TREBA UCITI OD DECE

 MOZDA ZVUCI CUDNO ALI ZAISTA SVI GRESIMO KAD 'ODRASTEMO'. NE KAZEM DA CEO ZIVOT BUDEMO NEOZBILJNI I NE SHVATIMO SVU BORBU ZA DOBAR I SRECAN ZIVOT KOJA PROISTICE IZ PUNO RADA I ODRICANJA. OSTATI DETE ZNACI DATI SEBI PRILIKU U SLOBODNO VREME ZA JEDINO PRAVO OPUSTANJE. I TO JE ZLATA VREDNO. SEM TOGA SVAKA GENERACIJA JE PAMETNIJA OD PRETHODNE. NE STO SE TICE ZNANJA I ISKUSTVA NEGO STO BOLJE OD NAS ZNAJU DA SE SNADJU U VREMENU U KOM ZIVE!

Jedan novinar je primijetio da brazilski pisac Paulo Coelho često sjedi s djecom

Pitao ga je iznenađeno:

Zašto toliko vremena posvećujete djeci?

Paolo je sa osmehom odgovorio:

Igram se sa njima i učim od njih

Novinar je rekao:

Šta veliki pisac poput vas može naučiti od djece?

Paolo je rekao:

Djeca mogu naučiti odrasle mnogo čemu

Najvažnije od njih su tri stvari:

Sreća bez razloga

I da čovek bude uvek zauzet

I silom zahtijevaju ono što žele.

•Radiš 8 sati da bi živeo 4.

•Radiš 8 sati da bi jeo za 15 minuta.

•Radiš 8 sati, spavaš 5.

•Radiš 6 dana da bi uživao u 1.

•Radiš cele godine samo da bi uzeo nedelju-dve odmora.

•Radiš ceo život da bi se penzionisao u starosti.

•I razmišljaš samo o svojim poslednjim danima.

•Na kraju shvatiš da život nije ništa drugo nego parodija sebe kako vežbaš sopstveni zaborav. •Toliko smo se navikli na materijalno i društveno ropstvo da više i ne vidimo lance.

 

Razmislite – šta ste najviše voleli u detinjstvu? Da li ste nešto želeli više nego, kao i većina, da što brže odrastete?

Naravno, niko ne ostaje dete zauvek, svi odrastu pre ili kasnije, ali ubiti dete u sebi u potpunosti najveća je greška koju možete da napravite!

Ponašanje deteta koje je ostalo u vama najviše se ogleda u emocijama i reakcijama na događaje u okolini. Po iznenađenju, radosti, osetljivosti, igri. A to je najlepši način da začinite život i budete srećni!

Kada smo bili deca maštali smo da odrastemo jer smo verovali da je život tada interesantniji. A onda kada smo iz toplog i bezbrižnog detinjstva zakoračili u svet odraslih, shvatili smo koliko bi bilo lepše da smo još uvek mališani.

Deca su mali ljudi koji opažaju sve ono što smo mi odrasli možda tragajući za životnim ispunjenjem zaboravili. Dečji osmeh nosi iskrenost, nežnost i nevinost.

Zato prihvatite to dete u sebi, čvrsto ga zagrlite i pustite da vas svuda vodi ta iskra radosti. Budite sigurni, ono vas nikad neće izdati!Negujte ga kao latice ruže. Volite ga svim srcem! Čuvajte ga kao malo vode na dlanu. Osluškujte i prihvatite negove želje i misli, i čudo će se desiti.Deca su uvek iskrena i otvorena, te ako zadržite dozu njihove neposrednosti imaćete zdravije odnose sa ljudima. Ne opterećujte se banalnostima.

Radujte se malim stvarima jer u njima je istinska sreća.

Nećete biti neozbiljni ako ponekad sebi dozvolite da malo "poludite". Radite sve ono što vas opušta i čini radosnim. Nemojte dozvoliti da vas to što ste odrasli sputava da se osećate ispunjeno zbog nečeg sitnog.

Ako vam se skače, skačite! Ako vam se igra, igrajte, plešite! Čuvajte dete u duši i zaigrajte s njim, čistog srca i iskrenog osmeha!Budite sigurni da su najdivniji ljudi oni koji zadrže dete u sebi!

ZNATE ZA ONO STO KAZU DA COVEK KAD OSTARI PODETINJI . TO JE ISTINA. JER COVEK KAD OSTVARI SVE ONO STO JE BILO BITNO ZA NJEGA VISE NIJE POD STRESOM. I ONDA SE OPUSTI IGRA SA UNUCIMA, UCI OD NJIH  ONO STO JE U TOKU ZIVOTA ZABORAVIO. I TAKO SE ZATVARA KRUG ZIVOTA. SAMO VELIKA JE STETA STO NISMO SVESNI DA SAV ONAJ STRES I BRIGA NISU POTREBNI I CINE NAS NESRECNIM I BOLESNIM. ALI NISMO MI KRIVI. POTROSACKO DRUSTVO NAS JE BACILO U ROPSTVO. AKO MOZETE IKAKO SACUVAJTE DETE U SEBI USPRKOS SVIM TESKOCAMA KOJE IMATE U ZIVOTU.

DAN ATEISTA

MALO KASNIM -PRAVI DATUM JE 23.03. ALI ATEIZAM JE VEOMA KOMPLEKSNO PITANJE KOJE I NEMA PRAVIH ODGOVORA. JER KAKO VERNICI NE MOGU DOKAZATI DA BOG POSTOJI NI ATEISTI NE MOGU DA DOKAZU DA BOG NE POSTOJI. SVE JE DAKLE KAO IUVEK PRAVO NA IZBOR.

 Ipak osecam potrebu da malo popricamo o ateizmu.Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor. Ljudima koji veruju u boga nije potreban dokaz da on postoji, i sigurno ne žele da čuju dokaze da on ne postoji. Zadovoljni su onim u šta veruju. Izgovaraju fraze „to je za mene istina“, i „takva je vera“. I pored toga, ja im nudim logičan odgovor, jer verujem da je neučtivo i povlađivački ne biti iskren. Zato je ironično da rečenica „Ne verujem u boga zato što ne postoji apsolutno nijedan naučni dokaz o njegovom postojanju, a na osnovu svega što sam saznao, sama definicija boga je logički nemoguća u poznatom univerzumu“, zvuči i neučtivo i povlađivački.

Arogancija je česta optužba protiv ateista. Ona mi deluje posebno nepravedno. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima – dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograđuju. Ne vređa se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija. Kada bi to bio slučaj, ne biste dobijali inekcije penicilina, već biste stavili pijavicu na kožu i pomolili se bogu. Kolika god da vam je vera, ona ne može biti delotvornija od medicine. Vi možete da kažete „na mene deluje“, ali to je slučaj i sa placebom. Hoću da kažem da bog ne postoji. Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali to što u nešto verujete ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imate svoje činjenice.

Zašto ne verujem u boga? Ili još bolje, zašto vi u njega verujete? Pa valjda teret dokazivanja pada na onoga ko veruje? Vi ste sve ovo započeli. Kada bih vam prišao i rekao vam „Zašto ne verujete da ja mogu da letim?“, odgovor bi bio „A zašto bih vam verovao?“ Onda bih ja rekao „Zato što je to stvar vere.“ Kada bih vam nakon toga rekao „Dokažite da ne mogu da letim. Eto, vidite da ne možete da dokažete?“, vi biste se verovatno okrenuli i otišli, možda pozvali obezbeđenje, ili biste me izbacili kroz prozor i prodrali se: „Sad leti, ludaku jedan.“

Pitanje duhovnosti je odvojeno od pitanja religije. Kao ateista, ne vidim ničeg „lošeg“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Ali bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija, sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takođe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji bog, ja sam taj bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. (Nemoj nikoga da ubiješ se ne pominje do broja 6).

Kada god se sretem sa nekim ko sa ovakvim prezirom gleda na moj nedostatak vere u boga, ja mu kažem „Takvim me je bog napravio.“

Ali za šta u stvari optužuju ateiste?

Definicija boga u rečniku kaže da je on „natprirodni stvaralac i nadzornik univerzuma“. U ovu definiciju spadaju sva božanstva, boginje i natprirodna bića. Od početka pisane istorije pre oko 6.000 godina, kada je sumerska civilizacija izmislila pismo, istoričari su popisali više od 3.700 natprirodnih bića, od kojih se 2.870 mogu smatrati božanstvima.

Sledeći put kad mi neko kaže da veruje u boga, ja ću da ga pitam „Stvarno, a kog tačno? Zevsa? Hada? Jupitera? Marsa? Odina? Tora? Krišnu? Višnu? Ra?…“ Ako on kaže „Samo u boga. Verujem u jednog boga“, skrenuću mu pažnju da je onda skoro u istoj meri ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2.870 bogova, a on u 2.869.

Nekada sam i ja verovao u boga, onog hrišćanskog.

Voleo sam Isusa. On je bio moj heroj. Više nego pop zvezde. Više nego fudbaleri. Više nego bog. Bog je po definiciji bio sveznajući i savršen. Isus je bio čovek. On je morao da se trudi. Bio je izložen iskušenjima, ali je uspeo da pobedi greh. Bio je hrabar i imao je integritet. Ali je on bio moj heroj, jer je bio dobar. I bio je dobar prema svakome. Nije popustio pod pritiskom svojih savremenika, pred tiranijom ili okrutnošću. Nije ga zanimalo ko ste vi. On vas je jednostavno voleo. Kakav tip. Želeo sam da budem baš kao on.

Jednoga dana, kada sam imao osam godina, sedeo sam za stolom i crtao raspeće za domaći zadatak iz veronauke. Voleo sam i umetnost. I prirodu. Voleo sam činjenicu da je bog stvorio sve životinje. One su takođe bile savršene. Bezuslovno lepe. Bio je to jedan očaravajući svet.

Živeo sam u siromašnom, radničkom naselju Riding, šezdesetak kilometara zapadno od Londona. Moj otac je bio fizički radnik, a majka domaćica. Nikada me nije bilo sramota siromaštva. Siromaštvo je bilo nešto skoro plemenito. Sem toga, svi ljudi koje sam znao živeli su u istim uslovima, a ja sam imao sve što mi je bilo potrebno. Škola je bila besplatna. Moja odeća je bila jeftina, ali uvek čista i opeglana. I mama je uvek kuvala. Kuvala je i toga dana kada sam crtao raspeće.

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina. Bio je vrlo pametan, ali i drzak. Na sve je imao komentar i zato je upadao u nevolje. Ja sam bio dobar dečko. Išao sam u crkvu i verovao u boga – kakvo olakšanje za jednu majku iz radničke klase. Tamo gde sam ja odrastao, majke nisu išle tako daleko da se nadaju da će njihova deca izrasti u doktore. One su se samo nadale da njihova deca neće završiti u zatvoru. Znači, odgajite ih tako da veruju u boga i biće dobri i poštovaće zakon. To je savršen sistem. Skoro savršen. 75% Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani, 75% zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani. 10% Amerikanaca su ateisti, 0.2% zatvorenika su ateisti.

Ali nema veze. Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji. Ako me je majka lagala o bogu, da li me je lagala i o Deda Mrazu. Da, naravno, ali koga je za to briga? Pokloni su i dalje pristizali. A isto je bilo i sa poklonima moga novostečenoga ateizma. Poklonima istine, nauke, prirode. To je istinska lepota ovog sveta. Učio sam o evoluciji – teoriji koja je toliko jednostavna da je samo najveći engleski genije mogao da je smisli. Evolucija biljaka, životinja i nas – sa maštom, slobodnom voljom, ljubavlju, humorom. Više mi nije potreban razlog za moje postojanje, već samo razlog da živim. A mašta, slobodna volja, ljubav, humor, zabava, muzika, sport, pivo i pica su dovoljno dobri razlozi.

Ali živeti pošten život – za to vam je potrebna istina. To je još jedna stvar koju sam naučio toga dana. Istina, koliko god da je šokantna ili neugodna, na kraju vodi do oslobađanja i dostojanstva.

Šta pitanje „Zašto ne veruješ u boga“ stvarno znači? Mislim da kada neko postavi ovo pitanje, on u stvari preispituje svoju veru. Na neki način, on pita „Šta tebe čini tako posebnim?“ „Kako to da tebi nije ispran mozak kao svima nama?“ „Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja budala i da neću ići u raj, j— se!“ Hajde da budemo iskreni – da samo jedan čovek veruje u boga, ljudi bi ga smatrali prilično čudnim. Ali zbog toga što je vera u boga veoma popularna, to je prihvaćeno. A zašto je vera u boga tolika popularna? Odgovor je očigledan. U pitanju je vrlo privlačna ponuda. Veruj u mene i živećeš večno. Još jednom ponavljam – da je u pitanju isključivo duhovnost, sve bi bilo u redu.

„Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrađen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina: „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“

Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri.Ljudi me stalno pitaju zašto ne verujem u boga i ja uvek pokušavam da im dam prihvatljiv i razložan odgovor. To obično bude dug, neprijatan i besmislen razgovor. Ljudima koji veruju u boga nije potreban dokaz da on postoji, i sigurno ne žele da čuju dokaze da on ne postoji. Zadovoljni su onim u šta veruju. Izgovaraju fraze „to je za mene istina“, i „takva je vera“. I pored toga, ja im nudim logičan odgovor, jer verujem da je neučtivo i povlađivački ne biti iskren. Zato je ironično da rečenica „Ne verujem u boga zato što ne postoji apsolutno nijedan naučni dokaz o njegovom postojanju, a na osnovu svega što sam saznao, sama definicija boga je logički nemoguća u poznatom univerzumu“, zvuči i neučtivo i povlađivački.

Arogancija je česta optužba protiv ateista. Ona mi deluje posebno nepravedno. Nauka traga za istinom. Ona ne diskriminiše. Kakav god bio ishod, nauka teži da istraži stvari. Nauka je smerna. Zna ono što zna i zna šta ne zna. Svoje zaključke i stanovišta zasniva na dokazima – dokazima koji se stalno obnavljaju i nadograđuju. Ne vređa se kada na videlo izbiju nove činjenice. Ona raširenih ruku prima svako znanje. Ne poštuje srednjevekovne običaje samo zato što su tradicija. Kada bi to bio slučaj, ne biste dobijali inekcije penicilina, već biste stavili pijavicu na kožu i pomolili se bogu. Kolika god da vam je vera, ona ne može biti delotvornija od medicine. Vi možete da kažete „na mene deluje“, ali to je slučaj i sa placebom. Hoću da kažem da bog ne postoji. Ja ne tvrdim da ne postoji vera. Znam da postoji. Prepoznajem je svuda oko mene. Ali to što u nešto verujete ne čini ga stvarnim. To što se nadate da je nešto istina ne čini ga istinom. Postojanje boga nije subjektivno. On ili postoji ili ne postoji. To nije stvar mišljenja. Možete imati svoje mišljenje. Ali ne možete imate svoje činjenice.

Zašto ne verujem u boga? Ili još bolje, zašto vi u njega verujete? Pa valjda teret dokazivanja pada na onoga ko veruje? Vi ste sve ovo započeli. Kada bih vam prišao i rekao vam „Zašto ne verujete da ja mogu da letim?“, odgovor bi bio „A zašto bih vam verovao?“ Onda bih ja rekao „Zato što je to stvar vere.“ Kada bih vam nakon toga rekao „Dokažite da ne mogu da letim. Eto, vidite da ne možete da dokažete?“, vi biste se verovatno okrenuli i otišli, možda pozvali obezbeđenje, ili biste me izbacili kroz prozor i prodrali se: „Sad leti, ludaku jedan.“

Pitanje duhovnosti je odvojeno od pitanja religije. Kao ateista, ne vidim ničeg „lošeg“ u verovanju u boga. Ne verujem da bog postoji, ali vera u njega nikome ne škodi. Ali bilo bi bolje kada, na primer, ne biste ubijali ljude koji veruju u drugog boga. Ili kada ne biste kamenovali do smrti nekoga samo zato što u vašim pravilima piše da je njihova seksualnost nemoralna. Čudno je da neko veruje da bi najmoćnija, sveznajuća sila, odgovorna za sve što se dešava, takođe želela da sudi i kažnjava ljude zbog onoga što jesu. A najgore od svega je biti ateista. Prve četiri božije zapovesti to jasno pokazuju. Postoji bog, ja sam taj bog, niko drugi nije, ti nisi dobar koliko i ja i nemoj to da zaboraviš. (Nemoj nikoga da ubiješ se ne pominje do broja 6).

Kada god se sretem sa nekim ko sa ovakvim prezirom gleda na moj nedostatak vere u boga, ja mu kažem „Takvim me je bog napravio.“

Ali za šta u stvari optužuju ateiste?

Definicija boga u rečniku kaže da je on „natprirodni stvaralac i nadzornik univerzuma“. U ovu definiciju spadaju sva božanstva, boginje i natprirodna bića. Od početka pisane istorije pre oko 6.000 godina, kada je sumerska civilizacija izmislila pismo, istoričari su popisali više od 3.700 natprirodnih bića, od kojih se 2.870 mogu smatrati božanstvima.

Sledeći put kad mi neko kaže da veruje u boga, ja ću da ga pitam „Stvarno, a kog tačno? Zevsa? Hada? Jupitera? Marsa? Odina? Tora? Krišnu? Višnu? Ra?…“ Ako on kaže „Samo u boga. Verujem u jednog boga“, skrenuću mu pažnju da je onda skoro u istoj meri ateista koliko i ja. Ja ne verujem u 2.870 bogova, a on u 2.869.

Nekada sam i ja verovao u boga, onog hrišćanskog.

Voleo sam Isusa. On je bio moj heroj. Više nego pop zvezde. Više nego fudbaleri. Više nego bog. Bog je po definiciji bio sveznajući i savršen. Isus je bio čovek. On je morao da se trudi. Bio je izložen iskušenjima, ali je uspeo da pobedi greh. Bio je hrabar i imao je integritet. Ali je on bio moj heroj, jer je bio dobar. I bio je dobar prema svakome. Nije popustio pod pritiskom svojih savremenika, pred tiranijom ili okrutnošću. Nije ga zanimalo ko ste vi. On vas je jednostavno voleo. Kakav tip. Želeo sam da budem baš kao on.

Jednoga dana, kada sam imao osam godina, sedeo sam za stolom i crtao raspeće za domaći zadatak iz veronauke. Voleo sam i umetnost. I prirodu. Voleo sam činjenicu da je bog stvorio sve životinje. One su takođe bile savršene. Bezuslovno lepe. Bio je to jedan očaravajući svet.

Živeo sam u siromašnom, radničkom naselju Riding, šezdesetak kilometara zapadno od Londona. Moj otac je bio fizički radnik, a majka domaćica. Nikada me nije bilo sramota siromaštva. Siromaštvo je bilo nešto skoro plemenito. Sem toga, svi ljudi koje sam znao živeli su u istim uslovima, a ja sam imao sve što mi je bilo potrebno. Škola je bila besplatna. Moja odeća je bila jeftina, ali uvek čista i opeglana. I mama je uvek kuvala. Kuvala je i toga dana kada sam crtao raspeće.

Sedeo sam za kuhinjskim stolom u trenutku kada je moj brat došao kući. On je bio 11 godina stariji od mene, što znači da je tada imao 19 godina. Bio je vrlo pametan, ali i drzak. Na sve je imao komentar i zato je upadao u nevolje. Ja sam bio dobar dečko. Išao sam u crkvu i verovao u boga – kakvo olakšanje za jednu majku iz radničke klase. Tamo gde sam ja odrastao, majke nisu išle tako daleko da se nadaju da će njihova deca izrasti u doktore. One su se samo nadale da njihova deca neće završiti u zatvoru. Znači, odgajite ih tako da veruju u boga i biće dobri i poštovaće zakon. To je savršen sistem. Skoro savršen. 75% Amerikanaca su bogobojažljivi hrišćani, 75% zatvorenika su bogobojažljivi hrišćani. 10% Amerikanaca su ateisti, 0.2% zatvorenika su ateisti.

Ali nema veze. Dok sam ja zadovoljno crtao mog heroja, moj veliki brat Bob me je upitao „Zašto veruješ u boga?“ Postavio mi je samo to prosto pitanje. Ali moja mama je počela da paniči. „Bobe“, rekla je tonom koji je značio „Ućuti“. Zašto je to bilo pogrešno pitanje? Ako postoji bog i ako je moja vera jaka, nije važno šta ljudi govore.

Ali čekajte malo. Bog ne postoji. On to zna, i negde duboko u sebi i ona to zna. I bilo je zaista tako jednostavno. Počeo sam da mislim o tome i da postavljam pitanja i posle samo sat vremena sam postao ateista.

Uau, bog ne postoji. Ako me je majka lagala o bogu, da li me je lagala i o Deda Mrazu. Da, naravno, ali koga je za to briga? Pokloni su i dalje pristizali. A isto je bilo i sa poklonima moga novostečenoga ateizma. Poklonima istine, nauke, prirode. To je istinska lepota ovog sveta. Učio sam o evoluciji – teoriji koja je toliko jednostavna da je samo najveći engleski genije mogao da je smisli. Evolucija biljaka, životinja i nas – sa maštom, slobodnom voljom, ljubavlju, humorom. Više mi nije potreban razlog za moje postojanje, već samo razlog da živim. A mašta, slobodna volja, ljubav, humor, zabava, muzika, sport, pivo i pica su dovoljno dobri razlozi.

Ali živeti pošten život – za to vam je potrebna istina. To je još jedna stvar koju sam naučio toga dana. Istina, koliko god da je šokantna ili neugodna, na kraju vodi do oslobađanja i dostojanstva.

Šta pitanje „Zašto ne veruješ u boga“ stvarno znači? Mislim da kada neko postavi ovo pitanje, on u stvari preispituje svoju veru. Na neki način, on pita „Šta tebe čini tako posebnim?“ „Kako to da tebi nije ispran mozak kao svima nama?“ „Kako se usuđuješ da kažeš da sam ja budala i da neću ići u raj, j— se!“ Hajde da budemo iskreni – da samo jedan čovek veruje u boga, ljudi bi ga smatrali prilično čudnim. Ali zbog toga što je vera u boga veoma popularna, to je prihvaćeno. A zašto je vera u boga tolika popularna? Odgovor je očigledan. U pitanju je vrlo privlačna ponuda. Veruj u mene i živećeš večno. Još jednom ponavljam – da je u pitanju isključivo duhovnost, sve bi bilo u redu.

„Ne čini drugima ono što ne želiš da tebi čine“ je dobar opšti princip ponašanja. Opraštanje je verovatno jedna od najvećih vrlina koje postoje. Ali ona je baš to – vrlina. Ne isključivo hrišćanska vrlina. Niko nije vlasnik prava na dobrotu. Ja sam dobar, samo ne verujem da ću za to biti nagrađen odlaskom u raj. Moja nagrada je sada i ovde. Ona je u tome što znam da se trudim da činim ispravne stvari. Da sam živeo dobar život. Tu je vera skrenula sa pravog puta, kada je postala batina: „Uradi ovo ili ćeš goreti u paklu.“

Nećete goreti u paklu. Ali ipak budite dobri.

 

Džon Grej, proslavljeni engleski filozof, umoran je od novih ateista, i njihova razmišljanja smatra „plitkim“. Autor nije religiozni vjernik, a napisao je novu knjigu koja se zove Sedam tipova ateizma, otkrivajući iznenađujuće šarolike perspektive među bezbožnicima.

Ovo su njegova objašnjenja:

Ateizam Ričarda Dokinsa i njegovih sljedbenika

“To je njihova ideja o religiji kao propaloj naučnoj teoriji svega, o primitivnoj nauci. Kada je riječ o mitu Postanka, čak i rani hrišćanski učenjaci su govorili, „Ne smijete ovo da shvatate kao bukvalan opis činjenica“. Greška je pobrkrati religiozne fanatike sa ogromnom, bogatom tradicijom religijskog života. Religija nije teorija koja objašnjava svijet, to je način za pridavanje smisla životu u ovom svijetu.

Sekularni humanizam

Čitava ideja napretka potiče od monoteističkih religija, od hrišćanstva posebno, i od post-milenijarnih religijskih poketa, koji su govorili da će se Hrist jednog dana vratiti, ali tek nakon što mi unaprijedimo svijet. Sekularni humanisti su ideju boga zamijenili idejom humanizma – pokretačkom silom sa skupom zajedničkih ciljeva koji se postepeno ostvaruju tokom vremena. Humanizam je dio priče o iskupljenju. Tako da sekularni humanisti nisu odbacili ideju koja potiče od monoteizma. U prehrišćanskom svijetu, ljudi nikada nisu pretpostavljali da će doći do napretka. Iskupljenje nema istorijski značaj.

Vjera u nauku

Nauku su uvijek koristile – i uvijek će je koristiti – svakakve vrste ljudi, sa različitim vrijednostima. Mnogi ljudi su koristili scijentizam – pokušaj da se gomila naučnih metoda skupi u nekakvu vrstu jevanđelja – da opravdaju rasizam, imperijalizam, pa čak i genocid. Ona je sklona tome da prihvati dominantne vrijednosti jednog vremena. Ljudi ne mogu da objasne zašto bi nauka trebalo da prihvati liberalne vrijednosti, iako je to ovih dana česta pretpostavka. U nauci ne postoji ništa što nam govori da budemo ljubazni, ili da pomažemo siromašnima. Nauka je skup metoda – ona pokušava da objasni praktične stvari. Ali ne može da diktira vrijednosti.

Četvrta vrsta ateista su oni koji od politike prave neku vrstu religije.

Milenijarni religijski pokreti kasnog Srednjeg vijeka su očekivali da će se novi svijet pojaviti nakon perioda katastrofalnih sukoba. Za savremene revolucionare, čovječanstvo dovodi društvo različito od bilo kojeg u istoriji. Ali oboje dijele mit o tome da će do kraja istorije doći u daleko boljem svijetu. Zanimljivo, verzija ovakvih vjerovanja je obuzela liberale nakon pada komunizma; nisu uspjeli da prepoznaju da ono što je stečeno uvijek može da bude izgubljeno, zbog manjkave prirode ljudske životinje. Mislioci drevnog svijeta su razumjeli da uvijek postoje ti ciklusi napretka i varvarizma.

“Bogomrzitelji”

Postojanje zla na svijetu je misterija. Hrišćani su smislili fensi razloge za zlo, one o slobodnoj volji čovječanstva i tako dalje, dok su drugi prihvatili misteriju. Ako si ateista i zanima te zlo, kratak je korak do toga da kažeš da kod boga sigurno postoji neki elemenat zla, ili da je i sama ideja o bogu zlo. Bogomrzitelj je onaj koji ne može da prihvati boga zbog svog zla koje postoji na svijetu, a onda počne da mrzi tog boga. Ali to je zapravo još jedna iteracija monoteističke misli.

Ateizam bez vjere u progres

Naveo sam primjer romanopisca Džozefa Konrada – njegov ateizam potpuno odbacuje ideju progresa, ali on se ipak divi ljudskoj sposobnosti samoisticanja u svijetlu sumorne situacije koja se ne može prevazići. Mislilac Džordž Santajana je neko koje je impresioniran ljepotom religije, ali on sam je ne želi, niti mu je potrebna. Oni su odbacili ideju da je kosmos racionalan.

Mistični ateizam

To je radikalna vrsta ateizma koja procjenjuje da je priroda stvarnosti neshvatljiva – da se ne može iskazati riječima. Šopenhauer je mislio da je ultimativna realnost svega duhovna, ali da ne možemo zaista da je shvatimo našim razumom. On nije imao potrebu za bogom koji je stvoritelj, ali zapravo nije suviše daleko od određenih tradicija misticizma i različitih religija. Neke vrste mističnih religija su došle blizu ateizma u svom razumijevanju boga kao nezamislivog.

 

Džon Grej, proslavljeni engleski filozof, umoran je od novih ateista, i njihova razmišljanja smatra „plitkim“. Autor nije religiozni vjernik, a napisao je novu knjigu koja se zove Sedam tipova ateizma, otkrivajući iznenađujuće šarolike perspektive među bezbožnicima.

Ovo su njegova objašnjenja:

Ateizam Ričarda Dokinsa i njegovih sljedbenika

“To je njihova ideja o religiji kao propaloj naučnoj teoriji svega, o primitivnoj nauci. Kada je riječ o mitu Postanka, čak i rani hrišćanski učenjaci su govorili, „Ne smijete ovo da shvatate kao bukvalan opis činjenica“. Greška je pobrkrati religiozne fanatike sa ogromnom, bogatom tradicijom religijskog života. Religija nije teorija koja objašnjava svijet, to je način za pridavanje smisla životu u ovom svijetu.

Sekularni humanizam

Čitava ideja napretka potiče od monoteističkih religija, od hrišćanstva posebno, i od post-milenijarnih religijskih poketa, koji su govorili da će se Hrist jednog dana vratiti, ali tek nakon što mi unaprijedimo svijet. Sekularni humanisti su ideju boga zamijenili idejom humanizma – pokretačkom silom sa skupom zajedničkih ciljeva koji se postepeno ostvaruju tokom vremena. Humanizam je dio priče o iskupljenju. Tako da sekularni humanisti nisu odbacili ideju koja potiče od monoteizma. U prehrišćanskom svijetu, ljudi nikada nisu pretpostavljali da će doći do napretka. Iskupljenje nema istorijski značaj.

Vjera u nauku

Nauku su uvijek koristile – i uvijek će je koristiti – svakakve vrste ljudi, sa različitim vrijednostima. Mnogi ljudi su koristili scijentizam – pokušaj da se gomila naučnih metoda skupi u nekakvu vrstu jevanđelja – da opravdaju rasizam, imperijalizam, pa čak i genocid. Ona je sklona tome da prihvati dominantne vrijednosti jednog vremena. Ljudi ne mogu da objasne zašto bi nauka trebalo da prihvati liberalne vrijednosti, iako je to ovih dana česta pretpostavka. U nauci ne postoji ništa što nam govori da budemo ljubazni, ili da pomažemo siromašnima. Nauka je skup metoda – ona pokušava da objasni praktične stvari. Ali ne može da diktira vrijednosti.

Četvrta vrsta ateista su oni koji od politike prave neku vrstu religije.

Milenijarni religijski pokreti kasnog Srednjeg vijeka su očekivali da će se novi svijet pojaviti nakon perioda katastrofalnih sukoba. Za savremene revolucionare, čovječanstvo dovodi društvo različito od bilo kojeg u istoriji. Ali oboje dijele mit o tome da će do kraja istorije doći u daleko boljem svijetu. Zanimljivo, verzija ovakvih vjerovanja je obuzela liberale nakon pada komunizma; nisu uspjeli da prepoznaju da ono što je stečeno uvijek može da bude izgubljeno, zbog manjkave prirode ljudske životinje. Mislioci drevnog svijeta su razumjeli da uvijek postoje ti ciklusi napretka i varvarizma.

“Bogomrzitelji”

Postojanje zla na svijetu je misterija. Hrišćani su smislili fensi razloge za zlo, one o slobodnoj volji čovječanstva i tako dalje, dok su drugi prihvatili misteriju. Ako si ateista i zanima te zlo, kratak je korak do toga da kažeš da kod boga sigurno postoji neki elemenat zla, ili da je i sama ideja o bogu zlo. Bogomrzitelj je onaj koji ne može da prihvati boga zbog svog zla koje postoji na svijetu, a onda počne da mrzi tog boga. Ali to je zapravo još jedna iteracija monoteističke misli.

Ateizam bez vjere u progres

Naveo sam primjer romanopisca Džozefa Konrada – njegov ateizam potpuno odbacuje ideju progresa, ali on se ipak divi ljudskoj sposobnosti samoisticanja u svijetlu sumorne situacije koja se ne može prevazići. Mislilac Džordž Santajana je neko koje je impresioniran ljepotom religije, ali on sam je ne želi, niti mu je potrebna. Oni su odbacili ideju da je kosmos racionalan.

Mistični ateizam

To je radikalna vrsta ateizma koja procjenjuje da je priroda stvarnosti neshvatljiva – da se ne može iskazati riječima. Šopenhauer je mislio da je ultimativna realnost svega duhovna, ali da ne možemo zaista da je shvatimo našim razumom. On nije imao potrebu za bogom koji je stvoritelj, ali zapravo nije suviše daleko od određenih tradicija misticizma i različitih religija. Neke vrste mističnih religija su došle blizu ateizma u svom razumijevanju boga kao nezamislivog.

Sve veći broj ljudi na svetu izjašnjava se kao - ateisti: Zašto su počeli da gube veru u Boga, da li religija umire i da li je to nemoralno.Postavlja se pitanje zbog čega se sve veći broj ljudi odriče religije, a delimične odgovore pronalazimo u sve većim seksualnim skandalima u crkvama širom sveta, raspravama o abortusu, pitanjima šta je pakao, ali i korišćenju interneta

Amerika je najreligioznija zemlja u razvijenom svetu. Čak 40 posto Amerikanaca ne bi glasalo za predsednika ateistu, dok 44 posto ljudi ne bi dozvolilo da njihovo dete stupi u brak sa njim. Veliki broj Amerikanaca, 45 posto, smatra da je neophodno verovati u Boga da biste imali dobre vrednosti. Međutim, širom Amerike raste broj ljudi koji se izjašnjavaju kao "nevernici".

Od Ronalda Regana i Džorža Buša, preko Baraka Obame do Donalda Trampa, američki predsednici koristili su svaku priliku da istaknu koliko je velika vera Amerikaca, kao i da nikada neće prestati da veruju u Boga.

55 posto Amerikanaca moli se svakog dana, u poređenju sa 22 posto Evropljana koji to rade.

Međutim, broj ateista je u usponu, a mnogi se pitaju da li je religija neophodna da biste živeli normalnim životom?

Širom Amerike sve je veći broj ljudi koji se izjašnjavaju da ne pripadaju nijednoj religiji, pa čak 23 posto ljudi štiklira polje "nijednoj" kada ih pitaju kojoj crkvi pripadaju.Među mladima taj broj je još veći, 35 posto onih koji su rođeni između 1981. i 1996. godine izjašnjava se kao nereligiozno.

Postavlja se pitanje zbog čega se sve veći broj ljudi odriče religije, a delimične odgovore pronalazimo u sve većim sekualnim skandalima u crkvama širom sveta, raspravama o abortusu, pitanjima šta je pakao, ali i korišćenju interneta.

- Gugl je postao veoma moćno oružje, i u svakom trenutku možete da postavite bilo koje pitanje, a da niko ne zna šta ste pitali i da dobijete odgovore koji imaju smisla - kaže ateista i bloger Hemant Mehta.

Kao ateista, ističe da se susreo sa brojnim bizarnim pitanjima, kao što su: zašto nije moralan, ali najbizarnije od svih bilo je: zašto mrzi svog oca?

Prema njegovim rečima, najveći problem je što ljudi misle da religija i moralnost idu jedno sa drugim, i da ljudi, koji ne veruju u Boga, nisu moralni.

- Vođeni su stereotipima, pa misle da su ateisti besni, agresivni, militantni - istakao je on.

Da religija i moralnost nisu usko povezane slaže se i sveštenik Džud Harmon. Moderan svet nudi i sve više alternativa, kao što je lajf kouč, psihijatri, razni gurui i mnogi drugi.

Na kraju krajeva, nije najvažnije da li verujete u Boga ili ne, već kako ta uverenja ili nedostatak istih prenosite na svakodnevne interakcije sa drugim ljudima. Sve se svodi na to da budete dobro ljudsko biće.Ateisti i agnostici u Sjedinjenim Američkim Državama bolje poznaju religiju od pripadnika najvećih verskih zajednica, pokazalo je istraživanje koje je objavio "Pew Research Center

NI JA NISAM BAS NEKI VERNIK ALI DOSTA POZNAJEM RELIGIJU JER JE ONA PRISUTNA U MOM ZIVOTU. KAO PORODICA SLAVIMO VERSKE PRAVOSLAVNE PRAZNIKE ALI U CRKVU NE IDEMO ILI IDEMO VRLO RETKO. MISLIM DA VECINA LJUDI TAKO ZIVI. NIJEDNO PRETERIVANJE NI U CEMU NIJE DOBRO. PA NI U VEROVANJU ILI NE VEROVANJU UBOGA.

POSTOVANJE

 TREBA POSTOVATI RODITELJE, NASTAVNIKE, KOMSIJE ,PARTNERA, DECU ,KOLEGE, ALI AKO ONI TO ZASLUZUJU. U MLADIMA BUNT TRAJE OD KAD JE SVETA I VEKA. ZANIMLJIVO JE KAKO POSTOVANJE NEKAD MOZE DA UBIJE SAMOPOSTOVANJE ALI ZATO COVEK MORA DABUDE SVESTAN DA IZBOR UVEK POSTOJI.

Pocnimo od pocetka sveta

 

„Živimo u dekadentnoj eri. Mladi više ne poštuju svoje roditelje. Grubi su i nestrpljivi. Često nemaju samokontrolu”. (Natpis na egipatskoj grobnici staroj 6.000 godina.)

„Sinovi i ćerke brzo uvrede svoje ostarele roditelje i grubo razgovaraju sa njima''. (Grčki pesnik Hesiod, 7. vek pre nove ere.)

„Šta se dešava sa našim mladima? Oni ne poštuju naše starije.

Ne slušaju svoje roditelje. Oni ignorišu zakone. Oni se bune na ulicama, zapaljeni divljim idejama. Moral opada. Šta će biti s njima?“

( Platon, 4. vek pre n.)

„Starosti naših roditelja su bili suroviji od naših baka i deda, naše godine su surovije od naših roditelja, mi smo gori od svojih roditelja i naša deca će biti gora od nas''. (Rimski pesnik Horacije, 1. vek pre nove ere.)

„Mladi ljudi danas ne razmišljaju ni o čemu osim o sebi. Nemaju poštovanja ni prema roditeljima ni prema starosti.''. (Petar pustinjak, 1274.)

„Izuzetak je kada vidimo dečaka koji poštuje svoje pretpostavljene i posluša roditelje''. (Priručnik za izviđače SAD, 1911.)

Mladi, oduvek karakterisani sa nekom dozom bunta u sebi, kako odrasli kažu obično ne koriste taj bunt i revolt za neku „pametnu“ stvar koja ne bi doprinela ni samim mladima, a kamoli lokalnoj zajednici ili celokupnome društvu.

No, mladi su pokazali (i to više puta) da to apsolutno nije istina.

Našim svetom, posebno u poslednjih stotinak godina, počeo je da se širi teror, mržnja među ljudima, ratovi, nepoštovanje ljudskih prava. U određenim situacijama mladi su odlučili da žele da prepreče put toj tami koja se sve brže širi, i svojim mladalačkim buntom i revoltom pokušavali su da ga zaustave.

Grinzboro, 1960.

U Grinzboru 1960. mladi su organizovali jedan vrlo zanimljiv protest. Naime, afroamerički studenti i đaci srednjih škola su otišli u jedan restoran u koji su mahom odlazili ljudi bele puti kojima je navodno jedino bilo dozvoljeno da budu usluženi. Ljubazno su zamolili zaposlene da ih usluže, ali konobari i konobarice na to nisu pristali, što su studenti i očekivali jer su znali da žive u vreme segregacionog društva u tadašnjim SAD. Uprkos tome što su bili odbijeni, mladi su ostali da sede u restoranu i svojim pasivnim otporom motivisali su i ostatak omladine američkog Juga da urade istu stvar što je dovelo do osnivanja celog jednog aktivističkog pokreta koji se borio za rasnu ravnopravnost u tadašnje vreme iako su mnogi od njih bili uhapšeni za narušavanje mira.

Univerzitetski ustanci, 1968.

Proleća 1968. više kontinenata gorelo je plamenom studentskih protesta. Neki od njih bili su uspešni, neki ne, ali jedino što je bilo važno jeste to da je stvorena aktivistička struja koja je motivisala mlade da veruju u promenu na bolje i njeno ostvarenje.

U martu te godine više od hiljadu studenata na Univerzitetu Hovard zauzelo je univerzitetsku administrativnu zgradu, a još veći broj njih je postavio barikade u studentskim domovima. Oni su zahtevali da se u nastavni plan uključi afričkoamerička kultura i istorija, da dođe do smene univerzitetskog predsednika, da se osnuje pravosudni sistem koji bi uključivao i studente koji su većinom bili Afroamerikanci, ali i da se ne pokreću nikakvi postupci protiv studenata koji su učestvovali u protestima. Uprava univerziteta se složila samo sa poslednje dve stavke.

Studenti Univerziteta Kolumbija bili su inspirisani ovakvim delom i strategijom protesta, i mesec dana kasnile sproveli su vrlo slično delo.

Sa druge strane Atlantskog okeana, u Evropi, tačnije u Francuskoj i u Poljskoj studenti su kipteli. U Varšavi održavali su se protesti od nekoliko desetina stotinata studenata koji su se borili protiv cenzure vlade, dok su u Francuskoj mladi zauzeli Sorbon u maju, postavljajući barikade od automobila u cilju svrgavanja s vlasti predsednika Čarlsa de Gula u čemu nisu uspeli.

Rušenje aparthejda, 1970te-1980te

U junu 1976, nekoliko hiljada studenata je započelo miran marš kroz Johanezburg, koji je rezultovao i u preminulima nakon oružanog napada policije. Demonstranti su želeli zakon koji bi zahtevao uključenje učenja Afrikaans u svim školama širom južne Afrike, a kasnije se pretvorio i u borbu protiv aparthejda.

Plišana revolucija, 1989.

Ubrzo nakon pada Berlinskog zida koji je označavao početak kraja Istočnonemačke komunističke vlade, studenti i građani susedne Čehoslovačke krenuli su putom svrgavanja sopstvene komunističke vlade.

Ustanak je činilo čak pola miliona demonstranata koji su bili tvrdoglavo mirni uprkos svim policijskim napadima zbog čega je ova revolucija tako i oslovljavana. Rezultovala je u konačan pad komunističkog režima Čehoslovačke.

Black Lives Matter, od 2013. sve do danas

Pokret „Black Lives Matter“, naširoko poznat, započele su tri sredovečne žene – Patrisa Kulors, Ališa Garza i Opal Tometi; međutim, iako nije osnovan od strane omladine, 2014. nakon ubistva 18-godišnjaka Majkla Braun, demonstrantni na ulicama Amerike bili su sve mladjeg i mladjeg uzrasta.

Prošlu godinu osim epidemije korona virusa, obeležili su i BLM protesti širom SAD-a i sveta koji i dan danas predstavljaju jedno od gorućih pitanja sadašnjice.

Demonstranti ovog pokreta imaju za cilj da živimo u svetu rasne ravnopravnosti sa akcentom na oružanom policijskom nasilju nad, uglavnom, nenaoružanim Afroamerikancima.

Mladalački revolt izgleda i nije tako loš, zar ne?

TO STO MLADI DANAS IMAJU IZUZETNO SIROK UVID U SITUACIJU U CELOM SVETU OMOGUCUJE IM IZBORE, A I BUNT PROTIV  SVIH OBLIKA SPUTAVANJA .JER NA KRAJU KRAJEVA SVAKO TREBA DA ZIVI DOSTOJNO  KAO LJUDSKO BICE .

Evo sad jedne price opostovanju i izboru. 

Zamislite (istiniti dozivljaj jedne devojke) profesora koga svi vole jer je ljubazan, strpljiv, iskren, posteno ocenjuje, otvoren za saradnju kako jednog dana iznenada na svom casu izda naredjenje da svi moraju da sede, cute, ne pomeraju se ne rade bukvalno nista i da ako to prekrse dobice jedinicu iz njegovog predmeta. Devojka koja inace ima sve petice ostala je prestravljena kao i uglavnom svi  djaci. Na stolu ispred njih bio je akvarijum i u njemu zlatna ribica. Profesor je izvadio ribicu i stavio na sto prethodno izdavsi naredbu o ne pomeranju i cutanju.Onda je izasao. I svi su se gledali nadajuci se da ce neko nesto da ucini jer su se svi plasili jedinice, a u  isto vreme bilo im je zao ribice. To je trajalo samo dva i po minuta sto se cinilo kao vecnost a onda je jedna devojka skocila i vratila ribicu u akvarijum, Peofesor se vratio i rekao"Vidite li sta vam je svet uradio? Izdali ste sebe za sta?

LEKCIJA ZA ZIVOT. TREBA USTATI I NE CUTATI AKO VIDITE NESTO STO JE POGRESNO. TREBA POSTOVATI LJUDE ALI SAMO AKO ZASLUZE. MLADI MORAJU DA ZADRZE SVOJ BUNT JER ON JE NEOPHODAN ZBOG BALANSA UDRUSTVU. MLADI SE UGLAVNOM POBUNE ONDA KAD SE NARUSI TAJ BALANS. ZNAJU ONI.

BROJ PI

 DAN BROJA PI OBELEZAVA SE 14 MARTA. ZANIMLJIVO JE STO BROJ PI OZNACAVA KRUG. OBZIROM DA JE MATEMATIKA ZA MENE BAUK RAZLOG ZBOG CEGA OVO PISEM ZAPRAVO JE KRUG ZIVOTA KOJI JE I OBELEZJE OVOG BROJA. KRUGOVI SU NESTO NAJVAZNIJE I U MATEMATICI I U ZIVOTU.

Krugovi su jedan od najljepših i najraznovrsnijih oblika u prirodi.

Svakog 14. marta zaljubljenici u matematiku iz cijelog svijeta obilježavaju Dan broja pi i Međunarodni dan matematike (IDM).

Dan ima za cilj podizanje svijesti o važnosti matematike i njenoj ulozi u oblikovanju našeg svijeta, kao i promociju ljepote i važnosti matematike široj publici.

Ovogodišnja tema je Matematika za sve, a širom svijeta najavljeno je više od 1.700 događaja kojima se obilježava ovaj dan.

Pi je omjer obima kruga i njegovog prečnika, koji je otprilike 3,14.

Pi je jedan od najpoznatijih simbola u matematici i ima mnoge važne primjene u fizici, inženjerstvu i statistici.

Iako ideja o pi datira hiljadama godina unazad, tek je početkom 1700-ih grčko slovo za p, ili π, korišteno za predstavljanje matematičke konstante.

Vjeruje se da je π odabrano kao skraćenica od periferije ili perimetra koji mjeri udaljenost oko vanjske strane kruga, također poznat kao obim kruga.

14. mart se također može napisati kao 3/14 u formatu mjesec/dan, što odgovara prve tri cifre brojčane vrijednosti pi.

Proslava Dana broja broja broja pi je počela 14. marta 1988. u San Francisco Exploratoriumu, gdje je fizičar Larry Shaw organizovao proslavu kako bi matematiku učinio jasnijom i zabavnijom.

Dan 14. mart 1879. je takođe rođendan Alberta Einsteina, jednog od najuticajnijih naučnika 20. vijeka.

Širom svijeta, 14. marta, organizuju se brojni događaji i aktivnosti kojima se obilježava slavni simbol.

Neke od ovih aktivnosti uključuju:

Takmičenja se održavaju u učionicama matematike i na internetu kako bi se vidjelo ko može zapamtiti najviše cifara pi. U martu 2015, Rajveer Meena, 21-godišnji student na Univerzitetu VIT u indijskom Velloreu postavio je Guinnessov svjetski rekord pamteći 70.000 cifara pi, što je izuzetan podvig za koji mu je trebalo skoro 10 sati da se prisjeti.

Zašto ne pokušaš? Ispod je prvih 100 decimalnih tačaka pi. Pogledaj koliko ih možeš naučiti:

Pi= 3.14159265358979323846264338327950288419716939937510582097494459230781640628620899862803482737…

Ako pamćenje brojeva ne zvuči kao vaša vrsta zabave, kako bi bilo da postanete kreativni tako što ćete napraviti neku umjetnost na Dan pi?

Dana 14. marta, nastavnici prirodnih nauka i matematike inspirišu svoje učenike svih uzrasta organizovanjem zabavnih aktivnosti, uključujući pravljenje papirnih lančića za dan broja broja pi, kotrljanje pi cifara kockicama, igranje kartaških igara i pričanje matematičkih viceva.Najverovatnije da ni jedan simbol u matematici nije izazvao toliko znatiželje i čuđenja kao broj π.Grčko slovo π koristi se u matematici kao simbol kojim obeležavamo odnos između obima kruga i njegovog prečnika. Ako pogledamo unazad, kroz vekove, teško je odrediti granicu od koje počinje pominjanje ove konstante. Činjenica da je odnos obima kruga i prečnika kruga konstantan bila je poznata toliko dugo da je to nemoguće pratiti. Međutim, jedno je sigurno, toliko angažovanja, truda, energije i volje, gotovo da nijedan matematički ‘problem’ (izum) nije izmamio iz ljudi. Ovom ‘misterijom’ bavili su se svi veći umovi, ona je učestvovala u izgradnji istorije matematike, od vremena starih Grka i pre, pa sve do današnjih dana, kada je pojava računara bacila u senu mnoge druge matematičke nedoumice.

Priča o broju π pokazala se kao najprofesionalnija, najozbiljnija strana matematike. Iznenađuje izrazito velik broj potvrđenih matematičkih veličina koje su direktno ili indirektno povezane sa ovim brojem. Tako je vremenom π postao deo ljudske kulture i obrazovane moći. Govorimo o vremenu koje prelazi 25000 godina.

Ako pokušamo da pratimo izračunavanje ovog broja kroz vreme, u stvari ćemo se baviti istorijom matematike. On će nas provesti kroz geometriju, analizu, numeričku analizu, algebru i teoriju brojeva.

Vekovima su matematičari pokušavali da tačno, do poslednje decimale, izračunaju broj π. Sada znamo da taj broj ne može ‘tačno’ da se izračuna i to ne zbog nemogućnosti današnjih računara već zbog posebne osobine ovog broja. Ali ipak ‘trka za njegovim decimalama’ se nastavlja, čak iako je poznato da sa relativno malo decimala možemo izračunati obime gigantskih krugova, npr. poluprečnika udaljenost Zemlja-Sunce. I pored novih saznanja o ovom broju, koja su razotkrila sve njegove tajne, senka zaborava nije ga prekrila. Dakle, π još pleni svojom snagom i kao da prkosi ljudima i vremenu.

Oznaka za broj „pi” potiče od grčke reči „perimeter” (περίμετρος), što znači dužina krive koja ograničava neku ravan. U matematiku ju je uveo Vilijam Džouns 1707. godine, a popularizovao ju je Leonard Ojler.

π je iracionalan broj. Zbog toga njegov decimalni zapis nema kraja i nije periodičan.

π je uvek isti bez obzira na veličinu kruga.

Izračunavanjem decimala broja π bavilo se hiljade matematičara i laika.

Neki od njih su bili i:

Ludolf van Ceulen – rođen je 28. januara 1540. godine u Hildsheimu u Nemačkoj, a umro je 31 decembra 1610. Postao je slavan zbog njegovog izračunavanja broja π sa 35 decimalnih mesta, do koga je došao koristeći poligon sa 262 stranice. Proveo je veći deo svog života računajući π i zato ne čudi istorijski podatak da je 35 decimala broja π ugravirano na njegovoj nadgrobnoj ploči u crkvi Svetog Petra u Lajdenu. Poznato je da je u Nemačkoj broj π dugo zvan Ludolfov broj, upravo njemu u čast.

Georg Frajher von Vega rođen je 23. marta 1754. u Zagorici, kraj Ljubljane (Slovenija), a umro je 26. septembra 1802. u Beču On je izračunao π do 136. decimale. Ostaće zapamćeno u istoriji matematike da se taj rekord održao 50 godina.

Englez Vilijam Šenks koristio je Mašinovu formulu da izračuna π do 707. decimalnog mesta, i objavio je rezultate svog mnogogodišnjeg rada 1873. godine. Šenks izračunava 707 mesta od kojih je 527 tačno. Tek 1947. je otkriveno da je 528. decimala pogrešna.

Koliko li je godina trajao njegov račun? Da li se čim otvori oči pitao gde je stao?

Inače, 707 decimala koje je izračunao Vilijam Šenks ispisano je na frizu okrugle sobe posvećene broju π u Palati otkrića u Parizu. Palata je bila sazidana za veliku Svetsku izložbu 1900. godine, baš kada je podignut i Ajfelov toranj. Kada se otkrilo da ima greška u 528. decimali ostatak decimala je obrisan i ponovo uklesan sa tačnim ciframa.

Najnoviji rekord u otkrivenim ciframa koji čine ovaj magični broj postavila je 2019. godine, Ema Haruka Ivao, koja u Japanu radi za Gugl. Zahvaljujući Emi, vrednost broja Pi dobila je novi svetski rekord u dužini od 31 bilion cifara, što je daleko iznad prethodnog rekorda od 22 biliona.

Najviše cifara broja π može da vam kaže Rajveer Meena iz Indije koji ih napamet zna 70.000 i recitovao ih je duže od 10 sati.Izvesni astronomi smatraju da je π prisutno na nebu u kosmičkim odnosima i položaju zvezda, dok je na zemlji π povezano sa velikim, sporim rekama. Odnos u vazdušnoj liniji od izvora do ušća sa stvarnom dužinom reke sa njenim meandrima i prevojima je približno 3,14. Reka Amazon je jedan od primera.

 Pi je magija. To je broj koji je beskonačan, univerzalan, transcendentalan i iracionalan. Pojavljuje se svuda, a matematičari kažu da je pi bliži religiji ukoliko se ona može naći u matematici. Pi je zbunjujuća, elegantna reprezentacija nečeg beskonačnog i mističnogSimbol π je prvi upotrebio Vilijam Džons, velški matematičar, 1706. godine kao skraćenicu za odnos obima i prečnika bilo kog kruga, ali ova definicija ne odražava svu snagu i magiju broja pi.Jedna od privlačnosti pi je to što ga nikada ne možemo potpuno saznati i što se nastavlja u beskonačnost bez ponavljanja ili šablona. Ako postoji obrazac, niko ga još nije otkrio.

U geometriji zasnovanoj na euklidskim principima, odnos obima kruga i prečnika ostaje isti. Ovaj odnos, poznat kao pi (π), bio je tema bezbroj studija u poslednjih nekoliko hiljada godina, više nego bilo koji drugi broj.

Pi je važan u mnogim različitim oblastima, ne samo u matematici, već i u fizici, statistici, inženjerstvu, arhitekturi, biologiji, astronomiji, čak i u likovnoj umetnosti. Pored pojavljivanja u geometriji, pi se javlja u nekoliko iznenađujućih prirodnih pojava.Švajcarski matematičar Peter Trub izračunao je do 22.459.157.718.361 cifra 2016. Za izračunavanje decimalne vrednosti od 62,8 triliona (milion miliona) cifara u avgustu 2021. godine istaživačima, koji su za ovo koristili superkompjuter, bilo je potrebno tačno 108 dana i devet sati.

ZANIMLJIVO VIDJENJE KRUGA ZIVOTA.REC JE O FILMU  VIVARIUM

Tražeći konstantno neki smisao često zaboravljamo živjeti, nesvijesni činjenice da život prolazi pored nas. U njemu, nalik smo šahovskim figurama koje neko veći od nas i mimo naše volje pomjera dok se mi bezuspješno opiremo. Upravo to opiranje čini veći dio ovog filma. Nepristajući na situaciju u kojoj su se našli, ovaj par prolazi razne faze koje zapravo čine život. Te faze su negiranje onoga šta nam se dešava, zatim prihvatanje bolne istine nakon čega slijedi borba da se pomaknemo sa mrtve tačke. Ali, kako to često biva u životu što se više borimo čini se da sve više stojimo u mjestu. Zapravo, situacija u kojoj su se našli junaci ovog filma slična je onoj iz Kafkinih romana u kojoj izlaza u stvari nema.U tom smislu  ovo je priča i o životu kao jednom ciklusu koji se iznova ponavlja i obnavlja nezavisno od toga da li smo mi tu ili neko drugi. Iako tražimo stalno neki smisao, u ovom slučaju dijete ili pak novi dom, taj život nerijetko biva apsurdan i besmislen i na kraju svi završavamo u plastičnim kesama nekoliko metara pod zemljom. I, upravo taj apsurd i besmisao našeg bitisanja prikazan je kroz situaciju u kojoj su se našli likovi ovog filma i to na jedan radikalan i krajnje neuobičajen način. Kafkijanski apsurd koji je spoj tragedije i komedije prikazuje svu našu nemoć i činjenicu koliko smo u stvari mali.

Vrlo specifičan vizuelni identitet daje ovom filmu poseban pečat čineći ga i u tom estetskom smislu drugačijim od drugih. Jarke boje, oblaci koji se ne pomjeraju, identične  kuće kao i sve ostalo što vidimo djeluju kao nacrtano i kartonsko i doprinose jednoj vještačkoj atmosferi sličnoj eksperimentu odnosno simulaciji koja traje. Upravo taj vizuelni momenat donekle nas podsjeća na britansku seriju „Utopia“  i  kultni film „Trumanov šou“.

ZIVIMO ZIVOT U KRUGU KOJI JE NAJCESCE ZACARANI KRUG JER GA SAMI TAKVIM NAPRAVIMO. MOZDA BI MOGLI POSTICI SAVRSENSTVO KRUGA AKO SE POTRUDIMO. MATEMATIKA MOZE. MOZDA MOZEMO I MI.

 

SATANISTI, GLOBALISTI I VELIKI BRAT

SVE ZNATE, STA JOS DA PRICAM . EVO CEKAMO NOVO TAKMICENJE ZA PESMU EVROVIZIJE KOJA OBUHVATA SVA TRI NAZIVA IZ NASLOVA. ONA TO JESTE. SATANIZAM I GLOBALIZAM POD BUDNIM OKOM VELIKOG BRATA. NISAM NI NA JEDNOJ STRANI JER VISE JE TESKO RAZAZNATI DOBRO I ZLO. NIKAD TEZE. ZATO EVO SAMO OVE PRICE.  PA VI ZAKLJUCITE, VERUJTE, NE VERUJTE, CUDITE SE ,ZABORAVITE ODMAH, MISLITE O TOME KAKO GOD HOCETE.

 Zavirila sam u nekoliko religijskih škola misli i zatekla sebe kako me je veoma privukao satanizam, ponovo. A onda sam otkrila da to čak nije ni religija. Suprotno reputaciji (i imenu), njegova suština nije slavljenje božanstva po imenu Sotona. Njegova učenja i vrednosti lebde negde između hedonizma i ateizma, sa ubačenom zdravom dozom death metal estetike. I znata šta? Sa tim zaista mogu da se poistovetim.

Prvo, ono najvažnije: šta je uopšte satanizam? Prema thechurchofsatan.com, suština satanizma ogleda se u tome da budeš "egocentričan, da si ti najvažnija osoba ("Bog") svog subjektivnog univerzuma". U Satanističkoj Bibliji — koju je napisao osnivač Crkve Sotone Anton Lavej — caka je u egocentričnom ponašanju.Standardna religija i zakoni su besmisleni. Laži su štetne. A Sotona nije fizičko biće ili metafizička sila, već metafora: iza namere sveta da "satanizuje" Sotonu krije se urođena potreba da se stvari kvalifikuju isključivo kao dobre i zle — posedovanje vrlina i mana. Prema Satanističkoj Bibliji, dobro i zlo ne postoje.

I tako odlazim iz knjižare sa Satanističkim ritualima Antona Leveja — tekstom koji ide uz Bibliju, u kom Lavej detaljno opisuje mnoge tradicionalne satanističke rituale. Kao što su, na primer, ovaj:

Slavljenik:

Digni se, prizovi blasfemično Ime Gospodara Sodoma, Boga Kaina Radost Tela zauvek!

Svi:

POMOZI NAM, GOSPODARU TAME!

 Dok idem ulicom i čitam ovo, otvara se mali procep u oblacima i sunce obasjava — ne zezam se, zaklinjem vam se, ovaj, Bogom — direktno mene i stranicu koju čitam. Samo nas dve, mene i stranicu. Smeškam se u sebi i mislim: "Živeo Sotona", ali onda shvatam da to nije zapravo šmek koji odaje čitava stvar. Ipak, i dalje se osećam pomalo izabranom.

Religija ume da izoluje čoveka i obožavam to.

Internet odbija da vam saopšti koliko tačno ima satanista — thechurchofsatan.com kaže da bi prebrojavanje omogućilo drugima da ih kvantifikuje. Ako se zvanično učlanite u Crkvu, od vas se traži da otkrijete namere na svom satanističkom putovanju, a Crkva će vam reći da li misli da ste dostojni.
Za sada, nije loše. Ali ono što stvarno želim da znam jeste da li se u satanizmu žrtvuje bilo šta. Kad moja mašta podivlja, zadnja prostorija knjižare postaje Širom zatvorenih očiju, ali, umesto da su napaljeni, oni kolju životinje i toplom krvlju pišu po zidovima.

Ispostavlja se — prema praktično svakom ko zna — da žrtvovanje zapravo nije satanistički ritual. Što, naravno, predstavlja veliko olakšanje.

Rituali uopšte su prilično opušteni: veoma se cene lične proslave (rođendani i godišnjice), a tu su i (isključivo po ličnom izboru) proslave Noći veštica i sezonskih ravnodnevica i solsticija. Neki satanisti izvode tri vrste "magijskih rituala" koji se detaljno opisuju u bibliji: "Rituali požude" iliti "divljenje samom sebi", koji se verovatno ne razlikuju mnogo od seksa ili masturbiranja, osim što verovatno želite da podrazumeva izvesnu satanističku estetiku, a ja mogu da se poistovetim s tim. "Rituali saosećanja", iliti biti dobar prema sebi i drugim ljudima — što takođe verovatno može da podrazumeva seks i masturbiranje, i stoga bude dva-u-jednom. I "Rituali uništenja"… E, tu sve postaje zanimljivo. To je praktično crna magija. Vudu lutkice, čini i prizivanje duhova i ostalo. Jezivo je, ali ima jednu dobru stranu: ako osoba nije dostojna rituala uništenja, ritual neće funkcionisati. Vrlo zgodno.

Želim da iskoristim malog plastičnog lika koji stoji na mom radnom stolu da izdejstvujem malo "uništenja" i prokunem nekog kog mrzim, ali ne mogu da se nateram da to uradim. Znam da se ništa neće dogoditi, ali nije da baš znam, znate? Sve je ovo ionako po ličnom nahođenju, tako da odlučujem da odustanem.

Još dobrih vesti: Crkva Sotone zalaže se za pravo na abortus i često organizuje demonstracije u borbi za reproduktivna prava žena.

E sad, Anton Lavej ne kaže ama baš ništa o slušanju blek metala kao obeležju satanizma, ali kladim se da nije rekao ni da svi sajtovi moraju svaki jebeni put da budu stilizovani u crno i crveno, ali ih ipak često viđam takve, tako da… Svako prema svom ukusu? Provodim čitav dan na smenu se prebacujući sa Mayhem na Nattefrost, a, potom, da bi sve ispalo kako treba, slušam pesmu po imenu "The Devil". Uz Mayhem i Nattefrost nedostaje mi Selena Gomez, ali se uz "The Devil" osećam kao da sam spremna da budem najbolja i najsatanističkija što mogu. Radite ono što vam radi posao, pretpostavljam. A kad kažem vi, mislim ja.

Tako je, glasno slušam muziku, kao oni likovi što vam kvare vožnju tramvajem. Suština satanizma je, međutim, u meni, a ne u vama. Tako da je to u redu.

Jedan sajt mi govori da "muškarci" u Crkvi Sotone često nose "dugu crnu odoru" sa kapuljačom, što mi malo smrdi na dlakave vratove, ali šta god. Potom čitam da "žene" nose "seksualno sugestivnu" odeždu i sada se osećam kao da sedim pred kompjuterom noseći neku vrstu alegorijske fedore samo dok čitam to. Odlazim na nekoliko drugih sajtova (zvanični) i na nalazim ništa slično, tako da mislim da smo bezbedni. Odlučujem da počnem da nosim veliki čupavi crni džemper — umesto bilo čega seksualno sugestivnog ili kapuljačastog — zato što imam osećaj kao da sam u krevetu i, iako izgledam pomalo kao ludača, suština ove škole misli jeste u ugađanju samom sebi, bebo. I u tome leži privlačnost čitave ove stvari: raditi šta god želiš i za sve okriviti "crkvu". Ah, pa takve su vam te religije, zar ne.

OVO NARAVNO NIJE NAPISAO SALMAN RUSDI. MOZDA JE NESTO OD TOGA I MISLIO I NAPISAO ALI BEZ OBZIRA NA INTERNETU OVO SU SATANSKI STIHOVI POMENUTOG RUSDIJA.

Satanski stihovi

1. Iluzija će biti tako velika, tako golema da će izbjeći njihovom poimanju.

2. Oni koji to budu vidjeli, smatraće se duševno bolesnima.

3. Stvoriti ćemo različite organizacije, kako bi ih spriječili da vide vezu između nas.

4. Ponašati ćemo se kao da nismo međusobno povezani, da iluziju održimo živom. Naš cilj će biti ostvaren, kap po kap, tako da nikad ne bacimo sumnju na sebe. To će ih takođe spriječiti da vide promjene kada se pojave.

5. Uvjek ćemo stajati iznad relativnog područja njihovog iskustva, jer znamo tajne apsolutnog.

6. Raditi ćemo stvari zajedno i ostati vezani krvlju i tajnovitošću. Smrt će stići onoga ko progovori.

7. Držat ćemo njihov životni vjek kratkim i njihove umove slabima, dok se pretvaramo da činimo suprotno.

8. Koristiti ćemo nauku i tehnologiju na suptilne načine, tako da nikad neće vidjeti što se događa.

9. Koristiti ćemo lake metale koji uzrokuju degenerativne procese u mozgu i smirujuća sredstva u hrani, vodi i zraku - da ih konstantno držimo u apatiji i bezvoljnosti. Biti će prekriveni otrovima, gdje god da se okrenuli.

10. Laki metali će pomoći da izgube svoj razum. Kada njihova sposobnost da uče bude smanjena, dati ćemo im ljek koji će ih učiniti još bolesnijima i uzrokovati druge bolesti za koje ćemo stvoriti još više ljekova.

11. Rasti će depresivni, spori i gojazni i kada nam dođu po pomoć, dati ćemo im još otrova. Otrovi koji će biti upijeni kroz kožu i usta uništiti će njihove umove i reproduktivne organe

12. Od svega toga, njihova će djeca biti rođena mrtva, a mi ćemo tu informaciju prikrivati.

13. Otrovi će biti skriveni u svemu što ih okružuje, u onome što piju, jedu, dišu i nose.

14. Moramo biti genijalni u doziranju otrova, jer se oni mogu dugo vidjeti.

15. Učiti ćemo ih da su otrovi dobri, uz zabavne slike i muzičke tonove.

16. Onima koji se budu ugledali na nas, pomoći ćemo im da plasiraju naše otrove.

17. Vidjeti će da se naši proizvodi koriste u filmu i medijima i to će kod njih stvoriti naviku i nikada neće znati njihov pravi učinak.

18. Nakon porođaja ćemo ubrizgati otrove u krv njihove djece i uvjeriti ih da je to za njihovu dobrobit.

19. Početi ćemo rano, kada su njihovi umovi mladi, ciljati ćemo na njihovu djecu s onim što djeca najviše vole - slatke stvari, a kad im zubi propadnu, ispuniti ćemo ih metalima koji će ubiti njihov um i ukrasti njihovu budućnost.

20. Upotrebom naše snage i čelične volje napraviti ćemo ih pokornima i slabima.

21. Rasti će depresivni, spori i gojazni i kada nam dođu po pomoć, dati ćemo im još otrova.

22. Njihovu pažnju ćemo usredotočiti prema novcu i materijalnim dobrima, tako da se nikada ne povežu sa svojim unutarnjim ja. Odvratiti ćemo ih bludom, vanjskim užicima i igrama, tako da nikada ne mogu postati jedno, sa jedinstvom svega što postoji.

23. Njihovi umovi će pripadati nama i oni će raditi kako mi želimo - ako odbiju, koristiti ćemo tehnologiju - kako bi im promjenili mišljenje. Strah će biti naše najveće oružje.

24. Uspostaviti ćemo njihove vlade i uspostaviti ćemo suprotne struje unutar njih. Uvjek ćemo posjedovati obadvije strane.

25. Uvijek ćemo skrivati naš cilj, ali sprovoditi naš plan.

26. Oni će obavljati rad za nas i mi ćemo uspjevati na račun njihovog truda.

27. Naše porodice se nikada neće mješati s njihovima. Naša krv mora uvjek biti čista, jer je to jedini način.

28. Navesti ćemo ih da poubijaju jedni druge, kad god to nama odgovara.

29. Držati ćemo ih odvojenima od jedinstva - dogmama i lažnom vjerom.

30. Kontrolirati ćemo sve aspekte njihovog života i reći im šta da misle i kako.

31. Voditi ćemo ih ljubazno i nježno, dopuštajući im da misle da se sami vode.

32. Podsticati ćemo među njima neprijateljstvo kroz naše stranke.

33. Kada među njima bude blistalo svjetlo, ugasiti ćemo ga ismijavanjem ili smrću, u ovisnosti od toga šta nam najbolje odgovara.

34. Programirati ćemo ih da jedni drugima paraju srce, odvajaju se od vlastite djece i ubijaju ih.

35. Sve ćemo to upotpuniti korištenjem mržnje kao našeg saveznika, ljutnje kao našeg prijatelja.

36. Mržnja će ih potpuno zasljepiti i nikada neće vidjeti da ćemo od njihovih sukoba mi izaći kao njihovi vladari. Moraju uvjek biti zauzeti ubijanjem jedni drugih.

37. Kupati će se u vlastitoj krvi i ubijati svoje komšije - onako dugo - koliko mi to smatramo potrebnim. Napraviti ćemo sve da mrze sebe i svoje komšije

38. Imati ćemo velike koristi od toga, jer nas oni neće vidjeti niti nas mogu vidjeti.

39. Nastaviti ćemo raditi sve da žive u strahu, tjeskobi i ljutnji, preko slika i zvukova.

40. Koristiti ćemo sve alate koje imamo, da to ostvarimo.

41. Alati i sredstva će biti osigurani njihovim radom.

42. Zauvjek ćemo od njih skrivati božansku istinu, da smo svi jedno. To nikad ne smiju saznati!

43. Nikada ne smiju znati da je boja kože iluzija - uvjek moraju misliti da nisu jednaki jedni drugima

44. Kap po kap, kap po kap - mi ćemo postizati naš cilj.

45. Preuzeti ćemo njihovu zemlju, sredstva i bogatstvo, za ostvarivanje potpune kontrole i dominacije nad njima.

46. Zavesti ćemo ih da prihvate zakone, koji će ukrasti i ono malo slobode koju će imati.

47. Uspostaviti ćemo novčani sistem, koji će ih zauvjek zarobiti, držeći njih i njihovu djecu u dugovima.

48. Kad se budu povezali, mi ćemo ih optužiti za zločine i svijetu predstaviti drugu priču, jer ćemo posjedovati sve medije.

49. Koristiti ćemo sve naše medije da kontroliraju protok informacija i njihov sentiment u našu korist.

50. Kad se budu digli protiv nas zgnječit ćemo ih poput kukaca, jer su i manji od toga.

51. Biti će bespomoćni učiniti bilo šta, jer neće imati oružje.

52. Zaposliti ćemo neke od njihovih vlastitih, za sprovođenje naših planova, obećati ćemo im vječni život, ali oni nikada neće imati vječni život, jer nisu od nas.

53. Novaci će se zvati "pokretači" i biti će podučeni tome da vjeruju u lažne obrede prelaza u više sfere i carstva. Pripadnici ove skupine će misliti da su jedno s nama, nikad ne znajući istinu. Oni nikada ne smiju saznati za tu istinu, jer će se okrenuti protiv nas.

54. Za svoj rad će biti nagrađeni zemaljskim stvarima i velikim titulama, ali nikad neće postati besmrtni i pridružiti nam se, nikad neće primiti svjetlost. Oni nikada neće doseći više sfere – radi ubijanja vlastite vrste, biti će im spriječen prelaz u sfere prosvetljenja. Oni to nikada neće znati.

55. Istina će biti skrivena u njihovom srcu, tako blizu - a tako daleko - da neće biti u mogućnosti da se na to usredotoče, dok ne bude prekasno.

56. O da - iluzija slobode će biti tako velika, da oni nikada neće znati da su naši robovi.

57. Kada sve bude na mjestu, stvarnost koju ćemo stvorili za njih će ih posjedovati. Ta stvarnost će biti njihov zatvor. Oni će živjeti u samoobmani.

58. Kada naš cilj bude ostvaren, početi će nova era dominacije.

59. Njihovi umovi će biti okovani njihovim uvjerenjima, uvjerenjima koja smo im mi nametnuli od pamtivjeka.

60. Budu li ikada saznati da su nama jednaki, onda ćemo mi umrijeti. OVO NE SMIJU NIKAD SAZNATI.

61. Ako ikada saznaju da nas zajedno mogu savladati, oni će stupiti u akciju.

62. Oni ne smiju nikad saznati šta smo učinili, jer ako se to dogodi, nećemo imati mjesto na koje možemo pobjeći, jer će se lako videti ko smo - kada veo bude pao. Naše djelovanje će otkriti ko smo i oni će nas pohvatati i nijedna osoba nam neće dati utočište.

63. To je Tajni savez po kojem ćemo živeti ostatak naših sadašnjih i budućih života, jer ova stvarnost će preći, transcendirati mnoge generacije i životne vjekove.

64. Ovaj Savez je zapečaćen krvlju, našom krvlju. Mi smo oni koji su jednom došli iz Raja na Zemlju.

65. NIKAD se ne smije saznati da ovaj Savez postoji. On ne smije NIKAD biti napisan - ili da se o njemu govori - jer ako se to dogodi - to će izazvati svijest i otpustiti gnjev Pra-Stvoritelja na nas i mi ćemo biti bačeni u dubine odakle smo došli i tamo ostati do kraja same beskonačnosti.Šta je globalizam? Pa to je kada kupite sijalicu u Japanu, uvrnete je u Bosni i ona radi! Ja tako shvatam globalizam. Znam da ima onih koji pod globalizmom i globalizacijom podrazumevaju nešto drugo, i još više onih koji iz besa i nemoći da globalizaciju zaustave, sa beskrajnom mržnjom i cinizmom govore o njoj besmislice. U svakom slučaju, ako je globalizacija nešto drugo, ja ne govorim o tome!

 

GLOBALIZACIJA

 

U početku se globalizacija vezivala samo za ekonomiju i razvoj slobodnog tržišta, za kretanje kapitala, ideja i radne snage bez prepreka granice, ali uveren sam da će se taj termin ubuduće sve više koristiti u najširem smislu i vezivati za standarde i pravila. Jer i slobodno tržište i trgovina, pa i obično putovanje preko granice mogući su tek ako postoje zajednički standardi - standardi kao merilo, pravilo, norma. Uzajamno razumevanje i prijateljstvo na globalnom nivou podrazumeva izvesnu saglasnost oko sistema vrednosti.

Dakle, globalizacija je uspostavljanje svetskih, opštih standarda! I to standarda u svemu: u pravu, u trgovini, u medicini, u saobraćaju, u svemu. Globalizacija se snažno širi po Evropskoj uniji. Zakoni, propisi, merne jedinice, u celoj Uniji postaju isti. Ko zakorači na tlo EU nalazi se pod okriljem i zaštitom evropskih propisa. Ne sme da se desi da neko bude kriminalac u jednoj zemlji Evrope, a da zaštitu nađe u drugoj. Ne sme da se desi da vas neko prevari ili uvredi u jednoj zemlji a da ga ne dostigne ruka pravde u drugoj. Diploma koju ste dobili u jednoj zemlji mora se priznati i u drugoj. Ako kupite lek u Holandiji on on mora da ima jednake posledice po vaš organizam kao i da ste ga kupili u Italiji. Gde god da odete u EU biće vam isto!

E, a toga se boje najbučniji antiglobalisti. Oni preziru to isto. Jer po njima to isto znači gubitak identiteta. „Svuda je sve isto", kažu oni i kad uđete u market ne znate gde ste, ne znate da li ste u Danskoj ili u Grčkoj, jer sve je isto.

Pa da, ali to je divno, naročito u marketu. Kada uđem u radnju neću da čitam uputstvo o pravilima ponašanja, nego hoću da kupim hladnu koka-kolu. I hoću da ona ima isti ukus. I hoću da znam gde je, a ne da lutam po marketu i tragam za njom. Poslednje što me u marketu interesuje je etnologija. Marketi i treba da su svuda isti, kao i računarski programi, na primer. Zamislite kakav haos bi nastao da ne postoje globalna rešenja za izlazak iz kompjuterskog programa, za navigaciju, za prečice, za linkove itd.

Dakle, kad je nešto „isto" to ne znači da je i loše. Sem toga, u glavnim starima svi mi i jesmo isti. Mi i mislimo isto. Razlikujemo se samo u nijansama. U nebitnim nijansama. Zar je bitno, zar je zaista bitno to što se pravoslavci krste drukčije od katolika? To što više volimo šljivovicu od sakija i latinicu od ćirilice? Ili trubu od bendža?

U onome što jeste bitno svi smo isti. I još jednom - u onome što jeste bitno, bitno za opstanak i razvoj čovečanstva isti smo: svi roditelji neguju svoju decu, a deca se potom staraju o roditeljima. Rodoljublje se nagrađuje, izdaja kažnjava. Ljubav je dobra, mržnja nije. Svi želimo da smo pametni i lepi i niko ne želi obrnuto. Svi želimo da smo voljeni. Zar nismo isti? Isti u važnim stvarima. Ko nije, društvo ga kažnjava.

Globalizam koji nam se ne sviđa

Naravno da globalizam donosi i ponešto što nam se ne sviđa, ali svaki društveni odnos donosi i nešto što nam se ne sviđa. Naravno da globalizam znači i ograničenje, ali svaki društveni odnos donosi ograničenje. Imate devojku, odnosno momka - ok, lepo, ali taj odnos vas ograničava. Hteli biste da slušate Vivaldija, a vaša devojka bi da gleda košarku. Ili obrnuto: vi biste da gledate košarku a vaš momak da sluša Vivaldija, OK, ako niste u stanju da se dogovorite onda i niste jedno za drugo. Ako ni sa kim niste u stanju da se dogovorite onda ste socijalno nezreli.

Naravno da globalizam znači ograničavanje, ali šta je bolje? Ako želite punu slobodu idite na planinu i gajite ovce. Imaćete neslućenu slobodu! Samo na usamljenoj planini ne možete uživati u blagodetima moderne civilizacije. A i Internet je slab.

Globalizacija je stadijum u razvoju čovečanstva. Kao što su u jednom istorijskom periodu nastale granice države tako dolazi istorijski period koji će ih ukinuti. A to je globalizacija.

Ko su antiglobalisti?

Ima promišljenih i iskrenih antiglobalista. Oni u suštini nisu antiglobalisti, pa čak sami sebe i ne zovu antiglobalistima, nego im taj naziv prišivaju drugi. To su oni koji u nadirućoj globalizaciji uviđaju njene negativne strane, koji u globalizaciji vide opasnost da se ona pretvori u manipulaciju lokalnim zakonima i radnom snagom neke sredine protivno njihovim sopstvenim interesima. I da ne zastupa interese većine članova društva, već njegove manjine. Ali ovi „antiglobalisti" su svesni pozitivnih strana globalizacije i samo opominju da postoje i loše.

Neki antiglobalisti su opet usmereni samo protiv nekih oblika globalizacije, a ne protiv globalizacije u celini. Recimo, neki od njih (Čomski) se zalažu za globalnu pravdu, pa su po tome oni pre globalisti nego antiglobalisti.

Ali neki nisu pošteni. Oni zloupotrebljavaju neznanje drugih zbog svog parazitskog života. Oni koriste stečene pozicije i opiru se promenama koje od njih zahtevaju više truda i rada. Diktatorski stavovi u politici, nauci, umetnosti ne trpe globalizaciju. Takvi diktatori su njeni oštri protivnici. Takvi se štite granicama, političkim i svim drugim, naročito granicama uma.

Ima onih koji su protiv globalizacije jer ona ruši nacionalne granice. Nacionalisti iz nekog razloga svoju naciju vide u nekom posebnom sjaju, pa su onda ponosni što su baš, recimo Mađari ili Pakistanci, ili Francuzi, a ne nešto drugo. Ali dobro sad, to je već druga tema.

Globalizacija dalje smeta kriminalcima, teroristima i sličnima jer im globalne norme osujećuju beg od pravde. Njihovi računi u bankama se globalno blokiraju, a bez novca njihovo skrivanje je otežano. Sem toga sva policija globalizovanog sveta ih traži i njima nije lako.

Obrnuto, globalizacija jako godi svima kojima smetaju granice, jer granice ograničavaju tržište, kretanje, razmenu.

 

 

Danas ceo svet sluša muziku i gleda filmove Amerike. Naša muzika i naši filmovi su, međutim, samo za nas. Ali što ne bismo pravili muziku i filmove za svet? Nije lako? Pa naravno da nije, ali ako to ne učinimo čitava naša kultura će se istopiti i nestati. Globalizacija je veliko takmičenje u kome pobeđuju bolji, veštiji, jači, drskiji, pa i bezobrazniji. A ponekad oni koji samo imaju više sreće. Ostali gube, ponekad potpuno.

U budućnosti čitavi narodi će propasti, izgubiće se, izbledeće. Ali to se stalno dešava. Herodot u svojoj Istoriji pominje stotine naroda od kojih danas ne postoji ni jedan. Opstali su samo oni koji su bili sposobniji, ili su imali više sreće.

Pre 3,5 hiljade godina, iznenada je nestala raskošna Minojska civilizacija. Pretpostavlja se da je uništena u razarajućem talasu nakon eksplozije vulkana Santorini sto kilometara severno od Krita. Minojci, eto, samo nisu imali sreće.

U redu, želimo da opstanemo, ali kako se opstaje? Neki smatraju tako što ćemo da se zatvorimo i čuvamo sve naše od uticaja sa strane, što ćemo zaustaviti globalizaciju na našim granicama! To međutim nije moguće. Bez globalnih rešenja ne bismo mogli ni da telefoniramo, ni da uvozimo, ni izvozimo, ne bismo mogli zapravo ništa.

Stari Grci su bili otvoreni za nove ideje, upijali su nova znanja (čak su i bogove uzeli sa istoka) i na tim osnovama izgradili su novo, grandiozno delo. U novo doba SAD, i sve razvijene zemlje rade isto. Svi su otvoreni za nove ideje i svi su uspešni! Japan, ta duboko tradicionalna zemlja, se otvorio prema Zapadu i danas je sila. Indija se otvara i postaje mnogo moćna zemlja. Kina takođe. I sve šalju rakete u svemir.

Otvaranje nije dovoljno, potrebno je raditi i biti bolji i sve bolji. Hajde da budemo bolji programeri od Indijaca. Hajde da svetu nametnemo balkansku muziku. Ta muzika je divna. Hajde da napravimo za ceo svet balkansku muziku. Hajde da nacrtamo odlične crtane romane, smislimo divne kompjuterske igre. Hajde da Kraljević Marko bude veći junak od Supermena...Pa izgleda da Amerika ima sistem koji ih tera da se trude, da uče i izmišljaju. Problem je što mi nemamo. Naši društveni, privredni i svi drugi odnosi su tako regulisani da nas koče, sputavaju. Nije dakle naš problem u globalizaciji, nego u nama i pravilima koje smo sami izglasali. I problem je što ćemo radije da vičemo protiv globalizacije, nego da menjamo zakone i način života 

Globalizacija je neminovna. To je jedna faza razvoja čovečanstva.

Kad ovo citam globalizacija je OK jer kao cini sve da svi ljudi budu siti i ravnopravni. S druge strane to je nemoguce te su one skrivene agende iz teorija zavere ipak istinitije mada lice na satanske stihove.

I SADA OPET NE ZNAM STA DA MISLIM. VELIKI BRAT NAS POSMATRA. NEBESKI KOMPJUTER NAM JOS NIJE URADIO GAME OVER. MI SMO DUBOKO U SATANIZMU I GLOBALIZMU  I TO JE TO.

 

PRINCEZA

ZASTO JE NESTALA DOBRA PRINCEZA, A LOSA NIJE? STA SE TO DOGADJA PONOVO NA ENGLESKOM DVORU. DA NAGLASIMO NA NAJTRADICONALNIJEM DVORU IKADA. TEORIJE ZAVERE NIKADA NISU MIMOILAZILE PRINCESE SA OVOGA DVORA. ALI STA JE SA OVOM NAJNOVIJOM O KEJT MIDLNTON?

Zanemaricemo sad i kraljicu Elizabetu (mada sam i onjoj pisala), i princa Carlsa koji se trenutno bori sa rakom posle decenija cekanja da postane kralj. I sad kad je uspeo stigla ga je bolest ili kazna. Setimo se dobre Dajane. I tako dva sina koja ima sa princom Carlsom stasali se ozenili. Jedan sa dobrom  princezom Kejt Midlnton ,a jedan sa losom Megan Merkl. I sad je dobra princeza nestala.Poznato je da pokojna kraljica Elizabeta nije želela svojevremeno da ustupi presto svom sinu, iako se on u jednom trenutku spremao da je smeni. Na titulu je čekao sve do Elizabetine 96. godine, a onda, taman kada je postao kralj zaređali su se problemi. Najpre intervencija na pankreasu, potom i otkrivanje kancera.Nakon ovih vesti, mreže su preplavili mimovi sa Dajanom koja se smeje iz raja, no čini se da je poslednji i možda najboljniji udarac tek sledio, a zadala ga je niko drugi do njegova unuka, princeza Šarlot.Poznato je da je 8-godišnja princeza mesecima unazad senzacija na mrežama i to samo zbog jednog razloga - što neodoljivo podseća na dve moćne žene kraljevske porodice - Dajanu i Elizabetu, i to ne samo fizički.

Tako je svojevremeno, trenutak kada se kralj okreće i vidi Šarlot koja gleda svog dedu i njegovu suprugu Kamilu na isti način kako je to radila Dajana, za kratko vreme postao je jedan od najviralnijih snimaka zbog kog su ljudi bili u ekstazi.

Vlada mišljenje da će Šarlot, koja od sve kraljevske dece najviše pokazuje buntovničku stranu, biti prava naslednica Dajane, te se mnogi šale da je vreme da joj "već sada prepuste tron", kao i da će biti veća i od Elizabete, kao što bi to verovatno bio slučaj sa njenom bakom Dajanom, da je živa.Kako princeza raste, tako je sve više slična ledi Di, a još dok je bila mala bilo je jasno da je nasledila čak i neke talente omiljene princeze. Tako je poznato da Šarlot obožava da igra, kao nekad Dajana koja je išla na balet, i poznavala više vrsta plesova.

Kraljevski stručnjaci su gotovo uvereni da će jednog dana upravo ona biti prava zvezda kraljevske porodice, i ma koliko se to nekima ne dopadalo, u sebi nosi istu strast kao njen stric, princ Hari.

Zato i ne čudi što mnogima nije promaklo kada je, dok su išli na službu, u jednom trenutku ustuknula Kamila, ali i Čarls kojem se pred očima unuka pretvarala u ženu koju je najviše povredio. Ili, barem su tako tumačili ljudi nakon snimaka.Princ Hari i Megan s decom već nekoliko godina žive u Americi, a odnosi s britanskom kraljevskom porodicom nisu bajni. Inače, sredinom januara je palata objavila da je operisana Kejt Midlton (42), supruga princa Vilijama. Javnost je tada kritikovala dvor i smatrali su da je trebalo ranije da ih obaveste o svemu, a ne kada je sve već bilo gotovo.

Poslednji dokaz skromnosti Kejt Midlton, vojvotkinja od Kembridža, pokazala je kada se na susretu sa Mišel Obamom, američkom prvom damom, pojavila u jednostavnoj haljini od svega 340 dolara. To nije previše iznenadilo one koji prate suprugu princa Vilijama, jer je samo nekoliko dana posle njihovog venčanja uslikana kako gura kolica i ide u nabavku u obližnji supermarket.

Još jedna potvrda njene skromnosti i želje da nastavi život kakav je imala pre nego što je postala deo kraljevske porodice, javljaju pojedini ostrvski mediji, jeste da ne želi da ima dvorsku damu, niti stilistu, već će osloniti na pomoć majke i sestre. A kada krajem juna par bude krenuo na kanadsko-američku turneju, voziće se redovnim avio-letovima kad god im bezbednosni uslovi iraspored putovanja to budu dozvolili. Dok Vilijam kao pilot bude u službi Kraljevske avijacije, oni neće živeti ni u kakvom raskošnom dvorcu, kako bi se moglo pretpostaviti s obzirom na titule koje nose, već u petosobnoj kući u Velsu, verovatno bez posluge, jer oboje tako žele.

Poznavaoci prilika na britanskom dvoru ne daju jasan odgovor na pitanje da li nova princeza želi da istakne skromnost kao najvažniji deo imidža ili je to posledica krize i želje za približavanjem običnim ljudima, ali podsećaju na to da Kejt dolazi iz srednje klase i da su ona, sestra i brat imali skromno detinjstvo dok im je majka bila stjuardesa, a otac dispečer u avio-kompaniji.

Da li je Ketrin Midlton nova verzija „narodske princeze” kakva je bila pokojna Dajana, pitaju se još uvek mediji u Velikoj Britaniji.Njihove priče mnogo su sličnije nego što su različite ali samo na prvi pogled, odnosno samo kada se ima u vidu bliskost sa običnim svetom. Razlikuju ih činjenice da je Dajana imala devet godina manje od Kejt kada se udala za princa Čarlsa, da je Kejt prva buduća kraljica sa fakultetskom diplomom, da je pre udaje bila osam godina u vezi sa Vilijamom, što je po mnogima dovoljno da stekne dobar uvid u obaveze koje je kao vojvotkinju očekuju. Vatreno krštenje imaće upravo na putovanju u Kanadu i SAD. Spekuliše se, takođe, da će joj vojvoda od Edinburga, muž kraljice Elizabete koji uskoro puni 90 godina, prepustiti pokroviteljstvo nad nekoliko sportskih organizacija.

Patrik Džefson, bivši sekretar princeze Dajane, ocenjuje da za ulazak Kejt u kraljevsku porodicu postoji strategija: „Ona nije samo ušla u brak, ona je ušla u biznis. Kada se Dajana udala, niko sa njom nije ozbiljno pričao o tome koje bi bile njene dužnosti. Sama je razvila svoj stil i svoju ulogu koja na kraju nije bila usklađena sa ostatkom porodice. U toj situaciji kada ne znate tačno šta je vaša uloga, vi ćete odlepiti.”

Da bi Kejt bila dobro prihvaćena u kraljevskoj porodici, nije dovoljna samo Vilijamova ljubav, već je od velike važnosti da se dopadne kraljici kao što je to bilo bitno i u Dajaninom slučaju. Međutim, novinarka Keti Nikol, koja izveštava o britanskom dvoru, smatra da je kraljica od početka znala da će Dajana biti teška, stidljiva i plašljiva, dok Kejt nije donela nikakvu neprijatnost familiji bez obzira na dva raskida sa Vilijamom. Nasuprot Dajaninoj nestabilnosti i stidljivosti, nova princeza odiše samopouzdanjem i veoma je diskretna, što kraljica ceni.

Iako mnogim monarhistima izgleda nije po volji što se drugi u redu naslednika britanskog prestola oženio devojkom iz srednje klase, koja nije plemićkog porekla, upravo tu činjenicu kraljevska porodica može da okrene u svoju korist i da Kejt bude most sa narodom.Osim stalnog propitivanja kako se prilagodila kraljevskom životu, i modni stil vojvotkinje od Kembridža neprestano je pod lupom javnosti, kao što je bilo i odevanje njene svekrve. Šta god da obuku, obe su modne ikone i obe diktiraju trendove. Dajana je od titule jedne od najgore odevenih žena 1982. stigla, deset godina kasnije, do liste najbolje obučenih Kuće slavnih. Kejt već zauzima visoke pozicije na sličnim listama iako ima stilista i dizajnera koji joj savetuju da promeni stil devojke iz komšiluka i da umesto u „Zari”, kupuje odeću poznatih dizajnerskih linija. Zameraju joj i da se oblači suviše ozbiljno za svoje godine i ocenjuju da nije sklona eksperimentisanju poput Dajane koja je umela da nosi jednu crnu i jednu crvenu rukavicu.

 Obeležava se danas Dan Komonvelta u Vestminsterskoj opatiji u Londonu. Britansku kraljevsku porodicu predstavljaju princ Vilijam i kraljica Kamila dok Kejt Midlton koja se danas pojavila ispred dvorca u Vindzoru pa otišla na privatni sastanak propušta ovaj događaj kao i kralj Čarls III koji za okupljene ima video poruku snimljenu ranije ove godine u Vindzoru.Podsetimo, Kejt Midlton je 16. januara imala operaciju abdoemna u privatnoj londonskoj klinici. Njen oporavak traje. Čarls III se bori sa kancerom, Palata je saopštila petog februara. Obavlja pojedine dužnosti u skladu sa svojim stanjem. Nova bura digla se nakon fotografije i dece povodom Dana majki, na slici objavljenoj pre nekoliko dana ima više fotošop greški (16). Princeza je preuzela odgovornost za to i izvinila se, ali je to iniciralo nove teorije zavere. Traži se od palate da objavi novu neobrađenu sliku, ali se to neće desiti.

 

Kejt Midlton ponovo nestala na neodređeno vreme

Kejt Midlton pre nekoliko dana se (iznenada ili planirano) pojavila pred objektivima paparaca, a onda ponovo nestala na neodređeno vreme. Nije ni čudo što Britanijom kolaju nove teorije zavere, koje su prevazišle one da se tog jutra u automobilu zapravo nalazila njena dvojnica, ili sestra Pipa, i slične.

S obzirom na činjenicu da je javnost već više od dva meseca uskraćena za odgovor na pitanje šta se dešava sa princezom i kakva joj je to misteriozna bolest toliko ugrozila zdravlje da je morala na operaciju, razumljivo je što su priče da nešto stvarno nije u redu – sve glasnije. Palata i dalje ćuti. Sumnje je probudio i potez Ministarstva odbrane koje je, kako se čini, potrčalo pred rudu, objavivši datum kada bi Kejt mogla da se vrati značajnim državnim događajima, ne računajući uobičajene aktivnosti. Reč je o tradicionalnoj ceremoniji „Trooping the Colour“, zakazanoj za 8. jun.

Najpre je na njihovom sajtu najavljen događaj, sa spiskom uvaženih zvanica na kojem se, kao i svake godine, našla i princeza od Velsa, počasni pukovnik Irske garde. Ali već posle nekoliko sati objava je skinuta, navodno zato što Kensingtonska palata još nije potvrdila ni njeno ni bilo čije prisustvo.

Ne treba smetnuti s uma ni Tviter, sadašnji X, planetu za sebe, sa brojnim ekspertima za svaku sferu života, pa tako i za dvor. Pošto se na te izvore često oslanjaju i ozbiljni engleski mediji, u ovom trenutku najaktuelnija je priča da nestanak Kejt Midlton treba povezati sa navodnom Vilijamovom aferom. Kako navode tviteraši, princ se već dugo viđa sa markizom Sarom Rouz Hanberi, a Kejt, koja to više nije želela da trpi, udarila je šakom o sto i dostavila mu papire za razvod početkom godine. No, u međuvremenu se saznalo da je kralj Čarls bolestan. I tu se sve zapetljalo. Budući da ima kancer, njegovo zdravlje i nastavak vođenja države su pod znakom pitanja. Vilijam će u svakom slučaju naslediti oca, ali ako bi na tron seo razveden, to nikako ne bi bilo dobro za monarhiju. Kako se dalje spekuliše u britanskim tabloidima, palata čini sve da nagovori Kejt da ostane, ali ona odbija da učestvuje u toj predstavi. Ako bi otišla, to bi, bez ikakve sumnje, bio najveći skandal koji je potresao kraljevsku porodicu nakon tragične smrti princeze Dajane. Kejt i Sara Rouz godinama su bile prijateljice, a onda je 2019. „The Sun" objavio članak u kojem se tvrdi da su se posvađale, jer je Vilijamova supruga saznala za prevaru. Glasine su otišle toliko daleko da su na kraju morali da reaguju advokati.  Da li u ovome ima istine ili je u pitanju samo još jedna u nizu teorija zavere koje prate „slučaj Kejt”? Saznaćemo u aprilu kada bi, kako je odmah posle operacije saopštila palata, princeza trebalo da se vrati svakodnevnim obavezama.   Kejt je operisana pre nepuna dva meseca i društvene mreže su preplavile razne teorije zavere zbog činjenice da se ne oglašava već nedeljama.

Mada je kraljevska porodica najavila da o Kejtinom stanju neće objavljivati nikakve vesti osim ako se ne desi nešto zaista izuzetno, javnost je zabrinuta što nema novosti. Na internetu kruže bizarne priče kako je Kejt imala plastičnu operaciju, spominje se čak i ugradnja "brazilske zadnjice", zatim kako je dala bubreg kralju Čarlsu, a vrhunac je ideja da princeza zapravo umrla.Na zalost istina je mnogo gora,  princeza ima rak, kao i kralj Carls s kojim se super slaze i Sara princeza od Jorka. Strasno.

KAO STO BIH UVEK REKLA VELIKA JE GLAVOBOLJA BITI PRINCEZA NAROCITO NA ENGLESKOM  DVORU. STA SE DOGADJA SAM BOG ZNA ALI KAO I SVAKA TEORIJA ZAVERE GDE IMA DIMA IMA VATRE. SRECNO KEJTI!