PODRAZUMEVA SE DA RAZMAZIMO DECU! SVE IDE U PRILOG TOME! A ONDA TA DECA POSTAJU ASOCIJALNA I KRENU U VRSNJACKO NASILJE! DECU TREBA MAZITI, PODRZAVATI ALI TREBA I OSPOSOBITI ZA ZIVOT U OVOM PAKLENOM VREMENU!
Gde prestaje podrska,a pocinje ramazenost! Nista teze ne postoji nego biti roditelj u danasnje vreme. Sta milenijelcima koji sledece godine postaju punoletni i koji su odrastali sa naprednom tehnologijom reci o pravim vrednostima? Sta onima ispod 18 godina da usadimo kao kodeks morala i ponasanja uopste? Sta je vise normalno ( citaj moralno, posteno, pametno) nauciti dete da bi moglo da opstane? Tesko pitanje? Ako ih vaspitavamo kako su nas vaspitavali ne mogu preziveti sigurno. Ako ih pustimo da ih tehnologija vaspitava necemo moci da ostvarimo sa njima nikakvu komunikaciju. Sredina ne postoji! Ali ja sam uvek za klasicno mazenje i podrzavanje deteta sto je dovelo do "razmazenosti" svo cetvoro moje dece. Znaci pala sam na roditeljskom ispitui ne bi trebala uopste da pisem ovaj tekst kao da znam kako vaspitavati dete. Pa, ipak probacu. Mozda nekom pomognu ovi saveti. Ako vaše dete grize, "cvili" ili udara, a, vi jednostavno sami sebi govorite: "To mala deca rade, to je faza i proći će", moglo bi značiti da imate problem. Čak i kad su u pitanju jako mala deca, morate odrediti posledice za dete, bez da uvijek grlite dete i govorite: "Dušo, što se dogodilo, jesi li ljut/a? Reci mi, zašto ujedaš? Jesi li mi tužan/a?".
"Ako decu ne činite odgovornima za njihovo ponašanje, tada ih, nažalost, pretvarate u razmaženu decu." Mnogo roditelja nesposobno je i nespremno pustiti decu da odrastu. Roditelji koji ne dopuštaju deci da preuzmu odgovornost, koja ne znaju što je samostalnost i nemaju samokontrolu - odrastajući zaostaju u svojoj zrelosti. Istina je da nije pošteno da deca gledaju TVprogram za koji biste očekivali da će imati sladak sadržaj primeren dobi deteta, a umesto toga gledaju decu koja oponašaju ponašanja koja su nepristojna, nepodnošljiva ili puna nepoštovanja prema odraslima. Samo zato što niste vi ti koji ste dete naučili lošem ponašanju, to ne znači da ste oslobođeni odgovornosti za takvo ponašanje i da ne morate objasniti detetu zašto je takvo ponašanje loše. Da bi bili dobri roditelji, mnoge mame i tate veruju da treba svojoj deci da budu najveći 'borac' i 'čuvar' u svakom trenutku. Zapravo, roditelji bi trebalo da budu sposobno 'maknuti' sebe iz takve uloge i razmišljati o sebi kao o detetovom roditelju, a ne o njegovom/njenom najvećem obožavatelju i navijacu.Biti roditelj je teško, niko ne voli stalno da govori deci reč 'ne' i deca ne vole kada im se reč 'ne' govori. Stoga, kada se deca naviknu da većinu vremena čuju reč 'da' - to im daje osećaj prava zbog kojeg se osećaju kao da ništa nije dovoljno. Ne treba puno da deca steknu taj osećaj prava i osećaju se da treba da to imaju samo zato što to žele. Samo zato što je vaše dete malo, to ne znači da ne treba da znaju za disciplinu. Čak i ako je nešto razvojno prikladno, to ne znači da je prihvatljivo. Na roditeljima je da nauče decu šta je ispravno, a što nije u svakoj situaciji. Postoje određena ponašanja, poput grizenja ili udaranja za koje očekujete vidjeti kod malog djeteta, ali ne očekujete kod sedmogodišnjeg ili osmogodišnjeg djeteta, ali čak i takva ponašanja trebaju se osloviti i riješiti inače će se nastaviti.Ako vas dete nazove glupim, nema poštovanja prema vam u društvu drugih odraslih ili svojih vršnjaka, ako zahteva stvari bez da vas pita ili vam zahvali - a, vi ne činite ništa kako biste takvo ponašanje zaustavili - razmaženo ponašanje postaje u potpunosti vašom krivicom. Čak i kada su deca jako mala, dajemo im izbor kako da se ponašaju. "Primera radi, 'Vreme je za užinu, hoćeš li breskvu ili nektarinu?' ili 'Vreme je da idemo, hoćeš li da ti pomognem da se smestiš u sedište?' Odgovori bi već tada trebalo da budu: Da, molim te, ili ne, hvala ti'". Razumljivo je da ste pristrani prema svom detetu, ali na taj način, činite im lošu uslugu. Zbog toga prelazite preko razmaženog ponašanja i opravdavate ponašanje deteta u mnogim situacijama. Kada sagledate 'širu sliku', moći ćete prepoznati kada je u pitanju razmaženo ponašanje i napraviti neke promene.Ako ignorišete javne ispade besa i ne odvedete dete u stranu kako bi rešili problem, već odlučite nastaviti kupnju u trgovini kao da se ništa ne događa ili nastavite jesti u restoranu - učite dete da se može ponašati kako god hoće i da je u redu ne imati razumevanja prema drugim ljudima. O svemu razmišljate previše, analizirate sve i brinete se da će vaše metode povrediti dete. Imajte na umu da reč 'ne' neće uništiti detetovo samopouzdanje, a granice koje postavite neće uništiti povezanost koju imate s detetom. "Ono što će učiniti jest naučiti ih doživotno kako da se ponašaju pristojno, kako da druge ljude tretiraju pristojno i kako da poštuju druge ljude, a to je ono što stvarno želite. Deca se neće sećati onog puta kad ste ih poslali u svoju sobu umesto da ste im dopustili da se 'izraze' na način da viču i bacaju se po podu. Ono čega će se sećati jeste da su imali roditelja koji ih je volio, ali koji je bio izričit, koji je postavio neke granice i koji ih je naučio kako se bolje ponašati."
MA KOLIKO VOLIMO SVOJU DECU MORAMO POSTAVITI GRANICE ZA NJIHOVO DOBRO! KADA DODJU U 20,30 PA I VISE GODINA GRESKA SE NARAVNO NE MOZE ISPRAVITI. I ONDA SE CUDIMO I NERVIRAMO ZBOG NJIHOVOG PONASANJA. NAZALOST VRLO ASOCIJALNA PONASANJA POCINJU I SA 10 GODINA. I NE MOZEMO SAMO KRIVITI DRUSTVO I OKRUZENJE I MI RODITELJI SMO NAPRAVILI MNOGO PROPUSTA IZ BESKONACNE I BEZREZERVNE LJUBAVI!
Gde prestaje podrska,a pocinje ramazenost! Nista teze ne postoji nego biti roditelj u danasnje vreme. Sta milenijelcima koji sledece godine postaju punoletni i koji su odrastali sa naprednom tehnologijom reci o pravim vrednostima? Sta onima ispod 18 godina da usadimo kao kodeks morala i ponasanja uopste? Sta je vise normalno ( citaj moralno, posteno, pametno) nauciti dete da bi moglo da opstane? Tesko pitanje? Ako ih vaspitavamo kako su nas vaspitavali ne mogu preziveti sigurno. Ako ih pustimo da ih tehnologija vaspitava necemo moci da ostvarimo sa njima nikakvu komunikaciju. Sredina ne postoji! Ali ja sam uvek za klasicno mazenje i podrzavanje deteta sto je dovelo do "razmazenosti" svo cetvoro moje dece. Znaci pala sam na roditeljskom ispitui ne bi trebala uopste da pisem ovaj tekst kao da znam kako vaspitavati dete. Pa, ipak probacu. Mozda nekom pomognu ovi saveti. Ako vaše dete grize, "cvili" ili udara, a, vi jednostavno sami sebi govorite: "To mala deca rade, to je faza i proći će", moglo bi značiti da imate problem. Čak i kad su u pitanju jako mala deca, morate odrediti posledice za dete, bez da uvijek grlite dete i govorite: "Dušo, što se dogodilo, jesi li ljut/a? Reci mi, zašto ujedaš? Jesi li mi tužan/a?".
"Ako decu ne činite odgovornima za njihovo ponašanje, tada ih, nažalost, pretvarate u razmaženu decu." Mnogo roditelja nesposobno je i nespremno pustiti decu da odrastu. Roditelji koji ne dopuštaju deci da preuzmu odgovornost, koja ne znaju što je samostalnost i nemaju samokontrolu - odrastajući zaostaju u svojoj zrelosti. Istina je da nije pošteno da deca gledaju TVprogram za koji biste očekivali da će imati sladak sadržaj primeren dobi deteta, a umesto toga gledaju decu koja oponašaju ponašanja koja su nepristojna, nepodnošljiva ili puna nepoštovanja prema odraslima. Samo zato što niste vi ti koji ste dete naučili lošem ponašanju, to ne znači da ste oslobođeni odgovornosti za takvo ponašanje i da ne morate objasniti detetu zašto je takvo ponašanje loše. Da bi bili dobri roditelji, mnoge mame i tate veruju da treba svojoj deci da budu najveći 'borac' i 'čuvar' u svakom trenutku. Zapravo, roditelji bi trebalo da budu sposobno 'maknuti' sebe iz takve uloge i razmišljati o sebi kao o detetovom roditelju, a ne o njegovom/njenom najvećem obožavatelju i navijacu.Biti roditelj je teško, niko ne voli stalno da govori deci reč 'ne' i deca ne vole kada im se reč 'ne' govori. Stoga, kada se deca naviknu da većinu vremena čuju reč 'da' - to im daje osećaj prava zbog kojeg se osećaju kao da ništa nije dovoljno. Ne treba puno da deca steknu taj osećaj prava i osećaju se da treba da to imaju samo zato što to žele. Samo zato što je vaše dete malo, to ne znači da ne treba da znaju za disciplinu. Čak i ako je nešto razvojno prikladno, to ne znači da je prihvatljivo. Na roditeljima je da nauče decu šta je ispravno, a što nije u svakoj situaciji. Postoje određena ponašanja, poput grizenja ili udaranja za koje očekujete vidjeti kod malog djeteta, ali ne očekujete kod sedmogodišnjeg ili osmogodišnjeg djeteta, ali čak i takva ponašanja trebaju se osloviti i riješiti inače će se nastaviti.Ako vas dete nazove glupim, nema poštovanja prema vam u društvu drugih odraslih ili svojih vršnjaka, ako zahteva stvari bez da vas pita ili vam zahvali - a, vi ne činite ništa kako biste takvo ponašanje zaustavili - razmaženo ponašanje postaje u potpunosti vašom krivicom. Čak i kada su deca jako mala, dajemo im izbor kako da se ponašaju. "Primera radi, 'Vreme je za užinu, hoćeš li breskvu ili nektarinu?' ili 'Vreme je da idemo, hoćeš li da ti pomognem da se smestiš u sedište?' Odgovori bi već tada trebalo da budu: Da, molim te, ili ne, hvala ti'". Razumljivo je da ste pristrani prema svom detetu, ali na taj način, činite im lošu uslugu. Zbog toga prelazite preko razmaženog ponašanja i opravdavate ponašanje deteta u mnogim situacijama. Kada sagledate 'širu sliku', moći ćete prepoznati kada je u pitanju razmaženo ponašanje i napraviti neke promene.Ako ignorišete javne ispade besa i ne odvedete dete u stranu kako bi rešili problem, već odlučite nastaviti kupnju u trgovini kao da se ništa ne događa ili nastavite jesti u restoranu - učite dete da se može ponašati kako god hoće i da je u redu ne imati razumevanja prema drugim ljudima. O svemu razmišljate previše, analizirate sve i brinete se da će vaše metode povrediti dete. Imajte na umu da reč 'ne' neće uništiti detetovo samopouzdanje, a granice koje postavite neće uništiti povezanost koju imate s detetom. "Ono što će učiniti jest naučiti ih doživotno kako da se ponašaju pristojno, kako da druge ljude tretiraju pristojno i kako da poštuju druge ljude, a to je ono što stvarno želite. Deca se neće sećati onog puta kad ste ih poslali u svoju sobu umesto da ste im dopustili da se 'izraze' na način da viču i bacaju se po podu. Ono čega će se sećati jeste da su imali roditelja koji ih je volio, ali koji je bio izričit, koji je postavio neke granice i koji ih je naučio kako se bolje ponašati."
MA KOLIKO VOLIMO SVOJU DECU MORAMO POSTAVITI GRANICE ZA NJIHOVO DOBRO! KADA DODJU U 20,30 PA I VISE GODINA GRESKA SE NARAVNO NE MOZE ISPRAVITI. I ONDA SE CUDIMO I NERVIRAMO ZBOG NJIHOVOG PONASANJA. NAZALOST VRLO ASOCIJALNA PONASANJA POCINJU I SA 10 GODINA. I NE MOZEMO SAMO KRIVITI DRUSTVO I OKRUZENJE I MI RODITELJI SMO NAPRAVILI MNOGO PROPUSTA IZ BESKONACNE I BEZREZERVNE LJUBAVI!
Нема коментара :
Постави коментар