BUDJENJE

OVIH S DANA CESTO CUJE OVA REC. VALJDA ZATO STO JE DOSLO PROLECE.  MADA NESTO SE POMINJU PANDEMIJA I POLITIKA. AL NARAVNONEBIH JA OTOME. STA JE BUDJENJE?

Jedan gospodin je pokucao na sinovljeva vrata.

"Džimi", kaže, "probudi se!"

Džimi odgovara: "Ne želim da ustanem, tata."

Otac viče: "Ustani, moraš da ideš u školu!"

Džimi kaže: "Neću ići u školu."

"Zašto ne?" upita otac.

"Postoje tri razloga." reče Džimi. "Prvo, zato što je to tako dosadno; drugo, zato jer me deca zadirkuju; i treće, zato jer mrzim školu."

A otac odgovara: "Čuj, ja ću ti reći tri razloga zašto moraš da ideš u školu. Prvo, zato što je to tvoja dužnost; drugo, zato što imaš četrdeset i pet godina; i treće, zato što si direktor škole…"

Duhovnost znači buđenje. Većina ljudi, iako toga nije svesna, spava. Rađaju se spavajući, žive spavajući, žene se i udaju spavajući, spavajući odgajaju svoju decu, i umiru spavajući, a da se nikada ne probude.

Probudite se, probudite se! Odrasli ste. Preveliki ste da biste spavali. Prestanite da se igrate sa svojim igračkama. Većina ljudi će Vam reći da bi želeli da izađu iz dečjeg vrtića. Nemojte im verovati! Sve što žele da učinite za njih je da im popravite njihove pokidane igračke.

Čak će Vam i najbolji psiholozi reći, da ljudi u stvari ne žele da ozdrave. Ono što žele je olakšanje, ozdravljenje je tegobno. Buđenje je, naime, neprijatno. U krevetu vam je lepo i udobno, buđenje vas razdraži.

 

U svetu ličnog razvoja trend ranog ustajanja je prisutan već nekoliko godina. U pitanju je ustajanje u 5 sati ujutro. I to – svako jutro – bez izuzetaka. Ova dobra navika može da napravi veliku promenu u vašem životu i zato vam savetujemo da je probate.

Naravno, neki ljudi su izuzeci od ovog pravila i smatraju uspehom kada ustanu „već“ u 10 sati prepodne. Ipak, studije su pokazale, da u ogromnom broju slučajeva uspešni ljudi upravo imaju naviku ranog ustajanja!

Vaša najveća produktivnost je onda kada je vaša energija na vrhuncu. A da li znate koji je to deo dana? Naravno, rano jutro. Vaša energija je najviša ubrzo nakon buđenja.

Kada se probudite u 7 sati, verovatno započinjete dan brigom o deci, kućnim ljubimcem i sl., a zatim brzo odjurite na posao. I tako vam, prvih nekoliko sati novog dana, prolazi na isti način kao i kod većine drugih, što će vas, logično, ubaciti u jutarnji stres. Jer, ometanje bilo koje vrste (deca, e-pošta, SMS, telefonski pozivi, …) šteti vašoj produktivnosti ali i vašem zdravlju.

Ako se probudite u 5 sati ujutru, moći ćete da „napadnete“ dan pre nego što on „napadne“ vas (ili: Napad je najbolja odbrana!). Rezultat: imaćete dva sata bez ometanja. Tako ćete moći da u potpunosti iskoristite svoju najveću produktivnost kako biste radili na najsloženijim izazovima koji vas čekaju u tom danu.

Kada te zadatke završite, vaš dan će biti savršeno pokrenut a motivacija na maksimumu.,o sada ste ustajali u sedam ili osam ujutro, svakoga dana. Noću ste verovatno odlazili u krevet u 11 sati, Ili možda u ponoć. Velike su šanse da ste dan završavali vrlo umorni pred televizorom ili računarom.

Ustajanje u 5 sati ujutro će vas primorati da idete u krevet u 10 sati uveče najkasnije. A to je tek važno jer tada počinje lučenje melatonina, veoma bitnog hormona koji reguliše naš unutrašnji biološki sat, oslobađa organizam od slobodnih radikala, reguliše aktivnost enzima i hormona povezanih sa metabolizmom, usporava starenje i još mnogo toga. Da bi se lučilo dovoljno melatonina, preporučuje se da prostorija u kojoj spavate bude potpuno zamračena i bez mobilnih telefona i ostalih električnih uređaja.

Vreme koje trošite uveče ispred ekrana i to kada ste najumorniji, jednostavno iskoristite da se pripremite za spavanje. Opustite se uz laganu muziku i mirisnu kupku za stopala ili  neki drugi ritual koji će vas opustiti i pripremiti za kvalitetan san. Tako pripremljeni ćete i jutro dočekati još spremnije i lako ćete se rano probuditi.

Kvalitetan san koji će vas okrepiti, doprineće da budete u boljoj formi, da vam glava bude bistra a misli jasne i tako ćete lako i efikasno završiti sve što ste planirali – a možda i više od toga.  Na prvi pogled, dva sata više, može izgledati prilično zanemarljivo. Ipak, dva sata više svakog dana je 14 sati više nedeljno i samim tim 728 sati više godišnje.

Zadržavajući naviku ustajanja u 5 ujutro, moći ćete da napravite veliki broj korisnih stvari u tom dodatnom vremenom koje imate na raspolaganju – moći ćete konačno da ostvarujete više svojih ciljeva.ada se probudite u sedam ili osam sati ujutro, upadate pravo u „vrtlog“ dana. Odmah ste suočeni sa mnogo ometanja. Nemate vremena čak ni da napravite akcioni plan da biste efikasno radili.

Do kraja jutra shvatite da ste jedva imali vremena da obavite osnovne zadatke, a da od nekih planiranih možete već na početku dana da se oprostite, jer ste sa takvim startom već zakasnili.

U stvari, osetićete se kao da vam je glava pod vodom – a dan je tek počeo…

U tim situacijama bićete skloniji popustljivosti ili podmuklom zlu odlaganja. Tada ćete reći sebi da ćete se sutra bolje snaći i da možete odložiti neke od zadataka za sutra. Ili možda prekosutra… Aha, važi… nemojte sebe zavaravati jer takvo „sutra“ teško da će doći.

Kada ustajete u 5 sati ujutro, vi praktično uvodite i sledite jednu naviku iz dana u dan.

Dan ćete početi mirno i koncentrisano. Pored toga, osetićete obavezu da maksimalno iskoristite ta dodatna dva sata za koja ste se potrudili i ustali ranije.

Tada ćete ući u zdrav krug aktivnosti koji će odlaganju oduzeti bilo kakvu moć, a vama će ojačati samopouzdanje i podsticaj za ostvarenje još nekih ciljeva koji su izgledali prilično nedostižno, dok ste robovali odlaganju i kasnom jutarnjem buđenju.

Svi veliki uspešni preduzetnici na ovom svetu imaju naviku da se bude rano. Bil Gejts, Džef Bezos, Tim Kuk ili Elon Mask, svi imaju ovu naviku. Svi ovi izuzetno uspešni ljudi ustaju u 5 ujutro. Neki čak i ranije. Oni ne ustaju ovako rano – slučajno.

Uspešni ljudi su uglavnom već u ranoj mladosti razumeli da im rano ustajanje pomaže da povećaju svoju produktivnost. Uz maksimalnu produktivnost, verovatnije je da će ostvariti svoje ciljeve.

Usvajanjem ove dobre navike i pridržavanjem tokom vremena, ući ćete u magičan krug dobrih navika koje će podsticati vaš budući uspeh. Dakle, kada budete slavni i bogati – setite se ovih rečenica.,

Ustajati u pet ujutro, da se ne lažemo, nije ni jednostavno niti lako. Čak bismo mogli da kažemo da nije svako u stanju da stvori ovakvu naviku.

Ustajanjem iz dana u dan u 5 ujutro, a da vam to prija, već ćete „preskočiti“ 90% ljudi koji nemaju ovu dobru naviku. I tako, iz dana u dan tj. iz jutra u jutro, vaš duh će biti sve jači.

Činjenica da se držite navike koja vam se čini(la) toliko teškom ojačaće vaš um. Tada ćete biti uvereni da možete uspeti u svemu što želite u životu. Prvoklasna motivacija na delu!

I to će se odraziti u svim oblastima vašeg života. Nije malo, zar ne?

Proleće je najbolje vreme da počnete sa ustajanjem u pet sati – da se probudite i zoru na prozoru sačekate, udahnete svež vazduh i u jednom dahu „pojedete najveću žabu“ .

U životu uspeh pripada onima koji se angažuju na ostvarenju svojih ambicija. Ako želite da postignete sjajne stvari, morate biti u mogućnosti da svakodnevno ulažete trud da razvijete dobre navike.

Među navikama koje prave razliku, ustajanje u 5 ujutro svakog dana je jedna od najvažnijih. Ova dobra navika pomoći će vam da imate više vremena za efikasan rad na svojim ciljevima. Konačno, moći ćete da izgradite snažan duh neophodan za postizanje velikih stvari u životu. U pitanju je magija koju sami kreirate!I eto sad je prolece - pustite Bajagu  i Budjenje ranog proleca i idemooooo!

Prolece je vreme za budjenje zivota i to novog, boljeg, uspesnijeg. Sad veliki je problem sto mnogo nas ceo zivot provede u zimskom snu. 

BUDJENJE NIJE SAMO VAZNO ZA DAN KOJI JE PRED NAMA. BUDJENJE JE NACIN ZIVOTA KOJI JE LEPSI, USPESNIJI I KVALITETNIJI. PA PROBUDIMO SE  -PROLECE JE!

NAIVNI SLIKARI I OSTALI

 SAD U REDU JE BITI NAIVNI SLIKAR CAK JE VEOMA DOBRO I POZITIVNO. DRUGE NAIVCINE NE BI TREBALE UOPSTE DA POSTOJE U OVOM VEKU, A CINI MI SE DA IH JE VISE NEGO IKAD.

Naivno slikarstvo predstavlja umetnost prostodušnih, samoukih i primitivnih slikara koji rade bez poznavanja školskih pravila i akademskih načela, koji su vođeni nagonom i osećanjem, ali predstavlja još jedan metod klasifikacije umetničkih dela koga karakterišu takozvani naivni oblici, bliski dečijem crtačkom izrazu u glavnom uz seoske, odnosno folklorne motive ili pak motive prirode. Iako na prvi pogled deluje kao da za jednu „naivu“ nije potrebna naročita slikarska veština, to uopšte nije tako kakvim se čini.Naive, posebno one srpskih autora, često odlikuju (mada i ne moraju) mnoštvom nerealnih elemenata. Džinovske tikve, opanci, nebeske kočije koje vuku patke, biljke u najrazličitijim bojama, doprinose umetničkom izrazu i tome da svaka slika priča time neku svoju priču kroz najrazličitije situacije u glavnom u duhu podneblja iz kojeg umetnik potiče.

Prvi i najčuveniji slikar naivnog ili primitivnog smera bio je francuski carinik Anri Ruso (Henri Rousseau, 1844.-1910.), kome su se za vreme života rugali, a tek kasnije je prepoznat kao samouki genije čiji je rad visoke umetničke vrednosti imao uticaja i inspirisao nekoliko generacija avangardnih slikara, čak i velikog Pabla Pikasa. Njegove najpoznatije slike (Tigar na tropskoj oluji (iznenađen), Gladni lav baca se na antilopu, Krotitelj zmija, San, …) prikazuju scene iz džungle, i pored toga što u istu nikada nije kročio.Ocem naivnog slikarstva u Srbiji mnogi smatraju Janka Brašića (1906.–1994.), poreklom iz Oparića, kod Jagodine, koji se pojavio sa svojim prvim delima četrdesetih godina prošlog veka. Kao interpretator tradicionalnog života kolektiva ruralnih sredina, sjajan crtač i portretista smatra se jednim od značajnijih Srpskih slikara. Njegov umetnički izraz podrazumeva nepredvidivost i neposrednost kao fundament današnjeg naivnog slikarstva, a opus broji na stotine slika, crteža, fresaka i ikona. Kao takav, Brašić je poslužio kao model i uzor novonastajalim umetnicima iz ove oblasti. banatskom selu Kovačica, u Vojvodini, gde pretežno žive etnički Slovaci, nastaje nova škola koja je pretežno orijentisana na folklorne detalje i život na selu, apsolutno stavljajući čoveka u prvi plan kao centar sveta. Najznačajniji predstavnici ove škole su: Jan Sokol, Martin Paluška, Mihail Bireš i svakako najpoznatiji među njima Martin Jonaš

Zuzana Halupova Kovačica, 5. februar 1925 — Beograd, 1. avgust 2001) je bila poznata slikarka naive iz Kovačice, Srbija.Halupova je bila jedna od najznačajnijih protagonista kovačičke naive skupa sa Martin Jonašem, i njene slike se nalaze u mnogim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama svugde po svetu. Izlagala je samostalno i grupno u zemlji i inostranstvu (Pariz, Njujork, Rim, Beč, Bon, Cirih, Kopenhagen, Stokholm, Ženeva, Diseldorf i u drugim gradovima sveta), Bila je prva žena u Kovačici koja je svoje slike relativno kasno započela da slika, zamenila spretnost najbolje vezilje u selu i koja je svoj vez sama smišljala, sa kistom- ostvarivši svoje snove da sama slika i stvara i u likovnoj umetnosti izgradi vlastiti svet. 

Toliko o slikarima i koliko je njihova percepcija sveta drugacija od nase. Sad cija je bolja ne znam, ali mi se cini da su oni mnogo srecniji od nas ostalih. Naivnost  deteta ocigledno nije izasla iz njih te oni svet dozivljavaju potpuno drugacije od nas. Njima naivnost donosi srecu i lepsi zivot.  Nama naprotiv nikako. Nas maivnost unistava jer verujemo u potpuno neistinite stvari i stvorili smo cudnu percepciju sveta i drustva koji nikako nije onakav kakvim ga mi vidimo!„Samo su glupaci lukavi, a samo inteligentni ljudi mogu biti naivni. Lukavstvo nije izvor nikakve ideje o životu, a naivnost sama po sebi uvek predstavlja izvesnu ideju o stvarnosti, makar obično idealizovanu. Naivni su oni ljudi koji o životu imaju bar svoju iluziju, a lukavi su, naprotiv, osuđeni da uvek izobličavaju i degradiraju istinu. 

Naivnost, to je mladost srca,

pa čak i u poznim godinama.

Naivnost znači ulepšavati sve oko sebe.

To je napraviti unutrašnji kriterijum većim i od spoljnih dokaza.

Naivnost je dakle osobina lepih duša.“ – Jovan Dučić

 Često se za dobrog čoveka kaže da je glup i previše naivan. Da li je? Da li je glup čovek koji se trudi da u svakome nađe neku dobru osobinu, i za svaku grešku koju neko napravi potraži opravdanje, jer svako od nas ima loših trenutaka kada ne može racionalno da razmišlja. Da li je glup čovek koji svakoj osobi pristupa otvoreno i iskreno misleći da je pošten? Nadajući se da na ovom svetu ima više poštenih i divnih duša nego zlih. Da li je naivna osoba koji ne voli zavlačenja, koja daje svoje srce na dlanu, nadajući se da će joj dobrota i iskrenost biti uzvaćeni i da joj srce neće biti slomljeno.

Ipak mislim da je takva osoba hrabra. Jer potrebna je velika hrabrost da se nekome otvorite iako znate da možete biti povređeni. Iako znate da neko može da vas prevari, vi ipak verujete da se to neće dogoditi, i da dobrota i iskrenost preovlađuju u ljudima.

Često sam iz prevelike želje da verujem da su ljudi plemeniti grešila i verovala pogrešnima. Nije strašno ako nakon jednog ili nekoliko susreta shvatim da osoba nije vredna moje pažnje, tj. da u njoj preovlađuju loše osobine preko kojih se ne može preći. Ono što te najviše povredi je kada se neka osoba prema tebi predivno ponaša i izgleda tako da u njoj ni trunka zlobe ne postoji. I ti se usudiš da joj poveruješ i otvoriš se pred njom najiskrenije i sa najboljim namerama. A onda igrom slučaja ili Božijom voljom saznaš istinu. Saznaš da ti je radila iza leđa, da je o tebi govorila ružno a pred tobom se pretvarala. Sa tobom je izlazila, navodno ti se poveravala. Da, ta jedna divna devojka za koju svi misle da je jako fina i dobra. Prava duša. Iskreno i sama sam bila zatečena. Rekoh, nije strašno ako se na kilometar vidi to da neko nije pošten, ali ako se to tako vešto skriva iza najnevinijeg lica, ume da zaboli jako. I to ne zato što ste prevareni, već zato što niste na vreme nanjušili manipulatora. Ali nakon prvobitnog šoka dobra osoba će opet pomoći ovoj pokvarenoj. Zašto? Zato što ne želi da se spusti na njen nivo i bude lukava. Zato što neće dozvoliti da jedna loša osoba, ili iskustvo ukalja njenu dobrotu. Takvi su retki, da je to lako, svi bismo bili dobri.

Znate li zašto naivne devojke verujući muškarcima ispadaju glupe? Zato što ŽELE da veruju. Zato što žele da veruju da na ovom svetu postoje ljudi koji su zaista iskreni, koji ne igraju nikakve igre, i koji kada nešto tvrde ili obećaju to zaista i misle. Veruju zato što polaze od sebe, jer su i same takve. I zato se tako često razočaraju. Ali opet, uprkos svemu, ne prestaju da veruju. U tome se ogleda lepota njihove duše. Ako upoznate neku ovakvu devojku, koja je kao igla u plastu sena, potrudite se da je ne izgubite i razočarate. A ako mislite da to niste u stanju, odmah idite, nemojte ranjavati njeno krhko srce slomljeno toliko puta. I ko je na kraju pobednik? Onaj ko je pokvarene duše i ko će reći: „Ha, pa znao sam nasela je, sirota. Jadna ona kad tako veruje u sve što joj kažeš.“ Ili pak ona koja pristupa svakom čoveku čistog srca, i koja će kad tad naći osobe isto toliko dobre kao ona, i umeće da ih čuva. Dok će gospoda manipulatori nastaviti da pobeđuju igrajući igrice sve dok ih neko spretniji ne spusti toliko nisko da će im trebati meseci da se osveste i ponovo ustanu. Možda će se tada promeniti, a možda i neće. Kažu da vuk dlaku menja, ali ne i ćud. Verujem da ipak ima izuzetaka.

Na kraju jasno je da smo mi naivni kao i devojke koje toliko veruju u ljubav . A mi verujemo u sve ostalo jer zelimo da verujemo. Sad potpuno je drugo pitanje u sta sad verovati kad jedni kazu ovo drugi ono, a treci ko zna sta?

GLEDAJUCI OVE SLIKE NAIVNIH SLIKARA PROSTO POZELIM DA JE SVET TAKAV KAKVIM GA ONI PREDSTAVLJAJU. JER OVAJ CRNO BELI SVET NIJE DOBAR. I ZAO MI JE STO DETE IZ NAS TAKO BRZO POBEGNE JER NEUMEMO DA SACUVAMO NASU NAIVNOST. A OPET SMO NAIVNI I VERUJEMO SVEMU OVOME STO NAM PRICAJU , STO ZNACI DA TE DVE NAIVNOSTI NIKAKO NISU ISTE. JEDNA JE DOBRA I KORISNA ( DECIJA I OVA PERCEPCIJA NAIVNIH SLIKARA), A DRUGA JE LOSA I SAMO NAS UNESRECUJE I IZLUDJUJE JER NA SVE TO AKO I MALO IMAS MOZGA I POKUSAVAS DA NE BUDES NAIVAN MOZES ILI DA POLUDIS ILI DA BUDES IZOPSTEN I UNISTEN OD DRUGIH LJUDI.

SVIMA ZELIM AKO NIJE KASNO DA NADJU SVOJU DECIJU NAIVNOST JER NISMO MI SLIKARI, A KLONITE SE OVE NAIVNOSTI  DA GUTATE INFORMACIJE NESAZVAKANE!

Često se za dobrog čoveka kaže da je glup i previše naivan. D

BEDNI LJUDI

NESRECA JE ZARAZNA. SIROMASNI  I NESRECNI SE MORAJU RAZDVOJITI DALEKO JEDAN OD DRUGOG  DA SE NE BI ZARAZILI - NAPISA DOSTOJEVSKI U "BEDNIM LJUDIMA."  IVO ANDRIC JE TAKODJE PISAO O SIROTINJI. SIROTINJE I NESRECE NIKAD VISE I DOSLO JE NAJZAD DO ZARAZAVANJA I SAD SMO SVI MI SAMO BEDNI LJUDI OSIM NJIH 'SACICA' KOJI MISLE DA TO NISU!

Sirotinja. Ne ona vesela, slikovita, puna života i pokreta, sirotinja Cigana čergara ili mladih ljudi koji svoju nemaštinu ulepšavaju pesmom i nestašnim podvizima, nego teška sirotinja koja rađa bedu kao trajno stanje i endemičnu bolest čitavih ljudskih grupa, naselja i zemalja. O toj bedi mislim ovih dana. O bedi koja savija kičmu, usporava korak, gasi glas, hvata se čoveku za oči kao nevidljiva, lepljiva paučina, nepovratno i nepopravljivo mesi čoveka i doteruje ga sve prema nekom svom nepoznatom modelu, steže oko njega svoje granice kao nevidljivu omču, odvaja ga zauvek od blagostanja i radosti, tako da mu docnije ništa ne može pomoći, ni novac ni najpovoljnija primena životnih uslova, jer nije više sposoban da ih primi.

Kad ljudi jednog kraja ili jedne klase ogreznu u toj bedi, životni sokovi prestaju da pritiču do njihovih tela, i tada i ono što je ostalo od snage i života u njima počinje da sahne i čili u neosetnom, sporom procesu od kojeg se ipak ne umire, nego traje iz naraštaja u naraštaj, u postojanju koje je naličje života. (Jer ono što je najbolnije u sudbini čoveka za koga se kaže da ga je beda ubila, to je činjenica da on takav, ubijen, dugo živi i jako se množi). Kad beda prodre u misli, u govor, u shvatanja i običaje, i svak se pomiri sa njom kao sa stalnim i pravim oblikom postojanja, i zavoli ga kao što se inače život voli, kad postane navika, ponos i neka vrsta jadne i naopake religije, kad rastoči i prožme čoveka do polslednje ćelije i tako osvoji i porobi ne samo njega nego i one koji se još nisu rodili.

Tada se može reći da je beda potpuno i zauvek osvojila jedan kraj, sa ljudstvom i svim živim stvorovima i mrtvim stvorovima na njemu, i pretvorila ga u svoje carstvo koje joj nikad više niko ne može oteti i koje ne živi ljudskim životom nego bedom i njenim mrtvim i dugim, dugim trajanjem.

"Iz tog kraja nema bežanja ni spasa. I kad pojedinac uspe da pobegne na drugi kraj sveta, u život koji za bedu ne zna, to mu ne pomaže mnogo, jer u sebi ponese celo to carstvo bede u malom."

Da li je ono što postavljamo na "fejs" zaista naš život? Da li su glamurozna putovanja, fensi klopa i zaljubljeno lice zaista stvarni? Ili je to samo dobro izrežirana predstava? Razumete sta hocu da kazem? Ne zna se dal je bednije sto smo toliko siromasni da ne mozemo da priustimo ni normalan obrok, a kamoli putovanje, ili sto se foliramo? 

Kada oholi ljudi izgrade nebodere, zavladaće jad i beda! Najgore tek sledi...

Prvu vezu između gradnje najviših zgrada i ekonomske krize ustanovio je 1999. ekonomista Andrew Lawrence, na osnovu podataka koje je sakupljao 13 godina. Istorija pokazuje još od doba "Kule vavilonske" taman kada se kule dovrše, sledi kazna u obliku velike ekonomske krize. Izgradnja visokih kula, kao odraz ljudske arogancije, potiče još iz biblijskih vremena i gradnje Kule vavilonske, "kojoj će vrh biti do neba". Za ovu oholost ljudi su kažnjeni ratovima, raseljavanjem na sve strane sveta, i međusobnim nerazumevanjem.

U čast te analogije, novinari su neobjašnjivu vezu između solitera i velikih ekonomskih kriza koje slede nakon izgradnje, nazvali "prokletstvo Kule vavilonske". Najupečatljiviji primer bila je zgrada od 102 sprata, visoka 381 metar, Empire State Building u New Yorku. Završetak tog zdanja poklapa se s vrhom "Velike depresije", prve globalne ekonomske krize , koja je izbila u Sjedinjenim Državama i ostavila teške posledice u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Kanadi... Uzgred, Empire State Building nije bio jedini neboder u New Yorku u to vreme. Preteče su mu Tramp Building (283 metra) i Chrysler Building (319 metara).

Do 1970. nijedna zemlja na svetu nije imala neboder viši od njujorškog. Tek je godine 1967. u Moskvi je izgrađen TV toranj Ostankino visok 540 metara, koji je do danas najviši objekt u Evropi. Nedugo kasnije pukao je SSSR, a Rusija je upala u decenijsku krizu iz koje ju je izvukao Vladimir Putin.

SAD, nesporna ekonomska sila, sagradila je 1972. Kule bliznakinje. Severni toranj bio je drugi najviši neboder u svetu, nakon Empire State Buildinga. Tih su godina Sjedinjene Države stagnirale zbog visokih cena nafte, a ekonomska kriza se osećala u čitavoj Evropi, napose u istočnoj. Primer koji ukazuje na vezu između jakih ekonomskih rezultata i želje da se sagradi što viši neboder je Petronas Towers u Kuala Lumpuru. Završetak gradnje dva, 452 metra visoka, tornja poklopio se sa vrhuncem krize na azijskim tržištima 1998., koja je izazvala šok na tržištima širom sveta.

Na vrhuncu globalne ekonomske krize iz 2008., u Dubaiju je 2010. završen najviši toranj na svetu, Burj Khalifa, visok 828 metara. Iako Dubai nije izvor ekonomske krize u svetu, ne treba zaboraviti da se svet promijenio u protekle dve i po decenije. Globalizacija je dozvolila da investitori iz celog sveta ulože milione dolara svog kapitala u ovaj mega projekt.

U novije vreme najviše zgrade se grade na Istoku. Najveća zgrada, skoro kilometar u nebo, biće u Saudijskoj Arabiji. (Krajem oktobra MMF je upozorio da bi Saudijska Arabija do 2020. mogla bankrotirati). Druga najveća gradi se u Kini, Sky City, visok 838 metara, a Indija planira graditi najvišu rezidencijalnu kulu u svetu, visoku 442 metra. Ekonomisti veruju da izgradnja skupih, visokih zgrada nije ništa drugo nego oholo, neracionalno trošenje državnog novca u vreme kada privreda cveta. To dovodi do ekonomskih balona koji mogu pući u svakom trenutku. Kao po pravilu, izgradnja visokih nebodera poklapa se s preteranim ulaganjem u infrastrukturne projekte. To opet znači da se budžet države ne troši racionalno, a posledica toga je recesija. 

Njegovu teoriju, koja je najpre bila predmet šala, posle su potvrdili i drugi ekonomisti, i sada je usvojena kao koncept "skyscraper index".Ljudska pohlepa na delu! Kao  i ljudska glupost!

„Da li je gora materijalna ili duhovna beda?

Kad kažem beda, onda stvarno mislim na BEDU. Nemojte da  mi  pričate o međunijansama, ovde je samo crno i belo.

Znači, materijalna beda – bukvalno borba za goli život, ne kupujete stvari zato što vam se sviđaju, pa je dilema da li kod Kineza ili brend originale, nego kupujete zato što se pocepalo i više ne može nigde da se zakrpi. Hrana – onaj minimum minimuma – uvek više gladni nego siti, čak i kad jedete samo hleb i razvodnjeno mleko. Isto se odnosi na sve segmente života…

Ili je gora duhovna beda – imate za više nego pristojan život, a u duši – pustinja.

I na kraju  ako  bas ne znate sta je beda evo objasnjenje -

beda se u sociologiji i društvenoj teoriji objašnjava kao najteži oblik siromaštva. Beda je višedimenzionalna društvena pojava koja može biti uzrokovana oskudicom u prirodi ili društveno-ekonomskim odnosima. Ona se dakle u društvu proizvodi, čak i kada postoje sve materijalne i prirodne pretpostavke da bude iskorenjena. Beda je u tom smislu izraz nehumanih, nepravednih, izrabljujućih, društveno – klasnih, uslova i pravila života u jednom društvu. Siromaštvo je termin koji se upotrebljava da označi nejednakost i relativni udeo društevenih grupa u akumuliranom i postojećem društvenom bogatstvu.

Beda je socijalno – patološki proces, to je teško stanje oskudice koja ugrožava podjednako i psihičke i fizičke ljudske sposobnosti.

Ona je generator delikvencije, alkoholizma, prostitucije, različitih oblika nasilja, samoubistava, ubistava, socijalne izolovanosti, beskućništva, invaliditeta, kriminaliteta, manjka socijalne participacije ...

U uredjenim državama posebnim postupkom utvrdjuje se „linija bede“ koja se odredjuje kao neophodan iznos u novcu za održavanje elementarne egzistencije. Pojedinci, odnosno porodice koji se nalaze (prema propisanim pravilima) ispod pomenute „linije“ priznaje se status siromaha o kojem se stara država.

Ima i drugih metoda za odredjivanje bede koje ovde nemožemo izlagati, evo samo nekoliko parametara koji se koriste:

- nepismenost i bedno obrazovanje,

- mladost odnosno starost (nedoraslost i iznemoglost) pojedinaca koji su neprihvatljivi kao radna snaga,

- pol,

- rasa,

- hendikepiranost.

Parametri se zbirno posmatraju i na osnovu indeksa odredjuje nivo nadprosečnog negativnog rizika za bedu.

Kada govorimo o bedi treba posebno naglasiti da je beda poseban stil života, sociolozi ga nazivaju „Kultura bede“ koja sublimira: poseban sistem vrednosti, ponašanja, verovanja...

Ne radi se samo o nestašici novca, već o totalnoj pojavi koja obuhvata:

- Loše stanovanje,

- Lošu ishranu,

- Slabo ili nikakvo obrazovanje,

- Loše zdravstveno stanje,

- Bedan tržišni položaj,

- Bedno odevanje,

- Osobene porodične odnose, ...

Sve pomenute bede: prehrambena, stambena, zdravstvena, obrazovna i kultura bede, JE DRUŠTVENO USLOVLJENA PATNJA, STRADANJE, rečju VRSTA ROPSTVA. To je čoveka nedostojan i neslobodan način života.

Da se ne zaboravi: Religije su kroz istoriju čovečanstva veličale i mistifikovale bedu opravdavajući i prikrivajući njenu društveno – državnu genezu, ukorenjenu u eksploataciji, nehumanosti i društvenim protivrečnostima.

Broj siromašnih u svetu se ne smanjuje, naprotiv povećava se i pored snažnog tehničko-tehnološkog napretka. ...

... To nam sugeriše zaključak da država (osim deklarativno) nikada nije posvetila dovoljno pažnje za iskorenjivanje svih oblika bede.

Možemo ad hoc konstatovati da su se iz začaranog kruga bede „izvlačili“ samo oni pojedinci ili porodice koji su sopstvenom snalažljivošću i sticajem okolnosti „snašli“. Sistemski i sistematski pristup, pomoć i uvažavanje nikada nije bio ozbiljan.

Šta je posebno važno napomenuti kada je u pitanju beda?

„Sociolozi smatraju da izlaz iz siromaštva na teorijskom planu valja tražiti u okvirima teorije društvene slojevitosti i promene, a ne teorije kulture siromaštva. Od shvatanja o kulturi siromaštva i bede do ideologije okrivljavanja žrtve, nije dalek put. ... Najkraće rečeno, ideologija okrivljavanja žrtve i akcija koja iz nje proističe svodi se na to da ne treba menjati društvo nego žrtvu tog društva.“

BEDA KAO POSLEDICA SIROMASTVA I NESRECE BILO DUHOVNA BILO MATERIJALNA RAZVILA JE KRILA U OVOM XXI VEKU NAJVISE STO JE MOGLA. UVERENA SAM DA JE OVO MAKSIMUM I DA DALJE NEMA KUD. ILI IMA?

KONGNITIVNA DISONANCA

KAO STO ZNATE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI SU NAJVAZNIJE ZA COVEKOV ZIVOT I NJEGOV OPSTANAK. AKO SA NJIMA NASTANU PROBLEMI NASTACE PAKAO OD NASEG ZIVOTA. ZATO TREBA STALNO RADITI NA NJIHOVOM OCUVANJU KOLIKO GOD JE U NASAJ MOGUCNOSTI. A NEKADA JE TO NEMOGUCE  I ZATO DANAS IMA TOLIKO PROBLEMA.

Ovo je dramatično važno, naročito danas! Pojam ove disonance nastao je istraživanjima u psihologiji u drugoj polovini prošlog veka. Njegov smisao objašnjava da ljudi imaju tendenciju da zauzimaju čak i stavove u koje i sami nisu sigurni ili čak i po cenu oprečnih VLASTITIH stavova. Zašto ljudi to rade? Zato što time NIVELIŠU FRUSTRACIJU I ANKSIOZNOST koju izaziva situacija kada ne znamo u šta da poverujemo, kada imamo suprotne argumente za istu stvar ili nas pritiska stav sredine. Da bi to regulisali, POČINJEMO DA ŽELIMO DA VERUJEMO A TADA UBEDJIVANJE I SUPROTNI ARGUMENTI VIŠE NEMAJU ZNAČAJ! Zbog toga, ljudi počnu da brane stavove korporacije koju preziru, stanu na stranu stranke jer im obezbedjuje pare iako znaju da je to kriminal ili ulaze u neke verske ili paraverske diskurse jer je tako život lakši. Ako mislite da sam ja imuna na to, varate se! Često i sama nešto pomislim i napišem iako znam da nije potpuno istina, poluistina je ili je dobro, ali znam da još nema metaistraživanja koja to pokazuju. Nestrpljiva sam tada, nervozna  ili me prosto neka vest jako naljuti jer znam da je lažna. Nadam se da nisam puno puta podlegla kognitivnoj disonanci ali sam svakako sigurana da mi se to dešavalo. U eri brzog interneta ili brzih vesti, ova pojava postaje izuzetno snažna i masovna jer jedan lekar kaže jedno, drugi drugo, treći treće a životi su nam u pitanju. Očekivati da ljudi ne podlegnu je naivno jer je haos i kontradikcija enormno velika danas. Ostaje nam da se borimo. Sa samim sobom jer druge nema. Sto je najstrasnije danas imamo toliko oprecnih informacija da nam je kongnitivna disonanca jedino moguce resenje. Svi zivimo u njoj i sa njom. Kao i sa Koronom naravno.

 Kognitivna disonanca je mentalno stanje, često konflikt, u kome osoba doživljava iskustvo dva ili više nekompatibilna verovanja ili kognitivno obrađuje više informacija. Kod zdravog pojedinca obično vodi osećanju psihičke nelagodnosti koje traje dok osoba ne razreši nesporazum.

Kognicija (spoznaja) sastoji se od različitih vrednosti, verovanja, emocija itd. Postoje kognicije koje se međusobno ne podržavaju i koje su međusobno u konfliktnom odnosu. Njih nazivamo disonantnim kognicijama. Bitan segment života svakog čovjeka koji utiče na sve u njemu je nadvladavanje kognitivne disonance. A sta ako je to nemoguce?

Kognitivna disonanca je  određena neslaganjem relevantnih kognitivnih elemenata, pri čemu nastaje osećanje psihološke neugodnosti. Nivo te neugodnosti zavisi od veličine disonance između tih elemenata. Disonancu mogu prouzrokovati novi događaji ili nove informacije koje se ne slažu s već postojećim znanjima ili ponašanjima, ali i samo donošenje odluka kao i opažanje neočekivanih ishoda. Pritom disonanca može biti rezultat percipiranja logične nedoslednosti između ličnih verovanja i stavova, prethodnih iskustava kao i nedoslednosti između opšteg  stava i njemu pripadajućeg specifičnog stava (Festinger, 1957).

Kada postoji neslaganje između verovanja i ponašanja, nešto se mora promeniti kako bi se  smanjila disonanca. Kada iskusimo kognitivnu disonancu, osećamo neprijatnost, konfuziju.

Pušenje se često smatra najboljim primerom kognitivne disonance. Znamo da je pušenje štetno po zdravlje, dok istovremeno pušači nastavljaju da puše i žele biti zdravi. Jasno je odakle proizlazi disonanca u ovom slučaju. Na primer, pušač može da odustane od pušenja. Međutim, to je često teško za ljude jer se navike i ponašanja koja su duboko ukorenjena veoma teško menjaju.

Zamislite da radite posao koji ne volite. Osećate teskobu i nelagodu svakog jutra, i odbrojavate sate dok ne dođe kraj radnom vremenu. A ipak, idete svaki dan (potreban vam je novac). Živeti sa tom disonancom znači da ste prilično izloženi stresu svaki dan.

Ponekad, u pokušaju da se izbegne kognitivna disonanca, možemo da koristimo neproduktivna ponašanja. Festinger je smatrao da ljudi imaju tendenciju da racionalizuju svoje postupke kako bi ublažili kognitivnu disonancu. 

Uobičajeni način da se smanji disonanca je povećanje privlačnosti odabrane alternative i smanjenje atraktivnosti odbačene alternative.

Razumevanje načina na koji prevazilazimo kognitivnu disonancu može nam pomoći da efektivno promenimo svoja uverenja i ponašanja.Disonantnost nije nužno loša stvar. Svest o tome kada su vaša uverenja i ponašanja u konfliktu, mogu vam pomoći da analizirate i bolje razumete vaše vrednosti i ono za šta se zalažete. Prvi korak u prevazilaženju kognitivne disonance je preispitivanje sopstvenih vrednosti, motiva, želja i očekivanja.  Ne možemo izbeći teškoće i izazove. Sve se menja. Ništa više nije sigurno. Ideja da možemo učiti iz naših grešaka; da možemo pretvoriti bol u znanje, ljutnju u praštanje, prepreke u uspeh i strah u ljubav, je vredna otkrivanja i rada na sebi.

Ah, ovi psiholozi uvek jedno isto pricaju, radi na sebi, samo ti sebi mozes pomoci i slicno. Pa da mozemo da resimo psihicke probleme ne bi ih ni imali niti bi isli kod psihijatra koji nam kaze da ih sami resavamo?!

Kognitivna disonanca je pojam koji je 1957. objavio socijalni psiholog Leon Festinger u svojoj knjizi „Teorija kognitivne disonance". Kognicija ili spoznaja sastavljena je od određenog spektra vrijednosti, vjerovanja i emocija i postoje kognicije koje su međusobno nekompatibilne, koje se isključuju i nazivaju se disonantnim kognicijama. Kognitivna disonanca prema tome označuje mentalno stanje u kojemu osoba istovremeno doživljava više iskustava koja se ne podudaraju, primjerice kad osoba tvrdi jedno, a čini suprotno. Ljudi prilikom stanja kognitivne disonance osjećaju psihičku nelagodu koja traje sve dok osoba ne riješi nesporazum. Budući da je kognitivna disonanca povezana s ljudskim vjerovanjima, važno je napomenuti nekoliko stvari:

• Vjerovanje ili skup istih održava se kroz uvjerenje većeg broja ljudi.
• Vjerovanje je barem djelomično upleteno u sukobe koje svakodnevno iskušavamo tako da ljudi poduzimaju mjere u skladu sa svojim vjerovanjima. Te mjere su važne i toliko ih je teško poništiti da su ljudi dokraja predani svom vjerovanju.
• Barem je dio vjerovanja dovoljno specifičan i bavi se stvarnim svijetom tako da ga je moguće odbiti zbog nedvosmislenosti situacija.
• Neravnoteža koja se uvodi između vjerovanja i informacija koje se odnose na pogrešno predviđeni događaj u spoznajama određenog broja ljudi dovodi do socijalne podrške u pokušaju smanjenja disonance.onekad se dogodi da velika grupa ljudi zadrži određene stavove ili vjerovanja čak i nakon što se suoče s čvrstim dokazima koji opovrgavaju ta vjerovanja. Najjednostavniji primjer negacije realnosti u kontekstu teorije kognitivne disonance je grupa ljudi koja isplanira piknik na dan za koji su prognozirani pljuskovi. Zna se dogoditi da ljudi tako odu na piknik i bez obzira na to što se na nebu skupljaju teški oblaci, ljudi zadržavaju vjerovanje da će vrijeme biti pogodno sve dok zbilja ne padne kiša. Analogno tome, postoje grupe znanstvenika koji vjeruju u određene teorije i međusobno se podupiru u tom vjerovanju negirajući mnogobrojne podatke koji pokazuju kako su te teorije u potpunosti neutemeljene i netočne. Teorija kognitivne disonance objašnjava ljudsku socijalnu motivaciju i ima vrlo široku primjenu. Navedeni primjeri su jednostavni i svakidašnji baš zato što je riječ o fenomenu koji se javlja kod osoba koje drže korak s realnošću. To je tako zato što je utjecaj realnosti vrlo snažan i vrši pritisak na naš um tako što pokušavamo pronaći podlogu i temelj za svoje subjektivne spoznaje u stvarnosti i uskladiti to dvoje. Za osobe koje su dobro povezane s realnošću, vrlo je teško zadržati određene stavove i vjerovanja koja nisu u skladu sa stvarnošću. Uzevši to u obzir, postavlja se sljedeće pitanje: U kojim će se okolnostima pojaviti negacija realnosti?

  Primjerice, osoba ima vjerovanje koje je za nju od velike važnosti, a istovremeno ga je vrlo teško promijeniti. To vjerovanje prožima znatan dio njezina života i skladno je s mnogim drugim vjerovanjima koja je ta osoba stjecala kroz život i s obzirom na to, mijenjanje njezinog sustava vjerovanja dovelo bi do ogromnog nesklada. U nekom trenutku dođe do određene situacije koja snažno poljulja vjerovanje koje ta osoba ima i pritom nastane velik nesklad u strukturi vjerovanja te osobe. Ako u tim okolnostima osoba ne uspije smanjiti taj nesklad time što će uzeti u obzir druge spoznajne elemente koji potvrđuju situaciju do koje je došlo, očekivano je da se porekne valjanost događaja koji je izazvao disonancu, ali to baš nije moguće ako je događaj nedvosmislen i neposredno se nadovezuje na vjerovanje osobe. Primjerice, osobi kojoj šeće na kišni dan i koju smoči kiša bilo bi teško uvjeriti samu sebe u to da ne kiši, to je zato što stvarnost koja izravno utječe na ljude, za većinu nas ima veliku moć uvjeravanja.

  S druge strane, osoba koja je u stanju kognitivne disonance, svejedno će s drugim ljudima raspravljati o istinitosti događaja. Na primjer, jedna od dviju osoba koja hoda po kiši pokušat će negirati kišu pod pretpostavkom kako ju spoznaja o tome da pada kiša dovodi u disonancu. Pritom bi ta osoba mogla reći drugoj osobi da kiša ne pada doista, nego da su to kapljice kiše koja je padala još prije, a koje vjetar nosi s lišća. Ta druga osoba vrlo bi vjerojatno zanemarila ovakvu primjedbu osim ako se sama ne nalazi u istoj disonanci.

  Dakle, negacija realnosti događa se jedino u slučaju da velik broj ljudi koji se međusobno podupiru imaju dentične disonantne kognicije koje se ne mogu lako razriješiti upravo zato što se velika količina ljudi međusobno podupire i na taj način održava stav koji uopće nije istinit. Objašnjenje je vrlo jednostavno: Ako većina u nešto vjeruje, mora da je točno.a ljude koji inače reagiraju na realnost, vrlo je teško zadržati stavove za koje je očigledno da ne drže vodu. Pod pojmom nevažeći, Festinger ne misli na nešto što je vrlo vjerojatno pogrešno nego na ono što se neprestano, izravno i nedvojbeno opovrgava čvrstim dokazom kao što su primjerice realni događaji koji utječu na neku osobu, tj. na neko njeno vjerovanje. Nakon što takav čisti, nedvosmislen i opovrgavajući dokaz ostavi utjecaj na osobu, spoznaja koju dobije o realnom događaju ulazi u disonancu s vjerovanjem koje ta ista osoba ima. S obzirom na to da dolazi do sukobljavanja tih dviju strana, uobičajeni način kojim će se otkloniti nesklad je da odbacimo vjerovanje koje imamo o nečemu umjesto da negiramo nešto što se dogodilo i da ignoriramo svoja osjetila. Na primjer, ako je netko vjerovao da predmeti teži od zraka ne mogu letjeti, odbacio bi svoje vjerovanje nakon što bi vidio zrakoplov kako leti ili ako bi se u njemu vozio.

  Također, dogode se situacije u kojima se ne dogodi da osoba odbaci vjerovanje čak ni onda kad ima nepobitan dokaz ispred sebe. Primjerice, dugogodišnji kockari vjeruju u određene sustave pobjeđivanja u ruletu usprkos učestalim gubitcima. Analogno tome, neki znanstvenici nastavljaju vjerovati u teorije za koje se eksperimentiranjem pokazalo da su neispravne. Naravno, treba postojati određena okolnost, posebni uvjeti kako bi se zbog umanjivanja mentalnog nesklada zanijekao dokaz realnosti umjesto vlastitog vjerovanja. Kao što je već rečeno, teško je promijeniti vjerovanja i zato je potreban dovoljan broj ljudi s istom disonancom kako bi društvena podrška postala lako dostupnom.

  Postoji konkretan primjer u kojem se pokazuje kako se lako, zbog poremećene strukture vjerovanja, odbacio očiti dokaz umjesto vlastitog vjerovanja. Naime, tijekom Drugog svjetskog rata, Amerikanci su Japancima koji su u to vrijeme bili u SAD-u dali mogućnost da se nakon što rat završi vrate u svoju domovinu pa su neki od njih to i zatražili. Pritom su oni Japanci koji su bili državljani SAD-a bili primorani odreći se američkog ržavljanstva. No, bili oni američki državljani ili ne, njihov zahtjev za povratak u Japan bio je neopoziv čin. Japanci su u Americi nakon rata bili podijeljeni prema onome što su mislili o ishodu rata. Dakle, Japanci koji su ostali u SAD-u i nisu se željeli vratiti u domovinu, znali su da je Japan izgubio, a s druge strane, Japanci koji su zatražili povratak u Japan, bili su uvjereni u to da je Japan pobijedio. Drugim riječima, postojala je grupa određenog broja ljudi koja je čvrsto vjerovala u to da će Japan pobijediti u ratu i koja je poduzela određene neopozive pothvate u skladu sa svojim vjerovanjima. Za bilo koju od tih osoba, saznanje o tome da su zatražili povratak u Japan nakon završetka rata, u potpunosti se podudaralo s vjerovanjem da će Japan pobijediti. Osim toga, oni koji su zahtijevali povratak, bili su snažno privrženi svom vjerovanju upravo zato što je njihov povratak neopoziv čin oko kojega se uopće nisu mogli predomisliti.

  U medijima su se počele emitirati vijesti o japanskim ratnim neuspjesima i većina ljudi ih je prihvatila. Usprkos medijima, Japanci koji su se vraćali kući odbili su te vijesti smatrajući ih djelom američke propagande. Neispravna uvjerenja u pobjedu Japana unatoč svim mogućim dokazima tome suprotnog ne bi opstala bez društvene podrške.

  Dakle, odvili su se događaji koji su uveli spoznaju koja nije bila u skladu s tim vjerovanjem, spoznaju koja predstavlja suprotan polaritet vjerovanju, a koja s druge strane sadrži istu disonancu za sve one koji imaju identično suprotstavljene kognicije.

  ZATO NIKAKO NE GLEDAJTE OLAKO NA OVAJ PROBLEM NI KOD SEBE NI KOD DRUGIH. MADA REALNO NIKAD NIJE BILO TEZE RAZLIKOVATI ISTINU I LAZ. VIRTUALNI IREALNI SVET, VAZNE I NEVAZNE INFORMACIJE PA KAKO NASE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI UOPSTE DANAS RESAVAJU OVE NEDOUMICE? VELIKO JE I TESKO PITANJE? IPAK PROBAJTE ZAISTA KOLIKO GOD MOZETE DA OCUVATE SVOJE KONGNITIVNE SPOSOBNOSTI DA STO REDJE UPADATE U KONGNITIVNU DISONANCU!
  

S obzirom na to da svaki čovjek utječe na svoj život, vrlo je važno nadvladati kognitivnu disonancu.

DVOJNICI

 

DVOJNIK MOZE BITI  SLICAN PO IZGLEDU KAO DA TI JE BLIZANAC ILI BAR PRIBLIZNO SLICAN, DVOJNIK MOZE DA TI  BUDE SLICAN PO NACINU RAZMISLJANJA I PO  EMOCIJAMA . DANAS BIH IPAK GOVORILA O TOME IMAMO LI MI SVI DVOJNIKE ILI NE. AKO IMAMO  ZASTO IH NE SRECMO?  KLON NIJE DVOJNIK!

Ideja o tome da negde daleko postoji osoba s kojom ne delimo genetski materijal i koja uprkos tome izgleda identično kao mi nije novina usađena u svest modernog čoveka pod uticajem holivudskih filmova ― ona je intrigirala brojne generacije naših predaka.Ovaj fascinantan koncept seže i do egipatske mitologije, u kojoj se pojavljuje ka, opipljivi "duh dvojnik" koji nosi ista sećanja i osećanja kao osoba kojoj pripada. Ka je, zapravo, deo čovečije duše ― jer su drevni Egipćani verovali da je ona sastavljena od devet delova, i to njen vitalni deo.

Nije jasno gde ka obitava tokom života, ali nakon smrti može da jede, pije i "uživa u mirisu tamjana", a ožalošćenima pruža utehu, po svemu sudeći, jer simbol u hijeroglifskom pisanju ka izgleda kao dve ruke ispružene kao u zagrljaju. U čuvenom mitu "Grčka princeza", staroegipatskom viđenju Trojanskog rata, ka lepe Jelene obmanjuje Parisa, čime pomaže da se rat okonča. Ovaj motiv pojavljuje se i u Euripidovoj "Jeleni", nordijskoj mitologiji (kao vardøger), finskoj (etiäinen), a u većini mitologija u pitanju je sablasni dvojnik koji unapred izvodi radnje osobe kojoj pripada. Najčešće, ipak, čujemo nemačku reč doppelgänger ("dvostruki hodač").

U istoriji su ostale zabeležene tvrdnje velikih umova da su sreli svog dvojnika: Gete je zapisao da je dvaput video svog dvojnika kako jaše konja, Meri Šeli je u pismu prijateljici otkrila da je njen pokojni suprug i pesnik Persi Šeli video čoveka koji mu je bio identičan. Bilo sve to istina ili plod fikcije, svedoci smo da od pojave društvenih mreža s vremena na vreme saznajemo za ljude iz različitih krajeva sveta koji izgledaju gotovo kao preslikane ličnosti iz svetskog šou-biznisa ili da se dvoje identičnih ljudi s različitih kontinenata pronađe zahvaljujući naprednim softverima zasnovanim na tehnologiji prepoznavanja lica. Najčešće pominjani primer su američki komičar Vil Ferel i bubnjar grupe Red Hot Chilli Pepers Čed Smit, za koje bi svako na prvi pogled pomislio da su blizanci. Kako je to moguće?Verovatnoća za to bila je svakako manja u Geteovo vreme, ali sa sedam milijardi ljudi na planeti nije nemoguće da ćemo sresti nekoga ko nam je fizički zapanjujuće sličan, smatraju naučnici. Biološkinja Tegan Lukas s Univerziteta u Adelejdu analizirala je lica četiri hiljade ljudi, upoređivala ih i merila osam određenih karakteristika (mada nije otkrila koje su), nakon čega je sa svojim timom objavila studiju u kojoj tvrdi da verovatnoća da će dve osobe izgledati identično po svih tih osam karakteristika iznosi jedan prema bilion. Drugim rečima, postoji matematička verovatnoća da se rode dvojnici iako je vrlo, vrlo niska.
― Ljudsko lice je izvanredno jedinstveno. Razmislite o tome ― verovatnoća mora biti prilično niska jer biste se u suprotnom stalno sudarali s ljudima koji izgledaju kao svi, a ne sudarate se ― kaže ser Volter Bodmer, profesor humane genetike Univerziteta u Oksfordu.

Ovaj zanimljiv rezultat može se objasniti čuvenom teoremom beskonačnog majmuna: stavite beskonačno mnogo majmuna pored beskonačno mnogo pisaćih mašina, neka tu sede beskonačno dugo i u nekom trenutku će nasumičnim udaranjem i skakanjem po mašini neki od njih napisati Šekspirova sabrana dela. U skladu s tim, što je više ljudi na Zemlji, veća je verovatnoća da će se gotovo identična kombinacija gena ponoviti i da će dve osobe koje nisu rodbinski povezane imati identično lice.

Majkl Šijan, profesor neurobiologije na Univerzitetu Kornel, sproveo je pre nekoliko godina istraživanje čiji su rezultati pokazali da su naša lica evoluirala zbog važnosti individualnosti za ljudsku vrstu. "Ljudi su izuzetno različiti, ali to ne vidite kod drugih vrsta", kaže Šijan., zaista, ako dok hodate ulicom obratite pažnju na lica prolaznika, mogućnost da ćete videti više njih koji poprilično liče, a kamoli da izgledaju isto gotovo da ne postoji, dok će skoro svaka krava, mačka ili veverica koje pogledate biti identične. Kako ističe Šijan, većina vrsta koristi miris i sluh da identifikuje druga živa bića, dok se ljudi oslanjaju pre svega na vid. Štaviše, imamo poveći deo mozga koji služi baš za to ― fusiformno područje lica, koje se nalazi u temporalnom režnju, a mi ga, kao društvene životinje, i te kako koristimo.

Forenzičar i stručnjak za prepoznavanje lica Univerziteta u Vašingtonu Danijele Podini ne veruje u dvojnike, ali priznaje da je takva slučajnost statistički moguća. On napominje da čak i u tom slučaju na naše verovanje da dvoje ljudi izgleda identično utiču naša iskustva. Šta se zapravo događa u trenutku kad prepoznajemo lice?

Svaki deo nečijeg lica mozak registruje kao šifru, a na to kako vidimo ostatak lica utiču veličina i položaj očiju. Zato će jedna osoba tumačiti šifru redosledom oči-usta-nos, a druga nos-usta-oči, odnosno primarno se fokusiramo na različite delove lica, zbog čega svi jedni druge vidimo različito. Sam koncept dvojnika ova činjenica čini manje verodostojnim.

Ipak, događa se da većini određeno dvoje ljudi izgleda kao da su, ako ne dvojnici, makar blizanci.

"Statističko objašnjenje bi glasilo da ako promešate karte dovoljno puta, u nekom momentu ćete dvaput podeliti iste", napominje Šijan.

Iako su ovakvi slučajevi retki, jedan uporan čovek uspeo je da pronađe čak 100 primera! Kanadski fotograf Fransoa Brunel tragao je 12 godina za parovima dvojnika i pronašao čak dve stotine ljudi, koji su mu potom pozirali za umetnički projekat koji je nazvao I’m Not a Look-Alike. Parovi različitih životnih razdoblja, porekla, čak i etničke pripadnosti i pola stali su ispred njegovog objektiva zagrljeni, kao snimaju porodične portrete, kao da nisu potpuni neznanci. I sam Brunel pronašao je svog dvojnika ― tvrdi da je nešto najbliže tome britanski glumac Rovan Atkinson, odnosno Mister Bin.

Mene licno ova prica  o dvojnicima asocira na dipfejk!

Pre nekoliko meseci, milioni televizijskih gledalaca širom Južne Koreje gledali su kanal MBN kako bi videli najnovije vesti.

Tačno na pun sat, redovna voditeljka vesti Kim Džu Ha započela je da čita dnevne naslove vesti.

Bila je to relativno normalna lista priča za kraj 2020. godine - prepuna Kovida-19 i najnovijih dešavanja u vezi sa reakcijama na pandemiju.

A opet su ove vesti bile daleko od normalnih, budući da Kim Džu Ha zapravo nije bila na ekranu.

Umesto toga zamenila ju je „dipfejk" verzija nje same - kompjuterski generisana kopija koja savršeno oponaša njen glas, pokrete i izraze lica.

Gledaoci su bili unapred upozoreni da će se to desiti, a južnokorejski mediji su izvestili o oprečnim reakcijama pošto su je ljudi videli.

I dok su neki bili zapanjeni koliko je realistično izgledala, drugi su rekli da se brinu da bi prava Kim Džu Ha mogla da izgubi posao.

MBN je saopštio da će nastaviti da koristi dipfejk za neke vanredne vesti, dok je firma iza ove tehnologije veštačke inteligencije - južnokorejska kompanija Manibrejn - izjavila da neće tražiti druge medijske kupce u Kini i SAD.

Kad većina ljudi pomisli na dipfejk, oni zamisle lažne video snimke sa slavnim ličnostima.

Zapravo je nedavno jedan takav lažni - ali veoma ubedljivi - snimak Toma Kruza dospeo u vesti širom sveta pošto se pojavio na Tiktoku.

Uprkos negativnim konotacijama koji okružuju kolokvijalni izraz „dipfejk" (ljudi obično ne žele ni na koji način da budu povezani sa rečju „fejk"), ova tehnologija se sve više koristi u komercijalne svrhe.

Pristojnije nazvani „video snimci generisani veštačkom inteligencijom", ili „sintetički mediji", oni se sve više koriste u sektorima kao što je informativni program, zabava i obrazovanje, a tehnologija ubrzano postaje sve sofisticiranija.

Jedan od ranih komercijalnih korisnika bila je Sintezija, londonska firma koja pravi ideo snimke za korporativnu obuku zasnovane na veštačkoj inteligenciji za takve kao što je globalna advertajzing firma VPP i poslovna konsultantska firma Aksenčer.

„Ovo je budućnost stvaranja sadržaja", kaže izvršni direktor Sintezije i suosnivač Viktor Riparbeli.

Da biste napravili video generisan veštačkom inteligencijom uz pomoć Sintezijinog sistema, prosto odaberete avatar među brojnim koji se nalaze u ponudi, ukucate reč koju želite da on izgovori i to vam je otprilike to.

Riparbeli kaže da to znači da globalne firme mogu vrlo lako da prave video snimke na različitim jezicima, kao što su oni namenjeni za kurseve obuke u okviru kuće.

„Recimo da imate 3.000 magacionera u Severnoj Americi", kaže on.

„Neki govore engleski, ali nekima ja možda bliži španski."

„Ukoliko morate da im prenesete složene informacije, PDF na četiri strane možda nije najbolji način.

„Bilo bi mnogo bolje da napravite dvominutni ili trominutni video, na engleskom i na spanskom."

„Kad biste morali da snimite svaki od tih videa, to bi bila ogromna količina posla.

„Mi sada to možemo da uradimo za nisku cenu produkcije i za vreme koliko je nekom potrebno da napiše scenario.

„To je možda najbolji primer kako se ova tehnologija koristi danas."

Majk Prajs, glavni službenik za tehnologiju pri Zirofokusu, američkoj kompaniji za sajber bezbednost koja prati dipfejkove, kaže da je njihova komercijalna upotreba „u značajnom porastu svake godine, ali da je teško utvrditi tačne brojke".

Međutim, Čad Stilberg, izvršni direktor Veritona, američkog provajdera tehnologije veštačke inteligencije, kaže da sve veća zabrinutost oko zlonamernih dipfejkova koči ulaganje u legitimnu, komercijalnu upotrebu ove tehnologije.

„Izraz dipfejk definitivno je imao negativnu reakciju u pogledu investicije kapitala u ovaj sektor", kaže on. Mediji i konzumenti uviđaju rizike, i to s pravom."

„To je definitivno omelo korporacije kao i investitore da masovnije počnu da ulažu u ovu tehnologiju.

„Ali mislim da počinje da se viđa kako se to prevazilazi."

Majk Papas, izvršni direktor Modjulejta, firme za veštačku inteligenciju koja mogućuje korisnicima da stvaraju glasove različitih likova ili osoba, kaže da je firmama u širem komercijalnom sektoru sintetičkih medija „zaista stalo do etike".

„Neverovatno je kad vidite koliko duboko ovi ljudi to promišljaju", kaže on.

„To je dovelo do toga da je onda i investitorima stalo do toga.

„Raspituju se za etičku politiku i kako je vi doživljavate."ilijan Edvards, profesorka prava, inovacije i društva pri Pravnom fakultetu u Njukaslu, stručnjakinja je za dipfejkove.

Ona kaže da jedno pitanje oko komercijalne upotrebe ove tehnologije koje nije do kraja pokrenuto jeste ko poseduje prava na te snimke.

„Na primer, ako se koristi neka mrtva osoba, kao što je glumac Stiv Mekvin ili reper Tupak, u toku je stalna debata da li njihova porodica treba da bude vlasnik prava i zaradi na tome", kaže ona.

„Trenutno se to razlikuje od zemlje do zemlje."ebora Džonson, profesorka primenjene etike na Univerzitetu u Virdžiniji, nedavno je bila koautorka članka „Šta uraditi povodom dipfejkova?".

Ona kaže: „Dipfejkovi su deo šireg problema dezinformacija koje podrivaju poverenje u institucije i vizuelno iskustvo - više ne možemo da verujemo u ono što vidimo i čujemo na internetu."

„Etiketiranje je verovatno najprostiji i najvažniji protivotrov dipfejkovima - ako su gledaoci svesni da je ono što gledaju fabrikovano, manje je verovatno da će biti obmanuti."

Profesorka Sandra Vahter, viša naučna saradnica za veštačku inteligenciju na Oksfordskom univerzitetu, kaže da tehnolgija dipfejkova „zahuktalo juri napred".Ako ste gledali video sa Tomom Kruzom, videli ste koliko dobra ova tehnologija postaje", kaže ona.

„Realističnija je od one sa bivšim američkim predsednikom Barakom Obamom od pre četiri godine".

„Ne treba previše da se plašimo ove tehnologije a pristup njoj trebalo bi da je višeslojan.

„Jeste, treba da postoje zakoni kako bi se zaustavile loše i opasne stvari kao što su govor mržnje i osvetnička pornografija. Pojedinci i društvo treba da budu zaštićeni od toga."

Stilberg kaže da će u budućnosti takva tehnologija omogućiti unucima da vode razgovore sa pokojnom starijom rodbinom u verziji veštačke inteligencije.

„Tako nešto potpuno menja igru, u načinu na koji ćemo doživljavatati naše drustvo.

I sada se sa pravom pitam kakvo ce to drustvo biti? Da li ce na ulicama setati klonovi, dvojnici ili kiborzi ili Marsovci, a na ekranima carovati dipfejkovi? Pa bice vrlo zanimljivo ali svakako i vrlo opasno! Sto stalno i tvrdim doci ce momenat kada ce se granica izmedju virtualnog i realnog sveta izgubiti i nikako neces moci da stvoris pravu percepciju sveta oko sebe! PAKAO!

PA STA RECI NA KRAJU? SPREMAJTE SE LJUDI ZA NOVI MAGICAN SVET! KO ZNA NA KRAJU KRAJEVA MOZDA SVE ISPADNE I ZANIMLJIVO A AKO STE GLEDALI "MUCKE "  MOZDA PRONADJETE ZAHVALJUCI MODERNOJ TEHNOLOGIJOM CELO SELO DVOJNIKA ( DOBRO TU IMA I GENETIKE I SKORO KLONIRANJA), MADA STA AKO JE DVOJNIK IPAK VAS RODJAK?

 

.

SINDROM AVELJA I KAINA

 SINDROM AVELJA I KAINA POSTOJI U PRIRODI CAK I MEDJU KRALJEVIMA NEBA (ORLOVIMA).MEDJU LJUDIMA JE NARAVNO PRISUTAN JOS OD BIBLIJSKIH VREMENA I NIKADA NIJE POSUSTAO. STA JE TU U PITANJU NE RAZUMEM JER KOD ORLOVA JE BORBA ZA OPSTANK, GOLI ZIVOT, TU JE PITANJE BRAT ILI TI. MEDJUTIM, KOD LJUDI JE TO MENI POTPUNO NEOBJASNJIVO.

U prirodi je sasvim normalno da jaci orlic izbaci svog brata iz gnezda i sve privilegije uzme za sebe. Nesrecni orlic koji je izbacen bio je slabiji i kao takav nepogodan je za kralja. Kad padne na zemlju jos je bespomocniji i  lak je plen ostlim zivotinjama. Steta sto kod ljudi to sa kraljevima nikad nije bilo tako. Kraljevi su bili vrlo mentalno i fizicki bolesni. O selekciji nije bilo ni pomena. Sto slabiji i bolesniji, bez svoje volje i misljenja bio je pogodniji za kralja. Nista nismo naucili od zivotinja i ptica nazalost. Sve sto znamo je da unistavamo prirodu ,a na prirodne zakone se ne osevrcemo. Sto naravno ne treba tumaciti bukvalno. Da se neko ne bi uvredio i da ne bih bila pogresno shvacena daleko je moja prica od diskriminacije slabijih. Samo kazem da je priroda svojim zakonima bolje regulisana nego nase drustvo sto je regulisano ljudskim zakonima. Mi smo ljudi  uspeli sve da pokvarimo. I u prirodi i u drustvu .

.Predanje o Kainu i Avelju je po svemu sudeći starije od beleški iz najstarijih jevrejskih zapisa koji će se kasnije sklopiti u Stari zavet. I stoga sadrži odbleske nešto drugačijih vrednosti, verovatno poteklih iz neke od ranih bliskoistočnih kultura. Iz zajednice gde se obrađivanje zemlje nije smatralo bogougodnom rabotom, već svetogrdnom i hulnom, od bogova nevoljenom aktivnošću koju obavljaju agresivni, ljubomorni i samoživi ljudi.

Američki autor Danijel Кvin, u izuzetno uzbudljivom i zapaženom filozofskom romanu iz 1992. godine Ismael daje vrlo jednostavan odgovor na ovo pitanje – priču o Кainu i Avelju su smislili i pričali oni neolitski narodi koji su na početku takozvane poljoprivredne revolucije i dalje živeli na lovačko-sakupljački način. Oni su užasnuti obradom zemlje, pripitomljavanjem životinja i gomilanjem zaliha hrane koje sprovode neolitski poljoprivrednici i u kojima oni vide Кainovo prokletstvo.

Кain je nosilac nove tehnološke paradigme koji raskrčuje zemljište i uništavajući prirodnu ravnotežu, osvaja ceo svet. Кvinovo stanovište, ispripovedano u romanu-dijalogu čoveka i gorile, nije usamljeno. Naprotiv, većina istraživača Biblije, poput Džejmsa Кugela, autora Tradicija Biblije, smatra da priča o Кainu i Avelju, drevno predanje o ljubomori i prokletstvu bratoubistva, ne predstavlja izveštaj o počecima čoveka i prvim nevoljama u kojima su se našli njegovi potomci, već zaista govori o ranom razvoju poljoprivredne civilizacije.

„Кada se čita kao priča koja je ponikla među precima naše, poljoprivredne kulture, ona je nerazumljiva. Postaje smislena tek kad se shvati da potiče od neprijatelja naših predaka. U ovim pričama, poljoprivreda je usud palih. U istoriji naše kulture usvajanje poljoprivrede je predigra usponu čoveka“, smatra Кvin, aludirajući na činjenicu da je poljoprivredna revolucija, bez sumnje, najznačajniji tehnološki događaj u istoriji ljudske vrste.

Eto i kad su postojala samo dva brata jaz medju njima je nastao zbog razlicitog nacina razmisljanja i zbog poslova koji su obavljali. Kako je tek danas kad braca sem porodice u kojoj ih razlicito tretiraju iako se svi kunu da ih gledaju isto ,imaju potpuno razlicita okruzenja u kojima se krecu te samim tim prave potpuno razlicite izbore. 

Aveljev kompleks

Osoba sa ovim poremećajem je potpuno posvećena smanjenju tuđe agresivnosti i pokušajima da je drugi prihvate: u detinjstvu prednost uvek daje bratu, sestri ili vršnjacima iz razreda, a umanjuje važnost svojih uspeha.straživači ljudske psihe su često nalazili pramatricu nekog određenog ljudskog doživljavanja u psihologiji likova iz antičkih mitova. Antički opisi različitih zapleta u ljudskoj psihi i u međuljudskim odnosima su postali temelj za razumevanje psihe savremenog čoveka. Pored Edipovog, Elektrinog, Medejinog kompleksa ima čitav niz drugih psihičkih kompleksa.

Neke od priča u Starom zavetu su takođe poslužile za definisanje nekih duševnih stanja, a među njima i priča o bratoubistvu kao drugom grehu. Kao što je većini poznato, dva brata, zemljoradnik Kajin (Kain) i stočar Avelj (Abel) rezultate svog rada prineli su Bogu kao darove. Bog je uzeo Aveljeve darove, dok je odbio Kajinove. Osećajući se nepravedno odbačenim, Kajin je u afektu ljubomore i mržnje ubio svog rođenog brata.ada ovu biblijsku priču prenesemo u svakodnevni život, u odnose roditelja i njegova dva deteta, dobijamo odnose ljubomore i mržnje između braće i sestara, dakle između onih koji bi po prirodi stvari trebalo da se međusobno vole, a koji su izazvani i potkrepljeni neravnomernim izražavanjem roditeljske ljubavi.

Kada roditelji imaju dvoje ili više dece tada se između dece pojavljuje problem međusobne ljubomore. Prvo je starije dete ljubomorno na mlađe koje doživljava kao nekoga ko mu je ukrao roditeljsku pažnju i ljubav. Kasnije je mlađe dete ljubomorno na starije zato što je starije, sposobnije i što su mu dozvoljene one stvari koje mlađem nisu. Kada je troje dece tada je u posebnom položaju srednje dete koje je istovremeno ljubomorno i na mlađe i na starije dete. Kada su deca istog pola, i što je između njih manja uzrasna razlika, problem je više izražen.

Roditelji žele da između dece postoji osećanje pripadnosti i ljubavi i na različite načine se, više ili manje uspešno, bore da deca prevaziđu osećanje ljubomore i da međusobno razviju prijateljske odnose. Kada u tome nisu potpuno uspešni, postoji opasnost da se između dece razviju ambivalentni odnosi, to jest odnosi u kojima postoji i ljubav i mržnja, naizmenično prijateljstvo i neprijateljstvo, ili, čak, da nastanu otvoreni i direktni neprijateljski odnosi. Tada postoji rizik da kod dece nastanu Kajinov i Aveljev kompleks.

Osoba sa Kajinovim kompleksom veruje da uvek mora biti bolja od drugih, da uvek mora dobijati pažnju i ljubav, a kada to nije slučaj, ima snažno osećanje ljubomore, zavisti ili mržnje. Zbog toga ona reaguje otvorenim ili prikrivenim neprijateljstvom prema svom rivalu.

Kada osoba pati od Aveljevog kompleksa, ona sve čini da ne bude odbačena i „ubijena” od strane brata ili sestre, ili od drugih svojih vršnjaka. Celokupno njeno ponašanje je posvećeno smanjenju tuđe agresivnosti i izgradnji prihvatanja od strane drugih. U detinjstvu ona uvek daje prednost bratu ili sestri, trudi se da ne bude uspešnija od njih, čini im razne usluge, poklanja svoje igračke, oduzima važnost svojim uspesima, a divi se tuđim, iako su tuđa dostignuća možda manja od njenih.

Ovaj odnos koji se često izgrađuje u porodici, dete prenosi i na vršnjake iz razreda. Zbog toga se ono ne ističe, ne želi da bude lepše obučeno od drugih, niti da bude uspešnije od drugih. Ono na sve načine teži sigurnosti u pripadanju „zlatnoj sredini” jer kao što je za njega opasno da se ističe na pozitivan način, tako je opasno isticanje na negativan način. Kada odraste, ono nastavlja da se ponaša na isti način izbegavajući moguće odbacivanje i neprijateljstvo drugih.

Roditelji često smatraju da je za detetov razvoj presudan njihov uticaj na dete, zaboravljajući da na dete isto tako moćno može da utiče i odnos sa bratom ili sestrom, kao i sa vršnjacima iz razreda. Zato kod one dece koja su tiha i „nevidljiva”, koja se plaše isticanja, uspešnosti i važnosti, treba pomisliti na Aveljev kompleks. Realnost dečjeg sveta jeste da sve dok je raznih „Kajina” biće i raznih „Avelja”, a rešenje je da dete prevlada strah od odbacivanja i da se bolje nosi sa neprijateljstvom vršnjaka koje izvire iz zavisti i ljubomore.

Kainov sindrom

 

Dolaskom novog člana obitelji dolazi do restrukturiranja obitelji, djeca moraju pronaći svoje mjesto u domu, kod kuće nastaju novi sukobi, ljubomora između braće i sestara, ponašanja koja je najstariji prevladao i vratio se u Pojaviti se ... Ovisno o tome gdje svako dijete zauzima, problemi su različiti, budući da nije isto biti najstariji, mali, srednji, biti jedini dječak ili djevojčica braće i sestara, itd ...

Ljubomora između braće i sestara je normalna, djeca se moraju prilagoditi novonastaloj situaciji i mogu pokazati neka ponašanja koja nam se ne sviđaju, ali moramo shvatiti da su normalna, a ako znamo upravljati njima nema većih problema, (na kraju će sve proći, ). Kad je dijete jedinac, a stigne mali brat, njegovo se privilegirano mjesto promijeni, otac i majka više nisu isključivo njegovi, on mora dijeliti vrijeme, naklonost i pažnju s novim članom obitelji. I ne samo da mama i tata mogu tome posvetiti manje vremena, već i drugi ljudi (stričevi, bake i djedovi, rođaci, susjedi, prijatelji ...). Više nije u središtu pozornosti, sada je i njegov mlađi brat.jubomora ili kompleks starijeg brata u vezi s malim je ono poznat je pod nazivom "Sindrom detroniziranog princa". Ali postoji i "Kainov sindrom", ovaj drugi ozbiljniji i s više implikacija od prvog. 

'Srušeni prinčev sindrom' pojava je ljubomore prema novopridošlom bratu. Ta je ljubomora normalna, dio je djetetovog procesa adaptacije i sazrijevanja. Kroz ljubomoru dijete izražava da uočava promjenu, da se boji osjećaja raseljenosti, gubitka istaknutosti i isključive pažnje u kojoj je uživalo do sada.

Ljubomora se može manifestirati kroz različita ponašanja: pritužbe, tjelesna nelagoda, enureza, lako plakanje, ekstremna osjetljivost, odbijanje da se učini ono što se traži, uporaba dječjeg jezika, odbijanje da se jede ili spava samo kad se do sada bez problema, strahova, neprestano traženje pažnje roditelja tijekom noći, nemir ili nemir, upotreba agresivnosti prema roditeljima itd.a ljubomora koju stariji brat osjeća prema malome može ići dalje i razviti ono što se naziva "Kainov kompleks" , koji se u Bibliji odnosi na braću Kajin i Abel.

U ovom slučaju ne postiže se točka okončanja života drugoga, već točka osjećaja pretjerana ljubomora pa čak i stariji brat povrijedio je svog malog brata kad roditelji nisu prisutni. Ovaj kompleks, ako se njime ne upravlja dobro, može trajati duže od uobičajenog zbog ljubomore među braćom i sestrama, a uzrokuje mnoge sukobe u obitelji, iako se to, kao opće pravilo, obično ne događa i ostaje u uobičajenoj ljubomori obitelji. "svrgnut s prijestolja".Prvo je neodoljiva ljubav prema bratu koja izaziva želju da krene stopama svog brata u svemu, drugo je ogromna ljubav i čežnja za nepremostivim bratom (na primjer zato što je njegov brat otišao ili umro) zbog čega osoba traži partnera s likom ili osobnošću sličnom njegovom bratu. Tri srodna kompleksa povezana su i s pojmom kainov kompleks što znači ogromnu ljubomoru prema braći i sestrama što dovodi do ljutnje koja obično nastaje zbog nejednakog postupanja roditelja.

O tome i govorim. Kainov i Aveljov kompleks (sindrom) jer to nisu klasicni psiholoski problemi nastaju zbog razlicitog ponasanja prema braci! Vodite racuna o tome! 

ZNATE ONO : JA SAM SAMO COVEK PA SAMIM TIM GRESAN SAM. TAKO JE I RODITELJ SAMO COVEK ,A DETE SAMO DETE. SRECOM SINDROM AVELJA I KAINA KOD BRACE PROLAZI SA ODRASTANJEM I LJUBAV POBEDJUJE SVE KOMPLEKSE I PROBLEME. BRATSKA LJUBAV JE NESTO NAJJACE POSLE MAJCINSKE LJUBAVI. A MAJKA KO MAJKA UME DA POGRESI U ODNOSU PREMA SINOVIMA. LJUDSKI JE GRESITI ALI IPAK AKO IKAKO MOZETE PAZITE SE DA RIVALSTVO IZ MLADJIH DANA NE PREDJE U MRZNJU ODRASLIH OSOBA. E TO JE ONDA ZAISTA BOZJI GREH!

KNJIGA ZIVOTA

KNJIGU ZIVOTA SAMI PISEMO. A ONDA DODJE I TA STAROST I DUGO OCEKIVANA PENZIJA.  I NE ZNAM DA LI DA SE RADUJEM JER MISLIM DA SAM URADILA VELIKI POSAO I DA JE SAD SVAKA ISPISANA STRANICA ( CITAJ SVAKI DAN ) DAR SA NEBA ILI IPAK DA SE PRISECAM PROSLOSTI I RAZMISLJAM DA LI SAM IMALA I DRUGACIJE IZBORE?  MOZDA JE VELIKA SRECA STO NE ZNAMO KRAJ I STO JE JOS BOLJE STO NE ZNAMO KADA CE DOCI KRAJ. NEMOJTE DA PRESTANETE DA CITATE. NISAM OTISLA U PATETIKU, MADA NIJE SVEJEDNO VIDETI OVOLIKO ISPISANIH STRANICA ZIVOTA.

SRBIJA JE ZEMLJA KOJA SE GRANIČI SAMA SA SOBOM. GDE ŽIVE NAJLEPŠE ŽENE A NATALITET OPADA.GDE NEZAPOSLENI NAJVIŠE RADE. GDE NA NAJPLODNIJOJ ZEMLJI ŽIVE  LJUDI KOJI GLADUJU. GDE VOZOVI KASNE PO REDU VOŽNJE. GDE SVI  IGRAJU FUDBAL A POBEĐUJU U ODBOJCI. SVI ŽURE NA POSAO A NIKO NE STIŽE NA VREME. GDE OSMOČASOVNO RADNO VREME TRAJE DVANAEST SATI. GDE JE ZDRAVSTVO BESPLATNO A LEČENJE  SKUPO. GDE SU NOVINARI SLOBODNI DA NAPIŠU ŠTA GOD IM SE NAREDI. GDE JE SVETSKA KRIZA DOBILA DRŽAVLJANSTVO. GDE SU JAVNE NABAVKE TAJNE A DRŽAVNE TAJNE  JAVNE. GDE SE RATOVI NIKAD NE ZAVRŠAVAJU. GDE SE ISTORIJA PONAVLJA SVAKI DAN.

DODAO BIH: GDE SU NAJBOGATIJI ONI KOJI NIKAD NISU RADILI. GDE JE STRANA VALUTA UZETA ZA DOMAĆU. GDE  LJUDI SLAVE SLAVU A PSUJU BOGA. GDE PAMETNE ZBOG NERAZUMEVANJA PROGLAŠAVAJU LUDACIMA A LUDAKE SPOSOBNIMA. GDE NEPISMENI PIŠU ISTORIJU. GDE SU ZAKONI NEZAKONITI A ANARHIJA NORMALNO STANJE.GDE VLAST PREZIRE GRAĐANE KAO NEŽELJENE SVEDOKE.

GDE SE ŽIVI OD BUDUĆNOSTI JER NA SADAŠNJOST NEMAMO PRAVO. GDE SE SVAKO SVAKOME SMEŠKA A NIKO NIKOME NE ŽELI DOBRO. GDE SUDSKI POSTUPCI TRAJU DUŽE OD ŽIVOTA. GDE SU SAMO POPLAVE NAČIN NAVODNJAVANJA ZEMLJIŠTA . GDE PRIZIVAJU DIKTATORA A DEMOKRATIJU SMATRAJU POREZOM NA BUDALE.GDE SMATRAJU DA ĆE ZEMLJA DUŽE NAPREDOVATI AKO ŠTO VIŠE NAZADUJE.

PA TI PREŽIVI AKO SI NORMALAN.SREĆA ZA DRŽAVU DA JE TAKVIH SVE MANJE. NORMALNI SVAKAKO NIKOM NISU POTREBNI.A I SAM ŽIVOT  JE NAJVEĆI PARADOKS; ŽIVIŠ SAMO DA BI UMRO, REĆI ĆE NAM ONI KOJI  MISLE  DA JE VREME BESKONAČNO A ONI NA VLASTI  BESMRTNI .

Ovaj tekst je preuzet iz novina objavljenih u Cikagu sad vec daleke 2012-te. Nista se naravno od tad nije promenilo, cak naprotiv sve je mnogo gore. I u Srbiji ,a i na planeti uopsteno. Sada treba naci snage i prihvatiti sve zdravo za gotovo. Kao i na licnom planu gde me  izbori moje dece ( njihovih partnera)  ozbiljno zabrinjavaju. Jedino resenje kao sto rekoh, da bi povratila makar  malo dusevni mir  jeste da sam resila sam da sve prihvatim bez daljeg razmislanja ( SBBKBB). VRACAM SE PISANJU STRANICA KNJIGE SVOG ZIVOTA. DECA NEK SAMA PISU SVOJE ( SVIH CETVORO). TAKO JE JEDINO PRAVEDNO.

Koncept zivota po meni je patispanj, otud i ime mojih blogova ,a i profila na Fejsu gde sam dodala i  malo misterije. Dakle proslost, sadasnjost i buducnost, secer, jaja, brasno. Nije mi proslost bila bas savrsena. Bilo je mnogo patnje od  detinjstva pa  sve do sad. Deca su mi donela neverovatnu srecu i radost ali su mi odnela mir zamenivsi ga stalnim nemirom ( brigom). Toliko o seceru koji predstavlja proslost jer se podrazumeva da su secanja slatka. Pa opet bez obzira na sve mogu da kazem da nista ne bih promenila ( mislim sto se izbora tice) mozda samo da sam u momentu kad sam ih birala bila dovoljno srela za njih. Mozda bas zbog toga nisam imala preterano mnogo srece. I nemojte mi ono svako je kovac svoje srece. Nije. Milion stvari uticu na nas i urusavaju nam srecne momente. Istinski je srecan samo onaj koji je spojio vise momenata u neki duzi period.

Sadasnjost - jaja -zivot. Mnogo bolje od proslosti. Znam na cemu sam. Zavrsila sam zivot sa covekom za koga sam se udala iz neverovatno velike ljubavi. Ostarili smo zajedno. A brak kao i svaki i lep i dobar  i los i ruzan.  Ipak zajedno smo i tu smo jedno za drugo. Deca starija ( sin i cerka zive sa svojim partnerima) dvoje mladje dece ( sin i cerka) jos uvek traze svoje srodne duse. Od sestoclane sad smo cetvoroclana prosecna  porodica. Mislim na gomilu statistika i potrosacku korpu gde je uvek 4 clana domacinstva. Neobicno narocito sto je stariji sin skoro otisao pa se jos navikavam. Imam unucicu - bice ih jos nadam se. Dakle sve  usvemu vrlo cudno za Vodolije, al meni odgovara ovo kad znam sta je realnost ( sto je svojstvenije jarcevima). Tako je kako je i neka je sto bi rekli - samo da je zdravlja i ponesto zdrave pameti.

Buducnost - brasno. Pa nece me bas prekriti brasno nego zemlja, a ako je zaista srece da zemni ostaci ostanu  u noj  a duse odu  u paralelni univerzum onda znam sve i o buducnosti. Svu srecu ovog sveta zelim svojoj deci, a ja da se malko jos ogrejem na njihovoj ljubavi. Moju bezrezervnu i beskrajnu ljubav imaju jos od stomaka. 

Paradoksi i teorije zavere obelezile su moj zivot. I sada "pod stare dane" ne odustajem od njih pisuci blogove. Jednoga dana posluzice nekome kao vremenska kapsula jer su  u njima skupljene najinteresantnije i najvaznije informacije jos od 2014-te godine.

Penziju ne smatram kaznom ili krajem zivota. Naprotiv, meni se sad  stvarno otvara jedan potpuno novi zivot. I volela bih da potraje.

PENZIJA JE VREME ZA ZAVRSNE RADOVE NA KNJIZI ZIVOTA. NE TREBA SE OPRASTATI PRE VREMENA ALI NE TREBA NI OTICI A DA NE DOVRSIS ONE NAJVAZNIJE LJUDSKE POSLOVE. DA DO KRAJA ZIVOTA OBASIPAS LJUBAVLJU I PAZNJOM SVOJE NAJMILIJE KOJI CE VEROVATNO UZVRATITI ISTOM MEROM. UZIVATI U SVAKOM  POKLONJENOM MOMENTU ZIVOTA I HVALA BOGU DA VISE NEMA NIKAKVOG BIRANJA. SVE JE ODAVNO ZAVRSENO. ( IZABRATI SKOLU, MUZA, STAN, POSAO, KOLIKO DECE I TAKO). KONACNI IZBOR NIJE NA MENI. PA UZIVAJTE DRAGI PENZIONERI, I NE OSVRCITE SE MNOGO NA PROSLOST, A NI BUDUCNOST. ZIVITE SVAKI DAN KAO DA JE POSLEDNJI JER....