NE ZNAM NA STA VAS ASOCIRA OVAJ NASLOV, ALI U OVOM POSTU BICE POPLAVE EMOCIJA! POSTOJI TOLIKO RAZLOGA ZASTO NEKO USVAJA DETE, A ISTO TOLIKO ZASTO NEKO DETE DA NA USVAJANJE! I ZAISTA NECU NI SLUCAJNO DA HEJTUJETE BILO KOJU STRANU JER.... DA LI JE LAKO DOCI DO ODLUKE DA USVOJIS DETE? ILI ... DA LI JE LAKO DATI DETE NA USVAJANJE? DA LI JE IKADA PRAVI MOMENT DA SE USVOJENOM DETETU KAZE ISTINA? I ODMAH TREBA DA OTKLONIM DVE KATEGORIJE - TRGOVINA DECOM I DECA SA SMETNJAMA U RAZVOJU KOJU ZBOG TOGA BIOLOSKI RODITELJI OSTAVLJAJU PO RAZNIM USTANOVAMA . DVE OGROMNE TEME O JEDNOJ SAM VISE PUTA PISALA VODJENA LICNIM ISKUSTVOM, O OVOJ DRUGOJ MNOGO TEZOJ NIKAD NISAM ,ALI DOCI CU I DO NJE!
Tako da cu u ovom blogu pokusati da objasnim ( ako se to ikako moze) koji su to razlozi kda bioloski roditelji daju svoje dete na usvajanje. Obrnuto od toga je mnogo jasnije. Obicno decu usvajaju ljudi koji iz bilo kojih razloga ne mogu da imaju svoju decu.
Osim što prolaze kroz niz administrativnih procedura ne bi li ušli u program usvajanja deteta, budući roditelji koji se odluče na ovaj plemenit korak dodatno su opterećeni vađenjem brojne dokumentacije za koju sami plaćaju takse, a kada konačno uspeju da usvoje dete, od države ne dobijaju ni dinar pomoći, za razliku od bioloških roditelja ili hraniteljskih porodica.
Više od 6.000 mališana u domovima i hraniteljskim porodicama u Srbiji čeka na usvajanje, a godišnje ih u proseku 130 bude usvojeno. Oko 760 parova čeka na usvajanje, a zbog administrativnih i drugih poteškoća mnogi od njih odustanu od namere da nekom mališanu podare dom i porodicu. Domaći parovi u poslednjih 10 godina usvojili 1.277 mališana. Ovo su podaci iz 2017-te godine.
O usvajanju dece većina ljudi ima jasno izgrađene stavove - ili su za ili protiv, što je sasvim normalno. Naime, ceo proces usvajanja deteta nije ni malo jednostavan, prvo počevši s pravne strane. Ovo nije vezano samo za Srbiju, proces usvajanja je generalno takav da zahteva ogromno strpljenje što je sasvim u redu, s obzirom da odluka o usvojenju nije mala stvar i ne bi imalo smisla da je laka i jednostavna.
Prva stvar koju biste trebali da uradite je podnošenje pismenog zahteva za zasnivanje usvojenja koji se predaje Organima starateljstva u gradskom centru za Socijani rad.
Samo deca koja su trajno lišena roditeljskog staranja mogu da uđu u postupak usvajanja. A to znači da su njihovi biološki roditelji u potpunosti lišeni roditeljskog prava ili su saglasni sa usvajenjem, zatim ako su umrli ili su u potpunosti lišeni poslovne sposobnosti.
Prema Porodičnom zakonu, osim bračnih i vanbračnih parova, decu mogu da usvajaju i samci, muškarci i žene, s tim što im je, za razliku od parova, neophodna dozvola ministra za porodičnu zaštitu, odnosno ministra za rad, zapošljavanje, boračku i socijalnu zaštitu.
Zakon određuje kolika mora da bude razlika u godinama između deteta i potencijalog para koji želi da usvoji dete - ona ne sme biti manja od 18, ni veća od 45 godina. Prednost prilikom procesa imaju potpune porodice, tj. gleda se da, ukoliko je moguće, dete dobije i mamu i tatu.
Ljudima koji žele da usvoje dete obično nije važan pol, ali uglavnom traže da usvoje dete niskog kalendarskog uzrasta, dete koje je dobrog opšteg zdravlja kao i dete svoje nacionalnosti. Budući roditelji se najčešće opredeljuju za zdravu decu i ne žele da usvoje decu koja imaju zdravstvene i razvojne probleme. Moguće je usvojiti dete i željenog pola, ali važno je tu stavku napomenuti na početku samog procesa, ili ukoliko vas nadležno lice ne pita prilikom razgovora.
Nakon uspešno završenog procesa usvojenja, dete se upućuje u izabranu porodicu na period prilagođavanja koje aktivno prati centar za socijalni rad, a za koji je predviđen maksimalan period do šest meseci od dana usvojenja. Ukoliko je prilagođavanje proteklo bez problema, pristupa se svečanom činu zasnivanja usvojenja i time je celokupan proces usvojenja deteta završen.
Iako u Srbiji veliki broj dece čeka da bude usvojen, nažalost mali broj uspe da dobije porodicu i bude usvojen. Decu iz Srbije usvajaju i stranci, i to najčešće Šveđani i ljudi iz SAD-a.
Usvojiti dete je predivan i plemenit čin sam po sebi, bilo da već imate svoju decu ili ste se na usvajanje odlučili iz nekog drugog razloga. Pružiti nekome šansu za lep život i vama pruža osećaj zadovoljstva, smisla ali i ljubavi. Deca su tu da budu voljena i da nas vole, i bez obzira što mnogi smatraju da "Krv nije voda", usvojena deca će na vas gledati kao na svoje prave roditelje, baš kao što ćete vi njih smatrati vašom prvom decom - jer to i zaista jesu.
Mislim, da je dosao momenat koji izbegavam sve vreme. A to je kako se bioloska bajka suocava sa otudjenjem deteta bilo da je to ucinila svojom voljom ili pod pritiscima okline. Jednostavno ne zelim da poverujem da majka nosi dete u svom telu 9 meseci i da ga ne zavoli. Koje su to okolnosti koje je nateraju da ga da na usvajanje ne znam ( maloletnost, teska finansijska situacija...) ne bi smele da postoje. Pa ipak ,desi se da dodje do toga i bioloska majka da svoje dete drugoj zeni. Naravno ovde ne mislim ni na surogat majke za koje mi totalno nije jasno kako mogu da daju dete koje su nosile mesecima usvom telu. Ovde mislim na majke koje znaju zene kod kojih odlazi dete. To naravno nije dobro i ne verujem da moze po zakonu, ali se ipak desava. A onda se biloska majka pokaje zbog odluke i zeli svoje dete nazad. E tu dolazimo do pravog pakla. Obe majke imaju na svoj nacin pravo na to dete , cak i kad bioloska majka ne poznaje zenu u momentu usvajanja, kada se pokaje zbog svoje odluke pronalazi nacin da nadje svoje dete i zeli ga nazad. Zena koja je usvojila dete smatra ga svojim i naravno da ne zeli da ga vrati majci. I obe su u pravu naravno. Sada, obicno se ceka punoletstvo da bi se saopstilo detetu da je usvojeno. Nekada roditelji odluce da nikada ne kazu detetu, ali sticajem silnih nekih okolnosti dete to uvek sazna i moze da bude jako povredjeno sto mu nije receno da je usvojeno. Onda ono samo trazi bioloske roditelje i cesto napusta usvojitelje iako su mu pruzili mnogo paznje i ljubavi. Dete vrlo lako oprasta sto je ostavljeno. Ne bas uvek, ali odlazi sa pravom majkom ostavljajuci zenu koja ga je odgajila potpuno bespomocnu i zalosnu.
Nekoliko meseci sam pratila te Martine objave u kojima je objašnjavala razne nelogične, tužne, teške, primitivne mehanizme usvajanja i otkrivala dirljive detalje o klincima koji su iz Srbije usvajani u inostranstvu.Od 2016. radi na usvajanjima. Sve što mi je otkrila se odnosi na njen angažman za špansku agenciju preko koje parovi iz Španije usvajaju decu iz Srbije. Sva deca koja su preko Marte usvojena u Španiji su bila Romi. Ovde, gde se često ističe da su deca najvažniji deo društva, kao i da su porodične vrednosti najveće, niko ih ne želi. Sve kroz šta prolazi godinama narušilo joj je zdravlje, više ne prepoznaje sebe, konstantno se oseća loše.Navodi situacije koje najbolje definišu ljubav, optimizam, dečju iskrenost, tugu, težak život, napuštenost, zatucanost sredine, nefunkcionalnost sistema i sreću.
LJUBAV
Ljubav je motor koji pokreće sve ali se ne vidi, samo je u vazduhu. Mama i tata vole to dete po koje su došli, i na koje čekaju između pet i 10 godina, ali su preplašeni i usvajanje deteta nije onako kao što su oni zamišljali dok su čekali.
Oni su mislili da ce doći, da će videti dete, i da će ga voleti. Vrlo često misle da ga vole i pre nego što ga upoznaju. A to je greška.Skoro sa svakom porodicom imam predugačke razgovore u kojima im obećavam da iako sada to ne mogu da vide, doći će jedan dan kada će toliko voleti to dete - da će da ih boli.Kazem im da mi veruju, da znam stvari koje oni ne znaju. Da bih izgurala to što im pričam, uhvatim se za tu ljubav koja je pokrenula celu proceduru u njihovom životu. Oni plaču, teško im je, ali mi ipak veruju.
Nakon mesec dana se čujemo preko skajpa. Dete više ne priča srpski. Malo se stidi od mene, pa se krije iza mame dok se smeška i nešto joj šapuće. Tada je već ljubav imala vremena da se opusti, pa prosto pršti na sve strane.
Scene najveće ljubavi su one kada dete plače za hraniteljima i traži utehu u novim roditeljima.
OPTIMIZAM
Optimizam se uvek pojavljuje u najkritičnijim trenucima.
Tog dana smo izdvajali iz hraniteljske porodice (u kojoj su bili sedam godina) brata i sestru. Imali su 7 i 8 godina. Španci su došli da ih usvoje zajedno. Smeštaj nam je bio u Nišu i odlazili smo na lokaciju u jedno selo po decu. Sat i nešto vožnje. Atmosfera u autu je jeziva. To na šta mi idemo tog dana je strašno za nas, a da ne pričam o deci.
Meni se povraća ali moram da budem ta koja će da bude uzor ponašanja i pristupa. Ja ne smem da budem u transu.
Stižemo u porodicu, svi su napolju, kupili su balone sa helijumom da ih puste u vazduh kada krenemo. Hraniteljka plače. Hajde da se slikamo… Slikam ih. Insistiram da moramo da krenemo. Dečak je besan. Devojčica malo plače, mada je njoj to zabranjeno.
Nekako ih spakujemo u kola, s 55 kofera, kese, smoki, satovi, naočare za sunce, lakovi za nokte, baloni idu u vazduh. Vidim ih u retrovizoru. Samo želim da nisam tu, da to nisam ja. Fizički ne mogu da podnesem bol, ali vozim.
Sad smo već u planini, deca ćute sa novom mamom pozadi, ja vozim 30 km na sat pošto je magla užasno gusta i ništa se ne vidi. Deca počinju da plaču. Onaj najstrašniji dečji plač. Tih, sa ogromnim suzama. U tom trenutku, na pola puta između sela i Niša, dok dvoje dece koje smo tek odvojili od njihove porodice plaču kao kiša - meni puca guma. Mozak počinje da mi se topi. Treba mi tim od 50 ljudi da rešim logistiku prebacivanja automobila, dece, porodice i njihovog prtljaga do Niša. Pred nervnim slomom sam, ali pojavljuju se optimizam i snaga.
Otac i ja izlazimo iz kola, vadimo SVE iz gepeka, stavljam trougao, zaustavlja se mercedes da nam tu nešto prikenja. Ja imam dizalicu, ali nemam ono da odšrafim točak. Zaustavljam auto neki, momak i devojka Rumuni, i nas petoro u najjezivijoj mogućoj situaciji, sportski sredimo auto, dovoljno da možemo do Niša, lako ću ja posle.
DEČJA ISKRENOST
Bila je jedna devojčica koja je mrzela usvojitelje iz dna duše. Generalno - što više deca vole hranitelje, to više mrze usvojitelje.
Taj slučaj je bio jako težak, i apsolutno svaka osoba koja je u procesu potrebna da nam omogući da završimo papire (matičari, pravnici, policija) učinila je sve da nam maksimalno oteža. Ljudi su izgubili povratne karte, šetali su nas na relaciji Beograd - Doljevac - Niš kao majmune. Za tri dana smo prešli 1.400 km na toj relaciji. Umorni smo. Vraćamo se za Beograd i već je mrak. Dotle smo jako malo pričali. Nisam imala nikakav osećaj s tom porodicom. U jednom trenutku, glasić sa zadnjeg sedišta auta kaže: "Ja neću da idem sa njima, ja hoću s tobom". Kažem joj da je mnogo volim i da je predivna devojčica, ali da ne može sa mnom. Ona počinje da plače i kaže da njoj (majci) smrdi iz usta. Ja vozim dalje u tišini. Decembar je, odškrinut mi je prozor zato što u autu smrdi na metalni dah.
TUGA
Bio je jedan dečak koji je takođe jako teško podneo razdvajanje od hranitelja sa kojima je bio od rođenja. Imao je veliki otpor prema usvojiteljima i vrlo često sam morala ja da odlazim da ga smirim, utešim, uspavam.
Jednog dana sam ga dovela kod mene u sobu i on je počeo da plače kao kiša. Čučnuo je na pod. Nije bio vrsta deteta koja prihvata fizički kontakt, pa nisam mogla da ga zagrlim. Tako je čučao i plakao dugo i pitao me je za koliko vremena je leto. Bio je decembar, najtužniji slučajevi su uvek tu kad je najhladnije... Ja sam mu rekla za nekih šest meseci, a on me pita da li je to mnogo. Ja mu kažem da je to relativno. On mi kaže da su mu hranitelji rekli da će oni doći u Španiju na leto (što nije istina), pa me zato pita,dok jeca na podu. Ima i jaknu i rukavice i šal na sebi. Krećem da se zezam s njim što briše sline o rukavice. Malo se nasmeje. Glupo se osećam što sam pokušala da ga zasmejem, kad mu je potrebno da plače. Onda sam ga nagovorila da skine rukavice, šal, jaknu i kapu, pa smo se zavalili u krevet i gledali Moanu.
TEŽAK ŽIVOT
Bio je jedan dečak kog su našli pred Maxijem. Nisu znali datum rođenja, ni ime, nisu mogli da ga identifikuju, pa su mu dali ime i približni datum rođenja. Imao je oko 2 godine. Smešten je u Zvečansku, pa su dve naše porodice pokušale da ga usvoje. Jedna ga je vratila nakon dve nedelje, a druga nakon tri.
Jednom je krenuo da mi priča kako su ga u jednoj od te dve porodice terali da spava sa psom...
Ne pada mi na pamet nešto strašnije nego da uzmeš dete iz doma, pa da ga vratiš. Ta deca nose jednu specijalnu vrstu tuge u sebi.
Usvojen je kada je imao oko pet godina. Sada je u Španiji. Ide na tekvondo i na salsu.
NAPUŠTENOST
Usvajanja dece iz Zvečanske su mi pocepala srce na specifičan način. Kad sam vodila slučaj jedne devojčice, srela sam dva brata koja sam poznavala od prethodne godine. Tada sam napisala ovaj tekst:
Torta za doviđenja
Radim na usvajanju u istom domu u kojem sam to radila pre godinu dana.
Prvog dana sam došla da upoznam malu devojčicu i sela sam u dvorište sa njom i njenom novom porodicom. Malo nakon toga stiže grupa dece i jedan naleće pravo na mene. Zna me, a znam i ja njega. On je bio najbolji drug dečaka koji je pre godinu dana otišao iz doma sa novom porodicom.
Vidite - neki odlaze, a neki nikada ne.
Znala sam da želi da me zagrli ali nije hteo da bude napadan.
Ima devet godina. Dovoljno je veliki da ne radi prvo što mu padne na pamet, kao što deca obično umeju.
I tako, uhvatio je moje ruke i počeo da se ljulja napred - nazad dok mi je postavljao pitanja o svom drugaru i njegovom novom životu.
Imao je prelepe, krupne, pomalo sanjive oči koje su išle uz osmeh koji nikada nije skidao sa lica.
Iza njega, na par metara, stajao je njegov mlađi brat. Bio je smrtno ozbiljan, gledao me je iz daljine i slušao šta pričamo. Imao je šest godina.
Posle nekog vremena ljuljanja, pričanja, slanja slika njegovom izgubljenom drugu, pronašao je put do zagrljaja. Bio je nežna duša. Osetila sam kako njegovo srce prodire kroz sve moje slojeve i smiruje moje. Njegov brat se odvezao na biciklu. U vazduhu je lebdelo pitanje: da li bih ga povela sa sobom? Znao je da ne mogu. On misli da ga ne želim. Svi oni misle da ih niko ne želi.
Ali i posle sveg ovog vremena ima malu iskru nade da će ovaj put, ovaj put će doći da ga uzmu. Da će ovaj put on biti taj koji donosi tortu za decu koja ostaju dok im on na odlasku maše.
Do kuće sam lebdela. Srce mi se popelo u grlo i osetila sam da više ne postojim.
Danas je opet došao da me zagrli. Njegov brat je opet bio iza njega, ovaj put malo bliže, gledao me je. Kad je on otišao, brat je ostao. Prišao mi je korak bliže. Kleknula sam. Nije raširio ruke da me zagrli ali je sakrio lice u moje grudi i počeo da plače.
Za dva dana ću kupiti tortu za doviđenja. On će je jesti i isflekaće svoju odeću koju su nosili milioni dece pre njega.
Onda ću otići, a oni će... oni će ostati.
ZATUCANOST SREDINE
Nije bilo ni jedno usvajanje gde se nije na neki način provukla tema predispozicije. Deca sa kojom ja radim su Romi. Romska predispozicija da budu snalažljivi, da vole muziku, da budu skloni "muljanju", krađi, kriminalu. O tome pričaju lekari, psiholozi, socijalni radnici.
Većina dece sa kojom ja radim aktivno i otvoreno mrzi Rome. Ne znaju da su oni TO. A naučeni su da ih mrze, jer naše društvo vrlo otvoreno i ponosno mrzi Rome. U najboljem slučaju "samo" misle da su Romi niža rasa.
Imala sam dvoje dece koja su krenula nešto loše da pričaju o Romima kada je došlo dete da nam proda ružu, pa sam imala dugačak razgovor sa njima nakon kog sam im rekla da su i oni Romi. Naljutili su se na mene kao što se neko naljuti kad ga najstrašnije uvrediš.
Tu su i devojčice kojima se pokazuje da moraju biti dobre, tihe, umiljate, a dečacima se otima detinjstvo tako što im se pokazuje da budu dripci i barabe. Bio je jedan dečak koji je nakon što je prešao kod nas polako krenuo da skida fasadu barabe i da daje prostor detetu u sebi. Oscilacija između lika koji je naučio da predstavlja i nevinost deteta sa ogromnim očima i još većim pitanjima je bila fascinantna.
NEFUNKCIONALNOST SISTEMA
Sistem je pre svega nefunkcionalan zato što je pola digitalizovano, a pola je na papiru i stvari jednostavno ne mogu da funkcionišu.
Najveća nefunkcionalnost sistema potiče iz bezobrazluka i nadrkanosti radnika u javnim službama. Iskompleksirani ljudi koji imaju moć da ti daju ili da ti ne daju jedan papir. Na kraju će ti ga dati, ali prvo moraju da ti oduzmu poslednju trunku dostojanstva, pa tek onda.
SREĆA
Sreća je opet isto kao ljubav, vrlo apstraktan ali i prisutan koncept. Teško je videti sreću dok si u ovome. Sve je teško i sve je jako tužno. Ali kad se udaljiš od svega i pogledaš celu sliku, vidiš da ceo ovaj užas, na neki čudan način pliva u sreći. Sudbina ove dece koja nose pečat od rođenja je promenjena. Roditelji dobijaju šansu da se realizuju kao mama i tata i posvećeni su tome. Sreća je to što se od dva stranca i jednog napuštenog deteta napravila porodica ni iz čega, jedinica, veza koju ništa na svetu ne može da uništi.
Jednom je jedna devojčica bila mnogo tužna i rasplakala se i otišla je kod tate usvojitelja da je zagrli. On je stavio u krilo i ona je na srpskom počela da mu priča svoje muke. On nju ne razume, ali je sluša, i gleda je u oči, i ona ga gleda u oči dok nastavlja da jeca i da mu priča šta je povredilo i on je tu za nju, i uvek će biti tu, i ništa drugo nije bitno.
RAZMISLITE DOBRO AKO PRIPADATE JEDNOJ OD OVIH GRUPA. DOBRO RAZMISLITE JER U PITANJU JE NAJVECA DRAGOCENOST NA SVETU - DETE! NE DONOSITE OLAKO ODLUKE ZBOG KOJIH CETE SE KASNIJE KAJATI. I DA. OBAVEZNO RECITE DETETU DA JE USVOJENO I TO STO RANIJE!
Нема коментара :
Постави коментар