NA KRAJU GODINE

 NA KRAJU GODINE SAVETI. MISLIM DA NIKAD NIJE DOSTA MUDRIH RECI MUDRIH LJUDI. SVA TA MUDROST PROIZASLA JE IZ ISKUSTVA I IZ PERCEPCIJE LJUDI KOJI IMAJU SIRI ILI  OTVORENIJI UM OD NAS.

PA EVO TIH MUDROSTI

1. Nakon što sam volio svoje roditelje, braću i sestre, ženu, djecu i prijatelje, sada sam počeo voljeti sebe.

2. Shvatio sam da nisam Atlas. Svijet ne leži na mojim plećima.

3. Prestao sam da se cjenkam sa prodavcima povrća i voća. Još nekoliko centi neće slomiti banku, ali bi moglo pomoći nekom siromašnom da uštedi da plati školu svoje kćeri.

4. Ostavljam konobarici napojnicu. Dodatni novac mogao bi joj izmamiti osmijeh na lice. Ona mnogo teže zarađuje za život nego ja.

5. Prestao sam govoriti starijim ljudima da su već previše puta ispričali priču. Istorija ih tjera da hodaju stazom sjećanja i proživljavaju svoju prošlost.

6. Naučio sam da ne ispravljam ljude čak i kada znam da nisu u pravu. Teret da sve bude savršeno nije na meni. Svijet je vrijedniji od savršenstva

7. Dajem komplimente slobodno i velikodušno. Komplimenti razvesele ne samo primaoca već i mene. I mali savjet za primaoca komplimenta, nikad, NIKAD ga ne odbijte, samo recite: "Hvala".

8. Naučio sam da ignorišem nabore ili mrlje na košulji. Ličnost govori više od izgleda.

9. Ostavljam ljude koji me ne cijene. Oni možda ne znaju moju vrijednost, ali ja znam.

10. Ostajem smiren kada neko igra "prljavo" da me pobedi u trci pacova. Ja nisam pacov i ne pripadam njima.

11. Učim da se ne stidim svojim emocijama. Moje emocije me čine čovjekom.

12. Naučio sam da je bolje odbaciti svoj ego nego prekinuti vezu. Moj ego će me držati van, dok u vezi nikada neću biti sam.

13. Naučio sam da živim svaki dan kao da mi je posljednji. Na kraju krajeva, on bi mogao biti posljednji.

14. Radim ono što me čini srećnim.

Ja sam odgovoran za svoju sreću i dugujem je sebi.

.

Antony Hopkins

 

PAOLO KOELJO

 

 

 Žene su često sklone tome da se previše posvete svojoj porodici, zanemarujući sebe i svoje potrebe. Međutim, ovo često nije održivo stanje jer ako se ne naučite da cijenite sebe, nećete biti istinski srećne.

Postoje žene koje su toliko posvećene svojoj porodici da sebe zanemare na svim životnim poljima, a kada djeca odrastu i odu, a muž nije tu ili ode, one ne znaju kako da funkcionišu jer nisu naučile da se posvete sebi. Ovo je tema koju je popularni pisac Paulo Coelho mnogo puta istakao u svojim citatima, kao što je: 

"Šta ostaje ako vrištiš u prepunoj prostoriji, a niko te ne čuje? Čuj sebe." Ovo je jako važno jer čovjek je prije svega usamljen kada ne sluša sebe, ne cijeni svoje vrijeme, ne zna šta voli raditi sam sa sobom. Da biste bili istinski slobodni, morate prvo naučiti da čujete sebe i da budete srećni bez tuđe pažnje

Što prije krenete u ovaj proces, to će vam život biti srećniji, a kasnije i u starosti. Princip je vrlo jednostavan. Prvo morate naučiti sebe, svoje želje i interese, i kako želite provoditi vrijeme. Tek kada naučite kako da provodite vrijeme same sa sobom, moći ćete biti u mogućnosti da se posvetite porodici.

Često se događa da žene traže muškarca pored kojeg misle da će procvjetati, prebacujući tako odgovornost za svoju sreću na druge osobe. To dovodi do ovisnosti i inferiornosti ako takva osoba nije u blizini. Međutim, morate naučiti da je vaša sreća isključivo vaša odgovornost i nitko drugi ne može ispuniti vaš život. 

Kada se posvetite drugima i brinete o njima, možete postati ovisni i izgubiti svoju samostalnost. Partner može otići, ali vi ne biste trebali izgubiti sebe. Morate biti dovoljne same sebi i pronaći sreću u sebi. Morate stvoriti razloge zašto ste ispunjene i imati vremena za razmišljanje o svojim greškama, onome što ste dobro uradili i onome što niste. Ne biste trebale prebacivati svoje probleme drugima, već ih sami pokušati riješiti. Ako se osjećate dobro sa sobom, nećete priuštiti sebi pogrešnog partnera.

 

JOS JEDAN SAVET RODITELJIMA

Zatvorenik osuđen na smrt čekajući pogubljenje zatražio je olovku i papir kao posljednju želju. Nakon što je pisao nekoliko minuta, poziva zatvorskog čuvara i traži da se pismo proslijedi njegovoj biološkoj majci.

U pismu je pisalo...

"Mama, da ima više pravde na ovom svijetu, danas bismo oboje bili osuđeni na propast, ne samo ja. " Kriva si koliko i ja za život koji sam živio. Sjećaš li se kad sam ukrao bicikl tipu i donio ga kući? Pomogla si mi da ga sakrijem da tata ne bi saznao. Sjećaš se kad sam ukrao novac iz susjedovog novčanika? Prešutila si mi.. Sjećaš se kad si se svađala s mojim tatom kada bi galamio na mene. Svadjala si se s njim jer me krenuo spreciti kad sam kopirao ispit umjesto da ucim, tada je i otišao.. Mama, bio sam tek dijete, onda sam se pretvorio u problematičnog tinejdžera i sad sam netolerantna i agresivna osoba. Mama, bio sam samo dijete kojem je trebala ispravka, a ne odobravanje. Ali ipak ti opraštam!

Molim vas, samo pošaljite ovo pismo što većem broju roditelja širom svijeta kako bi im dali do znanja da imaju odgovornost odgajati dijete tako što će osoba djelovati, u dobru ili zlu. Hvala ti mama što si mi dala život i pomogla mi da ga izgubim.

Vaš sin je kriminalac.

Podsjećam i da: Tko odbija kazniti sina, taj ga ne voli. Tko ga voli, ne oklijeva se svađati s njim. Obrazovanje je najmoćnije oružje kojim možete promijeniti svijet. Učite djecu i nećete morati kažnjavati odrasle! "

 

DUGOVECNOST

Japan: 50.000 Japanaca je prešlo granicu veka! A za 15 godina u Japanu će biti više od milion stogodišnjaka.

Zašto?

Nema drugih zemalja na svijetu s takvim dostignućima u pogledu očekivanog trajanja i kvaliteta života. Neki će reći da je tajna njihove dugovječnosti to što jedu sirovu ribu i morske alge. I pogriješit će. Mnogo je zemalja na svijetu, posebno onih koje se nalaze na obalama toplih okeana, gdje lokalni stanovnici jedu plodove mora, voće i povrće od jutra do mraka, a žive upola manje.

Tajna dugovječnosti je u tome što su Japanci jedini narod na Zemlji koji se u komunikaciji trudi da ne pokvari raspoloženje svog sagovornika. Nemoguće je naći pozitivniju zemlju na svijetu.

Dakle, vidimo pravo ekonomsko čudo, oni nemaju zemlju, nemaju gdje sijati pirinač i graditi gradove, nemaju apsolutno nikakvih prirodnih resursa. Ali istovremeno su i najbogatija nacija na svijetu. Prosječna plata Japanca je tri i po hiljade dolara.

Zašto vam pričam o ovim neverovatnim dostignućima? Činjenica je da je tajna uspjeha cijele zemlje u tome što su Japanci među prvima naučili kontrolirati svoje misli. Savršeno shvatite da negativne misli ubijaju ne samo raspoloženje sagovornika, već i njegovo zdravlje i budućnost.

Izbacili su riječ “ne” iz svog jezika. To je učinjeno prirodno jer svako od njih u školi, kod kuće, na poslu kontroliše svoje misli i ne dozvoljava da negativne misli unište živote i budućnost drugih ljudi.

Nažalost, u većini zemalja ljudi ne razumiju da su misli sjeme iz kojeg će izrasti njihova budućnost, budućnost njihove djece, budućnost njihove kompanije, budućnost njihove zemlje.

Čuvajte jedni druge, volite i budite voljeni...

 

E JESMO KO OVCE

 

ČAROBNJAK I OVCE

Na livadi usred ogromne šume, živio je čarobnjak, koji je imao veliko stado ovaca. Svaki dan on bi jeo po jednu ovcu iz stada. Ovce su dosta zabrinjavale čarobnjaka - one su trčale kroz šumu, i on je provodio mnogo vremena pokušavajući da uhvati odlutale ovce, da ih dovede u stado. Još bi ovca, koju je namjeravao da ubije, osjetila to i počela očajnički da se odupre, a njeni krici uplašili bi druge. Potom je čarobnjak odlučio da bude lukav - razgovarao je sa svakom ovcom nasamo, i svakoj nešto sugerisao.

Jednoj je rekao: "Ti nisi ovca, ti si osoba kao ja. Nemaš čega da se plašiš, jer ja ubijam i jedem samo ovce, a ti si jedini čovjek u ovom stadu a to znači i moj najbolji drug."

Drugoj je rekao: "Zašto bježiš od mene kao druge ovce. Ti si lav i ne moraš se ničega plašiti. Ja ubijam samo ovce, a ti si moj drug."

Trećoj je sugerirao: "Vidi, ti nisi ovca, ti si vuk. Vuk koga ja poštujem. Ja ću kao i ranije, nastaviti da ubijam svakog dana po jednu ovcu iz stada, a vuk, najbolji čarobnjakov drug, nema razloga da strahuje..."

Na taj način on je razgovarao sa svakom ovcom i svakoj sugerirao da ona nije ovca, već potpuno drugačija životinja koja se razlikuje od svih ostalih ovaca u stadu. Nakon ovog razgovora, ponašanje ovaca se potpuno promijenilo - one su mirno pasle, i nikada više nisu bježale u šumu. A kada bi čarobnjak ubijao narednu ovcu, mislile su: "Pa, ubio je ovcu, a ja sam - lav, vuk, čovjek... najbolji čarobnjakov drug, nemam razloga za strah."

Čak ni ovce, koji je ubijao, nijesu se odupirale. On bi samo prišao jednoj od njih i rekao: "O, moj najbolji druže, nismo odavno razgovarali. Dođi u moje dvorište. Treba mi tvoj savjet u vezi stada ovaca." I ovce bi ponosno išle u dvorište čarobnjaka. A tamo bi on stvarno pitao svog najboljeg druga šta se dešava u stadu. Žrtva bi mu sva radosna pričala o svemu, a zatim ju je čarobnjak ubijao.

Pošto je smrt nastupala trenutno, ovca nije imala vremena ništa da shvati.

Čarobnjak je bio veoma zadovoljan, on je podigao samopoštovanje svakoj ovci, kao rezultat toga one nisu više mislile o neizbježnoj smrti, manje su bile nervozne, uživale su u životu i mirno pasle travu, zbog toga je njihovo meso bilo mnogo ukusnije.

Dugi niz godina, čarobnjak je lako upravljao velikim stadom, a najzanimljivije je da su mu same ovce počele da pomažu. Ako bi neka suviše razborita ovca počele da pretpostavlja kakvo je pravo stanje stvari, tada bi ostale ovce ... pošto su one, lavovi, ljudi, vukovi, najbolji čarobnjakovi drugovi, obavještavale ga o čudnom ponašanju te ovce. Sljedećeg dana čarobnjak bi je sa zadovoljstvom pojeo.

Priča o čarobnjaku i ovcama je omiljena priča Georgija Gurđijeva, koju je često pričao svojim učenicima.

 

MALO I BAJKA KONTRAVERZNOG LUISA KEROLA IPAK IMA TU ISTINE  I MUDROSTI

 

15 mudrih citata iz „Alise u zemlji čuda“

Bajke su priče namenjene deci, ali su popularne i kod odraslih ljudi koji u mislima vole odlutati u detinjstvo i svet pun čudnih bića. Knjiga "Alisa u zemlji čuda" je idealna za sve one koji su izgubljeni u prošlosti i budućnosti, nesvesni trenutka u kojem žive i prilike koju imaju.

Pročitajte nekoliko mudrih citata koje ćete kao odrasli shvatiti na sasvim drugačiji način:

1. "Ako se svaki čovek bavi svojim poslom, Zemlja bi se okretala brže."

2. "Sutra nikada nije danas! Da li je moguće probuditi se ujutru i reći: 'Pa, sad je konačno sutra?'

3. "Malo ljudi pronalazi izlaz, neki ga ne vide čak i ako ga nađu, a mnogi ga čak i ne traže."

4. "Ozbiljan stav prema bilo čemu na ovom svetu je fatalna greška. Da li je život ozbiljan? Oh da, život je ozbiljan! Ali ne stvarno..."

5. "Najbolji način da objasnite je da to uradite sami".

6. "I gde mogu da nađem nekoga normalnog?" "Nigde", reče Mačka, "Ne postoje normalni." "Na kraju krajeva, svi su tako različiti. A ovo je, po mom mišljenju, normalno."

7. "Razmislite da se samo zbog neke stvari možete toliko smanjiti da postanete ništa."

8. "Bez obzira koliko je pokušavala, nije mogla naći svoj smisao ovde, iako su joj sve reči bile potpuno jasne."

9. "Šta hoćeš?" "Želim da ubijem vreme." "Vreme ne voli biti ubijeno."

10. "Uvek je davala dobar savet, iako ih nije često pratila."

11. "Sve što je rečeno tri puta postaje istina."

12. "Deset noći - deset puta toplije od jedne. I deset puta hladnije. "

13. "Možete li mi reći, molim vas, kojim putem da krenem odavde?" "To dobrim delom zavisi od toga gde želiš stići", reče Mačka. "Nije me briga gde ću stići", reče Alisa. "Onda nije bitno kojim putem ideš", reče Mačka.

14. "Ako je sve na svetu besmisleno", reče Alisa, "šta vas sprečava da napravite bilo kakav smisao?"

15. "Niko nije ništa, nikada, postigao sa suzama."

I NA KRAJU

U životu se puno puta zadovoljimo onim što mislimo da je ispravno, prikladno i sigurno. Bojimo se promjene.

Bojimo se izaći iz svoje zone komfora i suočiti se sa svijetom bez stvari na koje smo navikli.

Bojimo se ići dalje, jer iza sebe ne možemo ostaviti ljude ili mjesta koja poznajemo.

Tako gledamo na sebe i svoju sreću, gubimo život na krivom mjestu kada trebamo ići dalje i dalje.

Ako nisi sretan gdje si sada – kreći se! Nisi stablo. Ne morate se zaglaviti i zauvijek ostati na jednom mjestu.

Ako vas ljudi oko vas ne usrećuju, ostavite ih iza sebe. Ako svaki put kad ih sretnete, imate osjećaj da nešto nije u redu, odmaknite se od njih. Ne dajte da dođu do vas i gube vam vrijeme.

Ne dopustite im da vam uzmu pozitivnu energiju.

To ne znači da ih potpuno uklanjate iz svog života, nego odlučite ne provoditi svoje vrijeme oko ljudi zbog kojih se osjećate stresno, fizički ili mentalno. Prestanite biti zadovoljni takvim vezama, razgovorima i osrednjim ljudima.

Ako se zbog vašeg posla osjećate nesretno, odustanite. Ako više ne možete učiti i rasti u svom poslu, nastavite i pronađite novi.

Boravak na poslu zbog kojeg se osjećate tužno i iscrpljeno je za vas toksično. Bez obzira na plaću, trećinu dana ne biste trebali provesti osjećajući nezadovoljstvo.

To uključuje puno problema i davanja sebe. Ne činite to. Vaša sreća je ono što definira vaš uspjeh. Ako niste sretni, ne možete biti uspješni u životu. Možda ste uspješni u poslu, ali nikad se iznutra nećete osjećati ispunjeno.

Ako se ne osjećate sretno u gradu u kojem živite, preselite se. Ne ostanite na mjestu samo zato što je poznato i ugodno.

SVE  OVO  SVI ZNAMO VEC. ALI ETO DA SE MALO PODSETIMO PRED NOVU GODINU. NOVA GODINA SAMO ZAHVALJUCI NAMA SAMIMA MOZE BITI MNOGO BOLJA I SRECNIJA.

SRECNA 2024-TA GODINA!

BEBOLOGIJA

 NIKAD BOLJU STVAR NISAM PROCITALA. RODILA SAM CETVORO DECE I PREKO BEBI SERVISA CUVALA JOS 17. I STALNO SAM SE PITALA KAKO SU TE ZENE OPUSTENE A JA UVEK BILA POD STRESOM. MADA SAM I DANAS KAD SAM U PENZIJI IMAM CETVORO ODRASLE, ODRASLE DECE. TAJNU MI JE UPRAVO OTKRILA OVA PRICA. 

Zamislite da vi i vaš partner možete da se klonirate kada dobijete dete. Polovinu brige o bebi mogli biste da prepustite vašim dvojnicima, što znači da bi život bio dvostruko manje naporan i stresan. Možda biste imali vremena i za odmor, druženja, hobije, učenje, a tek sav onaj neispeglani veš…

Iako kloniranje zvuči kao stvar daleke budućnosti (ili bar naučne fantastike), da biste uživali u ovako povoljnoj raspodeli brige o deci, u kojoj na roditelje spada samo 50% rada, trebalo bi zapravo da se vratite u prošlost. I to onu daleku – u kameno doba. Ili bar da se preselite u neko od društava koja i dalje žive životom lovaca-sakupljača.

Tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo.

Naime, iako danas živimo u razvijenom svetu komfora i “blagostanja”, kako istraživanja pokazuju, tokom najvećeg dela ljudske istorije roditelji su imali mnogo manje posla i mnogo više pomoći oko dece nego što to mi danas imamo. Proučavajući polunomadsko pleme Mbendjele BaYaka (skraćeno Aka) iz Demokratske republike Kongo, koje sa svojim tradicionalnim načinom života predstavlja savremeni prozor u daleku prošlost ljudske vrste, antropolozi sa Univerziteta Kembridž utvrdili su da u plemenu Aka na roditelje, tačnije na majku, pada jedva polovina ukupne brige o detetu, i da se u preko 50% slučajeva kada beba zaplače, na plač odazivaju drugi članovi grupe, jer na decu pored majke svakodnevno pazi u proseku 14 članova porodice i šire zajednice.

Zajednička briga pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljma svakog dana.

U studiji koja je ovog novembra objavljena u časopisu Developmental Psychology, navodi se da kod Aka ova zajednička briga o deci pruža bebama u proseku 9 sati bliske interakcije sa starateljima svakog dana, što znači da majke imaju više nego dovoljno vremena i da rade i da se odmaraju. U svakom trenutku, oko 6 različitih osoba, uglavnom ženskog pola, bilo je na raspolaganju detetu, što je daleko više nego što je slučaj u modenim porodicama ili jaslicama i vrtićima, gde je situacija obrnuta – na jednog vaspitača dolazi veći broj dece. Takođe, u lovoskupljačkim društvima majke imaju čvrste lične odnose sa svojim pomagačima, pa je nivo poverenja i sigurnosti u one kojima poveravaju decu – na daleko višem nivou.

Oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba

Brojne su koristi zajedničkog podizanja dece, ističu antropolozi – manja opasnost od zlostavljanja i zanemarivanja i veće majčino blagostanje, pa je i ona sama u stanju da pruži bolju brigu svom detetu. Velike mreže staratelja su istovremeno i osiguranje da će dete imati isti nivo kvaliteta nege i u periodima kada majka nije u stanju da se stara o njemu. Kada je majka bolesna, druge starateljke kompletno preuzimaju i brigu i dojenje. Još jedna dobrobit je što je brojnost staratelja posticajna za socioemocionalni razvoj i razvoj teorije uma, budući da deca moraju da se prilagođavaju različitim stilovima interakcije i izložena su raznovrsnim načinima ispoljavanja emocija. Udruženo roditeljstvo nije izuzetak, već pravilo među lovcima-skupljačima. Prethodna istraživanja, poput onog u plemenu Efe iz Konga, je pokazalo da oko 60% fizičkog kontakta bebe svakodnevno dobijaju od drugih osoba – koje nisu njihove majke.

Udruženo materinstvo detetu pruža bliskost i dobrobiti za razvoj.

“Ovo nije u saglasnosti teorijom afektivne vezanosti Džona Bolbija, budući da ona naglašava ulogu jednog glavnog staratelja, obično majke, kao figure za vezivanje. Naša istraživanja pokazuju da je kroz najveći deo istorije ljudske vrste upravo udruženo materinstvo (allomothering) bilo ono koje je detetu pružalo bliskost i dobrobiti za razvoj,” pišu autori studije.

Iako se u modernim društvima smatra da je nestabilnost društvenog okruženja i prevelik broj staratelja faktor rizika, deca iz plemena Aka bez problema menjaju okruženje (zbog čestih seoba) i lako se prilagođavaju potpuno novim mrežama staratelja, što, naučnici zaključuju, znači da smo kao vrsta psihološki opremljeni da se prilagodimo i drastičnim promenama okruženja. Bebe iz plemena Aka ne stvaraju jak “atačment” sa svim svojim mnogobrojnih starateljima, ali ipak sve vreme zadržavaju najuži krug od troje-četvoro staratelja sa kojima imaju najjaču afektivnu vezu, istovremeno dobijajući i neophodnu dozu predvidivosti, kao i veoma veliku količinu pažnje i brige šireg kruga ljudi.

U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same.

Ono što je veoma bitna odlika društava koja praktikuju udruženo roditeljstvo, jeste da bebe skoro nikada ne plaču jer uvek ima nekog ko odmah može da reaguje. To nije lako izvodljivo u okolnostima kada samo roditelji mogu da pruže umirenje i utehu. Velika izloženost dečijem plaču je izuzetno stresna i može izazvati štetna ponašanja kod majki, što povećava rizik od zlostavljanja i zanemarivanja. Onda kada je sve na majci, dobrobit bebe zavisi isključivo od kvaliteta njene emocionalne regulacije, a neke majke postaju preplavljene što može izazvati negativne emocije i dovesti do zlostavljanja deteta. To se u lovačko-skupljačkim društvima ne dešava, jer je u blizini uvek neko ko je spreman da umiri uplakano dete. U modernim društvima zapadnog tipa, majke moraju da se izbore sa dečijim plačom same. Ovo je potpuno nova situacija za ljudsku vrstu i majke joj nisu prilagođene, pa i nije čudno što je tako teško podnose.

Veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju najmlađi članovi društva.

Ono što je karakteristično za brojna društva lovaca-sakupljača je da očevi skoro da ne učestvuju u brizi o deci, ali zato veliki deo udruženog roditeljstva obavljaju deca i mlađi članovi društva. Kako bebe i mala deca prestanu da zavise od majčinog mleka, tako su sve manje nadzirani od strane odraslih, a staranje o njima preuzimaju starija deca. To je i deo objašnjenja otkud bebama i deci toliko staratelja – u okruženju je uvek veliki broj druge dece koja imaju vremena da se time bave. Čak i četvorogodišnja deca smatraju se sposobnom da preuzmu deo brige o mlađima. Ovo predstavlja dodatnu podršku majkama, a mladi stiču iskustvo i samopouzdanje, što im znatno olakšava tranziciju onda kada i sami postanu roditelji.

“U modernim društvima zapadnog tipa, imamo mnogo drugačiji pogled na to do kada je detetu potreban nadzor i kada su spremna da paze na druge. Starijoj braći i sestrama retko se daju zaduženja u vezi sa mlađom decom, što čini da majke nemaju dovoljno pomoći, a da istovremeno pate od anskioznosti i postnatalne depresije, budući da ni same nisu imale kao deca iskustva sa negom beba,” pišu autori studije.

Nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas.

Naravno, većini savremenih roditelja veoma je teško da primenjuju lekcije roditeljstva iz “kamenog doba”. Nošenje bebe uz telo nemoguće je majci koja radi van kuće. Roditelji koji sami brinu o više dece ne mogu da pruže onoliko pažnje i dodira svakom detetu, koliko to mogu društva u kojima u proseku 6 osoba reaguje na potrebe jedne bebe.

Zaključak naučnika je da nikada tokom istorije ljudske vrste roditelji nisu bili pod tolikim pritiskom i toliko bez podrške, kao što su danas. Značaj koji udruženo roditeljstvo ima za Ake pokazuje koliko je za ljudsku vrstu ključna pomoć koju roditelji dobijaju od zajednice kada je briga o deci u pitanju. Udruženo roditeljstvo je ključ za evoluciju naše vrste, i sasvim je očekivano da onda kada roditelji nemaju ovu pomoć zajednice, postaju iscrpljeni a deca su izložena nepovoljnim uslovima za odrastanje.

Bolji uslovi za majke važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece.

Saradnja i udruživanje u podizanju dece oblikovali su našu evoluciju. Očekivanje od majke da bude jedini objekt vezivanja sa razlogom vodi iscrpljivanju i depresiji i ima negativne posledice na decu. Zbog toga bi se podrška zajednice i bolji uslovi za majke, morali uzimati u obzir kao važan faktor u smanjenju rizika od zlostavljanja i zanemarivanja dece. Kreatori socijalnih politika bi morali da vode računa o tome da su, zahvaljujući opisanim uslovima, koji su tokom većeg dela naše evolucione istorije bili dostupni deci, ljudske bebe evoluciono predisponirane da očekuju jako puno fizičkog kontakta, brige i pažnje od većeg broja članova zajednice, pored svojih bioloških roditelja.

Ono što mi danas smatramo optimalnom podrškom zajednice roditeljima definitivno nije dovoljno, i ukoliko želimo da omogućimo novim generacijama da se upuste u produženje vrste – ono što smo uspešno radili milionima godina a od čega danas sa razlogom sve više zaziremo, morali bismo da promenimo ideju o tome kako roditeljstvo treba da izgleda. Za početak, nužno je osvestiti koliko je “neprirodno” današnje samostalno gajenje dece u četiri zida, i zato ovakva antropološka istraživanja imaju neizmerno važnu ulogu u našoj promeni perspektive. Zatvoreni u mehuru modernog roditeljstva, zadojeni potrošačkim porukama koje nas uveravaju da se ključ za srećno i uspešno roditeljstvo nalazi u još jednom genijalnom proizvodu i još jednoj revolucionarnoj knjizi, ni ne pomišljamo da može drugačije i da su neki ljudi itekako radili druga

čije, i tako propuštamo da se pomognemo dragocenim hiljadugodišnjim iskustvima i uvidima naših predaka

ZA ODGAJANJE  DETETA POTREBNO JE CELO SELO.

Nekada su roditelji savete dobijali od prijatelja i porodice. Danas...

 Svaki savet udaljen je na samo klik ili dva. Počev od predloga kako promeniti pelene, uspavati ili nahraniti dete, kako ih odvići od raznih navika, ili kako ih privoleti da urade nešto, šta uraditi da biste organizovali najbolju rođendansku žuru, kako im pomoći da reše domaće zadatke… Pored dostupnosti velikog broja korisnih ideja i online predloga, roditelji se danas ne libe i da angažuju ceo tim stručnjaka u vaspitavanju deteta, pod uslovom da procene da im je tako nešto potrebno.

:Postoji mnogo opcija koje prezauzetim roditeljima nude pomoć i rešenje kako da što lakše odgajaju svoju decu. Iako dadilje ne predstavljaju nikakvu novost u procesu vaspitavanja. One su postale pravilo, ne izuzetak, a njihovo angažovanje više nije privilegija bogatih. U porodicama gde oba roditelja rade i odsutna su van kuće u toku dana, dadilje se često unajmljuju kako bi brinule o deci.

Dadilje se uglavnom angažuju kako bi brinule o mlađoj deci, odvodile ih do igraonice ili parka u dogovoreno vreme, na časove klavira i baleta, kao i da bi im pomogle oko školskih obaveza pre nego što se roditelji vrate kući sa posla.

U gradovima kao što su Njujork i Los Anđeles, dadilje su samo mali deo onoga što se savremenim roditeljima nudi kao rešenje kada je briga o deci u pitanju. Posao njujorške dadilje, koji je u bestseleru Eme Maklaflin i Nikolasa Krausa “Dnevnici jedne dadilje” (po kome je kasnije snimljen film) prikazan kao nimalo zavidan, samo je jedan od vidova angažmana trećih lica da vode računa o deci. U svetu za ovakav trend postoji izraz “outsourced parenting”, odnosno “autsorsovano roditeljstvo”, ili doslovno prevedeno: angažman spoljnih saradnika u roditeljstvu.

Unajmljivanje drugih da vode računa o svemu

Ukoliko ste zabrinuti za bezbednost vaše bebe, možete da kontaktirate neku od firmi koja će vašu kuću ili stan preurediti tako da uklone sve izvore potencijalnih opasnosti, i omogućili da se beba neomentano igra, puza ili pravi svoje prve korake. Ukoliko je vaša beba razdražljiva, možete da unajmite nekoga ko će je uspavljivati tokom noći. Ako vaš mališan sisa palac, imate mogućnost da angažujete nekoga ko će mu pomoći da prevaziđe taj problem.

Kako biste se rešili glavobolje koja vas sigurno muči dok učite dete kako da koristi toalet, postoji čitav niz stručnjaka koji u tome mogu da vam pomognu. Na raspolaganju su vam različite opcije, od toga da na ovu temu dobijete savet konsultanta, do angažovanja stručnog lica, i to u punom radnom vremenu, koje će živeti sa vama i koje će umesto vas voditi računa o svemu.

To što možete da angažujete nekog da gaji vaše dete, ne znači da treba

Toliko opcija i mogućnosti da angažujete stručnjake koji će brinuti o detaljima vezanim za odgajanje deteta možda zvuči kao sjajna stvar, ali prepuštanje uloge roditelja i brige o vašem mališanu trećim licima može da izazove negativne efekte. Tako može da se desi da sutra vaša deca angažuju potpunog stranca koji će voditi računa o vama kada ostarite, ili koji će vas umesto njih posećivati u domu za stara lica.

Svaka porodica je sama po sebi jedinstvena, kao što svaki odnos između dece i roditelja nije isti. Iz tog razloga ono što je u nekoj situaciji (ili za neko dete) dobro, možda se neće svaki put pokazati kao najbolje rešenje. Kao roditelj, važno je da razumete da nema ničeg lošeg u tome da zatražite pomoć sa strane. Ipak, vodite računa o tome da ulogu roditelja u potpunosti ne prepustite nekog drugom.

Biti roditelj je jedna od najlepših, ali sigurno i jedna od najodgovornijih i najtežih životnih uloga. Ipak, ukoliko se odlučite da brige i probleme koje roditeljstvo nosi sa sobom prepustite drugima, zapitajte se gde će to odvesti vas i vaše dete. Teško ćete moći da ostvarite dobar i blizak odnos sa svojim mališanom, ako ne preuzmete aktivnu ulogu u njegovom životu i odrastanju. Možda ćete se zbog toga kajati kasnije, iako je na prvi pogled lakše prepustiti muke i obaveze nekom drugom.

Samo vi znate šta je najbolje za vas i vaše dete. Ipak, možda ćete vremenom da otkrijete da su magični trenuci koje provodite sa svojim mališanom još lepši i slađi posle onih teških i komplikovanih momenata koji su vam pomogli da zajedno odrastete.

GRESKE RODITELJSTVA - RODITELJSTVO SE UCI

 

„Mrzim brokulu! Bljak!“, galamit će kroz suze vaš potomak u još jednoj epizodi agonije porodičnog ručka, dok će majka s telefonom na uhu, usred važnih poslovnih pregovora, pokušati da mu u usta nagura makar još jednu kašiku povrća, a pristojno distancirani otac između dva zalogaja proviriti ima li šta novo na društvenim mrežama, uz pokoji mrki pogled ka potomku koji mu kvari ukus obroka.

Već viđeno, mnogo puta, sve dok ne stigne „konjica“ u vidu mobitela, tableta, obećanja o ispunjenju kojekakvih želja, ili pak selidbe u dnevni boravak, u carstvo crtanih filmova, koji će odraditi ono za šta roditelji u današnjem savremenom društvu imaju sve manje živaca, a što su naši preci redovno (i uspješno) rješavali čeličnim autoritetom. I prigodnom komadićem drveta.

No, vremena su se promijenila. Svakodnevni stres, nedostatak volje, vremena i strpljenja, breme egzistencijalnih problema, nepoznavanje osnovnih pedagoških postulata…, sve je to dovelo do promjene u današnjem shvatanju i prakticiranju odgoja djece, koji je, kako upozoravaju mnogi pedagozi, skrenuo na stramputicu.

Ispunjavanje želja zbog mira u kući

Popuštanje u nastojanju da se spriječi negodovanje ili, ne daj bože, plač djeteta koji će staviti šlag na cjelodnevni stres, ispunjavanje svake želje radi mira u kući, posezanje za tehnološkim blagodetima koje će vam osloboditi vrijeme za ispunjavanje sopstvenih želja u tolikoj mjeri uzima maha da se eksperti s pravom pitaju kakve to generacije djece dobar dio današnjih roditelja odgaja i kuda će takve metode djecu odvesti u budućnosti?

Roditelji imaju jako malo slobodnog vremena, ali da i to slobodno vrijeme najčešće ne provode kvalitetno kada je riječ o odnosu sa djecom.

„Od dece se zahteva da budu mirna, da ne viču, da ne skaču, a da bi roditelji obavili telefonske razgovore, da pregledaju obaveštenja sa društvenih mreža, da bi mirno sedeli sa prijateljima ili da bi mogli da obave kućne poslove. Na ulici deca više ne mogu da se igraju kao nekadašnje generacije, zbog opasnosti koje je ovo vreme donelo. Ako roditelji nisu u stanju da organizuju struktuirano i kvalitetno slobodno vreme, šta onda deci preostaje nego da utonu u svet interneta, crtanih filmova i raznih aplikacija na mobilnim telefonima? Da bi dete što pre pojelo obrok nudi mu se da gleda u mobilni telefon dok jede, a da bi se što pre izašlo iz kuće roditelji obuvaju deci i vezuju im pertle i u desetoj godini života“

Problem digitalnih medija. Mnogi eksperti su složni da, kako vrijeme odmiče, djeca sve ranije upadaju u virtualni svijet, što može izazvati ozbiljne posljedice po njihov razvoj.

„Prepuštanje djece da sami biraju sadržaje, da bez nadzora provode sate pred malim ekranima, smatra se zanemiravanjem djeteta i tu nema opravdanja. Djeci treba da su voljena, prepoznata, viđena i da imaju osjećaj da su vrijedni pažnje svojih roditelja. Potrebni su im pokret, igra, istraživanje, socijalni odnosi, a odgovornost da se sve izabalanisira kako bismo obezbjedili optimalna razvoj je isključivo na odraslima.

Društvo strepi od djece

Na kraju, treba naglasiti da djeca trebaju podršku i usmjeravanje kako bi imali siguran prostor da istražuju svijet oko sebe i svijet u sebi. Roditelji su prvi i najbitniji učitelji koji modeliraju, omogućuju ovaj prstor za rast i razvoj, postavljaju granice sa ljubavlju, uče djecu poštovanju sebe i drugih i prenose vrijednosti koje će ih pratiti kroz život“

Postavlja se pitanje koliku, i kakvu ulogu, ima društvo u odgoju djeteta? U bivšoj državi, ta uloga bila je kolektivna, ali danas, primjeri u kojima se niko neće niti osvrnuti na dječji vandalizam u parku, ne smatrajući to svojim problemom (a ujedno i ne želeći da to postane njegov problem), svjedoče se situacija promijenila iz temelja.

Današnje društvo, prije strepi od takve djece, nego što ga pokušava promijeniti.

„Postoji izreka koja kaže da je potrebno celo selo da bi se odgojilo jedno dete. Danas su se ljudi udaljili jedni od drugih. Na primer, u jednoj većoj zgradi u gradu, ljudi se uopšte ni ne poznaju, niti imaju bilo kakvu komunikaciju. Nekada su škole imale izraženiju vaspitnu komponentu, dok danas to skoro u potpunosti izostaje. Deca su postala veći autoritet i od roditelja i od nastavnika. Nastavnici često nailaze na veliku agresivnost od strane roditelja ukoliko dobiju kritiku u vezi vaspitanja deteta. Roditelji ne shvataju značaj jedinstvenog vaspitnog delovanja na dete, pa i kada se neminovno problemi jednog dana pojave, roditelji i tada traže krivce u drugima“, priča ona.

A, zapravo, sjeme problema je upravo pogrešan stav roditelja, koji će, umjesto da djetetu ponude ono što mu je najvažnije, sopstvena iskustva u formiranju moralnih vrijednosti i ličnosti, otvoriti portal ulaska u virtualni svijet u kojem će dijete, nezrelo kakvo jeste, početi formirati sopstvene stavove o životu i svjetu.

U zaključku, Nestorov poručuje da je dostupnost najrazličitijih pomagala, igračaka, tehnbologije…, zanemarila ono osnovno – ulogu roditelja.

„Odnos sa roditeljima je za dete puno važniji nego skupe igračke, garderoba i brojne aktivnosti koje sprovode drugi ljudi koji su za to plaćeni. Roditelj sa detetom treba da se igra, da mu pomaže, da razmenjuje poglede i reči i da mu, praktično, izgrađuje život. Mnogo igračaka nije potrebno jer se, takoreći, deca zatrpaju igračkama i od njih ne vide roditelje. A oni mu najviše trebaju“, zaključuje Nestorov.

Dječji plač je jedna od najvećih noćnih mora roditelja, koji će u velikom broju slučajeva preduzeti sve da do njega ne dođe. Takva popustljivost, tvrde eksperti, ne vodi ničemu dobrom, samo podstiče dijete na još radikalnije ponašanje.

„Najprirodnije je da beba i dete plaču zbog fizioloških potreba, odnosno traže da bude sita, suva i da im je udobno. U skladu sa tim, roditelji od samog rođenja deteta čine sve da ono slučajno ne zaplače. Život porodice se zbog toga potpuno poremeti, svi ukućani počinju da šapuću dok dete spava, a kada je budno, svi pokušavaju da animiraju dete. Što više roditelji preteruju dete se navikava i potrebno mu je sve više i više ovakvih neprirodnih nadražaja. Kako deca rastu sve više su vidljive posledice popustljivog ili potkupljivačkog vaspitanja dece. To su one situacije kada se detetu obećaju video-igrice ako pojede obrok, ili mu se obećavaju pokloni ako udovolji zahtevima roditelja. Sve je više dece koja prave roditeljima scene na javnim mestima, u prodavnicama ili u gradskom prevozu i uspešno postižu svoj cilj“, kaže Nestorov.

Govoreći o odnosu djeteta s ostalom djecom, Nestorov navodi primjer dječjih rođendana, koji su se vremenom pretvorili u natjecanje u spektakularnosti, a što djetetu, kako kaže, izazove iskrivljen pogled na realnost. A i to je greška roditelja.Skoro po pravilu se za decu organizuju velike proslave rođendana u igraonicama ili restoranima gde se roditelji nadmeću ko će imati bolju proslavu. Deca se na tim proslavama postavljaju u centar pažnje, postavljaju se da sede na foteljama koje liče na kraljevske tronove, pa im se čak i krune stavljaju na glavu. Onda sve to fotografišu profesionalni fotografi i drugi roditelji pomoću mobilnih telefona, pa se sve to objavljuje na društvenim mrežama… Prvi sudar sa realnom situacijom je polazak u prvi razred kada dete shvati da u tom odeljenju ima još 20-30 najpametnijih i najlepših prinčeva i princeza. Tu se onda kod dece pojavljuju najrazličitiji problemi“, 

“Škola roditeljstva ne postoji. Samo treba biti ‘normalan’ roditelj i živeti normalno. Deca uče imitacijom i deca će nas praktično upiti. Puno korisnija bi bila knjiga za vaspitanje roditelja, jer najčešće bude situacija da, kakvi su roditelji, takva su i deca. Mladi ljudi, pre nego što postanu roditelji, treba da rade na svom razvoju. Dobra deca se ne rađaju. Dobri roditelji odgajaju dobru decu koja će postati dobri ljudi. Mi nikog ne možemo menjati na silu i ako ne želi da se menja. Onda je jasno kakva nam je budućnost, u najvećem broju slučajeva deca će biti poput roditelja 

MNOGI OD NAS NISU IMALI MOGUCNOST DA IMAJU DADILJU ( JA SAM POSLEDNIH 15 GODINA BILA DADILJA DRUGOJ DECI I ZNAM KAKO JE TO DOBRO ZA NJIH)  VRTIC JE BIO I TE KAKO OD KORISTI. KAO I BABA I DEDA.  STO JASNO POKAZUJE DA DETETU ZAISTA TREBA VISE RAZNIH UTICAJA. NE MOZE SAMO MAMA DA POSTAVLJA PERCEPCIJU SVETA OKO NAS. SAD POTPUNO RAZUMEM TU AFRICKU POSLOVICU. I KO KO GOD MOZE NEK PRIUSTI SEBI "SELO" ZA ODGAJANJE DETETA PRVO ZBOG NJEGA SAMOG A ONDA I ZBOG VAS .

KAUC

 DA LI ZNATE KOJA JE FORA SA KAUCEM? KAUC JE KLJUC ZA DOBRU LJUBAVNU VEZU, PRIJATELJSKU VEZU , ODNOSE RODITELJ-DETE I UOPSTE PORODICNE ODNOSE. NISTE SE ZAPITALI ZASTO? JA JESAM.

Kako to funkcionise? VRLO JEDNOSTAVNO U SUSTINI. Ali hajdemo redom.

Kauc u ljubavnoj vezi. Ne mislim na onaj na kome provodite noc . Ne, to je onaj stari udobni kauc koga ima svaka kuca. Koji nije jos za bacanje ali nov nikako nije. Najveca mu je vrlina sto je udoban. I to bas udoban. Zamislite onda kad dodjete s posla i rucate zavalite se na kauc sa svojim patnerom ili  partnerkom  i uz kaficu neobavezno caskate. Ili pricate o vaznim stvarima koje treba da uradite. Ili kako se osecate u vezi necega. Ili... E to je prava veza. Seks u spavacoj sobi samo ce je jos vise ucvrstiti. Ali verujte mi bez kauca u dnevnoj nista.

Prijateljska veza . Vidjate se u kaficima i raznim mestima koje volite. Pricate, druzite se i sve je super. A onda odjednom nijedno to mesto nije dobro za intiman razgovor koji vam je neophodan. Kauc je tu, topao, mekan ,intiman. Na kaucu mozete reci sve sto vam je na srcu. On ce to upiti kao i vasu pozadinu dok sedite na njemu. Osetice te se bolje odmah. Svakako bolje od kafica gde ste na neudobnim stolicama okruzeni ljudima  i bukom.

Porodica. Porodica je nesto ciju bliskost gradi bas ta guzva na kaucu. Ta borba za mesto na njemu, u bratovom ili majcinom srcu. I nigde to nije toliko dobro kao na kaucu.Ni zajednicki rucak, ni vreme provedeno u porodicnim aktivnostima.  Kauc je mesto za okupljanje svake srecne porodice .Sto je tesniji to je sreca veca.

I DA ZNATE BAS TA UDOBNOST KAUCA VAS TERA DA OTVORITE DUSU I DA PRICATE I RADITE SVE ONAKO ISKRENO OD SRCA.

 

DA I JA SEDIM NA KAUCU I BINDUJEM . 

Kauč - kralj dnevne sobe

Najpoznatiji kaucevi: HOMER SIMPSON

                                   PRIJATELJI

                                   DVA I PO MUSKARCA

                                   STREBERI 

                                   MUCKE

Mnoge serije i filmovi su stavili KAUC U PRVI PLAN samo sto mnogi to ne primecuju. Zahvalna sam na lekciji.

NARANDZASTI KAUC IZ PRIJATELJA U JANUARU STIZE U BEOGRAD. PREDSTAVA PRIJATELJI OZIVECE I SECANJE NA CENDLERA. 

Stručnjaci za enterijer iz kompanije ScS otkrili su nedavno da stil i boja kauča, kao i vrsta tkanine koju ste odabrali mogu da otkriju neke stvari o vašem karakteru.

Kauč za dvoje

Poznat i kao ljubavni kauč. On odaje da vlasnik uživa u društvu partnera, da voli udobnost i intimu.

– Ljudi koji preferiraju ovaj tip kauča su strastveni, žele snažnu emocionalnu vezu i nekoga na koga se mogu osloniti Takođe dodaje da su oni parovi, koji vole ovakav kauč, sigurni u svoju vezu i imaju poverenje jedno u drugo..

Kauč intenzivne boje

Maštoviti, otvoreni, društveni – takvi su obično ljudi koji biraju nameštaj jarke boje, u ovom slučaju kauč. Takođe, mnogo zavisi i od same boje. Tako su oni koji biraju žutu energični i veseli, oni koji preferiraju zelenu smireni, a isto tako deluju na druge, brižni su i dobri slušaoci. Plava boja odaje da je vlasnik analitičan i oprezan, a crna ukazuje na konzervativnost i kreativnost. Oni koji se odluče na kauč crvene boje ne vole monotoniju i strastveni su.

Ugaona garnitura

Organizovani, praktični, porodični tip. To je najbolji opis za one koji imaju kauč u obliku slova L, odnosno ugaoni. Vole da ugoste drage ljude i provešće veče družeći se u toplini doma.

Česterfild kauč

- Ukazuje na to da vlasnik sebe smatra elegantnom i prefinjenom osobom - kaže Ejmi.

Osim toga, voli fine stvari i pažnju što mu ovaj kauč definitivno donosi jer se ne viđa baš često u domovima.

Kožni kauč 

Vole ga marljivi ljudi koji su prvenstveno fokusirani na karijeru i uspeh. Biraju praktičan nameštaj jer su i sami takvi. Kožni kauč se čisti jednostavno, a izgleda profesionalno što je njima bitno.

Jos jedna vazna cinjenica. Kauc uvek stoji "uparen" sa TV-om. Ne kazem da ne treba uzivati uz TV. To je najbolji nacin opustanja. Nego treba i sedeti sa svojim birnim osobama samo u razgovoru. I to je opustajuce verujteme. Ni mobilni nisu prepoceni. Nikako.

ETO. TO JE PRICA O VAZNOSTI KAUCA. PA VI MOZETE DA JE SHVATITE I PRIHVATITE. NA VAMA JE ODLUKA.

 

 

 

UVEK MARCELO

 JEDNA PROFESORKA JE SHVATILA ONO STO SAM JA ODAVNO. MLADI SADA NEMAJU NI VREMENA NI VOLJE DA SE 'SMARAJU RATOM I MIROM' I OSTALIM KLASICIMA JER 'RAT UZIVO 'VIDE SVAKI DAN  OVO JE ZAVRSETAK MOJE CUVENE TRILOGIJE ( VOLIM PO TRI TEKSTA VEZANO ZAISTU TEMU) TE SA TEKSTOM POVRSNOST I BLAZENO NEZNANJE  CINI CELINU. PROFESORKA SVAKA CAST.

Često kažemo kako deca danas ništa ne čitaju, žalimo se na njihovo duhovno odsustvo na časovima lektire i nemoć nastavnika da ih zainteresuju i motivišu. Zameramo im da su lenji, da prelako posežu za gotovim tumačenjima sa interneta i da svoje zadatke otaljavaju bez ikakvog žara. Nema tog nastavnika književnosti koji sa časa nije izašao isceđen i moralno demoralisan kada je shvatio da je uradio loš posao, da je on i pitao i odgovarao gledajući svoje učenike u tihom otporu i želji da se sve jednom već završi. Čuo je iza leđa komentare da je smarač i ludi zanesenjak, osetio nerazumevanje i podsmeh.

Naravno. Dela odabrana za lektiru deci su često sasvim nerazumljiva i daleka. Njihov svet je drugačiji i sasvim je neracionalno očekivati da će oni poželeti da sebe podrede poetskim visinama koje im se nude kao značajne. Oni gledaju napred. Treba ih zaustaviti i naterati da prihvate i razumeju ono što je nastalo davno pre njih, ne sputavati ih oveštalim konvencijama teorije književnosti, ne gušiti versifikacijom, ne uterivati u njih veštačko uviđanje da je nešto dobro i vredno samo zato što to tako kaže njihov nastavnik ili roditelj.

Došao je na red čas tumačenja socijalne lirike u šestom i u osmom razredu. U šestom Šantić i Veljko Petrović, u osmom Davičo. Uvek isti problem. Mrcvarenje i dece i pesnika. Jer oni ne razumeju istorijski kontekst ovih pesama. Toliko daleko je sve to od njih da ne postoji način da stihove razumeju bez opširnog tumačenja koje oduzme polovinu časa, umori ih i obeshrabri, a onda se prione na tumačenje pesme gde se može uključiti samo neko ko je sve prethodno sasvim prilježno saslušao. Takvih je malo. Treba biti realan. Šta našoj deci danas znači kada čitaju stihove: „Duboko diše i kao da dremlje, a vetar ćuhom probuđene zemlje, nadojen, trese sedu vlas mu dugu“? Pa oni ovde ni reči ne razumeju, a kamoli da će se sažaliti nad teškim životom ratara. Ili Davičove stihove: „Kroz mukle lance dana koža suvonjavi“?! Šantić je uvek prolazio malo bolje jer su njegov bundžijski žar negde u sebi prepoznavali, ali je i dalje ostajalo nejasno zašto se on buni, protiv čega tako silno viče i nad čim krvari.

Istovremeno, moje lično dete tada ima dvadesetak godina i po ceo dan sluša neke pesme od kojih mi se kuća ori, a glava najčešće puca. Ali neki od stihova dolaze do mene i ja čujem kroz njih jedan novi talas pobune. Zainteresujem se, pročitam reči tih pesama i sve mi odjednom klikne. Eto spasa i izlaza, jer u ovim pesmama prepoznam čitav jedan svet nove socijalne lirike, sa temama savremenim i nedaćama svakodnevnim.

Svojoj učenici za temu predložim analizu upravo ove poezije, a ja pokupim tekstove Marčela, Goblina, Hladnog piva, Dža ili bu, Grua, prečistim od psovki, izdvojim najzanimljivije, složim tematski… pa na čas.

Deca su bila u početku nepoverljiva. Nije im bila jasna ova nova lektira, smeškali su se i osvrtali. Nešto su i sami već znali, ali da to može biti književnost, nije im bilo ni na kraj pameti. Pesme smo čitali i komentarisali, tražili primere iz sadašnjeg vremena i dobili čas žive diskusije.

Pričali smo o društvenoj nepravdi i lošim vođama koje narod slepo prati tumačeći Marčelove stihove iz „Novog Vavilona“:

“Bila jednom zemlja bez glave i repa, zbunjena čeka,
Nekad sve je probala ,al’ sebi nije našla leka.” (…)
“Ostade navika da sledimo vodeceg
kad vreme odvede vodećeg – sledimo sledećeg.” (…)
“A frula pastira nek svira za neko novo stado.
Ovo je obavijeno jadom,
ovo je: ostavi samo…”

Motiv siromaštva i socijalnog raslojavanja, moralne hipokrizije svake vrste, komentarisali smo uz stihove iz pesme Hladnog piva “Moralne dileme vlasnika BMV”:

“Tri sata popodne, pokazuje moj Rolex
na semaforu stojim, a pored mene bus.
Ko u zooloskom vrtu, gledam izumiruću vrstu,
izgužvana lica zure mi u bemburu.

Sa Ray Banom na nosu žalim frustriranu masu,
njihov me pogled baca u bed.
Zato okrećem glavu na drugu, ljepsu stranu
jer duša mi ne podnosi tužne prizore.
Sutra sam već u crkvi, na malom pranju savjesti,
jer moje veze sežu ravno do neba.
U navali humanosti, pomolit cu se i za njih
nakon čega slijedi tecaj tenisa.”

O izneverenim nadanjima, ratovima, o bednom osećaju kada se shvati da je vreme prošlo, a da život nije postao bolji, opet Marčelo:

“Oče nas!
Ja nisam taj što zna, al` nadam se da bar ti znaš
otkud toliki bol, suze i strah?
Pepeo pepelu i prah opet postaće prah,
al` niko neće znati što je na brata pucao brat.”

O pobuni koja nastaje kada više nema nade pričali smo uz Gobline:

“Sistem funkcioniše,
Melje birokratija.
Al’ kad se klinci udruže,
Nastaće anarhija.” (…)
“Mi to nismo tražlili, vi ste ovo od nas stvorili.”

Deca su bila uzbuđena, gotovo revolucionarno raspoložena. Nizali su se unedogled nove paralele između pesme i stvarnosti, pronalazili su u sebi, u svojim porodicama, u svom okruženju, baš ono što je i u stihovima izrečeno. Književni izraz se stopio sa savremenim trenutkom, dobio je svoju pravu svrhu. Shvatili su da je pesma odraz trenutnog afekta, potreba da se naglas vikne lično osećanje, bez obzira da li je pokrenuto nepravdom ili nežnošću.

Tek tada đaci su bili spremni da private svet starih pesnika I da u njima vide svoje sabrate iz davne prošlosti, da shvate kako nepravda boli, bez obzira što su im teme obespravljenih seljaka tako daleke. Prihvatili su čak i Davičov jezik, raspetljavajući ga i mučeći se da ga razumeju, ali spremni da otkriju suštinu koja ga tera da govori tako gromkim rečima.

Čas je konačno uspeo, a ja sam bila ozarena entuzijazmom i čistim pravedništvom mojih đaka. Rad moje učenice je dobio republičku nagradu. Bile su to godine pobeda.

U poslednje vreme više ne smem tako da radim. Plašim se. Samo ponekad proverim, u nekom neobaveznom razgovoru, kakvu muziku slušaju moji đaci, pa kad vidim da bar njih pet iz odeljenja ima dodira sa repom ili pankom, odahnem. Pomislim da ipak ima spasa za nas.

I dalje neki autori pevaju o nepravdama. Osim što govore istinu koja gađa sve nas odrasle, već otupele na sve nečastivosti današnjice, slušaju ga i deca. Prepoznaju, sigurna sam, sebe i sve oko sebe, pa će pogledati svet u oči. Ponavljaće, pevušeći, stihove koje čuju. Hoće li okolina izdržati taj pogled? Ili u refrenu osetiti kritiku na svoj račun? Hoće li im to biti opomena, ili će i dalje svu bedu sopstvenog bića i svu nemoć u kojoj žive i dalje lečiti izdašnim odvajanjem iz novčanika? Videćemo!

A ja i dalje ne smem ove nove pesme pominjati po školi. Bojim se. Iako znam da bi analiza ovih stihova na času otvorila kod mojih đaka jedan novi prozor u shvatanju umetnosti i književnosti. Ne smem, jer me poziv nastavnika obavezuje na političku neutralnost.

2021 JBG MARCELO

 

 I onda pitaš ljude što to tako… a oni slegnu ramenima
i kažu:
„A jeeebiga.”

1. strofa:

Jebiga, jebiga – zavladalo je „jebiga”.
Pitaš čoveka gde je kičma, on ti kaže: „Jebiga.
Pa šta ću sâm, jebiga, ja jedan, jadan, nebitan.

Ja se ništa ne pitam, a malo sam i sebičan.
Tol’ko sam zabrinut da delujem kô bezbrižan.
Pljujem, al’ tiho, pa glasam isto, jer - jebiga.
Ja bi’ ga malo rušio, malo i ne bi’ ga.

Bolje da se ne mešam, bolje sve ispod tepiha.
Ne stidim se zamisli da sve tone dok ja plivam.
Kad libim se da li bih, alibi mi je većina.
U principu, nemam princip. Uglavnom, čuva se glava.

I samo jedan stav, a to je – da nemam stava.”

Avaj, jedni odu po diplomicu kod Nezbita.
Drugi prave gemišt od repa i Kemiša.

Kad pitaš što to rade, niko se ne snebiva.
Milion ljudi skrije se iza prkosnog „jebiga”.

Jebiga, važno da se uhlebiš i uposliš.
Makar za šaku para lupaš plus, minus i gluposti.
Baš rodoljubivo. Baš u desetercu.
Baš za budućnost. Baš za našu decu.
Svi love lovu, a svi lovina u zamci.
Taoci javašluka, jedni drugima stranci.
Sve može, sve prolazi, svi pristaju na sve.
U redu je svaki greh dokle god ti plaća ceh.
Jer – jebiga, mora se, to je nužda svevišnja,

a ne goli treš za keš, hešteg „jebiga”.

I niko nikog ne jebe.
Dižemo ruke od sebe, i time ruku na sebe.
A za to vreme, neko nam truje vazduh.
Neko ubija reke.
Zarad ličnog profita

POVRSNOST i HIKIKOMORI

 ZA SVET OKO SEBE.

"Uspeh Aleksandre Prijović kao paradigma propadanja civilizacije

Pomenuta pevaljka je uspela ono što nije uspelo nikome od Zdravka Čolića i Bjelog Dugmeta – 3 pune Arene u Beogradu, 5 u Zagrebu, Sarajevo, rasprodati koncerti po drugim mestima.

Postoji staro pravilo “De gustibus et de coloribus non disputandum” nakon kojeg sledi ono čuveno „ali“.

ALI – o čemu je ovde reč? Ako ste poslušali neku od njenih pesama, videćete da je to uglavnom folk pop, sa krajnje banalnim tekstovima. Devojka lepo izgleda, lepo se oblači, pristojna je, lepo komunicira, marketing koji je prati je blizu savršenstva.

Pa šta onda, tu ne valja?

Ispraznost. Potpuna ispraznost. To je ono što ne valja.

Svako od nas svakodnevno uživa u „lakoj“ zabavi. Nečem što nas opušta, skreće misli sa tmurne svakodnevnice, makar za tren odagnava brige i podiže raspoloženje. Ono što jeste problem jeste kada ta laka zabava u stvari postane obrazac koji se sledi, a obrazac ne može nastati ako ne postoji unutrašnji poriv (ili tačnije porivi) za njegovo nastajanje.

Mi kao društvo, ljudi, kao čitava civilizacija, polako ali sigurno tonemo u sve veću i posvemašnju POVRŠNOST. Površnost je doslovce drugo ime današnjeg društva, a tome dobrim (ako ne i najvećim) delom doprinosi lakoća dostupnosti informacija.

Kada to kažem, ne mislim da proverene, istinite informacije, već na informacije bilo kakve vrste. Doslovce smo zatrpani sa njima. A kada je nečega užasno puno, teško je koncentrisati se i izabrati bitno. Na jedno uho uđe, na drugo izađe.

Pogledajte ljude, obratite pažnju posebno na mlade, u autobusu, na stanici, u kafiću itd. Najveći broj njih gleda u telefone. A zatim obratite pažnju ŠTA konkretno rade. Videćete da najveći broj njih stalno radi prstom – skroluje. Obratite pažnju koliko dugo se zadržavaju ne nečem što su videli na ekranu. Videćete da je to uglavnom jako kratak vremenski period. Ne udubljuju se u ono na šta su naišli. Ne koncentrišu se. Idu dalje. Na sledeću informaciju. Pa na sledeću. I sledeću. I sledeću. I tako u beskraj.

Rezultat toga je površnost. Posvemašnja površnost. Nisu naravno samo mobilni telefoni krivi za to. To je samo ekspresija, rezultat svega ostalog što ih (nas) okružuje, brza hrana, kratki kontakti, žurba, jurenje ka sledećem cilju, čitava civilizacija je sazdana tako da zadovolji onu trenutnu, kratku potrebu nakon koje suštinski ostaje samo manja ili veća praznina.

Pitajte mlade koliko su knjiga pročitali u zadnjih godinu dana. Koliko filmova odgledali, a koji nisu holivudski blokbasteri ili retardirana domaća produkcija. Gledaju li više filmovie ili serija. Videćete da kratka forma (i to što kraća i što manje opterećujuća) prevladava u ogromnom procentu.

Da se vratimo na Prijovićku. Može se povući jasna korelacija u vezi vrste muzike (i opšteg ukusa) sa nečijom ličnošću i karakterom. Naravno, to nije niti će ikada biti 100% tačno, ali ipak je korelacija visoka. Što je kompleksniji ukus, kompleksnija je i ličnost. I obratno, što je manje kompleksan ukus, manje je kompleksna i ličnost.

Kompleksnom umu je za zadovoljavanje potreba potrebno više izazova nego manje kompleksnom. Apsolutno sam svestan da ovo zvuči snobovski i elitistički ali je sušta istina.

Primitivan um traži laku, brzu, jednostavnu zabavu. Što je um složeniji, prohtevi mu rastu, sve više i više. Kompleksan um, kompleksna ličnost je ZAHTEVNA. Pogledajte svoje okruženje, kašće vam se samo. To se odnosi na sve vrste umetnosti – muziku, literaturu, film, slikarstvo i vajarstvo, ostale umetničke forme izražavanja...

Ogromni uspeh Aleksandre Prijović pre svega nam govori o tome gde je naše (i ne samo naše, bezbroj je Prijovićki po svetu) društvo usmereno, na koju stranu se kreće. Ka dizanju ili spuštanju granica i stepena zadovoljenja, ka kompleksnosti ili ka primitivizmu.

Nikola Vranjković, besplatan koncert u STUDENTSKOM gradu, među HILJADAMA STUDENATA, poluprazna sala. Aleksandra Prijović, gleda je svaki osmi stanovnik Zagreba.

Gde smo, šta smo, gde idemo i gde ćemo stići, zaključite sami."

 Pojedini ljudi su veoma površni i glupi, te zbog toga upadju u životne probleme, a Kafkine reči kriju srž problematike.

Mnogi ljudi na život gledaju površno, ne trudeći se da shvate suštinu, te neretko upadaju u teška stanja. O teskobi i melanhonliji najbolje je govorio pisac Franc Kafka, jer je i sam prolazio kroz teške životne trenutke.

Takođe, tanka je linija između glupih i površnih ljudi, a postoji i jednostavan trik koji pomaže da takve prepoznamo.

Običan čovek živi svoj život kroz rituale, serije uvežbanih zadataka koji se iznova i iznova proživljavaju. Ali, tome se ne vidi kraj, jer su tako jake te strukture da mi sami sebe varamo da smo ih "izabrali" slobodnom voljom,U čovekovoj borbi protiv sveta, kladite se na svet.U kavezu sam u potrazi za pticomJedan od prvih znakova spoznaje je želja za smrću.Slobodan sam i zato sam izgubljen.Svaka revolucija isparava i za sobom ostavlja sluz nove birokratije.On je užasnut mislima o smrti jer još uvek nije živeo.Putevi se stvaraju hodanjem.Samo su zbog svoje gluposti sposobni da budu sigurni u sebe.Obično rešavam probleme tako što im dozvolim da me progutaju.Zaboravi sve. Otvori prozore. Očisti sobu. Vetar šiba kroz nju. Vidiš samo njenu prazninu. Tražiš na svakom ćošku, a sebe ne nalaziš.

Posle Kafke i Dana Maksimovic glumica  isto misli.Povrh svega, život je samo iluzija koju treba da održimo da bismo preživeli:Sve je površno, prilazi se i priči površno, brzo se radi i baš je onako, kako bih rekla u žargonu – “šamaranje”. Nisam zadovoljna, ni onim što vidim, ni čujem. Prestala sam i da gledam, jer ne vidim ništa posebno, ništa unikatno, da bi se čovek zapitao kako je urađeno, kakav je kvalitet… Ima tu i tamo kolega koje jako cenim, ali ni oni, niti njihov dar, ne može da dođe do izražaja zbog te brzine i površnosti kojom se pristupa svemu. Na ovom filmu je bilo zaista pohvalno i ozbiljno raditi. Imali smo probe koje su nam zaista omogućavale da se unesemo u projekat. Mogla sam sebi da dozvolim da tražim nekoliko minuta da se oporavim nakon što sam izvrnula utrobu u tim scenama. Kvantitet je potpuno nadmašio kvalitet. Znate, ja sam glumica prošlog veka i to nije bilo nekada tako. Bila bih presrećna da se radi manje, ali zaista studiozno i predano. 

 U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.

Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.

Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.

MLADI LJUDI 0D 15 DO 35 GODINA PROVODE 24 SATA SLUSAJUCI MUZIKU ILI GLEDAJUCI MUZICKE KLIPOVE, TIK-TOK ILI JUTJUBERE. STVARAN SVET IH NE ZANIMA JER SE U NJEMU DESAVAJU UZASI. ZASTO BI NEKO KOME JE VEC TEZAK ZIVOT U OVOM I VAKVOM DRUSTVU SEBE JOS OPTERECIVAO POLITIKOM I CRNOM HRONIKOM. 

ZATO MOZDA I NE TREBA OSUDJIVATI MLADE KOJI SLUSAJU PESME BEZ NEKOG JAKOG TEKSTA, MELODICNE, KOJE IZVODE DEVOJKE LEPOG IZGLEDA. KO ZELI DA SLUSA ZAISTA PRAVU MUZIKU SLUSA MARCELA .

O MARCELU U SLEDECEM BLOGU OPET. A VI PROCITAJTE I PRETHODNI BLOG KOJI SE ZOVE BLAZENO NEZNANJE.