepošten ne osjeća ili ne ispoljava javno. Stid je izuzetno vrijedna čovjekova emocija, koju čovjek u trci za materijalnim dobrima sve više gubi, jer postaje pohlepan i beskrupulozan, pa zaboravlja da se stidi. A šta je čovjek bez stida? Lično mislim da bez stida nema ni poštenja ni čista obraza.
Kao duboko moralno osjećanje stid se ispoljava se kao sramota, osjećaj krivice, grijeh, kajanje, ljutnja na samog sebe, iz koje proizilazi i griža savjesti…I danas se stidim kad uradim neko loše djelo, kad mi otkriju neku svjesno ili nesvjesno načinjenu grešku, kada me uhvate da ne znam neku većini znanu stvar. Svi se mi manje ili više krijemo ili se pokrivamo osobinom stida.

Ranije smo često mogli susresti dijete, ali i odraslu osobu, koja se znala postidjeti ako je u nečijem prisustvu načinila neku grešku ili je zatečena u nekoj nedozvoljenoj radnji. Rumenilo obraza, greške znoja na čelu ili neki drugi tjelesni simptomi bili su izraz postiđenosti, nelagode, kajanja, izvinjenja…Nekad se i u nasilniku pojavi stid kad vidi šta je svojim nasilnim postupkom uradio. Nema stida samo onaj koji se i ne trudi da prikrije svoje loše ponašanje.

Sram je jedan od skrivenih ljudskih osjećaja. Osjećaj srama je drugačiji od osjećaja krivnje. Osjećaj srama je fokusiran na karakter osobe, na to kakva je osoba, a osjećaj krivnje je fokusiran na ono što je osoba uradila.

Stid a iz njega sram je subjektivni doživljaj zbog nesmotrenog ponašanja u nekoj situaciji. Obično nastaje u porodici u kojoj su roditelji skloni prepirkama i svađi. To je osjećaj sramote u čovjeku kad čini nešto nemoralno i bude otkriven, pa počinje da se kaje zbog učinjenog. U tom slučaju se osjećaj stida transformiše u kajanje.eko se stidi što je siromašan, neko se stidi svog porijekla, stidi se svojih roditelja, vlastitog izgleda, boje kože…Žene se stide velikog stomaka, prekomjerne debljine tijela…Takav stid je štetan i pretjeran i kao takav može dovesti do poremećaja ličnosti i depresije. Može izazvati i duševni poremećaj.tid je izvorno osjećanje veoma prisutno kod djece dok su mala, u dobi dječačkog i mladelačkog uzrasta, a kod nekih dok su živi. Osjećanje stida postoji u većoj ili manjoj mjeri kod svakog djeteta, a uslovljen je njegovom psihofizičkom prirodom. 

Stanje stida izvorno nastalo po rođenju dalje razvijaju roditelji, a nerijetko je i potstiču nesmotrenim primjedbama  – “Sram te bilo, šta si to uradio!” Da se oslobodi pretjeranog osjećaja stida djetetu treba pružiti mogućnost da izrazi svoje mišljenje u svim okolnostima i ne omalovažavati ga ako pri tome nešto pogriješi. Kada dijete odraste dječje osjećanje stida zamjenjuje osjećanje krivice…

U mojoj generaciji i nekoliko generacija prije ali i u kasnijim, rijetko je bilo sresti dijete koje se nije postidjelo kada je zatečeno u nekoj nedozvoljenoj radnji. Učenik se stidio kad učitelj pred njegovim roditeljima govori o njegovom lošem ponašanju, sklonosti tuči i pušenju ili iznosi njegove loše ocjene, a sve u težnji da izazove pozitivne promjene…

Stid tokom vremena prelazi u stidljivost. Crvelio lica, znojenje dlanova, knedla u grlu, zamuckivanje, snažno lupanje srca i drhtanje su često vidljivi tjelesni simptomi stidljivosti. Neki dobri đaci zastide se kad ih zovu štreberima…Stidljivost djeteta povezana je sa plašljivošću, nesigurnošću, osjećajem manje vrijednosti, zbog kojih dijete bježi u izolaciju i gubi vjeru u svoje sposobnosti. 

Dječji stid je često pretjeran. Pretjerano osjećanje stida je izraženo naročito kod djece sa govornim i tjelesnim manama. Ovaj osjećaj se često javlja kod djeteta previše zahtjevnih roditelja, koji od svog djeteta traže stvari koje su iznad njegovih stvarnih mogućnosti i kod roditelja koji su previše zaštitnički postavljeni prema svom djetetu. Da li će taj osjećaj nestati, razviti  se samo do potrebnih korisnih granica, ili prerasti u pretjeranu mjeru i postati štetan za moralni i intelektualni razvoj djeteta najviše ovisi od porodičnog odgoja.

.e dvije različite ljudske emocije obično se trpaju u isti koš, iako su različite. Stid je odnos prema budućnosti, a sram odnos prema prošlosti. Sramota govori o stanju bića. Sramotno je ne imati stida. Kad imamo osjećaj da smo nedostojni nekog djela, osjećamo se posramljeni.
Stid bi trebao spriječiti da se sutra zbog nečeg ne sramiš. Umjerena razina srama je znak vrline. Ako čin nije učinjen, ne možeš se ni sramiti, jer nemaš zašto.  Oni koji nemaju stida, ne mogu ga ni razumjeti.

U našem vremenu sistem vrijednosti je totalno poremećen. Od kad je društveni moral pao, stid je u mnogima nestao. Sve je više ljudi bez skrupula…Stid je ubijen vulgarnošću i beskrupuložnošću.. Ubijen je pomamom i pohlepom. Nedostatak srama je naročito vidljiv kod onih koji bi nam trebali biti uzor.

A nekad je čist obraz bio čovjekova neprocjenjivo vrijedna imovina, kojom je branio svoju čast i dostojanstvo, a koju su danas mnogi zauvijek izgubili. Ranije se događalo da čovjeka optuže za nešto zbog čega se postidi i zatvori u kuću, pa iz nje  ne izlazi, jer mu je ugled je u pitanju. Srami se susreta i izbjegava ih sa onima kojima je razlog njegova stida poznat. I ne samo da se on zastidi, već  je sva njegova familija nosila tu ljagu i pokušavala da se opravda i skine je sa sebe. U to vrijeme često se mogla čuti ona narodna “Čega se pametan stidi, time se budala ponosi”. Lično mislim da ova poslovica daleko više pristaje ovom vremenu, nego onom u kom je nastala. kstrenma bestidnost je sve prepoznatljivija osobina psihopatoloških osoba. Danas se ubice ponose što su ubijali, kradljivci što su pokrali, nevjerni supružnici što su varali, podmićeni čista obraza i dalje primaju mito…Sve je postalo dozvoljeno. Srama i stida ni za lijeka. Nema kajanja ni stida, ni za osvjedočene ubice i počinioce genocida. Kad nekom kažeš –  sram te bilo, on ti se u oči smije.

Stid muči posebno one koji se pretjerano stide. A društvenu zajednicu muče oni koji se ne znaju postidjeti. Uzroci  stida i sramote dobrim dijelom su rezultat društvenih prilika i moralnih normi koje vladaju u društvu. Dok stid kod mlađih ima pozitivan efekat, stid starijim umanjuje kvalitet  njihova života.

Stid je u nama povezan s težnjom da mi i naše djelo budemo prihvaćeni od drugih, i kad sumnjamo u sebe i kad smo skeptični zbog nečeg u nama za što bi mogli očekivati kritičan stav drugih, koji se manifestuje u vidu izrugivanja, podsmjeha, kritike… 

Pojedinac misli da je u nečem loš ili da nešto pogrešno radi, pa se stidi…

Neki se stide jer misle da nisu dovoljno lijepi, da imaju neku manu koja ih obilježava. Da ne bi drugi u nama prepoznali stid, izbjegavamo čak i razgovarati o razlozima zbog kojih se stidimo.. U nastojanju da pobjede stid ljudi se služe poricanjem, povlače se u sebe, idaljuju se od ljudi… 
Stid je posljednja brana; kada stid pukne, u čovjeku nije ostalo previše od čojstva. Gubi se i osjećaj krivnje, koji je važno imati ako smo učinili nešto pogrešno. Osjećamo se krivim jer znamo da smo se trebali ponašati  drugačije. Krivnja je koristan signal savjesti, jer nas upozorava da smo prešli granicu i ona nas može navesti da se popravimo. Pretvaranje krivnje u sram rijetko je korisno. Jedno je reći – lagao sam, a drugo vjerovati da sam lažov.udeći po stranoj štampi, u Americi se sredstvo kažnjavanja javnim ponižavanjem i izlaganjem na „stubu srama“, uveliko vraća u modu.  Ovo je naravno samo varijacija na temu „stuba srama“ koji se koristio još od pamtiveka kao način javnog ponižavanja prestupnika. Žrtva bi bila vezana za stub satima a posmatrači bi je gađali i povređivali različitim predmetima. Cilj je bio da se osoba stigmatizuje i na kraju postidi pred svojim (ne)delom. Fizički bol je bio neuporediv sa bolom koji je je proisticao iz osuđujućih pogleda gomile. Izazvati u nekome emociju stida, kazna je sama po sebi.

Stid je, prema opštem viđenju, štetna i loša emocija. Nije poželjno da se stidimo, a preteran stid utiče i na naše mentalno zdravlje. Sklonost ka stidu povezuje se sa besom, iritabilnošću, socijalnom fobijom, anksioznim poremećajem, depresijom, poremećajima ishrane, post-traumatskim stresnim poremećajem. Ispada da je stid definisan isključivo kao problematičan. Da li je onda moguće da postoji uopšte i pozitivna strana stida?

Evoluciono gledano, stid se razvio putem prirodne selekcije kao vid prilagođavanja – on pomaže da individua održi svoj status u grupi kao i odnose sa drugima. Stid se javlja onda kada je naš društveni self pod pretnjom a osećaj pripadanja ugrožen, tj onda kada nismo odgovorili društvenim standardima.  Samim tim, određena grupa autora smatra da ova emocija, kao i sve druge, može biti funkcionalna koliko i problematična. Stid je funkcionalan ukoliko nas motiviše da ispravimo svoje ponašanje, a postaje problematičan ukoliko nas motiviše na izbegavanje odgovora (izolujemo se ili napadamo i krivimo druge jer eksternalizujemo krivicu).  U racionalno-emotivno bihejvioralnoj terapiji, to bi se zvalo „zdravim“ i „nezdravim“ vrstama osećanja – doduše, prema ovoj teoriji, stid ostaje isključivo u kategoriji „nezdravih“, dok bi „zdrava“ verzija stida bilo osećanje razočaranosti.

Istraživanja na ispitanicima osetljivim na iskustvo stida, pokazuju da do izbegavanja kao reakcije dolazi onda kada uzrok stida vidimo kao nešto što se teško prevazilazi ili kao grešku koja se ne može ispraviti (na primer, ukoliko ispitanik nije imao priliku da se izvini onome koga je povredio). U suprotnom, sramota ih je motivisala da preduzmu neku akciju kako bi popravili sliku o sebi, odnos sa drugima ili status u društvu. Psihološko izbegavanje stida poricanjem, ignorisanjem ili potiskivanjem, ostavlja posledice na psihološko zdravlje.

Društveni značaj emocije stida evidentan je i po tome što se osoba koja izražava stid i sramotu, od strane drugih ocenjuje pozitivnije u odnosu na one koji takve emocije ne pokazuju. Ako jasno drugima damo do znanja da se osećamo postiđeno, bezvredno, i da imamo potrebu da se izvinimo, to nešto govori i o našem moralu i razumevanju situacije, zbog čega nas ljudi posledično prihvataju.

Koliko korisno može biti osećanje stida, najjasnije pokazuje istraživanje psihološkinje Džun Tengni sa Džordž Mejson Univerziteta, koja je poredila efekte osećanja stida i krivice na populaciji zatvorenika. Džun je zapravo htela da dobije odgovor na pitanje da li će kriminalci koji osećaju stid ponoviti zločin?

Prethodno je potrebno napraviti razliku osećanja stida i krivice. Krivica se naime povezuje sa određenom situacijom i činom koji smo napravili („Uradio sam nešto loše time što sam ukrao“), dok se stid povezuje sa procenom selfa, onim što mislimo sami o sebi („Ja sam loša osoba jer sam ukrao“). Džun je očekivala da će krivica biti efikasnija od stida u sprečavanju budućih kriminalnih dela.

Stid dakle može biti i funkcionalan i problematičan, u zavisnosti od toga na šta nas motiviše i koja uverenja stoje u njegovoj osnovi. Glavna funkcija stida je da nas spreči da ugrozimo društvene odnose, da vodimo računa o tome šta drugi misle, procenimo svoje ponašanje i budemo motivisani da ga ispravimo.

Uprkos lošoj reputaciji, stid je emocija kao i svaka druga, što znači da sam po sebi ne može biti negativna.  Pod određenim okolnostima, može biti od koristi.  Ne ustručavajte se, da se ponekad, bar malo, zacrvenite i postidite.edna od najčešćih situacija u kojoj će netko osjetiti sram je kad ga uhvate laganje. Stoga je ova riječ pomalo slična sramoti, iako je općenito bolniji osjećaj od ove posljednje. Sramota se također smatra socijalnim aspektom. To je vrlo širok pojam koji može imati mnoge podvrste poput istinske, lažne, toksične i opake sramote.

Suprotno tome, sramota se općenito koristi kao pridjev. To je kada neko osjeća krivnju ili stid. Kad se osobi to dogodi, sigurno je opisati da ju je sram. Dobar primjer upotrebe riječi sram vidi se u ovoj rečenici. "" Zar se ona uopće ne stidi što je u školi ukrala stvari iz razreda? "

Ukratko, sram i stid su dvije vrlo različite riječi zbog sljedećih razloga:

1. Sramota se općenito koristi kao imenica, a stid se obično koristi kao pridjev.

2. Sramota je stvarni osjećaj (afekt ili emocija) koji se smatra bolnim dok sramota osjeća sam sram.

PRVDA ZA STID I SRAM. VRATITE NAM  STID I SRAM U DRUSTVO. BEZ NJIH SMO TOTALNO MORALNO RASPALA MASA.

 

STA JA TU MOGU? II DEO

I TAKO SMO PRICALI O TOME DA SVAKI POJEDINAC MORA DA CUVA NASE MESTO ZA OPSTANAK, NASU PLANETU. A DANAS BIH PROBALA DA KAZEM NESTO O TOME KAKO SVAKI POJEDINAC MOZE DA UTICE NA DRUSTVO U KOME ZIVIMO I KOJE JE NA ZALOST VRLO BOLESNO! UBEDILI SU NAS DA NAM NE TREBAJU NI VASPITANJE NI OBRAZOVANJE,NI KULTURA. UBEDILI SU NAS DA NAM NE TREBA NI ISTINA NI PRAVDA NI POSTENJE!

 Svako progresivno društvo trebalo bi da teži ka tome da svoje pripadnike obrazuje u duhu moralne autonomije, kao slobodne i moralno odgovorne ličnosti. Samo su totalitarni režimi opsednuti održavanjem podaničkog mentaliteta i autoritarne svesti. Takvim režimima je neophodna dominacija moralne heteronomije i pojedinaca bez sopstvenog moralnog stava i bez mogućnosti samoodređenja. Dugotrajna moralna kriza može dovesti do potpunog moralnog raspada jednog društva.

Treba istaći da da istorija ne poznaje nijedan primer opstanka neke ljudske zajednice u kojoj je došlo do moralnog raspada.

Pravi problem ipak vidim u jednoj drugoj krizi – krizi morala slušajući dnevno zbrku: danas više nikome nije stalo do nikoga; nema više morala; svi su nepošteni i korumpirani. To čujem ne samo kao nezadovoljstvo i ogorčenosti nego što je još teže kao pokušaj prihvaćanja nemoralnog postupanja kao uobičajenog široko rasprostranjenog i normalnoga. Kriza morala nije kad mali broj pojedinaca postupaju kriminalno i krše zakone nego kad pošteni ljudi nezadovoljni sa stanjem počinju prihvaćati nemoralno ponašanje kao normalno te postaju zapravo pritajeni kriminalci: prepisuju u školi varaju na porezima gomilaju dugove ne misleći ih vraćati….

A opravdavaju se time što tvrde da je moral nestao. Kao što ni sunce na nebu nije nestalo kad ga zakriju oblaci tako ni moral ne može nestati. Kriza morala je kad pojedinci traže opravdanje za svoje nemoralno postupanje a većina šutljivo promatra ili tek licemjerno uzdahne zbog teških vremena i traži priliku da se i sama okoristi krizom morala. Tako gubimo glavni motiv našeg ljudskog nastojanja – smisleni moralni cilj.

Znamo mi i u krizi da je moralno ne činiti drugome što ne želiš da se tebi čini. I da se to pravilo ne može promijeniti pa ma koliko god mi lagali o tome.

Više se ne zna što je zdrav razum. Kako se ne bi znalo? Zdrav razum nije ni pjesnička figura ni komplicirana matematička formula. Zdrav razum nije podložan našim interesima kao ni moral.

Moralno postupanje nije borba za vlastite ciljeve nego za uspostavljanje pravila koja će omogućiti opstanak zajednice. Ako pobrkamo moralno i nemoralno dogodit će nam se da ćemo gubiti volju za život zajednice i za život sebe u toj zajednice jer će zajednica biti trula jabuka ili kako se to može reći – loš okvir orijentacije.

Samo smisleno moralno postupanje tjera apatiju i beznađe – to je meni psihologično, a vama?pornim ponavljanjem rečenica u kojima se spominje zastrašujuća riječ – kriza – punimo novine one malo žute i one koje su puno žute. Kriza nam je česta tema u emisijama na televiziji, tv-razgovorima i dnevnicima. O krizi pričamo s prijateljima izvan kuće. Krizu imamo za obiteljskim stolom za doručak, ručak i večeru. Neki krizu nose sa sobom i u postelju pa je žvaču prije nego što zaspu i nastave čim se probude. Kriza je postala popularna tema. Govorimo o njoj ozbiljno, zabrinuto, iskreno i zainteresirano. Ili nam ta riječ kriza služi za neke druge svrhe. Koristimo je da bi se opravdali:ne javljamo se prijateljima ni rodbini – kriza je; ne posjećujemo i ne pozivamo ni prijatelje ni rodbinu – kriza je. Zatvaramo se u svoj dnevni boravak ili još gore gotovo da ne izlazimo iz svoje spavaće sobe. Odlazak u kuhinju nam je – izlet. Šetnja do dućana – ekskurzija.

Što mi to svi skupa radimo? U prvom redu sebi a onda i drugima oko sebe, šaljemo tu poruku uporno i nezaustavljivo je ponavljajući. Ono što drugima govorimo – vraća nam se kao bumerang jer onda ti drugi to ponavljaju i govore nama. Ne komuniciramo uopće ili jedni drugima kukamo, žalimo se. Ako se neki naš poznanik ili kolega nasmije, dočekamo ga s čuđenjem: Na čemu si ti? Kome je još do smijeha?

Na nagovor nekih koji su sačuvali dio svojeg elana i koji su svjesni da nam kretanje u fizičkom i psihičkom smislu može učiniti dobro, odgovaramo negativno. Odbijamo pozive na druženje kad stignu do nas. Ne slušamo savjete da ima smisla tražiti posao iako je veliki broj osoba tvoje struke također nezaposleno.

Kriza nije – nemati. Kriza je odustati od želje da se pokuša naći i imati. Kriza je prestati željeti jer mislimo da se želje ne mogu ostvariti. Tako je u sferi materijalnoga.

Krizu iz sfere materijalnoga ne smijemo seliti u sferu emocionalnih odnosa. Nitko ne bi smio zaboraviti da se i u krizi može komunicirati na pozitivan i duhovit način. Nismo u emocionalnoj krizi ako to ne želimo biti. Ako imamo nekoga kome je stalo do našeg osmjeha – nasmiješimo se. Uvijek se možemo dragim ljudima nasmiješiti i zagrliti ih. Uvijek možemo jedni druge potapšati i ohrabriti. Ulijemo li dozu optimizma kod nekog tko nam je blizu time ćemo i za sebe napraviti nešto dobro. Emocionalno investirati se ne samo može i u krizi nego se, meni se tako čini, baš posebno mora ulagati pozitivne emocije.

Ako pokleknemo i odustanemo od želja, od smijeha, ako zaboravimo da su zagrljaji besplatni, ako pristanemo na opći trend kukanja i zapažanja beznađa i što je još gore – naglašavanja beznađa –bit će nam svima skupa još teže.

Uvjerit ćemo sebe i sve oko nas da smo u krizi i da za to ništa ne možemo.

A kriza je zapravo ona najniža točka iza koje se ne može dublje a to znači da možemo samo gore naprijed. I to uzdignuta čela! Kako ćemo dignuti glavu pitate me? Pa tako da se podsjetimo da je svima onima koji nisu osobno dio moralne krize obraz čist i da ga mogu s ponosom pokazati.

Strašnije od bilo kakve materijalne krize je moralna kriza. Onima koji su se moralno izgubili u bahatom stjecanju, treba moralni preporod jer inače neće moći ponosno podignuti svoje čelo pokazati svoj čisti obraz i krenuti dalje. Danas je jos gore nego od kada ja pamtim a to je dugih 60 godina. Poslednja godina i ovi dani sto teku ocekujuci brojke o zarazenim i umrlim od pandemije koja je vrlo zagonetna mislim da najvise ljudi umire sada zapravo od straha. Od straha za zivot i od straha u materijalnom smislu ( narocito zbog gubitka posla). Tako da ovo sto pise iznad ovih redova je potpuno suprotno onome sto se upravo dogadja, jer krizu ne mozemo resiti optimizmom i zagrljajima sa bliskim osobama. Prepusteni smo sebi samima jer su nas na to naterali. I oduzeli su nam slobodu, zdravlje, radost, srecu, optimizim, volju na zivot, nadu, sve su nam zapravo uzeli i ostavili samo strah i strepnju. A sta je to nego najnizi moguci moralni pad drustva. A sta ja tu mogu? Naravno nista, al svi zajedno bi mogli i te kako.azočarani građani varaju na porezima. Dugove prema državi ne smatraju prioritetnim Dugovi prema obitelji su česti stil života Prodavanje utakmica. Davanje mita. Kupovanje na dug koji dug kupac ne kani vratiti. Pokrivaju kriminalce, svjedoče u njihovu korist za novac. Traže vezu da bi dobili preko reda nešto na što   i drugi ljudi čekaju….Nemoguće je nabrojati sve te stvari koje radimo svakodnevno. Pokušaj da se takvo ponašanje nazove   pravim imenom se otvoreno napada kao pretjerano čistunstvo. To su ponašanja na koja smo tako navikli kao da su najnormalnije stvari. Pa zašto to uopće činimo? A imamo odličan alibi.   Svi to rade. Nema više morala. Svi bi mi se rugali kad ne bi   iskoristio priliku da prevarim. Marketinški nam se usađuju pseudo osjećaji:   sramota je pokazati prave emocije sramota je ne pratiti modu; tv-voditelji su na primjer svaki dan   u novoj odjeće i tako nas usput dodatno educiraju što bismo zapravo trebali i mi raditi – što je in osim engleskog jezika koji je naravno ultimativni in.

Na razne načine putem medije nam se sugeriraju pseudo osjećaji: moramo biti sretni, moramo se bojati opasnosti od nedostatka na primjer unosa dovoljno tekućine u organizam….Pseudo osjećaji nam stvaraju pseudo potrebe Iako imamo odličnu vodu kupujemo skupu vodu u plastičnoj ambalaži. Ti lažni osjećaji nam se marketinškim metodama nameću, a mi mislimo da su naši osjećaji autentični. Osjećamo se pametnima ili barem odlično informiranima o tome što treba činiti. I ti lažni osjećaji stvaraju u nama lažne potrebe. Ako   ih ne zadovoljimo, te naše zapravo lažne potrebe, mi smo onda stvarno autentično nezadovoljni! Kakav paradoks! Zašto ih ne zadovoljimo? Jer ih ne možemo zadovoljiti. Ne možemo ih legalno zadovoljiti. A pritisak ne prestaje. I što tada radimo onako nezadovoljni? Skrećemo. Moramo. Prisiljeni smo (ili nam   se tako čini) zaobići zakon. Nekad se jednostavno došlo do moralno ispravnog postupanja kroz sport. To je bilo jednostavno mjesto gdje su vrijednosti   bile očite a uspjesi neprijeporni. Sigurno je zbog tog Camusa – kad ga je pitao prijatelj što više voli kazalište ili nogomet odgovorio: „Nogomet. Bez kolebanja.“ Znate li da je Nobelovac Camus bio vratar i da je njegov tim osvoji Sjevernoafrička odličja i kup i   šampionat dvaput – to je bilo tridesetih godina dvadesetog stoljeća. Osjećaj timskog duha bratstva i zajedništva se   veoma se sviđao Camusu i u izvještajima reportera s utakmice Camus je često dobivao pozitivne   komentare zbog hrabre i strastvene igre. Nažalost njegova su nogometna očekivanja prestala već u 17. godini života jer je obolio od tuberkuloze koja je   tada bila teška bolest. 1950. su ga tražili iz sportskog časopisa da kaže par riječi o svojoj sportskoj karijeri. On je između ostalog odgovorio: „Nakon mnogo godina u kojima sam vidio mnoge stvari ono što najsigurnije znam o moralu i dužnosti čovjeka to dugujem sportu i to sam naučio u svom   klubu.“ Te Camusijeve riječi su se odnosile na moralnost o kojoj je pisao u svojim ranim esejima, o principu da se zauzimamo za svoje prijatelje, o vrednovanju hrabrosti i fairplaya (ferpleja). Camus je vjerovao da nas politički i religiozni autoriteti zbunjuju s   prekompliciranim moralnim sustavima da bi stvari izgledale kompliciranije nego što zbilja jesu (što omogućava autoritetima da zadovolje svoje potrebe da budu važni.) Što bi danas rekao Camus kad bi čuo što se događa u nogometu? Nadam se da bi se složio sa svima koji razmišljaju da prekršaji moralnih pravila ne mogu, ne samo ukinuti ta pravila, nego povećavaju potrebu za njihovim poštivanjem. Nakon kiša želimo još više – sunčani dan.

ZALAZUCI SE ZA OCUVANJE MORALA I PRAVIH VREDNOSTI SVAKI COVEK PRENOSI SVOJE UCESCE NA DRUGOGA COVEKA U SVOJOJ OKOLINI I TAKO REDOM DOK SVI NE SHVATE DA JE VREDNO BORITI SE ZA POMENUTE STVARI JER ZIVETI U DRUSTVU KOJE SE RASPADA POD NALETOM MORALNE KRIZE JE PRETESKO. I ZATO NIKAD NE PITAJ STA JA TU MOGU?

 

STA JA TU MOGU? I DEO

JEDNOSTAVNO JE STVARNO. POGLEDAMOSVE STA DE SE DESAVA OKO NAS I KAZEMO - STA JA TU MOGU?  JESTE JA CU DA PROMENIM NESTO. I SVI TAKO NE MOGU NISTA I ONDA SE DESAVA SVE OVO STO SE DESAVA. PROSTOSMO IZGUBILI VOLJU DA SE BORIMO ILI STO SAM VEC VISE PUTA PISALA POSTALI SMO MRTVO MORE.  I JA TAKODJE.

Šetajući plažom u predvečerje, starac je primetio mladu ženu kako uzima nasukane morske zvezde i baca ih nazad u more.

Konačno ju je pristigao i upitao zašto to čini. Odgovorila je da će morske zvezde do jutra umreti.

Ali plaža se prostire u nedogled i morskih zvezda ima na milione - reče starac. Zar će tvoj trud učiniti bilo kakvu razliku?

Mlada žena pogleda morsku zvezdu koju je imala u ruci i baci je u sigurnost mora. Za ovu morsku zvezdu postoji razlika - reče ona.

A sada kljucna rec razlika. Sta mogu milijarderi u odnosu na obicne ljude. Milijarderi pripadaju onoj maloj grupi ljudi koja ne mora da brine o novcu. Evo samo nekih stvari koje mogu da kupe, a o kojima "običan svet" ne može čak ni da razmišlja. M ilioneri kupuju jahte, a milijarderi megajahte. Roman Abramovič je 2010. godine kupio "Eclipse" koji je platio neverovatnih 500 miliona dolara, piše portal Pun Kufer.
Najskuplja slika prodata na aukciji je delo Leonarda da Vinčija, po imenu Salvator Mundi. Ulje na platnu iz 1500. godine koje prikazuje Isusa Hrista prodato je u aukcijskoj kući "Kristiz" po 450 miliona dolara, a kupac je bio saudijski princ Badr bin Abdulah bin Mohamed bin Farhan Al Saud.Najbogatiji ljudi sveta žive u najskupljim domovima koji se nalaze na izolovanim i dobro osiguranim mjestima, a obuhvataju monumentalne posede, sa helikopterskim pistama, privatnim teretanama, bioskopskm dvoranama, bazenima itd.

Najbogatiji Indijac, tako, sa svojom porodicom živi u olakoderu vrednom 2.2 milijarde dolara.

O svemirskom turizmu naveliko se priča već godinama, ali još uvek nisu napravljeni pomaci u približavanju ove aktivnosti "običnom narodu".

NASA troši od 60 do 150 miliona dolara za lansiranje raketa u svemir, a prvi putnik koji je turistički otputovao u Zemljinu orbitu bio je Dennis Tito. Za ovu pustolovinu platio je 20 miliona dolara. Neki bogataši itekako moraju da se potrude kako bi se našli na odjavnoj špici velikog filma Stivena Spilberga ili Džordža Lukasa. Drugi ulože svoj novac u film i dobiju produkcijsku titulu.Milioneri lete prvom klasom i unajmljuju privatne avione. Međutim, samo milijarderi mogu da priuštie sopstveni avion, jer je cena održavanja Milijarderi bez problema mogu da sebi priušte privatnu podmornicu poput Tritona, koja košta oko 48 miliona dolara, a sa kojom se može doći do samog dna okeana. veoma visoka. Model kao što je Gulfstream G650 prodaje se po ceni od 65 miliona dolara.Z a novi model Tesle izdvojićete oko četvrt miliona dolara. Međutim, ako želite da vozite retke kolekcionarske primerke kao što je stari Ferrari 250 GTO iz 1962. godine, biće vam potrebno nekoliko nekoliko desetina miliona.

Napravljeno je svega 39 primeraka ovog modela, a na privatnoj aukciji 2014. godine jedan je prodat za čak 38 miliona dolara.

Da biste uspostavili zadužbinu sa sopstvenim imenom, u SAD vam je potrebno nekoliko stotina hiljada dolara. Međutim, ako želite svoje ime na zgradi, moraćete da izdvojite 15 do 20 miliona.

Boston Magazine je jednom prilikom objavio kako su upravo to cene za imenovanje krila u bostonskim bolnicama.

I da ne nabrajamo mogucnost kupovanja svih mogucih materijalnih sredstava od hrane do odece i nakita.

I zasto bi oni sad imali neki problem sa svetom oko sebe? Da li moze bilo sta sto mugu da kupe da im izmakne, A cudo jedno sta sve moze da se kupi. 

I onda ta prica sa zvezdom i sa svim zivim bicima koje je covek unistio . Vazduh,voda i zemlja su zagadjeni  i svi kazu sta ja mogu. Drustvo je zagadjeno i svi kazu sta ja mogu. Svaki pojedinac gleda samo sebe. Milijarder uziva u luksuzu a obican covek pokusava da prezivi. Za resavanje ostalih pitanja nema volje. Ljudski rod se predao. Gleda samo sebe i ocekuje da neko drugi resi probleme. A problemi su ogromni!Posledice naših svakodnevnih odluka mogu nam delovati beznačajno. Ali da li je zaista tako?  Svako ko baci papir ili konzervu na zemlju neka pokuša da zamisli kako svih 7,6 milijardi ljudi takođe na istom mestu baci po jedan papirić ili konzervu tog dana, ili isto tako učini svakog dana tokom cele godine. Gomila na koju bi svako bacio po samo jedan papirić tog dana težila bi 38.000 tona, odnosno približno težini četiri Ajfelove kule, a ista količina limenki kao težina deset Ajfelovih kula i to samo za jedan put bačenu stvar. Međutim, značaj ponašanja svakog od nas ne odnosi se samo za otpad, već i na ostale resurse, energiju i vodu. Savremeni način života i proizvodnje u proteklih 100 godina, između ostalog, proizveo je negativne posledice po zdravlje ljudi i kvalitet života na Zemlji, koje pogađaju svakog od nas. Zato svaki stanovnik Planete treba da se zapita šta se dešava sa životnom sredinom i kako mi utičemo na nju. Stručni naučni krugovi i ekološke organizacije dugi niz godina putem medija šalju ozbiljna upozorenja o problemima očuvanja zdrave životne sredine, mnoge kompanije i mali proizvođači su počele da razmišljaju i deluju u ovom smeru, međutim nedovoljna vidljivost pravih razmera ovih problema utiče na formiranje pogrešnog utiska, te veliki broj ljudi smatra da podaci o nivou zagađenosti nisu  pouzdani, iako su naučno dokazani. Takođe, u velikom broju slučajeva formiran je lični stav kako sam pojedinac suštinski ne može puno da učini za životnu sredinu i da su kompanije i fabrike te koje treba da ulože više napora da poboljšaju samu životnu sredinu, a ne građani. Nažalost, takvo razmišljanje dovodi do ponašanja sa velikim negativnim posledicama po očuvanje planete Zemlje. Stoga je suštinski važno da svaki pojedinac bilo da kupuje proizvode ili usluge i učestvuje u saobraćaju ili odlaže otpad, razmišlja o uticaju svog ponašanja na okolinu. Samo na taj način možemo sačuvati dragocenu prirodu i zaustaviti štetno delovanje zagađivača.

Zatim bi trebao svaki covek na planeti da ima "siru sliku" to jest da otvori um i da se odupre kolektivnoj misli koju nam namecu mocnici. I svako da misli svojom glavom! Tu je resenje problema, a ne sta ja tu mogu.

TESKO JE, GOTOVO NEMOGUCE. JER MOZAK NAM ISPARAJU ZADNJIH 40, 50 GODINA VISE NEGO IKAD!  NASA MISAO JE KOLEKTIVNA MISAO. PA AKO SE ZAPITATE KAKVE VEZE IMA  MORSKA ZVEZDA SA VAMA ONDA ZAISTA NE RAZUMETE U KAKVOM SVETU ZIVIMO. MI SMO MORSKE ZVEZDE I MISEVI I SVE ONO NA CEMU SE IZVODE EKSPERIMENTI. DEVOJKA KOJA VRACA ZVEZDU U MORE ZAPRAVO JE NAS UM NASA SAVEST  I MISAO. I  KAKO ZVEZDA NE MOZE DA PREZIVI BEZ MORA NI MI NE MOZEMO DA PREZIVIMO BEZ SUNCA, VODE, VAZDUHA, ZEMLJE! I ZATO SVAKO OD NAS MORA DA VODI RACUNA O TOME. SUTRA SLEDI BLOG O TOME  KAKO DA UTICEMO NA ZAGADJENJE DRUSTVA!

 

 

BLIZANCI

BLIZANCI SU MNOGO SLATKI ( SEM KAD SU HOROSKOPSKI ZNAK) - MISLIM JA NEMAM BLIZANCE SEM U HOROSKOPU (  I TO TRI) PA ZNAM O CEMU PRICAM. ZANIMLJIV JE PODATAK DA SE SADA RADJA VISE BLIZANACA NEGO IKAD. 

 Svake godine se rodi oko 1,6 miliona blizanaca, a svako 42. dete na svetu je blizanac.

Relativni i apsolutni broj blizanaca u svetu veći je nego što je ikada bio od sredine dvadesetog veka i ovo je verovatno maksimum svih vremena“, rekao je profesor Monden. „Ovo je važno jer su porođaji blizanaca povezani sa većom stopom smrtnosti među bebama i decom i većim brojem komplikacija za majke i decu tokom trudnoće, kao i tokom i posle porođaja.“

Ali otkuda taj porast? Studija, objavljena u petak u medicinskom časopisu Human Reproduction, nagoveštava dva glavna faktora.

Prvo i najvažnije je rast tehnika medicinski potpomognute oplodnje (MAR), kao što su vantelesna oplodnja, veštačka oplodnja i stimulacija jajnika, koje su povezane sa povećanom verovatnoćom začeća blizanaca. Tokom postupaka poput vantelesne oplodnje, lekari često usade više oplođenih embriona majkama kako bi povećali šanse za

barem jednu uspešnu trudnoću. U nekim slučajevima dva embriona postaju održivi fetusi, što povećava globalnu stopu nataliteta blizanaca.

Tehnike veštačke oplodnje pojavile su se u bogatijim zemljama tokom sedamdesetih, šireći se na ekonomije u razvoju u Aziji i Latinskoj Americi osamdesetih i devedesetih godina XX veka, da bi na kraju stigle i u razvijenije delove Južne Azije i Afrike nakon 2000. godine.

Drugi, sekundarni faktor rasta je što se ljudi kasnije odlučuju na rađanje dece, što je primećeno u mnogim zemljama tokom poslednjih nekoliko decenija. Stopa udela blizanaca u novorođenima raste sa godinama majke, što znači da što duže osoba čeka da zatrudni, veća je verovatnoća da će začeti blizance.

a bi ispitali trend porasta, istraživači su prikupili informacije o stopama udela blizanaca za period 2010. do 2015. iz 165 zemalja - koje pokrivaju 99 posto svetske populacije - kao i informacije za period 1980. do 1985. iz 112 zemalja.

U oba perioda, Afrika je imala najveću stopu i nije pokazivala značajniji porast tokom vremena, obrazac koji su istraživači povezali sa velikim brojem dvojajčanih blizanaca, što je najverovatnije rezultat genetskih razlika u afričkim populacijama. Dalje su primetili da se oko 80 posto svih blizanaca u svetu sada rodi između Azije i Afrike. Ali Evropa, Severna Amerika i okeanske zemlje ih sustižu.

„Apsolutni broj rođenih blizanaca povećao se svuda osim u Južnoj Americi“, rekao je profesor Monden. „U Severnoj Americi i Africi broj se povećao za više od 80 procenata, dok je u Africi je ovaj porast gotovo u potpunosti uzrokovan rastom stanovništva.“

Većina povećanja dolazi od dvojajčanih blizanaca, dok je tokom vremena došlo do male promene u stopi monozigotnih blizanaca - rođenih iz iste jajne ćelije. Ali istraživači veruju da smo možda dostigli maksimum i da nema dalje.

„Većina podataka sugeriše da smo na vrhuncu u zemljama sa visokim prihodima, posebno u Evropi i Severnoj Americi. Afrika će biti jedan od glavnih pokretača u narednim decenijama “, rekao je profesor Pison. „Mogli bismo videti kombinaciju niže ukupne plodnosti, starijih uzrasta pri rođenju i više medicinski potpomognute oplodnje. Prva bi dovela do nižih stopa udela blizanaca, a druge dve do više stope“.Profesor Pison, međutim, dalje primećuje da je neto učinak ovih različitih uzroka teško predvideti. Istraživači planiraju da ažuriraju svoje rezultate podacima za početak ove decenije kako bi ispitali da li su stope udela blizanaca zaista dostigle vrhunac u zemljama sa visokim dohotkom, ali i kako bi izmerili efekat tehnika veštačke oplodnje koje postaju sve raširenije u zemljama sa niskim i srednjim dohotk

RODITELJI blizanaca znaju da je to dupla obaveza, ali i dupla radost, a evo nekih podataka koje, možda, niste znali o blizancima:

Podaci pokazuju da je jedna od 80 trudnoća blizanačka, a na hiljadu rođene dece na svet dođe od 3 do 5 jednojajčanih  blizanaca

 Oni su identični, a često su im i otisci prstiju vrlo slični, odnosno izgledaju kao odraz u ogledalu. Interesantno je da se blizanci sa različitom bojom kože rađaju veoma retko, ali genetičari tvrde da će ih biti sve više, jer i majka i otac daju detetu po 50 odsto svojih gena, a prva generacija potomaka roditelja različite rase uglavnom ih ravnomerno raspoređuje.

Kada su u pitanju jednojajčani blizanci uglavnom su istog pola, dok su blizanci različitog pola uvek dvojajčani. Jednojajčani blizanci su uglavnom rezultat slučajnosti, dok se dvojajčani najčešće rađaju kada žena ima veći broj ovulacija ili je za to genetski predodređena.

Čak polovina blizanaca razvije svoj jezik, razumljiv samo njima, i to najčešće u drugoj godini. Kvare govor i modifikuju ga, ali se savršeno razumeju. Velika je verovatnoća da će blizanci biti levoruki. Čak svaki peti piše levom rukom, dok je kod ostale populacije levoruko samo 10 odsto ljudi.

Među blizancima ima više dečaka nego devojčica, ali je curica više kada se rađaju trojke.

Što se rasa tiče, najviše se rađaju blizanci crne rase, od 4 do 5 puta više nego kod pripadnika žute ili bele rase.

Majke koje rode blizance, pogotovo prirodnim putem, telesno su jače i izdržljivije, pokazuju istraživanja. One su zdravije, duže žive i lakše se oporavljaju od trudnoća i porođaja.Podaci pokazuju da je 10 odsto opšte populacije levoruko, dok je među blizancima taj procenat značajno viši. Naime, njih oko 22 odsto piše levom rukom.ko je opštepoznato da jednojajčani blizanci neverovatno liče jedno na drugo, postoje i oni koji bukvalno izgledaju kao odraz u ogledalu. To znači da su neke njihove fizičke osobine iste, ali suprotno pozicionirane. Recimo, jedno od njih može imati beleg na levoj strani lica, a drugo na desnoj. Ponekad se događa i da su im organi raspoređeni kao u ogledalu, odnosno, jednom od njih je srce na desnoj, a drugom na levoj strani.

 

Blizanci kao odraz u ogledalu nastaju kada se oplođeno jajašce razdvoji kasnije nego inače.Stopa rađanja blizanaca u zapadnoj Africi je oko četiri puta veća nego u ostatku sveta. Prema istraživanju iz 1990. godine objavljenoj u časopisu Science istraživači su proučavali više od 100 parova blizanaca koji su odrasli odvojeno. Rezultati su pokazali da, iako nisu odrasli zajedno, i dalje dele mnoge osobine, temperament, lične i profesionalne interese. upak je u stvari zarasli ožiljak presečene pupčane vrpce i zavisi samo od toga kako je ona prerezana, što je jedan od mogućih načina razlikovanja jednojajčanih blizanaca. Osim toga, baš kao i svi drugi ljudi, i blizanci imaju jedinstvene otiske prsta.eđu mnogim faktorima koji utiču na to hoćete li imati blizance, čini se, ističe se i vaša visina. U studiji iz 2006. objavljenoj u časopisu Journal of Reproductive Medicine, dr sc. Geri Stejnman otkrio je kako žene koje su više od proseka imaju veću verovatnoću da će roditi blizance. životinjskom svetu ova pojava nije toliko retka, dok je kod ljudi taj fenomen moguć, ali nije ispitan. Do njega dolazi kada žena tokom ovulacije ima seksualne odnose s dva različita muškarca, te ako dva spermatozoida oplode dva jajašca moguće je da rodi blizance koji imaju različite očeve.ojedina istraživanja su pokazala da čak 40 odsto blizanaca, najčešće u dobi od dve godine, razvija vlastiti jezik razumljiv samo njima. Naučnici smatraju da su žene koje su prirodnim putem rodile blizance fizički snažnije i izdržljivije, lakše se oporavljaju od porođaja i trudnoće, te duže žive. Za razliku od nas koje rodimo blizance u horoskopu.

ZNACI PONAVLJAM BLIZANCI SU ZAISTA VRLO SLATKI I ZANIMLJIVI. CUVALA SAM JEDAN PAR SKORO 3 GODINE. ZAISTA SU POSEBNI ALI  I VELIKA OBAVEZA. PA AKO VAM SE DESE ZAHVALITE BOGU DUPLP JER ONI TO ZASLUZUJU. SALIM SE DOBRI SU I OVI  HOROSKOPSKI BLIZANCI SAMO AKO ZNATE DA IH UPOTREBLJAVATE I AKO NISU DUPLI BLIZANCI U HOROSKOPU!

 

OD PRVOBITNE ZAJEDNICE DO GLOBALIZMA I NAZAD

 PITALA SAM SE KOJE  DRUSTVO JE POSLE KAPITALIZMA ( JER SU SOCIJALIZAM I KOMUNIZAM  PROPALI - KINA SE NE RACUNA) I SHVATIM STA DRUGO- GLOBALIZAM. MADA SVI SAD PRICAJU O DEMOKRATIJI ,A CERCIL LEPO REKAO  DA JE DEMOKRATIJA NAJGORI POLITICKI SISTEM AL TRENUTNO NEMA BOLJEG BAR DOK GA NE ZAMENI GLOBALIZAM! 

Da demokratija nije najgori sistem ali da je prepuna slabosti koje joj polako ali sigurno dolaze glave u to ćemo se složiti. Da bolji sistem još nije projektovan izvesno je zato što se niko i ne trudi da uradi nešto na tom planu a dok se nešto ne ponudi i u praksi proveri nemoguće ga je oceniti. Na drugo pitanje iz uvoda možemo odgovoriti odrečno: ne postoji fatalnost u promeni društveno-ekonomskih formacija. U 21. veku imamo feudalne monarhije iako bi one morale biti odavno arhivirane. Čitav niz država Bliskog istoka: Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati… su do danas feudalne apsolutističke monarhije sa vlašću koja nije izborna i smenjiva već predstavlja nasledni posed jedne ili nekoliko porodica. Što onda znači da su i u Evropi mogli da se očuvaju na vlasti feudalni staleži da je plemstvo umelo da odbrani svoje pozicije. Dakle, nije bilo neminovno da rast kapitalističke proizvodnje dovede do pada plemstva i sveštenstva sa vlasti i do njihove zamene buržoazijom kao novim gospodarećim staležom. U pobrojanim petrolejskim državama koje su prebogate i tehnički ne zaostaju za Zapadom seljaci odavno ne obrađuju zemlju plugom već traktorima a žanju kombajnima a ne srpovima. U tim zemljama imaju i razvijenu naftnoprerađivačku industriju. Ipak, seljaci su kmetovi na feudalnom posedu, industrijska, bankarska i trgovačka klasa nije uspela da svrgne feudalne elite već sa njima deli profit ali ne i vlast. Društvo je skroz prožeto religijiom da je i pravni sistem klerikalan (šerijat) a državom vlada „plava krv“ koja ne pomišlja na izbore, partije, parlamentarizam, slobodu štampe, zbora, udruživanja i takve nekakve bagatele u koje se svi u Evropi kunu. Drugi primer može biti NR Kina koja takođe izgrađuje moćnu industriju i to kapitalističku uprkos svemu javnom zaklinjanju u marksizam ali ne dopušta uvođenje onoga što podrazumeva demokratski politički sistem. Konačno, ako je „zakonitost“ (kako su nas učili u školama) da robovlasništvo prelazi u feudalizam a feudalizam u kapitalizam da bi konačno ovaj prešao u najviši stupanja čovečanstva socijalizam – onda ispada da su sve zemlje i narodi koji su imali kakav-takav socijalizam retardirale i vratile se u prethodnu „formaciju“ koja je lošija. Mnogi sa dužim pamćenjem (naročito što više vremena prolazi od onih „starih dobrih vremena“) potvrdiće vam da je tako. Što vreme više prolazi tegobne strane starog sistema blede u sećanju a ostaju uspomene na ono dobro: siguran posao, socijalna sigurnost, obezbeđeno školovanje i zdravstvo, relativna izjednačenost u prihodima i kudikamo veća pravna sigurnost nego sada.

Demokratija se pokazuje nesposobnom da reši najteže probleme današnjice što je primetno čak i starim demokratijama koje su služile za uzor. Kada je buržoazija podizala narod na bunu protiv feudalne klase ona mu je obećavala takav sistem u kojoj će narod odlučivati po svojoj pameti. Mukotrpno se stiglo do opšteg i jednakog biračkog prava za sve. Međutim, imali smo primere kada je „njegovo veličanstvo narod“ izabralo najpogubniju politiku, jedan od najstrašnijih primera je kako je Hitlerova partija dobila na demokratskim izborima! Nama bliži primeri su ispred nosa. Sa matematičkom preciznošću se može utvrditi da ovde izbore dobija onaj ko ima najmoćnije medije uz sebe, u koga je najviše para uloženo (a pitaj boga ko ih je uložio!), čiji su slogani najviše demagoški i dopiru do najdubljih slojeva naroda i njegove fantazije. Sa fatalnom sigurnošću se može odrediti da će izbore dobiti onaj ko ima najmoćniju propagandu, najbolji marketing, najefikasniju reklamu, najagresivniji pristup.

Pred naletima desnih populista na Zapadu bi mogli da se sete kako demokratija i opšte biračko pravo baš i nisu tlo na kome cvetaju stabilnost i mir a da i ne govorimo o sigurnosti kapitala i profita. Poznata je priča o grupi američkih profesora koji su otišli na neko vreme u Kinu da prenesu tamošnjoj intelektualnoj i političkoj javnosti iskustva američke demokratije. Vratili su se kao pobornici kineskog sistema jer u njemu ne samo što nema partija i rizika sa svakim izborima već nema ni sindikata niti štrajkova a kapitalizam se nesmetano pokazuje u svoj svojoj „efikasnosti“. Tako da će pre SAD poprimiti kineski sistem državnog kapitalizma plus otvorene diktature elita nego što će kineskom vrhu neko prodati američki model slobodnog tržišta plus demokratija.

Koliko god se zamerio „demokratskoj javnosti“ ne ustručavam se da iznesem mišljenje da je narod maloletnik kome je potreban staratelj. Narod ne može o sebi da odlučuje i on stalno ponavlja kolosalne greške. Državom treba da upravljaju ljudi koji su stručnjaci i koji se razumeju u vođenje državnih poslova za šta su potrebna šira znanja i umeća. Ne smete državu i narod prepustiti hirovima većine koja se formira u lepi nedeljni dan ko zna na kojem lažno postavljenom i u suštini nevažnom pitanju. Ne možete upravljanje prepustiti slučajnim ljudima, pohlepnim i samoprecenjenim koji u životu nisu bili ni sekretari mesne zajednice, nisu u životu vodili sastanak ni udruženja pecaroša, koji nisu nikada sastavili čak ni zapisnik o sastanku kućnog saveta – a sistem im je omogućio da postanu ministri i predsednici!!! A gde su im neophodna znanja: ekonomija, politika, istorija, pravo, međunarodni odnosi… Upravljanje se uči. U doba onog starog sistema partija koja je vladala školovala je svoje kadrove najpre po raznim kursevima i večernjim školama da bi konačno otvorila i fakultete političkih nauka koji su smišljeni da proizvode „društveno-političke“ radnike odnosno upravljačku elitu društva. Komunizam je na taj način stvarao svoje „novo plemstvo“ koje je upravljalo narodom u ime naroda. To što se onda zvalo „avangarda radničke klase“ bila je zapravo elita školovana za predvodništvo. Ako prepustite politiku beslovesnoj svetini i njenim hirovima to će biti najpreči put u ambis društva. Narod je u svojoj masi konzervativan i reakcionaran, on se instinktivno opire svakoj novini, on se očas iz poslušne i inertne mase pretvori u linčersku rulju koju predvode ulični demagozi. Mi tome u Srbiji odavno prisustvujemo.

Naravno da globalizam znači ograničavanje, ali šta je bolje? Ako želite punu slobodu idite na planinu i gajite ovce. Imaćete neslućenu slobodu! Samo na usamljenoj planini ne možete uživati u blagodetima moderne civilizacije. A i Internet je slab.

Globalizacija je stadijum u razvoju čovečanstva. Kao što su u jednom istorijskom periodu nastale granice države tako dolazi istorijski period koji će ih ukinuti. A to je globalizacija.Diktatorski stavovi u politici, nauci, umetnosti ne trpe globalizaciju. Takvi diktatori su njeni oštri protivnici. Takvi se štite granicama, političkim i svim drugim, naročito granicama uma.

Ima onih koji su protiv globalizacije jer ona ruši nacionalne granice. Nacionalisti iz nekog razloga svoju naciju vide u nekom posebnom sjaju, pa su onda ponosni što su baš, recimo Mađari ili Pakistanci, ili Francuzi, a ne nešto drugo. Ali dobro sad, to je već druga tema.

Globalizacija dalje smeta kriminalcima, teroristima i sličnima jer im globalne norme osujećuju beg od pravde. Njihovi računi u bankama se globalno blokiraju, a bez novca njihovo skrivanje je otežano. Sem toga sva policija globalizovanog sveta ih traži i njima nije lako.

Obrnuto, globalizacija jako godi svima kojima smetaju granice, jer granice ograničavaju tržište, kretanje, razmenu.anas ceo svet sluša muziku i gleda filmove Amerike. Naša muzika i naši filmovi su, međutim, samo za nas. Ali što ne bismo pravili muziku i filmove za svet? Nije lako? Pa naravno da nije, ali ako to ne učinimo čitava naša kultura će se istopiti i nestati. Globalizacija je veliko takmičenje u kome pobeđuju bolji, veštiji, jači, drskiji, pa i bezobrazniji. A ponekad oni koji samo imaju više sreće. Ostali gube, ponekad potpuno.

U budućnosti čitavi narodi će propasti, izgubiće se, izbledeće. Ali to se stalno dešava. Herodot u svojoj Istoriji pominje stotine naroda od kojih danas ne postoji ni jedan. Opstali su samo oni koji su bili sposobniji, ili su imali više sreće.

Pre 3,5 hiljade godina, iznenada je nestala raskošna Minojska civilizacija. Pretpostavlja se da je uništena u razarajućem talasu nakon eksplozije vulkana Santorini sto kilometara severno od Krita. Minojci, eto, samo nisu imali sreće.

U redu, želimo da opstanemo, ali kako se opstaje? Neki smatraju tako što ćemo da se zatvorimo i čuvamo sve naše od uticaja sa strane, što ćemo zaustaviti globalizaciju na našim granicama! To međutim nije moguće. Bez globalnih rešenja ne bismo mogli ni da telefoniramo, ni da uvozimo, ni izvozimo, ne bismo mogli zapravo ništa.

Stari Grci su bili otvoreni za nove ideje, upijali su nova znanja (čak su i bogove uzeli sa istoka) i na tim osnovama izgradili su novo, grandiozno delo. U novo doba SAD, i sve razvijene zemlje rade isto. Svi su otvoreni za nove ideje i svi su uspešni! Japan, ta duboko tradicionalna zemlja, se otvorio prema Zapadu i danas je sila. Indija se otvara i postaje mnogo moćna zemlja. Kina takođe. I sve šalju rakete u svemir.

Otvaranje nije dovoljno, potrebno je raditi i biti bolji i sve bolji. Hajde da budemo bolji programeri od Indijaca. Hajde da svetu nametnemo balkansku muziku. Ta muzika je divna. Hajde da napravimo za ceo svet balkansku muziku. Hajde da nacrtamo odlične crtane romane, smislimo divne kompjuterske igre. Hajde da Kraljević Marko bude veći junak od Supermena...

Zašto je to tako? Pa izgleda da Amerika ima sistem koji ih tera da se trude, da uče i izmišljaju. Problem je što mi nemamo. Naši društveni, privredni i svi drugi odnosi su tako regulisani da nas koče, sputavaju. Nije dakle naš problem u globalizaciji, nego u nama i pravilima koje smo sami izglasali. I problem je što ćemo radije da vičemo protiv globalizacije, nego da menjamo zakone i način života.Globalizacija je neminovna. To je jedna faza razvoja čovečanstva.

A onda opet Jovo nanovo. Veliki reset pa prvobitna zajednica gde smo svi jednaki i svi imamo isto pa sad kako ga nazvali komunizam ili globalizam sve jedno. Sto znaci da najbolje prolaze neka dobra prosla vremena. Uzgred i dalje imamo robovlasnistvo i feudalizam koji nikad ne prolaze. Kapitalizam ima toliko varijanti da je nemoguce ih sve prepoznati pa samim tim ni nabrojati. 

Demokratija po meni ima vise mana nego dobrobiti za jedno drustvo jer uspkos nazivu demos -narod narod nema nikakvu slobodu . Demokratija samo postoji  u politickim govorima.

TAKO DA REZIMIRAMO. GLOBALIZAM MI SE I NE SVIDJA JER SE GUBI IDENTITET I NARODA I POJEDINACA ,PRVOBITNA ZAJEDNICA JE OKEJ IAKO JE PRIMITIVNA ALI NIJE BAR POTROSACKO DRUSTVO KAO JEDAN OD NAJGORIH STVARI KOJA 'KRASI' KAPITALIZAM. PRVOBITNA ZAJEDNICA JE BILA OPUSTENIJA IAKO TE SMRT VREBA NA  SVAKOM KORAKU TI TO NE  ZNAS I SRECAN SI!!!! KAPITALIZAM 'SMARA' SA ZURBOM DA NAPRAVIS BRDA NOVCA. DEMOKRATIJA JE POLITICKA GLUPOST. TAKO DA JE MOZDA NAJBOLJE DA BUDE SAMO VELIKI RESET I ONDA NISTA!!!!

 

SRECA JE LEPA...

SRECA JE LEPA SAMO DOK SE CEKA DOK SAMO PRVI NAGOVESTAJ DA - RECI SU  IZ PESME DESANKE MAKSIMOVIC  I PISAC SARMA ( KALUDJER KOJI JE PRODAO SVOJ FERARI) TVRDI DA JE SRECA SAMO  PUT KA SRECI,A ME KRAJ TOG PUTA U POTRAZI ZA SRECOM SARMA IMA 7 KORAKA. PISMA SU VEC DAVNO ZABORAVLJENA KAO NACIN KOMUNIKACIJE. A JA BIH DANAS PISALA O PISMIMA I O SRECI KOJA BI NASTALA PRILIKOM PISANJA ALI I PRIJEMA PISMA. A NEKAD JE CEKANJE NA PISMO BILO JAKO DUGO , STO DUZE TO VECA SRECA KAD SE PISMO DOBIJE. DANAS LJUDI NEMAJU TU VRSTU SRECE JER PORUKU MOGU DA DOBIJU PAR SEKUNDI ILI CAK ISTE SEKUNDE KAD JE POSALJU. 

Nekada, pismo je bilo veoma popularan vid komunikacije, omogućavalo je transport reči i njihovo putovanje od onoga koji piše do onoga ko bi napisano trebalo da pročita. Pisma su prenosila različite poruke, od administrativnih, tragičnih do najdirljivijih reči. Nekada se na odgovor čekalo i po mesec dana, ali da li je u tome zapravo i draž? 

Da li su list ili dva hartije ispisane vama dobro poznatim rukopisom, uz apsolutno razumevanje i osećanje emocije onoga ko je pisao, upravo životnije ispisani redovi, od onih koje pročitamo na ekranu telefona kada dobijemo sms?

Čini se da je sam čin pisanja i čitanja pisama u nekoj meri intimniji od pisanja poruke putem društvene mreže. Zašto?

Zato što pisanje pisma podrazumeva osamljivanje, svojevrstan imaginarni dijalog sa osobom kojoj pišete, koju verovatno dugo niste videli, i koja vam još verovatnije veoma nedostaje. U tom intimnom činu onaj koji piše otvara se i to naravno ne znači da ovde govorimo o pisanju ljubavnog pisma. Kada vam neko nije dostupan svakoga dana u vama se javlja potreba da mu pišete o događajima ali i sopstvenim razmišljanjima i osećanjima, da mu vašu dušu na tom listu hartije pružite kao na dlanu.

Još je možda i intimniji čin čitanja pisma, koji takođe podrazumeva osamljivanje. Dok čitate, vi doživljavate i proživljavate, razumete i saosećate. Postoji li išta intimnije od toga da shvatite i razumete nečiju, pred vama otvorenu dušu?

Pisma su razmenjivana među prijateljima, istomišljenicima, ljubavnicima, najvećim intelektualcima, a sadržaji koji su njima prenošeni varirali su od pesama, eseja, fotografija i najdirljivijih reči. Sam čin pisanja pisma i odgovora na njega zahteva neku vrstu promišljanja, evociranja uspomena i ponovnog proživljavanja ispisanog, tako da je to posebno iskustvo za onoga ko piše.

Pismo na prvi pogled izgleda kao konvencija, šablonizovana struktura određenog početka i kraja, koju smo uglavnom svi naučili da pišemo još u osnovnoj školi. Ali da li taj šablon i konvencija podrazumevaju ustaljenost? Naravno da ne! Pre svega, u zavisnosti od sadržaja pisma, ono će početi sa: Poštovani, Voljena moja, Draga majko ili Prijatelju… I u istom maniru biće i završeno, ali ono što ljudska ruka ispiše i kao deo sebe prenese hartiji ne može biti, i nikada neće biti svedeno na šablon!

Šta nam je danas ostalo od pisma?

Pre svega mnoštvo emotikona koji nas spašavaju da izgovorimo velike reči, koje možda neće biti uzvraćene. Od dugačkih poruka o iskustvima i doživljajima našeg dana, ostao je samo kratak skelet, srž od dva, tri reda. Jer ko ima vremena da piše romane, a tek da ih pročita? Što se klasične forme pisma tiče, zadržali smo je samo u pisanju mejlova, koje koristimo isključivo u poslu ili u konvencionalnim razgovorima… Sve što se moglo svesti na minimum svelo se. Minimalizam je omiljeni stil ovih dana, od načina odevanja do izgovorenih reči.

A zašto mi ne bismo pisali pisma? Za početak, budućem sebi… Zaturili ih negde u stanu i kroz nekoliko godina slučajno naišli na njih. Obradovala bi nas, raznežila i podučila. Ili pisma porodici i prijateljima sa kojima ne živite u istom gradu. Da li možete da zamislite iznenađenje na njihovim licima i široki osmeh, dok im poštar uručuje reči koje ste samo za njih ispisali? Pa i ona klasična, ,,tako patetična i tako kliše” ljubavna pisma, koja su nekada čekana sa toliko nestrpljenja, toliko puta osmišljavana, i sa toliko pažnje pisana. Ta pisma koja bi trebala da pisemo sebi ili deci  i koja bi citali u buducnosti treba da sadrze  sva nasa osecanja  i vidjenja sveta oko nas u tom momentu u kom pisemo. Pisuci ovaj post shvatila sam da ja pisuci moj "patispanj" pisem pisma za buducnost!

Reči  koje sami složite na papir, sasvim su vaša i samo za jedne oči pisana priča. 

Postoji li u tome neke magije, ili nam se samo čini?  Tu magiju su prepoznali pisci, a i ko bi drugi. Gotovo nema knjizevnog dela u kome neko pismo ne preokrene sudbinu glavnog lika.
otovo 300 uglavnom neobjavljenih pisama uticajne feminističke misliteljke Simon de Bovoar, napisanih francuskoj romansijerki Violet Leduk, prodato je za 56.700 evra.

Poslata između 1945. i mesec dana pre smrti Ledukove 1972. godine, 297 pisama otkriva intenzivno prijateljstvo dveju žena, piše Gardijan.

Bovoar je bila urednica i izvor podrške Ledukovoj, koju je jednom nazvala "najzanimljivijom ženom koju zna" i oslanjala se na nju zbog svoje analize lezbejstva u svojoj čuvenoj knjizi "Drugi pol".

Uprkos tome što je među njenim obožavateljima bio i slavni francuski pisac Alber Kami, Leduk je slavu stekla tek u poslednjim godinama života.

Jelena Strajnić je bila tek devojka kada je pedesetih godina prošlog veka tokom letnjeg raspusta upoznala Dragutina Cvijanovića iz Zagreba. Uskoro su počeli da se dopisuju, a pisma su nastavila da stižu u narednih 65 godina. Njihova priča vredna je filmskog scenarija, što je ubrzo osetila i Marija, Jelenina unuka, i uhvatila se u koštac sa objektivom kamere.

- Moja baka se zove Jelena Strajnić i jedna je od mojih omiljenih osoba u životu. Jednom prilikom mi je pre pet-šest godina pokazala zbirku poezije svog, kako ga je nazvala, prijatelja iz Zagreba i mene su te pesme toliko dirnule da sam ostala kod nje narednih nekoliko sati slušajući o njihovom odnosu. Prijatelj iz Zagreba je, kako se ispostavilo, Dragutin Cvijanović, doktor nauka, seizmolog i pesnik, s kojim je razmenjivala pisma još od pedesetih godina, kada su se prvi put upoznali tokom letnjeg raspusta, pa sve do tog dana, 65 godina kasnije, kada joj je u sanduče stigla i ta knjiga. Odmah sam osetila neopisivu želju da njihov odnos dublje istražim, njihovu priču na neki način zabeležim, kao i da se njih dvoje posle tolikih godina ponovo sretnu - priča nam Marija Strajnić (34) iz Beograda. 

Sa 22 otišla sam u Njujork da intervjuišem jednog repera i on mi je savetovao da treba da se povežem sa Tupakom. Bila sam dosta rezervisana, ali kada sam čula njegov album "Striktli for maj Nigaz" osetila sam "to"! Poznavao je bol isto koliko i ja. Stupila sam u kontakt sa njegovim izdavačem i poslala mu kopiju mog časopisa. Nekoliko meseci kasnije zazvonio mi je telefon, pitala sam ko je i čula: "Ovde Tupak, poslala si mi kopiju svog časopisa", pitao me je da nastavim da šaljem i počeli smo da komuniciramo preko pisama - priča Nina  Badrešvar.

Oboje su bili veoma strastveni oko socijalnih pitanja, pogotovo policijske brutalnosti. Iako njeni prijatelji nisu videli nimalo umetnosti u njegovoj muzici, Nina je osećala da je na pravom putu. Oboje su bili knjigoljupci i introvertne osobe, pa su se odmah razumeli. Slali su jedno drugom odlomke iz knjiga.

- 1994. sam otišla u Kaliforniju sa Viktori Autrič grupom za podršku borbi protiv alkoholizma i droge, kako bih radila priče sa članovima bandi koji su uspeli da se izvuku iz takvog načina života. Čim sam stigla, čula sam da je pucano na Tupaka, preživeo je, ali je nekoliko nedelja kasnije završio u zatvoru kao osumnjičeni za seksualni napad - kaže Nina.

Nastavili su da se dopisuju, a u svakom pismu reper je tvrdio da je nevin. Prema njenim rečima, pisma su postala lucidnija, jer je mrzeo zatvor i prestao da konzumira marihuanu. Pratila je njegove promene raspoloženja od depresije i bola do hrabrosti i kreativnosti.

- Svake nedelje sam mu slala pakete i u njih stavljala kopije svojih intervjua sa ljudima kao što je Autkast. Zbog mojih intervjua sa reperima, ponuđeno mi je da pokrenem svoj časopis "Det Rou Ankat", što je bilo još jedno ludo iskustvo. Do dana današnjeg uvek osećam da pišem za publiku koja je inteligentna i svesna kao što je bio Tupak, jer je on tako intenzivno reagovao na moje reči - objašnjava Nina.

Sreli su se tek u oktobru 1995. na parkingu suda u Los Anđelesu. Podigao je i zagrlio nakon godina dopisivanja.

Posebnu kategoriju cine pisma Deda Mrazu! Deca celog sveta veruju u dobrodusnog dedicu koji donosi poklone ,a sa njima i ogromnu srecu. Kad smo kod tog pojma sreca odavno svi znamo da je sreca drugacija svakoj osobi na planeti. Nekima je sreca jedno, nekima drugo ,a nekima nesto sasvim trece. Pa ipak vratimo se deci, ona samo zele ljubav i paznju od roditelja. To je za njih najveca sreca. Dobro i pokloni od  Deda Mraza koji kupuju roditelji. Sa kolikim nestrpljenjem oni cekaju da dobiju ono sto su trazili u svom pismu sa neverovatnom adresom. Dobro sad  postoje agencije koje salju deda mrazove na kucne  adrese decice ciji roditelji to mogu da priuste. Ali to je neka sasvim druga prica. Vratimo se mi na srecu i pisma.

I dalje u kutiji cuvam pisma koja sam razmenjivalja sa roditeljima, rodjacima, prijateljima, ljubavima. Pa to je neverovatno. Recimo moja skola Maksim Gorki imala je tu razmenu druzenja sa ruskom skolom iz Moskve. Svi smo dobili adrese na koja smo slali pisma u daleku Moskvu. Sa nestrpljenjem cekajuci odgovor. Moja Masenjka. Nismo nastavili kontakt posle osnovne skole, ali pisma me podsecaju na divne dane detinjstva.

NADAM SE DA SAM BAR MALO IZLILA MOJ ZAL ZA PISMIMA. I STVARNO OSTAVITE PISMA SEBI I DECI I NAVEDITE  DATUM KADA ZELITE DA SE OTORE. TO JE IZAZOV ZAR NE? I STO DA NE NAPISETE PISMO NEKOME. MNOGO CE SE OBRADOVATI. A MOZDA I UZVRATI! SRECA JE LEPA SAMO DOK SE CEKA. OSETITE I VI RADOST CEKANJA PISMA!

PRVIH 100 GODINA

 SVE JE VECA REALNOST DA SE LJUDSKI VEK PRODUZAVA STO JE POTPUNI PARADOKS JER NIKAD NIJE BILO VISE BOLESTI I ZAGADJENJA SVEGA OKO NAS.  IMA ONA IZREKA U NARODU PRVIH 100 GODINA JE TESKO I DA ZIVIS 100 GODINA I SLICNO. MENI JE PAK JAKO ZANIMLJIVO DA SAZNAM STA MISLE  STOGODISNJACI I DA LI JE ZAISTA KUL IMATI 100 GODINA,

Italija se može pohvaliti najvećom koncentracijom stogodišnjaka na svetu, zajedno sa Francuskom, Španijom, Japanom, Kubom, Portorikom, Hong Kongom i Urugvajem. Bosni i Hercegovini živi 1.149 osoba koje imaju 100 i više godina, od kojih je 329 muškaraca i 820 žena.

Krštenica sve većeg broja ljudi u svetu izdata je pre više od jednog veka! Prema zvaničnim procenama, broj stogodišnjaka dostigao je rekordni nivo. Podaci govore da se broj ljudi koji su navršili 100 godina povećao 2019. na 533.000, što znači da se brojka od početka veka skoro učetvorostručila.

Naš Republički zavod za statistiku ne vodi evidenciju o broju stogodišnjaka, odnosno podaci kojima oni raspolažu odnose se na populaciju svih starijih od 85 godina. Procene, međutim, govore da u Srbiji živi oko 150 ljudi koji su rođeni pre jednog veka.

Kako navode u RZS, procene urađene sredinom 2018. godine pokazuju da je 126.166 ljudi koji imaju 85 i više leta, a među njima daleko je veći broj dama - 80.025. Na severu Srbije spisak broji gotovo 60.000 starina, dok u prestonici živi oko 30.000 onih čija krštenica je stara najmanje osam i po decenija. Primera radi, u beogradskim opštinama Barajevo, Lazarevac, Savski venac i Sopot spisak ima manje od 1.000 imena, dok se Voždovac, Zvezdara, Palilula i Stari grad mogu svrstati u kategoriju starijih sredina.

U Vojvodini na 1,86 miliona ljudi dolazi gotovo 30.000 iz ove starosne grupe. Procentualno ih je najmanje u srednjem Banatu, dok samo u Novom Sadu živi više od 324.000 žitelja, od toga 4.420 starijih od 85.

U Nišu od 256.000 stanovnika, njih 4.158 ima najmanje 85 godina. Pirotska oblast na gotovo 85.000 duša beleži blizu 2.300 ljudi ovog doba, dok je u Podunavskoj oblasti, koja obuhvata Smederevo, Veliku Planu i Smederevsku Palanku, od 187.000 ljudi njih nešto više od 3.500 proslavilo 85. rođendan. Na jugu Srbije, u Pčinjskoj oblasti (Vranje, Bosilegrad, Vlasotince, Preševo, Bujanovac, Trgovište, Surdulica, Vladičin Han i Trgovište) na nešto više od 197.500 žitelja dolazi 2.263 ljudi ovog starosnog doba.

Broj starijih od 85 u Jablaničkoj oblasti je 3.344 na oko 200.000 stanovnika, u području Zaječara ima ih mnogo više, te na oko 107.000 stanovnika dolazi njih 3.136. Veliki broj starijih u odnosu na broj stanovnika živi i u Rasinskoj i Šumadijskoj oblasti, kao i u Pomoravlju i području oko Kolubare. Najstarija penzionerka u Srbiji rođena je 1909. godine, a punih 68 godina penziju redovno prima i jedan invalidski penzioner iz Kruševca. Ček najduže, skoro sedam decenija, stiže penzionerki iz Beograda. Poštar joj je prvi put zazvonio na vrata 1950. Za njom je i jedan invalidski penzioner iz okoline Kruševca, koji je prvu penziju primio davne 1951. Istovremeno, za više od 500 penzionera penzija stiže duže od pola veka.

Eksperti smatraju da neverovatna izdržljivost ljudi iz ovih država može biti posledica kombinacije kvalitetne ishrane, snažnih društvenih veza, pa čak i spiritualnosti. Bilo kako bilo, podaci koje je obradio Italijanski nacionalni institut za statistiku pokazuju da žene imaju veće šanse da dožive stotu - 84 posto stogodišnjaka su žene. Toliko o tome da su zene slabiji pol. Evo sta jedna stogodisnjakinja misli o zivotu i smrti.
Ranije se jesam plašila, a i dalje se plašim smrti, ali ljudi koje volim. Kada si ovoliko star, ipak naučiš da smrt očekuješ kao nešto fer i neizbežno. Smrt je strašna samo kada se desi prerano. Svet se promenio toliko da ne znam ni kako to da opišem. Mislim da sve ove promene vrednujem toliko baš zato što znam kakav smo život ranije živeli. Kada sam bila mlada nismo imali sve ovo što postoji danas - i ne mislim samo na kompjutere i smartfone. Nismo imali frižider. hrana se čuvala u bunarima i ormarima. Nismo imali tekuću vodu.Predivno je videti sve ove promene. Danas je tehnologija toliko napredovala da sam prestala da je razumem. Ispunjena sam radošću jer mogu da vidim mog nećaka, iako je on na drugom kraju Italije.

Kada sam bila dete, moj otac je često govorio da je trebalo da budem dečak. Rekao je da je moja inteligencija “protraćena” jer sam žena, a žene se bave kućom i decom. Tada nije bilo zamislivo da žena radi bilo šta drugo.

Danas vidim moje nećake koje rade šta žele i ono su što žele da budu. Predivno je, iako mi je, moram priznati, i pomalo zastrašujuće.

Ah, bilo je mnogo drugačije. Prvo, uvek smo bili kod kuće. Jedinu priliku za izlazak imali smo nedeljom, kada je misa, i posećivali smo pozorište i išli na vašare. I uvek je neki član porodice sa tobom.

Ukoliko te primeti neki dečko, on bi se raspitivao, ili poslao rođaka kod vas kući, ili uključio i provodadžiju. Provodadžije su ugovarale brakove sa devojčinom prodicom, za svoju naknadu. Ukoliko bi porodica odobrila udvarača, obično se devojka pitala da li je i njoj to OK. Onda bi se verili, i momak je mogao da dolazi u posetu, ali uvek uz prisustvo čitave porodice, i nikad ne sedeći preblizu. To znači da devojka bukvalno nije poznavala momka, sve dok se ne uda za njega.Pre samog venčanja, sve što sam znala o svom suprugu bilo je da je zgodan, vredan čovek iz dobre porodice. Nismo ni znali šta je seks. Muškarci su znali, jer je njima bilo objašnjeno, ali žene su se obično prvo udavale, bez da su znale šta će se tu dešavati Kolika razlika od danas kad se  mladi najvise upoznaju preko dejting aplikacija.

Tokom prethodnih nekoliko godina i ne mogu baš da radim puno stvari. Lako se umaram i pomalo sam kao list na jesen - mogu pasti svakog trenutka. Ponekada i padam, ali ukoliko prestanem da radim stvari koje me čine srećnom, sigurno ću umreti. Na primer, zaista uživam u sređivanju bašte, a moji anksiozni rođaci često misle da je to preopasno. Brinem o cveću, sunčam se i ćaskam sa komšijama.Svi me vole u mom komšiluku. Zapravo, tužno je što sada ne možemo da se ispričamo kako treba, zbog pandemije. Loše čujem, takoda mi je teže da pričam sa ljudima ako održavamo distancu. Ja sam verujuća žena, tako da verujem da postoji. U svom srcu sam sigurna da postoji nešto posle smrti, i da ću se ponovo susresti sa ljudima koje sam izgubila, kao i da ću moći da posmatram i uživam u postignućima onih koji ostaju na ovom svetu.efinitivno ne ovoliko dug kao moj. Uprkos tome što sam ovoliko stara, moj um je i dalje bistar - ali nisu svi te sreće. Ja želim da radim hiljadu stvari, ali moje telo to ne može da izdrži. Često shvatim da sam se premorila kada je već prekasno. Onda sam celo veče u bolovima. Takođe sam postala i potpuno zavisna od drugih - bez sina i njegove supruge, umrla bih odavno. Recimo da mi 95 godina zvuči razumno, ali to se, naravno, razlikuje od čoveka do čoveka.ep i dug život, san je svih ljudi, no u čemu je tajna dugovočnih? Odgovor svakako treba tražiti od onih koji su doživeli stotu, pa više od sto godina!

Kakve navike imaju stogodišnjaci, kako se hrane, šta vole da rade i gde žive, otkrio je Dan Batner (Dan Buettner) istraživač Nacionalne geografije (National Geografic). svetu postoje takozvane „plave zone“ tj. mesta u kojima živi najviše stogodišnjaka u odnosu na ukupan broj stanovnika. Ovde se često slavi stoti rođendan. Te zone predstavljaju, uglavnom oblasti u morima, poput Okinave u Japanu, Sardinije u Italiji i Ikarije u Grčkoj. No, ako ne možete živeti u Japanu, Grčkoj ili Sardiniji, pokušajte što više da budete povezani s prirodom. Uživajte u vikendima na selu, vožnji biciklom, šetnji u šumi, boravku u prirodi, u putovanjima…

Nije reč samo o životu na moru i udaljenosti od gradske vreve (stresa), već i o nekoliko drugih životnih navika koje ove ljude vodi kroz život ka stotoj godini…Sve češće se govori kako je čovek svaštojed, no izgleda da to što smo vremenom takvi postali, da nas to i „ubija“. Dugovečni ljudi ne koriste rafinisani šećer, ne jedu meso, niti industrijske proizvode! Oni jedu voće (uglavnom autohtono), mahunarke, povrće, samoniklo bilje, tačnije, nutritivno bogatte namirnice njihovog podneblja… Dakle, prvi element tajne dugovečnih je otkriven: zaboravite na meso i hranu s etiketom! Jedite što više sirovih namirnica, voća, salata, pečurke. Srećni, nasmejani i uvek pozitivni – ovi ljudi zrače optimizmom i ne nose bes i gorčinu u sebi. Radite na sebi i svom miru. Izaberite theniku koja vam najviše odgovara, poput EFT tehinke, koja brzo donosi rezultat, a ne uključuje agresivne procese rada na sebi. Oni kažu da je osećaj mira i zadovoljstva koji nose u sebi, nešto najvrednije što imaju. A taj osećaj su razvili zahvaljujući povezanosti s prirodom i životu daleko od grada, gužve, buke, saobraćaja i stresa.

Istraživanja pokazuju da konstantan osećaj sreće i zadovoljstvo mogu da vam produže život za 30%!

Dakle, drugi element koji produžava život je: mir, zadovoljstvo i sreća. Putujte na mesta koja vam vraćaju mir i hramoniju, kao što su programi za aktivan odmor.Saznajte koja je svrha vašeg života“ – savetuju stogodišnjaci i dodaju da ih to vodi kroz život! Upravo to su potvrdila i istraživanja – ljudi koji imaju svoju svrhu duže žive! Pored toga, traženje smisla smanjuje rizik od demencije!

I na kraju, dakle, treći element je: traženje svoje suštine, smisla i svrhe u životu! Da li vam je svrha da se bavite jogom i učite druge kako da bolje žive, da držite radionice zdravije hrane i osmišljavate recepte, pravite nakit, pišete stručne knjige o komunikaciji ili poeziju, vodite modni blog ili ste frizer i negujete kosu? Zadovoljavam se pisuci blogove ( ne modne svakako) i ko zna mozda bas tako hrlim do stotke.

Populacija ljudi starih stotinu i više godina u Japanu prvi put je premašila brojku od 80.000.

Pozivajući se na izveštaj Ministarstvu zdravstva, rada i socijalne skrbi Japana, novinska agencija Kyodo javlja da u toj zemlji trenutno živi 80.450 osoba u dobi iznad stotinu godina, što je za 9.176 više u odnosu na isti period prošle godine.

Isti izvor javlja da broj stogodišnjaka u Japanu raste već pola veka, a da čak 88,2 posto te populacije čine žene.

Prefektura Shimane na zapadu Japana osmi put zaredom ima najveći broj stogodišnjaka na 100.000 ljudi (127,6), a slede Kochi (119,77) i Tottori (109,89).

Ranije su japanske vlasti saopštile da je prosečni životni vek ljudi u Japanu prošle godine bio 87,45 godina za žene i 81,41 godinu za muškarce, što su rekordi u oba slučaja.

Najstarija osoba u Japanu je 117-godišnjakinja Kane Tanaka iz Fukuoke. Ona je ujedno uvrštena i u Guinnessovu knjigu rekorda kao najstarija živa osoba na svetu.

Grčko ostrvo Ikarija, sa površinom od oko 150 kvadratnih kilometara i 10.000 stanovnika, oko 50 kilometara udaljeno od obala Turske, spominje se još u Ilijadi. Danas, ovo je jedno od mesta koja izazivaju interesovanje naučnika zbog činjenice da je prosečan ljudski vek na njemu znatno duži nego inače.

Svaki treći stanovnik Ikarije uđe u desetu deceniju života, a ovde živi najviše stogošinjaka nego na bilo kom drugom mestu u svetu. Uzroci su različiti.

Pretpostavljamo da su u pitanju čist morski vazduh, domaće vino i nezagađena hrana, med i lekovito bilje, umeren fizički rad u bašti i vinogradu, spor tempo života, odsustvo stresa, obilje zdravog sna, zdrava društvena klima i redovno druženje sa prijateljima i rođacima. Ništa od toga, međutim, najverovatnije ne bi bilo dovoljno samo po sebi.Naucnici koji istražuju kako to da samo jedna osoba od deset hiljada doživi sto godina možda su našli kljuc zagonetke i to u krvi. Prema najnovijim istraživanjima dugovecne osobe imaju vece od proseka molekule koje koje nose holesterol.Naime, velicina lipoproteina, i dobrih i loših, mogla bi imati znacajnu ulogu kada je rec o srcanim oboljenjima i šecernoj bolesti, a time uticati i na dužinu života.
"Ljudi koji imaju velike molekule imaju i šansu da žive dvadesetak godina duže i da pritom uglavnom ostanu zdravi", kaže doktor Nir Barzilaj koji je rukovodio istraživanjem na Koledžu za medicinu Albert Ajnštajn u Njujorku.Barzilaj je takodje otkrio gen koji utice na velicinu lipoproteina.
Istraživanjem je bilo obuhvaceno 213 osoba starih sto i više godina, 216 njihovih potomaka, a kontrolnu grupu su cinile 256 osobe u šezdesetim i sedamdesetim godinama ciji roditelji nisu doživeli stotu.Ispitanici u sve tri grupe imali su podjednak nivo holesterola, podjednaku kolicinu lošeg holesterola, gustinu lipoproteina i slicne telesne karakteristike - visinu i težinu.Kao što se moglo ocekivati stogodišnjaci i njihovi potomci imali su vecu kolicinu takozvanog dobrog holesterola.
Medjutim, kada su se naucnici pozabavili velicinom lipoproteina, stogodišnjaci su se znacajno razlikovali od ostalih. Medju njima, osamdeset procenata ih je imalo neuobicajeno veliku kolicinu natprosecno velikih lipoproteina.Više od polovine njihove dece takodje je imalo velike lipoproteine što ukazuje da postoje izgledi da je njihova velicina nasledna.Medjutim, samo osam odsto osoba u kontrolnoj grupi imalo je velike lipoproteine.
Istraživaci su takodje utvrdili da, po pravilu, oni koji imaju srcane probleme imaju i manje lipoproteine."Stogodišnjaci mora da imaju nekakvu posebnu zaštitu od kardio-vaskularnih bolesti koje su ubica broj 1 starijih osoba" kaže gerijatar Tomas Perls iz Bostonskog medicinskog centra. Medjutim, drugi istraživac - doktor Džejms Vaupel iz Maks Plank instituta iz nemackog grada Rostoka, upozorava da ne bi trebalo preuvelicavati znacaj istraživanja o povezanosti velicine lipoproteina i dugovecnosti i kaže:" Cini se da manji lipoproteini predstavljaju cinilac rizika, ali postoje i mnogi drugi rizicni faktori:
visoki krvni pritisak, pušenje, masna ishrana, fizicka neaktivnost".
Tokom proteklih pet godina i drugi istraživaci su utvrdili povezanost malih molekula lošeg holesterola, LDL, i opasnog zakrecavanja arterija.Naime, male cestice LDL-a lakše se zadržavaju u zidovima krvnih sudova i tako stvaraju preduslove za zakrecavanje, kaže doktor Timoti Gervej, strucnjak za ishranu."Sve cestice LDLa su loše, ali male su gore od velikih", dodaje Gervej.
Kada ljudi koji su bili fizicki neaktivni pocnu da vežbaju njihove cestice LDLa pocnu da rastu, kaže kardiolog Vilijem Kraus.To je utvrdjeno istraživanjem kojim su bile obuhvacene osobe stare izmedju 40 i 65 godina."Naucnici godinama znaju da fizicke aktivnosti smanjuju opasnost od srcanih oboljenja, ali nisu znali zbog cega, jer vežbanje ne utice na nivo holesterola.Sada znamo - zahvaljujuci vežbanju male, guste cestice LDLa postaju vece i pahuljaste", kaže doktor Kraus.
A doktor Barzilaj kaže da je utvrdjeno da u svemu ulogu igra odredjeni gen i zakljucuje:"Gen bi mogao biti jedan od razloga što su neke osobe doživele sto i više godina uprkos lošoj ishrani i debljini.Mrsko mi je da to kažem, ali izgleda da je tacno: ako imate taj gen možete da pušite, možete biti debeli i ne morate da vežbate.To mi zvuci grozno", kaže doktor Barzilaj. 

OPET PREDUGACAK POST ALI TEMA JE TAKVA DUG ZIVOT.  A SAD IMA BAS  POLA POLA DOBRIH I LOSIH STVARI. KOLIKO JE DOBRO BITI STOGODISNJAK U OVOME TRENUTKU. MOZDA U NEKIM NAREDNIM TO BUDE SASVIM OKEJ ,MEDJUTIM NARAVNO DA NISAM OPTIMISTA STO STE I SAZNALI CITAJUCI MOJE BLOGOVE. ALI DA JE REALNOST JESTE I TO PARADOKSALANA KAO I SAV NAS ZIVOT U OVOM  XXI VEKU!

---

S NJIM ILI NA NJEMU

PRICA O SLOBODNOJ VOLJI ME ASOCIRA NA OVAJ SPARTANSKI POZDRAV SA KOJIM SU MAJKE ISPRACALE SVOJE SINOVE U RAT! POTPUNO SUROVO ALI POTPUNO ISTINITO.  NISU SPARTANSKE MAJKE MANJE VOLELE SVOJUDECU.NAPROTIV. ONE SU MNOGO VISE LJUBAVI POKAZIVALE TIME STO SU CELICILE DECIJU VOLJU DOK SU POSTAJALI CELICNI LJUDI.

Kakvu mi poruku prenosimo nasoj deci sa tim previse zastitinickim stavom. Upravo mi u njih usadjujemo  prepustanje drugima da  upravljaju nasim zivotom. Evo primera:

Pre nekoliko godina izveden je eksperiment, tokom koga je u miševe ubrizgavana hemijska supstanca Poly-A-c, koja jača imuno-sistem, a istovremeno im je davano da mirišu kamfor. Posle nekoliko puta miševi su automatski stimulisali svoj imuno-sistem, čim bi osetili kamfor. Zatim je uzeta druga grupa miševa i ubrizgavana im je hemijska supstanca Cyclophosphamid, koja razara imuno-sistem, i davano im je da istovremeno mirišu kamfor.

Postoje, dakle, dve grupe miševa: jedna je mirisala kamfor i stimulisala imuno-sistem, druga je mirisala kamfor i uništavala imuno-sistem. Drugoj grupi je prvo davano karcinogeno sredstvo i ona se za nekoliko nedelja razbolela i umrla od raka, kada su bile inficirane Pneumokokama, životinje su za nekoliko nedelja umrle od upale pluća. Šta je, dakle, kod miševa stvaralo odlučujuću razliku između preživljavanja i smrti?

To je interpretacija sećanja na miris kamfora. Još jednom: odlučujuća razlika leži u interpretaciji sećanja na miris komfora. Ljudi se, nalik tim miševima najčešće ponašaju kao Pavlovljevi psi, koji počinju da bale na zvuk zvona. Izručeni smo određenim sećanjima, povezujemo ih sa određenim stimulansima i ona uvek izazivaju iste reakcije. Postajemo žrtve svojih sećanja i tragedija je u tome da duh, koji me danas muči, potiče od juče.Procenjuje se da imamo 60.000 misli dnevno. To nije iznenađujuće, ono, što bi nas možda ipak moglo pomalo uznemiriti, je činjenica, da je 95% današnjih misli identično mislima od juče. Mi smo, dakle, bukvalno klupko uslovljenih refleksa, koji stalno reaguju na određene ljude i situacije predvidivim bio-hemijskim reakcijama i obrascima ponašanja.Kada postanemo svesni činjenice, da se naše telo svakoga dana tako mnogo menja, svake godine toliko često obnovi, da se zamene svi atomi u nama, nameće se pitanje zašto onda još uvek bolujemo od artritisa, kako je rak još uvek tu, zašto su arterije i dalje blokirane? Odgovor na to pitanje je da se kvantne struje i inteligentni obrasci, koji generišu fizičke odgovore, ne menjaju.Ako želite da se izlečite od raka, tada morate da proterate svoj duh raka. Duh raka nije ništa drugo do pamćenje ćelija, kvantna struja na ćelijskom nivou. Morate se spustiti na taj dublji nivo, posmatrati čitav proces i onda prestrukturirati inteligentne obrasce, koji određuju našu fizičku pojavu.Ako znate kako se to radi, možete se osloboditi bolesti i iznova strukturirati svoje telo (u stvari ponekad to nesvesno i radite sve vreme). Zamislite kuću od cigala i kako svaku ciglu zamenjujemo jednom godišnje. Pošto smo zarobljeni u predstavi da je kuća u tom obliku jedino, što se može napraviti, pravićemo uvek iznova istu kuću.Tako na primer preko uvek istih inteligentnih obrazaca stvaramo iste obrasce biohemijskog srčanog oboljenja. U našoj kulturi srčana oboljenja kao uzrok smrti stoje na prvom mestu i čini se da male stvari, kao što su maženje, dodirivanje, ljubljenje, milovanje i razgovor, mogu predstavljati odlučujuću razliku između života i smrti.

Svi mi imamo izbore o kojim sam toliko puta pisala,ali i slobodnuvolju kojom birmo izmedju tih silnih izbora. Medjutim, nju ejdz nam je doneo kolektivnu volju u skladu sa globalizacijom. Volite li  izelite da nosite maske? To je vas ili kolektivni izbor i volja!

Da li shvatate da smo umesto miseva sada mi ti na kojima se nesto testira. Pa dobro dosli u ovaj "divni " novi svet i u  ovu "divnu" normalnost u kome moja unuka od skoro godinu dana ljude koje vidja svakodnevno sa maskom prihvata kao nesto normalno jer ona svet bez ljudi koji ne nose masku ne poznaje.

STA OSTAJE KADA SE COVEKU UBIJE SLOBODNA VOLJA? COVEK BEZ SLOBODNE VOLJE JE MIS ILI STO JE JOS GORE OD MISA - PRAZNA LJUSTURA. PA IAKO ZNAM DA JE TELO ZAPRAVO SAMO ODELO ZA NASU DUSU  TESKO MI PADA OVAJ ATAK  NA NASE TELO JER SADA JOS VISE VODIMO RACUNA O TELU ( SEM STO SU NAM NAMETNULI MORANJE IMANJA LEPOG TELA) ZBOG RAZBOLJEVANJA OD NEKAKVIH VIRUSA KAO DA NEMAMO HILJADE DRUGIH BOLESTI. SADA SU NAS PODELILI NA LJUDE ( CITAJ MISEVE) KOJI NOSE MASKE I PRIMAJU VAKCINU I LJUDE (CITAJ MISEVE) KOJI NE NOSE MASKE I NE PRIMAJU VAKCINE. SLOBODNA VOLJA ILI SAMOUBISTVO  I U JEDNOM I  U DRUGOM SLUCAJU! PA DA SE NE SETIM SPARTANACA.  IL POBEDI ( CITAJ  IL IMAJ SVOJU VOLJU) IL UMRI ( CITAJ IMAJ SLOBODNU VOLJU). NA KRAJU ILI CES ZIVETI KAO MIS ILI UMRETI KAO COVEK!