KO BI TEBE SILOVAO?

VRSTE POVREDJIVANJA  KADA JE U PITANJU SILOVANJE NIKADA NISU DOVOLJNO ISPITANE. NIJE TO SAMO PSIHICICKA I FIZICKA BOLA. TU JE I STRAH I PITANJE  ZASTO MENE I DA LI DA PRIJAVIM? AKO PREVLADAS STRAH I PRIJAVIS NASILNIKA ZNAS DA TE CEKA MALTRETIRANJE ,PA OD ZRTVE POSTAJES  NEKO KO JE KRIV. KRIV ZA TO STO SE DOGODILO  I STO UOPSTE PRIJAVLJUJES/ JER , NAPASCE TI MORAL , NAPASCE TI IZGLED, PONASANJE... SVE. A TO JE ZAISTA UZASNO.

 

Bilo je potrebno da prođu decenije i brojne presude najviših sudova da bi se jedna reč - pristanak - našla u zakonima evropskih država o silovanju.

U Krivičnom zakoniku Srbije, međutim, i dalje je nema, i nije ni obuhvaćena poslednjim predlogom izmena.

„Po trenutnoj definiciji silovanja, faktički se traži od žrtava da pružaju otpor silovatelju.

„Znamo da kada se desi tako nešto strašno, moguće je da se žrtva, naročito ako je mlađa osoba, zaledi, da se izmesti kao da se to njoj ne dešava”, kaže Vanja Macanović, pravnica Autonomnog ženskog centra.

Definicija ovog krivičnog dela trebalo bi da se promeni tako da se svaki seksualni odnos za koji nije postojao pristanak smatra silovanjem, objašnjava.

Istraživanja pokazuju da se do 70 odsto žrtava silovanja zamrznu tako da ne mogu ni da se pomere, a kamoli fiziči odupru nasilniku.

U nacrtu izmena Krivičnog zakonika Srbije, za koji je u toku javna rasprava, to se ne razmatra pošto se ne predlaže promena definicije silovanja.

Da li je postojao pristanak i da li je učinilac imao svest da nema pristanka - to može biti složeno dokazno pitanje”, kaže.

„Mogu se desiti situacije koje se svode na reč protiv reči.Samo sam se zamrzla, bila sam uplašena.

„Zašto se nije borila”, pitanje je koje se postavlja žrtvi jer se pretpostavlja da ako nije bilo otpora, to znači da je postojao pristanak, objašnjavaju autori Evani Doven i Patrik Hagard sa britanskog Instituta kognitivne neuronauke.

Da bi dali odgovor, oni ukazuju na fenomen „tonična nepokretnost”.

Pre osam godina postojala je namera da se unese krivično delo silovanje bez pristanka, ali se Autonomni ženski centar tada oštro usprotivio, priča Vanja Macanović.

„Bilo je predloženo da takvo delo predstavlja blaži oblik silovanja.

„Hrvatska je na sličan način izmenila zakon i to tako da je zaprećena kazna bila presmešno mala“, ukazuje.

Škulić objašnjava da bi moglo da se propiše da obljuba bez pristanka bude osnovni oblik silovanja, a „teži oblik tog dela ako je do obljube došlo pretnjom ili prinudom.”

"Obljuba bez pristanka", sa zaprećenom kaznom zatvora od tri do dvanaest godina novi je član u predlogu izmena i dopuna Krivičnog zakonika Srbije, koje je Ministarstvo pravde na javnu raspravu stavilo 9. septembra.

Time se, navode organizacije za zaštitu prava žena, uvodi "lakši oblik silovanja", koji bi se odnosio na slučajeve u kojima žrtva nije pružila otpor, sa blažim kaznama u odnosu na krivično delo silovanja u postojećoj verziji zakona.

"Silovanje nije samo da li ste se vi branili, već da li ste nekome rekli – ne", kaže za RSE Vanja Macanović iz nevladinog Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Ističe da je "nepristanak" na seksualni odnos u osnovi krivičnog dela silovanje i da bi to trebalo da prepozna i zakon u Srbiji.

Silovanje nije samo da li ste se vi branili, već da li ste nekome rekli – ne

Vanja Macanović. Autonomni ženski centar

U postojećem Krivičnom zakoniku "obljuba bez pristanka" ne postoji kao krivično delo.

Za silovanje je zaprećena kazna zatvora od pet do dvanaest godina. U slučaju nanošenja teških telesnih povreda, kazna ide do 15 godina, a ukoliko usled silovanja osoba premine ili je u pitanju dete propisana kazna može biti i doživotni zatvor.

Ovo nije prvi put da Ministarstvo pravde pokušava da u Krivični zakonik Srbije uvede "obljubu bez pristanka". Od toga su 2016. odustali i povukli predlog iz javne rasprave, nakon kritika organizacija za zaštitu prava žena.

Definicija silovanja u Srbiji i u mnogim evropskim državama je zastarela, zato što traže upotrebu sile ili pretnju da će se sila upotrebiti, ukazuje Macanović.

"Sa druge strane se onda podrazumeva da je žrtva morala da pruža otpor iako postoje mnogobrojne situacije u kojima žrtva ne može da pruži otpor", kaže ona.

Studija objavljena u maju 2023. u međunarodnom naučnom časopisu "Nature" pokazala je da žrtve silovanja često prijavljuju da nisu mogle da se pomere tokom silovanja i seksualnih napada.

Ovakvu reakciju naučnici su obrazložili time da kao rezultat straha i pretnje dolazi do "nevoljne ukočenosti" žrtava, koje u takvom stanju nisu sposobne da pruže fizički otpor ili da viču.

Prema toj studiji, 70 odsto žrtava silovanja prijavilo je da su se "zaledile" uoči i tokom samog čina i da nisu mogle da reaguju.

"Pružanje otpora kod krivičnog dela silovanja znači da vi sebe dovedete u ozbiljnu opasnost da budete i ubijeni. I takvih je slučajeva bilo u Srbiji. To je dodatni razlog zašto mi tražimo da mora da se promeni definicija krivičnog dela silovanje", ističe Macanović.

Uvođenje "obljube bez pristanka" kao krivičnog dela, za advokata Jugoslava Tintora otvorilo bi "veliki broj dilema" u sudskoj praksi.

"Pod udar krivičnog zakonika potencijalno će doći svi slučajevi u kojima nije eksplicitno izražena volja da do seksualnog odnosa dođe", kaže on za RSE.

Dodaje da je sasvim realno očekivati da u slučaju "obljube bez pristanka", pogotovo u situaciji kada je jedini dokaz iskaz žrtve, sudovi neće određivati pritvor, "jer nisu uvereni da u konkretnom slučaju figurira dovoljno dokaza".

"To će posledično umanjiti značaj silovanja kao inkriminacije i relativizovati postupak dokazivanja tako da u svakom slučaju ishod postupka može biti i osuđujuća i oslobađajuća presuda", ocenio je Tintor.

Slučaj Hrvatske – uveli lakše delo, pa ga izbrisali iz zakona

Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra ukazuje na slučaj Hrvatske, u kojoj je 2016. uvedeno krivično delo "obljuba bez pristanka".

"Tada je primećeno da su tužioci, čak i kada ima elemenata krivičnog dela silovanja, išli na ovo blaže delo, zato što im je to bilo lakše da dokažu. Vi na taj način, sa blažim kaznama, praktično privilegujete učinioce silovanja", ocenjuje Macanović.

Pominje da u pojedinim slučajevima, kada je delo bilo kvalifikovano kao "lakše", nije bilo pritvora za osumnjičene.

"To daje mogućnost počiniocima tih krivičnih dela da vrše pritisak i da utiču na žrtve i da ih zastrašuju", istakla je.

Ukoliko bi se "obljuba bez pristanka" uvela u Krivični zakonik Srbije, Macanović smatra da bi to dodatno obeshrabrilo žrtve da prijave silovanje.

 

Gotovo svaka deseta žena ili devojčica u Srbiji je doživela silovanje ili pokušaj silovanja, pokazali su rezultati istraživanja iz 2022. koje je sprovedeno u okviru projekta Agencije Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women).

Međutim, Macanović kaže da je mali broj njih koji se odluči da silovanje prijavi.

Od toga ih, kako je navela, prema iskustvu žena sa kojima su radili, odgovaraju već u samoj policiji, kada se žrtvama koje su došle da prijave silovanje sugeriše da bi ukoliko se ne dokaže da su bile silovane, protiv njih mogla biti podneta krivična prijava za lažno prijavljivanje.

Žrtve su, takođe, tokom postupka primorane da više puta ponavljaju svoj iskaz, a neretko ih, prema rečima Macanović "šetaju" od jedne do druge institucije, pri čemu se gubi vreme za prikupljanje fizičkih dokaza.

"Dobro je da uvek idu sa nekim u policiju", ukazuje Vanja Macanović iz AŽC-a.

Dodaje da prilikom davanja iskaza, čak i ako im govore da protiv njih može da bude podneta krivična prijava u slučaju lažnog prijavljivanja, ne odustaju od prijave silovanja.

Takođe je važno da uzmu kopiju izjave koju su dale inspektoru za krvne i seksualne delikte.

Policijski inspektor se zatim obraća Višem tužilaštvu, koje izdaje nalog za ginekološki pregled, radi uzimanja briseva i prikupljanja dokaza.

Macanović ohrabruje žene i devojke da se nakon davanja iskaza inspektoru obrate organizacijama za zaštitu žena, koje im mogu PRUZE PRAVNU I DRUGU POMOC.

Ovo stanje opisano je i kod ljudi koji su se našli u ratu, bili žrtve mučenja ili doživeli ekstremnu prirodnu katastrofu.

Oni ne biraju voljno da se zamrznu, već mozak reaguje nezavisno od onoga što bi želeli u tom trenutku.

Žrtve koje dožive toničnu nepokretnost ne mogu da se pomere, progovore i čini se kao da se nalaze u katatoničnom stanju.„Odsustvo pristanka ne mora da bude verbalizovano, da se kaže izrazito ne, jer žrtva koja je pod uticajem droga, nije svesna.Ne može se unapred pružiti definicija šta je pristanak.

SILOVANJE, KAO I OSVETNICKA PORNOGRAFIJA DIREKTAN SU NAPAD  NA LICNOST, PSIHU I TELO ZENE I NIJEDNA KAZNA NIJE MALA. UVODJENJEM DELA BLAZE OBLJUBE DIREKTNO SE DEHUMANIZUJE SVAKA ZENA. 

SEPTEMBAR

POTPUNO SAM EMOTIVNO VEZANA ZA SEPTEMBAR. KAKO ZA PRVI, TAKO I ZA DRUGI, ALI ETO SVE OBJAVLJUJEM TRECEG. VEROVATNO BI ZBOG PRVOG SEPTEMBRA I POLASKA DECE U SKOLU NOVA GODINA MORALA BITI U SEPTEMBRU. STA CE NAM DONETI OVAJ SEPTEMBAR NEMAM POJMA. ALI PRVI SEPTEMBAR JE POSTAO  U SRBIJI DAN NESVRSTANIH OD OVE GODINE! 

 

Prvi septembar je uvek neka prozivka života. Da li si prisutan? Jesam. Da li si budan? Nisam siguran. Da li si spreman? Nikad, ali nema veze.

Deca su jutros krenula u školu, sa svežim rancima i mirisom novih svezaka. Učionice su ponovo pune, roditelji nervozni, prosvetari umorni, a vlast ponosna što se „školska godina otvara svečano“. Kao da je učenje mera života, a ne samo podsećanje da smo uvek negde na početku.

Istog dana država slavi Dan nesvrstanih – sećanje na trenutak kada je Beograd bio centar sveta, kad su mali i siromašni imali glas protiv velikih i moćnih. Danas, više od pola veka kasnije, i dalje smo nesvrstani, ali ne iz snage, već iz nemoći. Nismo ničiji, jer nas niko neće.

Politička jesen počinje kao i školska: prozivka opozicije, testovi za novu vladu, ispit iz demokratije. Ulice su učionice, protesti su domaći zadatak, a građani večiti đaci koji stalno padaju razred. Vlada obećava pakete pomoći, snižene cene i reforme. Sve su to lepe reči, kao nova sveska prvog dana – prazna, pa još miriše na papir, ali čim se upiše prva ocena, zna se da ništa nije novo.

Ali septembar nije samo politika. On je i podsetnik na sve prve koje nosimo u sebi. Prvi dan škole, prvi poljubac, prvi poraz, prvi posao, prvi put kad si nekog ostavio ili kad je neko ostavio tebe. Prvi put kad si se uplašio i prvi put kad si se usudio.

Možda je to prava lekcija prvog septembra: da svaki „prvi“ vredi samo ako nas nauči da ne zaboravimo sebe. Jer jedino u „prvom“ ima istine, svega posle ima u reprizi.

 

 

Nekad je to značilo da mali imaju glas i da Beograd stoji rame uz rame s Njujorkom i Moskvom. Danas znači da smo nesvrstani jer nas niko neće. Ni Istok ni Zapad, ni bogati ni siromašni – svi imaju svoje, a mi imamo praznik. Još jedan neradni dan u kalendaru, još jedna prilika da vlast govori o „nezavisnosti“, dok građani nezavisno broje sitninu pred kasom.

Nekad je nesvrstanost bila politika. Danas je nostalgija. I, nažalost, luksuz.

Zašto je vraćen?
– Vlada Srbije je početkom 2025. odlučila da 1. septembar proglasi praznikom – baš zato što se tada održao prvi samit nesvrstanih u Beogradu.
– Na nivou vlasti to se predstavlja kao „obnavljanje istorijske uloge Srbije u svetu“ i vraćanje nekog ugleda, jer Pokret nesvrstanih i dalje postoji (iako daleko slabiji nego nekad).

📌 Kako izgleda danas?
– Pokret ima oko 120 zemalja članica, ali nema više onu težinu kakvu je imao tokom Hladnog rata.
– Danas se uglavnom koristi za diplomatsku simboliku – Srbija pokušava da pokaže da nije vezana samo za EU ili samo za Rusiju/Kinu, već da „balansira“ kao što je to Jugoslavija nekad radila.
– U praksi, to često znači da vlast koristi datum za samopromociju: govori se o „nezavisnoj spoljnoj politici“, o „prijateljima sa svih strana“, ali retko kada to prelazi u konkretnu korist građanima.

📌 Paradoks
– Nesvrstani su nekad značili snagu malih protiv velikih. Danas, u svetu gde mali jedva preživljavaju, to više zvuči kao nostalgija.
– U Beogradu će se 1. septembra verovatno organizovati konferencije, polaganje venaca, govornici će ponavljati fraze o „miru, solidarnosti i saradnji“.
– A običan građanin će istog tog dana misliti kako da plati račune i da li će taj paket ekonomskih mera zaista pojeftiniti ulje i hleb.

📌 Simbolika
– Dan nesvrstanih danas više govori o nama nego o svetu:

• o našoj nostalgiji za vremenom kad smo „nešto značili“

• o želji da ne biramo stranu, iako nas sile pritiskaju

• o večnoj igri „ni tamo, ni ovamo“, u kojoj pokušavamo da ostanemo svoji.

   

  2.–7. septembar – prve jesenje senke

  Dani prolaze brzo, a septembar nas uči da se ništa ne zadržava zauvek. Lišće još drži boje, ali vetar već šapuće o promenama. Ljudi se vraćaju u rutinu: školske obaveze, posao, papirologija, nabavke. Ulice su pune, ali tišina je u mislima.

  Politički, vlast pokušava da pokaže „mir i stabilnost“ dok opozicija traži odgovornost za letnje propuste i ekonomske nepravde. Protesti su i dalje prisutni, ali manji, uglavnom lokalni. Građani su umorni, ali osetljivi – jer svaki glas se i dalje broji.

  ---

  8.–14. septembar – balans između prošlosti i budućnosti

  Septembar nas podseća da svaki početak nosi i kraj. U porodici se raspravljaju sitnice, deca se prilagođavaju školskim rasporedima, a odrasli traže mir u svakodnevici.

  Politički, ovaj period je uglavnom dijalog – obećanja o ekonomskim paketima, posete stranačkih delegacija, reportaže u medijima o obećanoj reformi obrazovanja. Ljudi čekaju

  konkretne rezultate, ali znaju da reči lako odlete, dok odluke ostaju zakopane u papirima i zapisnicima.

  ---

  15.–21. septembar – sredina meseca i refleksija

  Sredina meseca nosi težinu: dani se smanjuju, hladnoća dolazi, a svetlo postaje vrednije. Ovo je vreme kada se obrađuju unutrašnji pejzaži – kako u porodici, tako i u društvu.

  Na političkoj sceni, opozicija pokušava da testira snagu vlasti pred lokalne izbore u oktobru. Ekonomija je i dalje nestabilna: cene rastu, a plate sporije. Ljudi traže stabilnost, ali su naučeni da je retko dobijaju.

  ---

  22.–28. septembar – jesenje boje i politika

  Pred kraj meseca, priroda nas uči strpljenju: lišće je gotovo spalo, ali korenje se priprema za zimu. Isto važi i za ljude – spremaju se za izazove koji dolaze.

  Politički, pregovori, sastanci i obećanja dominiraju vestima. Građani gledaju i čekaju, ne uvek verujući da će se nešto promeniti. Ali svaka jesen nosi i nadu – da će nova godina doneti novi početak.

  ---

  29.–30. septembar – kraj meseca, priprema za oktobar

  Kraj meseca je kao poslednja stranica stare sveske: završava se priča o septembru, ali beleške ostaju.

  Ljudi se pripremaju za oktobar – mesec kada se sabiru rezultati, kada politička scena postaje još intenzivnija, a priroda završava svoje cikluse. Septembar nas je podsetio na prve stvari: prvi korak, prvi izbor, prvi pad i prvu nadu. Sve što smo naučili, nosimo dalje.

  VRLO NEIZVESNA VREMENA. STO ZNACI DA NIKAKO NE SMEMO BITI NI NESVRSTANI NI NEUTRALNI. LJUDI MOJI SVRSTAJMO SE U GRUPU KOJA CE ICI PRAVIM PUTEM, BEZ VUCICA, KA PRAVOJ DEMOKRATIJI, KA VREDNOSTIMA NISKOG EDIKTA! BUDIMO LJUDI . MOZDA CE NEKOM OVI PROTESTI BITI PRVI U ZIVOTU, UCINITE SVE DA BUDETE PONOSNI NA TO STO URADIMO! 

  ---

---

PISMO SINU

 EVO MALO PRIVATIZACIJE BLOGA. JEDNOSTAVNO OSECAM POTREBU.

Sine,
tvoj rođendan, drugog septembra, zauvek mi je obeležio život. Dok su deca kretala u školu, ja sam krenula u svoje najveće učenje – majčinstvo. Bio si moj prvi sin, moj prvi ispit i moja prva radost. U tebi je bilo sve novo i nepoznato, a opet prirodno kao disanje.

Sećam se tvog prvog rođendana. Nismo imali mnogo, ali smo imali tebe. To je bilo bogatstvo koje se ne meri poklonima ni kolačima. Tvoj smeh bio je pesma koja je preglasila svaku nemastinu.

Ti nisi bio samo sin. Ti si bio stub kuće.
Dok su tvoj brat i sestre rasli bezbrižnije, ti si nosio teret ozbiljnosti. Često si bio otac, iako nisi trebao da budeš. Branio si ih, učio, grdio kad je trebalo, a sve vreme si ćutao i odricao se onoga što pripada detetu – igre, slobode, nestašluka.

Znam da je bilo dana kada si osećao da je sve previše. Ali znam i da nisi odustajao. U tvojim očima uvek je bila odgovornost, u tvojim rukama snaga. Ponekad mi se činilo da si stariji od mene, koliko si bio zreo i tih.

Možda ti nisam dovoljno puta rekla hvala.
Možda sam mislila da se podrazumeva da majka vidi i zna. Ali sada želim jasno da napišem: sine, hvala ti.
Hvala ti što si bio i ono što nisi morao da budeš.
Hvala ti što si meni bio oslonac, a njima brat i otac.
Hvala ti što si svojom mladošću držao zidove naše kuće da se ne sruše.

Bez tebe ne bismo opstali tako kako jesmo. Ti si bio tiha snaga, nevidljivi temelj naše porodice.

Septembar je mesec kad sam ga rodila. Starijeg sina. I možda baš zato kroz svaki septembar hodam kao kroz hodnik u kojem na svakom zidu stoji po jedno sećanje, po jedno pitanje i po jedna nemoć. U nekim septembrima sam pokušavala da budem pametna, u nekima jaka, u nekima pravedna. Ali u svakom sam bila – majka.

Danas imaš svoj život. Živiš sa ženom koja ti je izbor, i to poštujem. Ali znam da taj izbor nije svima lako pao, da su nastali razdori, da su se odnosi među vama promenili. Vidim da ti je odlazak iz naše kuće doneo i slobodu i daljinu.

Možda si poželeo da bar jednom budeš samo svoj, da ne budeš stalno taj koji nosi i podnosi. Možda je tako moralo da bude. Iako boli, razumem te.

Ali želim da znaš jedno: ova kuća je još uvek tvoja kuća.

Ali želim da znaš: tvoja porodica te nije prestala voleti. Ni brat, ni sestre, ni ja. Možemo se razlikovati, možemo se povući, ali krv i ljubav ne nestaju.

Ako se nekada osetiš udaljeno, seti se da ovde i dalje stojiš na temeljima koje si i sam gradio. Vrata kuće iz koje si otišao ostala su otvorena. Ne da bi te vezala, nego da bi uvek imala gde da se vratiš – ako poželiš.

Za mene ćeš uvek biti moj prvi septembar, moj prvi sin, moje prvo veliko učenje. I ništa, ni vreme, ni ljudi, ni okolnosti, ne mogu to da izbrišu.

Vrata koja si jednom zatvorio ostala su odškrinuta, ne da bi te vezala, nego da bi uvek imao gde da se vratiš. Ljubav majke i braće i sestara ne može da se izbriše ni razdorima ni tišinom.

Za mene ćeš uvek biti moj prvi septembar – moj prvi sin, moja prva lekcija, moj prvi oslonac. Ništa to ne može da promeni.

Ako nekada pomisliš da nisi dovoljno cenjen, znaj da jesi. Ako nekada osetiš da si daleko, znaj da nisi zaboravljen. Ako ti ikada zatreba toplina doma, znaj da vrata stoje otvorena.

Shvatas koliko mi znacis. Evo I sada dok pisem tebi opet mi se namece stara navika da od tebe nesto trazim. Pa nemoj da se ljutis sto cu dati kazem da zelim da drzis porodicu na okupu kad mene ne bude bilo. TO je najvaznije na svetu. Porodica I vasa veza.znas ono slamku polomis ali cetiri slamke odjednom tesko. Voli te tvoja mama ikad zvoca I kad smara I zelim  da budes uvek od svih voljen I da nadjes srecu I mir u zivotu, zasluzio si to.

Zagrljaj za mog prvog sina. Taj zagrljaj ces uvek osecati kao I moju ljubav.Voli te tvoja mama.

NEKADA STAVLJAMO PREVELIKI IZAZOV NA PRVORODJENU DECU U PORODICI. KAO STARIJI ONI POCINJU PRVO OD DAVANJA IGRACAKA MLADJOJ DECI, PA ONDA DAJU SVOJE SLOBODNO VREME KOJE BI MOZDA PROVODILI SA VRSNJACIMA JER MORAJU DA CUVAJU MLADJU DECU DA BI NA KRAJU JER PRVI POCINJU DA RADE SVOJ NOVAC DAVALI ZAPOTREBE BRACE I SESTARA. VELIKI POSAO, VRLO TEZAK POSAO. I NIJE U REDU DA RODITELJ TO UCINI SVOM DETETU,ALI AKO ISTA MOZE DA ME OPRAVDA TO JE ZELJA DA NAS SVE ODRZIM NA OKUPU. BEZ VAS DECO MOJA NE MOGU DA DISEM .SADA NA KRAJU ZIVOTA ZELIM DA SE DRZITE ZAJEDNO JER VAS CETVORO MOZETE SVE. JEDAN SAM NIKADA NE MOZE PODNETI SVU TEZINU ZIVOTA. VOLITE SE ,CUVAJTE SE, NE SVADJAJTE SE. 

SVI SMO JEDNAKI MADA SU NEKI JEDNAKIJI

 POLITICARI SU KAO PRESLIKANI IZ ORVELOVE  ? ZIVOTINJSKE FARME" ,A I NAROD NIJE DALJE ODMAKAO. NEKAKO JE POTPUNO I LOGICNO DA JE ISTINA, KAKAV NAROD TAKVI I POLITICARI. A OPET SU ZAISTA UZASNI KAD DODJU NA VLAST. RETKO KOJI POLITICAR JE OSTAO VERAN VREDNOSTIMA KAO STO SU MORAL I PRAVDA. EVO NEKO MOJE VIDJENJE OVE KNJIGE I KAKO SE MOZE PRIMENITI DANAS U POTPUNOSTI.

 

  

Orvel je pisao „Životinjsku farmu“ kao upozorenje, a mi u Srbiji živimo njen nastavak, u realnom vremenu. Razlika je samo u dekoru: kod njega svinje, kod nas političari u odelima i limuzinama. Suština ista.

Na početku – parole. „Svi smo jednaki.“ „Za narod.“ „Za budućnost.“ I dok narod veruje u bajku, pravila se polako brišu i pišu nova. Uvek na štetu običnih ljudi, uvek u korist vlasti. Tako svinje postaju gospodarice, a narod statisti u sopstvenoj propasti.

Svinje – to su današnji političari. Beže od realnosti, skrivaju se iza kamera, zidova, tjelohranitelja i lažnih obećanja. Njihova „jednakost“ meri se kvadratima luksuznih stanova, privatnim avionima i zakonima skrojenim da im večno traju privilegije.
Bokser – to smo svi mi, građani. Vučemo, ćutimo, radimo, ponavljamo: „biće bolje, još ću jače“. Ali, kao i u knjizi, kada se iscrpimo i više nemamo šta da damo, sistem nas hladno pošalje „na klanicu“ – na penziju od koje se ne živi, na bolnicu bez lekova, na tržište rada gde te zameni jeftiniji Bokser.
Ovce – to su botovi i mediji. Bleje parole, guše svaki glas razuma, zatrpavaju javni prostor besmislenim hvalospevima. Oni ne misle, samo ponavljaju ono što im je naređeno.
Psi – policija, institucije, službe. Umesto da štite narod, oni štite svinje. U Orvelovoj farmi psi su dresirani da ujedaju svaku pobunu. I kod nas je isto: sistem kažnjava hrabrost, nagrađuje poslušnost.

Na kraju, razlika između svinja i ljudi nestaje. Tako je i ovde: političari su istovremeno i vlast i biznis i estradna scena. Više se ne zna ko je ko – jer svi su deo iste elite, koja jede iz istog korita.

Orvel je napisao da „sve životinje jesu jednake, ali su neke jednakije od drugih“. Kod nas je to pravilo svakodnevnog života. Elita postaje „jednakija“, narod ostaje potrošna roba. Farma traje, samo što su svinje postale još veštije, a Bokseri još umorniji.

I zato je danas Srbija – Orvelova farma, samo bez happy enda.

 

Orvelova priča se često čita kao satira staljinizma, ali njena trajnost leži u njenoj univerzalnosti. Mehanizmi koje opisuje (kako se moć konsoliduje, kako se ideali kompromituju, kako se jezik manipuliše) mogu se naći u savremenim parlamentima, salama za sastanke, građanskim pokretima i onlajn platformama. „Sve životinje su jednake“ zvuči kao predizborni slogan, sve dok se ne pojave sitna slova: „…ali neke životinje su jednakije od drugih.“ Ta fraza je postala sinonim za licemerje i dvostruke standarde u današnje vreme.

U 2025. godini, „Životinjska farma“ se može čitati kao artefakt Hladnog rata, ali je ona takođe i oštar, uznemirujući prikaz kako moć mutira, kako propaganda premazuje laži „moralnim lakom“ i kako se kolektivno pamćenje briše jednom po jednom malom revizijom istorije. U nastavku teksta vam donosimo deset istina o politici i društvu kojima nas ova knjiga uči, a vi kažite: koliko su ih dobro prostudirali i koliko ih uspešno primenjuju današnji moćnici?

 Životinje svrgavaju svog ljudskog gospodara, farmera, gospodina Džonsa, kako bi stvorile ravnopravno društvo, ali svinje koje su predvodile pobunu postepeno usvajaju sve ljudske poroke. Spavaju u krevetima, piju alkohol, hodaju na dve noge… sve do poslednje scene gde susedni farmeri, gledajući kroz prozor, ne mogu da razlikuju svinje od ljudi na večeri.

 Nakon revolucije, svinje opravdavaju čuvanje kravljeg mleka i jabuka kao neophodne „hrane za mozak“ za vođstvo. Ova prva mala nejednakost postavlja presedan koji korak po korak eskalira do masovnih pogubljenja i svinje Napoleona koji postaje apsolutni diktator.

 

Portparol svinja, Skviler, tajno menja pisane zapovesti farme noću… „Nijedna životinja ne sme piti alkohol“ postaje „Nijedna životinja ne sme piti alkohol u prekomernim količinama“. Ovo na kraju kulminira apsurdnom kontradikcijom „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih“.

Napoleon, svinja, u izolaciji odgaja štence kako bi postali njegovi zlobni psi čuvari. Pritom namerno drži druge životinje nepismenima, kako ne bi mogle da pročitaju izmenjene zapovesti.

 Snežna grudva, svinja koja je herojski predvodila životinje u bici i projektovala vetrenjaču, kasnije je od strane Napoleona prikazana kao izdajnik „u savezu sa farmerom Džonsom od početka“. Revolucionarna himna „Zveri Engleske“ je takođe zabranjena i zamenjena pesmama koje hvale Napoleona.

 Svinja Skviler stalno preti da će se „Džons vratiti“ ako životinje ne poslušaju. U isto vreme, predstavlja lažnu statistiku koja pokazuje povećanu proizvodnju hrane čak i dok životinje gladuju. One veruju da njihova patnja služi većem dobru

 Kada se vetrenjača sruši u oluji, Napoleon krivi prognanu svinju Snoubola za sabotažu. Nakon toga,za  sve, od nestalih jaja do polomljenog alata, kriv je Snoubol, čime se odvraća pažnja od Napoleonovih neuspeha.

 Napoleon koristi svoje dresirane pse za napad da natera životinje da lažno priznaju zaveru sa prognanim Snoubolom. Zatim ih javno pogubi, stvarajući takav pritisak, strah i teror da čak i preispitivanje naređenja postaje nezamislivo.

 Ovce su dresirane da neumorno, bez razmišljanja i udubljivanja, skandiraju slogane i uguše svako neslaganje blejanjem minutama. Lako prelaze sa „Četiri noge dobre, dve noge loše“ na „Četiri noge dobre, dve noge bolje“ kada svinje počnu da hodaju uspravno.

 Bokser, vredni tegljački konj čiji su motoi „Radiću više“ i „Napoleon je uvek u pravu“, srušio se od prekomernog rada. Umesto da ga pošalje u zasluženu penziju, Napoleon ga prodaje fabrici lepka za novac kojim će kupiti viski dok životinjama govori da je Bokser umro u bolnici.

OD KADA JE PRVI MAJMUN POTEGAO DATINU NA DRUGOG MAJMUNA(AKO SE DRZIMO DARVINOVE TEORIJE) PA DO DANAS SVET FUNKCINISE TAKO STO SU NEKI JEDNAKIJI OD DRUGIH I SAMIM TIM MOCNIJI NA SVE NACINE! 

---

SRBIJA DANAS

 SVE VISE OVO STANJE U SRBIJI UTICE NA SVE NAS. NA MENE NAROCITO KADA SU U PITANJU MOJI BLOGOVI. 10 GODINA I VISE BEZIM OD POLITIKE, A ONA SE OBRUSILA NA SVE NAS SVOM SNAGOM. DANAS SEDIM I RAZMISLJAM. EVO GA KRAJ AVGUSTA. ZA NEKOLIKO DANA BICE 10 MESECI OD PADA NASTRESNICE. SITUACIJA U SRBIJI JE TOLIKO TESKA DA NAS NI EKONOMSKA SITUACIJA NE POGADJA KAO POLITICKA. STRASNO1

 

Danas u Srbiji osećam napetost kao nikada ranije. Zemlja je na ivici — tenzije rastu, protesti traju već devet meseci, a mir je samo ružna uspomena.

Počelo je u novembru prošle godine, kada se u Novom Sadu obrušio krov na železničkoj stanici i poginulo 16 ljudi. Ta tragedija razotkrila je korupciju u infrastrukturnim radovima i podstakla talas protesta — studentima i običnim ljudima više nije bilo dovoljno da cute

Dani prošlih protesta bili su mirni — blokade fakulteta, tihovi pred setom i studentski štrajk. Ali sada, u avgustu, demonstracije su eskalirale. U Novom Sadu su demolirani uredi predsedavajuće stranke SNS, dok su u Beogradu, Valjevu i drugim gradovima izbili žestoki sukobi — baklje, suzavac, paljevine… Policija odgovara silom, često preterano

Predsednik Vučić sada govori o “terorizmu” i navodnim inostranim zaverenama, čak i kad poziva na “dijalog” — ali studentima i opoziciji to nije dovoljno — neće da sarađuju dok se ne raspišu vanredni izbori

Da situacija bude još složenija, suša i ekstremna vrućina dodatno izazivaju strah. Poljoprivreda trpi, paštete u evrotolu sve manje kaplju — životinje stradaju, usevi propadaju, a narod se pita kad će stići normalan dan

A sa strane globalne scene, zbacivanje Vučića sa vlasti deluje kao start prelaza s Rusije i Kine ka EU. EU traži reforme u medijima, izborima, borbi protiv korupcije — ali realna promena još ne viri iza ugla 

Danas u Srbiji sve gori, ali niko ne gasi. Vlast priča o dijalogu, a narod je na ulici. Nije to više obična šetnja, nego bes, dim i suzavac. Studenti, ljudi od dvadeset godina, guraju se s policijom koja ima štitove i palice. Oni traže pravdu, a dobijaju batine.

Svi znamo kako je počelo – tragedijom koja je otkrila korupciju. Šesnaest mrtvih ispod krova železničke stanice. I sada svi kažu: „Nismo znali.“ A znali su. Zna se ko zida od kartona i ko uzima pare. Zna se, samo se ne sme reći naglas.

Vučić priča o terorizmu i stranim plaćenicima. Obavezna priča kad ponestane argumenata. Samo što ovaj narod više ne guta iste rečenice. Ljudi su gladni, umorni, izmučeni. Poljoprivrednik gleda u prazno njivo, majka broji lekove, mladi beže preko granice. A oni na vlasti nas ubeđuju da živimo u zlatnom dobu.

Da li je ovo zemlja u kojoj možeš normalno da živiš? Ne. Ovo je zemlja u kojoj se stalno pitaš da li da ostaneš ili da bežiš. Zemlja u kojoj su pošteni na ivici gladi, a lopovi na naslovnim stranama.

Ali ima i nešto drugo. Uprkos svemu, ljudi se okupljaju, pričaju, pevaju pesme na ulici. To znači da Srbija još diše, da nije umrla. Još ima inata. Još ima snage.

I zato kažem – danas Srbija liči na pacijenta na intenzivnoj nezi. Aparati pište, lekari slegnu ramenima, ali srce još kuca.

Danas u Srbiji – ništa novo. Samo još malo dima, još malo suzavca, još malo priče o zlatnom dobu dok ljudi kopaju po akcijama da nađu paštetu od 99 dinara.

Deca na ulici viču, pevaju, nose transparente, a policija im pokazuje kako izgleda država kad se plaši svoje omladine. Vučić, naravno, ima objašnjenje: svi su teroristi, svi su plaćenici, svi rade za strane službe. Jedino on radi za narod. I to već deceniju i kusur, a narod – sve tanji, sve manji, sve bledji.

Ja gledam i pitam se – da li mi živimo u zemlji ili u lošem rijalitiju? Samo što ovde nema ispadanja iz kuće, ovde svi ostajemo unutra, bez vazduha. A oni gore menjaju scenarije i prodaju nam reprize.

Ima dana kad poželim da se probudim u zemlji gde se priča o knjigama, filmovima, cveću. A ne o krovu što se srušio jer je neko uzeo pola para. Ne o deci što biju policajci. Ne o predsedniku koji stalno vidi zavere, a nikad ne vidi gladnog čoveka.

Ipak… Srbija još diše. Na ulici se čuje pesma, inat se vidi u očima. Ljudi stisnu pesnicu i pevaju „Gotov je“ kao da su devedesete juče bile. I to mi kaže da nismo mrtvi. Još nismo.

Srbija je danas – kao pacijent što mu lekari već pišu otpusnu listu. A srce mu, eto, kuca i neće da stane.

 

Danas u Srbiji – isti cirkus, samo su klovnovi nervozniji. Narod na ulici, policija sa štitovima, a vlast priča o terorizmu. Teroristi smo valjda svi mi što plaćamo račune i kupujemo hleb na kom piše „akcija“.

Kažu da živimo u zlatnom dobu. Verujem, samo nikako da mi jave gde je to zlato zakopano. Ja ga u frižideru nisam našla, a ni komšija – on je kopao po kontejneru i tvrdi da nema ni srebra.

Naši političari vole metafore – Srbija cveta, Srbija gradi, Srbija trči. A u stvarnosti – cveta korov, gradi se od stiropora, trči se za autobusom.

Ponekad mi dođe da pitam: ako smo u EU za dve godine, da li mogu da rezervišem kartu odmah, pa da ne čekam do poslednje epizode? Jer ovo je rijaliti koji se vuče predugo.

I dok jedni lupaju u šerpe, drugi lupaju u narod. A narod, uporan kao korov, nikako da iščupa sam sebe i ode. Inat mu ne da.

Srbija je danas – pacijent na intenzivnoj. Lekari se raspravljaju ko je kriv, sestre piju kafu, a pacijent se diže i kaže: „Izvinite, jel ima neko cigaretu?“

SVI ZNAMO SVE OVO. ZNAMO I NISTA. A JUTROS OPET IZAZIVANJE OD STRANE VLASTI. SVAKA IM JE RECENICA NOVI IZAZOV, NOVA UVREDA.  NA HILJADE  LAZI , KOBOJAGI OBECANJA U BOLJI ZIVOT , ISTE GLUPOSTI KOJE VISE NISU NI SAMO GLUPOSTI NEGO IMAJU ODRAZ NA NAS  SVE  TEZI ZIVOT. E MOJA SRBIJO MEDJU SLJIVAMA KOJA OVE GODINE NEMAS NI SLJIVE ZA RAKIJU!

---

---

NA DNU TEGLE

 KAKAV JE ZIVOT NA DNU TEGLE? I ZASTO NE ZNAMO DA SMO NA DNU TEGLE? ZAISTA MZRZIM OVO POTROSACKO DRUSTVO,ALI APSURD JE OCIT SVIMA KOJI ZELE DA VIDE. MOZEMO LI DA ZIVIMO DA NISMO POTROSACI, SVEGA OKO NAS? DA POCNEMO OD MISA U TEGLI .

 

Koliko vas trenutno živi na dnu tegle? Šta jedete? Ono što su vam dali da KUPITE u prodavnici. Gde radite i zašto, gde živite... Slobodno malo razmislite i nastavite niz...

U eksperimentu, miš je stavljen na bocu punu pirinča.

Životinja je bila toliko srećna što je pronašla hranu oko sebe i više nije morala da traži.

Sada konačno može da živi svoj život bez problema i borbe.

Nakon nekoliko dana uživanja, kada pojede svu hranu, naći će se na dnu TEGLE.

Tada shvata da je zarobljena i da ne može da izađe.

Opstanak zavisi samo od toga da li će  mu  neko staviti hranu u teglu.

Sada nema drugog izbora nego da jede ono što dobije, ako uopšte i dobije.

Tako se „rađa“ rob. Rob koji je pristao na sve.

lekcija:

1. Kratkotrajna zadovoljstva mogu dovesti do dugoročnih zamki.

2. Ako su stvari lake i živite udobno, onda ste zarobljeni u zavisnosti.

3. Kada ne koristite svoje veštine, gubite sve . Nema izbora, nema slobodne volje.

4. Slobodu nije lako steći, ali se lako može izgubiti.

Koliko blogova na temu robova, slobode, zavisnosti, potrosackog drustva i nisam nasla neko resenje, neki odgovor sem onog iz naslova da sv izivimo na  DNU TEGLE. Potrosacko drustvo je nastalo mnogo pre ovog vremena u kome zivimo, ali je sada dobilo neuporedivo vece razmere. Nikada ismo bili vise zarobljeni. Bukvalno od kad otvorimo oci ujutru dok ih ne sklopimo uvece mi trosimo. Nesto sto vec imamo, nesto sto cemo tek da kupimo i nesto na kredit. Ili u prevodu trosimo proslost, sadasnjost i buducnost iskazano u materijalnom smislu. Mi ne mozemo preziveti dan bez osnovnih potreba koje imamo zato sto su nam nametnute. Potreba kojima smo zarobljeni i koje moramo da kupimo da bi ih zadovoljili. Strasno. I sto vise imamo vise smo zarobljeni. Jer sto vise imamo sve su nam veci prohtevi. Najslobodniji su oni sto zive skromno negde u nekom ruralnom podrucju bez prodavnica, struje ,medija jednom recju civilizacije.

 

Kratkorocna zadovoljstva dovode do zavisnosti. Sto vise trosimo ,sve vise upadamo u krug iz kog je kao i iz  tegle   nemoguce izaci. Koliko god da imamo novca pojavice se reklama za nesto sto ce nas privuci da i na nju potrosimo zbog zadovoljstva. Pa bila to hrana, higijena, koncert ili putovanje . Svejedno. A krajnji ishod svih tih trosenja novca sem novcanika ostavljaju i praznu dusu. Mislite da su bogatasi srecni sto mogu da kupe, vile, jahte ili sta god?  Srecni nisu jer potrosnja ne moze da zadovolji osnovnu ljudsku potrebu, a to je da vidi svrhu svih tih trosenja. Prazninu ne moze da ispuni "Prada" jer vec sutra moze da se pojavi nesto drugo sto ce vam privuci paznju ,pa cete uciniti sve da do toga dodjete. I kazem ne zna se kome je gore. Dal onima sto mogu da priuste sve ( ili skoro sve) ili onima sto ne mogu da kupe nista, pa ni ono osnovno za prezivljavanje. E tu je sad ona zamka. Bogati upadaju  u zamku dosade i zivota bez uzivanja, a siromasni u depresiju jer ne mogu da prezive bez novca.  A svi bi bili srecniji da zivimo kao oni na obali mora sto samo jedu ribu ili plodove sa palmi.  

Zavisnost od struje, tehnologije, mobilnih telefona, interneta isvih dobrobiti razvijenog drustva je zapravo zavisnost od kupovine i prodaje. Sve se mora kupovati. Jer kako bi savremeni covek preziveo bez ovih civilizacijskih dobrobiti? Verovarno bi nam bilo bolje, ali sad ne moze nazad. Tu smo gde smo.

Izgubili smo sve vestine jer nas je tehnologija oslobodila bilo koje vrste rada. I to je strasno. Kad nestane struje potpuno upadamo u horor jer nam onda nista ne funkcionise, a mi nemamo nacin da prezivimo bez struje. Sada vec ne znam da li bi preziveli i bez interneta. Sta reci ? Toliko smo se oslonili na tehnologiju i na to da samo sledimo sve sto je neko drugi osmislio za nas. Zar niko ne shvata da nas zivot ne bi izgledao ovako da nam neko nije nametnuo da moramo da radimo da bi zaradili novac koji nam treba da prezivimo. Ta povezanost novca sa nasim opstankom je uzasna. A covek ne mora da zivi tako. Samo kad bi mogli kao onaj "kaludjer" iz Sarmine knjige da prodamo Ferari i odemo kod Tibetanaca po malo mudrosti, sta je lep, srecan i ispunjen zivot bez materijalnih dobara. Ali ne mozemo. Iz ovog se kruga ne mozemo izvuci kao ni mis iz tegle. 

 

Gradite im supermarkete. Mamite ih da troše novac, da kupuju i kupuju i kupuju i troše i posuđuju i uzimaju kredite, kupuju, troše...

Tjerajte i njihove žene na rad što više, uvjerite ih da je to dio emancipacije. Muževe tjerajte na rad najmanje 6 dana u tjednu, i to po 10 i 12 sati. Neka im život bez posla postane prazan i nepoznat.

Neka što manje vremena provode s djecom.

Neka im obitelj nikad ne bude na okupu, tako da im dom ne može biti nikakvo utočište od naporna rada i mjesto za opuštanje i radost.

Toliko im okupirajte misli da dječje želje uopće ne stignu ni čuti.

Potpuno im zaposjednite sva osjetila. Poduprite ih da svaki put kad uđu u automobil upale radio ili CD i napajaju mozak koječime.

Neka su im u kući stalno uključeni TV, CD, osobno računalo ili bilo koje drugo tehnološko sredstvo.

Treba im potpuno zakrčiti mozak...

Punite im glavu kojekakvim vijestima 24 sata dnevno.

Neka se u svakom kutu grada i duž cesta nalaze reklamni panoi, tako da im misli ni jednog trenutka ne odlutaju...

Napunite im poštanske sandučiće reklamama, potrošačkim katalozima i svim mogućim oglasima s uslugama i lažnom nadom. To isto činite i na društvenim mrežama.

Zasipajte ih napirlitanim, plastičnim "ljepoticama", tako da potaknete njihovo konstantno nezadovoljstvo vlastitim ženama. Neka u mislima stalno traže izmišljene ljepotice iz filmova i društvenih mreža.

Posvuda istaknite fotošopirane ljepotice tako da žene neprekidno budu nezadovoljne vlastitim izgledom i da unedogled troše svoje vrijeme i novac na nepotrebno "uljepšavanje".

Održavajte njihove žene umornima i nesposobnima za bilo kakvu emociju i ljubav s muževima.

Uvjerite ih u svakodnevnu glavobolju, preopterećenost, rastresenost. I pomozite im da žive fejk život.

I kada se rekreiraju, neka u tome pretjeruju. Neka beskonačno napuhavaju i zatežu svoje mišiće i postanu stupidno opsjednuti svojim izgledom.

Neka se iz teretana i džoginga vraćaju potpuno iscrpljeni.

Neka svaku večer izlaze.

Neka što više prate sport. Neka se više dive sportašima nego profesorima, znanstvenicima, liječnicima ili obrtnicima, poljoprivrednicima...

Neka nikada ne stignu otići u prirodu, uživati u ljepotama prirode, družiti se sa životinjama, diviti se biljkama, gledati u nebo i ni slučajno se ne smiju početi diviti Božjoj kreaciji.

Neka im djeca na ušima stalno nose slušalice i neka ne upoznaju stvarnost izvan iPoda.

Neka im djeca voze električne romobile, role i skutere i neka sve manje trče, skaču, kreću se.

Neka se dive automobilima, motorima, jahtama, avionima, kućama...

Ni jednog trenutka im ne dopustite da budu opušteni, da počnu suosjećati s prirodom, da se razumiju s biljkama i životinjama i svime što je Bog stvorio, da se međusobno pomažu...

Učinite sve da se čovjek što više udalji od sebe.

 

 

I NA KRAJU SVI TREBA DA SHVATIMO, DA UOPSTE NISMO SLOBODNI AKO IMAMO TAKVU ILUZIJU DA MI DONOSIMO ODLUKE O SOPSTVENOM ZIVOTU. SVE JE TO VEC SKROJENO, ODREDJENO, ODOBRENO I SERVIRANO. MI SMO TU SAMO DA KONZUMIRAMO I CUTIMO. TO JE TO! 

KAD JE VREME POCELO DA BEZI

TAKVU SLIKU SVETA OKO NAS.

Kažu da se 21. decembra 2012. svet završio. Nije se raspao, nije progutao sam sebe, nije nas zapljusnuo vatrom ni vodom. Samo je, tiho i neprimetno, promenio brzinu.
Majanski kalendar je te noći zatvorio jedan ciklus dug pet hiljada sto dvadeset pet godina. Oni su taj trenutak zvali prelazom u novu epohu. Mi smo rekli: “Pa ništa se nije desilo.”

Ali desilo se.

Od tada, dani su kraći — ne na satu, nego u duši. Nedelje promiču kao dani, godine kao godišnja doba. Pamtimo sve manje, živimo sve brže. Nekad je postojala dosada, ona stara dobra dosada kad sediš na klupi, gledaš u nebo i čekaš da se dogodi nešto. Sada nema dosade — a bez nje, nema ni vremena.

Naučnici kažu: to je samo percepcija. Što si stariji, to ti vreme brže prolazi, jer se meri u odnosu na godine koje si već proživeo. Teoretičari zavere kažu: ubrzala se Schumannova rezonanca, Zemljin puls sada lupa kao od kafe. Mistici kažu: 2012. smo zakoračili u spiralno vreme — svaki krug brži od prethodnog.

Ja kažem: možda su svi u pravu. Možda niko nije.

Jer, ko zna šta se te noći desilo iza kulisa? Možda je neko, negde, povukao polugu i svet prebacio na drugi tok vremena — kao što ponekad voz preusmere na drugi kolosek. Možda smo se preselili u dimenziju gde satovi idu isto, ali vreme curi brže kroz naše ruke. Možda smo iz starog sveta poneli samo sećanja, a sve ostalo je novo, skriveno i malo ubrzano.

I od tada, mi jurimo. Jurimo da stignemo mejlove, poruke, obaveze, strahove, uspomene. Jurimo da uhvatimo svoje najmilije pre nego što i oni prolete pored nas. Jurimo čak i u snu.

I dok jurimo, primećujem nešto još gore — ubrzano vreme nas je naučilo da živimo samo u sopstvenom mehuru. Svako nosi svoj mali privatni svet i ne izlazi iz njega. Tvoj ritam je tvoj, moj je moj. Naši dani se retko preklapaju, i kad se sretnemo, deluje kao da se dva paralelna sveta na tren dodirnu, pa opet razlete.
Ljudi više ne gledaju iste vesti, ne slušaju iste priče, ne dele iste trenutke. Svako meri vreme sopstvenim satom, u svojoj percepciji, kao da smo raspršeni po različitim orbitama. Nema zajedničkog “sada” — postoji samo moje vreme i tvoje vreme.

A možda, samo možda, postoji način da se vratimo na staru brzinu. Ne magijom, nego tihovanjem. Kad bi neko ugasio internet na tri dana. Kad bi televizori prestali da govore. Kad bi telefoni zaboravili da zvone. Kad bismo opet mogli da gledamo oblake i da nam to bude događaj dana. Možda bismo tada opet živeli u istom svetu.

---

Moj kraj sveta

Kažu da se svet završio 2012. godine.
Za mene nije bio kraj sveta, ali jeste kraj jednog sveta. Ne zato što su se zvezde poravnale ili kalendari završili, nego zato što je sve posle toga počelo da ide brže nego što mogu da pratim.

Pre 2012. imala sam vreme. Vreme da sedim za stolom i pijem kafu dok se hladi. Vreme da se posvađam, pa pomirim, pa opet naljutim — a da sve to stane u jedan dan. Vreme da se nasmejem bez žurbe i da isplačem sve što moram.

Posle 2012, dani su počeli da klize kao pesak kroz prste. I dok sam se okrenula, iz ruku mi je ispalo i ono što nisam mislila da ću ikada izgubiti. Ljudi su odlazili, godine su gutale događaje, a ja sam sve ređe imala priliku da zastanem i shvatim šta se uopšte desilo.

Kažu naučnici da je to samo percepcija — što si stariji, vreme ti brže prolazi. Ali ja znam da je više od toga. Kao da se moj život prebacio na drugi kolosek, onaj gde voz ne staje ni na jednoj stanici.

Od tada jurim. Jurim da stignem ono što ne može da se stigne. Jurim da zadržim ono što se ne može zadržati. Jurim da uhvatim trenutke sa onima koji mi znače, pre nego što ih vreme odvuče dalje.

A kad me pitaju šta bih volela da mi neko pokloni, ja kažem: ne sreću, ne novac, ne zdravlje — nego jedan običan dan iz onog starog sveta. Dan koji traje dovoljno dugo da se kava ohladi, da pogledam u nebo, i da oblaci stignu da mi ispričaju celu priču pre nego što nestanu.

---

A možda, kad bismo jednom uspeli da se nađemo svi u istom danu, istom trenutku i istom dahu — vreme bi nas prepoznalo i odlučilo da, makar na kratko, stane.Dijete od 10 godina danas ne zna fokus zadržati 10 minuta. Ali može provesti 3 sata gledajući TikTok bez da trepne. To nije "nova generacija". To je planska digitalna reprogramacija. Aplikacije su dizajnirane kao kockarnice. Svaki swipe – nova šansa da "dobiješ" dopamin. Bez truda. Bez napora. Bez razmišljanja. Pa knjiga postane mučenje. A razmišljanje – napad na "nervozni sistem". Nekad si s knjigom morao graditi slike u glavi. Sad algoritam sve servira – dok ti pasivno buljiš. Mozak više ne stvara slike. Samo prima naredbe. Ovo nije evolucija. Ovo je degeneracija pažnje. Fokus opada. Tolerancija na kompleksnost pada. Duboko razmišljanje nestaje. Djeca više ne znaju kako izgleda tišina bez stimulacije. Naučna istraživanja potvrđuju: Pažnja današnje djece je kraća nego kod zlatne ribice. Mozak se oblikuje prema tehnologiji koju koristi. Multitasking smanjuje IQ – privremeno i trajno. Zašto je to opasno? Jer dijete koje ne zna razmišljati neće postavljati pitanja. Neće prepoznati manipulaciju. Samo će slušati. I tu dolazimo do istine: Sistem ne želi da tvoja djeca misle. Želi da skroluju. Da se "zabavljaju". Da ćute. Zato knjige nestaju, dok algoritmi vladaju. U svijetu distrakcije, fokus je supermoć.

RAZMISLIMO MALO. OVO JE VEOMA VELIKA TEMA, VEOMA BITNO PITANJE U NASIM ZIVOTIMA. SAD NEKO I NE MISLI TAKO BAS ZBOG ONE PERCEPCIJE SVETA O KOJOJ JA STALNO PRICAM. A MI KOJI VISE VIDIMO SVET OKO NAS RAZMISLIMO PRE NEGO STO SE POTPUNO PREDAMO ALGORITMIMA.