KAD NAS MOZAK OBMANJUJE

 NEVEROVATNA STVAR JE SVAKAKO DA  NAS 'RODJENI' MOZAK OBMANJUJE I TO U RAZLICITIM SITUACIJAMA, A MI MU BEZGRANICNO VERUJEMO. IPAK VISE PUTA SAM PISALA DA NI NAS MOZAK NIJE SVEMOGUC. DA MU OVO PRETRPAVANJE INFORMACIJAMA CINI VELIKI PROBLEM SA SKLADISTENJEM PA NAM SE DESAVA DA 'DOBIJAMO ' LAZNA SECANJA, A GUBIMO PRAVA I DA NAM SE MENJA PERCEPCIJA SVETA OKO NAS BEZ NASE VOLJE POTPUNO AUTOMATSKI.

Mozak je lažov. On pravi pretpostavke koje nisu zasnovane na činjenicama, izvodi zaključke koji su više povezani sa strahom nego sa nekim logičnim argumentom i sadrži uvide koji su često manipulisani od strane medija i tuđih neodoljivih priča.

Istraživači već godinama znaju da sećanja nisu dobar izvor informacija. Zašto? Zato što je mozak nepouzdani narator. Ne razume istinu onako kako je mi često definišemo – izjednačavanje sa činjenicom ili realnošću. Sasvim suprotno, njegovo funkcionisanje se bazira na subjektivnoj istini: činjenice i realnost koje prođu kroz filter naših subjektivnih shvatanja i percepcije sveta. Ova „istina“ je takođe podložna kognitivnim greškama koje pravimo svakodnevno.

Mozak se često angažuje u nizu negativnih misli koje se nazivaju „automatske negativne misli“ („Automatic Negative Thoughts“ odnosno A. N. T.s). Ove misli nas obično zatvore u određeni obrazac razmišljanja koji formira stres i anksioznost i onemogućava rast. Jedan od razloga zašto se ovo dešava je to što mozak ima potrebu da zadrži status quo kao mehanizam preživljavanja. Ali, ograničavanjem svojih razmišljanja propuštamo prilike za rast. Ovakvo razmišljanje nazivam „obmanama“. Ovo je način na koji mozak pokušava da nas ubedi da su delovi ili potpuno neistiniti iskazi zapravo istina. To je način na koji nas mozak laže. Kognitivne greške, kako se nazivaju u krugovima mentalnog zdravlja, mogu da prodube obrasce razmišljanja koji su povezani sa depresijom i da utiču na to da postane još teže nositi se sa poremećajima raspoloženja.

Sledećih sedam obmana predstavljaju neke od najtipičnijih načina na koje nas naš mozak obmanjuje.

„Nebo pada“ obmana: Suština ove obmane je da možemo učiniti da problem bude značajniji nego što zapravo jeste, često zamišljajući da će da se dogodi apsolutno najgora stvar.

„Crno-bela obmana“: Fokus je na tome da situaciju uvek opažamo ili kao sjajnu ili kao očajnu. Ne postoji sredina.

„Pesimistični kod“: Često se javlja u slučajevima traume i/ili zlostavljanja. Postoji hipersenzitivnost na opasnost i vidimo samo negativno u svakoj situaciji. Iz ove perspektive ne postoji „dobro“.

„Moto perfekcioniste’’: Mnoga deca i odrasli sa velikim potencijalom padnu u zamku ove obmane. Ovde, fokusiramo pažnju na ono što smatramo svojim manama i minimiziramo bilo kakvo priznanje naših snaga.

„Negativna oznaka’’: Originalni ,,ANM’’ pojam je razvijen na temelju upravo ove obmane. Ovde sebe označavamo na oštre i negativne načine. Fokusiramo se na sitne aspekte naše ličnosti koji doprinose negativnoj slici o nama samima.

„Obmana proročice’’: U ovoj obmani, govorimo sebi šta mislimo da druge osobe govore i misle o nama – i naravno uvek u negativnom kontekstu.

„Ja sam žrtva’’: Česta obmana kod dece. Ovde krivimo druge ljude za sve što nam se dogodilo, a sebe uvek postavljamo u ulogu žrtve.

Sve ove obmane imaju zajednički cilj – da sabotiramo sebe u kontekstu rasta i promene. Na sreću, postoje rešenja koja nam mogu pomoći da prevaziđemo navedene obmane.

– Prihvatanje da naše misli nisu uvek pouzdane i tačne. Podrazumeva da naučimo da razlikujemo koje su misli tačne, a koje nisu i da ih prilagodimo i promenimo ako je neophodno.

– Vežbanje svedočenja našim mislima, kako bismo prepoznali kad naš um pokušava da nas obmane. Što više budemo obraćali pažnju, više ćemo moći da utičemo na misaoni tok.

– Mišljenje s namerom i svrhom. Kad prepoznamo obmane, možemo utišati misli i ispraviti greške. Promenimo okvir misli iz negativnog u okvir koji može da nam pruži prostor za razvoj i napredak.

– Svrsishodno ulaganje vremena i truda u brigu o samom sebi. Ukoliko to aktivno radimo, bićemo spremniji da brže menjamo negativan okvir sopstvenih misli.

Može biti teško da počnemo da prepoznajemo kad naš mozak pokušava da nas obmane. Može biti teško naučiti našu decu o obmanama našeg uma. Ali u redu je dati sebi vremena da se prepoznaju i nauče lične obmane i uvežbava sposobnost menjanja okvira naših misli koje će nam koristiti.

EVO JOS JEDNOG PRIMERA 'IZDAJE' MOZGA.

Zar ne znate da ako odaberete stotinu najinteligentnijih ljudi na svijetu i sve ih skupite na jedno mjesto, izaći će kao gomila idiota? Da ih je deset tisuća, imali bi kolektivnu inteligenciju krokodila. Niste li ikada primijetili da je razgovor na večernjem tulumu tim gluplji ako pozovete više gostiju? U masi se zajedničke značajke umnožavaju, gomilaju, postajući dominantnim aspektom čitavog skupa.

Nemaju svi vrline, ali svi imaju prizemne životinjske instinkte, onu primitivnu osnovnu poslušnost pećinskog čovjeka, sumnjičavost i okrutnost divljaka. Posljedica je da nacija od nekoliko milijuna pojedinaca nije niti ljudsko biće. Ona je gušter, krokodil ili vuk. Njeni političari ne mogu biti moralniji od masovnog, animalnog morala nacije, iako se u demokratskim državama ovaj ili onaj pojedini političar može potruditi ponašati malo bolje.

Intervju 1938. godina sa C.G.Jungom

 

 

IPAK MOZAK JE FASCINANTAN

Mozak je fascinantan zato što je, između ostalih njegovih kvaliteta, jedini organ koji pokušava da objasni samog sebe.

Razumemo sve što razumemo zahvaljujući njemu, od disanja, preko čitanja ovog intervjua do postavljanja filozofskih pitanja.

To je najsloženija i najzagonetnija struktura u univerzumu.

Mozak ima više nervnih ćelija nego što je zvezda u galaksiji.

Samo da pomenem nekoliko otkrića: pokazali smo da pamćenje, suprotno opštoj percepciji, nije kutija u kojoj čuvamo naše uspomene, već da je to naše poslednje pamćenje.

Znamo da se nervne ćelije neprestano stvaraju tokom čitavih naših života, čak i u odraslom dobu.

Mozak se razvija još u detinjstvu, ali nastavlja i tokom odraslog doba

Imamo bolje razumevanje empatije, kritičnih oblasti jezika, moždanih mehanizama emocija i nervnih kola koja učestvuju u posmatranju i tumačenju sveta oko nas.

Postignut je značajan napredak u ranom otkrivanju psihijatrijskih i neuroloških bolesti, a produbljujemo i naše znanje o procesu učenja.

Naše poznavanje mozga doprinosi unapređenju kvaliteta života, i pojedinca i društva u celini.

Ne bih govorio o savršenosti, već o složenosti i potencijalu.

Tokom čitavih naših života, naš mozak se konstantno transformiše.

To je jedan fleksibilan i adaptivan organ.

Neuroplastičnost, kapacitet nervnog sistema da se modifikuje ili prilagodi promenama, omogućuje nervnim ćelijama da se reorganizuju, stvarajući nove veze i prilagođavajući aktivnosti kao reakciju na promene u okruženju.

Drugim rečima, naše iskustvo trajno menja naš mozak.

To je jedan od glavnih mehanizama preko kojih je naša vrsta evoluirala i adaptirala se tokom vremena.

U anatomskom pogledu, mozak se neće menjati vekovima.

Uz nove tehnologije koje se razvijaju, mogli bismo da pomislimo da će u budućnosti na mozak više uticati genetski inženjering i mogućnosti biotehnologije za širenje naših sposobnosti.

Danas možemo da manipulišemo genima preko veštačke selekcije i modifikuje biološke osobine.

Tehnologija omogućuje razvoj veštačkih tkiva, kao što je koža od plastike, i uređaja kao što su veštačke mrežnjače ili kohlearna implantacija, na primer.

Velika je verovatnoća da će u narednih sto godina biti moguće stvoriti ili regenerisati nervno tkivo koje čini mozak.

To će imati važne implikacije za lečenje bolesti za koje trenutno nema leka, kao što je demencija.

Ne, nikako. Nijedna mašina ne može da zameni naš mozak.

Naš um je mnogo više od običnog procesora podataka.

Pomislite samo na sve sposobnosti našeg društvenog mozga, kao što je razumevanje uma drugog ljudskog bića, saosećanje sa njegovim bolom, reakcija na njega.

Empatija, altruizam i saradnja sposobnosti su koje su strane bilo kojoj mašini i one su od suštinske važnosti za naše živote.

Ne smemo da zaboravimo da su ljudi prevashodno društvena bića.

Upravo zato što je proizvod miliona godina evolucije, potrebne su hiljade godina da bi se videle promene na nivou mozga.

Kad pogledamo istoriju naše evolucije, nije bilo nikakve krupnije promene u fizičkom izgledu ljudi poslednjih 200.000 godina.

Teško je pomisliti da će struktura mozga biti drastično modifikovana u narednih nekoliko vekova.

Niti će se evolucija mozga preokrenuti, jer baš kao što neki zadaci zahtevaju manje funkcija, kao što je pamćenje podataka ili izvođenje određenih matematičkih operacija, neki drugi zahtevaju više.

Ali od suštinske je važnosti čuvati se od stresa koji proizvodi preterana zavisnost od tehnologije, zato što znamo da hronični stres ima negativan uticaj na naše zdravlje i naš mozak.

To je veoma dobro pitanje. Mi smo oba, zato što to nisu dva odvojena pitanja.

Emocije imaju mesto u našem mozgu i centralne su za naše živote.

One utiču na naše pamćenje, zato što se življe sećamo stvari koje su ostavile utisak na nas.

Na primer, svi se sećaju šta su radili 11. septembra 2001. godine kad su napadnute Kule bliznakinje u Njujorku, ali se niko ne seća šta je radio dan pre toga.

Uz to, emocije utiču na naš proces donošenja odluka.

Uprošćeno gledano, mi imamo dva sistema za donošenje odluka: jedan automatski i brz, koji je proizvod evolutivnih mehanizama, i drugi, spor i racionalan.

Tokom dana, mi donosimo mnogo odluka za čije je donošenje potreban hiljaditi delić sekunde.

Ovi izbori su zasnovani na automatskim mehanizmima koje određuju emocije.

U stvarnosti, vrlo je malo odluka koje donosimo sporim sistemom, tokom kog važemo argumente za ili protiv neke situacije.

Mi smo vođeni emocijama; racionalno je puko objašnjenje nakon što smo već doneli odluku.

MOZAK NAS MOZE DOVESTI U RUMINACIJU

Ruminacija je stanje u kojem se stalno ponavljaju negativne misli o teškim događajima iz prošlosti ili budućnosti.

To može dovesti do razvoja depresije i anksioznosti, i pogoršati već postojeća mentalna stanja.

Problem sa ruminacijom je što ne podstiče traženje aktivnih načina suočavanja ili strategija za rešavanje problema, već nas ostavlja zaglavljene u negativnom emocionalnom stanju.

Kada se stalno vrtimo u začaranom krugu ruminacije, trošimo puno mentalne energije, ometamo svoju koncentraciju, motivaciju i fokusiranost na sadašnji trenutak, i pojačavamo već prisutne negativne emocije.

Posebno je problematično ako već imamo predispoziciju ka depresiji, jer ruminacija može aktivirati simptome depresije i produbiti emocionalnu bol.

Ako se ruminacija nastavi predugo, može dovesti do nezdravih ponašanja poput rizičnih aktivnosti, zavisnosti ili zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, što može dalje dovesti do ozbiljnih mentalnih poremećaja.

Cilj većine naših aktivnosti je pronalaženje zadovoljstva i izbegavanje bola, ali često smo pristrasni kada razmišljamo o prošlim događajima jer vreme čini da mnoge stvari zaboravimo.

Međutim, naš mozak ima tendenciju da se fokusira na negativno kako bi proverio postoji li neka opasnost. Zbog toga često provodimo puno vremena razmišljajući o negativnim iskustvima, posebno kada smo suočeni sa trenutnim stresom.

Međutim, mehanizam ruminacije nas obmanjuje jer izgleda kao da aktivno rešavamo stresne situacije, ali zapravo ne dolazimo do nikakvih rešenja.

Umesto toga, upadamo u sve dublje negativno emocionalno stanje, praćeno stidom, krivicom i fokusom na negativnost.

Najčešći uzroci ruminacije su određene osobine ličnosti poput perfekcionizma ili nesposobnosti prilagođavanja, stresni događaji koji izazivaju negativna sećanja, nedostatak samopoštovanja i strah od tuđe procene, brige o budućnosti i traumatični događaji.

Jedna negativna misao vodi do druge, koja vodi do treće, i tako se nastavlja u beskraj. Ove misli nas uvlače u začarani krug „šta ako“ i „šta bi bilo da“, što rezultira osećajem bespomoćnosti i depresije, jer retko možemo promeniti.

 

Da bismo izašli iz začaranog kruga negativnih misli, možemo preduzeti nekoliko koraka. Prvo, trebamo postati svesni svojih misli i prestati da osuđujemo sebe zbog njih. Trebamo naučiti biti saosećajni prema sebi i postati svoj sopstveni podržavajući prijatelj, čak i terapeut. Važno je razumeti da naše misli nisu činjenice, već samo odraz onoga što se dešava u našem umu. Mi nismo te misli, one su samo deo nas.

Prihvatanje trenutnog stanja je ključno, uz svesnost da možemo uticati na svoje misli i promeniti negativne obrasce razmišljanja. Analiziranje automatskih negativnih misli, zapisivanje i razmatranje njihove tačnosti i promena perspektive mogu nam pomoći da restrukturiramo svoje misli i procesuiramo povezane emocije. Redovno praćenje sopstvenih potreba i prepoznavanje okidača koji nas guraju u začarani krug negativnih misli takođe može biti korisno.

VIDITE LI KOLIKO JE KOMPLIKOVANO OVO SA MOZGOM. ON NAM JE I PRIJATELJ I NEPRIJATELJ U ISTO VREME I STO JE NAJSTRASNIJE NE MOZEMO GA KONTROLISATI. AKO NISTA DRUGO MOZEMO SE TRUDITI DA GA UPOZNAMO NAJBOLJE STO MOZEMO I DA POKUSAMO DA VISE BUDEMO PRIJATELJI I DA IMAMO RAZUMEVANJE I ZA SEBE IZA NJEGA I ZA DRUGE. JEDINO TAKO!

 

 

VREME SE UBRZALO

IMAM JA TAJ OSECAJ VEC GODINAMA. DA SE VREME UBRZALO. ONDA SAM TO PRIPISALA GODINAMA. KAO STARIM PA MI VREME BRZE PROTICE JER MI REALNO ISTICE. A ONDA SAM NASLA BEZBROJ TEKSTOVA KOJI POTVRDJUJU MOJ OSECAJ. VREME SE IPAK UBRZALO. I TO DOKAZANO.

У последње време, међутим, постоји све више тврдњи да осећај убрзања времена није само субјективан, већ стваран. Јерусалимски монаси, рецимо, сведоче да су раније морали да доливају уље у кандила изнад Христовог гроба сваке године уочи Васкрса, а да већ одређени низ година то не морају да чине јер уља остане довољно и после највећег хришћанског празника. Када сам прочитао и да светогорски монаси више не успевају да прочитају све ноћне молитве до јутрења, док су раније после молитвеног правила имали још довољно времена за одмор, сетио сам се да сам се у последње време питао зашто ми је некада за изговарање јутарњих молитава било потребно само седам минута, а сада читавих десет. Ако мењам брзину њиховог изговарања, молитвено правило могу продужити или скратити само за минут, али никако три.

Недавно несрећно настрадали руски свештеник и публициста Александар Шумски пише да се чак и код деце изменио осећај за време, и да она тврде да се протицање времена убрзава. По његовом мишљењу, разлог за то може бити стварна промена његове густине, али и проста преоптерећеност информацијама. Од појаве Интернета, човек свакога дана у својој глави обрађује све више података, због чега се током дана често појављује осећај недостатка времена.

Неки истраживачи доказују да је видљиво убрзање времена резултат промена Земљиног „пулса“. Тај пулс је, по научницима, хиљадама година био сталан, и износио је 7,8 удара у секунди, али је негде 1980. године почео да расте. Земљин пулс тренутно износи 12 тактова у секунди, што утиче на човеков осећај убрзања времена. Тако се утисак дужине временског периода од 24 сата сада скратио на само 16. То скраћење управо одговара разлици између дужине која ми је раније била потребна за изговарање јутарњих молитава и ове сада, што би значило да смо током последње две деценије изгубили трећину дана и ноћи. Убрзање тока историје, о коме све чешће говоре из научне и световне перспективе, православни хришћани повезују са пророчанствима о крају света. Брат Евсевије П. је један од оних који скраћење времена, које, како каже, „свако од нас осећа“, повезује са виђењем Светог апостола и јеванђелисте Јована описаног у новозаветном „Откривењу“. “И четврти анђео затруби, и ударена би трећина сунца и трећина мјесеца и трећина звезда, тако да се помрачи трећина њихова, и да трећина дана не светли, такође и ноћи“, записује Христов омиљени ученик (Отк 8:12). „Сунце, месец и звезде су мера људског времена: сунце је мера дана (дана и ноћи), луна је мера месеца (лунарни месец), звезде су мера године (Никејски календар је сидерални, оријентисан према звезданој години, и њиме се мере све астрономске хронологије)“, пише Евсевије, и даље објашњава: „Наши дани, наши месеци и наше године су краћи за трећину (генерације нас рођених пре треће трубе то знају, ‘миленијалци’ вероватватно не, па им ово звучи као безумље). Сунце, месец и звезде се једнако крећу како их је Бог створио, и дан је дан, месец је месец, а година година, али за нашу перцепцију једна трећина њихове мере је помрачена, потамњена, и ми је не видимо, не осећамо”. По свему судећи, велике невоље пред крај света описане у „Откривењу“ већ су отпочеле, јер је и Спаситељ убрзање времена најавио пред Судњи дан. Видимо да Господ о овим догађајима говори у прошлом времену, што показује да за Њега време не постоји на начин на који га ми схватамо, хронолошки, по реду, већ се све догађа и постепено и одједном. За Бога границе између прошлости, садашњости и будућности једноставно нема. Пошто види да људи постају све гори и да нема више таквих који би својим усрдним молитвама одложили страдање, Он вероватно жури да нас поштеди најгорих мука и постојање каквог га знамо што пре доведе до свог завршетка.

Ако верујемо у позната пророчанства православних светитеља, садашње убрзање само је почетак још већег убрзања које ће уследити када и страдање постане свеопште. Свети Нил Мироточиви, који је почетком 19. века у посмртном јављању догађаје из будућности описао атонском подвижнику Теофану, дочарава страхоте на Земљи у последњим временима, и каже: „Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетати као сат, недеља – као дан, месец – као недеља, и година – као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света“. Један од разлога зашто тако пуно људи још увек не верује у „заверу“ је зато што не могу да схвате да постоје готово неограничено богати људи чији су срце и ум под потпуном влашћу Нечастивог.

Олуја, урагана, земљотреса, пожара, разних катаклизми, немира, политичке и друштвене напетости, успостављања тоталитарне власти и побуна против ње било је и раније, али оно што се пред нашим очима тренутно одиграва у целом свету, чак и у очима многих који избегавају да се суоче са стварношћу, својом свеприсутношћу већ превазилази све раније слутње о надолазећој пропасти. Нажалост, због галопирајућег разврата у свету и отпадништва у цркви, јењава и нада да се било шта на јавном плану може променити.

Osamdesetih godina je pocelo i letnje i zimsko racunanje vremena. Verovatno zbog tog ubrzanja koje je pocelo tada.

Da li ste vi od onih koji imaju osećaj da se vreme ubrzava? Ako je tako, onda je moguće da ste oni koji će preći u sledeću dimenziju.
Mnogi ljudi u svetu osećaju da se vreme ubrzava. Dok je dan i dalje 24 sata, vreme mnogim ljudima izgleda kao da ide brže nego ikada. Postoji nekoliko objašnjenja za ovaj fenomen.
Najpopularnije objašnjenje je da se vreme ne ubrzava, ali se naša svest ubrzava. Ono što mnogi ne uzimaju u obzir je vibracija.

Sve postoji i vrti se oko vibracije, jer atomi vibriraju da bi kreirali 3-D realnost. Dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja vremena se kreira, psihološki, naša tela osećaju ubrzavanje nečega, ali bez mogućnosti da se to ubrzavanje dodeli bilo čemu drugom osim vremenu.

Razlog zbog čega ne možemo da vidimo više dimenzije je zato što vibriraju na višim nivoima. Kako naša tela počinju da vibriraju na višim nivoima, dobijamo osećaj kao da se i vreme ubrzava. Pogledajte samo drastične promene u solarnom sistemu. U dalekoj prošlosti sunce je bilo svetlo žute boje, ali je prešlo u svetlo beličasto žutu, jer reflektuje promene u vibraciji u okviru našeg solarnog sistema.

U alhemiji izraz - Kako gore, tako dole, važi upravo i za ovu činjenicu. Dok naš solarni sistem prolazi kroz dramatične klimatske promene, to takođe prolazi i naša planeta.
Dok naša planeta prolazi kroz ove dramatične promene, naseljenici planete takođe osećaju drastične promene, a jedna od njih je i promena u vibracionom nivou pomeranja, okretanja atoma u telu.Dani, nedelje, godine izgledaju kao da lete brže nego ikad. Ovo nije samo psihološki simptom onih koji napreduju u godinama, jer svako od nas oseća ove promene.

Najlakši način podizanja vibracije je kroz meditaciju. Ostali načini uključuju pokazivanje pažnje svim formama života, pružanje bezuslovne ljubavi i darivanje dobrote drugima. Najjednostavniji način podizanja vibracije je pomaganje ostalima da podignu svoj nivo vibracije, kao i  da mentalno iskažemo ljubav i zahvalnost bilo kome, kroz pozitivno razmišljanje i nameru. Na primer, dok se šetate zamislite da su svi koje sretnete deo vaše porodice. Dok ljudi prolaze pored vas, pomislite - Volim te, ti se predivan i perfektan, upravo takav kakav si.

Izgleda da se, na kraju krajeva, naše 3-D telo priprema za 5 dimenziju, tako što naši atomi vibriraju na sve višem nivou.

Doba žurbe, otuđenosti, hronične nestašice vremena za sebe i druge - slika je koja možda najbolje odslikava trenutak u kom živimo. Dok uzdišemo da više ne možemo tako, jer smo se umorili od svakodnevne trke, dan se završava, a kao da je tek počeo. Postalo je već simptomatično to što stalno negde jurimo, a čini se da nikako ne stižemo na cilj. Starije generacije kažu da tako ranije nije bilo, a srednje da pamte i mirnije dane.

Naizgled naivno pitanje - da li se to vreme ubrzalo - možda i nije toliko naivno, ako ga više nemamo onoliko koliko nam je potrebno. Ni kvantitativno ni kvalitativno. Za sebe, za drage ljude. Za hobi, za ono “danas ću dva sata da uživam, ne radeći ništa”. Koliko je to smislena priča, kako možemo da “kupimo” vreme, pokušamo da ga “stignemo” ili, još bolje, “zaustavimo”, razgovaramo sa Jovanom Jestrović, psihologom i psihoterapeutom.

Sekund ubrzanja se (ne) oseti

* Da li smo zaista izgubili pojam o vremenu, o njegovom trajanju i raspoloživosti za sve što želimo?

- Za percepciju određenih sadržaja, čovek ima razvijena čula - boje percipiramo očima, muziku čujemo ušima, nos koristimo kada biramo parfem... Ipak, kada se radi o vremenu, tu ne postoji jedno konkretno čulo za opažanje njegovog protoka. Ako malo bolje razmislimo, shvatamo da percepcija vremena zapravo zavisi od onoga što se tokom tog perioda dešava. I dok vam dva sata ispijanja kafe sa prijateljima proleti kao dlanom o dlan, samo dva minuta čekanja u redu u pošti izgleda kao čitava večnost. Upravo su događaji ti koji čine da imamo utisak protoka vremena. U skladu sa tim, nisam sigurna da se radi o ubrzanju vremena, više mi se čini da je reč o tome da se sada nekako mnogo više “zadataka” stavlja ispred nas na dnevnom nivou, što čini da se osećamo kao da vreme brže prolazi i da ga nemamo dovoljno.

* Neki naučnici tvrde da se vreme, ipak, ubrzalo za sekund, što ljudi realno ne osete, ali to često koriste kao izgovor? Na jednom forumu je, s druge strane, pisalo da vreme ne prolazi brže nego ranije, “već sada ima milion novih načina za gubljenje tog vremena, a jedan od njih je očigledno internet”. Slažete li se sa tim?

- Pored toga što imamo mnogo više zadataka, ima i mnogo više i “distraktora”, ili načina za gubljenje vremena. U tom smislu, pred savremenog čoveka se stavlja izazov ne samo dobre organizacije vremena, već i posvećenosti zadatku na kom trenutno radi. Kod ljudi kojima je lakše skrenuti pažnju često se javlja osećaj bržeg prolaženja vremena, upravo zbog toga što ne postižu sve što su planirali, jer previše vremena izgube na “distraktore”, a internet je svakako jedan od njih. Ono što se danas neretko dešava jeste da ljudi samo uđu na profile na društvenim mrežama gde ih razne objave “odvuku” i učine da se zadrže mnogo duže nego što su planirali. Nakon toga, za planirane aktivnosti ostaje daleko manje trenutaka, pa ljudi tako imaju utisak da vreme “leti”.

Zaustavimo kazaljke

* Naučnici su otkrili da subjektivni pojam ubrzavanja vremena doseže vrhunac oko 50. rođendana. Mark Vitman i Sandra Lenhof su potvrdili pretpostavku da stariji ljudi imaju predstavu da vreme brže teče. Zašto je to tako?

- To se može objasniti vremenskim pritiskom. Što su stariji, ljudi imaju utisak da im je “ostalo” manje vremena, pa samim tim i da ga je manje za sve ono što bi želeli da ostvare i pod tim pritiskom doživljavaju protok vremena mnogo bržim nego što je to, recimo, slučaj kod srednjoškolaca, koji imaju utisak da je ceo život pred njime.

* Da li zaista subjektivni osećaj vremena zavisi od naše organizacije dana, nedelje, meseca, pa ako dobro sve organizujemo i uskladimo, nećemo se žaliti da smo uskraćeni za minute, sate?

- Jedan od razloga zašto se ljudi često žale na nedostatak vremena jeste upravo njegova loša organizacija. Ako samo malo razmislite, sigurna sam da možete da se setite neke osobe koja ima jako mnogo obaveza, a koja i dalje sve stiže. S druge strane, postoje oni ljudi koji objektivno imaju mnogo manje onoga što moraju da urade, ali koji se stalno žale na izostanak vremena i ne mogu da postignu sve što žele. Dobra organizacija je jedan od načina kako možemo da izbegnemo osećaj da nam ne ostaje vremena ni za šta, a dobra stvar je to što se radi o veštini koja se uči. Dakle, ko god želi da unapredi svoje veštine organizovanja i planiranja, ima priliku za to. Sa boljom organizacijom vremena bićete zadovoljniji, a samim tim nećete imati utisak da vreme upravlja vama, već vi njim.

* Zašto često kažemo da bismo voleli da zaustavimo vreme ili da ga vratimo?

- Ova rečenica se najčešće koristi u kontekstu “žala” za nekim, po našem mišljenju, boljim vremenom ili pak želje da se ostane u aktuelnom momentu, koje percipiramo kao prijatno. Razmišljajući o proteklom dobu, sa vremenske distance, ponekad nam deluje kao da je ono bilo mnogo bolje nego ovo sada, ili nego što nam se tada činilo da jeste. Događaji koji su usledili posle toga smeštaju ga na određeno mesto. Dakle, nije samo percepcija trajanja vremena povezana sa događajima, već i doživljavanje njegovog kvaliteta i želja da u njemu ostanemo. Ili, s druge strane, da što pre prođe.

* Kako figurativno, ipak, možemo da vratimo vreme, ako mislimo da bi nam tako bilo lakše i lepše?

- To možemo da postignemo na razne načine - organizovanjem događaja koji nas podsećaju na željeni period, prizivanjem slika, sećanja, emocija koje su se tada javljale, razgovorom o tome, mirisima, muzikom, fotografijama... Iako ne postoji čulo za opažanje vremena, upravo aktiviranje različitih čula nam može pomoći da se prisetimo momenata u koje želimo da se vratimo.

Postoji teorija da ćemo uspeti da “prevarimo” vreme, odnosno da ga usporimo, tako što ćemo se dobro zabavljati. Kako u starosti imamo manje uzbudljivih momenata, fali nam ta mogućnost “obmane”.

- Dani uvek teku istom brzinom, ali nam se s godinama čini da nam rođendani mnogo brže stižu nego u mladosti. Jedno od objašnjenja je to što u određenom životnom dobu zapadnemo u rutinu, nemamo više toliko šašavih doživljaja, pa nam deluje kao da se vreme ubrzalo - ističe naučnica Klaudija Hamond, koja se bavila ovom temom.

Mnogi naučnici tvrde da iako se vreme zapravo ne ubrzava, to se dešava sa našom svešću. Sve se vrti oko vibracije, pošto atomi vibriraju da bi kreirali 3D realnost. Jedno od naučnih objašnjenja je da dok atomi vibriraju brže, iluzija ubrzavanja vremena se kreira. Zapravo, naša tela osećaju da se nešto dešava, ali ne mogu da objasne šta, pa sve “svaljuju” na vreme.

Savremene tehnologije promenile su naš način komunikacije, a samim tim i shvatanje vremena. Imamo utisak kako vreme brzo prolazi, sve manje razgovaramo, a nesvesno provodimo sate na društvenim mrežama. Šta se to suštinski promenilo u našem odnosu prema vremenu i kako je moderan način života uticao na to?

"Ono što mi na individualnom, na pojedinačnom nivou imamo i gde vidimo te posledice to je dakle mi danas imamo priliku zahvaljujući pomenutim trendovima da održavamo veliki broj veza istovremeno što nam nameće sa jedne strane da uvek budemo on line, budemo na vezi, a sa druge strane stvara izvesne poteškoće", Naučnici su čak počeli da mere ubrzanje vremena. Iako nije lako izmeriti ono što služi kao mera svega postojećeg. Jer nema takvog stanja ili pokreta u kojem vreme ne bi postojalo kao osećaj prolaznosti koji tišti. I došli su do zaključka, ne zna se kojim proračunima, da danas 24 časa prolazi isto tako brzo kao što je ranije prolazilo svega 16. Odnosno, već smo izgubili trećinu vremena svog života ili polovinu onog vremena u toku kojeg se nalazimo u aktivnom stanju. Ali, ne ukazuju samo naučnici na to – oci, koji se podvizavaju u pustinjama Svete Gore, otšelnici naših dana, kažu isto: danas vreme teče mnogo brže nego ranije, a njih je vrlo teško optužiti za psihološku subjektivnost izazvanu socijalnim okolnostima...

Povećala se brzina svih procesa, ali se vreme ipak skratilo – dešava se suprotno od onoga što bi trebalo očekivati! Tako se uprkos svoj naučnoj logici, ispostavilo da su ideolozi teorije napretka veliki lažljivci. Zar nam nisu u prošlom veku sugerisali da će naučni i tehnološki napredak dovesti do toga da će mašine zameniti ljudski rad i da će zbog toga vremena biti više? Da, mašina za pranje veša danas olakšava rad žene, koja sad ipak mnogo više pati zbog stresa usled nedostatka vremena nego kad je ispirala veš u reci...

Nekad su se ljudi kretali sporo, lagano su radili sve što je trebalo da učine u toku dana, u toku svih dana svog života.   

A sad se sve radi u trku, tako da skoro sve vreme osećamo kako smo lišeni radosti trenutka, nesavršeni u onome što radimo i osećamo.

I tako čovek ostaje sam. Ne samo zbog toga što s njim više nema Boga, - on ni ostale ljude, prijatelje, braću, supruga ili suprugu, ne doživljava blisko. To je zato što u trku svako ima svoj ritam, - drugim rečima, u trci sve vreme gleda napred, u ono što će biti kasnije, u nadi da će doći vreme da se umiri. Međutim, život brzo prolazi i nastupa bolest, dolazi i smrt, brže nego što čovek očekuje, dolazi pre ovog toliko željenog predaha, ne dozvolivši mu da se umiri i da se vrati sebi, svojoj kući.

Ali, ova usamljenost se može shvatiti i na sledeći način: žurba, sumanuti ritam i nezaobilazna buka sveta u kojem živimo, ne dozvoljavaju nam da čujemo bojažljive korake drugog na stazama naše duše. Trčanje nas nekako potiskuje van granica sopstvene duše. Jer, duši je, isto kao detetu i ljubavi, potrebno da joj čovek posveti vreme. Ona ima svoj ritam – ritam dubokog i spokojnog opštenja s Bogom i s drugim dušama. Ovo žene bolje shvataju, zato što dublje osećaju.

I pošto nas ritam smene dana i godina društva u kojem živimo za dugo vremena otuđuje od života sopstvene duše, dolazimo do toga da se navikavamo na ovo stanje i sve više se osećamo kao da nas uopšte nema. Zbog toga se kod nas i mogu nakalemiti evolucionističke teorije. Drugim rečima, zaboravljamo odakle smo krenuli, zaboravljamo maternji jezik prostodušne ljubavi, jezik onog pejzaža duše, u koji se moglo smestiti toliko lepote i tajni. I često umiremo među tuđincima, potpuno nepoznati, kao što se to dešava s ogromnim mnoštvom hrišćana, izgubljenih među ljudima lišenim prave vere, poput jevrejskog naroda, koji je za parče mesa robovao kod Egipćana. Tako je dopustio Bog – možda će čovek, pogledavši materijalno kao simbol, shvatiti šta se dešava na nivou duha.

Arhitekte uobičajenog pejzaža savremenog društva, biotehnolozi čovečanstva potčinjenog mašini, umislili su da čovek poput nekog dela, može biti obrađen do te mere da dođe do stanja robota, programiranog kompjutera koji će operativno odgovarati na komande sistema. I prihvatili su se ovog projekta, te su skoro doveli zapadnu individuu do zadatih zahteva. Ipak, nisu uspeli da u potpunosti promene čovekovu prirodu. Otuđeni od sopstvene duše u svetu mašina i informacija, ljudi pate, ne shvatajući zbog čega. Većina njih uopšte ni ne zna da ima dušu. Kako će onda moći da je prepoznaju i da shvate njenu patnju? Oni su nalik na bolesnika kojeg nešto boli, koji oseća veliku slabost, vrtoglavicu i potpunu razbijenost, ali ne može da kaže lekaru odakle potiče njegova bolest.

Patnja koju oseća većina ljudi, i koja mnoge primorava da se bacaju u vir svih mogućih grehova, tesno je povezana s ovim bolesnim proticanjem vremena, za koje više nemamo strpljenja. To je mučno vreme, koje nam daje merilo otuđenosti, iznemoglosti usled praznog trčanja. I što više trčimo, tim usamljenije se osećamo. Ovde počinje začarani krug. Jer, što se usamljenije osećamo, tim nam je teže da podnosimo mučni tok vremena, koji više na nalazi svoj smisao i radost. Tako da počinjemo da jurimo u sve većoj žurbi; kao u pesak se krijemo u posao, u raznorazne obaveze i brige, a u malobrojnim trenucima odmora, kad ostajemo nasamo sa samima sobom, postaje nam još teže, i sve počinjemo iz početka. Upravo zbog toga je bio smišljen televizor Televizor, novine, internet, senzacija, erotika i nasilje, snažna osećanja, emocije koje se prelivaju preko svake mere – sve je to dato kako bi nas nateralo da zaboravimo na to da je naš život postao prekratak i mučan. Živimo tako kao da ne živimo sopstveni život.

Molim vas, zaustavite se ne trenutak u ovoj trci praznine. Treba da pronađemo svoje izgubljeno vreme, da ga ponovo vratimo. 


Kupujte vreme izbacivši televizor, ne plašeći se toga „šta će reći komšije, prijatelji i rodbina“! Televizor je najveći hronofag (gutač vremena: od starogrčkog χρόνος — vreme i φᾰγω — proždirem, prim. red.) u celoj istoriji sveta. On u proseku čoveku pojede po 3,7 sati vremena dnevno. Kod staraca i dece – više, kod pubertetlija manje. Čini vam se da je nemoguće izbaciti ga? Ali, zar nije lakše odreći se televizora nego patiti zbog gubitka tako dragocenog vremena našeg života, trenutaka koji odlaze i ne vrećaju se, vremena u kojem si još uvek zdrav, dok si živ? Da li ste nekad videli srećnog čoveka koji gleda televizor? Ili smo zaboravili i uopšte ne želimo da znamo šta znači sreća? Onda smo zaslužili svoju sudbinu...

Treba ponovo da pronađemo vreme, da kao pre postanemo osetljivi za nesreću i bol prijatelja, rođaka, komšija u ljudi na ulici – a najviše osetljivi za glas sopstvenog srca, tako tužnog, tako sirotog, kao da smo umrli u tuđem kraju, sahranjeni u brigama i prokletim zadovoljstvima životarenja

Osjećate li da se vrijeme ubrzava? Primjećujete li da vam dan završi prije nego što i "primijetite"?  Neki smatraju da je doba tehnologije "ubilo vrijeme".  U današnje vrijeme ljudi primaju svakodnevno ogromnu količinu informacija što ne dovodi do razvlačenja vremena već do osjećaja da vrijeme brže prolazi.  Ovaj fenomen mnogi proširuju i na ubrzavanje događanja u svijetu. U kojem god smjeru da se pogleda, bilo da se radi o politici, financijama, okruženju ili kulturi, trenutno se može percipirati samo kaos. Događaji se odvijaju prebrzo da bi bilo tko mogao uvidjeti neki smisao svega toga ili dugoročne planove za rješenje tih situacija.  Na trenutak se čini da je cijeli svijet trenutno izvan kontrole, a svaki mjesec prođe brže nego što se može zamisliti.  Svaka godina prođe brže od prethodne, a o tom fenomenu svjedoče ljudi diljem svijeta. Faza kroz koju svijet trenutno prolazi ima i svoj naziv - "ubrzavanje".  Ovu fazu mnogi smatraju periodom kad Zemlja prolazi velike promjene. Neke od promjena su posljedica ponašanja ljudi prema Zemlji, ali ne i sve. Neki vjeruju da se Zemljino okretanje usporava i da će doći do zamjene magnetskih polova, što se već dogodilo nekoliko puta tijekom protekle 4 milijarde godina.  Vjeruje se čak i da se cijeli solarni sustav usporava.  Upravo to se smatra razlogom koji uzrokuje percepciju ubrzavanja vremena.  Te promjene su djelomično uvjetovane s promjenom Zemljine frekvencije, koja bi mogla dovesti do buđenja univerzalne frekvencije koja će ubrzati proces evolucije. Postoje određena predviđanja da bi ta promjena frekvencije mogla dovesti do fizičkih promjena u tijelu,  pa čak i do nadogradnje DNK strukture. Međutim, u cijeloj priči oko akceleracije evolucije bi najviše trebao profitirati naš um.  Smatra se da bi navedene promjene mogle dovesti do dubljeg razumijevanja svemira, svijeta koji nas okružuje i našeg cjelokupnog postojanja.

GLEDALI NA UBRZAVANJE VREMENA KROZ SOPSTVENU PERCEPCIJU ILI GLEDALI KROZ CELOKUPNO DRUSTVO I SVET OKO SEBE JASNO NAM JE DA SU PROMENE U PROTOKU VREMENA SVAKAKO NASTALE. SIGURNA SAM DA NAM SE NE CINI DA SE VREME UBRZALO. JESTE. JER LJUDI SU SAMI STVORILI GRANICE ZA VREME I PROSTOR A ONE NE POSTOJE. I SADA KADA SMO IZASLI IZ TIH OKVIRA ZAHVALJUJUCI TEHNOLOGIJI PROMENE SU EVIDENTNE.

DO TOGA JE MORALO DOCI. JER AKO SU SE OTKRICA U TEHNOLOGIJI KRETALA PO PRINCIPU  JEDAN VELIKI IZUM NA 1000 GODINA PA NA 500 PA NA 100 ONDA NA 50 DA BI SE SAD OTKRICA MOGLA POMERITI NE NA GODINU ILI MESEC NEGO NA DAN I SAT DA NE PRETERUJEMO SA MINUTOM - MADA....

NE DAJTE DA VAM PROJURI VREME KOJE PROVODITE NA ZEMLJI!

ETAR

 NEVEROVATNO STA JE SVE TESLA ZNAO I CEMU JE HTEO DA NAS NAUCI, NE SHVATAM DA LI JE NEKO ZAISTA PRONIKNUO U SUSTINU SVIH TESLINIH ZNANJA? NE VERUJEM. I TO JE VELIKI GUBITAK ZA SVE, ZA CELO COVECANSTVO.PRICA O ETERU JE JEDNA OD TIH. UZ TESLINO ZNANJE O PIRAMIDAMA OVA PRICA O SVEMIRU JE POTUNO NEVEROVATNA. ALI JA IPAK VERUJEM U NJU. KAO I U SVE PRICE  O TESLI I NJEGOVOM ZNANJU.

Tesla je u dokumentima naveo da etar ispunjava svemir, da se on kreće brzinom sličnom brzini svetlosti, da materija prelazi u etar kada nestanu sila i kretanje i da čovek može da iskoristi ove procese kako bi:

— stvorio materiju iz etra

— promenio veličinu Zemlje

— kontrolisao godišnja doba (vremenske prilike)

— vodio Zemlju kroz univerzum poput svemirskog broda

— stvarao nova sunca, zvezde, toplotu i svetlost sudaranjem planeta

— razvio život

Tesla je zapravo govorio o neograničenoj energiji, besplatnoj energiji koja bi došla direktno iz okoline.

Sva njegova neverovatna otkrića vezana za besplatnu energiju misteriozno su završila u posedu vlasti, koja je onemogućila da ti dokumenti dospeju u javnost.

"U svakom milimetru prostranstva nalazi se energije koliko vam je potrebno." - rekao je Tesla. Ostaje pitanje: zašto nije otkrio svoju tehnologiju? Zašto su danas, kada presušuju resursi planete, tehnologije postale opšta imovina? 

​Po mom mišljenju, on je dobro vidio, šta se dešava, i da bi se ove tehnologije odmah počele da koriste u vojne svrhe. ​Zbog toga je visokomoralni i dalekovidi genije jednostavno sakrio svoju tehnologiju od nepoželjnih lica.

Ako se u etru nalazi beskonačna količina energije, kako je uzeti odatle? Kako naučiti, da se ne troši samo svoja energija, već i da se dobija iz prostora?Hajde da to pogledamo na svakodnevnom, svima poznatom primjeru. Svaka misao, osjećanje, mišljenje - je energija. Sve ima materijalnu pozadinu, sve ima materijalnu osnovu. Čak i bilo koju riječ koja je upućena vama, možete pretvoriti u energiju. To nije samo riječ.

Zamislite, da vam zvuči neobično, prethodno ne provjerena, nova informacija. Ova informacija može da promeni tok vašeg života, ako je prihvatite i počnete da je koristite u svoje ciljeve. Šta radi um? On samo prihvata tu informaciju koju razumije, koju je već provjerio. U koju se već uvjerio.

To jest, vi se prosto na ovom primjeru može uvjeriti, da odrasla osoba više ne čuje. Ona jednostavno filtrira informacije. Ne možete da apsorbujete energiju riječi, misli, informacija, ako ste fizički napeti, ako je vaš um zaštićen. Samo su djeca sposobna da je preuzmu čisto. Primijetili ste, da upravo djeca imaju ogromnu količinu energije!

Dakle, kako uzeti energiju iz ove situacije? Ono što je najvažnije, vaš um mora da bude otvoren i opušten. U momentu kada primate novu informaciju, prosto je prihvatite. Čovječji um se boji da će novo razrušiti već uspostavljeni sistem. Ali razmislite logično: on se ne može uništiti. On se može samo obogatiti i proširiti.

Ovdje mi pada na pamet drevna Zen priča:

Jednom je učenik došao kod učitelja. Učitelj ga je pozvao da uđe u kuću i ponudio mu čaj. Učenik je produžio da govori, nabrajajući Zen knjige koje je prčitao. Učitelj je sipao čaj u šolju gosta, i kada je čaša bila puna do vrha, a čaj počeo da se preliva preko, učenik je uzviknuo:

- Učitelju, šta radite, čaša je već puna, i voda se preliva preko rubova!

- Nažalost, vaša svijest veoma liči ovoj čaši - odgovorio je učitelj. - Ona je ispunjena svim mogućim informacijama, a svako novo saznanje će se prelivati preko rubova. Dođite sledeći put, ali sa praznom čašom.

Vratimo se postulatu Nikole Tesle: "U svakom milimetru prostranstva nalazi se energije koliko vam je potrebno." Baš kao u i svakoj upućenoj vama riječi. Zato, naučite da jednostavno prihvate ono, što dolazi k vama. Naučite da budete prazna čaša. Vaš odrasli, praktičan um ionako će ukloniti nepotrebnu informaciju i uzeti važno. Pa dozvolite mu da to uradi i pretvori u energiju, koja sama ide prema vama.Sto godina nakon revolucije kvantne fizike, fizičari nastavljaju da traže načine da savladaju teoriju gravitacije Alberta Ajnštajna. Međutim ova teorija se opire. Možda se ne opire samo ona, opiru se brojne teorije. Razlog za ovo opiranje se nalazi u traženju izlaza tamo gde ga nema. Ili narodski rečeno, tražimo odgovor na pitanje koje sami nismo umeli da postavimo. Odgovor koji tražimo se ne pronalazi u pogrešno postavljenoj definiciji, odgovor nije pretopostavka,…

Nikola Tesla, se nije slagao sa osnovnim pretpostavkama kvantne teorije, razvio je teoriju kosmosa zasnovanu na eteru i izuzetno se približio kineskom pogledu na prirodu. Ako to pogledamo iz današnjeg ugla shvatanja onda se zaista prilbližio kineskom pogledu. Međutim to poimanje na početku ne beše samo kinesko…

Za razliku od standardne, opšte nauke, kineska prirodna filozofija zasniva se na asocijativnim, a ne na analitičkim principima. U srcu kineskog pogleda na prirodu je teorija jin-jang. Jin i Jang, balans i ravnoteža, umeće koje nam je svima potrebno i danas.

Polazeći od pojma Tao (majka jina i janga), Kinezi su zaključili da je svemir manifestacija suprotnih, komplementarnih sila. Interakcija između jina i janga bila je početak Stvaranja i dovela je do razvoja života na Zemlji.

Kinezi su rekli: „Kada su se jin i jang, u početku ujedinjeni, zauvek razdvojili, planine su izlile vodu.“ Voda je pretežno jin, planine uglavnom jang.

Početak ere energetike bez goriva vezuje se za 1903. godinu, kada je Nikola Tesla pronašao rezonantni transformator i dobio na izlazu energiju koja je bila mnogo puta veća od ulazne. Pomoću samo jedne turbine, nijagarske elektrane i sistema za prenos energije bez provodnika, Tesla je snabdeo električnom energijom celu državu.

Novinar je pitao Teslu: " Odakle se uzima energija?"

Tesla je jednostavno odgovorio: "Energija se uzima iz ETRA, ja hladim etar i pretvaram ga u električnu energiju."

Nakon što su novinari proširili vest o tome da se iz nebeskog prostranstva može uzeti bilo koja količina energije i da se može prenositi bez provodnika na bilo kom rastojanju, a pri tome se ne koristi ni ugalj, ni nafta, ni gas - održano je hitno zasedanje vlade SAD-a. asedanje vlade SAD bilo je zajedno sa bankarima. Razgovor koji je tamo bio, zabeležen je u knjigama. Tamo se navodi da je mladi bankar Bernard Baruh obraćajući se DŽ. P. Morganu rekao sledeće: "Novine pišu o nekom Tesli, koji želi da prodaje praktično besplatno energiju. Ako se stvari tako budu odvijale mi ćemo izgubiti monopol." Posle toga je doneta odluka o zabrani Tesline tehnologije. Teslini patenti počeli su da se povlače iz biblioteka, a njegovo ime je iščezlo iz štampe. Bankari su takođe bez odlaganja naredili: Ne prihvatati ni razmatrati nikakave pronalaske Perpetuum mobila (mašine koja proizvodi beskonačnu energiju)

 

Jednom kada su Kinezi zaključili da priroda deluje na binarnom principu, klasifikovali su sve zamislive pojave i procese kao međusobnu igru jina i janga.

Klasifikacija je obuhvatala i moćan i neverovatan fenomen i procese: nebo (kosmos) i zemlja, dan i noć, pozitivni i negativni, napredovanje i povlačenje, muško i žensko, rast i propadanje, nešto i ništa, jako i slabo, kretanje i odmor , prostor i vreme itd.

Či

 

Etar ili Či: Kinezi imaju posebnu reč koja opisuje napetost između jin-jang suprotnosti: – či. Gde god postoje suprotnosti, postoji i ČI. Relacija između dva magneta manifestacija je Či-ja, ali isto tako i napetost na izuzetno osporavanom teniskom meču ili seksualna napetost između muškarca i žene.

Kinezi su rekli: „Či je u napetosti.“ Reč je povezana sa magnetizmom. Moderna kineska reč za električnu energiju uključuje znak za či.

Naučnici, između ostalog, prevode Či kao kosmički dah, etar, duh ili vitalnu silu. Džozef Nidem, pozajmljujući koncept kvantne fizike, preveo je či kao „materija-energija“. Či kao proizvod jina i janga nema istinski ekvivalent u drugim kulturama.

U sistemu jin-jang gravitacija i magnetizam su manifestacije či.

U jin-jang univerzumu, orbitalni obrasci su interakcija suprotnih sila. Planete ostaju u svojim orbitama rotacijskim potiskivanjem (jang) i gravitacionim povlačenjem (jin). Po teoriji današnjice i Velikog Praska- Rođeni iz ruševina Velikog praska, na kraju su se nastanili u orbiti gde je najoštriji či između sunčevog povlačenja i pritiska rotacije. Svemir je prožet či-jem koji posreduje u svim procesima, uključujući gravitaciju i magnetne pojave.

Etar

U svetu, najbliži ekvivalent kineskom poimanju ČI je luminoferozni etar. Sama reč eter ili etar ima drevne korene. I ovo nas vraća na početak i pitanje: Da li je poimanje prirode po današnjem kineskom principu nekada bilo samo kinesko? Ili je možda bolje ako već istražujemo i tragamo krenuti od samog shvatanja prirode i naroda koji su to činili( ovo je već druga tema).

U prvim danima radio komunikacije ljudi su pretpostavljali da su radiotalasi putovali kroz eter, ali su 1887. godine naučnici bezuspešno pokušavali da otkriju eter. Ajnštajnova teorija relativnosti nije zahtevala postojanje etera, a spekulacije o njegovom mogućem postojanju su praktično prognane iz kvantne teorije.

Ovaj događaj je zapravo ponudio oslobađajuće rešenje. Međutim nakon usvajanja teorije relativnosti prognali smo ono što smo trebali shvatiti.

Tesla je tvrdio da je svetlosni eter elektromagnetno polje i medijum za širenje svetla (luminiferous znači „svetlonosan“). Napisao je:

„Samo postojanje (eteričnog) polja sile može objasniti kretanja tela kako je primećeno, a njegova pretpostavka se odriče zakrivljenosti svemira. Sva literatura na ovu temu je uzaludna i predodređena za zaborav. Isto kao i svi pokušaji da se objasni delovanje univerzuma bez prepoznavanja postojanja etera i neophodne funkcije koju on igra u pojavama. “

Iznenađujuće, Ajnštajn je bio naklonjen Teslinom argumentu. 1919. održao je predavanje u holandskom gradu Leidenu. Istakao je da relativnost ne zahteva eter, ali ne isključuje i njegovo moguće postojanje.

Ajnštajn je rekao: „Poricati eter u konačnici znači pretpostaviti da prazan prostor nema nikakve fizičke kvalitete.“

Danas retko koji kvantni fizičar prihvata moguće postojanje etera i tvrdi da je Ajnštajn pogrešio.

Tesla je svoju teoriju etera razvio 1893-94, mnogo pre nego što je kvantna revolucija zasenila njegov rad. U članku napisanom 1930. godine, „Najveće dostignuće čoveka“, Tesla je sumirao svoje stavove za potomstvo.

„Sva osetljiva materija potiče od primarne supstance, ili slabosti izvan koncepcije, ispunjavajući sav prostor, akašu ili svetlucavi etar, na koji deluje Prana koja stvara život ili kreativna sila, koja poziva na postojanje, u beskonačnost kruži sve stvari i pojave “.- Nikola Tesla

Osam vekova ranije, kineski filozof i kosmolog Zhou Dun-ii objasnio je prirodu na sličan način. Zhou je integrisao takozvanu teoriju pet elemenata u sistem jin-jang. U Zhou-ovom dijagramu, Vrhovni polaritet (Taijitu) proizveo je pozitivnu kosmičku silu jang i negativnu kosmičku silu jin iz obilja Či. Posredovani či, jin i jang stvorili su pet elemenata: metal, drvo, vodu, vatru i zemlju.

Zhou-Dun-iijeva objedinjena teorija prirode

Poput Tesle, Zhou Dun-ii je prirodu definisao kao proces transformacije. Pet elemenata, ili Vu Ksing, zamišljeni su kao materijalni principi, a ne kao konkretne stvari. Ksing je želeo da učini ili da deluje. Interakcija jina i janga kroz različite kombinacije pet agenata generiše sve stvari u procesu beskrajne promene i transformacije.

Zhou Dun-ii-a, kao i svi kineski filozofi, odredila je Knjiga promena, „priručnik“ za jin-jang univerzum. Teoriju Pet elemenata integrisao je u sistem jin-jang da predloži jedinstvenu teoriju prirode. Iako njegov Dijagram vrhovnog polariteta ne objašnjava mehaničke, organske i magnetne procese u prirodi, on ih konceptualno prilagođava svima.

U poslednjih 100 godina fizičari su predložili gomilu novih teorija koje se nadovezuju na Ajnštajnovu relativnost i kvantnu teoriju. Koristeći matematičke ekstrapolacije, oni su predložili, tamnu materiju, crne rupe, teoriju struna i druge matematičke apstrakcije koje ih sve više udaljavaju od iskustvenog znanja.

Nedavni napredak u neurofiziologiji podstakao je interesovanje za svest poslednjih decenija i malo približio nauku i humanističke nauke. Ideja da je svemir sam svestan rezonuje i kod naučnika i kod šire javnosti. Verovatnije je da je svemir stvorio uslove koji su omogućili razvoj svesti.

U svakom slučaju, Teslina teorija etera nudi bolji okvir za istraživanje ovih i drugih egzistencijalnih pitanja od konvencionalne teorijske kvantne mehanike. Tesla je imao viziju nauke usmerenu na čoveka. To je očigledno u njegovom eseju „Najveće dostignuće čoveka“, u kojem je proslavio eter. U uvodnom pasusu on piše:

„Kada se dete rodi, njegovi organi čula se dovode u kontakt sa spoljnim svetom. Talasi zvuka, toplote i svetlosti udaraju po njegovom slabašnom telu, osetljivim drhtajima nervnih vlakana, mišići se skupljaju i opuštaju u poslušnosti: dahtanje, dah i u ovom činu čudesan mali motor, nezamislive delikatnosti i složenosti konstrukcija je, za razliku od bilo koje na zemlji, spojena na volan Univerzuma. „

Novcem Rotšilda i Rokfelera pri akademijama nauka raznih država bile su stvorene komisije za "borbu sa pseudo naukom" koje još uvek ometaju razvoj i uvođenje tehnologije bez goriva. Pokušaji naučnika da produže rad u tom pravcu, prekidali su se brzo i žestoko.

Šta je vredno stotina čudnih smrti poznatih fizičara među kojima je i sam Anri Poinkare? Ubijeni su i talentovani ruski istraživači Filipov i Pilčikov.

  Na kraju je donesen plan za uklanjanje iz fizike samog pojma "etar".

Za ovo je stvoren projekat pod nazivom: "specijalna teorija relativnosti". Odlučeno je da se povuče iz fizike sam pojam "etar". Oni su počeli da traže fizičara koji bi pristao da odradi taj posao. Našli su ga preko svog rođaka, bankara Roberta Openhajmera. Majka Alberta Ajnštajna u to vreme je radila kao vaspitačica u porodici bankara Openhajmera. On je odlično znao da se njen sin bavi fizikom.

U knjigama o Ajnštajnovoj majci je rečeno mnogo. Ona se brinula o naučnoj karijeri svog sina i pokušavala je da ga usmeri, da mu nađe posao. I našla mu je takav posao koji je on uspešno odradio. Specijalna operacija za uvođenje u nauku Ajnštajnove teorije relativnosti uspešno je realizovana.

Pomešani su nespojivi pojmovi, kao prostor i vreme, što je u startu najgrublja greška. Opus primene Teorije relativnosti je jedna tačka kada nema brzine, tada ona stvarno radi, pošto je to teorija za jednu tačku, kad

Već postoje dokazi da brzina svetlosti nije najveća, postoje čestice koje se kreću brže od brzine svetlosti, to su već naučnici dokazali. To slama teoriju relativnosti u korenu. I u izvesnoj meri potvrđuje verziju o tome da je teorija relativnosti bila svesno uvedena i promovisana, da se fizika usmeri na pogrešan put.

Teorija relativnosti je naručena teorija i glavni cilj te teorije nije istina, već pokušaj da se u fizici zabrani pojam etra, da se ne bi dala mogućnost da se razvija tehnologija koja bi koristila Tesline pronalaske. Bilo koja zemlja koja ima dovoljno besplatne energije će biti istinski nezavisna, i grupa bankara koji streme "Novom svetskom poretku" će izgubiti vlast. Zajedno sa vlasti oni bi izgubili deo svoje moći, jer su nafta i gas pre svega moć. Novac za njih ima sekundarni značaj jer oni vladaju Federalnim rezervama i mogu da štampaju novca koliko žele 

UPSTE NE POSTOJE RECI KOJIMA BI SE MOGLA OPISATI SVA TESLINA GENIJALNOST. I ZATO UVEK IZNOVA PONAVLJAM DA SE CELOKUPNO COVECANSTVO ODREKLO TESLINOG ZNANJA NA SVOJU STETU. SADA SMO PTROSACKO DRUSTVO U KOME SACICA LJUDI DRZI MONOPOL NAD SVIM ONIM STO BI SVAKOM COVEKU TREBALO DA BUDE DOSTUPNO BEZ NOVCA,

STRASNO I SRAMOTA ZA LJUDSKI ROD.

 

?

CASKANJE

 LJUDI VISE NEMAJU NI VREMENA NI VOLJE ZA CASKANJE. STETA. CASKANJE JE VRLO KORISNO . LJUDI UOPSTE NE SHVATAJU NJEGOV ZNACAJ. OVAJ TEKST BI MOGAO DA VAS UVERI DA SE VRATITE CASKANJU.

Ako uzmemo u obzir kakav odnos ljudi imaju prema ćaskanju, možemo da ih podelimo na one koji vole da ćaskaju i na one koji ga izbegavaju. Neki preziru ćaskanje, smatrajući ga razgovorom o bezveznim stvarima i neproduktivnim gubljenjem vremena.

Analiza ćaskanja pokazuje da je predmet ćaskanja najčešće neka površna tema, ali i da se razgovor o toj temi ne privodi kraju, već se tema brzo zameni nekom drugom, a ova trećom. Uprkos tome ćaskanje ima svoj skriveni cilj i važnu društvenu funkciju. To možemo da prikažemo na sledećem primeru.

Kada se dvoje ljudi koji se ne poznaju i koji se prvi put vide nađu u nekoj situaciji da moraju da zajedno provedu neko vreme, samim tim što se međusobno opažaju oni stvaraju komunikacijsko polje.

Ovo polje ima svoje zakonitosti, a glavna je da ljudi koji su u njemu ne mogu da ne komuniciraju. Oni zato moraju da definišu svoj komunikacijski odnos. Kada se prividno ignorišu i ćutke provode vreme, oni su se zapravo „dogovorili” da neće da komuniciraju.

Ako jedno od njih pokuša da ćaska, a drugi kratko odgovara, razgovor ubrzo prestaje: jedna strana je „predložila” ćaskanje, a druga je to odbila. Tišina koja nastaje je često malo neprijatna jer se između učesnika pojavi izvesna tenzija.

Glavna funkcija ćaskanja je da smanji neprijatnost i „olabavi” socijalnu napetost između ljudi koji se ne poznaju dovoljno. Ćaskanje je usmereno na emocije učesnika, a ne na neki rezultat samog razgovora.

Zato je ćaskanje važna socijalna veština, koja čini da nepoznatim ljudima ne bude neprijatno. Ova veština podrazumeva osećaj za meru: kako se ćaskanje započinje, kada treba da se promeni tema, koje teme ne treba da se započinju i slično.

Ljudi koji umeju da vešto ćaskaju ostavljaju veoma dobar prvi utisak, jer su doživljeni kao prijatni, zanimljivi i ljubazni. Ranije se koristio naziv kozer za one koji su toliko vešti da svojim pričama zabavljaju društvo.

Potreba za ćaskanjem se javlja i onda kada su ljudi bliski, kada su na primer u vezi ili braku. Nemoguće je stalno razgovarati samo o problemima i suštinskim temama. Kada se ove teme razgovora potroše, dvoje bliskih ljudi mogu ili da zaćute ili da ćaskaju.Kada jedno ne voli da ćaska, ubrzo oboje zaćute. U kafićima možemo da primetimo parove koji veoma dugo ćute ili gledaju u svoje telefone, tako da deluju otuđeno.

Sposobnost da se ćaskanjem započinje razgovor, posebno sa osobama suprotnog pola, izuzetno je važna mladima koji su generacijski usmereni na upoznavanje drugih mladih ljudi.

Oni mladi koji ne znaju da ćaskaju, koji se stide da se prvi obrate drugom, osuđeni su da čekaju da im se neko drugi obrati, a nadaju se da će to učiniti upravo ona osoba koja im se sviđa i koja im je zanimljiva. Zato je važno prepoznati emotivnu vrednost ćaskanja.'

Vojvođanska sela prepoznatljiva su po kućama od naboja i klupicama ispod, uglavnom, oraha u delu između trotoara i kolovoza. Kuće koje su građene od zemlje, blata, trske… danas se smatraju najkvalitetnijim za život, jer su potpuno ekološke i energetski efikasne. A klupice ispred kuća mogle bi se opisati kao preteča društvenim mrežama.

U vreme kada nije bilo telefona u svakoj kući, televizora jošmanje, a zarad druženja, građene su drvene klupice. One su služile domaćinima, ali i putnicima namernicima, da odmore nakon dugog hoda. Po pravilu su bili u hladovini, kako bi odmor bio potpun. A, kada bi se pozavršavali svi letnji radovi u polju, nakon što se živina i stoka namire, obave svi poslovi u domaćinstvu, a pre spavanja, vreme je za druženje na klupici.

U Vojvodini se ti susreti i ovako mogu opisati: “da se paor odmori, s komšinicom izdivani, da se malo unterhaltuje i obavezno kibicuje”.

A, jedno špansko selo zatražilo je da se ćaskanje ispred kuća uvrsti u listu Svetske baštine. Kako je preneo Radio021, gradonačelnik sela Algar predlaže da se tradicija večernjih razgovora na otvorenom svrsta na listu Uneska. On je rekao da je ta vrsta komunikacije “suprotna od one na društvenim mrežama” i dobra je za mentalno zdravlje građana.

Prema rečima prvog čoveka sela na jugu Španije, cilj je da se vekovima star običaj “zaštiti od pretnji društvenih mreža i televizije”. Ti razgovori su sušta suprotnost od onih sa kojima se sve više susrećemo na socijalnim platformama. U tom ćaskanju ljudi vode razgovor “oči u oči”. Večernja ćaskanja, metutim,nisu više onakva kao što su nekada bila.

Lokalna vlast poziva ljude da izađu ispred svojih kuća i razgovaraju sa ljudima na otvorenom, a ne da provode dane “listajući” dešavanja po društvenim mrežama. Tradicionalni razgovori donose brojne benefite, najpre, štede energiju. Ljudi će na par sati ugasiti klima uređaje, televizore, kompijutere.. A uz to doživeće i psihičko opuštanje.

Inicijativu španskog gradonačelnika podržalo je oko 1.400 stanovnika Algara. Za ovu ideju čuli su i mnogi svetski mediji koji su popularizovali inicijativu ili, kako bi se popularno reklo, postala je viralna.

Zene u proseku svaki dan izgovore oko 20.000 reči, a muškarci 13.000!Krave su sretnije kada su u društvu drugih krava, jer su društvene životinje.S druge strane  u Nemačkoj postoje kursevi ‘smalltalk-a’ za poslovne ljude. Nemcima, naime, takozvani ‘smalltalk’ – neobavezni razgovor o nebitnim temama koji obično služi da bi se probio led i opustila atmosfera, nije naročito blizak jer se ćaskanje uglavnom smatra gubljenjem vremena. Slicno je i u Svrdskoj.

Ovde se ćaskanje smatra uzaludnim i naziva se kallprat („hladan razgovor“) ili dödprat („mrtvi razgovor“). Da ne bi završili u ovim situacijama, mnogi Šveđani su postali umetnici u izbegavanju kontakta očima sa nepoznatim ljudima i poznanicima na koje bi mogli da naiđu na ulici gledajući svoje telefone ili umesto toga buljeći u izloge. Šveđanima je svrha razgovora razmena značajnih informacija, a bavljenje besmislenim ćaskanjem jednostavno nije na ceni, piše Bjorn Nilson za BBC.

Posetioci Švedske koji pokušaju da započnu neformalni razgovor sa prodavcem ili konobarom, čak i uz lokalni pozdrav „hej“, verovatno će naići naravno na „hej“ kao odgovor, često sa naznakom da su iritantni.

Stručnjaci kažu da je do ove rezervisanosti Šveđana moglo da dođe zbog toga što je Švedska slabo naseljena zemlja u relativno prostranom pejzažu, pri čemu su se stotinama godina ljudi navikli da retko razgovaraju sa onima izvan njihovog neposrednog kruga.

Druga pretpostavka je da bi se ta averzija prema ćaskanju mogla povezati sa relativno niskim nivoom imigracije u Švedsku do šezdesetih. Minimalna izloženost drugim kulturama istorijski je značila da je Šveđanima bilo manje verovatno da će prihvatiti ovu nešvedsku praksu.

Ipak, uprkos svojoj naizgled hladnoj spoljašnjosti, Šveđani će gotovo uvek biti ljubazni i prijateljski nastrojeni, mada jednostavno na drugačiji način od onih iz pričljivijih kultura.

U ovoj zemlji najbolje je, naprosto, ne razgovarati bez razloga.

ZAKLJUCUJEM DA U RAZLICITIM KULTURAMA CASKANJE ZAUZIMA RAZLICITO MESTO. JEDNO JE ISTO  U SVIM KULTURAMA- LJUDIMA JE NEOPHODAN TAJ KONTAKT OCIMA I CASKANJE. i ZIVOTINJAMA NE SAMO KRAVAMA, MNOGIM ZIVOTINJAMA. ZATO SE ONE ORGANIZUJU U COPERE, JATA, KRDA, A MI LJUDI U DRUSTVO U KOME KOMUNICIRAMO RECIMA. ZBOG SVE MANJE VREMNA KOMUNIKACIJU SMO SVELI NA PORUKE NA MOBILNOM ILI LAPTOPU ,A  OPUSTANJE UZ CASKANJE SVE MANJE KORISTIMO. LJUDI VRATITE SE CASKANJU ONO JE LEKOVITO!

 

VADI BRZO MOBILNI

 AKO CE VAM SE NAREDNI REDOVI CINITI KAO VIC VERUJETE DA JE DALEKO OD SMESNOG. NEKI DAN JE COVEK LEGAO NA TRAMVAJSKE SINE NA BULEVARU KRALJA ALEKSANDRA. I ZNATE KOJA JE BILA PRVA REAKCIJA LJUDI? BRZO VADI MOBILNI I SNIMAJ. SVI DO JEDNOG OKO MENE. MENI JE JASNO DA JE EMPATIJA ODAVNO ZABORAVLJENA ALI OVO JE ZAISTA PREVISE.

Onda sam pomislila, mozda su to sve reporteri koji zurno salju vesti u svoje novine. Danas je priliv informacija vrlo vremenski ogranicen zbog drustvenih mreza i upravo mobilnih telefona. Dok neka informacija dospe u novine vec je poprilicno "bajata".Recimo na instagramu postoji stranica Moj Beograd gde se vesti iz Beograda pojavljuju na svaki minut. Nisam ni znala da smo mi Beogradjani svi pomalo novinari. Opet ne bih da uopstavam iako sam iskreno razocarana u danasnje novinarstvo - ima jos pravih novinara "starog kova", ali vise ima ovih bombasticnih koji vesti pocinju sa Skandalozno, Neverovatno,Necete verovati  i slicno. Takvi su vam i Beogradjani novinari sa stranice Moj Beograd. Svaka vest je ili o sudaru ili o tuci ili o necemu iz domena "crne hronike" - bas kao i "pravi" novinari.Vest sa covekom na sinama dospela je i u novine, i gle cuda prvo su pomenuli vadjenje mobilnih pa tek onda kako je situacija resena. Covek je uhapsen jer je izazvao opasnost, vozac tramvaja je munjevito zakocio, zrtava srecom nema pa ipak kako mozemo da znamo zasto je covek hteo da ga pregazi tramvaj.

Zasto nam je toliko bitno da odmah snimimo na mobilni sve te krizne i tragicne situacije? Zar zaista nema lepih vesti za snimanje, makar na stranici Moj Beograd kad vec na stampane medije i TV ne mozemo da uticimo da nas ne zasipaju losim desavanjima. 

U novinama i na portalima u Srbiji već duže vreme na naslovnim stranama potenciraju se loše vesti. 

U manjku istraživačkog novinarstva, glavni izvor informacija postale su društvene mreže, a kako ističu stručnjaci novine više ne služe stvarnom informisanju, već je cilj samo da se više prodaju. Gde su nestale lepe vesti i šta znači klikbejt u onlajn novinarstvu?

Internet je izmenio mnoge delatnosti pa između ostalog i novinarstvo. Prilagođavanje novinarstva internetu dovelo je do tabloidizacije velikog dela medija. Prodaja štampanih medija, zbog informacija koje su dostupne na internetu, opada svugde u svetu, nije to samo specifičnost Srbije. Mnoge velike i ugledne medijske kuće su poslednju deceniju prilično redukovale broj novinara. Dobrim delom uzrok ove pojave je upravo internet. Da bi se internet novinarstvo isplatilo nije dovoljno imati senzacionalne vesti, niti biti dovoljno brz pa ih prvi plasirati na netu. Potrebno je umeti privući publiku.

Privlačenje publike na internet portale je postala prava umetnost. Zapravo, više marketing i advertajzing nego umetnost. Tako su veliki mediji koji su delom postali i tabloidni počeli da koriste razne mamce i smicalice za privlačenje čitalaca.

Jasno je da se internet portali dobrim delom finansiraju reklamama. Da bi reklame donele kakvu takvu zaradu potrebno je da internet portal ima veliku posećenost. Posećenost opet zavisi od umešnosti privlačenja čitalaca i time se zatvara začarani krug klikbajt novinarstva.

Naslovi koji počinju frazom "Nećete verovati..." su upravo primer klikbajt novinarstva. Sadržaj teksta koji sledi posle ovakvog naslova je najčešće isprazan, retko kad zanimljiv, a gotovo nikad kvalitetan. Ipak, psihologija većine internet korisnika je takva da će u većini slučajeva kliknuti na takav naslov. Posle kliktanja nema kajanja – tvrdi nova narodna poslovica. Iako se većina čitalaca razočara sadržajem "klikbajt" teksta, već sledeći naslov koji počinje frazom "Nećete verovati..." biće od istih korisnika kliknut.

Tipični primeri klikbajt sajtova su Buzzfeed i Upworthy . Buzzfeed samo tokom jednog dana ima preko 10 miliona klikova. Ovi sajtovi su 100 odsto klikbajtovski, za razliku od domaćih tabloidnih sajtova koji pored uobičajenih naslova i tekstova imaju povremeno i klikbajtovske.

Većina sadržaja na klikbajtovskim tekstovima je vrlo kratka ili je sastavljena od video klipova i fotografija. Neki od najuspešnijih klikbajtovskih sadržaja jedva su duži od samog naslova. Zbog takvog sadržaja, čitaoci klikbajtovskih sajtova nisu lojalna publika, no to ovim sajtovima ne predstavlja problem jer je internet publika ogromna i svako će bar jednom kliknuti na njihove linkove.

Clickbait termin doslovno znači "zagrizi klik", odnosno zagrizi mamac. Sve je podređeno kliku. Svaki klik ima svoju vrednost. Što više klikova to veća zarada. Novinarstvo podređeno klikbajt filozofiji nema više nikakvu dilemu o moralnim principima, o potrebi istinitog izveštavanja, o relevantnosti podataka koje iznosi.

Upozoravajući na pojavu ovakvog novinarstva Jirgen Habermas je rekao da reorganizacija i smanjenje troškova novinarstva neminovno vode ka produkciji populizma.

"Jer, bez toka informacija dobijenih kroz opsežna istraživanja i bez stimulacije argumenata zasnovanih na ekspertizi koja nije jeftina, javna komunikacija gubi diskurzivnu vitalnost",  smatra Habermas.

Revolucija koju je donela Gutenbergova štamparija je prošla. Nova revolucija je počela internetom. Kao što je štamparija donela nove forme pisane reči, tako će i internet nametnuti nova pravila i forme. Klikbajt forma novinarstva, naslov, fotografija, video klip, Fejsbuk ili Tviter status, i jedan pasus teksta, postaće dominantna forma na većini internet portala. Sve više od toga, smatraće se starim prevaziđenim oblikom novinarstva iz vremena štampanih medija.

Novinar i glavni urednik K1info.rs Saša Ignjatović objasnio je šta u onlajn novinarstvu znači klikbejt.

- Kada sam došao prvi put u situaciju da ja nešto rešavam, hteo sam da uvedem rubriku „dobra vest“, ali svuda je ona nestala, jer ta vest ne donosi ništa. Niko nije mario da ta vest donosi nešto dobro ljudima u glavi. Ne moramo sve da merimo kroz interes - rekao je u emisiji „Ako progovorim“ i dodao: Klikbejt je naslov koji će te privući da klikneš, ne znajući šta ćeš naći u sadržaju, a zapravo u toj vesti nećeš naći ništa. Ona ne sadrži onu informaciju, koju si plasirao u naslovu. To je klasična prevara. Taj klik služi da bi se taj klik zabeležio na nekom serveru i da bi Google rekao da taj portal ima klik više, odnosno da bi na njihovom portalu reklama bila skuplja.

Kako kaže, u izvornom svom obliku, klikbejt i nije tako loš, jer on predstavlja mamac da privučeš nekog da pročita nešto, a naslovi tome i služe. 

- Kada bi vest sadržala i proverenu informaciju, to bi onda bilo okej, ali mi danas imamo nepismenu, netačnu, izmišljenu vest ili prepisan Twitter neke poznate ličnosti.

Postoje ljudi, ističe urednik K1info.rs, koji su umorni od tih šokantnih vesti.

- Menjaju se generacije. Gledam kako klinci razmišljaju, oni znaju za fore i ne nasedaju više na gluposti. Oslanjaju se na informacije koje dobiju sa društvenih mreža. Ukoliko uopšte budu birali medij, to će biti neki ovakav ili sličan medij, koji ih neće lagati i varati, već će im doneti lepu, zanimljivu, dobru i pozitivnu priču - rekao je on i objasnio koja je suština novinarstva:

Prof. dr Budimir Potočan otkrio je koja vest je njemu donela posao.

- Mudri Tolstoj je lepo objasnio da je istina sasvim jasna i jednostavna, a laž je nakinđurena. Mladost sam proveo u „Ekspresu“ koji je bio pojam ekspresivne vesti. Ja sam dobio posao zahvaljujući ekskluzivnoj vesti koju sam objavio u listu „Politika“, a ona je bila da su pronađena 333 dukata ispod Pobednika prilikom arheoloških istraživanja. Ja sam u tom momentu bio na Kalemegdanu kada su dukati iskopani ispod ašova. Tada su me pozvali iz „Ekspresa“ i dobio sam posao - rekao je on.

On je objasnio šta je to postistina.

- To je ona najmanja distanca između istine i laži. Zašto je to svetu bilo potrebno? Ona je svetu bila potrebna da nas uplaši pandemijom i glupostima, svetskim kataklizmama. Vi imate koliko god hoćete istina šta se dešava na ovome mestu, ili mestu gde je Ukrajina, isto tako i na ovome mestu, gde su centri moći, gde se nešto odlučuje i mislim da je to zaluđivanje sveta, imati postistinu. To su nonsensi današnjeg vremena, postideli bi se neki naši stari dobri koji su nas učili šta je šta i kada bi videli da ne raznaznajemo istinu od laži - dodao je Potočan u emisiji „Ako progovorim“ na televiziji K1 i dodao da i dan-danas ima načina da se vesti provere, a najbitnije je iskustvo.

Psiholog Ana Vlajković onjasnila je šta običnog čoveka pokreće da kada otvori novine ili portal prvo klikne ili pročita crnu hroniku

- To je evoluciono. Koren vuče iz našeg postanka, razvoja, kao ljudskih bića. Ono što nam deluje opasno i ugrožavajuće, mi više pažnje obraćamo na to. Naši davni preci su obraćali pažnju na sve što može da ih ugrozi. Naš nervni sistem prosto reaguje na negativno i potencionalno ugrožavajuće mnogo brže. Loše vesti pamtimo mnogo duže od dobrih.Gde su linije klikbejta i kada medijsko izveštavanje prelazi u neetično ponašanje pitanja su za naše goste u jutarnjem programu "Probudi se" - profesora Fakulteta za medije i komunikacije Stanka Crnobrnju, ovog puta u ulozi teopretičara medija i novinara Nova.rs Pera Jovovića koji je i sam često na meti medijskih natpisa.

Gde je granica i da li postoji definicija, koji su to parametri kada bi novinar ili bilo koji drugi medijski poslanik trebalo da kaže ovo ne bi smeo da radim.

– Suštinski ne postoji zato što su ovom eksplozijom novih digitalnih medija sve granice porušene i onda se ciljevi stalno menjaju i u pokretu su i prosto se izgbuila ta nekadašnja klasična novinarska etika koja je važila decenijama pa i vekovima. Ovo je jedan novi hiper komercijalni industrijski ambijent u kome se ma potpuno drugi način ostvaruju profiti a oni se zasnivaju upravo na broju poseta, klikova, na broju korisnika i to je nešto što je glavni cilj menadžera. Tu su novinari u vrlo slaboj situaciji i ne mogu da utiču na taj moralni aspekt i nemaju mnogo izbora i mraju da se uklapaju u te nove realnosti kako ih mi sada zovemo. A nove realnosti su te da je u stvari klik najvažnija stvar u tom procesu proizvodnje novog žurnalizma – smatra Crnobrnja.

SADA VAM JE JASNO STA SE DOGODILO NA POCETKU PRICE. LJUDI SU POTPUNO 'DRESIRANI' DA REAGUJU SAMO NA LOSE DOGADJAJE OKO SEBE I STO JE NAJGORE DA IH ODMAH SLIKAJU I PROSLEDE DALJE. PROSTO JE POSTALO VAZNIJE  I OD ZIVOTA (JER COVEK JE MOGAO ZAISTA DA STRADA) POSLATI VEST DA JE VIDI STO VISE LJUDI, DA JE STO VISE NJIH LAJKUJE I PROSLEDI. VAS CE PRATITI GOMILA LJUDI I OSECACETE SE 'VELIKI' JER VI NAJBRZE SIRITE SOKANTNE VESTI. A TO JE DANAS ZAISTA NAJVAZNIJE ZAR NE?

GOVORI KAKO HOCES

 SVI SVAKI DAN SLUSAMO NABEDJNE VODITELJE NA MEDIJIMA KOJI SRPSKI GOVORE KAO STRANI A NE MATERNJI JEZIK. NA ULICAMA JOS GORE . I MLADI I STARI SU ZAHVALJUJUCI NOVIM TEHNOLOGIJAMA PROGOVORILI NEKINOVI JEZIK PREPUN RECI KOJE SU UGLAVNOM NAMENJENE KOMPJUTERIMA A NE LJUDIMA. ODAVNO TVITUJEMO, LAJKUJEMO, SINUJEMO,SERUJEMO,DOK NAS BUMERI GLEDAJU SA CUDJENJEM,A VUK KARADZIC SE GORKO KAJE STO NAM JE DAO NAS JEZIK -SRPSKI- JEDINSTVEN U SVETU. PISI KAO STO GOVORIS I CITAJ KAKO JE NAPISANO U SRBIJI VISE NE POSTOJI.

Najnoviji podaci urusavanja naseg obrazovanja vidjeni su ovih dana. Evo price.Javnost se uskomešala, ne verujem ‒ i probudila, govori o tome kako se ove godine na Filološkom fakultetu u Beogradu prijavilo vrlo malo budućih studenata, a na nacionalnim katedrama ‒ jedva dvocifren broj.

Ono što se događa danas nije započeto juče. Obrazovanje se dugo urušava jer ideja socijalnog inženjeringa već decenijama nije da čovek bude prosvećen i dobar, nego poslušan, pa se sprovode takozvani tranzicioni procesi u kojima se opšte znanje svodi na izborne kurseve ne bi li svaki student sastavio svoju biografiju u skladu s ličnim afinitetima, a ne opštim zahtevima studija na kojima izučava izabrani predmet. Ukratko: dešava se opšta dekadencija u kojoj se mladim ljudima nudi da lako postanu učeni, ali im se zlobno prećutkuje da to što će dobiti ‒ nije učenost, niti obrazovanje, već upućenost u rukovođenje šrafićem na poluzi broda. Kako to znamo? Tako što im se dopušta da biraju ono što traži najmanje truda. Drugima rečima, dozvoljeno im je da prođu lako kako bi im jednog dana ‒ to sad vidimo ‒ bilo teško.

Prošle godine, a možda i ranije, osmišljena je reklama u kojoj mladi profesor fakulteta poziva buduće studente na neki od ponuđenih programa, govoreći rečenicu koja se jedva čuje: Dođite da učite tamo odakle su se nekad mogle čuti reči našeg Miloša Crnjanskog. Ova amaterska reklama u kojoj se glas govornika jedva čuje ‒ zazvučala je groteskno: zašto bi nekog u dvadeset i prvom veku zanimalo ko je u prošlosti bio na istom mestu, za istom katedrom, kad se vreme promenilo i kad se od dobrih reči uveliko više ‒ ne živi. Ovako se fakultet ne reklamira, jer niko neće izučavati književnost zato što se njegovim učionicama nekad šetao literarni gorostas. I tačno je da je ova promocija bila smešna, tehnički slabo skrojena i neuverljiva, ali se iza podsmeha njenih gledalaca krije razlog našeg duhovnog potonuća.

Kada bi danas neko rekao da želi da studira jezik i književnost zato što voli da čita i piše, i voli Miloša Crnjanskog, njegovi zapisi spasili su ga intimnog ponora i pakla, drugi bi takvog zanesenjaka razumeli kao čoveka koji ne pojmi sadašnjost. On ne uviđa da se ne živi od zvuka i pesme, već od novca, te je neophodno novac stvoriti, a nemoguće ga je stvarati tamo gde ga nema. Dakle ‒ treba bistro izabrati onu struku koja u ovom svetu donosi izvesniji i lagodniji život, a ona ne može imati veze sa jezikom i književnošću. Zašto? Zato što je na ovom polju ključno pitanje, a ne odgovor. Tehnokratska zanimanja podešena su za brzo pružanje odgovora, kao u savremenim govornicama, koje pozivamo svaki put kad imamo problem: automat pojede karticu, gladni smo vegetarijanske pice, krema za lice se potrošila, trebalo bi novu kupiti. Savremeni poslovi samo su niz uslužnih delatnosti ‒ novih zanatlija ‒ koje daju odgovore na jednostavna pitanja: kako da rešim problem? Tim stručnjaka pravovremeno dejstvuje ne bi li se začkoljica rešila i ne bi li ponovo ‒ sve bilo u redu. Čoveku mora da bude dobro, da živi bez problema, jer jedino tako će biti miran. Istina, uvek se novi problemi stvaraju, kako se život ne bi osušio, međutim, i tad će pozvani pomagači priteći u pomoć ‒ pružajući odgovor i rešenje.

Ali šta da činimo ako odgovora i rešenja nema, ako nam nije dato da problem rešimo, već da u njemu postojimo, jer ‒ možda je iluzija da se ovozemaljska kvarljiva roba može popraviti? Nisu li onda plaćeni varioci i svi drugi plemeniti radnici ‒ znalci i stručnjaci ‒ obmana kojom nas je neko zaveo, pa uverio: da se vrednost jednog delatnika bilo koje struke meri njegovim vidljivim i konkretnim rezultatom. Varilac poveže dve dugačke cevi i zacrvene mu se oči, a stručnjak za rashladne uređaje ugradi novi filter i vazduh je čistiji. Oni su, dakle, materijalizovali svoj napor, on je svakome vidljiv i morao bi da bude plaćen, pa će ga društvo i nagraditi za trud. I takav će živeti dobro, jer takav ima odgovor na postavljeno pitanje i takav je sposoban da reši problem.

Svi drugi ‒ jadni i korisni patuljci ‒ biće dobra i poželjna ćutljiva masa što u hodniku čeka da na nju dođe red.

Gde su u takvom svetu studenti jezika i književnosti? U onim tamnim hodnicima skrivaju se od kiše, čitaju Crnjanskog i postavljaju neućutkana pitanja, čude se letnjoj izmaglici, zaneseno, i veruju ‒ premda ih je sve manje ‒ da posle ovog strahotnog besmisla u kojem je čovek bedno žigosan mora doći ozdravljenje, kako je pesnik pisao, ili nas neće biti. A ako nas ne bude, tad ni varioci i svi drugi vrli i plaćeni radnici neće imati kome da ponude svoja umeća. Onog časa kad čovek postane robot ili biljka na vetru i kad više ne bude plemenitih zvanja koja bude ljudsku dušu ‒ zamreće sve. Oni koji misle da će se spasiti samo ne znaju da neće.

U svetu bez duha ‒ neće se spasiti niko.

Tehnologija nam je odavno ukrala dusu, a sada nam sve vise krade i jezik koji je nas identitet. Strasno.

Veliki sam fan Istoka Pavlovica pa cu preneti sta on misli o srpskom jeziku i internetu.

Pre svega, treba da razumemo da je ogromna većina grešaka u kucanju nastala slučajno. Ne zato što ljudi ne znaju kako se nešto piše, već zato što su u brzini pritisnuli pogrešno dugme na tastaturi i nisu to primetili. Klasičan pravopis koji se uči u školi odnosi se na pisanje olovkom. Grafitnom ili hemijskom. Normalno da će biti mnogo manje pravopisnih grešaka dok pišemo na papiru jer tu ne možemo da “omašimo slovo”.

Kako smo živeli dok nije bilo kompjutera? Pa, ako se sećate, u najvećem broju slučajeva, glavni cilj dok pišemo rukom bio je da napišemo to što brže, a ne što lepšim rukopisom. Ovaj nagon za brzim pisanjem pomaže ljudskoj vrsti da se što brže odvijaju svi procesi u društvu: Zahvaljujući brzom pisanju, brže se kreću redovi na šalterima, u domovima zdravlja, u sudskim procesima, jednom rečju sve ide brže.

Kada smo prešli na kompjutere, ljudski cilj je ostao isti – napisati željenu misao što brže. Većina ljudi u toj brzini omaši neko slovo, neki od njih to i primete pa kažu u sebi “prepraviću kasnije, neću sad da klikćem mišem i da brišem, izgubiću misao.” Kasnije, međutim, zaborave da preprave. Tako nastaje većina pravopisnih grešaka na Internetu. Sigurno ih i ovaj moj tekst ima nekoliko.

Osuđivanje ljudi koji su omašili slovo u kucanju na Internetu i nazivanje istih “nepismenim idiotima sa dva razreda osnovne” je isto kao da pokušavamo da osuđujemo ljude koji imaju loš rukopis. A koliko znam, među ljudima sa lošim rukopisom ima mnogih akademika, doktora nauka i ostalih vrhunskih intelektualaca.

Greške u kucanju je najčešće lako primetiti. Ako je neko otkucao “neznam”, onda je veća verovatnoća da je to posledica nepoznavanja pravopisa. Sa druge strane, ako je neko napisao “biosam”  spojeno, onda su male šanse da je to zaista i želeo, uzevši u obzir da se radi o osobi koja zna da uključi kompjuter. Lično mislim da ovi “pravopis ego-manijaci” nisu glupi i da savršeno dobro znaju da li je neko pogrešio slučajno ili namerno u kucanju, ali svejedno koriste priliku da pokažu prstom u prestupnika, stavljajući tako do znanja ostatku sveta da bi kultura ovog naroda propala kad ne bi bilo njih – elitnog sloja leksički obrazovanih Internet pozornika koji patroliraju mrežom kako bi spasili Srbiju i njen jezik od uništenja.

Primera poput “biosam” je mnogo, mnogo, više od pravih, namernih pravopisnih grešaka. Prave greške su uglavnom već odavno poznate ustaljene greške i nema ih više od par desetina – “samnom”, “neznam”, i slično. Čak i tada, ne možemo biti sigurni da je namerna greška. Ja sam sto puta do sada u brzini otkucao “neznam” u raznim chatovima, i smatram da je to normalno.

Igre sa rečima i slovima su primeri poput grupe na Fejsbuku koja se zove “Swi mi k0ji w0lim0 palachinke”. Što se mene tiče, ovo je jedna krajnje simpatična i bezazlena pojava – klinci se zezaju i imaju svoj interni “jezik koji nije za odrasle”. Ovo je nešto kao “Internet šatrovački” jezik. Šatrovački klinački jezik postoji u raznim varijacijama već decenijama i poguban je po srpski jezik isto koliko i praćka po teretni brod. Ipak, armija isfrustriranih “wanna be” lingvista i prosvetitelja (sad sam gotov, iskoristio sam englesku reč) koristi i ovu bezazlenu dečju igrariju da ukažu javnosti na “crni oblak uništenja koji se nadvio nad srpskim jezikom za koji je odgovoran Internet i Fejsbuk”.

Vrlo često pročitam kako neko najozbiljnije ispravlja i uči ovu decu da se npr. mrwica piše sa v a ne sa w. Kao da su ta deca retardirana pa to ne znaju. U 100% slučajeva ovakvi komentari govore isključivo o osobi koja ih upućuje – očigledno ima neki bes i frustraciju koji ne zna gde da kanališe, pa se iživljava i glumi nekog akademika i eksperta za srpki jezik pred nedužnom decom koja se igraju sa slovima.

I na kraju, poslednji oblik “rušenja jezika” je uvođenje stranih reči u izvornom obliku na engleskom jeziku. To su primeri poput “kopi-pejst”, “lajkovati komentar”, “inboks”, “LOL” i slično.

Zagovornici ove teorije zavere tvrde da će neprevođenje ovih reči izazvati kolaps našeg jezika i da se Vuk Karadžić i Dositej Obradović prevrnu u grobu svaku put kada neki Srbin izjavi da je “lajkovao” nečiji status. Ovde bih se zato vratio na rečenicu sa početka teksta: Jezik je živ i stalno se menja. Svaki normalan, neostrašćeni filolog zna za ovo.

Jezik jednog naroda konstantno zavisi od opšteg socio-tehnološkog diskursa u kome živimo i menja se čak i ovog trenutka dok ovo čitate. Neke od stranih reči koje sam upotrebio u ovom tekstu nekim pojedincima će biti zanimljive i krenuće da ih koriste. Svi ostali tekstovi koje neki drugi ljudi čitaju u ovom istom trenutku, ili dijalozi koje vode sa drugim ljudima, takođe sadrže neke strane reči koje ti ljudi upravo sada usvajaju. To će se dešavati i u narednih pet minuta, u narednih sat vremena, mesec dana, sto godina. Tako jezik evoluira i to je normalno. Inače bismo danas svi ovde još uvek pričali kao da recitujemo Oranje Marka Kraljevića.

Potrebno je da svi budemo potpuno svesni da se ovo dešava i da je to normalno. Strane engleske reči ulaze u naš jezik kao što su oduvek ulazile i turske, francuske, grčke itd. Nekad su ulazile zato što su Turci bili na vlasti u Srbiji, a danas ulaze zato što je neki tamo Amerikanac po imenu Bil Gejts napravio neki Windows koji ceo svet koristi. Te iste reči ulaze i u sve druge svetske jezike, i ne vidim zaista kako to šteti Srbiji kao naciji. Pre ko zna koliko godina u naš jezik su ušle turske reči poput sat, jastuk, komšija, čaj, kusur, itd itd. Voleo bih da mi neko od propovednika utopijsko-dogmatskog srpskog jezika objasni šta smo mi kao nacija izgubili time što su te reči ušle u naš jezik? Danas bismo bili svetska velesila da smo nekada davno izmislili/sačuvali svoju reč za jastuk?!

Prekinite da opsesivno-kompulsivno ponavljate “zašto na engleskom kad postoji reč za to u srpskom jeziku”. Ne postoji i pomirite se sa tim! Ako je ogromna većina ljudi opštim spontanim socio-lingvističkim konsenzusom odlučila da će se nešto zvati “pejst” a ne “nalepi”, onda je to tako za vjeki vjekov, i to ne može da promeni više nikada nijedan ekspertski tim ili nevladina organizacija za očuvanje jezika. Pomirite se sa tim ili se preselite na vrh neke planine i čitajte do kraja života Zidanje Skadra i Ženidbu kralja Vukašina dok se svet razvija i napreduje brže nego ikad.

U svakom slučaju smatram da je zbog blogova i totalnog self-publishinga na sve strane više skoro nemoguće kontrolisati jezik, i da samo možemo da sedimo i da posmatramo šta se sa njim dešava. Drugo je bilo kad su novine i TV bile jedini kanal komunikacije, postojali su lektori i mogla je da se “drži voda”.

Poseban problem je insistiranje na “piši kao što govoriš” principu kada su u pitanju imena stranih brendova.

Ako otvorite neke od domaćih medija i krenete da čitate tekstove iz domena tehnologije, naletećete na pojmove poput “Epl” i “Ajfon”. Koja je to gigantska kompanija EPL kad nisam u životu čuo za nju?! Ne, zaista, kad čitam ovakve tekstove zamišljam da ih piše neki Titov akademik nauka od sto dvadeset godina. Ustvari, pre će biti da ih piše neko normalan ko se nervira svaki put kad mora da napiše reč “Ajfon”, dok mu pomenuti akademik sedi nad glavom.

Dakle, krajnje je vreme da se apdejtuje…. pardon, ažurira pravilnik srpskog jezika i da se ozvaniči njegovo realno stanje. Zaista, kada je Vuk Karadžić bio živ, brendovi nisu postojali, tako da je sasvim opravdano da se njegovo pravilo naruši u ovom slučaju, bez bojazni da će se on prevrnuti u grobu. Štaviše, da Vuk Karadžić DANAS može da ustane iz mrtvih, došao bi i rekao “Alo, ljudi, narod vam se smeje, napišite lepo iPhone kao što sav običan svet piše, treba da budete neki autoritet ovom narodu a ne da se sprdaju sa vama!”. Čovek je bio reformator i progresivan tip, žestoko se borio za ozvaničavanje narodnog jezika i sigurno bi to uradio.

Štaviše, u vreme kada je Vuk Karadžić pokušavao da reformiše srpski jezik, sitaucija je bila identična kao danas: zvanični književni jezik bio je jezik kojim se služila i koji je branila tadašnja intelektualna elita i šačica nadobudnih intelektualaca. Oni su uporno pokušavali “na silu” da drže neka od pravila starog jezika, iako se običan narodni jezik već uveliko razlikovao od toga. Vuk Karadžić je samo pokušavao da ozvaniči jezik kojim je običan narod već uveliko govorio, dok su književnici i akademici sve više običnom svetu zvučali kao vanzemaljci. Najljući protivnici Vuka govorili su da on svojim reformama pokušava da uvede katoličku veru i zapadnjačku kulturu u Srbiju i da će to biti kraj pravoslavlja. Kao što vidite, istorija se ponavlja. Ako neko ne veruje, može da pročita o tome na Wikipediji, pasus “Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost“.

Sa imenima poznatih ličnosti je već drugačiji slučaj. Tu i dalje preovlađuje struja koja piše imena poznatih ličnosti “po Vuku”, tj. u većini slučajeva ljudi će u svakodnevnom kuckanju napisati “Anđelina Džoli” a ne “Angelina Jolie”.

Zvanični srpski jezik inače, dozvoljava pisanje i izvornog i prilagođenog oblika, bar kada je latinica u pitanju. Dakle, pravilno je napisati i iPhone i Ajfon, i Angelina Jolie i Anđelina Džoli. Nije mi jasno onda, zašto glavni mediji i dalje uporno brendove pišu u prilagođenom obliku.

Onog momenta kada bi se na nekom mladalačkom sajtu pojavile reči poput Guči, Ajfon, Mis Siksti, Fešn Ti-Vi, taj sajt bi počeo da zvuči kao “Bazar” ili “Politika” i bila bi više namenjena mamama i bakama sadašnjih čitateljki. Opet, postoje izuzeci, na primer “Luj Viton” se najčešće piše u adaptiranoj verziji, umesto Louis Vuitton. Dakle, univerzalnog pravila nema, a naš jezik dozvoljava i jednu i drugu formu, i sve je u redu i “po pravopisu”.

Ovaj tekst je bio dosta dugačak, ali ako bih morao da ga sumiram u jednu suštinsku rečenicu, onda bi to bilo: Ne postoji uništavanje pravopisa na Internetu. Postoje samo pojedinci željni samodokazivanja koji od muve prave slona.

I na kraju, slobodno možete da bukmarkujete ovaj tekst – kad god vas neko, negde, na forumu, blogu, portalu, nazove neopravdano nepismenim uništiteljem sprskog jezika, možete da mu odgovorite tako što mu pošaljete link ka ovom tekstu.

Hiljade i hiljade ljudi može pročitati ovaj tekst i prepoznati u njemu sebe, a to će im to možda pomoći da se osveste, da se manu ćorava posla i da svoje znanje preusmere na bavljenje pametnijim stvarima.

OBE PRICE SU VEOMA POUCNE. EVO KAKO JA TO RAZUMEM A I ISTOK JE TO OBJASNIO LEPO. POSTOJI KNJIZEVNI JEZIK KOJI TREBA DA SE KORISTI U MEDIJIMA. ZATO NAM TREBAJU SKOLOVANI LJUDI SA FILOLOSKOG FAKULTETA ODSEK SRPSKI JEZIK I KNJIZEVNOST. U NARODU MEDJU LJUDIMA ZBOG BRZE KOMUNIKACIJE DOZVOLJEN JE INTERNET JEZIK NAJVISE NA MOBILNIM TELEFONIMA I KOMPJUTERIMA. MEDJUTIM, MENE BRINE SRPSKI JEZIK UZIVO KOJI NIJE NI BLIZU KNJIZEVNOG, NIJE SASVIM NI KAO INTERNET SRPSKI NEGO NEKA MESAVINA SRPSKO-ENGLESKOG JEZIKA SA DOSTA SKRACENICA. AKO JE I PRAVILO DA JE JEZIK ZIV I PODLOZAN MENJANJU SAMO BIH PITALA DA LI CE OSTATI BAR MALO PRAVOG SRPSKOG JEZIKA? ONOG ZA DUSU NASU SRPSKU!