TRI PALME NA KALEMEGDANU ( USTVARI 6)

 TRI PALME NA OTOKU SRECE.... MIRIS MORA, PALMI ,  BONACA ILI LAGANI VETRIC  I ZNAMO DA SMO NA MEDITERANU. OD SADA KAKO SU NASTALE OVE KLIMATSKE PROMENE  I U SRED KONTINENTALNOG BEOGRADA OSETICMO MEDITERAN. DA LI JE TO DOBRO ILI NE VIDECEMO!

U Evropi baš i nije toliko lako naleteti na nekoga ko uopšte ne veruje u klimatske promene. Iako je poricanje klimatskih promena u punom zamahu u Americi - i to ne ponajmanje u Beloj kući - većina ljudi u našim krajevima uglavnom prihvata da se klimatske promene u nekoj meri događaju. Pa ipak doslo je vreme poricanja koje koriste cak i politicari. Iako je svetski samit o klimatskim promenama jos 2010 -te doneo konkretne nacine za ocuvanje prirode i klime nista nije sprovedeno u delo.
Tako da se umanjuje  značaj potrebe za brzom akcijom po pitanju klimatskih promena , šta  je  to nego  čisto poricanje, ali nisu ništa manje toksični za napore da se reše klimatski problemi. I ovi argumenti se sve brže javljaju u javnosti. Umesto da tvrde da se klimatske promene ne događaju, sada kažu da je prekasno da se bilo šta uradi, ili da je preteško ili da je previše kontroverzno ili da nije fer ili da je prebrzo.

„Nije besmisleno pokušavati izbegavati plastiku ili ograničiti potrošnju mesa, ali nikada nećemo sve ubediti u to, plus postoje socijalno-ekonomski razlozi zašto to nije moguće za sve. Čak i da jeste, to bi bilo poput pokušaja isušivanja okeana pipetom u poređenju sa sistemskim promenama u industrijama koje su najodgovornije za zagađenje. Sto kompanija je odgovorno za 71 odsto svih emisija gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

U izveštaju se ovo naziva „whataboutism” ili po srpski „a šta je sa neprijavljenim Kinezima”. Poljoprivredna industrija upire prst u automobilsku industriju i obrnuto. Političari ističu da je globalna proizvodnja ugljen-dioksida u njihovoj zemlji mala, pa se time pravdaju što ništa ne preduzimaju.

Prvo, svaka zemlja mogla bi da iznese verziju ovog argumenta, a ako to svi rade, nema nade da se ograniče klimatske promene. Drugo, emisije po glavi stanovnika u zapadnom svetu su relativno visoke - na primer stanovnik Velike Britanije emituje oko pet puta više od Indijca. Treće, tehnološki i ekonomski napredne nacije su sposobnije za akciju od mnogih drugih nacija, a za to imaju i dodatnu istorijsku odgovornost kao zemlje koja su u prošlosti mnogo zagađivale.

Priča da se nečega odričemo ako smanjimo emisiju ugljen-dioksida je bušna. „Ima mnogo prednosti koje ćemo osetiti u svakodnevnom životu, od smanjenja zagađenja, aktivnijih putovanja, manjih troškova za goriva i slično”, kaže Lemb.

Vazduhoplovna industrija je posebno dobra u manipulisanju ovim argumentom, toliko dobra u stvari da smo mogli da čujemo i da su „električni avioni na pomolu“.

Nisu. Ili će možda biti, za nekoliko decenija, ali istraživanje IPCC-a je pokazalo da moramo da prepolovimo emisiju u narednih deset godina. „Morate da pokažete da će ove tehnologije biti dostupne u nekom smislenom roku“, kaže Lemb, a trenutno su avioni koji ne zagađuju kao grožđe na vrbi.

Ciljevi nikako nisu isto što i politika. Gledajući globalno, veoma nam loše ide to sa ciljevima. Nedavno je objavljeno da smo kao čovečanstvo izbegli da ispunimo bukvalno sve ciljeve postavljene 2010. na konferneciji u Aičiju sa ciljem zaštite divljih životinja i ekosistema.

Ovo se zove grinvošing (greenwashing) i predstavlja suštinu strategije kojom se industrija fosilnih goriva bori protiv regulative, kako navodi izveštaj. Nije uopšte sigurno da su nam za sada potrebna fosilna goriva da bismo u budućnosti prešli na upotrebu obnovljivih izvora. „Možemo da preskočimo pravo na obnovljive izvore“, kaže mi Kuk.

A ni nemamo vremena za nežno skidanje sa fosilnih goriva: imamo samo deset godina.

Ili drugim rečima, treba nam šargarepa, a ne štapi. Stvari poput finansiranja brze železnice umesto aviona, a ne nameti za one koji često lete.

Ali restriktivne mere su već normalan i prihvaćen deo života. Na primer, sigurnosni pojasevi su restriktivna mera koja se primenjuje po zakonu radi bezbednosti vozača i njihovih putnika, a automobilska industrija je bila snažno protiv njih kada su uvedeni. Takođe, mogu se (i treba ih) koristiti zajedno sa podsticajima, to nije i/ili priča.

Ovo su opravdane brige ako se iznesu iskreno. Ali, kako kaže Kuk, često je ovo „skretanje pažnje, gde se napada u osnovi nepostojeća verziju klimatske politike“, koja je inače često postavljena baš tako da uzme u obzir društvenu pravdu kako se baš ne bi događalo da najugroženiji budu i najviše pogođeni.

U svakom slučaju, ne morate povećavati porez na najsiromašnije u društvu da biste ublažili klimatske promene. Smanjivanje troškova voznih karata je dobar primer. A nameti na često letenje pogađaju najbogatije ljude u društvu, koji po definiciji mogu da priušte.Najugroženiji članovi društva takođe najviše trpe zbog sagorevanja fosilnih goriva tj. zbog njegovog uticaja na zdravlje - rafinerije su uglavnom tamo gde živi sirotinja - i tako zapravo najviše mogu dobiti od zelene politike.

Nažalost, ovaj argument iskorištava patnju ljudi da bi zaštitio interese proizvođača fosilnih goriva. Da nam je zaista stalo do muke ovih ljudi, tehnologija za proizvodnju obnovljive energije ne bi podlezala patentima. A fosilna goriva već nanose drastičnu štetu životima na globalnom jugu.

Više znamo o uticajima i budućim rizicima od klimatskih promena nego o tome kako cigarete škode ljudskom zdravlju, ali ipak primenjujemo politiku ograničavanja pušenja. Ne treba nam potpuna sigurnost u ishodima da bismo se opredelili za klimatsku politiku i ne zahtevamo je ni u jednom drugom polju velikih vladinih odluka, na primer, ulasku u rat ili izlasku iz Evropske unije. Preduzimanje odlučne akcije po pitanju klimatskih promenama prouzrokovaće mnogo manje patnje od bilo kog od ovih primera.

Priznajem, ovo je baš koska. Do sada nismo uspeli da promenimo način života dovoljno da sprečimo klimatsku katastrofu. Ali nalaženje puta kroz ove izazove nije tako nemoguće kako se čini. Jedan od načina da se suprotstavi ovom argumentu, kaže Lemb, jeste da se pogledaju istorijske analogije, pokreti za građanska prava, na primeKlimatske promene nisu binarna stvar, pa da ili imamo klimatske promene ili ne. „Već smo se pomirili s određenim promenema u klimi“, kaže Kuk, „ali nije zakucano koliko će tačno biti loše“. Takođe, možete se reći da postoji moralni problem s ovakvim stavom. Mi u Evropi ili Severnoj Americi nismo prvi ili najteže pogođeni klimatskim promenama, a odustati od borbe znači odustati od svih ljudi koji, eto, slučajno ne žive baš tu gde mi živimo.r, koji su uspešno „promenili mišljenje i promenili politike u prošlosti“.

 

Prema novom izveštaju, više od milijardu ljudi koji žive u 31 zemlji širom sveta je u riziku za masovno raseljavanje do 2050. godine pod pretnjom ekoloških šokova, sukoba i građanskih nemira pogoršanih klimatskom krizom.

Institut za ekonomiju i mir, koji takođe objavljuje globalne indekse mira i terorizma, rekao je da će nesposobnost nošenja sa klimatskim katastrofama takođe dovesti do pogoršanja nesigurnosti hrane, povećane konkurencije oko resursa i priliva izbeglica u otpornijim zemljama.

„Tokom sledećih 30 godina nemogućnost pristupa hrani i vodi samo će se povećavati bez hitne globalne saradnje“, rekao je Stiv Kilelea, osnivač i izvršni predsednik IEP-a. „U odsustvu akcije, građanski nemiri, neredi i sukobi će se najverovatnije povećati.“

Bliski Istok, Južna Azija, Podsaharska i Severna Afrika suočavaju se sa najgorim ekološkim pretnjama na globalnom nivou, navodi se u izveštaju. Devetnaest zemalja kojima preti neka od najgorih ekoloških kriza, uključujući Avganistan, Siriju i Pakistan, takođe su neke od najmanje mirnih zemalja na svetu, navodi se u izveštaju.

U Pakistanu, Etiopiji i Iranu, koji navodno imaju najveći broj ugroženih ljudi, „čak i male ekološke pretnje i prirodne katastrofe“ mogu dovesti do masovnog raseljavanja.

Evropa i Severna Amerika suočiće se sa prilivom izbeglica, kaže se u izveštaju - ova dva kontinenta suočavaju se sa manje rizika povezanih sa klimatskom krizom i u boljoj su situaciji da upravljaju onima koje se pojave.

Do 2050. godine oko 3,5 milijardi ljudi širom sveta moglo bi se suočiti sa nesigurnošću ishrane - što je skoro 50 odsto više od današnje stope nesigurnosti ishrane , navodi se u izveštaju. Broj ljudi koji se suočavaju s manjkom pijaće vode verovatno će porasti sa 2,6 milijardi danas na 5,4 milijarde 2040. godine, a s obzirom na to da se većina slučajeva nasilja vezanog za vodu dogodila u Jemenu i Iraku, u izveštaju se navodi da postoji veza između ekstremnog manjka pijaće vode, otpornosti i miroljubivost.

Samo 16 zemalja - uključujući Švedsku, Irsku i Island - trenutno se ne suočava sa ekološkim pretnjama, navodi se u izveštaju. Koristeći podatke UN-a i drugih međunarodnih tela, izveštaj je ocenio sposobnost 157 zemalja da izdrže osam ekoloških šokova, kao što su porast temperature, rast stanovništva i nesigurnost hrane.

Ovo nije prva studija koja ukazuje na vezu između klimatskih promena, političkih nemira, siromaštva i migracija. Američko Ministarstvo odbrane je nazvalo klimatske promene "množiteljem pretnji” jer uvećavaju konflikte i nestabilnost, a istraživači na Stenford univerzitetu su ustanovili da je jaz između bogatih i siromašnih zemalja 25 procenata veći nego što bi bio bez klimatske krize. Kako će klimatske promene stvoriti 1,5 milijardi migranata - i niko ne zna gde će oni završiti; po međunarodnom pravu, nijedna zemlja ne mora da prihvati klimatske izbeglice. 

NJISU SE PALME NA OTOKU SRECE, NJISU SE PALME U BEOGRADU .....LEPO! ALI MENI MNOGO SMETA  OVA KLIMATSKA ZAVRZLAMA. NE MOGU DA SE NAVIKNEM NI NA ONO MENJANJE LETNJEG U ZIMSKO I OBRNUTO VREME. TAJ SAT MI SMETA. STA ONDA RECI ZA SVE OSTALO.  TORNADO U KIKINDI, NEVIDJENE POPLAVE, PREKO 30 STEPENI NA KRAJU SEPTEMBRA I TAKO SVASTA NESTO. SKORO PA U DUKSU MOZEMO ICI CELE GODINE. HM, MOZDA JE TO DOBRO?

MOJE DETE

NE ZNAM NA STA VAS ASOCIRA OVAJ NASLOV, ALI U OVOM POSTU  BICE POPLAVE EMOCIJA! POSTOJI TOLIKO RAZLOGA ZASTO NEKO USVAJA DETE,  A ISTO TOLIKO ZASTO NEKO DETE DA NA USVAJANJE! I ZAISTA NECU NI  SLUCAJNO DA  HEJTUJETE BILO KOJU STRANU JER.... DA LI JE LAKO DOCI DO ODLUKE DA USVOJIS DETE? ILI ... DA LI JE LAKO DATI DETE NA USVAJANJE? DA LI JE IKADA PRAVI MOMENT DA SE USVOJENOM DETETU KAZE ISTINA? I ODMAH TREBA DA OTKLONIM DVE KATEGORIJE - TRGOVINA DECOM I DECA SA SMETNJAMA U RAZVOJU  KOJU ZBOG TOGA BIOLOSKI RODITELJI  OSTAVLJAJU PO RAZNIM USTANOVAMA . DVE OGROMNE TEME O JEDNOJ SAM VISE PUTA PISALA VODJENA LICNIM ISKUSTVOM, O OVOJ DRUGOJ MNOGO TEZOJ NIKAD NISAM ,ALI DOCI CU  I DO NJE!

Tako da cu u ovom blogu pokusati da objasnim ( ako se to ikako moze) koji su to razlozi kda bioloski roditelji daju svoje dete na usvajanje. Obrnuto od toga je mnogo jasnije. Obicno decu usvajaju ljudi koji iz bilo kojih razloga ne mogu da imaju svoju decu.

Osim što prolaze kroz niz administrativnih procedura ne bi li ušli u program usvajanja deteta, budući roditelji koji se odluče na ovaj plemenit korak dodatno su opterećeni vađenjem brojne dokumentacije za koju sami plaćaju takse, a kada konačno uspeju da usvoje dete, od države ne dobijaju ni dinar pomoći, za razliku od bioloških roditelja ili hraniteljskih porodica.

Više od 6.000 mališana u domovima i hraniteljskim porodicama u Srbiji čeka na usvajanje, a godišnje ih u proseku 130 bude usvojeno. Oko 760 parova čeka na usvajanje, a zbog administrativnih i drugih poteškoća mnogi od njih odustanu od namere da nekom mališanu podare dom i porodicu. Domaći parovi u poslednjih 10 godina usvojili 1.277 mališana. Ovo su podaci iz 2017-te godine.

O usvajanju dece većina ljudi ima jasno izgrađene stavove - ili su za ili protiv, što je sasvim normalno. Naime, ceo proces usvajanja deteta nije ni malo jednostavan, prvo počevši s pravne strane. Ovo nije vezano samo za Srbiju, proces usvajanja je generalno takav da zahteva ogromno strpljenje što je sasvim u redu, s obzirom da odluka o usvojenju nije mala stvar i ne bi imalo smisla da je laka i jednostavna.

Prva stvar koju biste trebali da uradite je podnošenje pismenog zahteva za zasnivanje usvojenja koji se predaje Organima starateljstva u gradskom centru za Socijani rad.

Samo deca koja su trajno lišena roditeljskog staranja mogu da uđu u postupak usvajanja. A to znači da su njihovi biološki roditelji u potpunosti lišeni roditeljskog prava ili su saglasni sa usvajenjem, zatim ako su umrli ili su u potpunosti lišeni poslovne sposobnosti.

Prema Porodičnom zakonu, osim bračnih i vanbračnih parova, decu mogu da usvajaju i samci, muškarci i žene, s tim što im je, za razliku od parova, neophodna dozvola ministra za porodičnu zaštitu, odnosno ministra za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu zaštitu.

Zakon određuje kolika mora da bude razlika u godinama između deteta i potencijalog para koji želi da usvoji dete - ona ne sme biti manja od 18, ni veća od 45 godina. Prednost prilikom procesa imaju potpune porodice, tj. gleda se da, ukoliko je moguće, dete dobije i mamu i tatu.

Ljudima koji žele da usvoje dete obično nije važan pol, ali uglavnom traže da usvoje dete niskog kalendarskog uzrasta, dete koje je dobrog opšteg zdravlja kao i dete svoje nacionalnosti. Budući roditelji se najčešće opredeljuju za zdravu decu i ne žele da usvoje decu koja imaju zdravstvene i razvojne probleme. Moguće je usvojiti dete i željenog pola, ali važno je tu stavku napomenuti na početku samog procesa, ili ukoliko vas nadležno lice ne pita prilikom razgovora.

Nakon uspešno završenog procesa usvojenja, dete se upućuje u izabranu porodicu na period prilagođavanja koje aktivno prati centar za socijalni rad, a za koji je predviđen maksimalan period do šest meseci od dana usvojenja. Ukoliko je prilagođavanje proteklo bez problema, pristupa se svečanom činu zasnivanja usvojenja i time je celokupan proces usvojenja deteta završen.

Iako u Srbiji veliki broj dece čeka da bude usvojen, nažalost mali broj uspe da dobije porodicu i bude usvojen. Decu iz Srbije usvajaju i stranci, i to najčešće Šveđani i ljudi iz SAD-a.

Usvojiti dete je predivan i plemenit čin sam po sebi, bilo da već imate svoju decu ili ste se na usvajanje odlučili iz nekog drugog razloga. Pružiti nekome šansu za lep život i vama pruža osećaj zadovoljstva, smisla ali i ljubavi. Deca su tu da budu voljena i da nas vole, i bez obzira što mnogi smatraju da "Krv nije voda", usvojena deca će na vas gledati kao na svoje prave roditelje, baš kao što ćete vi njih smatrati vašom prvom decom - jer to i zaista jesu.

Mislim, da je dosao momenat koji izbegavam sve vreme. A to je kako se bioloska bajka suocava sa otudjenjem deteta bilo da je to ucinila svojom voljom ili pod pritiscima okline. Jednostavno ne zelim da poverujem da majka nosi dete u svom telu 9 meseci i da ga ne zavoli. Koje su to okolnosti koje je nateraju da ga da na usvajanje ne znam ( maloletnost, teska finansijska situacija...) ne bi smele da  postoje. Pa ipak ,desi se da dodje do toga i bioloska majka da svoje dete drugoj zeni. Naravno ovde ne mislim ni na surogat majke za koje mi totalno nije jasno kako mogu da daju dete koje su nosile mesecima  usvom telu. Ovde mislim na majke koje znaju zene kod kojih odlazi dete. To naravno nije dobro i ne verujem da moze po zakonu, ali se ipak desava. A onda se biloska majka pokaje zbog odluke i zeli svoje dete nazad. E tu dolazimo do pravog pakla. Obe majke imaju na svoj nacin pravo na to dete , cak i kad bioloska majka ne poznaje zenu u momentu usvajanja, kada se pokaje zbog svoje odluke pronalazi nacin da nadje svoje dete i zeli ga nazad. Zena koja je usvojila dete smatra ga svojim i naravno da ne zeli da ga vrati majci. I obe su u pravu naravno. Sada, obicno se ceka punoletstvo da bi se saopstilo detetu da je usvojeno. Nekada roditelji odluce da nikada ne kazu detetu, ali sticajem silnih nekih okolnosti dete to uvek sazna i moze da bude jako povredjeno sto mu nije receno da je usvojeno. Onda ono samo trazi bioloske roditelje i cesto napusta usvojitelje iako su mu pruzili mnogo paznje i ljubavi. Dete vrlo lako oprasta sto je ostavljeno. Ne bas uvek, ali odlazi sa pravom majkom ostavljajuci zenu koja ga je odgajila potpuno bespomocnu i zalosnu.

Martu Kozlov sam sasvim slučajno zapratila na instagramu. Jako brzo sam shvatila da žena posreduje u usvajanju dece i njene objave su mi postale dnevna doza realnosti koja udara nisko, po kolenima. Mnogo je priča o napuštenoj deci koje se nikada ne ispričaju, a toliko su teške da je Marta koja je njihov direktni učesnik, eno, zaplakala javno, pred svim radoznalim očima društvenih mreža.

Nekoliko meseci sam pratila te Martine objave u kojima je objašnjavala razne nelogične, tužne, teške, primitivne mehanizme usvajanja i otkrivala dirljive detalje o klincima koji su iz Srbije usvajani u inostranstvu.Od 2016. radi na usvajanjima. Sve što mi je otkrila se odnosi na njen angažman za špansku agenciju preko koje parovi iz Španije usvajaju decu iz Srbije. Sva deca koja su preko Marte usvojena u Španiji su bila Romi. Ovde, gde se često ističe da su deca najvažniji deo društva, kao i da su porodične vrednosti najveće, niko ih ne želi. Sve kroz šta prolazi godinama narušilo joj je zdravlje, više ne prepoznaje sebe, konstantno se oseća loše.Navodi  situacije koje najbolje definišu ljubav, optimizam, dečju iskrenost, tugu, težak život, napuštenost, zatucanost sredine, nefunkcionalnost sistema i sreću.

 LJUBAV

Ljubav je motor koji pokreće sve ali se ne vidi, samo je u vazduhu. Mama i tata vole to dete po koje su došli, i na koje čekaju između pet i 10 godina, ali su preplašeni i usvajanje deteta nije onako kao što su oni zamišljali dok su čekali.

Oni su mislili da ce doći, da će videti dete, i da će ga voleti. Vrlo često misle da ga vole i pre nego što ga upoznaju. A to je greška.Skoro sa svakom porodicom imam predugačke razgovore u kojima im obećavam da iako sada to ne mogu da vide, doći će jedan dan kada će toliko voleti to dete - da će da ih boli.Kazem im da mi veruju, da znam stvari koje oni ne znaju. Da bih izgurala to što im pričam, uhvatim se za tu ljubav koja je pokrenula celu proceduru u njihovom životu. Oni plaču, teško im je, ali mi ipak veruju.

Nakon mesec dana se čujemo preko skajpa. Dete više ne priča srpski. Malo se stidi od mene, pa se krije iza mame dok se smeška i nešto joj šapuće. Tada je već ljubav imala vremena da se opusti, pa prosto pršti na sve strane.

Scene najveće ljubavi su one kada dete plače za hraniteljima i traži utehu u novim roditeljima.

OPTIMIZAM

Optimizam se uvek pojavljuje u najkritičnijim trenucima.

Tog dana smo izdvajali iz hraniteljske porodice (u kojoj su bili sedam godina) brata i sestru. Imali su 7 i 8 godina. Španci su došli da ih usvoje zajedno. Smeštaj nam je bio u Nišu i odlazili smo na lokaciju u jedno selo po decu. Sat i nešto vožnje. Atmosfera u autu je jeziva. To na šta mi idemo tog dana je strašno za nas, a da ne pričam o deci.

Meni se povraća ali moram da budem ta koja će da bude uzor ponašanja i pristupa. Ja ne smem da budem u transu.

Stižemo u porodicu, svi su napolju, kupili su balone sa helijumom da ih puste u vazduh kada krenemo. Hraniteljka plače. Hajde da se slikamo… Slikam ih. Insistiram da moramo da krenemo. Dečak je besan. Devojčica malo plače, mada je njoj to zabranjeno.

Nekako ih spakujemo u kola, s 55 kofera, kese, smoki, satovi, naočare za sunce, lakovi za nokte, baloni idu u vazduh. Vidim ih u retrovizoru. Samo želim da nisam tu, da to nisam ja. Fizički ne mogu da podnesem bol, ali vozim.

Sad smo već u planini, deca ćute sa novom mamom pozadi, ja vozim 30 km na sat pošto je magla užasno gusta i ništa se ne vidi. Deca počinju da plaču. Onaj najstrašniji dečji plač. Tih, sa ogromnim suzama. U tom trenutku, na pola puta između sela i Niša, dok dvoje dece koje smo tek odvojili od njihove porodice plaču kao kiša - meni puca guma. Mozak počinje da mi se topi. Treba mi tim od 50 ljudi da rešim logistiku prebacivanja automobila, dece, porodice i njihovog prtljaga do Niša. Pred nervnim slomom sam, ali pojavljuju se optimizam i snaga.

Otac i ja izlazimo iz kola, vadimo SVE iz gepeka, stavljam trougao, zaustavlja se mercedes da nam tu nešto prikenja. Ja imam dizalicu, ali nemam ono da odšrafim točak. Zaustavljam auto neki, momak i devojka Rumuni, i nas petoro u najjezivijoj mogućoj situaciji, sportski sredimo auto, dovoljno da možemo do Niša, lako ću ja posle.

DEČJA ISKRENOST

Bila je jedna devojčica koja je mrzela usvojitelje iz dna duše. Generalno - što više deca vole hranitelje, to više mrze usvojitelje.

Taj slučaj je bio jako težak, i apsolutno svaka osoba koja je u procesu potrebna da nam omogući da završimo papire (matičari, pravnici, policija) učinila je sve da nam maksimalno oteža. Ljudi su izgubili povratne karte, šetali su nas na relaciji Beograd - Doljevac - Niš kao majmune. Za tri dana smo prešli 1.400 km na toj relaciji. Umorni smo. Vraćamo se za Beograd i već je mrak. Dotle smo jako malo pričali. Nisam imala nikakav osećaj s tom porodicom. U jednom trenutku, glasić sa zadnjeg sedišta auta kaže: "Ja neću da idem sa njima, ja hoću s tobom". Kažem joj da je mnogo volim i da je predivna devojčica, ali da ne može sa mnom. Ona počinje da plače i kaže da njoj (majci) smrdi iz usta. Ja vozim dalje u tišini. Decembar je, odškrinut mi je prozor zato što u autu smrdi na metalni dah.

TUGA

Bio je jedan dečak koji je takođe jako teško podneo razdvajanje od hranitelja sa kojima je bio od rođenja. Imao je veliki otpor prema usvojiteljima i vrlo često sam morala ja da odlazim da ga smirim, utešim, uspavam.

Jednog dana sam ga dovela kod mene u sobu i on je počeo da plače kao kiša. Čučnuo je na pod. Nije bio vrsta deteta koja prihvata fizički kontakt, pa nisam mogla da ga zagrlim. Tako je čučao i plakao dugo i pitao me je za koliko vremena je leto. Bio je decembar, najtužniji slučajevi su uvek tu kad je najhladnije... Ja sam mu rekla za nekih šest meseci, a on me pita da li je to mnogo. Ja mu kažem da je to relativno. On mi kaže da su mu hranitelji rekli da će oni doći u Španiju na leto (što nije istina), pa me zato pita,dok jeca na podu. Ima i jaknu i rukavice i šal na sebi. Krećem da se zezam s njim što briše sline o rukavice. Malo se nasmeje. Glupo se osećam što sam pokušala da ga zasmejem, kad mu je potrebno da plače. Onda sam ga nagovorila da skine rukavice, šal, jaknu i kapu, pa smo se zavalili u krevet i gledali Moanu.

 

TEŽAK ŽIVOT

Bio je jedan dečak kog su našli pred Maxijem. Nisu znali datum rođenja, ni ime, nisu mogli da ga identifikuju, pa su mu dali ime i približni datum rođenja. Imao je oko 2 godine. Smešten je u Zvečansku, pa su dve naše porodice pokušale da ga usvoje. Jedna ga je vratila nakon dve nedelje, a druga nakon tri.

Jednom je krenuo da mi priča kako su ga u jednoj od te dve porodice terali da spava sa psom...

Ne pada mi na pamet nešto strašnije nego da uzmeš dete iz doma, pa da ga vratiš. Ta deca nose jednu specijalnu vrstu tuge u sebi.

Usvojen je kada je imao oko pet godina. Sada je u Španiji. Ide na tekvondo i na salsu.

NAPUŠTENOST

Usvajanja dece iz Zvečanske su mi pocepala srce na specifičan način. Kad sam vodila slučaj jedne devojčice, srela sam dva brata koja sam poznavala od prethodne godine. Tada sam napisala ovaj tekst:

Torta za doviđenja

Radim na usvajanju u istom domu u kojem sam to radila pre godinu dana.

Prvog dana sam došla da upoznam malu devojčicu i sela sam u dvorište sa njom i njenom novom porodicom. Malo nakon toga stiže grupa dece i jedan naleće pravo na mene. Zna me, a znam i ja njega. On je bio najbolji drug dečaka koji je pre godinu dana otišao iz doma sa novom porodicom.

Vidite - neki odlaze, a neki nikada ne.

Znala sam da želi da me zagrli ali nije hteo da bude napadan.

Ima devet godina. Dovoljno je veliki da ne radi prvo što mu padne na pamet, kao što deca obično umeju.

I tako, uhvatio je moje ruke i počeo da se ljulja napred - nazad dok mi je postavljao pitanja o svom drugaru i njegovom novom životu.

Imao je prelepe, krupne, pomalo sanjive oči koje su išle uz osmeh koji nikada nije skidao sa lica.

Iza njega, na par metara, stajao je njegov mlađi brat. Bio je smrtno ozbiljan, gledao me je iz daljine i slušao šta pričamo. Imao je šest godina.

Posle nekog vremena ljuljanja, pričanja, slanja slika njegovom izgubljenom drugu, pronašao je put do zagrljaja. Bio je nežna duša. Osetila sam kako njegovo srce prodire kroz sve moje slojeve i smiruje moje. Njegov brat se odvezao na biciklu. U vazduhu je lebdelo pitanje: da li bih ga povela sa sobom? Znao je da ne mogu. On misli da ga ne želim. Svi oni misle da ih niko ne želi.

Ali i posle sveg ovog vremena ima malu iskru nade da će ovaj put, ovaj put će doći da ga uzmu. Da će ovaj put on biti taj koji donosi tortu za decu koja ostaju dok im on na odlasku maše.

Do kuće sam lebdela. Srce mi se popelo u grlo i osetila sam da više ne postojim.

Danas je opet došao da me zagrli. Njegov brat je opet bio iza njega, ovaj put malo bliže, gledao me je. Kad je on otišao, brat je ostao. Prišao mi je korak bliže. Kleknula sam. Nije raširio ruke da me zagrli ali je sakrio lice u moje grudi i počeo da plače.

Za dva dana ću kupiti tortu za doviđenja. On će je jesti i isflekaće svoju odeću koju su nosili milioni dece pre njega.

Onda ću otići, a oni će... oni će ostati.

 

ZATUCANOST SREDINE

Nije bilo ni jedno usvajanje gde se nije na neki način provukla tema predispozicije. Deca sa kojom ja radim su Romi. Romska predispozicija da budu snalažljivi, da vole muziku, da budu skloni "muljanju", krađi, kriminalu. O tome pričaju lekari, psiholozi, socijalni radnici.

Većina dece sa kojom ja radim aktivno i otvoreno mrzi Rome. Ne znaju da su oni TO. A naučeni su da ih mrze, jer naše društvo vrlo otvoreno i ponosno mrzi Rome. U najboljem slučaju "samo" misle da su Romi niža rasa.

Imala sam dvoje dece koja su krenula nešto loše da pričaju o Romima kada je došlo dete da nam proda ružu, pa sam imala dugačak razgovor sa njima nakon kog sam im rekla da su i oni Romi. Naljutili su se na mene kao što se neko naljuti kad ga najstrašnije uvrediš.

Tu su i devojčice kojima se pokazuje da moraju biti dobre, tihe, umiljate, a dečacima se otima detinjstvo tako što im se pokazuje da budu dripci i barabe. Bio je jedan dečak koji je nakon što je prešao kod nas polako krenuo da skida fasadu barabe i da daje prostor detetu u sebi. Oscilacija između lika koji je naučio da predstavlja i nevinost deteta sa ogromnim očima i još većim pitanjima je bila fascinantna.

NEFUNKCIONALNOST SISTEMA

Sistem je pre svega nefunkcionalan zato što je pola digitalizovano, a pola je na papiru i stvari jednostavno ne mogu da funkcionišu.

Najveća nefunkcionalnost sistema potiče iz bezobrazluka i nadrkanosti radnika u javnim službama. Iskompleksirani ljudi koji imaju moć da ti daju ili da ti ne daju jedan papir. Na kraju će ti ga dati, ali prvo moraju da ti oduzmu poslednju trunku dostojanstva, pa tek onda.

SREĆA

Sreća je opet isto kao ljubav, vrlo apstraktan ali i prisutan koncept. Teško je videti sreću dok si u ovome. Sve je teško i sve je jako tužno. Ali kad se udaljiš od svega i pogledaš celu sliku, vidiš da ceo ovaj užas, na neki čudan način pliva u sreći. Sudbina ove dece koja nose pečat od rođenja je promenjena. Roditelji dobijaju šansu da se realizuju kao mama i tata i posvećeni su tome. Sreća je to što se od dva stranca i jednog napuštenog deteta napravila porodica ni iz čega, jedinica, veza koju ništa na svetu ne može da uništi.

Jednom je jedna devojčica bila mnogo tužna i rasplakala se i otišla je kod tate usvojitelja da je zagrli. On je stavio u krilo i ona je na srpskom počela da mu priča svoje muke. On nju ne razume, ali je sluša, i gleda je u oči, i ona ga gleda u oči dok nastavlja da jeca i da mu priča šta je povredilo i on je tu za nju, i uvek će biti tu, i ništa drugo nije bitno.

RAZMISLITE DOBRO AKO PRIPADATE JEDNOJ OD OVIH GRUPA. DOBRO RAZMISLITE JER U PITANJU JE NAJVECA DRAGOCENOST NA SVETU - DETE! NE DONOSITE OLAKO ODLUKE ZBOG KOJIH CETE SE KASNIJE KAJATI. I DA. OBAVEZNO RECITE DETETU DA JE USVOJENO I TO STO RANIJE!

BAJKE SU ZA MALU DECU

BAJKE SU ZA MALU DECU! BAJKE SU  I ZA 'VELIKU DECU'! TOLIKO SAM PISALA O BAJKAMA, CRTACIMA I UOPSTE PROGRAMU ZA DECU. I OPET OSECAM POTREBU DA KAZEM JOS NESTO. ODRASLI SU POTPUNO DRUGACIJI PO PITANJU BAJKE STO JE INORMALNO. ALI JE TUZNO KAD NESTANE DECIJE NEVINOSTI.TREBA ZIVETI BAJKU CEO ZIVOT! DECI TREBA PRICATI BAJKE JER SU ONE POUCNE I CVRSTO DEFINISU DOBRO I ZLO, ALI IPAK U OVOM UZASNOM SVETU BAJKE SU IZGUBILE LEPOTU I MAGIJU, PA I ONE NAJSTARIJE. CRVENKAPA SE U NEKOJ FORMI POJAVLJUJE JOS U  X VEKU. BAJKE BRACE GRIM KOJE SU PISANE PO ISTINITIM DOGADJAJIMA STO JE TOTALNI HOROR. I DIZNIJEVI JUNACI KOJI IMAJU  UZASNO DETINJSTVO SA ZLIM MACEHAMA.

Probala sam zaista da zamislim  necije detinjstvo bez bajki kao knjige ili kao crtaca. I da. Potpuno je nemoguce. Jednostavno svako to mora da ima u detinjstvu. Inace nikada nije bio dete. E sad . I deca su drugacija, roditelji su drugaciji i citav ovaj svet je drugaciji. Nista vise nije bajkovito pa ni bajke. Dobro i zlo su se toliko izmesali da granica kao u bajkama ne postoji. I to je zaista strasno.

Svaka bajka nosi sa sobom poruku, a vrednosti koje podržava odolevaju vremenu. U bajkama zlikovci uvek budu kažnjeni za svoja dela, oni koji su pravedni na kraju dobiju zasluženu nagradu, svako ima prava na drugu priliku da se pokaže.

Ovo je zaključak nemačkih akademaca koju su 40 godina radili na sastavljanju Enciklopedije bajki.

Hans-Jorg Uter, jedan od urednika enciklopedije, tvrdi da se danas bajke cene više nego ranije.

“Nas su zanimale razlike i sličnosti između priča u različitim kulturama”, rekao je Uter i dodao da su se “vrednosti koje se nalaze u srži bajki jedva menjale tokom veka”.

Autori 14. svetske enciklopedije, koja je sastavljena od 4.000 članaka, naglašavaju činjenicu da nisu sve bajke nastale iz drevnog oblika pripovedačke tradicije, nego da su neke nastale u prethodna dva veka, kao autorski radovi pisaca.

Uter je bajke pretvorio u svoj životni rad i proučio je razvoj u poimanju bajki, kao i teme koje su se koristile.

“Tema koja je verovatno zajednička većini kultura je ona o borcu protiv zmaja koji pokori celo neprijateljsko okruženje koje on simboliše”, rekao je on i naglasio da je u većem delu sveta zmaj čudovište i neprijatelj, a jedino u Aziji je drugačije.

Zmajevi su bili tema i u bajkama braće Grim, ali te bajke nisu postale tako popularne kao Snežana, Pepeljuga ili Crvenkapa. Uter ima objašnjenje i za to što su ovi likovi, a pogotovo zle maćehe, dostigli toliku populatnost.

Naime, razlog zbog kojeg su maćehe u bajkama stekle toliko negativnu reputaciju je to što su deca iz prvog braka očeva imala prednost u nasleđivanju.

Takođe, ono o čemu se često raspravlja, kada su bajke u pitanju, jeste i nasilje koje je neizostavno. Uter na to kaže da nasilje u bajkama ima svoju svrhu – postoji da bi one koji su napravili zlo stigla pravda.

Bajke su ranije bile mnogo brutalnije. U bajkama se u detalje opisivalo neko nasilje, ali je vremenom, kako bi bajke bile prilagođene i mlađim osobama, prilično ublažene.

Pored brutalnosti koja je vremenom morala da se ublaži, i prikazivanje žena, bez obzira da li su u ulozi zlih veštica ili princeza, nakon feminističkih kritika koje su bile prikladne, promenjeno je.

Ali, taman sam pre par godina pomislila da su bajke najzad  mnogo prihvatljivije nego nekad, kad opet dodje vreme promena. Opet su se desile neke velike promene koje su u odnosu na feminizam  mnogo gore. Danas se drustvo  sprema za jednopolne brakove,  satanisti jedu decu , a  tradicionalna porodica prakticno ne postoji.

I kako sad ziveti u bajci? Pa bio dete ili odrastao covek jasno je da masta pomaze da se prebrodi ovakav nacin zivota.  Mozda neko i pretera kao ove sline devojke i momci koji pomocu operacija lice na Barbike, Kenove, Pop zvezde i slicno. Oni realno zive bajku, mada  ni to nije  najbolje resenje. Ostali suoceni sa surovom realnoscu vrlo se tesko bore za neki dobar zivot. 

MOZDA IPAK TREBA PREISPITATI U POTPUNOSTI UTICAJ BAJKE NA DETE, ODRASLU OSOBU I UOPSTE LJUDSKA BICA. MOZDA MAGIJA BAJKE  NIJE U NJENOM SADRZAJU I SLIKAMA NEGO U TRENUCIMA KOJE ODRASLA OSOBA POSVECUJE DETETU PRED SPAVANJE!

DEJT NA NEVIDJENO

SASTANAK 'NA SLEPO' NIJE NOVINA SADASNJEG VREMENA. ODUVEK SU SE  LJUDI UPOZNAVALI PREKO PRIJATELJA I POZNANIKA, TAKO DA INTERNET DANAS ISTO TAKO FUNKCIONISE SA NEKIM VARIJACIJAMA DODUSE! ZAKAZATI DEJT SA NEKIM KOGA SI UPOZNAO PREKO INTERNETA TEMA JE MOG BLOGA, IAKO BI MOZDA MOGLA DA UPOREDJUJEM NEKADASNJE SASTANKE NA NEVIDJENO SA NJIMA PROPUSTICU ZBOG KOMPLEKSNOSTI TEME. MADA IMAM  I I JA NEKE DOGODOVSTINE IZ TOG VREMENA PRE INTERNETA.

Iskustva kažu da je upoznavanje preko Interneta mnogo lakše nego upoznati nekoga u subotu uveče u prepunom i zagušljivom kafiću. Unesete svoje podatke, online sajt za upoznavanje vam sam da preporuku nekih potencijalnih partnera koji bi mogli da odgovaraju opisu koji ste uneli i spremni ste za akciju!

Ovde, vi birate! Možda bi vas bilo sramota da uveče u gradu same priđete nekome ko vam se dopada, ali kada to uradite online, zvuči interesantno i izazovno. Dosadašnja iskustva govore da upoznavanje preko Interneta nudi veliku mogućnost izbora, i to je jedna od velikih prednosti ovog vida upoznavanja. Ovo je naročito važno kada imate neka specifična interesovanja u vezi sa izborom potencijalnog partnera. Upoznavanje preko Interneta nudi vam da potencijalnog partnera birate po različitim osnovama. Ukoliko je to broj godina, ili način života koji vodite, ili specifična profesija – sajtovi za upoznavanje naći će baš onakve partnere kakvi mogu da vam odgovaraju.

Da li ste primetili da ste mnogo otvoreniji u razgovoru kada tog nekog sa kim razgovarate ne gledate u oči? Upoznavanje preko Interneta nudi mnogo načina komunikacije, ali obično počinje dopisivanjem.  Po iskustvima onih koji su na ovaj način upoznali partnera mnogo je lakše da otvoreno kažete neke stvari koje ne biste u jedan na jedan razgovoru i bez ustezanja pitate ono što vas interesuje. Takođe, iskustva govore da ne zavisite od trenutka – sa osobom možete da kontaktirate kada imate vremena. Ukoliko ste zauzeta poslovna žena i nemate previše vremena za gubljenje, ovo je odličan način da pre nego što potencijalnog partnera i zaista upoznate ispitate sve što vas interesuje.

Ako ste skeptične i niste sigurne ko je osoba iza ekrana, imate na raspolaganju vremena koliko želite da do tančina sve u vezi sa potencijalnim partnerom koga upoznajete preko Interneta ispitate i proverite.

Upoznavanje potencijalnog partnera preko Interneta obično znači da to radite onda kada vama to odgovara, iz topline vašeg doma. Stvari koje bi vas sprečile da se spremite i izađete sa drugaricom na kafu ili uvece u grad i na taj način nekoga upoznate, ovde vas ne ometaju. Dakle, bez obzira da li vam je prljava kosa, umorne ste, pada kiša ili nemate šta da obučete, to pri upoznavanju potencijalnog partnera na Interenetu neće škoditi.

Takođe, smatra se da Internet nije baš siguran način za pronalaženje partnera. Sve može da se namesti – i fotografija, i ispričana priča koju je teško proveriti. Ipak, ko vam garantuje da će neko koga upoznate u noćnom  provodu da govori istinu? Iskustva devojaka koje su nakon godinu i više dana zabavljanja saznale da njihovi partneri imaju paralelne veze, mali su deo onoga što se u realnosti zaista dešava.

Veoma slično ovom razmišljanju je ovo da se tamo nalaze samo muškarci koji ni na jedan drugi način nisu mogli da nađu devojku, pa im je Internet poslednja šansa. 

 Srećom, postoji nekoliko načina da se oslobodite snobova, pozera i prevaranata pre nego što na njih bacite vaše vreme. Evo 7 tipova ljudi koje u startu treba da odbijete:

Paun će se prekomerno hvalisati i veličati sebe u svom profilu. Profilne fotografije i tekst koji je napisao o sebi u delu ‚‚o meni'' može vam reći da li je neko hvalisavac ili ne. Paun će obično imati fotografije sebe bez majice pred ogledalom i isticaće svoje mišiće. U toku razgovora neće se libiti od  hvalisanja i razmetanja. 

 Ako profil osobe izgleda neutralno sa samo nekoliko zanimljivih i izazovnih komentara, onda ta osoba sigurno želi da privuče mnogo ljudi, umesto da da više detalja o sebi.Momci u čijem profilu piše ‚‚Koliko lepotica ima ovde!'' najverovatnije su tu da bi našli bilo koga i da bi izašli sa bilo kim. A da li vi zaista želite da izađete sa nekim ko bi bio sa bilo kim?

Treba da izbegavate osobe koje se nisu potrudile da tekst u svom profilu napišu ispravno, osobe koje u svom tekstu imaju slovne greške, čije rečenice ne počinju velikim slovima, osobe čije rečenice se nadoveziju jedna na drugu, a da pritom nisu odvojene tačkom i slično. To ne znači da je osoba neobrazovana, ali govori da malo obraća pažnju na detalje, što verovatno znači da se na sličan način ponaša i prema partneru. Ako neko ne može da odvoji  vreme da napiše sve reči u svom tekstu kako treba, verovatno neće mnogo pažnje obraćati ni na kvalitet veze.

Neko u čijem profilu piše ‚‚mnogo je tužno kuvati večeru za jednu osobu'' željan je društva i verovatno će biti nametljiv. Izbegavajte ljude koji vam govore kako dugo nisu bili na sastanku sa nekim i kako samo žele da pričaju sa nekim. Osim ako i sami niste očajni, jedino osećanje koje će u vama probuditi ovaj tip osobe jeste sažaljenje, a ne strast.

Pazite se ljudi koji žele dosta brzo da uspostave sa vama neprirodni osećaj intimnosti. Ako nakon samo nekoliko razgovora osoba počne da smišlja imena za kućnog ljubimca ili da vas zove ‚‚srećo'', znaćete da se radi o ovom tipu. Ako oboje volite skijanje, to ne znači da već treba da idete zajdeno na planinu za vikend. Polako, pustite da sve teče prirodnim tokom.

Ne mora da znači da ove osobe lažu po pitanju svega, to može biti samo malo ulepšana istina, i to onda nije toliko opasno.Ali postoje osobe koje stvaraju potpuno lažni identitet kako bi lakše upoznali nekog. Da li su vam rekli da imaju platu od 100.000 dinara mesečno, a žive u jednosobnom stanu sa cimerom? Ako je tako, nemojte se zavaravati. Ako ne mogu da budu iskreni u dopisivanju preko interneta, kako će biti iskreni oko neke bitnije stvari kasnije u toku vaše veze? Zato bolje odmah prekinite dopisivanje, i tražite dalje.

Upoznavanje preko interneta nosi mnogo veći riziki od toga da vam neko dosađuje ili da vam slomi srce. Neki ljudi na internetu veoma su opasni i mogu dovesti vaš život u opasnost. Postoji sve više žena koje su pretrpele seksualno maltretiranje od strane partnera koje su upoznale preko interneta. Rizik je, dakle, veoma veliki. Kako da znate da je neko opasan samo na osnovu njegovog profila? Meri Elen O'Tul, doktor filozofije, proučavala je serijske ubice radeći u FBI-u i evo nekih izraza koje je ona izdvojila i koji vam mogu pomoći da prepoznate ovakve osobe:

- Ne volim da igram igrice'' – da li to kažu jer žele da ni vi to ne radite ili pretpostavljaju da ćete vi igrati igrice?

- Tražim nekog ko će biti moja srodna duša'' – ovo može zvučati slatko, ali zamenica

‚‚moja'' i cela rečenična konstrukcija govori o tome da je ova osoba ljubomorna ili

posesivna.

-Ja nisam neko ko bi varao svoju ženu'' – i ovo je skrivena poruka koja u stvari

govori da ni sami to ne biste smeli da radite.

Većina eksperata se slaže da bi najbolje bilo da proverite da li je osoba s kojom se

dopisujete bila osuđivana pre nego što se upoznate sa njom. Nasilne osobe često

ponavljaju svoje greške i ako su osuđivane za stvari kao što su napad, uhođenje,

uznemiravanje, nastaviće to i u svojoj sledećoj vezi.

Upoznavanje preko interneta trebalo bi da bude zabavno, opušteno i bez stresa, ali je

isto tako veoma bitno i da znate kako da izbegnete potencijalno opasne situacije.

 

Ako obraćate pažnju na to šta će drugi ljudi pomisliti ili reći, nećete imati previše uspeha kod online upoznavanja, iz razloga što je ovakav način upoznavanja novih ljudi, kod mnogih i dalje tabu tema. To će vas učiniti da se osećate manje opuštenim, uradićete sve kako bi sakrili da koristite ovakve sajtove i jednostavno, nećete uživati jer se i nećete moći predstaviti u najboljem mogućem svetlu. Upoznavanje preko interneta je sadašnjost i realnost. Što pre to ljudi shvate, to su veće šanse da otkriju čari ovakvog načina upoznavanja novih ljudi.

Da li samo želite da upoznate nekoga kako biste dobili besplatno piće ili ručak? Da li koristite sajtove za upoznavanje preko interneta kako bi nahranili vaš ego i kako bi vam ljudi govorili koliko ste lepi i atraktivni? Da li samo želite da budete sa što više žena, kako bi mogli da se hvalite vašim drugarima? Da li imate možda viška vremena pa želite da ga oduzimate i drugima? Ako vaš prvi i osnovni razlog nije pronalaženje partnera, zastanite malo i zapitajte se : “Zašto mi ovo treba?”

Ako želite da pronađete nekoga za neobavezno viđanje, vezu bez obaveza, kombinaciju - upoznavanje preko interneta vam omogućuje i to. Međutim, ukoliko želite da pronađete partnera za vezu, a niste spremni na to iz nekog razloga (vučete “emotivni prtljag” sa sobom, nesigurni ste, niste preboleli bivšeg partnera ili sl.), vrlo verovatno je da ćete završiti sa emotivnim povređivanjem druge osobe, koja traži partnera za ozbiljnu vezu.

U suštini, greške ne postoje. To su sve samo lekcije, koje ponavljamo dok ne osvestimo gde “grešimo”. Tako je i sa online upoznavanjem. Upoznavanje preko sajtova i upoznavanje ljudi u stvarnom životu - skoro i da nema razlike, osim što se fizičko upoznavanje, ostavlja za prvi sastanak. Iz razloga što imate mogućnost da upoznate više ljudi, logično je da su i veće šanse da napravite “greške”, ako ih ne postanete svesni. U slučaju da stvari krenu neplanirano, moguće je da ne bi znali kako da se pobrinete i da rešite situaciju. Ako ste osoba koja se ne brine previše o vašoj bezbednosti, bolje je da upoznajete prijatelje vaših prijatelja. Na taj način, znate da je ta osoba, koliko-toliko, sigurnija i "bezbednija" po vas.

U zavisnosti od sajtova, da li su besplatni ili ne, zavisi i broj lažnih profila, tj ljudi koji se pretvaraju da su nešto, što u stvari nisu. Ako nemate dovoljno iskustva kako prepoznati lažni profil tj osobu koja se pretvara, vrlo je moguće da ćete otići na sastanke sa ljudima, zbog kojih će vaše iskustvo sa online upoznavanje, biti negativno.

Sajt za upoznavanje Lepotica i Zver olakšava svojim članovima upoznavanje novih ljudi, tako što svaki profil ručno proverava (verifikuje) i odobrava, pre nego što dobije pristup delu za registrovane članove.

Da bi upoznavanje preko interneta bilo jedno pozitivno iskustvo, potrebno je predstaviti se onakvim kakvim i jeste, pre prvog sastanak i fizičkog upoznavanja. Takođe, potreban je i trud i znanje kako da priđete ljudima kroz dopisivanje i razmenu informacija.

Mnogi ljudi koji su probali ovakav način upoznavanja, ugase/obrišu/deaktiviraju profile nakon manje od 24 sata. To suštinski i nije loše, jer takvi ljudi lako odustaju, čim dođu do prve prepreke ili čim nešto nije po njihovom. Pronaći pravu ljubav je ozbiljan životni zadatak. Ukoliko nemate strpljenja da sačekate odgovor od druge osobe, upoznavanje preko interneta verovatno nije za vas i možda je bolje da pokušate sa nekim drugim načinom upoznavanja.

Koja je svrha korišćenja sajtova za online upoznavanje, ako ne planirate da upoznate ljude uživo i sa njima ne odete na sastanak? Potpuno je shvatljivo da vam možda treba malo vremena da se dopisujete i da upoznate nekoga pre nego što odete na prvi sastanak, ali ako uopšte nemate namere da se vidite sa nekim u stvarnom životu - gubite vreme, kako svoje, tako i tuđe.

Na to ne mislimo da trebate da ispričate vašu celu životnu priču u prvih nekoliko poruka, ali ako ste previše zatvoreni, teško je da ćete ostvariti bilo kakvu povezanost, pre nego što se vidite uživo. Ukoliko ne želite da otkrijete neke deliće vašeg života drugoj osobi, onda i nema previše smisla da nastavite sa konverzacijom i traganjem, iz razloga što postoje drugi ljudi koji su voljni da podele neke detalje svog života sa ljudima sa kojim mogu i žele da se ozbiljnije povežu.

Najbolje ih je nemati uopšte, ali upoznavanje preko interneta treba da se zasniva na pozitivnim očekivanjima. Ako želite da vaše iskustvo bude pozitivno, ne možete očekivati da ne uspete. Velike su šanse da će se upravo dogoditi onako kako želite i očekujete, zato - budite pozitivni. Jednostavnije je nego što mislite.

Svako vidi svet onako kakva je i sama ta osoba. Ukoliko mislite da je online upoznavanje za neozbiljne ljude, vrlo je moguće i da ste vi neozbiljni, pa zašto onda uopšte probati ovakav način upoznavanja? Učinite uslugu sebi i drugima i ostavite sajtove za upoznavanje jer ćete tako olakšati drugim ljudima koji su u potrazi za svojom srodnom dušom i partnerom.

U potpunosti razumemo da je za neke ljude, teško prihvatiti neke nove stvari. Ali, upoznavanje preko interneta može da bude novi način, kako da saznaju više o sebi i kako da upoznaju sebe bolje kroz upoznavanje novih ljudi. Sajtovi za upoznavanje omogućavaju ljudima da upoznaju zanimljive ljude i prođu nove situacije koje možda ne bi ako su se samo ograničili na upoznavanje u "realnom životu". Ako niste osoba koja ne vidi sve prednosti online upoznavanja, onda je najbolje da pokušate na drugi način i prepustite stvari “slučajnostima”.

 

Najpopularnija i najizdržljivija aplikacija za upoznavanje jeste Tinder, koji je osnovan 2013. godine, kao način da se pomogne američkim studentima da se upoznaju, tačnije društvena mreža kako za druženje tako i za upoznavanje potencijalnih partnera.

Međum, do 2015. godine Tinder je odskočio dosta od početne ideje i beležio je milijardu korisnika dnevno, koji su u proseku trošili po 90 minuta dnevno istraživajući njegove opcije.

Iako su dodali opciju “super lajk” i platili savetovanje za profile, aplikacija Tinder postala je poznata iz razloga – povezivanje.

Sve što treba da uradite jeste da postavite svoje (po mogućstvu kvalitetne) fotografije. Lični podaci mogu biti minimalni ukoliko vi tako želite.

Na Tinderu ćete najverovatnije pronaći osobe iz vašeg lokalnog okruženja. Svaka osoba može napraviti prvi potez i započeti razgovor u ovoj aplikaciji, tako da je to svačija igra.

Ukoliko pronađete “onu pravu”, samo uklanjanje aplikacije sa telefona neće biti dovoljno za brisanje vašeg profila. Morate izbrisati svoj profil, kao i aplikaciju da biste bili potpuno isključeni.

Tinder možete koristiti i ako tražite kasne noćne sastanke.

Predstavljen kao Tinderova verzija verzije Tindera, Bumble je vrlo sličan, osim stavke da samo žene mogu započeti razgovor na ovoj aplikaciji. Kada su u pitanju povezivanja istih polova, bilo koja osoba može započeti razgovor.

Aplikacija se, kao i Tinder, koristi prevlačenjem prsta preko ekrana levo ili desno u zavisnosti od želje. Da biste se registrovali potrebno je ispuniti minimalne uslove: slika, vaše ime i godine.

Bumble, koji ima više od 55 miliona korisnika, postao je jedna od najpopularnijih aplikacija za upoznavanje.

Iako ova aplikacija zauzima poziciju platforme za razvijanje odnosa, a ne samo susrete, Bumble i dalje postoji sa istom svrhom. Treba se paziti onih koje nazivaju “softbois”, manipulatori prikačeni na ovu društvenu mrežu.

Ovu mrežu možete koristiti i ako tražite koketiranje.

Ovde stvari postaju malo čudne. Hinge ograničava domet vaših povezivanja samo na prijatelje vaših prijatelja (preko vašeg Fejsbuk profila) ili prijatelje njihovih prijatelja i tako dalje. Teoretski, vi, ili neko koga poznajete, morate biti prijatelj na Fejsbuku sa vašim podudaranjem.

Na ovoj mreži nema prevlačenja, već korisnici moraju da odgovore na niz pitanja koja su postavljena na njihovoj stranici profila, zajedno sa njihovom fotografijom. Opseg pitanja kreće se od osnovnog, do aspirativnog i bizarnog.

Ova aplikacija stvara osećaj da je više usmerena na odnose nego ostale, što je najveća prednost ove aplikacije u odnosu na one koje su joj prethodile.

Ovu aplikaciju treba koristi ukoliko tražite “onu pravu” ili “onog pravog” ili ako ste spremni da se skrasite na neko vreme.

Ovde su stvari još čudnije. Happn je osmišljen da upoznate nekoga u vašoj blizini, u idealnom slučaju nekoga s kim ste mimoišli na ulici ili uspostavili kontakst očima u vozu.

Morate stalno biti na ovoj aplikaciji. Svaki put kada vidite nekoga ko vam zapadne za oko, proverite na aplikaciji da li je i taj neko na njoj. Zatim, umesto da priđete na ulici, započinjete digitalni razgovor, gde prepričavate svoj susret, u nadi da će ta osoba pristati na sastanak. U osnovi, ova aplikacija je dobra za socijalno anksiozne osobe.

Ovde možete upoznati bilo koga u krugu od jednog kilometra, od kolega, do ljudi iz gradskog prevoza ili (ne daj Bože) članova porodice.

Ovu aplikaciju treba da koristite ako tražite praktičnost.

Postoji puno aplikacija za one sa različitim preferencijama, ali nijedna od tih aplikacija nije kao Raya, klub privatnih članova aplikacija za upoznavanje.

Možete se pridružđiti ovoj mreži tek nakon što vas odobri anonimni “globalni komitet”, što znači da je Raya postala poznata kao aplikacija za upoznavanje slavnih.

Novinar verovatno nije na listi tih profesija koje mogu da se uključe u ovu aplikaciju, pa nema načina da se glasine provere, osim da sami probate da se pridružite.

Ovu aplikaciju treba koristiti ako tražite priču za prodaju časopisa o tračevima.

Za razliku od svih prethodnih aplikacija, Lumen je namenjen za upoznavanje osoba starijih od 50 godina. Statistički podaci pokazuju da je ovoj grupi potrebna takva usluga.

Iako osnovan u septrembru 2018. godine, Lumen je dostigao 350.000 korisnika u samo šest meseci.

Ciljna grupa ove aplikacije su praktično svi ljudi stariji od 50 godina koji nemaju partnere i umeju da se služe mobilnim telefonom.

Ovu aplikaciju koristite ako tražite partnera za samohranog roditelja ili ljubav u kasnije dobu života.

Ovo je aplikacija za upoznavanje, namenjena za društveno umrežavanje gej, trans, bi i kvir osoba.

Aplikacija služi svim vrstama sastanaka zasnovanih na lokaciji od svog osnivanja 2009. godine.

Na ovoj aplikaciji su dobrodošli svi, od avanturističkih ljudi do radoznalih.

Grindr nije osmišljen tako da se briše, već je stalno na početnom ekranu vašeg telefona, uvek pri ruci, bez obzira na vreme, mesto – ili status veze.

Ovu aplikaciju koristite ako tražite bilo šta i svašta.

Na ovoj aplikaciji 80 odsto korisnika su čitaoci Gardijana, tako da će vaša politička mišljenja i ekološka svest verovatno biti uzvraćeni. I besplatna je.

Ovo je veb lokacija i aplikacija, tako da možete da koristite radnu površinu da registrujete svoj profil, slike i lične detalje, a zatim da šaljete poruke drugim samcima u vašem kraju.

Ako plaćate pretplatu, možete videti više fotografija potencijalnih srodnih duša, plus saznati za njihove hobije.

U Srbiji kao sto rekoh najpopularniji je sajt Lepotica  i zver.
Ozbiljan, ekskluzivan i od poverenja, ovaj sajt za upoznavanje (koncept ona traži njega, on traži nju) postoji od 2016. godine, a vodi ga momak trenutno nastanjen u Novom Sadu.

Osmišljen tako da poveže prvenstveno ljude koji znaju šta žele, ali su okupirani poslom, imaju manjak slobodnog vremena ili ne znaju gde bi upoznali nekoga sa sličnim pogledima na svet. Okuplja preko 2000 osoba iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore, BIH, Slovenije, Makedonije i dijaspore, a među njima se nalaze ljudi različitih zanimanja – od studenata i umetnika, preko pravnika i doktora, do preduzetnika, menadžera i sportista.

STA ZAKLJUCUJEMO? KORISNO JE UPOZNATI NEKOGA PREKO INTERNETA ZATO STO SU JEDNOSTAVNO TAKVA VREMENA . EM OVA PANDEMIJA, EM SE BUKVALNO RADI NON-STOP. USAMLJENOST NIKAD VECA STO JE VISE LJUDI NA PLANETI??? OPREZ NEOPHODAN .

BIOSKOP ,KOKICE I PANDEMIJA

NE MOZE SE GLEDATI FILM BEZ KOKICA, TO JE POTPUNO NEPOJMLJIVO .JEDNO BEZ DUGOG NE IDE, A ONDA JE PANDEMIJA ZATVORILA BIOSKOPE. MADA U SRBIJI BISKOPI NI PRE NISU BAS RADILI PUNOM PAROM. I RAZDVOJILA SAVRSENU UZIVANCIJU. 

Samo zato što su bioskopi u nekim delovima sveta i dalje zatvoreni usled pandemije korona virusa, to ne znači da ljudi ne uživaju u svojoj omiljenoj bioskopskoj grickalici: kokicama.

Prema novom izveštaju vodećih dobavljača kokica u Sjedinjenim Državama, prodaja kokica "za kućne potrebe" je porasla sredinom marta, kada je uvedena karantinska mera.Tokom uzastopnih šest nedelja, počev od marta, prodaja naših kokica za mikrotalasnu rernu porasla je za 40 do 50 odsto - kaže Geri Smit, ispred firme "Jolly Time".Dodaje da je prodaja kokičara koji se prodaje u prehrambenim objektima, u plastičnim teglama ili polietilenskim kesama, skočila za 70 do 80 odsto.

Jesen i zima ce uskoro, a pandemija misli da nas smara jos nekoliko godina. Pa nista ostaje NETFLIX i pravljenje kokica kod kuce.

Medjutim, vratila bih se na pravljenje kokica na ulici mislim u onim simpaticnim kioscima po Knezu. Privatni biznis koji pruza veliko zadovoljstvo. Mislim tu na srecna lica decice koja ne mogu da prodju pored tih kioska,a da ne zatraze da ih kupimo. Naravno i odrasli ih vole, ustvari jednom recju SVI IH VOLE. Ne znam koja je procedura oko dozvola i da li  i htrenutno ima po gradu obzirom na pandemiju, ali se nadam da ovaj posao nikada nece nestati. Okej je kokice spremati kod kuce, ali one ne mogu da pruze to zadovoljstvo kao one koje nam spremaju prodavci kokica. Recept koji oni imaju je tajna, bez obzira sto svi mislimo da je fazon samo iskokati kukuruz kokicar!

Napisala bih sad neke zanimljivosti o kokicama.

 

 

U trenutku kada zrno kukuruza puca – ono može da dostigne visinu do tri metra, verovali ili ne!

 Naučno ime za kokice glasi “zea mays everta”.

 Postoji dokaz da su ljudi od pamtiveka uživali u kokicama – 1948. godine u jednoj pećini u Novom Meksiku otkrivena su “iskokana” zrna kukuruza stara 5,000 godina.

Navodno, prema nekim saznanjima, Indijanci Wampanoag prvi su doneli kokice kolonistima za prvi Dan zahvalnosti u Americi.

Tradicionalno , indijanska plemena su u kokice stavljala razne začine, uključujući i čili. Pored toga, kokice su neretko jeli uz supu i pivo.

Veruje se da je Kristofer Kolumbo (Cristoforo Colombo) Evropljanima predstavio kokice krajem 15. veka.e kokice su pravljene baš onako kako ih danas spremamo u kući, negde oko 1880. godine, a prvu mašinu za pravljenje kokica izumeo je Čarls Kretors (Charles Cretors), u Čikagu, 1885. godine.Američki trgovci su kokice počeli da prodaju na sajmovima i raznim uličnim karnevalima još krajem 19. veka. Čim su počeli da ih prodaju i ispred bioskopa – vlasnici nisu bili oduševljeni, jer su mislili da će kokice odvratiti njihove mušterije od filmova. Međutim, nakon nekoliko godina kada su uvideli da kokice doprinose većoj prodaji ulaznica – vlasnici bioskopa su regularno počeli da ih prodaju od 1912.

 Danas mnogi bioskopi odlično zarađuju baš zbog prodaje kokica na kojima je zarada neretko veća od prodaje ulaznica.

Da li znate zbog čega kokice pucaju? Naime, svako zrno sadrži malu količinu vlage. Kako se zagreva, voda se pretvara u paru. Zrna kukuruza se razlikuju od drugog zrnevlja po tome što ljuska ne propušta vodu, te para ne može izaći i tako pritisak raste dok se na kraju ne pretvori u kokicu.

Zrna kukuruza počinju da pucaju kad dosegnu temperaturu od 175 stepeni Celzijusa.

 Kokice su prirodno bogate vlaknima, a sadrže 90 kalorija po porciji (ukoliko nisu dodatno osoljene ili pripremljene sa puterom).

Neverovatna činjenica je da Amerikanci godišnje pojedu 17 milijardi porcija kokica – što predstavlja dovoljnu količinu da se 18 puta napuni Empire State Building.

 Prema Ginisovoj knjizi svetskih rekorda, najveća kokica na svetu ikada napravljena iznosila je 3,6 metara, a za njenu izradu trebalo je 907 kg kukuruza, 18,000 kg šećera, 1,000 litara kukuruznog sirupa i 1,500 litara vode.

Najvažniji sastojci kokica su polifenoli koji se bore protiv slobodnih radikala i štite krvne sudove.

 Upravo zbog velike količine vlakana – kokice odlično apsorbuju alkohol. Smanjuju negativno dejstvo alkohola na sistem za varenje.

Meni kokice kao i kafa predstavljaju simbol druzenja. Mada kada nam se dese lose stvari brdo kokica i sladoled jedino mogu da nas utese. Ali svakako ne odustajem od druzenja uz kokice bilo u setnji bilo uz gledanje filma u kucnoj ili bioskopskoj varijanti.

JOS JEDAN DOKAZ DA DOBRE STVARI JEDNOSTAVNO MORAJU DA OPSTANU. PA MAKAR TO BILE I KOKICE. MA KAZEM VAM KNEZ MIHAJLOVA ULICA BEZ KOKICA ILI KALEMEGDAN PA TO JEDNOSTAVNO NE MOZE. KAO NI GLEDANJE FILMA!  JEDU VAM SE SADA ZAR NE?

CRNA RUZA II

DRUSTVO U KOME 'CARUJU' SEKTE USPRKOS MOGUCNOSTIMA INFORMACIJA 'U SEKUNDI' JE VRLO BOLESNO DRUSTVO! ZIVIMO UPRAVO U TAKVOM DRUSTVU I NEK NAM JE BOG U POMOCI! IPAK NE SHVATAM SVU KONTRADIKTORNOST I TOTALNU APSURDNOST SITUACIJE KADA ZNATE SVE, A OPET UPADATE  U 'KANDZE' NEKE SEKTE! CUDNO JE ZAR NE? Hristovo Specifična hrišćanska definicija sekte je “religijska grupa koja poriče jednu ili više osnovnih biblijskih istina”. Jednostavnije rečeno, sekta je grupa koja uči nešto što će prouzrokovati da se neko ne spasi, ako u to veruje. Za razliku od religije, sekta je grupa koja tvrdi da je religijska, ali koja poriče osnovne istine te religije. U početku sekta je bila neutralan pojam za jednu manjinsku grupu koja bi dolazila u konflikt s većinom. U tom smislu i rano hrišćanstvo može da se razume kao sekta unutar judaizma. U srednjem veku, pod pojmom sekte opisivane su jeretičke grupe koje su se odvajale od crkve, dok u moderno doba pod sektama se podrazumevaju zatvorene verske grupe, odnosno kultovi. Dva najuobičajenija učenja sekti su da Isus nije Bog i da se spasenje ne postiže samo verom, a dva najpoznatija primera sekti su Jehovini svedoci i Mormoni. Obe grupe za sebe tvrde da su hrišćanske, ali obe poriču božanstvo Hristovo i spasenje po veri.

Jedan od uslova za stabilno i zdravo društvo predstavlja pravilno formirana kolektivna svest. Pored uobičajene kolektivne svesti, koja se smatra pozitivnim pokretačem države i društva, postoje i patološki oblici kolektivne svesti (u koje se ubraja i sektaška svest), koji se rađaju kao nametnuti oblici pojedincima i grupama, a radi uspostavSpecifična hrišćanska definicija sekte je “religijska grupa koja poriče jednu ili više osnovnih biblijskih istina”. Jednostavnije rečeno, sekta je grupa koja uči nešto što će prouzrokovati da se neko ne spasi, ako u to veruje. Za razliku od religije, sekta je grupa koja tvrdi da je religijska, ali koja poriče osnovne istine te religije. U početku sekta je bila neutralan pojam za jednu manjinsku grupu koja bi dolazila u konflikt s većinom. U tom smislu i rano hrišćanstvo može da se razume kao sekta unutar judaizma. U srednjem veku, pod pojmom sekte opisivane su jeretičke grupe koje su se odvajale od crkve, dok u moderno doba pod sektama se podrazumevaju zatvorene verske grupe, odnosno kultovi. Dva najuobičajenija učenja sekti su da Isus nije Bog i da se spasenje ne postiže samo verom, a dva najpoznatija primera sekti su Jehovini svedoci i Mormoni. Obe grupe za sebe tvrde da su hrišćanske, ali obe poriču božanstvo Hristovo i spasenje po veri.ljanja kontrole državnih institicija, pa i same države. PICAGEJT afera koja je uzdrmala Ameriku ,ali  i ostali deo planete iznela je na videlo sva zlodela satanista, medjutim ni to nije dovoljno da podigne ljudima svest o opasnostima delovanja sekti.

Pojam “sekte” je i dan danas dvosmislen: čini se kako reč dolazi do latinskog glagola koji znači “odvojiti” ali stručnjaci se danas slažu u tome da se tu vidi koren glagola “slediti”. Naime, reč sekta dolazi od sequi, što znači slediti, pratiti. U početku sekta je bila neutralan pojam za jednu manjinsku grupu koja bi dolazila u konflikt sa većinom. Taj pojam se najčešće koristio u antičkim filozofskim krugovima, opisujući manje filozofske grupe.Dakle, pod ovim pojmom se podrazumeva, izdvojena ili zatvorena grupa ljudi koja čvrsto sledi svoja načela. Termin je prvi put upotrebljen 1931. godine, da bi opisao novoformirane verske grupe koje su se odvojile od svojih matičnih religija zbog neslaganja oko verovanja ili ideologije. Danas, ovaj pojam se mahom upotrebljava u kontekstu destruktivne grupe. Ta reč je definitivno u sadašnje vreme dobila potpuno novo značenje, postavši sinonim za nešto što je mračno i zlo, što se prezentuje kao sociopatološka društvena pojava. Najnovija definicija koja se trenutno eksploatiše u krugovima Evrope navodi da je sekta svaka socijalna grupa koja, bez obzira na način registracije, formu organizovanja i broj članova, vrši manipulaciju znanjem, neznanjem ili situacijom slabosti pojedinaca izazivajući kod njih fizičke ili psihičke posledice. U tome je njihova opasnost koju je Evropa primetila i na osnovu toga proširila i svoje krivično zakonodavstvo uvodeći krivično delo mentalne manipulacije, da bi verska prava i slobode, koja su zagarantovana, Ustavom ograničila: da verska prava i slobode služe, a da ne steta. U pitanju su grupe sa čvrstom organizacijom koje rešavaju probleme finansiranja, primanja novih članova, obrazovanja, ali koje ujedno mogu biti uzrok podele rada i nejednake raspodele moći. Osnovno obeležje sekti je da čvrsto slede svoja uverenja. Veliki talas sekti se pojavio tek 1950-tih kad je život zapadnjaka postao hladan i povučen. One su nudile utočište za usamljene – iluziju pripadanja, porodice, zajedništva, delovanja usmerenog ka nekom višem cilju. Masovno širenje sekti se dogodilo tek u novije vreme, sredinom XIX veka, kad su industrijalizacija i sekularizacija potisnule veru u drugi plan. U tom razdoblju „nestabilnosti i krize sekte su ljudima ponudile odgovore na pitanja, istinu, sigurnost, zajedništvo, ravnopravnost. Sekte su ljudima ponudile privid smisla, svrhe i smera, što je mnogima bilo teško pronaći negde drugde, ili u sebi samima.

Velika brojnost sekti, dobra organizovanost i upornost da pridobiju što veći broj članova, dovoljan je razlog da se društvo brine za svoju bezbednost. Sekte deluju razorno po pojedinca, porodicu, društvo i državu. Izazivaju unutrašnji odliv mozgova, koji je mnogo opasniji od onog spoljašnjeg. Pri spoljašnjem odlivu mozgova jedna zemlja je svesna da pojedince koji su je napustili nema više na brojnom stanju i da na njih ne može računati. Pri unutrašnjem odlivu mozgova ljudi postoje na brojnom stanju, na njih se računa, ali će oni u presudnom trenutku izdati svoju zemlju.

Prvi problem sa kojim se susreće bezbednost u domenu sekti je socijalnog karaktera, samim tim što društvo predstavlja „najpolodnije tlo“ za razvoj sekti  ono predstavlja  i njihov primarni  cilj. Kako ni jedno zlo ne dolazi samo tako ni sekte ne dolazie bez negativnih efekata. Destruktivne sekte pospješuju razvoj drugih sociopatoloških pojava samim svojim učenjima. Prva stvar koju oni čine jeste napad na stub društva – porodicu. Dezintegracija porodice za njih predstavlja ključ uspeha. To dovodi do nasilja u porodici, preživljavanje trauma, pa i do ubistava. Tako uništena porodica ne može da deluje kao cjelina i ona se doslovno raspada. Tada sekta širi i produbljuje svoj napad kroz vrbovanje ostalih članova porodice i sl. Vrbovani član odbacuje porodicu, samo ćuti ili mnogo priča, menja ishranu, roditelje smatra suvišnim, ima novo društvo itd.

Zlostavljanje dece (predškolskog i školskog uzrasta) čiji su roditelji ili bar jedno od njih pripadnici sekte predstavlja gorući društveni problem. Roditeljskom pripadnošdu sekti ugroženo je pravno – socijalni status deteta koji se kreće od klasičnog zlostavljanja i zanemarivanja do podvrgavanja dece specifičnim režimima ishrane, nedopuštanje primene određenih medicinskih procedura, već korišćenje alternativnih načina lečenja koje preporučuje sekta. Neretko, sekte zabranjuju deci da se igraju sa drugom djecom, dozvoljavaju im igru sa posebnom vrstom igračaka, zabranjuju proslavu rođendana, posećivanje muzeja, luna parkova, obdaništa i sl. U slučaju satanističnih sekti imamo pojavu mučenja dece koristeći životinje, prisiljavanjem da jedu vlastite fekalije, seksualna napastvovanja i na kraju ubistva.

Destruktivne sekte u društvu pouspešuju i razvoj prostitucije. Prosjačenje, skitničarenje, vandalizam, narkomanija, alkoholizam svrstavaju se takođe u opus delovanja sekti. Brojni su slučajevi mladih ljudi (nekoliko desetina miliona) koji su pali pod uticaj destruktivnih sekti i okončali svoj život u duševnim bolnicama, psihijatrijskim ustanovama i na ulici.

One samoubistvo u svojim doktrinama smatraju krajnjim i završnim uzvišenim ciljem kojim se postiže pročišćenje i besmrtnost duha, oslobođenje od ovozemaljskih grehova i spasenjem od apokalipse. Sva ova samoubistva karakteriše odsustvo svesne odluke. Kod ovih samoubistava donosi se odluka izvan individue i agresivno joj se nalaže da se suicid izvrši. Ovo se dešava u stanju kvalitativno izmenjene svesti, psihotičnoj dezintegraciji, strahu od kazne zbog grešnosti prema sekti, itd. Vrlo često ovim ubistvima prethode monstruozna ubistva nedužnih žrtava.

Nažalost, ni Srbija nije pošteđena krivičnih dela koja su neposredna posledica pripadnosti nekoj sekti ili su u većoj ili manjoj meri u vezi sa sektama. Činjenica je da je najviše dostupnih podataka o zločinima koji sadrže kultne i ritualne elemente dostupno iz tzv. anglosaksonskog sveta. Ovo, međutim, nikako ne znači da se u ostatku Evrope i sveta dešava manje ovakvih zločina.

Pored svih nesumnjivih prednosti koje internet sa sobom donosi, on se može sagledati kao jedinstvena prilika za bilo koga da plasira ili usvoji praktično bilo koje učenje ili sistem vrednosti – pritom bez bilo kakve kontrole. Stvorili su se uslovi za pojavu samoiniciranih i samozadovoljnih gurua, koji bez pripadnosti  bilo kom konkretnom ekstremističkom ili ezoterijskom pokretu propagiraju različita učenja koja su sve učestalije kriminalnog ili destruktivnog karaktera.

Veću pažnju treba posvetiti samoj vrsti učenja koje šire, nego na  pretpostavke koliko sekti u Srbiji ima. Verovanja i učenja sekti su dostupna svima na internetu, društvenim mrežama raznim portalima preko kojih osim informisanja ljudi i pristupaju istim. Veliki problem ali i lake mete su mlađi korisnici određenih platformi koji se susreću sa obiljem ponuda i tumača tih ponuda, zatim takozvanih lajf koučeva…  Član Evropske federacije za praćenje rada sekti Zoran Luković je ukazao da su sekte danas neformalne grupe, a ne organizacije na koje je svet navikao, i da svoje ideje promovišu na društvenim mrežama i sličnim platformama i samim tim vrbuju svoje članove.

Tačan broj sekti koje deluju na području Srbije se ne zna, ali sve više zabrinjava stručnjake. Mladi, usamljeni ljudi su sve češće meta raznih verskih posrednika. Uprkos informaciji da je broj sekti opao u poslednjih desetak godina stručnjaci upozoravaju da to nije istina i da su lovci na duše i dalje izuzetno aktivni. Njihov rad i vidljivost su prikriveni na sve načine, a tehnike manipulacije i vrbovanja usavršene. Zabrinjavajuća je i činjenica da se sektolozima mesečno u proseku obrati i do pet porodica sa sumnjom da je njihov član u dodiru sa nekim verskim kultom. Sama država ne prati rad registrovanih i neregistrovanih verskih zajednica a ni u policiji ne postoji odeljenje koje se bavi sektama. Ne treba se zavarati podatkom da je određena sekta registrovana i misliti da je time bezopasna. Među registrovanim su uglavnom pseudohrišćanske sekte za koje se i ne zna kako su ispunile uslov za to. Za razliku od njih ni jedna dalekoistočna zajednica nije u registru sekti kao što je Hare Krišna. Sve je manje stručnjaka koji proučavaju sekte i koji pružaju pomoć onima koji žele da se oslobode  iz „zarobljeništva“. Na meti su osim adolescenata i starijih osoba sve češće i osobe koje su tek osnovale svoju porodicu.

Crna ruža

Najrasprostranjenija i, prema navodima stručnjaka, ima više podružnica u svim većim gradovima po Srbiji. Za ovu sektu vezuje se žrtvovanje životinja, ispijanje krvi, ali i drugi krvoločni rituali, pa čak i ubistva. Crna ruža je najopasnija sekta, kako kod nas tako i u svetu. Nastala je iz Satanine crkve Antona Šandora la Veja i na našim prostorima se vezuje za ritualna ubistva i samoubistva. Što se tiče profila žrtava prosečne ličnosti ih ne zanimaju, njihove mete su mladi, povučeni ljudi, inteligentni, emotivni bez razumevanja od strane porodice, zlostavljani, razočarani i sl. Ukoliko vas pripadnici Crne ruže smatraju pogodnim da bi mogla da vas očara svojim neverovatnim ponudama sigurno će vas naći i doći do vas. U početku najčešće i ispunjavaju svoja obećanja da bi nedugo zatim sve to „nadoknadili“, uzevši vam sav novac iz kuće ubeđujući vas da postupaju ispravno i da vas na kraju čeka nagrada, što je naravno smrt.

 

Hare Krišna

Kao mnoge druge istočnjačke sekte i pokreti tako je i ovaj pokret iz Amerike došao u Evropu i na naše prostore. Osnivač ovog pokreta je Prahupada koji je 1966.godine iz Indije došao u Ameriku. U Njujorku je počeo da se druži sa hipicima i da im propoveda svoje učenje, terajući ih da se odreknu dotadašnjeg načina života.

Kod nas, svoje učenje šire prodajom pa čak i besplatnim deljenjem knjiga, organizovanjem predavanja i koncerata, da bi lakše pridobili nove članove. Govore da je Isus Hristos jedan od njihovih učitelja.

Red istočnog hrama

Vrsta satanističke sekte, koja članove ima i u Srbiji. Osnivač modernog reda bio je bogati austrlijski industrijalac Karl Kelner, koji je navodno bio i mason visokog stepena. Njihov Hram mora biti sav u crvenom sa crnim zavesama na svakom prozoru i da se na svakoj zavesi nalazi heksagram i ruža sa pet listova..Članovi pričešćuju“ za oltarom tako što uzimaju kolač pomešan sa svežom krvlju mačaka, pasa, zečeva, petlova i drugih životinja.

Satanina crkva

Prva zvanična satanistička crkva u svetu. Članovi ove sekte slave Satanu, a orgije i bludničenje su navodno svakodnevni deo njihovih rituala. Osnivač je Šandor Levej, Amerikanac mađarskog porekla. Satanisti ritualno žrvtuju životinje na svojim skupovima, na kojima se takođe drogiraju, orgijaju, opijaju a uz veličanje Lucifera-Satane.

U Srbiji su se počev od kraja prošlog veka pa do danas desila mnogobrojna ritualna ubistva koja su po svom stepenu brtualnosti i odabiru žrtava ukazivala da se radi o sektaškim obredima.

Živimo u doba slobode i demokratije, gde se propagira da svi imamo prava na odabir onoga što želimo da budemo, onoga u šta želimo da verujemo. Odabir životnog pravca je lični čin koji se bazira na dobrovoljnosti, koji je nastao iz slobode, a ne manipulativnim pridobijanjem članova u svrhu lične, materijalne, radne ili neke druge koristi. Sloboda podrazumeva i granice. Sve ono što je dobro i nikome ne želi da učini zlo ima pravo na slobodu.

 

Najopasnije sekte u Srbiji, kako kaže, su one koje u svojim učenjima i praksi imaju totalitarne i destruktivne ciljeve i radnje, a to su uglavnom sektne organizacije koje propagiraju da njihovi članovi iz korena u potpunosti i drastično brzo preomene svoj dosadašnji način života i rada. To su i organizacije sektnog tipa koje zahtevaju drastičan i dugotrajan post, da se odreknete savremene medicine i da eventualno prihvate neku alternativnu, ali koju preferira njihova organizacija, objašnjava srpski sektolog.

"Opasne sekte su i one koje vam zabranjuju da primite transfuziju krvi u bilo kom obliku, pa i po cenu da izgubite život! One organizacije koje vas navode da se odreknete svoje porodice i svojih prijatelja, a da isključivo samo njih imate za prijatelje i pomno ih slušate. One koje vam neskriveno nude tehnike i metode drugih religija, a pri tome apsolutno niti su stručni niti su ovlašćeni za tako nešto", kaže stručnjak.

Prema njegovim rečima, takvih organizacija na teritoriji naše države ima desetak, ali sve one imaju svoje podružnice u mnogim većim gradovima.

SATANISTIČKE SEKTE - KULT SATANE

Satanističke sekte odavno deluju kod nas i na našu nesreću vrlo su prisutne, kaže Mijaljević koji je u prvi plan izdvojio Sataninu crkvu, O.T.O, Crnu ružu, Satanine vitezove, Vrata pakla, Vatru pakla i razne veštičije organizacije koje prihvataju direktno satanizam...

"Crna ruža jeste najrasprostranjenija i ima više podružnica u svim većim gradovima po Srbiji, ali koliko tačno članova ima to niko sa sigurnošću ne može da utvrdi iz nekoliko razloga. Broj članova se drži u strogoj tajnosti, velika je fluktacija članstva, ne postoji ni služba ni zvaničan registar da bi neko ustanovio broj članstva...", kaže Mijaljević.

Članovi satanističkih sekti uglavnom su u crnoj odeći, skloni samodestrukciji, i privrženi kultu Satane.

O.T.O - Ordo Templi Orientis (Red istočnog hrama) jedna je od satanističkih sekti koja članove ima i u Srbiji.

Iako se na sajtu O.T.O u Srbiji ne navodi da prinose životinjske žrtve, dešavalo se da se "pričešćuju" za oltarom i to uzimanjem kolača pomešanim sa svežom krlvlju mačaka, pasa, zečeva, petlova i drugih životinja.

Ova sekta je zasnovana na učenju Alistera Kroulija, engleskog okultiste, koji je O.T.O proglasio "Misionarskom organizacijom Novog Eona", odnosno misionarima novog doba.

U našoj državi na nesreću ima i istočnjačkih verskih sekti, koje imaju i priličan broj masaka organizacija, upozorava Mijaljević.

Prisutni su: (TM) Transcedentalna meditacija, Ošo šri Radžniš-Put belih oblaka, Čin Moj, Munova unifikaciona crkva, Sai Baba, Hare Krišna, kao i bezbrojne škole Joge i meditacije...Ove sekte u našoj zemlji imaju po više hiljada sledbenika i mogu biti izuzetno opasne.

Ozloglašena Munova sekta vodi se učenjem da na svakih 2.000 godina Bog šalje novog mesiju na Zemlju. To su bili Adam, Avram, Mojsije, Hrist, a sada je to Sun Mjung Mun - osnivač Unifikacione crkve.

Zoran Luković, inspektor u penziji, naveo je u svojoj knjizi "Verske sekte" da se u Munovoj sekti non-stop radi. "Ustaje se ujutro u četiri i uz oskudnu ishranu radi se do iznemoglosti, najčešže prodajući razne predmete na ulici, a zarađeni novac daje se crkvki. Sebi se ostavlja nužni deo... Jedina satisfakcija je obećano spasenje kroz činjenicu da se deca najvećeg mesije".

Unifikaciona Munova crkva je u štampi u Srbiji oglašavala razne kurseve stranih jezika pod povoljnim uslovima.

U njihovoj organizaciji su i masovna venčanja. Po dogmi Unifikacione crkve, kako je naveo Luković, bračni drugovi sreću se prvi put na dan venčanja. Kandidat za venčanje dužan je da sedam godina najpre živi u celibatu, od toga tri godine radi kao "sakupljač novca", onda mu se kompjuterski određuje bračni drug, a mesija ima ekskluzivno pravo na izbor.

U Srbiji ima dosta i Sai Babinih sledbenika. Istočnjačka sekta prisutna je u Srbiji još od početka devedesetih kada je u Beogradu otvoren Sai Babin centar. Prema verovanju ovih sektaša, Sai Baba je "živi Bog". Sledbenici veruju da je on reinkarnacija Boga Višnua.

Seanse ove sekte održavaju se uglavnom u stanovima, a u Beogradu posebno pažnju im privlači ušće Save u Dunav.

Sai Babine pristalice, u Srbiji, ali u svetu, okrenuti su ekologiji, tako da među njihovim pristalicama ima aktivista u ekoloških strankama i "Zelenima".

Naš sagovornik, iskusni sektolog koji je pomogao brojnim porodicama čiji su članovi bili vrbovani, kritikovao je državu zbog nemara kada je reč o sektama.

"U proteklih 30 godina poslednjih pet su najteže! Kancelarija za verska pitanja (ukinuto ministarstvo Vera) priznala je desetak verskih organizacija sektnog tipa za zvanične 'registrovane' verske organizacije. To su pretežno pseudohrišćanske organizacije sa veoma zvučnim nazivima, a koje u svojim učenjima imaju veoma diskutabilne tehnike i zahteve u ponašanju koje mogu, i to čine, narušiti zdravlje, razbiti porodicu, svoga člana izopštiti kako iz porodice i komšiluka, familije tako i iz škole, fakulteta ili sa radnog mesta...", naveo je Mijaljević.

Prepoznavanje nekog zavrbovanog člana sekte nije lako, ali uzimajući u obzir da su članovi porodice u stalnom i dugotrajnom kotaktu s adeptom (žrtvom), prvi uočavaju promene u ponašanju, promene u ishrani, promene u razmišljanju, uočavaju nove "drugove i drugarice", objašnjava Mijaljević.

Vrlo brzo adept-žrtva sekte pokušava da još nekog iz porodice uvede u novu organizaciju, koju opisuje s ushićenjem, dodao je.

"Postoji nekoliko nivoa zaštite - preventiva, obrazovanje i represiva. Preventivom se mogu baviti svi, naročito tradicionalne verske zajednice, NVO, ustanove za širenje kulture i umetnosti, škole i neke državne institucije. Obrazovanjem, kroz sve obrazovne institucije. Represijom se mogu baviti samo ovlašćene državne službe: centri za socijalni rad (što apsolutno nije slučaj), zdravstveni centri (što je veoma redak slučaj), policija, tužilaštvo... svi oni su dužni da dostavljaju redovne informacije u svoje analitičke centre gde bi se uobličavali određeni pred zakonski akti i na kraju Skupština i pravosudni sistem koji bi trebalo da donose i sprovode zakone u zaštiti stanovništva", naveo je sektolog.

On kaže da se to odavno radi u mnogim državama u svetu, dok je kod nas na vrlo niskom i tragi-komičnom nivou!

"U našoj državi ne postoji institucija koja se bavi sektnom viktimologijom. Postoji samo jedno savetovalište pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi", ukazao je Mijaljević.

Prema njegovim rečima, žrtve sekti su svih starosnih doba, nivoa obrazovanja i imovinskog stanja. Svaka sekta ima svoje ciljne grupe. Što je adept mlađi time može biti samo uspešna ili uspešnija žrtva i ništa više.

On kaže da sekta od svakog može da ima korist, kao i da vrlo dobro znaju kako to da iskoriste.

"Dešavalo se da neki ljudi pa čak i cele porodice tražeći pomoć i rešenje ulaze iz sekte u sektu i prođu kao u najtežim ratovima. Izgube zdravlje, imovinu a po neko i život. Kao da su nastradali u Afričkoj savani: prvo ih napadnu predatori, ubiju i podkidaju najveće komade mesa. Zatim, dođu strvinari koji oglođu skoro sve do koske. Posle njih dođu lešinari koji ostave samo najtvrđe kosti. I na kraju insekti i vrelo sunce, ni trag ne ostane!", ilustrovao je Mijaljević.

Upozorava i da su Internet i društvene mreže ozbiljno sredstvo za rad mnogih sekti, a naročito gurua.

"Dešavalo se da se guru i žrtva nikada ne vide i ne sretnu licem u lice, a za samo nekoliko meseci žrtva izvrši samoubistvo!", istakoo je Mijaljević.

I za kraj naš sagovornik vam poručuje da se informišite o sektama i obrazujete, inače bi u suprotnom sve moglo skupo da vas košta - i da vam eksplodira pravo u lice.

STA DA KAZEM. SVE JE NA NAMA. NARAVNO DA NAM JE UZASNO TESKO U OVIM SULUDIM VREMENIMA. NEKO SE OKRECE CRKVI, NEKO POSTAJE ATEIST, NEKO SE UCLANJUJE U NEKU POLITICKU PARTIJU,A JA NA SVE TO KAZEM U NESTO SE VEROVATI MORA. ALI KO UTEHU TRAZI U SEKTI NAPRAVIO JE POGRSAN IZBOR  ZBOG KOGA CE SE KAJATI ZAUVEK!