MAJKL DZEKSON I ILON MASK

 MISLITE DA IH NISTA NE POVEZUJE? NAPROTIV. NJIHOV ODNOS PREMA RADJANJU DECE I ZENAMA, I VRLO CUDNIM IMENIMA KOJE DAJU DECI POVEZUJE IH ITEKAKO. I NE ZNAM DA LI JE CUDNIJA PRICA MAJKLA DZEKSONA ILI ILONA MASKA.

Krenucemo od Majkla, kralja popa jer on je to i bio. O njegovoj muzickoj karijeri nema sta da kazem sem da i danas slusam neke njegove pesme. Sto se tice privatnog zivota to je prekriveno misterijom i neverovatnom pricom.CRNAC koji je postao belac, koji se toliko puta operisao da bi licio na DONU Samer, DECAK KOJI NIKADA NIJE ODRASTAO I KOJI JE ZIVEO U SVOJOJ NEDODJIJI, RANCU POTPUNO ISTOM  KAO U PETRU PANU, Optuzivan za zlostavljane decaka, umro prerano, potpuno izdeformisan( otpadao mu je nos) , ostavio je za sobom troje dece, Tu pocinje moja prica o PRINCU  MAJKLU ,PARIS I BLANKETU (CUVENO CEBE). Nikada nije imao kontakt sa majkama svoje dece, a pojavio se i njegov prijatelj koji tvrdi da je on zapravo otac jer je donirao spermu umesto MAJKLA, STO ZNACI DA ON NI NIJE OTAC IAKO SU PO DOKUMENTIMA  TO DECA MAJKLA DZEKSONA. I tako je MAJKL IMAO svoju decu koju je dobio na vrlo cudan nacin

Britanski glumac Mark Lester, koji je donirao spermu preminulom kralju popa Majklu Džeksonu pre nego što je rođeno prvo pevačevo dete, želi da vidi troje dece za koje tvrdi da su njegova.

Lester je pozvao na izradu DNK testova koji će, kako tvrdi, dokazati da je on otac troje Džeksonove dece. Lester, koji je bio kum pevačevoj deci, smatra da postoje ogromne šanse da je upravo on njihov biološki otac. Pedesetčetverogodišnji glumac je bio Džeksonov najbolji prijatelj punih 30 godina, a spermu je donirao pre rođenja prvog pevačevog djeteta. Lesteru nije dozvoljeno da vidi Princa Majkla (, Paris  i Blanketa  otkako je kralj popa umro u junu 2009. godine.

"Nakon što je Majkl tražio da doniram spermu, ja sam to učinio i potpuno zaboravio na to. On je bio sjajan otac deci i dobro ih je odgajio. Nije bilo potrebe da se mešam, ali postoji ogromna šansa da sam ja njihov biološki otac. Ne bih uradio DNK test bez dozvole dece, a kada ona budu punoletna, odlučiće da li žele da obavimo test ili ne. Do njih je. Ne želim da ih nagovaram, samo želim da budem u kontaktu i da im budem dobar kum", izjavio je Lester.

Pre četiri godine je Lester, otac četvoro dece, izjavio da njegova kćer Olivia liči na Džeksonovu kćerku Paris. Također, Princ Majkl veoma liči na Marka kada je glumac bio njegovih godina.

Prošlog meseca je Lestera iz Los Anđelesa pozvao Džeksonov bivši menadžer Diter Vajzner kako bi mu saopštio da i dalje ne može da vidi decu, koja će biti svedoci u tužbi protiv promotera Džeksonovih koncerata AEG Live. Džeksonovi tvrde da je kompanija organizovala 50 nastupa iako je tada pedesetogodišnji Majkl bio lošeg zdravlja.

Lester je rekao da će rado govoriti u korist kralja popa.

"Majkl mi je bio dobar prijatelj i braniću njegovo ime na sudu ako to bude potrebno", izjavio je Lester.

Lester i Džekson su se upoznali 1978. godine u Londonu. Tada im je bilo po 20 godina. Kada se Džekson vratio u SAD, nastavili su da održavaju kontakt. Nakon što je Mark dobio prvo dete 1991. godine, zatim drugo dve godine kasnije i treće dete 1995. godine, Džekson je zatražio neobičnu uslugu.

"Majkl me je pozvao i upitao da li imam problema sa plodnošću. Odgovorio sam da nemam i našalio se da moja supruga zatrudni čim je pogledam. Pitao je da mu pomognem, a ja sam odbio. Godinu dana kasnije je zatražio da mu doniram spermu i ja sam pristao. Učinio sam to nekoliko puta na klinici u Londonu i o tome nisam govorio. To je bio čudan zahtev, ali nisam razmišljao o tome dok je bio živ. Takođe, nisam donirao spermu da bih dobio nešto od toga", kazao je Lester.

U februaru 1997. godine Džekson je objavio rođenje svog sina Princa Majkla. Kćerka Paris je rođena 1998. a Princ Majkl II, poznatiji kao Blenket, rođen je 2002. godine. Kako su deca rasla, tako su se pojavile spekulacije da deca ne liče na Majkla.

"Dok je bio živ, nisam ni pomislio da deca nisu Majklova", rekao je Lester. Dodao je da su se njegova deca često družila sa Majklovom. Džekson je navodno dolazio najmanje šest puta godišnje u Veliku Britaniju, a i Lester je neretko putovao u SAD.

Kralj popa je umro 2009. godine zbog predoziranja lekovima. Zbog toga je dr Konrad Marej osuđen na četiri godine zatvora.

"Kada sam čuo da je Majkl umro, bio sam slomljen. Nikada ga nisam video da uzima lekove. Bio sam na sahrani i to je bio poslednji put da sam video decu", rekao je Lester.

Dva meseca nakon Džeksonove smrti, njegov prijatelj Uri Geler je rekao Lesteru da bi mogao biti otac dece kralja popa.

"Počeo sam da primećujem sličnosti,a nakon toga je porodica zabranila da viđam decu. Nisu odgovarali ni na telefonske pozive. Mislim da je okrutno tako prekinuti našu vezu. To Majkl nije želeo", kazao je Lester.

Džekson je napisao oko 500 pesama i sakrio ih je na ranču u Neverlandu pre nego je umro. Lester je rekao da je pevač pisao deset puta više pesama od onih koje objavi na albumu. Veruje se da su brojne pesme sakrivene u studiju na ranču.

Ranč Nedođija pokojnog pevača Majkla Džeksona prodat je za četvrtinu prvobitne cene, prema izveštaju medija.

Imanje koje se nalazi u Los Olivosu u Kaliforniji kupio je Džeksonov nekadašnji prijatelj, milijarder Ron Barkl, saopštio je njegov portparol.

On je za Nedođiju platio 22 miliona dolara, javlja Vol Strit Džurnal, pozivajući se na javne registre i tri izvora upućena u detalje ugovora. 

ILON MASK JE MNOGO TOGA ZBOG CEGA MISLIM DA SPADA U NOVU GENERACIJU GENIJA. O NJEGOVOM POSLOVANJU SVE ZNATE I ZASTO JE MILIJARDER S PUNIM PRAVOM, ALI PRIVATNI ZIVOT MU JE HAOS. 

Sve žene u životu Ilona Maska, bile su trofejne, a prvu suprugu je ostavio bez para sa petoro dece.vet je obišla vest da je Ilon Mask raskinuo vezu sa pevačicom Grajms nakon tri godine, a iz ove veze bivši par dobio je sina kome su dali veoma neobično ime X Æ A-Xiiju.

Bizmismen Ilon Mask i njegova izabranica Grejms, postali su roditelji u decembru prošle godigne sazhvaljujući surogat majčinstvu. Eto i on je pribegao surogat majcinstvu.

Grajms, čije je pravo ime Kler Baučer, otkrila je da ona i Mask (50) zovu dete I, te da je bebino puno ime je Eka Dark Sideræl Musk.

Znaci prvo petoro dece vestackom oplodnjom, drugo dvoje  je dobio zahvaljujuci surogat majkama. PA NEVEROVATNO. 

Njegova najduža veza bila je sa spisateljicom Žastin Vilson (49). Njihova ljubav počela je još u mladosti, nevinim Elonovim pozivom na sladoled.

Venčali su se u januaru 2000. godine i ubrzo dobili sina Nevadu koji je ubrzo preminuo. Ipak, par je želeo decu što pre. Žastin se podvrgla kroz ni malo jednostavan postupak i rodila blizance.

Potom su ponovili postupak veštačke oplodnje i dobili trojke. Za pet godina carskim rezom rodila je petoro dece.

Ipak, njihov prekid i nije bio previše iznenađujuć s obzirom da Ilon iza sebe ima popriličan broj propalih veza.

Zbog nepoznavanja pravne terminologije, Žastin je potpisala predbračni ugovor, kojim se odrekla prava koja joj pripadaju kao supruzi. Ostala je bez svega što je stekla u braku.

Jedino što joj je pripalo je vlasništvo porodične vile u Los Anđelesu, koju će dobiti njihova deca čim budu punoletna. Razveli su se 2008. godine.

Ona je dodala da je bila starter supruga, objasnivši i šta to zapravo znači. Naime, par se upoznao još dok je Ilon bio student, a ona ga je pratila kroz život i brojne uspone i padove, da bi je na kraju on zamenio "novijim modelom", kao da je telefon, a ne osoba.

Takođe, potpisala je i to da ništa što je izrečeno tokom braka, te nikakva scena ne smeju da se pominju u bilo kakvom sudskom procesu.

2010. godine Ilon se venčao sa britanskom glumicom Talulom Rajli, ali taj brak je potrajao samo dve godine.013. godine njih dvoje su popravili odnos pa su se ponovno venčali. Uspeli su nekako da "izdrže" u braku do 2016. godine kada su konačno raskinuli odnos. 

Iz braka sa Maskom izašla je bogatija za 16 milijardi dolara koje joj je uplatio na bankovni račun. Dovoljno da glumica više ne mora da radi išta do kraja života.

Ilon je ponovo bio slobodan, a ubrzo je "privukao" bivšu suprugu Džonija Depa, Amber Herd (35). Nisu trajali ni godinu dana, ali su često posećivali restorane, a bili su i često viđeni na naslovnicama novina i tabloida. Raskinuli su vezu, kako su tad rekli, zbog prepunih rasporeda, ali da su ostali u dobrim odnosima.

Dok je hitmejkerka GREJMS držala u tajnosti vesti o surogat majčinstvu, ona je objavila svoju fotografiju na Instagramu u podrezanom topu u decembru 2021. istog meseca kada je surogat rodila, na kojoj se vidi gola beba.

- Uostalom, možda i treba da bude okačena slika kakva i jeste. Osim toga, većina mojih prijatelja mi je rekla da ih ne objavljujem, pa sam tada bila pogođena obrnutom psihologijom. Ispitivala sam svoju sramotu zbog toga i odlučila sam da je čudna internalizovana mržnja prema meni dovodi do toga da se osećam neprijatno zbog svog tela.

Muzičarki i Masku ovo nije prvo dete. Naime, sredinom prošle godine oni su dobili i dečaka koga nazivaju X, da bi se u septembru razišli. Mask je tada otkrio da se oni nisu potpuno razišli, te da se viđaju kad god su u prilici.

VIDITE I SAMI KOLIKO SU NEOBICNA RAZMISLJANJA LJUDI . I KOLIKO SU  NJIH DVOJICA BILI SLICNI. USPESNI I BOGATI ,ALI SA ZENAMA NISU ZNALI. DECU IMAJU ,ALI KOLIKO SU IM BILI POSVECENI I KOLIKO CE SE TA DECA ISTRAUMIRATI KAD ODRASTU. STO ZBOG IMENA,STO ZBOG TOGA STO NISU SIGURNI KO SU IM BIOLOSKI RODITELJI. STRASNO.

 

MISTERIJA BLOKA 27

UPRAVO SE ENITUJE SERIJA BLOK 27 - HOROR. MENI MALO CUDNA. IPAK DA NIJE BILO SERIJE IAKO SAM RODJENA BEOGRADJANKA NISAM ZNALA KAKVA JE TO MISTERIJA SA NUMERISANJEM BLOKOVA NA NOVOM BEOGRADU. PRICA JE VRLO ZANIMLJIVA.

Geometrija, integralni račun i viša matematika padaju ničice, i nevoljno priznaju poraz pred pitanjem kako su blokovi na Novom Beogradu numerisani. Gde leži veza između Bloka 50 i onog označenog cifrom 6, i zašto su jedan pored drugog? Otkud 44 i 45 naspram 70 i 71, gde je nestao Blok 27 i ko ih je uopšte nazvao blokovima?

Fakta iz bloka

- Jednocifreni blokovi su najstariji.

- Brojevi blokova su sve veći kako se kreće ka Zemunu.

- Na Tošin bunar izbija Blok 4.

- Paviljoni su 7 i 8, Retenzija Blok 9.

- Od Starog merkatora ka Ušću počinju dvocifreni brojevi: 11, 12, pa 10, zatim 13, 14, 15, 16.

- Staro sajmište su Blokovi 17 i 18, Sava centar je u Bloku 19, a preko puta su: 21, 22, 23... redom do 32 (nedostaje blok 27).

- Blok 31 je tačno preko puta Opštine, a zatim se ka Tošinom bunaru uz jednocifrene dalje, bez nekog jasnog reda, ređaju: 33, 34 i 37, 38. Preko pruge su Blokovi 41, 42, 43...

- Na Bežanijskoj kosi su 57 i 57A, a nekadašnja Svinjska plaža isparcelisana je redom: 61, 62, 63, 64, 65, 66, 67, 68. Međutim, tu „uskače” i 58, a onda kreću: 70A, 70, pa najednom 44 i 45, a zatim 71 i 72

Pravu istinu i logiku koja stoji iza naziva novobeogradskih blokova nije mogao da rasvetli u potpunosti ni Jovan Mišković, koautor Regulacionog plana Novog Beograda s početka šezdesetih., koji je blokove i krstio.

Kako je svojevremeno naveo, "radilo se tako da se urbanisti i ljudi na terenu bolje razumeju". Brojevi su se često dodavali i preskakali, kako je ispričao, jer se teritorija Novog Beograda naknadno širilia. Mišković je sa svojim kolegom Milutinom Glavičkim tušem pisao brojeve na kopiji plana. Urbanisti nisu imali pravo da daju imena ulicama i blokovima, pa su se služili brojevima koji su se zadržali i danas.

BRUTALIZAM

Blokovi su zgradjeni u stilu brutalizma. Zgrade koje danas uglavnom doživljavamo neobičnim u svoje vreme su bile revolucija arhitekture u Beogradu. Većina njih je nastala u pravcu koji se nazivao „brutalizam“, po francuskom izrazu „beton brut“ koji označava „grub“ beton. Zanimljivo je da zgrade u ovom stilu širom sveta liče jedna na drugu, čak u različitim gradovima postoje identične zgrade-bliznakinje. Ovaj stil karakterišu čist beton, hladnoća u oblikovanju i sivilo. Tako je izgrađen veliki broj prevashodno stambenih blokova na Novom Beogradu. Shvatanje betona kao „iskrenog“ materijala stajalo je nasuprot buržoaskim težnjama u modernizmu. Nakon Drugog svetskog rata mnogi su ostali bez krova nad glavom. Velika razaranja su donela novu i jaču želju za životom i budućnošću, što se odrazilo i na gradnju – arhitekte su se okretale drugačijim materijalima i formama.

Velika Britanija se u posleratnim godinama suočila s ozbiljnom krizom, a jedan od većih problema bio je nedostatak prostora za stanovanje. Situacija je tražila hitno rešenje, te se počelo s gradnjom masivnih zgrada u kojima je bilo prostora za veliki broj stanara. Usput je pravljeno mnogo grešaka, ali su novi objekti bili daleko bolji od stanova u kojima se pre toga živelo.

Građani ipak nisu bili oduševljeni novim stilom. Bilo je zamišljeno da betonske zgrade predstavljaju trijumf pobednika u Drugom svetskom ratu, te volju za životom, ali mnoge nisu odmakle dalje od simbola periferije i prosečnosti, posebno nakon što su počele da se raspadaju. Neke su tako prepuštene na milost i nemilost zubu vremena, budući da niko nije želeo da ih održava, a rušenje koštaBrutalizam je danas ponovo popularan, najviše zahvaljujući društvenim mrežama. Monumentalne zgrade od grubog betona su zahvalne za fotografisanje, pa je mnogo Instagram profila i Facebook stranica koje okupljaju one koji dele ljubav prema ovom arhitektonskom stilu.

Novo shvatanje betona je donekle zaslužno za povratak brutalizma. Šezdesetih godina prošlog veka ovaj materijal je simbolizovao utopiju i napredak, ali su građani ubrzo počeli da ga dovode u vezu sa socijalnim problemima u prigradskim naseljima. „Loš imidž betona se sada menja”, tvrdi Oliver Elser. Nije građevinski materijal kriv za urbanističke i političke greške, već ljudi, koji su u brzini grešili.

---

Brutalizam nije zaobišao ni Srbiju. U Beogradu je cvetao tek sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, te je u tom periodu podignut veliki broj građevina u ovom stilu. Mnoge od njih i danas dominiraju svojim okruženjem.

Prvi  objekat koji je doveden u vezu sa estetikom brutalizma jeste Vojnogeografski institut (1950-1954) u Beogradu arhitekte Milorada Macure. Eksperti smatraju da  je zgrada „značajan rani primer brutalizma u srpskoj arhitekturi” i ističu da je „izvedena od armiranog betona skeletne konstrukcije, koji je neskriven kao fasadni materijal”, što je jedna od osnovnih odlika stila.

Drugi pak tvrde da je ova zgrada poslednji odjek modernističkog manira, budući da završna obrada uključuje i veštački kamen, čime se krše osnovna načela brutalizma.Prvi jasni nagoveštaji brutalističke estetike javljaju se kod zgrade Opštine Novi Beograd. Projektovale su je arhitekte Stojan Maksimović i Branislav Jovin u periodu između 1962. i 1964. godine. Smatra se da su prilikom planiranja zgrade bili inspirisani brazilskom i japanskom arhitekturom, budući da su tokom šezdesetih godina bile posebno aktuelne kod arhitekata u Srbiji.

Urbanistički zavod Beograd

Smatra se da je ova zgrada najznačajnije ostvarenje arhitekte Branislava Jovina, te jedan od istaknutijih primera brutalizma u Srbiji. Tokom projektovanja je dominirala želja za funkcionalnošću, te za primenom materijala u prirodnom obliku.

Jovin je kasnije tvrdio da je za brutalizam čuo tek 2000. godine, što znači da je instinktivno postao deo jednog pravca, verovatno zbog toga što se ugledao na kolege koje su dobro znale kako se koristi „grubi beton“.

Geneks kula, poznata i kao Zapadna kapija Beograda, zgrada je od 35 spratova. Nalazi se na Novom Beogradu – u Bloku 33, a mnogi je smatraju ikonom brutalističke arhitekture.

Soliter je 1977. godine projektovao arhitekta Mihajlo Mitrović, a čine ga dve betonske kule povezane mostovnom strukturom koja se nalazi na 26. spratu. Zgrada je visoka 135 metara i trenutno je druga po visini u Beogradu – od nje je viši PC Ušće, koji ide 141 metar u visinNa 35. spratu se nalazi restoran sa kojeg se prostire pogled na Novi Beograd i ostatak grada, a meri 250 kvadratnih metara, te ima prostora za 45 mesta za sedenje. Renoviran je 1988, a ne radi od 1999. godine.

Kuća cveća je deo Muzeja istorije Jugoslavije, a i danas jedna od omiljenih turističkih atrakcija u Beogradu. Objekat je projektovao arhitekta Stjepan Kralj, a sagrađen je 1975. godine, kao zimska bašta za potrebe tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita. Još tada je nazivan "Cvećara".

Zauzima površinu od 902 metra kvadratna, a pored centralnog dela u kojem se nalazila fontana, okolo su bile prostorije za rad i odmor – radna i spavaća soba, salon, gostinjska soba, biblioteka.

Nalazi se na Novom Beogradu, između Bulevara Mihaila Pupina i Bulevara Nikole Tesle. Izgradnja ovog zdanja, koje je među prvim objektima u ovom delu grada, počela je oko 1947/1948. godine.

Na nasutom i peskovitom prostoru gradile su je omladinske radne brigade iz čitave nekadašnje Jugoslavije. U početku je služila kao sedište vlade socijalističke Jugoslavije, zbog čega je i danas često nazivaju Zgrada SIV-a (Saveznog izvršnog veća).

Zgrada Muzeja savremene umetnosti predstavlja jedno od najznačajnijih ostvarenja posleratnog jugoslovenskog graditeljstva i najznačajniji primer muzejskih objekata na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Projektovali su je Ivan Antić i Ivanka Raspopović 1965. godine.

Svrstava se i među zanimljive primere muzejske arhitekture u svetu. Proglašena je za kulturno dobro 1987. godine i podleže odgovarajućoj zaštiti Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Kada su sportski objekti u pitanju, značajno brutalističko ostvarenje je sportsko-rekreativni centar „25. maj” u Beogradu.

Projektovao ga je Ivan Antić u periodu od 1971. do 1973. godine, a želja mu je bila da „kompozicijom kompleksa asocira na rogljaste forme Kalemegdanske tvrđave ili jedrilice na vodi“.

Izgradnja blokova 22 i 23 počela je krajem šezdesetih godina prošlog veka, a projektovali su ih arhitekti Božidar Janković, Branislav Karadžić i Aleksandar Stepanović. Oba bloka se po svojim karakteristikama dovode u vezu sa idejama brutalizma – zbog primene grubog betona u formiranju fasadnih površina, ali i zbog jasnog isticanja strukture objekata.Najduža zgrada u Beogradu nalazi se u bloku 21, u opštini Novi Beograd. Ide skoro hiljadu metara u dužinu. Izgradnja je, zajedno sa projektovanjem,  potrajala od 1960. do 1966. godine.

I danas se gradi, posebno u Beogradu. Niču novi kompleksi – između trošnih udžerica rastu moderne zgrade, koje nisu deo nekog novog pravca u arhitekturi. Gradnja se od umetnosti udaljila onog trenutka kada su investitori postali važniji od arhitekata, pa je sve više građana koji žale za starom arhitekturom.

Tihi, betonski džinovi dremaju na obodima grada. Sirovi beton se dobro uklapa i u sadašnjost, budući da je sve više onih koji se među grubim zidovima osećaju kao kod kuće. Turisti im prilaze kao hodočasnici, stidljivo ka njima usmeravaju kamere svojih telefona, kako bi sa sobom poneli dokaze da je čovek jednom gradio.

Mnogo je onih koji plodove brutalizma i danas doživljavaju kao anti-ljudske – zbog veličine građevina, sivila, te rasporeda prostorija, i tvrde da betonski zidovi s ožiljcima koji su nastajali tokom gradnje čine da se osećaju kao ne-ljudi.

U drugima, pak,  ove betonske kule evociraju osećaj moći, budući da ih podsećaju na futurističke tvrđave koje u sebi spajaju najbolje iz istorije čovečanstva.

MNOGO ME REC BRUTALIZAM PODSECA NA NESTO BRUTALNO STO I ZNACI - GRUBI BETON.  MENI JE UOPSTE NEZAMISLI ZIVOT U BLOKOVIMA. DOBRO MOJA GENERACIJA JE ZIVELA KAKO IH NAZIVAJU U  UDZERICAMA - I JOS ZIVIM, MEDJUTIM I MOJ KRAJ SU ZAHVATILI BRUTALNO BLOKOVI I SADA JE NEMOGUCE IZACI U BASTU ILI SPAVATI NOCU. SHVATAM DA SU U PITANJU REALNE POTREBE DA SE SMESTI  MNOGO LJUDI NA MALO MESTA,ALI PO MENI JE TO BRUTALNO,

ZATO JE I NASTALA URBANA LEGENDA O NOVOM BEOGRADU - DA  DOSLJAK TRAZECI NEKI BLOK OSTANE TU I NASELI SE JER JE IZ NOVOBEOGRADSKOF LAVIRINRA NEMOGUCE IZACI. 

U BLOKOVIMA NESTAJE MNOGO TOGA, PA I CEO BLOK - NEMOJTE SE CUDITI, TAKAV JE ZIVOT U BLOKOVIMA. POTPUNO DRUGACIJI I MISTERIOZAN.

.

PRAVDA

PRAVDA I NEPRAVDA. KO JE UOPSTE DEFINISAO KODOVE PONASANJA? TESKO JE PRAVDI KAO I ISTINI DA NADJE SVOJE MESTO U OVOM DRUSTVU KOJE  JE KRITERIUME SROZALO NA NAJNIZI NIVO DO SADA . NEPRAVDA CARUJE ZAHVALJUJUCI TOME I CINI ZIVOT LJUDI UZASNIM - NEDOSTOJNIM COVEKA. A OPET PRAVDU JE TESKO ISTERATI IZ  PANDORINE KUTIJE U KOJOJ SE SCUCURILA KAO I NADA.

Još je Aristotel dao podelu pravde. Po njemu, postoje dve vrste pravde - komutativna (ili korektivna) i distributivna.

Korektivna počiva na principu aritmetičke jednakosti - za izvršenu radnju, sledi odgovarajuće protivčinjenje; dok se distributivna oslanja na geometrijsku jednakost - postoji jedan viši subjekt (npr. država) koji potčinjenim subjektima, prema unapred utvrđenim kriterijumima, raspodeljuje prava i obaveze. Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti.

Distributivna pravda

Temelji se na pravednoj raspodjeli bogatstva ili resursa, na način da svi građani imaju koristi.

To je način provođenja pravde koji dolazi od aristotelovske misli i čija je primjena u praksi bila kontroverzna, s obzirom na to da ne postoji jednoglasnost u pogledu kriterija koji se moraju smatrati takvom distribucijom od koristi svima koji su uključeni.Nekim autorima se mora oduzeti pravednost (da svaka osoba stekne bogatstvo koje zaslužuje svojim trudom). U ostalim slučajevima prevladava koncept jednakosti (svi ljudi moraju dobiti jednaku količinu), dok drugi autori smatraju da se bogatstvo treba distribuirati više u slučajevima većih potreba.

Restorativna pravda

Ova vrsta pravde fokusira se na dobrobiti žrtve, a ne na kažnjavanju žrtve. U tom smislu, traži se materijalno ili simbolično popravljanje nastale štete.

Pravda je skup osnovnih vrijednosti na kojima se moraju temeljiti društvo i država. Te vrijednosti su poštovanje, jednakost, jednakost i sloboda.

U formalnom smislu pravda je skup kodificiranih normi koje država, putem nadležnih organizama, diktira, provodi i sankcionira kada ih se ne poštuje, suzbijajući radnju ili neaktivnost koja su stvorila utjecaj na opće dobro.

Prema ovom pristupu, žrtva i žrtva moraju biti uključeni u potragu za pravdom. Da bi to učinio, žrtva mora razumjeti i prepoznati štetu koju je uzrokovao.

Primjer restorativne pravde su programi pomirenja žrtava i počinitelji kaznenih djela , uspostavljeni u zajednicama u Sjedinjenim Državama i Kanadi gdje se sudionici sastaju, razgovaraju o tome što se dogodilo i kako je to utjecalo na njih. , i dogovorite se kako obnoviti nastalu štetu.

 

Proceduralna pravda

Ova vrsta pravde uspostavlja norme i pravila koja se moraju jednako poštivati ​​svi ljudi i uspostavlja razne sankcije u slučaju da građani izvrše krivnju.

Za izvršavanje ove vrste pravde potrebno je imati nepristrani kriterij, dok za njegovo procesuiranje potrebno je zastupanje stručnjaka u tom slučaju, odnosno odvjetnika.

Provođenje procesne pravde provodi se na sudovima i u tijelima koja je država stvorila u tu svrhu.

 

Retributivna pravda

Revolucionarna pravda uspostavlja da se prema svakoj osobi mora postupati na isti način na koji postupa s drugima, stoga, kada je počinio krivnju, mora biti kažnjen. Ono što se očekuje od ove vrste pravde je da će retroaktivni učinak uvjeriti druge ljude u počinjenje zločina.

Primjer represivne pravde bi bila kršenja ljudskih prava u kojima, iako počinitelji ne budu uvijek odmah kažnjeni, na kraju ih kažnjava lokalna pravda ili međunarodne organizacije.

Socijalna pravda

Izraz "socijalna pravednost" nema jasno podrijetlo, ali poznato je da se počeo primjenjivati ​​u 18. stoljeću u Europi kako bi se odnosio na pravila koja je trebalo poštovati kako bi se održao društveni poredak.

U tom smislu, dio obveza monarha bio je osigurati ono što će biti zakoni ili pravila koja dopuštaju suživot i njihove sankcije u slučaju kršenja.

No, pojam je krajem 19. stoljeća stekao nove konotacije s nastankom industrijske revolucije, posljedičnim kapitalizmom i novom ekonomskom i socijalnom dinamikom. Tada je britanski socijalistički pokret bio zadužen za usvajanje koncepta za predlaganje uravnotežene raspodjele dobara unutar društva, što podsjeća na aristotelsku viziju distributivne pravde.

Na kraju prvog svjetskog rata 1919. godine, Svjetska organizacija rada uključila je ovaj pojam u prvi članak svog ustava, izražavajući da je trajni mir moguć samo ako se temelji na socijalnoj pravdi.

Dok 1931. Katolička crkva prvi put spominje taj izraz u svojoj Socijalnoj doktrini, koju koristi papa Pio XI, koji je izrazio da se socijalna pravednost treba primijeniti na način da se smanji jaz između bogatih i najsiromašnijih.

Pravda kao vrijednost moralno je načelo svakog pojedinca koji se odluči živjeti, dajući svakoj osobi ono što mu pripada ili pripada. Pravda je dio društvenih, moralnih i demokratskih vrijednosti, odatle proizlazi njena važnost.

Pravda je vrlina koju svi pojedinci moraju dosljedno primjenjivati ​​u praksi i u potrazi i za vlastitim dobrima i za dobro društva.

Ono što se očekuje je da svaki pojedinac poštuje utvrđene društvene norme i doprinosi održavanju skladnog okruženja. A u situaciji nepravde ideal je da svaka osoba postupa korektno i nepristrano.

Da bi se to postiglo, potrebno je da pravda bude vrijednost koju obitelj nameće, ojačavaju obrazovne institucije, poštuju i štite država i njezine institucije, a društvo provodi u praksi.

Božanska pravda

Božanska pravda je ona koju primjenjuje Bog, ovisno o ispunjenju određenih normi ili doktrina. U kršćanstvu su ta pravila uključena u Deset zapovijedi, svojevrsni dekalog u kojem se diktiraju smjernice ponašanja koje ljudska bića moraju slijediti da bi uskladile suživot.

Nepoštivanje zapovijedi s kršćanskog stajališta donosi sa sobom božansku sankciju ili kaznu, dok njezino ispunjenje zaslužuje spasenje i zaštitu Božju.

Najviši izraz božanske pravde je Posljednji sud koji se odnosi na događaj u kojem će se sva ljudska bića suditi za djela koja su počinili na Zemlji i odakle će biti poslani da trpe vječnu kaznu ili će biti primljeni u nebesko kraljevstvo, ovisno o njihovom ponašanju.

Sa svoje strane, u hinduizmu je božanska pravda povezana s pojmom karme, zakonom koji se kod svakog čovjeka izvršava u skladu s njegovim postupcima. To je vrsta odmazne pravde u kojoj svaka radnja ima posljedicu, pa je ideal tražiti dobro djelovanje prema načelima ove vjerske doktrine, kako bi se izbjeglo da posljedice budu negativne i utječu na sadašnji ili budući život, predstavljen u koncept reinkarnacije.

Pravda u filozofiji

Kroz povijest su se mnogi filozofi bavili definiranjem koncepta pravde. Već iz drevne Grčke Platon je rekao da pojedinac treba izaći iz tame, iz špilje neznanja, jer osoba postaje upravo u istoj mjeri u kojoj posjeduje znanje.

U tom smislu, pojedinac s više znanja može biti pošteniji, što prevodi ideju da vladari moraju imati široko znanje kako bi znali vladati i stvarno praviti.

Filozof Aristotel definirao je pravdu kao da svakom građaninu daje ono što mu odgovara prema njegovim potrebama i doprinosu u društvu, odakle je polazilo načelo distributivne pravde.

Dok za prosvjetljenog filozofa Inmauela Kant-a, pravda države mora paziti na tri temeljna načela: slobodu pojedinaca, jednakost među njima i neovisnost svakog člana zajednice.

Sa svoje strane, Hans Kelsen, austrijski pravnik i filozof od velike važnosti u 20. stoljeću, naznačio je da je pravda prirodno pravo koje prevladava nad pozitivnim pravom, jer ako to ide protiv temeljnih ljudskih prava, to ne može razgovarati o pravdi.

Simbol pravde

Pravda je predstavljena likom žene koja ima zavezane oči, vaga u jednoj ruci i mač u drugoj.

Slijepo se naglašava da pravda ne gleda na ljude i ista je za sve. Vaga uključuje presudu koja će se utvrditi postavljanjem argumenata i dokaza predstavljenih sa svake strane ravnoteže. Mač izražava da će pravda teškom rukom kazniti krivce.

 Pravednost  najviša vrlina koja se sastoji u međusobnom skladu ostalih - mudrosti, hrabrosti i ostalih i od svakog građanina u državi traži da ispunjava onu dužnost koja mu pripada, smatra Platon, a Ciceron taj princip kasnije prevodi kao 'svakome svoje' .

Gledajuci pravdu kao nesto sto nam je nametnuto tesko je sprovoditi svoju pravdu na  koju kao ljudska bica imamo pravo. Svi smo toliko puta bili suoceni sa nepravdom koja nam je ucinjena.I mnogo puta nismo mogli dobiti pravdu. A opet covek se zapita kako je to moguce? Mislim da znam odgovor.PRAVDA FUNKCIONISE SAMO AKO JE OSLOBODJENA. Pod bilo kakvim okovima i pritiscima ona  ustupa mesta nepravdi.Sto nikako ne znaci da sam ja za anarhiju.ZAKON MORA DA POSTOJI, ALI ZA SVAKOG ISTI.

TESKO JE SPROVODITI PRAVDU. PRAVEDNOST, PRAVDA I PRAVO NISU  JEDNO ISTO. TAKO DA ZAKONI FUNKCIONISU PO PRAVU, A LJUDSKI ZAKONI PO PRAVEDNOSTI. NEKAKO SMO TU NESTO POMESALI DODALI MITO I KORUPCIJU I IPAK DOBILI ANARHIJU. ARISTOTEL I PLATON SIGURNO NISU MISLILI NA OVAKO NESTO KAD SU DALI SVOJE DEFINICIJE. NAZALOST.

DANAS  JE TEZE NACI PRAVDU NEGO IKAD. PA IPAK NE SMEMO GUBITI NADU NJENU DRUGARICU. SAMO UPORNOST POMAZE ,PA I DIOGEN JE NOSIO LAMPU I PO DANU NE BI LI NASAO COVEKA , MOZEMO I MI TAKO DA NADJEMO PRAVDU!

ONO KAD SI NEZAHVALAN

 COVEK JE PROKLET. KOLIKO GOD DA IMA ON BI NESTO STO NEMA. E SAD TO STO NEMA MOZDA MU I NE TREBA. A TO STO IMA NE UME DA CENI. E TO JE ONO KAD SI NEZAHVALAN NA ONOME STO IMAS. NEZAHVALNOST MOZE BITI U NAMA I ZBOG NAS , A MOZEMO JE POKAZATI I PREMA DRUGIMA. I NE ZNA SE KOJA JE GORA. NEZAHVALNOST POVREDJUJE DRUGE LJUDE,A NAS TEK SHVATIMO GDE GRESIMO.

I  to nikako nije dobro,ali kao sto rekoh niko od nas ne ume da ceni ono sto ima.Stalno nesto zelimo,jurimo, nerviramo se,a to mozda nikad ni ne dosegnemo,niti postignemo. A zivot prodje i to brzo. Na kraju zivota pokapiramo stvari i tada se sa pravom iznerviramo sto smo bili nezahvalni. Ako povredimo drugu osobu ,a toga nismo svesni dok nam ona ne kaze mozemo da trazimo oprostaj. Medjutim,ako svesno nekoga povredjujemo svojom nezahvalnoscu tu oprostaja nema. Ako smo mi ti sto nismo zadovoljni svojim zivoton, tu pomoci nema. I kad nam govore sta ti bre fali imas i ovo i ono i sve , ti i dalje mislis da to  sto zelis a nemas i zasluzujes.A da li zasluzujes!

ZAHVALNI ljudi su srećni, imaju pozitivnu energiju i pored njih se osećamo opušteno i ispunjeno. Svesni su SEBE i preuzimaju potpunu odgovornost za svoj život. Oni često govore „HVALA“ i „MOLIM“.

Oni su kreatori svog života i zahvalni su na svemu što imaju, ma koliko to bilo skromno. Za njih je život nemerljiv dar i zahvalni su za ono šta predstavljaju i šta stvaraju. Šire oko sebe duh mira i energiju sreće i blagosti. Pravo je bogatstvo biti im prijatelj.

NEZAHVALNI ljudi beže od sebe i ne prihvataju odgovornost za svoje misli, reči i dela. Stalno jadikuju i traže krivca u drugima, jer su prema njihovom mišljenju svi drugi krivi, samo su oni idealni. Neskromni su, kritični, licemerni, podmukli, frustrirani i sve to izbacuju iz sebe. Oni šire svoju negativnu energiju na druge ljude. Gramzivi su i sebični, a koliko god da dobiju nikada nisu srećni, jer su nezahvalni. Oni ne znaju da kažu HVALA i MOLIM i vrlo je bolno i rizično biti okružen takvim ljudima. Takvoj osobi treba pomoći samo ukoliko želi da se promeni. U protivnom, ona nam oduzima energiju i što je najgore, zlo i taštinu u njoj hranimo našim dobrim namerama. Zaista je opasno biti u društvu takvih ljudi. Oni ne vole sebe, a samim tim ni druge ljude.

Budite zahvalni i uskoro će vam se vratiti ta energija kroz zahvalnost drugih ljudi. Ako doživimo i nezahvalnost, ne obeshrabrujmo se i ne pridajmo tome značaj i energiju, već se srcem predajmo radosti davanja i zahvalnosti!

Tim usmeravanjem, energija zahvalnosti u nama raste i širi se dalje.A DOBRO SE DOBRIM VRAĆA!

Da li smo ti i ja nekada bili krivi zato što smo primali darove, gostoprimstvo i ljubaznost od drugih bez osećaja i izraza zahvalnosti? I da li je to važno? Nezahvalnost je sigurno jedan od najčešćih grehova ovog doba. Greh? Da.

Pretpostavljam da mi povremeno izražavamo »zahvalnost«, iako je ne osećamo, samo zato što su nas naše mame tako često podsećale da kažemo »hvala«. Ali, ako nismo istinski zahvalni – od srca – za ljubaznost koju nam pokazuju ljudi onda smo losi.

 

Zahvalnost je univerzalno ljudsko iskustvo, a uvijek je dobar put k zdravlju, posebice u trenucima krize i stanjima bolesti koji su prisutni za vrijeme trenutne pandemije koronavirusa. Ipak, čini se da su ljudi svakim danom sve manje zahvalni, kao da i zahvalnost ima „neku svoju tržišnu cijenu“ ili je u svakodnevici, kao i sada, u trenutnoj krizi, nedostižan osjećaj za mnoge pojedince. Ljudima je, čini se, sve lakše pokazivati nezahvalnost, nezadovoljstvo, ljutnju i bijes, okrivljavati druge za svoje trenutne probleme koji su ujedno i problemi čitavog svijeta.

Sve više dolazi do izražaja osjećaj zavisti, čak i na male životne radosti, koje su u ovim posebnim uvjetima za mnoge nedostižne, poput, primjerice, šetnje s kućnim ljubimcem ili šetnje vrtom. Mnogi zaboravljaju da brojne obitelji trenutačno nemaju niti vlastiti dom nakon razornog potresa na području grada Zagreba. Također bi se trebalo prisjetiti i onih koji imaju djecu s razvojnim ili drugim teškoćama te im je dnevna rutina dodatno otežana, kao i onih koji ne mogu doći do svojih starijih roditelja koji su ugrožena skupina tijekom ove epidemije, a imaju i kronične bolesti te ne mogu brinuti o sebi. Žive sami, a bližnji im ne mogu doći u posjet kako bi im pomogli. Sve češće čujemo pojedince, ali i skupine koje su nezadovoljne, ljutite ili bijesne zbog onoga što trenutačno nemaju ili ne mogu imati zbog različitih razloga, uključujući među njima i mjere ovog ili onog stožera, koje postaju svima sve napornije. Zavist se prije ili kasnije pokaže lošom za zdravlje u cjelini jer je povezana s neugodnim emocijama i neugodnim mislima. Destruktivnim osjećajima, pa čak i ponašanjima, kao pojedinci ili skupine težimo da nekoga ili nešto uništimo, ili im nešto oduzmemo, samo zato što trenutačno ne možemo imati to što oni posjeduju.ahvalnost i radost su saveznici protiv deprimiranosti i tjeskobe. Naime, zahvalnost dovodi ne samo do smanjenja lučenja hormona stresa kao što je kortizol, nego i do poboljšanja imunoloških sposobnosti organizma. Zahvalnost igra ključnu ulogu u našem odgovoru na akutni stres. Ona pridonosi pozitivnom ishodu kroničnog stresa koji nerijetko ima štetan učinak na zdravlje. Može značajno pomoći u prevladavanju psihotrauma, kao i u liječenju različitih bolesti, pa i onih najtežih. Povezana je s pozitivnim mišljenjem, a pozitivno mišljenje je povezano sa zdravljem, dok negativne misli često pridonose bolestima.

Može se čak reći da je jedna od mjera očuvanja mentalnog zdravlja sklonost pronalaženja dobroga u svemu po formuli „nije svako zlo za zlo“ ili „kad se zatvore vrata otvori se prozor“! Nije važno samo ono što se događa, nego i kakav stav zauzmemo prema događajima, i je li to stav zahvalnosti ili nezahvalnosti, to jest, važna je osobna percepcija aktualnih događaja i naši načini adaptacije na situaciju krize.

Zahvalnost, a ne zavist, je emocija koja povezuje ljude i potiče ih da čine dobro jedni drugima, da budu solidarni i da grade i njeguju društvene odnose. Čovjek je po svojoj prirodi sebično biće, ali njegov opstanak ovisi oduvijek o zajedničkim interesima. Socijalna podrška je iznimno važna za javno zdravlje i vrijedna je sastavnica socijalnog kapitala za budućnost.

Zahvalnost potiče moralno ponašanje i altruizam, a zavist oduvijek samo destrukciju. Opisana je u povijesti kao jedan od sedam smrtnih grijeha i snažna sila. Zavist je, po nekim autorima, izdaja čovječnosti, a zahvalnost ne samo jedna od najvećih vrlina, nego prilika i izazov da i u ovoj trenutnoj životnoj složenosti naučimo nešto novo te da njegujemo vrijednosti koje nam pomažu da preživimo i ne zaboravimo ono  osnovno , biti ljudi.

Ukoliko je zahvalnost osobina, to znači da je vrlo vjerovatno da će nezahvalnik ostati nezahvalnik cijelog života. Pored toga, ljudi sa niskom zahvalnošću su, po nekom pravilu, takođe hronično nesrećni. Vječno nezadovoljni, oni ne mogu da vide u poklonu ono što on zaista jeste i šta treba da znači. Biće nesposobni da osjete unutrašnju nagradu koja dolazi iz osjećaja obilja, i zato, bez obzira kakve ostale kvalitete oni imaju, nikada ne mogu da budu istinski srećni.

Oosobe sa razvijenom zahvalnošću gledaju na nesporazume sa drugim osobama ne kao na vrijeđanje ili izdaju, već kao na prilike za rast, iz kojih razvijaju svoju rezilijentnost. Dakle, kognitivna procjena igra važnu ulogu u ovom procesu. Ovo je razlog zbog kojeg vaše usluge na nezahvalnu osobu nemaju očekivani efekat. Ona je jednostavno programirana da gleda na usluge kao na nikad dovoljno dobre. 

Ukoliko je zahvalnost osobina, to znači da je vrlo vjerovatno da će nezahvalnik ostati nezahvalnik cijelog života. Pored toga, ljudi sa niskom zahvalnošću su, po nekom pravilu, takođe hronično nesrećni. Vječno nezadovoljni, oni ne mogu da vide u poklonu ono što on zaista jeste i šta treba da znači. Biće nesposobni da osjete unutrašnju nagradu koja dolazi iz osjećaja obilja, i zato, bez obzira kakve ostale kvalitete oni imaju, nikada ne mogu da budu istinski srećni.

Oosobe sa razvijenom zahvalnošću gledaju na nesporazume sa drugim osobama ne kao na vrijeđanje ili izdaju, već kao na prilike za rast, iz kojih razvijaju svoju rezilijentnost. Dakle, kognitivna procjena igra važnu ulogu u ovom procesu. Ovo je razlog zbog kojeg vaše usluge na nezahvalnu osobu nemaju očekivani efekat. Ona je jednostavno programirana da gleda na usluge kao na nikad dovo

Jedna od opasnosti toga da ste hronično nezahvalna osoba, dakle, je da život postaje bezgranični niz samoispunjavajućih proročanstava o neuspjesima drugih ljudi da prema vama postupe ispravno. Iz bilo koje tačke vašeg života u kojoj je vaša nezahvalnost postala sastavni dio vaše ličnosti, nećete moći da izađete iz zamke vašeg zamagljenog ugla gledanja i da počnete da se popravljate. Možemo takođe veoma lako da zamislimo scenario po kojem ljudi koji čine usluge nezahvalnim ljudima u nekom momentu prestaju da pokušavaju da budu fini. Nastaje začarani krug u kojem nezahvalnost rađa nezahvalnost u normalnim interpersonalnim ritmovima u kojima su ljudi fini prema onima koji su takođe fini.Mogu li ovi eksperimenti da podstaknu, pored zahvalnosti, razvitak nade? Za razliku od zahvalnosti koja uključuje percepciju trenutne nagrade, nada uključuje “pozitivnu anticipaciju nastanka željenog iskustva u budućnosti”. Možda hronično nezahvalnim osobama ne nedostaje samo sposobnost da vide prošle nagrade onako kako treba, već su takođe počeli da vjeruju da neće dobiti nagrade ni u budućnosti. Putem tog interpersonalnog samoodržavajućeg kruga, naučili su, drugim riječima, da ne očekuju od drugih ljudi da će biti dobri prema njima, tako da prestaju tome i da se nadaju.aključak da možda i nije potrebno mnogo da se ohrabri razvoj zahvalnosti kod ljudi koji uvijek traže razloge da kritikuju svoje predusretljive prijatelje.

U NASEM NARODU KAZE SE DOBAR I LUD SU BRACA. ZATO SMO I PRESTALI DA SE NADAMO DA CE NAM PRIJATELJI IZLAZITI U SUSRET ,A SVE IH MANJE I IMAMO. KADA DOBIJEMO POMOC OD NEKOGA SMATRAMO DA SMO TO I ZASLUZILI I NE ISKAZUJEMO NIKAKVU ZAHVALNOST. A KAD OSTARIMO SHVATIMO DA SMO IMALI SVE JER ETO ZDRAVI SMO KOLKO TO U STAROSTI MOZE IMAMO UNUCICE, PRISTOJAN ZIVOT. A ODUVEK SMO TO IMALI. POTOMKE I ZDRAVLJE. DRUGO I NIJE BITNO ZAR NE?  BUDITE ZAHVALNI NA SNEMU STO IMATE I CENITE POMOC PRIJATELJA.

JUTUTUNSKA JUHAHAHA

 VRLO NEOBICNA HIMNA KOJU JE NAPISAO JOVAN JOVANOVIC ZMAJ POSLUZILA JE KAO INSPIRACIJA ZA HIMNU SRBIJE ' BOZE PRAVDE' .STA RECI, A DA  NE POMINJEM POLITIKU? OBZIROM DA TU TEMU UVEK IBEGAVAM OVDE CU SE DOSLOVNO DRZATI  ISTORIJSKOG OBJASNJENJA. A ONDA CU MORATI MAKAR MALO NESTO DA ISKOMENTARISEM, A I  VI CETE SIGURNO. 

Da ne bi trazili tekst po internetu evo je JUTUTUNSKA JUHAHA;

Uk
U kraljevstvu Jutututu¹
Kralj trinajsti Balakaha²
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.³

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.⁴

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.A štaim je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?


Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Bože sveti, podrži nam Knjaza
zdrava, krepka, ohola i slavna,
jer na zemlji nit je kadgod bilo,
niti će Mu ikad biti ravna.

Ovaj narod vrlo dobro znade
da je stvoren samo Knjaza radi,
da Mu daje poreze i hvale,
da Ga dvori i ponizno kadi.

Bože silni s visoka žilišta,
saslušaj nam našu želju staru,
Bože sveti, ne daj nikom ništa,
da što više ostane Vladaru.

Radi Njega sva stvorenja žive,
radi Njega sunce greje s neba.
A taj narod, a tu zemlju našu,
podrži je - ako Knjazu treba.

Oduzmi nam i želje i glasa,
oduzmi nam mudrovanja kleta,
da Njegovu nameru ne preči,
da Njegovoj mudrosti ne smeta.

Daj Mu s neba najsvetlije dare,
policije, špicle i žandare,
ako neće da dušmana svali,
bar na svome nek srce iskali.

Nek narodi našu slavu znadu,
a nas puste čmavati u hladu,
al' i onda nek je straža jaka,
jera ima sana svakojaka.

 --------Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
čuj i odsad naše glase
i od sad nam budi spas.

Moćnom rukom vodi, brani
budućnosti srpske brod,
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod! ¹

Složi srpsku braću dragu
na svak dičan slavan rad,
sloga biće poraz vragu
a najjači srpstvu grad.

Nek na srpskoj blista grani
bratske sloge zlatan plod,
Bože spasi, Bože hrani
srpske zemlje, srpski rod!

Nek na srpsko vedro čelo
tvog ne padne gneva grom
Blagoslovi Srbu selo
polje, njivu, grad i dom!

Kad nastupe borbe dani
k' pobedi mu vodi hod
Bože spasi, Bože hrani,
srpske zemlje, srpski rod!

Iz mračnoga sinu groba
srpske slave novi sjaj ²
nastalo je novo doba
Novu sreću, Bože daj!

Otadžbinu srpsku brani ³
petvekovne borbe plod
Bože spasi, Bože brani ⁴
moli ti se srpski rod!

Marko Kraljević i Vila Raviojla, posle magijskih scena borbi i ljubavi, pozivaju ceo narod koji horski peva:

„Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas".

Ovako se završava alegorijski pozorišni komad Markova sablja iz 19. veka, u kojem se prvi put pojavila pesma Bože pravde, danas himna Srbije.

„To je bilo vreme kada je Srbija sticala nezavisnost od Otomanskog carstva", kaže istoričar Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju.

„Jovan Đorđević je test napisao motivisan satiričnom Zmajevom pesmom Jututunska narodna himna".

Reč je o himni za koju Cvetković kaže da je „jedinstven primer kako parodija i satira može da postane dostojanstvena pesma".

U Srbiju se poslednji put vratila 2004. godine, kada ju je nekadašnji predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković predložio za himnu zemlje.

„Vraćanje Bože pravde bilo je direktno povezano i sa jednim lokalnim izborima", kaže Marković za BBC.

„Rekao sam političarima u Skupštini - ako ne dobijemo himnu, nema ni izbora"

Knez Mihailo Obrenović je još u 19. veku od ministra prosvete Ljubomira Nenadovića tražio da raspiše konkurs za novu himnu.

Do tada, u Srbiji se pevala Vostani Serbie, po stihovima Dositeja Obradovića.

Ipak, knez nije dočekao da vidi koji su predlozi stigli jer je ubijen 1868. godine.

Proslavljeni pesnik i savremenik tog doba Đura Jakšić nije poslao predlog dok je pesma Jovana Jovanovića Zmaja odbijena.

Onda je na vlast sa 18 godina došao Milan Obrenović.

Tako je za kneževo punoletstvo upriličena predstava Markova sablja, a glavni likovi su bili Marko Kraljević i Vila Raviojla.

Pesmu Bože pravde je u sklopu predstave komponovao Davorin Jenko, a tekst i celokupnu alegoriju Markova sablja je napisao direktor Narodnog pozorišta Jovan Đorđević.

Vila Raviojla pesmu u predstavi najavljuje rečima „bliži se, bliži, to srećno vreme".

„Srbija se tada osamostaljivala pod knezom, a onda i kraljem Milanom, a želeli su rodoljubivu i monarhističku predstavu", kaže istoričar Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju.

„Jovan Đorđević je napisao alegoričnu pesmu, koja je bila motivisana stihovima Jovana Jovanovića Zmaja".

Jututunsku narodnu himnu Zmaj je napisao protiv kneza Mihaila Obrenovića, a počinjala je stihovima - Bože sveti, podrži nam knjaza, zdrava, krepka, ohola i slavna, jer na zemlji nit je kadgod bilo, niti će mu ikad biti ravna.Mnoge pesme koje su nastale u pozorištu su neodvojivi deo srpske kulturne baštine", kaže za BBC Vladimir Đuričić, direktor pozorišta Zoran Radmilović iz Zaječara.

„Jovan Đorđević je kao upravnik Narodnog pozorišta stvarao u vreme kada je satira bila prisutna na sceni kao način da se ukaže na probleme i da se na taj način dođe do najširih narodnih masa".

Đorđević je, ipak, kaže Đuričić, od satirične Zmajeve pesme napravio rodoljubivu pa je pesma brzo postala popularna u narodu i počela da se peva po neformalnim okupljanjima.

Bože pravde je zvanično postala himna kada je Srbija postala nezavisna država 1878. godine nakon Berlingskog kongresa.

Kada je formirana Zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) u 20. veku, bila je deo trodelne himne, zajedno sa hrvatskom pesmom Lijepa naša i slovenačkom Naprej, zastava slave.

Nakon što je stvaranjem zajednice SHS Bože pravde nestala kao samostalna himna, 1992. godine se našla na jednom referendumu za izbor nove pesme države.

Zajedno sa pesmom Na Drinu (poznatija kao Marš na Drinu), bila je predložena za novu himnu Srbije.

Pobedila je pesma Na Drinu, ali odluka nije usvojena jer je referendum proglašen nevažećim.

Predrag Marković, političar jedne od tada vladajućih partija G17 plus, uvodi himnu Bože pravde u Skupštinu Srbije 2004.

„Nije se radilo uopšte o pukoj formalnosti, ja sam želeo ovu himnu da vratim u Srbiju", kaže Marković za BBC.

Političarima od kojih neki i dalje učestvuju na političkoj sceni, Marković je pre 17 godina, kaže, predložio da Srbija, nezavisno od stranačkog opredeljenja, reši pitanje grba, zastave i himne.

„Za mene je Bože pravde, prirodno, jedina himna koju je Srbija kao samostalna država imala", kaže on.

Marković tvrdi da su se svi složili, ali da su ove „odluke morale da sačekaju leto zbog pogroma Srba na Kosovu".

U nemirima na Kosovu u martu 2004. poginulo je 19 ljudi - 11 Albanaca i osam Srba; više od 900 je povređeno, 4.000 Srba je raseljeno, a uništene su 34 pravoslavne crkve, podaci su Evropske ogranizacije za bezbednost i saradnju (OEBS).

Pošto su se stranke, kaže, tada nećkale oko glasanja o državnim simbolima, Marković je postavio uslov - da se uz raspisivanje lokalnih izbora, što je u nadležnosti predsednika skupštine, glasa i o himni, grbu i zastavi.

„I glasali su, dobili smo Bože pravde nazad", kaže Marković, koji je kasnije bio deo i Ujedinjenih regiona Srbije, a zatim i Pokreta obnove kraljevine Srbije.

Pesma je usvojena u skupštini u avgustu 2004, a zvanično je postala himna Srbije, posle raspada državne zajednice sa Crnom Gorom 2006.

Kada je 2006. godine vraćena himna, promenjeni su stihovi - Bože spasi, Bože hrani, srpskog kralja, srpski rod, a reč kralj je zamenjena rečju zemlje.

O tome da li je promena stihova himne uobičajena i ispravna postoje različita mišljenja.

„Neki su bili zbunjeni što su menjane reči pesme, a to je normalna stvar", smatra Predrag Marković u čijoj biografiji piše da se stručno usavršavao u inostranstvu u oblasti istorije.

„Izvorni tekst je bio - Bože spasi, bože hrani, kralja Marka, ali za kneza Milana je promenjen, kao i kada je on postao kralj.

„Za kralja Aleksandra nije moglo da se umetne ime zbog metrike pesme, pa je tada stavljeno - srpskog kralja".

Marković kao primer daje i englesku himnu, Good save the queen, kada je tekst promenjen iz kralja u kraljicu kada je na presto došla Elizabeta Druga.

Istoričar Srđan Cvetković kaže da „ne postoji običaj da se toliko menjaju testovi himne".

„Tu se pada u zamku, za himnu je bitna tradicija i simbolika, a ne trenutno državno uređenje", kaže on.

„Zamislite šta bismo dobili da svaka generacija menja reči himne".

Svakako je najbolja himna koju je napisao Zmaj . Jer juhaha oznacava ustav sto je najvaznije za svaku drzavu i narod u njoj. Od njega zavisi koliko ce biti kvalitetan zivot.  Rec juhuhuhu oznacava porez. I tako danas potrosacko drustvo funkcionise. Svi placamo porez sem na vazduh ( a mozda i placamo a ne znamo) i drzava od toga zivi.  Sad kome je tu dobro ,a kome nije sami prosudite.

 Satiricna pesma o knezu Mihajlu kao i svaka satira ima podlogu u istini. Opisao je vladara onakvog kakav jeste i nemam sta da zamerim na koji je to nacin uradio. Izuzetno!

BOZE PRAVDE je izvorno bila namenjena kralju i njegovoj porodici. Danas je namenjena vladajucoj partiji sa zeljom da bude dobra svom narodu. A opet zelje su jedno ,a stvarnost  je drugo.  Nekako  ne osecam pravu strast prema svojoj otadzbini slusajuci ovu himnu. Mnogo bi se bolje osecala uz Jututu jer bi to bio prikaz naseg sadasnjeg zivota.

SVE ONO STO JE ZMAJ REKAO I  TE KAKO JE AKTUELNO DANAS, MOZDA I VISE NEGO 1864-TE. ZATO NI JEDNA HIMNA NIJE TOLIKO 'JAKA'. RECI SU MORALE DA SE MENJAJU, ALI, SMISAO JE SVAKAKO ISTI. KRALJ ILI BILO KOJI VLADAR VODI RACUNA SAMO O SEBI I SVOJIM INTERESIMA, A NA NARODU JE DA TO TRPI ILI NE. NAROD TREBA DA RAZMISLJA SVOJIM ,A NE ISPRANIM MOZGOM I DA SVE UCINI ZA SVOJU DOBROBIT. UPOZORAVAO JE CIKA JOVA, ALI MI NI DO DANAS IAKO JE OVO BILA OBAVEZNA LEKTIRA NISMO SHVATILI PORUKU.

 

CAJ U 5

 TRADICIJA CAJA U 5  U  ENGLESKOJ KOJA JE INACE U MNOGO CEMU TRADICIONALNA PODSECA ME NA ISPIJANJE KAFE KOD NAS. VELIKA JE RAZLIKA ,ZNAM, ALI MISLIM PRI TOME NA KAFENISANJE KAO OBLIK DRUZENJA.

OD KAKO SE DESILA I OVA PANDEMIJA CAJ SE NEKAKO ODOMACIO I U NASOJ KUCI PA GA PIJEMO I KAD NISMO BOLESNI. NE ZNAM KAKO SE KOD NAS CAJ PIJE SAMO KAD SI BOLESTAN (NE MISLIM SAMO NA NASU PORODICU). I TAKO SVAKI DAN CAJ U 5. I SVIDJA MI SE.

Evo kako je u Emgleskoj doslo do ispijanja caja u 5.

U 19. veku ljudi su obedovali samo dva puta dnevno. Imali su doručak koji je počinjao neposredno nakon buđenja i večeru koja je počinjala relativno kasno, oko osam časova. Vojvotkinja Ana od Bedforda obično bi postala veoma gladna između 16 i 18h, te bi tražila da joj se u odaje donese bokal čaja, komad peciva, puter i kolač. Kako to vreme ne bi provodila sama, počela je da poziva svoje prijateljice da joj se pridruže. Ostale gospe iz visokog društva su to rado prihvatile i same počele da praktikuju ovu popodnevnu naviku.

Ubrzo je čajanka u 5 postala moderan događaj među engleskom aristokratijom. Dame bi oblačile duge haljine, stavljale rukavice i šešire za ovu posebnu priliku. Pošto su i srednje i niže klase prihvatile ovu naviku, “čaj u 5” dobio je dva oblika: za više staleže služio se takozvani low tea oko 16h, a za ostale high tea oko 18h. Nazivi “low” ili “high” potiču od visine stolova za kojima je čaj služen, pošto se čaj oko 18h služio umesto večere za trpezarijskim stolom.

Tradicionalna čajanka sastojala se od indijskog čaja koji se služio u šoljicama od kineskog porcelana, sitnih sendviča, keksa sa kremom ili džemom, kao i kolača i peciva u nekim prilikama.

U današnje vreme, ponajviše zbog užurbanog načina zivota, čajanka ovog tipa predstavlja tek povremeni luksuz za većinu Engleza, te se svodi na brzu šolju čaja iz kesice uz keks. Zanimljivo je da za turiste širom sveta koji bi ipak želeli da iskuse klasičan engleski čaj u 5, širom Londona i cele Britanije postoji niz hotela i šoping centara kao sto su Ric ili Harods, koji u svojoj ponudi imaju ovaj jedinstveni tradicionalni doživljaj.

Inace sam caj kao napitak prvi su konzumirali Kinezi. Postoji i legenda o tome kako se prosirilo pijenje caja.

Postoji legenda, da je nekada davno, neki kineski car pošao na put. Napravljen je mali odmor pored puta i sluge su pripremale posluženje.

Pošto je bio vetrovit dan, suvo lišće je palo u posudu u kojoj se voda prokuvavala i car je oduševljen ukusom zahtevao da od tada isklučivo pije prokuvanu vodu sa suvim biljnim listićima.

Vreme je prolazilo, Kinezi su usavršili svoj napitak, kao i sopstvenu tradiciju ispijanja čaja.

U Srednjem veku, kada su uspostvaljene veze i trgovački karavani redovno odlazili put Kine, listići čaja su postali obavezni sastojak njihovih tovara na povratku u Evropu.

Prva stanica je bila Portugalija, gde se prvo proširila moda i navika ispijanja čaja. Zatim se čaj polako proširo po Evropi da bi centar trgovine čajem postala Holandija. To je period 16-od i 17-og veka.ostoji priča da za vreme II svetskog rata, gledano težinski, više čaja je isporučeno vojnicima na front nego municije!

Sve je važno ako želite po propisu da servirate tradicionalni engleski čaj. Pravila postoje kako se kombinuju ukusi, boje, mirisi.

Naravno, ono što je tipično je da većina Engleza čaj piju sa mlekom.

Oni, koji koriste limun, nikako ga ne cede, već se limun isečen na kriške, ubacuje u šoljicu čaja po želji..Zato kuvaju jači čaj, otprilike 3 kašike čaja na čajnik od 1 litra.Indijski čaj se pije preko dana, za doručak ili posle podne, a kineski čaj, koji ima mnogo jaču aromu, služi se mahom posle večere.

Čaj ne treba praviti mnogo ranije pre upotrebe, najviše 5 minuta pre služenja.Čim stoji duže, dobija gorak ukus i nije zdrav.Ako je potrebna veća količina čaja, bolje je spremiti dva manja čajnika nego jedan veliki.Da bi čaj ostao topao, pokriva se čajnik naročitim jastučetom napravljenim za tu svrhu, tako da sasvim obavija čajnk.

U Kini je spremanje čaja umetnost pod nazivom Cha dao. Kinezi čaj spremaju s toplom, nikako vrućom vodom. Šolju ponuđenog čaja obuhvataju obema trukama, a u znak zahvalnosti prstima desne ruke tri puta lupnu po stolu. Voćne čajeve ne smatraju čajem, a prema ledenom čaju i onom u kesicama izražavaju prezir. Kinezi, kao i Japanci, na britanski ritual čaj u pet gledaju s neodobravanjem jer im nikako nije jasno zašto kvare ukus čaja dodavanjem mleka, a hrana koja prati ovaj tipičan ostrvski običaj za njih je pravo – svetogrđe.

U Japanu postoje čajne škole, gde se uče veštine pripreme i posluživanja čaja. Kao i u Kini, spremanje, posluživanje i ispijanje čaja smatraju se za umetnost. Obuka za gejše podrazumevala je, pored ostalog, i poznavanje ceremonije pripreme, služenja i ispijanja čaja.

U Indiji je čaj takođe najpopularnije piće, ali nema nekog posebnog rituala koji ga prati. Najčešće crni čaj mešaju s raznim začinima, neretko dodaju i malo mleka jer je crni čaj izrazito jake arome. Ispijaju ga u ogromnim količinama, uvek toplog, i po nesnosnim vrućinama.

Rusi čaj piju s kriškom limuna, zaslađuju ga slatkim, medom ili voćem, spremaju s vodom iz samovara. Kao i Britanci, uz čaj je obavezno posluženje, mala zakuska s mini-đevrecima i kolačićima. Na stolu je obavezno i sveže voće leti, a zimi voće iz slatka. Sve do sredine 20. veka čaj su pili iz tacni za šolju. Ako pogledate originalni servis za ruski čaj, primetićete da su tacne duboke, kao mali duboki tanjiri. Voda iz samovara sipa se u šolju sa slatkim, medom ili presnim voćem, malo odstoji, pa presipa u tacnu, a iz šolje se čajnim kašičicama jede voće koje je ostalo.

Južnoamerički čaj mate pije se iz specijalnih tikvica. Po ulicama se često mogu sresti ljudi s tikvicom i cevčicom kako ispijaju čaj u hodu.

Mongoli u čaj dodaju so i razne začine poput mirođije, takođe stave i malo maslaca.

U Turskoj su omiljeni crni i čaj od jabuke u koji stavljaju cimet.

U Egiptu i na Arabijskom poluostrvu piju mlak karkade, čaj od pustinjskog hibiskusa, jak, ukusan i osvežavajući.

U severnoj Africi (Tunis, Alžir, Maroko i Libija) najpopularniji je čaj od svežih listova nane s dosta šećera, koji se pije mlak.

Tradicionalan engleski „čaj u pet“ poznat je u celom svetu. Služe ga s malo mleka i uz namaze na hlebu i poslastice – kandirano voće, kolačiće od jabuka, šljiva i lešnika, puding…

Ledeni čaj i čaj u kesicama nastali su u Americi. Na svetskoj izložbi u Sent Luisu 1908. prvi put je koncentrovani čaj preliven preko kocki leda, što je izazvalo senzaciju. To je u stvari bio očajnički pokušaj uvoznika velikih količina čaja da se spase finansijske propasti. Po sparnom vremenu topao čaj se nikome nije dopadao, pa je ideja s ledom bila pun pogodak. Kesice su došle posle nekoliko godina, a i one su maltene „slučajna“ ideja. Naime, služile su kao uzorci koje je trgovac Saliven slao kupcima na degustaciju. Doduše, te prve kesice bile su od svile.

Postojbina originalnog čaja (biljke) je Azija. U Kini raste kineska sorta, u Indiji i Šri Lanki asamska sorta. Za „pronalazača” čaja kao napitka smatra se Šen Nung, koji je vladao Kinom pre više od 4.000 godina. Čaj je u Japan stigao „tek“ u 12. veku, a u Evropu prvi put 1610. godine brodovima jedne holandske kompanije.

Sve se menja pa i Kinezi, koji su stvorili čaj, kao napitak, nisu više ni u Top 10, kada je u pitanju godišnja potrošnja čaja po glavi stanovnika. Ali, prvi nisu ni Englezi, oni su drugi, prvo mesto drže Turci.

CAJ U 5 U NASOJ KUCI SPREMA SE PO OPROBANOM RECEPTU .STAVI SE KESICA CAJA U SOLJU I PRELIJE KLJUCALOM VODOM. VRLO JEDNOSTAVNO I VRLO POTREBNO ZA DRUZENJE. STO NE ZNACI DA NE PIJEMO KAFU OD KAD USTANEMO PA SVE DOK NE LEGNEMO. KAFU PIJEMO SAMI ILI U DRUSTVU. NEGO SVE SE VISE RAZMISLAM DA OVAJ POPODNEVNI CAJ PRETVORIM U CAJANKU SA SVE SENDVICIMA I KEKSOM.  I DA POZOVEM I KOMSIJE I PRIJATELJE. DRES KOD NIJE 

OBAVEZAN DOK PRISUSTVO I  POZITIVNA ENERGIJA JESU! POZDRAV! VIDIMO SE NA CAJU U 5!

BOLJE BITI PIJAN NEGO GLUP

DA NE VERUJETE! LJUDI KOJI MNOGO PIJU SU VRLO INTELIGENTNI. TO MOGU DA RAZUMEM, JER INTELIGENTNI LJUDI  DRUGACIJE PERCEPIRAJU SVET OKO SEBE I BRINU SE ZBOG TOGA. GLUPI LJUDI NITI RAZUMEJU, NITI IH INTERESUJE , NITI SE BRINU. STO ZNACI DA NIJE BAS DOBRO BITI INTELIGENTAN. TO DIREKTNO UTICE NA OSECAJ SRECE, OPUSTENOSTI ,ALI DOBRA STVAR JE STO INTELIGENCIJA IPAK CINI ZIVOT KVALITETNIJIM I ISPUNJENIJIM!

Visoka inteligencija se definiše kao posedovanje superiornih intelektualnih ili umetničkih sposobnosti, izuzetnih kreativnih moći. To može da bude samo neko ko se rangira u prvih jedan odsto (1%!) svih ljudi na testu inteligencije!

Postoje različite metode za testiranje visoke inteligencije koje su kreirali psiholozi i drugi stručnjaci. Naravno, ljudi tamo mogu testirati IQ ali prosečna procena koeficijenta inteligencije nije posebno dizajnirana za merenje sposobnosti. Inteligencija obuhvata mnogo više od vašeg koeficijenta inteligencije i njeni znaci se mogu pokazati na mnogo načina.

Evo nekoliko iznenađujućih primera, pogledajte da li se pronalazite među njima:

Ko je rekao da je anksioznost uvek loša stvar?! Šalu na stranu, ali psiholozi su anketirali više od 100 studenata u Ontariju u Kanadi i zamolili ih da podele svoje nivoe zabrinutosti. Učenici ankete koji su pokazivali karakteristike anksioznosti i koji su se slagali sa izjavama koje su bile u stilu "Uvek se brinem o nečemu", pokazali su visok rezultat na testu verbalne inteligencije!

S tudije su, prema "Mental Floss"-u, otkrile da pametna deca pokazuju tendenciju da brže odrastu, "prigrle" žestoka pića, pa čak i da postanu teški alkoholičari. Jedan od podataka iz studije pokazuje da je 68,4 odsto diplomiranih studenata prijavilo da pije, za razliku od samo 35,2 odsto onih koji nisu završili srednju školu.

 Prema članku na "PsiBlog"-u, "što se inteligentni ljudi više druže sa svojim prijateljima, manje su zadovoljni njima i životom".

 Imati dobar pogled na život i marljivo raditi na tome može da napravi razliku u vašem životu. Pozitivan stav prema vašim vezama, društvenom životu, sposobnost primanja kritika, povratne informacije – sve su to znakovi visoke inteligencije jer stalno ostavljate prostor za poboljšanje sebe.

 

Da li ste ikada bez razmišljanja otišli tačno do određenog mesta, radnje ili restorana koje ste posetili pre nekoliko godina, ali ujedno niste mogli da se setite njihovih imena? Ako jeste, to je zato što verovatno imate dobro pamćenje tela. Visoka telesno-kinestetička inteligencija znači da možete zapamtiti obrasce kretanja i oponašati ih bez mnogo napora.

A znamo li zapravo sta je uopste  GENIJE?

Postoje ljudi koji imaju sposobnost da menjaju svet i živote drugih ljudi, ali da li je zaista jedino inteligencija ono što genija izdvaja od ostalih ljudi na planeti? Naučnici tvrde da ključnu ulogu imaju osobine čoveka!

Direktor Centra za istraživanje uma na Univerzitetu u Sidneju Alan Snajder kaže da se termin genijalnosti najčešće pogrešno percipira i da ga je veoma teško definisati.Geniji su veoma retki“, primećuje Snajder i dodaje da za njega nije koeficijent inteligencije to što čini genija, već da su to ljudi koji omogućavaju da se svet vidi u novom svetlu.

Koliko su upornost i kreativnost važni, može se videti na primeru australijskog naučnika Berija Maršala koji je 2005. godine dobio Nobelovu nagradu za medicinu, otkrivši da stomačni čir izazivaju bakterije, a ne stres, kao što se do tada mislilo.

Maršal i njegov kolega Robin Voren, patolog, verovali su da nastanak čira izazivaju bakterije, ali svoju teoriju nisu mogli da potvrde jer ta veza tokom eksperimenata na laboratorijskim pacovima nije utvrđena, dok su eksperimenti na ljudima bili zabranjeni.

U očajanju, profesor Maršal pomešao je bakterije sa bujonom i ispio tečnost. Nakon nekoliko dana, pokazalo se da je njegova pretpostavka bila tačna - Maršal je dobio čir i dokazao da bi ovaj zdravstveni problem mogao da se izleči antibioticima.

Naučnici su dugo pokušavali da povežu genijalnost i visok koeficijent inteligencije, ali bez uspeha, uključujući i studiju koja je počela davne 1925. godine.

Prema rečima neuropsihologa sa Univerziteta u Novom Meksiku Reka Junga, genijalnost je izuzetno teško predvideti i ona ne zahteva izuzetno visok nivo inteligencije.

Snajder smatra da osoba mora da bude kreativna i da ima hrabrosti da svoje ideje sprovede u delo bez obzira na otpor na koji nailazi.

Takođe, izuzetno se interesuje za proučavanje kreativnosti i osobina koje čine nekoga „šampionom“.

„U najširem smislu, ono što 'šampiona' razlikuje od ostatka ljudi nije želja da budu najbolji ili strah od neuspeha, već osećaju nesvesni otpor i odvratnost prema proseku“, smatra Snajder.

Naučnici se slažu da ono što je neophodno da bi osoba bila genije su visok nivo kreativnosti i upornosti.

„U nekom krajnjem smislu, kreativnost predstavlja akt pobune. Morate biti spremni na to da se do kraja borite za svoje ideje, čak i kada svi ostali smatraju da niste u pravu“, smatra Snajder.

Ali vrlina koja više od bilo čega karakteriše genija je sposobnost da nikada ne prestane da razmišlja o problemu, tvrdi profesor Mekmahon, autor knjige Divine Fury: A History of Genius.

U filmu Teorija svega ta osobina je vrlo dobro prikazana. Naime, fizičar Stiven Hoking uprkos svojoj bolesti pokušava da se popne uz stepenice svoje kuće, pokazujući kapacitet za uporno traženje rešenja na duže staze.

„Uprkos tome što se ta osobina često smatra tvrdoglavošću ili opsesijom, upravo ona je to što genija razlikuje od intelignetnih ljudi“, zaključio je Mekmahon.

Neki su rođeni geniji, drugi postaju geniji. Ono što je sigurno jeste da su briljantni ljudi uvijek izazivali veliko interesovanje istraživača, koji su im posvetili stranice i stranice baveći se tom temom. Tokom 19. vijeka, u punom romantizmu, lik genija stekao je gotovo natprirodnu konotaciju. Govorilo se da su geniji nadareni, predodređeni, da u tSa napretkom tehnologije, genetike i psihologije, među mnogim disciplinama, neki od ovih koncepata su ponovo procijenjeni. Ispostavilo se da su naslednost, ali posebno rana stimulacija i adekvatno obrazovanje, formirali ljude sa izuzetnom inteligencijom. Da li su postali geniji ili ne, to je zavisilo od njihove istrajnosti.ajnosti razgovaraju sa muzama ili da imaju božansku inspiraciju da opravdaju svoja otkrića ili stvaranja. 

 Profesor Mihaly Csikszentmihalyi  je 1998. godine objavio  knjigu "Kreativnost". Za izradu predmetnog teksta intervjuisao je 91 osobu koja je u svom okruženju smatrana „genijem“. U anketi je takođe učestvovalo 14 nobelovaca. Na osnovu toga, Csikszentmihalyi je definisao pet osobina koje su zajedničke ovim ljudima i koje su više imale veze sa aspektima ličnosti nego sa određenim intelektualnim sposobnostima. U nastavku ćemo otkriti pet karakteristika koje razlikuju genija.Svi ljudi sa kojima je razgovarao Csikszentmihalyi pokazali su da imaju duboku strast prema poslu koji su radili. Ova karakteristika se pojavila zahvaljujući radoznalosti koju su neprestano pokazivali. Željeli su da saznaju sve više i više o materijalu na kojem su radili i mogli su da žrtvuju mnoge stvari da bi nastavili svoj posao. To sugeriše da je duboka želja za postizanjem intelektualnih ciljeva bila glavni pokretač napora koji su uložili.Na osnovu studije koju je sproveo profesor Dean Keith Simonton sa Univerziteta u Kaliforniji, zaključeno je da nivo obrazovanja nije presudan u životu takozvanih "genija". Zapravo, na uzorku od 300 slučajeva pokazalo se da, najinteligentniji, uopšte nisu imali mnogo kvalifikacija, niti produženo obrazovanje. Većina je jedva završila srednju školu.

Otkrivajuća činjenica je da su svi ovi muškarci i žene veći dio svog vremena posvetili proučavanju svog polja interesovanja. Učinili su to sami, bez pomoći institucija ili kvalifikacija. Prema psihologu Howardu Gardneru, veliki geniji istorije imaju sličan način rada. Oni su eksperimentalni: podvrgavaju sve testovima i eksperimentima i dovode u pitanje svoje rezultate iako su uložili znatan napor. Oni sijede obrazac pokušaja i grešaka i vode ga do krajnjih granica. Mnogo razmišljaju o onome što rade i trude se da idu sve dalje i dalje. Većina genija prolazi kroz faze marginalizacije, posebno tokom adolescencije. Budući da su u potpunosti fokusirani na ono što im predstavlja primarni interes, oni obično ne razvijaju velike socijalne vještine i ne učestvuju puno u grupnim aktivnostima. Ponekad postanu opsesivni i stidljivi. Geniji ne deluju na osnovu nagrada ili kritika koje dobijaju u svom okruženju. Oni su potpuno zaokupljeni nekom temom i najveće zadovoljstvo im je što mogu sve više produbljivati ovu temu. Većina genija suočena je sa periodima bijede, zapravo odbija da radi za novac. To rade samo iz ubeđenja, iz ljubavi. Ako to podrazumijeva siromaštvo, nije im važno.

Moji omiljeni geniji su Leonardo da Vinci i Nikola Tesla . Obojica neshvaceni jer su bili ispred vremena u kome zive, mozda zahvaljujuci tome sto oni jesu putnici kroz vreme. Ne sporim da danasnji genijalci takodje imaju svoje dobre strane i izume ,al uz ovoliku tehnologiju  rec kreativnost i izumi je mnogo slabija nego recimo u XVI veku kad je ziveo Leonardo ili  s pocetka  XX kad je ziveo Tesla.

DANAS SE GENIJALCIMA NAZIVAJU LJUDI IZ MNOGO OBLASTI NIJE SVE NAUKA I MEDICINA. DANAS SU GENIJALCI RECIMO LJUDI KOJI SE BAVE TEHNOLOGIJOM RECIMO VESTACKOM INTELIGENCIJOM.  OBZIROM DA JE CETVRTA INDUSTRIJSKA REVOLUCIJA U TOKU TO JE I NORMALNO. I NE SPORIM I DALJE IMA IZUZETNIH DOSTIGNUCA. MEDJUTIM OPET TVRDIM DA JE SADA SVE NEKAKO LAKSE NEGO NEKADA. PLASIM SE DA OVA TEHNOLOGIJA UBIJA KREATIVNOST GENIJALACA.ONU IZVORNU.  KAO STO OSTALE OBICNE LJUDE POTPUNO ZAGLUPLJUJE. AL DOBRO TO JE DRUGA TEMA. ZAKLJUCAK BI BIO DA GENIJI NISU SHVACENI MA KADA ZIVELI JER SU OPRAVDANO DRUGACIJI!