SOS OD VISNJE I STARE CIPKE

IMALA SAM SRECU DA U ZIVOTU POZNAJEM DVE MADJARICE KOJE DUGO ZIVE OVDE , A I NEKOLIKO  BACVANKI . ZASTO JE TO BITNO PROBACU DA VAM OBJASNIM U OVOM BLOGU.

Sos od višanja je nešto što, čini mi se, ili volite ili ne volite. Neko jednostavno ne voli slatko uz pečeno meso. Meni – ništa bolje nego ovaj sos preko fino pečenog vrata ili sličnog komada mesa.Priprema sosa je  ista kao i kod vecine sosova samo sto se visnje sveze ili smrznute prvo kuvaju posebno sa secerom. Tako skuvane i sa tom vodom dodaju se u przeno brasno ( original recept je da se brasno proprzi na masti). Ostalo je klasika mesate i regulisete gustinu dodavanjem vode ako je potrebno.Madjarska kuhinja je veoma ukusna i gurmanska ( madjarski gulas recimo) ,a u Vojvodini su je podigli i na visi nivo prilagodivsi je malo nasim krajevima. A da ne pricamo o tome da backi rucak obican ima red svoj logican.

A taj red pocinje od domace kokosije (zute i masne ) supe sa doamcim rezencima, sa mesom ,sosom od visnjama i recimo snenoklama ( sto bi Balasevic rekao i rezanci s makom obavezno). Tradicija nedeljnog rucka zaustavila se u vojvodjanskim selima, a kod mene je ostala u komsiluku. Prve komsije dok nije pocela nenormalna urbanizacija ( okruzili su me soliteri) bili su mi bracni par Mile i Erza.Ono sto sam mogla da vidim na filmovima ili da cujem od starijih ljudi u liku Madjarice tik do moje kuce ozivelo je u potpunosti. Vezeni ustirkani carsavi na krevetima, dunje na ormanu, slatko u spaizu. Pokusala sam da "ukradem" par njenih kulinarskih carolija, ali to prosto iz moje nemadjarske ruke nije moglo dobro da ispadne. Sto dovodi do zakljucka da je Madjaricama kuvanje "u krvi".

Nesto razmisljam u ovim bas bas teskim vremenima covek nema " za sta da se uhvati". Za veru, tradiciju, tehnologiju.. Previse izbora ,a ni jedan mi se ne cini pravim. Preziveti ovo vreme je jako tesko, pa ga na svaki nacin treba olaksati. I onda ako nismo neki vernici , ako nam tehnologija jos nije uzela sve segmente zivota jedino sto moze jos da nas usreci je tradicija. Zato meni nije jasno kako smo tako lako odustali od nje. Naravno da razumem da se sve menja, nacin zivota ,razmisljanja. Danas se zivi potpuno drugacije nego ikada. Ali nismo srecni zbog tog ubrzanja vremena i zbog gubitka svih onih malih stvari koje su potrebne za istinsku srecu.

Nedelja danas i nedelja nekad. Razlika kao nebo i zemlja. Ostale dane i da ne poredim. Zaustavila bih se bas na nedelji koju je i Bog proglasio za odmor. Mada danas nedeljom mnogo njih radi i moja cerka naravno. Ali hajde da uporedimo nedelju ljudi koji ne rade. Kafica prva jutarnja. Brzinska, nervozna jer ndeljom treba uraditi sve ono sto ne stizemo preko nedelje. Nekadasnje ispijanje kafe je bio ritual. Izmedju vesa, spremanja kuce, i nekog brzinskog rucka, nabavka u marketu koja traje beskonacno. Nekada su domacice imale mnogo toga u kuci i rucak se spremao polako bez zurbe. Uzasna razlika jer nedeljni rucak danas nije nikad za celu porodicu vec samo za neke clanove koji su uspeli da izbore slobodan dan, hrana kao i uvek a ne svecana nedeljna ( nekad cak i narucena jer ko jos ima vremena da sprema hranu) i stres sto dan prekratko traje. Nekada nedeljni svecani rucak trajao je dugo i hrana se polako konzumirala sa puno uzivanja sto je doprinosilo  osecaju srece i ispunjenosti.

Takodje pisala sam vec o tome kako su se nekada cenili rucni radovi bilo koje vrste, pletenje, heklanje,vez. Kako sam i sama obozavala pletenje tvrdim da nijedna joga ne moze toliko da te opusti i usreci. Pritom, ostaje odevni predmet ili fantastican milje ili izvezeni casrsavi i odeca. Moc cipke i danas postoji, ali kupuje se gotova fabricki napravljena bez imalo duse sto nikako ne moze da usreci.

Direktna povezanost izmedju moje bake koja je iz Arilja i moje komsinice Erze Madjarice ne postoji, pa ipak obe su me oblikovale i doprinele mojoj zaljubljenosti u tradiciju. I mojoj uverenosti da jedino tradicija moze da usreci istinski.

Zato iako nemamo vremena danas jer nas tehnologija ubrzava ponekad treba pogledati recepte nasih baka, pokusati da ispletes dzemper ili makar sal i kapu,  izvezes makar neku aplikaciju na haljini i das joj licni pecat. Oseticete se bolje, srecnije, ispunjenije verujte mi.

Čipka je toliko popularna da čak ima i svoj dan - 6. februar. Hajde da bolje pogledamo i upoznamo taj seksi, ali i elegantni modni detalj...

Čipka je nastala u doba renesanse, na prostoru Mediterana i zapadnih delova Evrope, mada je nešto poput ovog delikatnog modnog detalja nađeno i u staroegipatskim grobnicama.

To je ručni rad koji nastaje prepletanjem tekstilnih niti na specifičan način, iglom ili čunićima, reč je o luksuznom ukrasu na muškoj i žesnkoj garderobi, predmetima za kuću, a u modernom dobu i na donjem vešu.

U početku je čipka bila rezervisana isključivo za više staleže društva, statusni simbol. Pravila se isključivo ručno, od svile, lana, zlatnih i srebrnih niti, ali je u novije vreme, zahvaljujući mašinskoj proizvodnji i jeftinijim materijalima, postala dostupna svima.

Motivi i boje mogu biti različiti jer je čipka, zapravo, materijal koji dozvoljava da onaj ko je pravi iskaže svoju maštovitost i kreativnost.

Međutim, postoje "dezeni", šare, koji su karakteristični za određene krajeve Evrope, stilove i umetnike čipke. Najviše se cene majstori čipke iz Venecije i Milana, ali iz Belgije, pojedinih delova Hrvatske i Slovenije.

Prozirna, elegantna, otmena... nije rezervisana samo za žensku garderobu. Može se nači i kao detalj na muškim košuljama, na primer, ali je "jači pol" ipak više voli na devojkama i ženama.

Čipka je tako postala sinonim za seksi donji veš, spaviće i čarape. Nekoliko različitih anketa je pokazalo da sama pomisao na čipku kod muškaraca, ali i žena, u 89 odsto slučajeva, dovodi do seksualnih asocijacija. A gde su erotika i ljubav tu je sreca. zato je i cipka direktno povezana sa tim.

TAKO DA KULINARSTVO, TRADICIJA, CIPKA PREDSTAVLJAJU ONU KARIKU KOJA NEDOSTAJE U  NASEM SADASNJEM ZIVOTU. SVA TA TRADICIJA NASA ILI NASIH KOMSIJA CAK I NEKIH NEPOZNATIH SVETOVA DOVODI DO OSECAJA SRECE. KAO I CIPKA... PA UCINITE NESTO POVODOM TOGA. ULAGANJEM MALO TRUDA DOBIJATE MNOGO SRECE!

 

 

 

STA JE ACAB

MOZDA CE IZBRISATI OVAJ POST ALI JA CU DA PROBAM. O POLICIJI IMAM DOBRO MISLJENJE JER KAO I VOJNICI ONI UVEK MORAJU DA IZVRSAVAJU NAREDJENJA PA I AKO SE NE SLAZU SA TIM. 

A.C.A.B. je skraćenica za Svi policajci su kopilad (engl. All Cops Are Bastards). Ipak, tradicionalno se tvrdi da znači Uvijek nosi Bibliju (engl. Always Carry A Bible) ukoliko je neko upitan od pripadnika policije.Datiraju iz 40ih godina 20. vijeka i tad su se koristili kao slogan u štrajku rudara u Velikoj Britaniji. Takođe često se koristi kao zatvorska tetovaža. Najčešće se tetovira između zglobova na prstima. Britanski Oi! pank bend The 4-Skins je snimio pjesmu A.C.A.B. za svoj album From Chaos to 1984 i samim tim se skraćenica i popularizovala. Danas je koriste ULTRAS-i kao frazu i tetovažu. Takođe koriste ga skinhedi neonacisti.

Šef policije u gradu Viktorija u Britanskoj Kolumbiji zahteva da se deo murala koji je odobrila gradska uprava ukloni pošto su panduri shvatili da je jedan od crtača suptilno provukao “ACAB” akronim (All Cops are Bastards) kroz crtež.

Mural poručuje “More Justice, More Peace” (Više pravde, više mira) kako bi skrenuo pažnju na rasne nepravde i policijsku brutalnost. Naslikan je 14. avgusta, a odobrile su ga gradske vlasti.

Poslednji primer je recimo Dzordz Flojd crnac koji je umro bespotrebno. Pisala sam i o tome kako policija u Americi prvo puca a onda proverava da li je crnac koji nosi kapuljacu zaista naourazan. Medjutim, to je Amerika . Puna kontradiktornosti. 

Poslednjih nekoliko decenija u različitim krajevima sveta policija nosi plave uniforme, a za to postoji jedan jednostavan i praktičan razlog, mada razlog može biti i nešto drugo.

U delu “Psihološki uticaj policijske uniforme” navodi se da tamnoplava boja ima nekoliko važnih funkcija, mada se najčešće pominje njena praktičnost, pogotovo kada je primenjena na policijske uniforme. Tamnoplava boja se lako održava – fleke i oštećenja se manje vide, a pored toga policajci se u toj boji slabije vide po mraku što im olakšava posao. Policija okruga Baltimor je 1996. godine promenila boju unifromi za noćne smene – iz bele u tamnoplavu.

Istraživanje koje su sproveli psiholozi Univerziteta u Džordžiji, a u kom je učestvovalo 98 ispitanika, plava boja izaziva osećaj sigurnosti i bezbednosti kod većine ljudi koji su učestvovali u istraživanju. Prema tome, logično je da i uniforma onih koji su zaduženi za bezbednost građana bude baš tamnoplave boje.

S obzirom na to da se psihologija boja još istražuje, pa samim tim i nije prihaćena u potpunosti, činjenice do kojih se došlo zahvaljujući ovoj grani psihologije ipak se moraju uzimati sa rezervom, mada se ovim marketinški stručnjaci služe već dugo.

Tamnoplava uniforma se održala zbog toga što je praktična, ali ima i određen povoljan psihološki uticaj na ljude. Ali kako je došlo do toga da policajci imaju plave uniforme?

Prema zabeleženoj istoriji policije Los Anđelesa, prvi državni zakon o policiji ustanovljen je 1835. godine, a kako bi svi policajci bili jednako obučeni – dobili su višak uniformi vojske Unije, koje su bile mornasko plave boje.

Zakon o metropolitanskoj policiji u Ujedninjenom Kraljevstvu Velike Britanije donet je 1829. godine, a u njemu je propisano da policija nosi plavu uniformu kako bi se razlikovala od britanske vojske koja je imala crvenu uniformu.

Iako je tamnoplava boja policijske uniforma najčešća, ipak nemaju policajci svih država na svetu plave uniforme. Mnogi policajci nisu ni želeli da nosi uniforme, zato što bi se na taj način razlikovali od civila, a imali su i strah od toga da bi time bili na meti rulje ili bi im se podsmevali. Međutim, policija je ipak dobila svoje uniforme, mada su se neki tome manje, a neki više opirali. Dokaz za to je i činjenica da su policajci kalifornijskog okruga Oranž svoje uniforme zvanično morali da počnu da nose tek 1938. godine. 

Biti policajac je veoma odgovorno zanimanje. Da bi postali policajac moramo da prođemo razne obuke. Kada učenik osnovne škole izrazi želju da bude policajac, prvo mora da završi bilo koju osnovnu školu. Poželjno je da bude vezana za policiju ali nije obavezno. Ta srednja škola mora da bude cetvorogodišnja. Kada se ona završi postoje 2 opcije. Prva je da se ide u Sremsku Kamenicu i završi kurs koji traje godinu dana.Boravak je besplatan, kao i prevoz do zeljene lokacije. I kada se završi, kandidat ide da volontiora u MUP. Nakon 6 meseci dobija osiguran posao. Druga opcija je da se ide u školu u Beogradu, koja se nalazi u predelu grada pod nazivom Zemun. Kada kandidat završi školu, nije mu osiguran posao. Kandidati koji uspeju da volontiraju u MUP, i nakon 6 meseci dobiju siguran posao, mogu da idu na akademiju kako bi napredovali. Ako se i akademija završi imate mogućnost da budete carinik, policajac u civilu,ministar policije...Kandidat će biti testiran na fizički i psihički način. Što se tiče psihičkog dela,biće testiran od strane stručnjaka,tj. psihijatra. Razgovarace sa njim o raznim temama. Npr. sta bi uradio u nekoj situaciji, kako bi postupio sa kriminalcem nakon hapsenja... Razgovor traje 10 minuta. Nakon toga ce raditi test u roku od 45 minuta. Ako bude uspešno urađeno,prelazi se na fizički deo obuke.

Kandidat ce biti testiran i fizički.

Za 12 mminuta mora da pretrči 5 km.

Dizanje trupa za 30 sek.,obavezno preko 15 puta

Mora da uradi vise od 6 sklekova za 10 sekundi.

Kompanija Lego je zatražila od svojih partnera da povuku celokupan marketing za policijske tematske komplete što je deo njihovog odgovora na proteste koji se održavaju u SAD.

Na listi se nalazi više od 30 kompleta, mini figura i dodataka, koje distribuiraju trgovci koji su povezani sa kompanijom i koji su objavljeni na društvenim mrežama, preneo je britanski Gardijan. Među kompletima koje treba povući su "policijska jedinica sa psom", "policijski bicikl" i "policijska stanica", ali i neki proizvodi koji su manje očigledno povezani sa policijom, uključujući "vatreni avion", "roštilj je izgoreo" i "otvaranje prodavnice krofni".

Lego verzija Bele kuće namenjena odraslima je, takođe na listi.

Portparol kompanije Lego naveo je u saopštenju da je kompanija zahtevala od svojih pridruženih partnera da se uzdrže od objavljivanja promotivnih LEGO sadržaja, objasnivši da je to deo njihove odluke da poštuju utorak bez delovanja i pauzu u postavljanju sadržaja na svojim kanalima na društvenim mrežama, a sve to u sklopu odgovora na tragične događaje u SAD.

Na svom Tviter nalogu Lego je  naveo da kompanija stoji uz Afroameričku zajednicu protiv rasizma i nejednakosti.

Doniraćemo četiri miliona dolara organizacijama posvećenim pružanju podrške deci Afroamerikancima i obrazovanju sve dece o rasnoj jednakosti, poruka je kompanije. 

Biti savestan policajac obaveza je koja se živi 24 časa dnevno - kažu momci u uniformama, ali i oni bez njih. Nemaju radno vrijeme i uvijek su spremni da se odazovu na poziv za pomoć.Policajac nije samo u uniformi, automobilu sa rotacijom, sa i bez oružja.

Јednom policajac, uvijek policajac. Dvadeset četiri časa, kaže, žive na časnoj dužnosti. Male i velike, akcije, znane i neznane. Važno je biti od koristi. Za jedan od podviga, zahvalnost nikada nisu dobili, ali su mnogima spasili život. Desetine ih je koji daruju krv. Na protestima se suzdrzavaju u najvecoj mogucoj meri. Na meti su kriminalaca pa cak i obicnih gradjana. Tako da rade izuzetno stresan posao.

Naravno da nekada i prekorace svoja ovlascenja ,ali naravno i bivaju povredjeni i ubijeni iako samo vrse svoju duznost.

Zaštita podataka jedan je od glavnih razloga zašto zaključavamo sve svoje pametne uređaje, posebno mobitele.

Ti su podaci posebno vrijedni, posebno policiji. Iako ih u tome pokušavaju spriječiti razne agencije, policija je, čini se, uspjela ostvariti svoju dugogodišnju želju i dobila je aplikaciju za otključavanje pametnih uređaja.

Tajanstveni američki startup ”Grayshift”, u čijem timu je, navodno, i bivši zaposlenik ”Applea” zadužen za sigurnost, policiji nudi GrayKey – ključ za otključavanje iPhonea, piše ”Mashable”.

Kako piše ”Forbes”, ”Grayshift” tvrdi da uređaj radi samo sa iOS 10 i 11, dok se razvoj kompatibilnost sa iOS 9 očekuje u budućnosti. Aplikacija se može koristiti za uređaje od iPhonea X do 6, kao i na različitim vrstama iPada.

Postoje dvije varijante GrayKeya – verzija od 15.000 dolara za koju je potrebna veza na internet i omogućuje aktivno korištenje za 300 korisnika. Za 30.000 dolara može se kupiti bolja verzija koja funkcionira i bez veze na internet, a i omogućuje puno veći broj otključavanja.

Proces otključavanja traje od dva sata do tri dana, ovisno o dužini lozinke. Kada je lozinka otkrivena, pojavljuje se na tamnom ekranu, a svi podaci s iPhonea spremaju se u GrayKey u trenutku otključavanja uređaja.

Jednostavno osmislite ”neprobojnu” lozinku Aplikaciju već sada koristi policija u Marilendu i Indijani, a stižu najave kako će ju kupiti i policija u Majamiju.

Potrebu za aplikacijom pokazala je i tajna služba, a zainteresirane su i druge državne službe, poput odjela za drogu i Stejt departmenta. Njihova velika konkurencija je izraelska firma ”Cellebrite”, koja otključavanje iPhonea naplaćuje po 5.000 dolara.

Koliko god ova aplikacija može dobro poslužiti u rješavanju nekih slučajeva ili pronalasku telefona, može biti i jako opasna, posebno ako završi u krivim rukama. Posebno ako su te ruke lopova ili kriminalaca.

Uspješnost ove aplikacije ovisi o mogućnosti pametnih telefona da osiguraju svoje podatke, i njihovih proizvođača da poboljšaju sigurnost uređaja. Tako da se čini kako će se borba za prevlast na relaciji ”Apple” i policija nastaviti i dalje.Pa bez obzira sto znamo da svako nase logovanje na bilo koju internet stranicu neko prati mi se ne osecamo lose jer nismo uvek svesni toga. Ali ako nas fizicki startuje policajac radi neke provere nije nam dobro. Jasno je da policija i vojska moraju da cuvaju mir, bezbednost svih gradjana ali ipak plasi kolkicina podataka o nama koja im je dostupna.

KAKO GOD SMATRAM DA JE  POLICAJAC JEDNO OD NAJTEZIS PROFESIJA. KOJI MENTALNI I FIZICKI SKLOP MORA DA POSEDUJE PRAVI I DOBAR  POLICAJAC POTPUNA JE ENIGMA. NA NAMA GRADJANIMA JE DA IH POSTUJEMO. IAKO NAM SE DESAVAJU NEPRAVDE U GLOBALU BEZ ZASTITE POLICIJE ZIVOT NIJE MOGUC!

Zanimljivosti

ADMINISTRATOR

PROFIL

 

LJUBAV ILI MRZNJA

LJUBAV I MRZNJA SU ZAPRAVO ISTI. OBA OSECANJA POKRECU COVEKA  NAJJACE NA SVETU! RASPIRUJU TAKVU STRAST  I ADRENALIN DA STE BUKVALNO SPREMNI NA SVE. I STVARNO SMO SKLONI DA GENERALIZUJEMO I ETIKETIRAMO. KAO LJUBAV JE DOBRO, A MRZNJA ZLO! NISTA NA OVOM SVETU NIJE CRNO ILI BELO. IMA TIH 50 NIJANSI SIVE! 

I ako vam se cini da je uvod potpuno pogresan jer verujete da je ljubav dobro, a mrznja zlo pa jednostavno nemojte da citate ovaj tekst. Ali.... Mozda bi bas zato trebali da procitate ovaj tekst. 

Iz ljubavi se lako predje u mrznju preko cuvene ljubomore i zavisti. Iz mrznje je skoro nemoguce preci u ljubav, ali ako verujemo "sapunicama" i to je moguce. Neverovatan je taj ceo spektar osecanja koja ova dva najveca i najjaca pokrecu. Probala sam da "skeniram" neka od njih i da probam da razjasnim u cemu je fora. Nije lako i nije mnogo toga obuhvaceno,ali hajdemo kao i uvek redom.

Upoznamo neku osobu i mogu nam se desiti sledeca osecanja: svidja nam se, ne svidja nam se, zaljubljujemo se na prvi pogled, ravnodusni smo potpuno. Mrznji nema mesta sve dok ne pocnemo bliskiji kontakt. Znaci za mrznju je potrebnije bolje poznavanje osobe. Ljubav srlja i ne pita. I u potpunosti nas zaslepi i prevari. Daleko od toga da kazem da ljubav na prvi pogled nije nesto najlepse sto moze da nam se desi. I kad nas "pogodi" baca nas  u potpunu euforiju.

Zatim sledi  produbljivanje odnosa sa osobom koju smo upoznali ,ako smo odlucili da ostanemo u kontaktu. Ako smo pronasli dosta zajednickih osobina sa svojim biramo tu osobu za prijatelja. A ako smo ravnodusni sve ostaje na poznanztvu koje ce mozda a i ne mora nekad dovesti do ponovnog susreta. Ako smo iz zaljubljenosti krenuli put ljubavi idalje smo na "sedmom nebu". Za mrznju jos nema mesta.

I tako. Prolazi vreme. Imamo najbolje prijatelje (  ili samo dva tri sto je najrealnije, nekad i samo jednog bas, bas) i ljubav svog zivota koja nas veze  u ozbiljnu vezu. A onda krecu situacije koje samo zivot moze da izrezira. Recimo, prijatelji napreduju u poslu, nasledjuju stanove, toliko imaju dinamican i dobar zivot da sve manje vremena imaju za nas prijatelje koji nismo toliko uspesni. I kao vrhunac svega onaj bas bas najbolji prijatelj "baci" oko na vaseg partnera. Evo je sada i mrznja. Pocinje normalno ljubomora i zavist sto drugi zive bolje od vas, a  udvaranje vasem partneru postaje sve ocitije. Prvo ste samo besni, povredjeni, osecate se izigrano ,a onda polako djavolak sa levog ramena dolazi po svoje. Spremate osvetu, mrznja vas zaslepljuje , a da ni jednog momenta niste pomislili da ste mozda upravo vi krivi sto se to desava. Mozda su se vasi prijatelji "smorili" sto stalno kukate na svoj zivot pa su se zato udaljili od vas, a mozda je vas partner iz istih razloga prihvatio udvaranje pozitivnije osobe.

Dobro je sve do onog momenta dok ne pocnete da ostvarujete svoju osvetu. I dok je ona u granicama normale jer covek prosto nekada zaista ima potrebu da da oduska svojim osecanjima mrznje ( kao i ljubavi). Tako da se prijateljima osvecuje pogotovo ako su kolege na poslu, ostale prijatelje izvrgava tracevima ( i istinitim i laznim), ali kad ljubav dovede do mrznje osveta se drasticno zaostrava. Za ljubav tu mesta vise nema.

Sad imamo tu ljubomoru sa razlogom i bez razloga. Zanimljivo je da nas obe odvedu  umrznju. I sto je veca ljubav naravno i mrznja je veca. Ne mogu da nabrojim sve osvete i spletke koje ljudsko bice moze da uradi drugom ljudskom bicu kad ga demon mrznje spopadne. Zlocin iz strasti je najgori ishod naravno, mada i one psiholoske "igrice" koje traju dug vremenski period nisu naivne.  Za ljubav tu mesta nema vise. 

Imtezitet adrenalina koji nas "pukne" iz ljubavi ili iz mrznje ravan je intezitetu groma. Onda mozete da zamislite tu kolicinu energije koja se oslobodi u jednom od ta dva osecanja. A zna se kako prolaze oni koje udari grom. I naravno kao sto grom ne mogu da iskontrolisu ni protvgradne rakete tako ni ljubav ni mrznju ne moze da iskontrolise nas mozak. 

Kad jednom shvatite moc ljubavi i mrznje bice vam jasno sa cime se "igrate". Bolje receno sa cime ne smete da se igrate. Jer gadjajuci nekoga gromovima ocekujte bumerang. Nista na svetu ne prolazi nekaznjeno. Pa i kad je ljubav u pitanju. Igrate li prljavo zavlaceci neku osobu koja se zaljubi u vas, desice vam se to isto kad tad.

ZATO PAMET U GLAVU .PA IAKO NE MOZETE U POTPUNOSTI DA ISKONTOLISETE OVA DVA OSECANJA JER TO JE NEMOGUCE ,DAJTE SVE OD SEBE DOK NE BUDE KASNO. JER IZ LJUBAVI SE LAKO ODE U MRZNJU, A OBRNUTO JAKO TESKO ILI NIKAKO!

PROSJACI, BESKUCNICI

 UVEK SE VRACAM OVOJ TEMI POSEBNO AKO SU UMESANA I DECA! I DOK TRENUTNO U BEOGRADU KUPUJU STAN OD PREKO 9.000 EVRA KVADRAT STOTINE DECE PROSJACI A BESKUCNIKE JE NEMOGUCE PREBROJATI! DOBRO DOSLI U BEOGRAD!

 Organizatori prosjačenja dece u Srbiji u poslednjih godinu i po dana uopšte nisu procesuirani, a na centralnim ulicama svih većih gradova svakodnevno "radi" više hiljada dece.  Kancelarija Zaštitnika građana uputila preporuku da Ministarstvu za rad i socijalna pitanja da se stavi van snage uputstvo iz 2018. godine, kojim je centrima za socijalni sugerisano da deca koja rade na ulici i bave se prosjačenjem, treba da u sudskom postupku budu oduzeta od roditelja, odnosno da se upute u domove ili u hraniteljske porodice.  Prosjačenje nije samo prekršaj i često deca koja se bave prosjačenjem potiču iz ekstremno siromašnih porodica zbog čega treba svaki slučaj inindividualizovati. Svaki slučaj treba posmatrati pojedinačno i videti da li je u pitanju ekstremno siromašna porodica koja nema drugi izlaz sem da se bavi prosjačenjem ili da se deca bave prosjačenjem, ili je u pitanju nešto drugo. To drugo, mogu slobodno da nazovem "organizovanim kriminalom. Ne bih ulazila  u kvalifikacije da li je u pitanju prekršaj, krivično delo trgovina ljudima ili nešto treće. Suština je u tome da su interesi deteta na prvom mestu. Napomenjem  da je povrat u prosjačenju (ponavljanje istog prekršaja od istih lica) izuzetno čest, te  smatram da bi se povrat sprečio upravo tako što bi se svaki od ovih slučajeva posmatrao pojedinačno pa bi se mogli utvrditi uzroci zašto se ta deca nalaze na ulici i zašto se bave radom na ulici. skoro sam pisala post  otome koliko se deca zloupotrebljavaju. Zato je  jako bitno razdvojiti sta je prosjacenje iz nuzde a sta kriminal. Da li treba davati novac deci prosjacima ili je to zloupotreba najmlađih. Procenjuje se da samo u Beogradu prosi oko 2.000 maloletnika. Nisu svi upleteni u kriminal, mnogi stvarno nemaju šta da jedu.

Koliko je ukupno prosjaka u Srbiji, mladih i starih, invalida i porodilja - ne zna se. Radna grupa koja je formirana za rešavanje ovog problema, a sastavljena od pripadnika MUP i Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja, zasad postoji samo na papiru i još nije napravila nikakvu evidenciju.

Samim tim, ne zna se ni da li ovi ljudi i deca prose za sebe ili za druge, kao ni da li su žrtve krijumčara ljudi, mafije, svojih roditelja i srodnika... Iskustva organizacija koje na terenu rade s decom ulice pokazuju da većina njih prosi da bi prehranila sebe ili porodicu jer potiču iz ekstremno siromašnog okruženja. Iskustva beogradskog prekršajnog suda pokazuju pak da među prosjacima ima i onih koji dobijaju samo mrvice kolača koji uzima neko drugi - onaj ko organizuje lance prosjačenja.

Zbunjeni građani mahom ne znaju šta da rade - da li da udele novac siromahu, gladnom i smrznutom, posebno kad je u pitanju dete, ili da ne daju ništa u nadi da će tako prekinuti zloupotrebu dece, trudnica i invalida. Ukoliko daju, kako da budu sigurni da će dete za novac kupiti hranu, a da mu skupljene pare neće uzeti neko drugi - otac ili vođa kriminalne bande? A opet, ako ne daju, kako da budu sigurni da dete neće biti uveče prebijeno jer nije donelo sumu koja se od njega očekuje? I da li je ovo problem kojim treba da se bave građani ili treba da ga reši država?

OKO 2.000 mališana prosi samo na beogradskim ulicama, pokazuju grube procene. U ostatku zemlje moglo bi ih biti bar još toliko. S približavanjem praznika, prosjaci iz cele zemlje hrle ka većim gradovima, ulaze u gradski prevoz, sede sklupčani na ulici s pruženom rukom ili šeširom, presreću užurbane građane na raskrsnicama i trotoarima... Neki od njih sa sobom vuku polugolu, ponekad i bosu decu.

U Beogradu ima mnogo i prosjaka i beskucnika. O tome sam isto pisla jer to je nasa svakodnevnica. Sad da odgovorim na pitanje zasto je to tako i ne umem i ne mogu i ne smem! 

Ali u ovo doba korone beskucnicima je teze nego inace.

Dok su mere za sprečavanje korona virusa omele živote milijarde ljudi, ljudi koji su spavali na ulicama su posebno ugroženi u vreme kada se zbog ograničenja i nedostatka opreme zatvaraju ustanove za zbrinjavanje i pomoć beskućnicima koji nemaju gde da se izoluju, pišu svetski mediji.

Beskućnici u većim evropskim gradovima sve više gladuju zbog pandemije korona virusa i trpe posledice restriktivnih mera dok su suočeni s kaznama iako nemaju gde da odu, ističe Gardijan (The Guardian) i ukazuje na upozorenje socijalnih radnika na sve veću krizu među beskućnicima koji su izloženi dodatnoj opasnosti pošto među njima već preovlađuju respiratorne bolesti.

Manjak zaštitnih maski, rukavica i dezinfekcionih gelova za ruke za socijalne radnike širom kontinenta, kako navodi list, doveo je do zatvaranja dnevnih centara, kao i mesta na kojima su beskućnici mogli da dobiju hranu.

Pandemija je pogodila Evropu u vreme kada rekordan broj ljudi živi bez kuće – procenjuje se da 700.000 ljudi svaku noć u Evropskoj uniji i Velikoj Britaniji provede na ulici ili u skloništima, što je za 70 odsto više nego pre deset godina.

Napori da se ograniči širenje bolesti među ljudima bez kuća idu od uputstava da skloništa u Amsterdamu budu zatvorena tokom dana, što tera ljude na otvoreno, do, kako socijalni radnici kažu, "apsurdne" politike sakupljanja ljudi u sportske sale da spreče da se okupljaju napolju. Gardijan ističe da su humanitarne organizacije u Italiji pozvale policiju da ne kažnjava beskućnike što su napolju: "Ne mogu ostati kod kuće, jer nemaju kuću".

Zamenica direktora Evropske federacije nacionalnih asocijacija za rad s beskućnicima rekla je da su poslednjih dana primećene pozitivne mere u Londonu, Parizu, Pragu, Barseloni i drugim gradovima rezervisanjem hotela, odmarališta i stanova preko Erbiendbija (Airbnb) za beskućnike. Ona, međutim, upozorava da je veliki problem odvojiti zdrave od zaraženih koji ne pokazuju simptome. Socijali radnici u Belgiji su se, na primer, oslanjali na naznake kašlja.

Dobrotvorne organizacije u Velikoj Britaniji upozoravaju da su beskućnici "uplašeni, gladni i očajni" dok nastavljaju da žive na ulici tokom pandemije uprkos nalogu vlade lokalnim vlastima da do prošlog vikenda ljude s ulica smeste u hotele ili neki drugi smeštaj, ističe Indipendent (The Independent).

Da bi mogli da izađu na ulicu i mole za novac građane švedskog grada Eskilstuna, prosjaci će pre toga morati da izvade dozvolu za prosjačenje koja će ih koštati malo manje od 23 evra i trajaće tri meseca. Pa sta reci?

OVAJ GLOBALNI PROBLEM KOJI TRAJE VEC VEKOVIMA NEMOGUCE JE RESITI. JER ZAISTA JE NEMOGUCE RAZDVOJITI PRAVE PROSJAKE OD LAZNIH, LJUDE STO JE JOS GORE DECU KOJI ZAISTA NEMAJU STA DA JEDU ILI ONE KOJI SE TAKO BOGATE. ZNATE LI DA IMA BOGATIH LJUDI KOJI IZ ZABAVE PROSJACE. BESKUCNICI I PROSJACI SU NAJNEZASTICENIJA VRSTA LJUDI, KORISTE IH ZA RAZNO RAZNA ISPITIVANJA JER NEMA KO DA IH ZASTITI. NEPREDVIDJENA SMRT BESKUCNIKA BEZ PORODICE LAKSE JE OPRAVDATI NEGO NEKOG KO IMA PORODICU. 

PO MENI NE POSTOJI VECI KRIMINAL KAD ZA BOGACENJE KORISTE DECU PROSJAKE.

RESENJE NE POSTOJI JER REALNO GLAD VREBA U OVA TESKA VREMENA. TAKODJE JEZIVO JE DA NEKO PRISILJAVA NEKOG DA PROSJACI ( NAROCITO DECU). TAKO DA NE ZNAM KAKO DA ZAVRSIM OVAJ POST SEM SA MOLITVOM:

BOZE POMOZI SVIM PROSJACIMA I BESKUCNICIMA KOJI SU TO POSTALI ZBOG SIROMASTVA! I PODRZI ONU JADNU DECICU KOJA TO RADE PO NALOGU BEZDUSNIH LJUDI!

POTRAGA ZA BLAGOM

 POTRAGA ZA BLAGOM ISTA JE NA STETOVITIM I NASIM SRPSKIM PLANINAMA. OVA PRVA JE STAVLJANA NA FILMSKO PLATNO MNOGO PUTA. OVI NASI TRAGACI ZA BLAGOM NEMANJICA I SVIH MOGUCIH OSVAJACA KOJI SU PROLAZILI KROZ NASE KRAJEVE JOS NIJE STIGLA DO PRIKAZA NA FILMU STO NIKAKO NE ZNACI DA JE MANJE ZANIMLJIVA ,CAK I OPASNA.

Oko 350.000 lovaca na blago iz svih krajeva sveta pretražuje delove Stenovitih planina, od severnog dela države Nju Meksiko do Montane, u potrazi za zakopanim blagom. Kako glasi priča – da biste našli blago, potrebno je da dešifrujete devet zagonetki iz poeme koju je napisao bogati kolekcionar i preduzetnik Forest Fen, koji tvrdi da je, pre više godina, sakrio blago u planinama. Priča o blagu proširila se nakon što je Fen napisao knjigu “Uzbuđenje potrage”, u kojoj je opisao svoj život i – blago koje je sakrio. Dok mnogi veruju da blago zaista postoji, neki misle da je sve to – prevara. To je Amerika od samih pocetaka naseljavanja. Secate se price o ljudima koji su ispirali zlato iz reka ili trazili "zlatne zice" po planinama. Potraga za blagom raspiruje mastu, pa je upotrebljena u mnogo filmova. U decijim filmovima masta se bas razbuktavala, a u crtacima smo naucili da "krstic" oznacava mesto na kome treba kopati - jer blago je zakopano naravno. U kovcegu je zlato i  dragulji  i ljudi veruju u to. Ima cak i ljudi koji ne veruju ali su se ipak prikljucuju potrazi. Neverovatan fenomen. 

 

Grupa žestokih momaka i kontroverznih biznismena, predvođena bratom generala policije Radovana Stojičića Badže, duže od godinu dana bušila je stene u potrazi za blagom Nemanjića, a novine su uredno o tome izveštavale javnost

Bilo je na ovim prostorima i strogo tajnih i bolje ili lošije prikrivenih potraga za blagom, a samo se o jednoj - onoj iz devedesetih godina prošlog veka u Miljkovcu - u novinama pisalo dok je još trajala!

Politika je zaozbiljno objavila rukom nacrtanu mapu kojom se rukovode tragači - skicu dve prostorije iza tajnih kamenih vrata, pune srebra i zlata. A Večernje novosti su klicale: „Uskoro ćemo da vidimo kako se prašina taložena vekovima skida sa krune Nemanjića“, uz napomenu da je blaga toliko da će znatno popraviti devizne rezerve zemlje!

Do dana današnjeg, međutim, ostalo je nerazjašnjeno da li je zaista bila reč o državnom projektu krpljenja rupa u budžetu ili o paradržavnoj akciji sa predumišljajem da se napune privatni džepovi. Neki učesnici ove „najveće potrage za blagom na Balkanu“ više nisu živi, drugi su na robiji, treći nisu raspoloženi da pričaju, a vlasnik imanja na kojem se kopalo i svedok - a možda i učesnik svih zbivanja - Jovo Branković i posle toliko godina neodređen je. Čas „milicija je pomogala“, čas „milicija nije pomagala“... Ali, krenimo redom.

Miljkovac je selo u niškoj opštini Crveni krst... od tristotinak duša. Na visu iznad sela nalaze se ruševine utvrđenja iz vizantijskog doba (peti i šesti vek) koje narod naziva Gradište, a među tim ruševinama je jama ozidanog ulaza i svodova. Ko je prvi pomislio da se tu nalazi neko blago, nije poznato, ali svakako je bilo davno. Uostalom, teško da u istočnim i južnim krajevima Srbije ima pećine ili veće rupe za koju narod nije tvrdio da u njoj hajduci, Turci, vile... nisu sakrili zlato. Elem, priča o „miljkovačkom zlatu“ ukorenila se u narodu, pa je tako došla i do vlasti. Šezdesetih godina prošlog veka, priča Jovo Branković, ovde je i JNA kopala „iz čista mira“ - ali uz zidove nekakve stare kule na susednom brdu. O pojedincima i manjim grupama koji su se svih ovih godina peli do Gradišta da i ne govorimo. Onda je došlo leto 1993.

Jovo je tada, kao i pre i posle, radio kao zidar širom zemlje. Tad se desio u Beogradu kad su mu javili da na Gradištu - koje se nalazi na zemlji što ju je još njegov otac kupio za napasanje ovaca - neki ljudi kopaju nešto.

Vozom u Niš, pa autobusom u selo, kući, gde mu je žena sve potanko opisala, pa uz brdo pešice...

- Dobar dan, ljudi, imate li vi dozvolu da kopate na mom imanju? - kaže da ih je pitao. I još kaže: tu grupa njih, a pored rupe milicajac u uniformi, čuva ih.

Tražilo se viskom i rašljama, pa detektorom, i kopalo, ozbiljno, mašinama i dinamitom, gotovo godinu dana. Probijane su monolitne stene, „živi kamen“, sve u nadi da je iza njih prolaz. Jovo kaže da je tragače u napredovanju podzemnim hodnicima sputavao strah od zamki - podova koji propadaju, svodova što se obrušavaju i kopalja koja iskaču iz zidova - koje su vlasnici blaga postavili...

- Mi tražimo blago Nemanjića, radimo za spas Srbije. Kad ga nađemo, bićeš pravedno obeštećen - rekao mu je jedan. Jova je potom otišao u Niš, u SUP. Tu su mu rekli isto: „Blago Nemanjića... Spas države... Pravedna nadoknada kad nađu blago...“, kao i da sve dozvole imaju, ali mu niko nikakav papir nije pokazao.

Jova je savio šipke i nije više tražio dozvole. Obilazio ih je, ili im prodavao rakiju u svojoj kući, klimao glavom kad su mu govorili: „Blizu smo! Samo što ga nismo izvadili!“, i gledao šta se dešava.

Zapamtio je nekog dugokosog Italijana, vidovnjaka Salvatorea, što je nosio visak i usmeravao kopače. Taj je posle ubijen u zatvoru ili poginuo u saobraćajnoj nesreći, nismo dobro shvatili iz zamršene Jovine priče. Na Gradištu je bio i domaći vidovnjak sa rašljama, Jova ga je viđao u reklami za časopis Treće oko pre TV dnevnika, a pojavom i autoritetom izdvajao se brat zamenika ministra policije Radovana Stojičića Badže, Siniša. Jovo ga smatra glavnim u grupi... Defilovali su čvrsti momci i kontroverzni biznismeni iz Pomoravlja, a jednom je, priseća se, dolazio i Arkan.

Priča nije nova, stara je više vekova, u njoj Srbi po ko zna koji put kreću u potragu za izgubljenim blagom. Ovih dana u našoj javnosti opet je vaskrsla “pouzdana” priča kako se u pećini Ostrici, dvadesetak kilometara od Čačka, krije blago cara Dušana Silnog sve sa njegovom krunom. Prema legendi, prolazeći kroz ove krajeve, Đurađ Branković je u Ostrici, pećini koja je navodno bila tajna riznica srpskih vladara, pohranio blago Nemanjića. Blago je i dalje tu!

 Najpoznatije tajne riznice jesu: Gargova vodenica, manastir sv. Jovan Prust, Jelenova pećina, Smokova rupa, Šarčev dol, Suva planina, pećina Zvečara, pećina Zmijovnica, pećina Kapavica, Peštera, Karlov kamen, Kurjačka pećina.

U tajnim spisima stoje podaci da samo u niškom i pirotskom okrugu postoji više od 70 tajnih lokacija skrivenog tovara zlata. A na teritoriji cele Srbije oko 889 mesta na kojima se nalazi ni manje  ni više nego 12.000 tovara zlata.

Krupajsko vrelo kriju legendu obavijenu velom vlaške magije, koja kaže da je u Homoljskim planinama postoji skriveno blago. Čak se i veruje da ga je sama planina progutala i da se sad nalazi na dnu zlatne pećine. Pećinu navodno čuva Tartor, vodeni duh, nazvan još i Staracem ili Albatrnom, zbog kog meštani ne smeju da ulaze u vodu tokom svojih neumornih potraga za zakopanim blagom. Veruje se da je antička tvrđava, prebogata zlatom i drugim dragocenostima, skrivena negde u blizini sela Rgotina u Srbiji. Da li ju je pre pola veka pronašao timočki Romeo, od kada je prava opsesija lovaca na blago sa svih strana. Još od preistorije Timočke krajine i sve njene prirodne blagodeti mamile su razne plemena i narode, a iza njih su ostajala mnoga naselja i građevine. 

Za omiljenim mestima na teritoriji Srbije koja sluze za  "prekopavanje"  i potragu za blagom ne treba tragati. Ona su na svakom koraku. Bila to Kursumlija, Novi Sad ili cak Beograd, ili najvece zabiti na obroncima planina, bile to pecine manje ili vise ispitane svejedno. Mesta je mnogo a i lovaca na blago.

Zaboravila sam da spomenem da deca ne  moraju vise da citaju ili gledaju filmove i crtace jer to sada i nije tako zanimljivo novim generacija. Danas deca imaju veliki broj igrica na kompjuterima i mobilnim telefonima koje od njih prave lovce na blago. Sad koliko je to dobro. Mozda smo ipak trebali da se zaustavimo na  decijoj masti?

Ali sta reci za odrasle ljude koji ostavljaju posao i porodicu  i krecu u lov na blago? Tu vec nije u pitanju masta. To je visi nivo i od kockara koji ocekuju dobitak bez truda, to je opsesija koja moze da bude i vrlo opasna. Mnogo lovaca na blago izgubi zivot u toj potrazi. A ako nije tako drastican ishod i navedeni gubitak posla i porodice je veliki gubitak zar ne? I da li je ta potraga vredna toga?

 U Srbiji po zakonu ono sto se iskopa a spada u domen "blaga" pripada drzavi. A drzava daje neku nadoknadu. Sad veliko je pitanje koliko su lovci spremni da daju drzavi to sto nadju?

PRICA O ZAKOPANOM BLAGU I O POTRAZI ZA NJIM I ODRASLIMA BUDI MASTU I VISE NEGO DECI. KOD DECE TAJ E POTRAGA KORISNA AKO SE NALAZI U ODREDJENIM GRANICMA JER POSPESUJE KREATIVNOST ,ALI KOD ODRASLIH KOJI TREBA DA BUDU RAZUMNIJI GRANICE NE POSTOJE. JEDNA LEGENDA, JEDAN KRSTIC I VEC SE UZIMA LOPATA I MAPA I KRECE SE U LOV!!!

NEVEROVATNO!

PSIHA

PSIHA - PRELEPA GRCKA BOGINJA ,PSIHA- TRODELNO ARHAICNO  OGLEDALO, PSIHA KAO IME GRCKE BOGINJE STO ZNACI DUSA. OCI SU OGLEDALO DUSE, A KAD SE GLEDAMO U OGLEDALU VIDIMO SAMO LEPOTU TELA. PSIHOLOZI IPAK TVRDE DA VIDE NASU DUSU (PSIHU). A NISAM VISE SIGURNA DA SE IZA SVAKOG LEPOG LICA KRIJE LEPA DUSA I OBRNUTO! 

Psiha je bila prelepa grcka boginja ( koja je prvo bila smrtnik) na koju je i Afrodita bila ljubomorna. Psiha je otvorila i Pandorinu kutiju. Pod raznim naletima zla  i ljubomore ipak se izborila za ljubav sa Erosom! Zasto su dali ime Psiha onim ogromnim trodelnim ogledalima koje je imala svaka bogatija kuca nekada? Mozda ako se vidis na vise mesta odjednom promenis misljenje  osvom i zgledu? Ne znam, ali svejedno dusa ( psiha) nije mogla da se vidi ni na tim ogledalima. I sad dolazimo do tvrde psihologa koji nas gledajuci u oci "citaju" - tacnije spoznaju nasu psihu! Pa hajde da vidimo sta su videli.

Psihologija percepcije cula ukusa

Eksperiment koji je otkrio da će jednostavno obeležavanje hrane sa etiketom ‘niski procenat masti’ rezultirati time da će je ljudi oceniti kako ima gori ukus u odnosu na istu hranu koja je označena kao punomasna.

Nijedna hrana sa niskim sadržajem masti nije korišćena u eksperimentu, što znači da su oba puta ispitanici jeli špagete bolonjeze sa visokim sadržajem masti. Istraživanje iz 2002. godine je otkrilo da je samo dodavanje imena supstance na listu sastojaka dovoljno da promeni percepciju ukusa. Konkretno, dali su istu dijetalnu štanglu (kao naša Bonžita) ljudima iz obe eksperimentalne grupe, ali su jednoj grupi dali štanglu na čijem omotu je dodata reč “soja”, iako je ona nije sadržavala. Skoro četiri puta više ljudi ocenili su da štangla ima loš ukus ukoliko je na etiketi stajala reč ‘soja’. Oni su čakocenili da imaju neprijatan, zrnast osećaj u ustima, iako je to očigledno bio produkt njihove imaginacije. Naučnici su takođe otkrili da će naše mišljenje o ukusu vina uveliko zavisiti od tipa muzike koji se čuje u pozadini, dok ga mi polako ispijamo. Učesnici eksperimenta su ocenili vino u razlici i do 60% u zavisnosti od vrste muzike.

Mnoge studije pokazuju da dekor hrane, ambijent i opis menija mnogo utiče na naše čulo ukusa. U jednom istraživanju ljudima je ponuđen besplatan obrok u zamenu za njihovo mišljenje o novom restoranu. Podelili su ih u dve grupe, i servirali im potpuno ista jela koja su odmrznuta u mikrotalasnoj.

• Jednoj grupi je predstavljen deskriptivan meni, prigušeno je osvetljenje, dodate su sveće kao i bele presvlake na stolovima i posluživali su ih konobari u odelima.
• Drugoj grupi su bili ponuđeni obični drveni stolovi, opušteni konobari i jednostavan opis hrane.

Kada su bili zamoljeni da ocene kvalitet hrane, druga grupa je ocenila hranu ocenom 3, dok je fensi grupa ocenila istu tu hranu sa prosečnom ocenom 7.

Pa, ovo sam otprilike znala i sama. Cesto sam svesna toga da "padamo" na "marketing" sta god  da je u pitanju.  Od hrane i pica ,do odece, obuce pa cak i osoba.

Vidimo aure kazu psiholozi. Pa za ovo bas i nisam sigurna. Ali hajde da vidimo sta kazu.

Ovde ne govorimo o glavoboljama, migrenama ili sitacijama prouzrokovanim konzumiranjem narkotika koji utiču na stanje svesti.

O ovome smo mogli da pročitamo u dečijoj knjizi “Prostor oblika manga”, koja je izdata 2003. godine i koja je osvojila nagradu. U jednom delu, devojčica koja vidi reči, zvukove i brojeve kao boje, posle akupunkture počinje da vidi polja boja koja se emituju oko slučajnih prolaznika.

Nedavno je magazin “Sience Daily” izvestio o istraživanju sprovedenom na univerzitetu Granada u odeljku eksperimentalne psihologije. Ovi španski istraživači su otkrili da neki od ljudi koji tvrde da mogu da vide auru imaju neuropsihološki fenomen koji se naziva “sinestezija”. To može biti naučno objašnjenje njihove navodne sposobnosti.

Drugi članak govori da je ovo neurološko stanje relativno često i da je to stanje prisutno u svima nama u većoj ili manjoj meri. Neki istraživači se slažu u tome da smo svi mi ovo sinestetičko stanje osetili do nekog stepena, ali je ono intenzivno samo kod nekih ljudi. Trenutno ima više od 50 identifikovanih tipova sinestezije. Verovatno je viđenje aure, u stvari, vizuelna manifestacija konceptualnih uverenja, emocija ili možda emisije feromona drugih ljudi. U svakom slučaju, zabavno je razmišljati o ovoj temi.

Ljudi su losi u predvidjanju pa ipak veruju nekim drugim ljudima kad nesto "predvide". Retko veruju sebi i svojim predvidjanjima mada... 

Mi ne možemo znati koliko srećnim ili tužnim će nešto da nas učini u budućnosti, čak i ako mislimo da sada to znamo. Psiholozi znaju da je većina ljudi veoma loša u predviđanju kako će reagovati na pozitivne ili negativne događaje u budućnosti. Ljudi predviđaju da će biti srećniji ukoliko dobiju unapređenje, nađu partnera, kupe auto ili kuću iz snova. Ovo može da vodi do osećaja razočarenja kada se realnost ne poklopi sa predviđenim nivoom sreće.

Stvari retko završe baš tako dobro kao što mi mislimo da će biti. Isto tako, mi često predviđamo da ćemo biti više razoreni zbog gubitka posla, voljene osobe ili posledica prirodne katastrofe, nego što zaista jesmo kada se te negativne situacije zaista dogode.

Mnogi ljudi su iznenađeni kada im se desi najgora stvar koju trenutno mogu zamisliti i kada se ni izbliza ne osećaju toliko loše koliko su mislili da će se osećati.

Dr. Dan Gilbert veruje da svako ima svoju “postavljenu tačku sreće” i bez obzira na pozitivne (kao što je dobitak na lutriji) ili negativne događaje (kao što je gubitak doma), osoba će se tokom relativno kratkog vremena vratiti do svoje postavljene tačke sreće, koja može biti viša ili niža od tačke sreće drugih ljudi.

Ako tačka sreće objašnjava zašto ljudi ne mogu predvideti šta će ih ućiniti tužnim ili srećnim, drugi psiholozi, kao što je dr Martin Seligman, sugerišu da bi bili srećniji, kada bi umesto jurenja nedostižnih i na kraju razočaravajućih stvari za koje mislimo da će nas učiniti srećnijima, probali da pomerimo svoju tačku na viši nivo.

Kako to učiniti? Sreća se nalazi u ovom trenutku. Da, baš sada, i tu je na dohvat ruke. Ne u budućnosti, ostvarivanjem srećnih planova, ciljeva i jurenjem snova. Zamišljanje budućih loših događaja preokreće sadašnji trenutak u nesrećan, i to verovatno mnogo više negativan nego što bi stvarno bio kada bi se taj zamišljani događaj zaista i desio.

Kao što je Milton rekao: “Um je kosmos i može da napravi pakao od raja, kao i raj od pakla”. Psiholozi mogu pomoći ljudima da koriste svoj um kako bi učinili njihove sadašnje trenutke boljim nego što bi ikad predvideli da će im u budućnost biti.

EMDR METODA

 

EMDR je terapijska metoda koja je počela da se upotrebljava na ljudima koji su imali traume iz vijetnamskog rata. Terapeut vodi klijenta kroz proces u kojem klijent pomera očne jabučice levo-desno, baš kao što to radi u REM fazi tokom spavanja. Poenta je da se inicira budna REM faza dok se živopisno pozivaju u um traumatična sećanja. Zvuči kao pseudonauka, ali ljudi govore da su imali znatno olakšanje nakon ovih terapija. Teorija govori da se pomeranjem očiju levo-desno podstiče mozak da detaljnije integriše neprocesuiranu memoriju u procesuiranu. Tada taj traumatičan i stresan događaj postaje nešto što nam više ne pravi problem u svakodnevnom funkcionisanju i sa čime se može nastaviti živeti sasvim normalno.O stresu o strahovima sam pisala vise puta i zaista bih volela da su psiholozi u pravu za ovu metodu.

Uticaj misli na emocije i obrnuto

 

Mnogi od nas misle da smo mi ljudi u osnovi racionalna bića. Emocije utiču na svaku misao i na svako iskustvo koje imamo, dok su mnogi ljudi potpuno nesvesni ovoga i misle da se ponašaju totalno racionalo.

Postoji niz naučnih objašnjenja o značaju pozitivnih misli na naše mentalno zdravlje. Ali nije tako jednostavno samo “prilepiti” pozitivne afirmacije i misli na neku stavku našeg života na kojoj svesno treba da poradimo. U tom slučaju, naše pozitivne misli neće imati dugoročan efekat po nas. Treba biti oprezan i sa pozitivom!

Kulturolosko ograniceni sindromi

Veoma vazna kategorija za nas ljudsku vrstu pogotovu u ovo doba najvece migracije stanovnistva  ikad zabelezene.

Neki psihološki poremećaji svojstveni su samo određenim zemljama, tj. kulturama. Psihološki sindromi koji su povezani sa kulturološkim poreklom su afektivni, stečeni ili urođeni i na njihov nastanak i razvoj utiče etničko ili geografsko poreklo i način života. Njihovom razvoju značajno doprinose različiti socijalni faktori, karakteristični za određenu grupu.

Psihijatri Simons i Hughes navode skoro 200 različitih sindroma, ali i iznose dilemu da li se psihopatološki sindromi u različitim kulturama mogu smatrati posebnim oboljenjem povezanim sa tom kulturom, ili su samo različita (najčešće dramatičnija) manifestacija poznatih oboljenja uzrokovana etničkim nasleđem.

Tako je, na primer, interesantan “Taijin kyofusho” u Japanu. To je vrsta društvene fobije i često je nazivaju poremećaj straha. Ovo je stalna briga u vezi svog mirisa tela i smatra se kao odraz društvene anksioznosti ili brige o percepcijama drugih.Hikikomori” je termin koji se prevodi kao „povlačenje”. On uglavnom pogađa mlade ljude sa poremećajem koji karakteriše ekstremna društvena izolacija, ponekad do te mere da osoba godinama ne napušta svoju sobu.

Iako ovaj sindrom nije rezervisan samo za japansku kulturu, u njoj je najizraženiji, pa čak preko milion mladih Japanaca između 20 i 30 godina, uglavnom muškog pola, pati od ovog poremećaja. “Hikikomori” najčešće nastaje nakon nekog životnog neuspeha (napuštanje škole, otkaz, emotivni raskid) i praćen je dubokim osećanjem stida.

Na Filipinima, kada osoba ispoljava karakteristične simptome groznice, grčeva u želucu, nemirnih snova, dugotrajne potištenosti i promena na koži, mnogi lokalni lekari će kao dijagnozu postaviti “lanti”.

Tu se pretpostavlja da je oboljenje nastalo tako što se osoba nedavno šokirala ili je zbog nečega bila uplašena. “Lanti” zapravo objašnjava da sindrom nastaje kao posledica pretrpljenog trenutnog straha.

Sličan sindrom se često sreće u Maleziji i Indoneziji, gde se dijagnozom “latah” opisuje osoba koja pokazuje drastične simptome u okolnostima akutnog straha. Ona ima viši nivo manifestacije straha čak i u najbanalnijim situacijama prepadanja, kada se, na primer, iznenada pojavi neko ili se neko neočekivano obrati.U trenutku straha, osoba koja ima “latah” sindrom ispoljava iracionalno ponašanje, od izgovaranja nepovezanih ili neprimerenih rečenica, imitacije pokreta ljudi iz okoline ili praćenja naredbi koje im se nametnu.Napad nervoze je prepoznatljiv u mnogim zemljama u kojima se govori španski ili portugalski. Taj termin se koristi da opiše čitav niz psihijatrijskih zabrinutosti. Ne snimaju se džabe kod njih španske serije! Kada bolje razmislimo, ima nekog smisla. Ovo mnogo toga objasnjava, a sta je objasnjenje za turske serije  i kako mi nemamo vise "sapunica"?

Ljudi prirodno daju prednost informacijama koje potvrdjuju njihove predrasude 

Bez dodatnog napora, ljudi prirodno prihvataju informacije koje potvrđuju njihova uverenja i odbacuju informacije koje se sa njima ne slažu.

Um je sjajna mašina koja sve voli da kategorizuje. Ovo je osnovni razlog zašto razmišljamo crno-belo i zašto ljude svrstavamo u stereotipne kategorije. Često je veoma teško za naš um da zadrži za sebe nešto što se ne uklapa u kategorije koje smo mi sami kreirali.

Zbog ovoga, svedočenje očevidaca može biti veoma loš izvor sudskih dokaza, ako želimo tačnu presudu. Za to postoje dva razloga: Slikovitost memorije može ponekad biti uznemirujuće slaba, i naravno, netačna.Često je moguće ugraditi lažnu memoriju sugestijama ili pokvariti postojeću memoriju kako bi se uklopila u unapred zamišljene ideje o različitim stereotipnim situacijama ili događajima.  To je ona osnovna percepcija. Nijedan covek ne vidi svet oko sebe na isti nacin, niti dozivljava sebe ili druge  isto kao okolina. Percepcija je cudo.

Stereotipno tretiranje 

Ovo je definitivno jedan od najfascinantnijih fenomena u psihologiji koji opisuje poglede na manjinske grupe koji su bazirani na stereotipima. Ako smo mi deo manjine za koju znamo da se priča da nije vešta u određenoj oblasti, mi ćemo (statistički značajno) u toj oblasti biti gori od naših vršnjaka koji nisu pod uticajem stereotipa.

Isripadamo učiniti da imamo lošije ili bolje rezultate u određenoj oblasti za koji su ti stereotipi vezani, samo zato što traživanja su potvrdila da će nas naša svest o stereotipima koji se vežu za manjisnsku grupu kojoj psmo član te manjine. To se dešava zato što ćemo biti pod uticajem jedne vrste društvenog pritiska.

Godine 1995. Steele i Aronson su u istraživanjima dokazali da su Afro Amerikanci koji su znali za stereotipe koji se vezuju za njihove akademske osobine, imali mnogo niži rezultat od učesnika belaca.

Neka istraživanja su demonstrirala taktike kojima možemo prevazići stereotipne pretnje. Prvi korak je da se edukujemo o njima. Trebalo bi shvatiti da je ovo psihološki efekat i da su te izmišljene gluposti o crncima lošim matematičarima ili o Azijatima lošim piscima, pre svega lažne. Haled Hoseini - Azijat Avganistanac najbolji pisac zadnjih decenija.

Dunning Krugerov efekat

Ovo je je kognitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu. Ova osoba ima nesposobnost da prepozna svoje greške.

Postoji veliki broj osoba koje precenjuju svoje znanje i sposobnosti. Uvereni su da su kompetentni u oblasti u kojoj su zapravo totalni laici, a osim što nisu u stanju da sagledaju svoju nekompetentnost, nisu sposobni ni da prepoznaju tu kompetentnost kod drugih ljudi.

Osobe sa Dunning-Krugerovim efektom prepoznaju se najčešće po tome što u društvu vode glavnu reč, nameću svoje mišljenje bez obzira o kojoj se temi radi, donose sudove i odluke na osnovu netačnih, nepotpunih ili nevažnih podataka i nisu spremni da prihvate kritiku, odnosno mišljenje onih drugih, mnogo kompetentnijih.

NADAM SE DA STE  I VI SVE LEPO SHVATILI I POVEZALI!  LEP IZGLED PSIHE I PSIHE I PSIHE. BOGINJE, OGLEDALA I DUSE. JA SAM SHVATILA I VEC DUZE VREMENA RADIM NA TOME DA ULEPSAM SVOJU DUSU.

 

KAKO MOZES DA SUDIS DRUGOM...

 OBUJ MOJE CIPELE PRODJI MOJE PUTEVE PA MI ONDA SUDI. SUDITI DRUGOM JE VEOMA TESKO, A LJUDI TO VRLO OLAKO RADE. I JA TO RADIM! ZIVIMO LI MI U NECIJEM ZIVOTU DA ZNAMO ZASTO JE NEKO  NESTO URADIO POGRESNO? ILI ZNA LI NEKO NAS ZIVOT ILI SAMO ONO STO HOCEMO DA POKAZEMO DRUGIMA?

U Bibliji takodje postoje stihovi : Ko nije gresan neka prvi baci kamen! Isus ode na Maslinsku goru. A ujutro dođe opet u hram, i sav je narod dolazio k njemu, a on sede i učaše ih. Tada književnici i fariseji dovedoše jednu ženu, uhvaćenu u preljubi, pa je postaviše u sredinu i rekoše mu: "Učitelju, ova žena je uhvaćena baš kad je činila preljubu. A Mojsije nam je u zakonu naredio da takve žene kamenjem ubijamo; šta ti kažeš na to?" Ovo pak rekoše kušajući ga, da bi imali za šta da ga optuže. No Isus se saže dole i pisaše prstom po zemlji. Ali kako su ga i dalje pitali, ispravi se i reče im: "Ko je od vas bezgrešan - neka prvi baci kamen na nju". I opet se saže te pisaše po zemlji. A oni čuvši to izlažahu jedan po jedan, počevši od najstarijih do poslednjih; tako osta sam Isus i žena stojeći na sredini. Isus se tada ispravi i reče joj: "Ženo, gde su? Nijedan te ne osudi?" Ona reče: "Niko, Gospode". Na to joj Isus reče: "Ne osuđujem te ni ja; idi i od sada više ne greši". Danas to sigurno ne bi proslo bas tako jer danas ljudi ne razmisljaju, nego povrsno deluju u datoj situaciji.

  U našoj prirodi je da slušamo uglavnom samo ono što nas interesuje i na osnovu toga pravimo zaključke. To je i glavni razlog zbog kojeg gradimo negativna mišljenja o drugim osobama. Sigurni smo da znamo sve činjenice koje nam daju “objektivnu” sliku, a zapravo se tu krije još mnogo stvari koje bi mogle opravdati nečije postupke. Nikada ne budite sigurni da znate sve. Između crne i bele mnoštvo je nijansi sive.

Jedan od jednostavnih razloga zašto ne treba osuđivati jeste to što ni sami nismo savršeni, pa zašto bi neko drugi trebalo da bude. Prije nego što iskritikujete nečije ponašanje, razmislite da li je ono zaista toliko loše i sjetite se da ste i vi nekada uradili nešto čime se ne možete pohvaliti.

I ako ne odobravate nečije postupke, živite i pustite druge da žive. Svi prave greške. Iskoristite to i naučite nešto iz primjera umjesto da odmah zauzmete oštar stav.

Samo zato što vi nešto ne odobravate, ne mora da znači da niko drugi to ne treba da radi. Svaki čovjek je jedna kockica koja zajedno sa ostalim čini prelijep mozaik. Poštujte druge i njegujte razlike.

Često definišemo stvari kao dobre i loše na osnovu toga da li bismo ih mi uradili ili ne. Ne znači da je nešto loše samo zato što nam se ne sviđa. Izbjegavajte da osuđujete ljude samo zato što rade stvari koje vi ne biste radili.

Najbolji od svih razloga je taj što osuđivanje govori više o vama nego o osobi koju kritikujete. Da li zaista imate toliko vremena da ga trošite na analiziranje tuđih postupaka? Želite li da vas ljudi prepoznaju kao nekoga ko je sklon osuđivanju?

 

Uglavnom svi mi razumemo samo ono u šta verujemo, baš kao što uglavnom verujemo samo u ono što razumemo. Sve ostalo odbacujemo, stigmatizujemo, negiramo, potcenjujemo ili uopšte ne uzimamo u obzir. Postoji samo i isključivo ono što je za nas realno.

Ali šta je uopšte realno? Šta za nas znači realno? Ako malo pogledamo oko sebe, možda ćemo da (u)vidimo da ruža i ljubičica uopšte nemaju problem da žive jedna pored druge. Ruža sasvim sigurno ne upire svojim trnjem u ljubičicine latice zato što su manje od njenih ili zato što su drugačije boje. I ruža i ljubičica žive svoju realnost. Ni ruža ni ljubičica ne negiraju jedna drugu. Osa neće da skoči leptiru za vrat i da ga žaokom izbode zato što on ima božanstvena krila a ona ih, eto, nema. Ako se prebacimo u životinjski svet, moći ćemo da primetimo isto: gepard neće da pojede antilopu zato što ne izgleda kao on. Napašće je jer mu je to hrana, a ne zato što mu se ne sviđa kako ona razmišlja i živi. To je tako u životinjskom svetu.

Ali mi smo ljudi. Nismo životinje. I imamo nešto po čemu se od životinja razlikujemo. Imamo zdrav razum. Sposobni smo, ili bi bar trebalo da budemo sposobni, da shvatimo da ne možemo i ne smemo da “pojedemo” drugog samo zato što ne izgleda kao mi, što ne razmišlja kao mi, što se ne oblači kao mi, što nije istog imovinskog stanja kao mi, što vozi kola koja se njemu sviđaju, a nama ne, što voli njega ili nju.

Skloni smo da namećemo svoja mišljenja i stavove, svoj stil života, svoju “normalnost” i “ispravnost”, baš kao što smo skloni da duboko verujemo da je najbolje tako kako mi mislimo, kažemo i radimo, samo tako i baš nikako drugačije. Koliko smo tome skloni, toliko s druge strane nismo skloni da se otvorimo ka drugačijem od našeg. A bilo bi dobro i mudro da jesmo otvoreniji. Ne dozvoljavamo sebi širinu uma i što je još štetnije za nas – ne dozvoljavamo sebi širinu duha. Mislimo da smo pametniji od svih drugih, da niko ništa ne zna.

Istina je sasvim drugačija. Istina je da svako od nas najbolje zna šta je za njega najbolje. Istina je i da svako ima pravo da bude drugačiji od nas. Od tebe. Od mene. Odličan primer za to je jedno rozikasto drvo na Novom Beogradu. Roze listiće ima i raste, diše i živi okruženo s nekoliko drugih, “normalnih”, zelenih stabala. Zelenim stablima sasvim sigurno ne pada na pamet da svoje korenje ili grane puste oko drugačijeg drveta s namerom da ga udave, jer je drugačije. Da mogu da govore, sigurno ga ne bi osudili što je, eto, ono jedino roze.

NAUCILI SMO LEKCIJU1 OVAJ BLOG JE PRVENSTVENO NAMENJEN MOJOJ DECI I UNUCICI. A MOZDA I VAMA POMOGNE!

Ne radite ono što ne želite da drugi rade vama. Zamislite kako biste se vi osjećali da vas neko osuđuje. To nije nimalo prijatan osjećaj, naročito kada drugi ne znaju razlog zbog kojeg ste tako postupili.