INTERNET ZAVISNOST DECE! OSAO PREKO INTERNETA! KOLIKO NAM TREBA ROBOVA???
Nova pojava koja parališe ljude i decu širom sveta i od njih pravi zavisnike gore od narkomana jeste internet zavisnost. Prisustvo ove savremene i lukave bolesti drastično se povećalo poslednjih godina, proširila se na sve krajeve sveta, a prisutna je i u Srbiji kod mališana koji imaju tek godinu i po, dve!Sve je češći slučaj da mala deca ne znaju da kažu kako se zovu, koliko imaju godina ili kako im se zovu roditelji, ali zato savršeno barataju pametnim telefonom, sama ga otključavaju, odlaze na Jutjub i puštaju animirane klipove. Tako su u stanju da ekran drže u rukama satima, da se potpuno izgube u vremenu i prostoru.
Kada ova pojava preraste u svakodnevnu, stvara se nekontrolisana potreba da telefon, tablet ili kompjuter uvek budu tu, a ukoliko roditelj pokuša da detetu stane na put i uzme mu uređaj, ono upada u krizu identičnu onoj koju imaju narkomani - u stanju je da vrišti, plače, zapomaže, trese se, znoji, crveni, guši se ili pada u potpunu histeriju praćenu čak i bolovima u telu. Istog trenutka kad dobije svoju "dozu interneta", smiruje se i dolazi sebi.
- Epohalni iskorak je to što je ovo prepoznato kao dijagnostička kategorija. Pošto su to istraživački kriterijumi, SZO je dao rok do 2022. godine da dijagnostikovanje zaživi, a kasnije će se eventualno proširiti jer nisu samo video-igre zlo koje donosi internet. Postoji zavisnost od društvenih mreža, četovanja putem interneta, kockanja preko interneta, pornografije... Privlačnost interneta ogleda se u kreiranju novog identiteta i tome da osobe imaju mogućnost da sebe predstave kao ono što bi želele da budu, a ne ono što jesu. Tako se kroz fantastične profile predstavljaju kao manekenke ili bogataši, a realnost je sušta suprotnost - kaže dr Mladenović.
Još veći problem je što se opsednutost internetom i pametnim uređajima javlja u najranijem detinjstvu, a krize su zastrašujuće.
- Apstinencijalni sindrom kod male dece je frapantan. Može se uporediti s krizom za heroinom - kaže dr Mladenović.
Roditelji nesvesno potpomažu ovu pojavu jer detetu kupuju najnovije igrice i modele telefona, a umesto toga trebalo bi više vremena da provode s decom u prirodi.
- Kad shvate da dete ne može da se kontroliše, počinju svađe i ubeđivanja. Dete manipuliše i pokušava da se što više igra, a ponekad svesno slaže roditelje. Ne postoji čarobni štapić ili lek koji će pomoći. Prvo, najosnovnija je edukacija roditelja. Drugo, s detetom treba da postoji dogovor u kom ne sme da bude popuštanja kad dete kaže: "Mama, mogu li danas da igram 20 minuta duže, a sutra ću 20 minuta kraće?". I treće, moramo u obrazovni sistem da uvodimo postepeno kompjutere, da se koriste pažljivo i u kontrolisanim uslovima i da usmeravamo dete u svet računara, jer to je svakako budućnost - kaže Rajović i dodaje da trenutno radi u okviru EU na projektu Erasmus, koji će omogućiti kontrolu vremena provedenog na računaru.
Niko ne moze da izdrzi plakanje deteta. Kada se vratimo sa posla umorni ,nervozni sa glavom punom problema oko prezivljavanja najlakse je dati detetu mobilni ili kompjuter da se zabavi dok mi dodjemo sebi. Sad, ja sam moju decu vodila u duge setnje, pricala sa njima ,citala im price, pricala bi price koje sam izmislila da budu poucne, ali ipak su to jos bila koliko toliko normalna vremena. Razumem ja danas mlade koji imaju decu, njihov je tempo "paklen" i ne smatram da mogu na drugi nacin da smire decu. Medjutim, onda treba da budemo svesni da ce svaka sledeca generacija biti zavisnija od tehnologije! To je to! I ne moze se promeniti.
Da li je to Serbian dreem, ziveti tamo gde si navikao, a zaradjivati vise od drugih? Logicna posledica posle odrastanja uz tehnologiju,internet posao! Prosecna zarada u Srbiji kazu u maju 426 evra. Mada realno malo njih ima taj prosek i sa onom pravom srpskom platom preziveti je ravno carobnjastvu.
Razlicite platforme za zaposljavanje (Upwork,Toptal i Elance) i ostali frilenser fazoni omogucuju "digitalnim radnicima " da zarade daleko vise nego da rade poslove u Srbiji. Nalazenje poslova na tim portalima ne podrazumeva stalnog poslodavca vec stalno takmisenje sa ostalim frilenserima iz celog sveta. Na petoj svetskoj konferenciji predstavljeno je i 16.000 registrovanih korisnika platformi iz Srbije ,od kojih je samo njih 465 uspelo da sklopi posao i zaradi novac.Posao digitalnih radnika je veoma tezak. Jedna osoba mora da istovremeno trazi posao, bude radnik, racunovodja i da razmilja koa menadzer i PR.
ZD dizajner Djordje Dj kaze da je motivacija da postane frilenser bila mogucnost da uz malo rizika onlajn zaradi mnogo vise nego sedeci u srpskim firmama. A presudno je bilo i fleksibilno radno vreme. Od frilensa moze jako dobro da se zivi, ali je potrebno uoziti veliki trud i vreme u to. Nista nije sigurno, ali ako se kockice sloze zaradis za tri nedelje novac s kojim mozes da zivis sest meseci- kaze on.A onda kreces da uleces iz projekta u projekat.
Ipak ,digitalni rad je vazan fenomen ,ali prava radnika zapravo ne postoje. Oni nemaju regulisan status o zaposlenju,nemaju samim tim socijalnu zastitu ,a samim tim ni penzioni fond.Mada ko kaze da ti je ako radis 12 ili cak 14 sati po raznim stranim firmama ili jos malo ovih nasih postojecih zagarantovano bilo kakvo pravo?
A sada malo o robovima kao poredjenje sa robotima?!
Bez savremenih mašina, jedno prosečno, gotovo siromašno domaćinstvo u Srbiji moralo bi da angažuje bar 50 robova kako bi održalo privid života koji danas vodi.
Samo za proizvodnju one količine hrane koju danas u proseku pojede sedam miliona Evropljana, koliko ih živi u zemlji veličine Srbije, bez mašina za obradu zemljišta i potonju preradu namirnica, bilo bi potrebno oko 70 miliona ljudskih robova.
Zamislite sada državu sa 77 miliona stanovnika gde je svaki deseti čovek slobodan, dok ostalih devet žive potpuno obespravljeni, gladni i mučeni, često vezani i potpuno ovisni od gospodara, osuđeni na težak rad do smrti.
Čak civilizacije u Antici bile su bolje izbalansirane. Pre dve hiljade godina, neposredno nakon propasti rimske Republike, kad je Rim pod Oktavijanom Avgustom obuhvatao i Cisalpinsku Italiju, na području imperijuma živelo je sedam i po miliona ljudi – od toga je građanska prava uživalo 4.500.000 Rimljana, dok je uz njih živelo 3.000.000 robova.a jednog patricija radi više stotina robova. On odlučuje o životu i smrti svakog od njih, dopušta im da žive u zajednici sa drugim robom ili robinjom, ali bez prava na venčanje (takozvani contubernium), oslobađa ih ili usmrćuje, hrani i odeva po nahođenju, koristi za sticanje prihoda i raspolaže na isti onaj način na koji moderan čovek tretira svoje mašine.
Kako ističe francuski istoričar Žan-Noel Rober, u antičkom dobu na robovima počiva skoro sva proizvodnja. U Starom Rimu robovi nisu samo za patricije – sasvim je prirodno stanje u kome građanin, ma kako bio bogat ili siromašan, nikada ne treba da radi i da sve poslove za njega obavljaju robovi.
Fizički rad, u rimskom poimanju sveta, moralno degradira ličnost. No, rimski je rob uglavnom deo dobro organizovanog domaćinstva i život mu nije onako užasan kakav je mogao biti život robova u varvarskom svetu.
Mada o njemu učimo iz grčkih i rimskih izvora, ropstvo je prirodna pojava ne samo oko Mediterana, koje njegovi gospodari Rimljani nazivaju naše more (Mare nostrum), nego na čitavoj planeti. Optimistične su procene da u ovo doba više od 50 odsto ljudske vrste čine robovi.
Do desetog veka robovima trguju Vikinzi i ruski trgovci koji ih dopremaju na Balkan. Robove prodaju i Mongoli i svi srednjeazijski narodi. Bagdadski kalifat doprema robove iz Venecije i Marselja. Istovremeno, muslimanski trgovci karavanima kroz Saharu dopremaju robove iz srca Afrike, a procenjuje se da na ovaj način u Evropu stiže oko 14 miliona robova.
Stanje se neće mnogo promeniti ni u narednim epohama, u Srednjem i Novom veku, a nažalost, robovlasništvo ni danas nije sasvim izumrlo. Međutim, prema podacima američke organizacije Free the Slaves, u ovom veku samo oko 0,5 odsto svetske populacije živi u nekoj vrsti ropskog položaja.
Raznovrsni su istorijski procesi doveli do toga, ali su bez sumnje, njihovo oslobađanje omogućile – mašine. One su, naime, od ljudi preuzele ono što je milione držalo u lancima – fizički rad.
Izuzetna efikasnost termodinamičkih mašina, kao i kaloričnost goriva koja koristimo za njihovo pokretanje, pokazala su se daleko više opravdanim od upotrebe sirove ljudske snage. Prema proceni irske Fondacije za održivu ekonomiju (FEASTA), jedan čovek mora da radi četiri pune godine da bi ostvario rad koji će izvesti jedan pun rezeorvar automobilskog goriva.
MORATE PRIZNATI DA JE OVAJ TEKST BIO PROSVETLJUCI. ROBOVI VISE NE POSTOJE BAR NE U ONOM OBLIKU KAO NEKAD. ROBOVI TEHNOLOGIJE SMO POSTALI SVOJOM VOLJOM I ONDA SMO IZMISLILI ROBOTE KOJI CE DA RADE UMESTO NAS. DECU NAVIKAMO CIM SE RODE DA BUDU ZAVISNI OD TEHNOLOGIJE. TEZI,O KA POSLOVIMA KOJE CEMO RADITI IZ SVOJE FOTELJE. I ZELIMO DA NAS ROBOTI KAO NEKAD ROBOVI ( KAKO SLICNE RECI) ZAMENE U POSLU.
NE VREDI POSLE DA SE ZALIMO! SAMI SMO ODLUCILI DA TREBA OVAKO DA ZIVIMO!
Nova pojava koja parališe ljude i decu širom sveta i od njih pravi zavisnike gore od narkomana jeste internet zavisnost. Prisustvo ove savremene i lukave bolesti drastično se povećalo poslednjih godina, proširila se na sve krajeve sveta, a prisutna je i u Srbiji kod mališana koji imaju tek godinu i po, dve!Sve je češći slučaj da mala deca ne znaju da kažu kako se zovu, koliko imaju godina ili kako im se zovu roditelji, ali zato savršeno barataju pametnim telefonom, sama ga otključavaju, odlaze na Jutjub i puštaju animirane klipove. Tako su u stanju da ekran drže u rukama satima, da se potpuno izgube u vremenu i prostoru.
Kada ova pojava preraste u svakodnevnu, stvara se nekontrolisana potreba da telefon, tablet ili kompjuter uvek budu tu, a ukoliko roditelj pokuša da detetu stane na put i uzme mu uređaj, ono upada u krizu identičnu onoj koju imaju narkomani - u stanju je da vrišti, plače, zapomaže, trese se, znoji, crveni, guši se ili pada u potpunu histeriju praćenu čak i bolovima u telu. Istog trenutka kad dobije svoju "dozu interneta", smiruje se i dolazi sebi.
- Epohalni iskorak je to što je ovo prepoznato kao dijagnostička kategorija. Pošto su to istraživački kriterijumi, SZO je dao rok do 2022. godine da dijagnostikovanje zaživi, a kasnije će se eventualno proširiti jer nisu samo video-igre zlo koje donosi internet. Postoji zavisnost od društvenih mreža, četovanja putem interneta, kockanja preko interneta, pornografije... Privlačnost interneta ogleda se u kreiranju novog identiteta i tome da osobe imaju mogućnost da sebe predstave kao ono što bi želele da budu, a ne ono što jesu. Tako se kroz fantastične profile predstavljaju kao manekenke ili bogataši, a realnost je sušta suprotnost - kaže dr Mladenović.
Još veći problem je što se opsednutost internetom i pametnim uređajima javlja u najranijem detinjstvu, a krize su zastrašujuće.
- Apstinencijalni sindrom kod male dece je frapantan. Može se uporediti s krizom za heroinom - kaže dr Mladenović.
Roditelji nesvesno potpomažu ovu pojavu jer detetu kupuju najnovije igrice i modele telefona, a umesto toga trebalo bi više vremena da provode s decom u prirodi.
- Kad shvate da dete ne može da se kontroliše, počinju svađe i ubeđivanja. Dete manipuliše i pokušava da se što više igra, a ponekad svesno slaže roditelje. Ne postoji čarobni štapić ili lek koji će pomoći. Prvo, najosnovnija je edukacija roditelja. Drugo, s detetom treba da postoji dogovor u kom ne sme da bude popuštanja kad dete kaže: "Mama, mogu li danas da igram 20 minuta duže, a sutra ću 20 minuta kraće?". I treće, moramo u obrazovni sistem da uvodimo postepeno kompjutere, da se koriste pažljivo i u kontrolisanim uslovima i da usmeravamo dete u svet računara, jer to je svakako budućnost - kaže Rajović i dodaje da trenutno radi u okviru EU na projektu Erasmus, koji će omogućiti kontrolu vremena provedenog na računaru.
Niko ne moze da izdrzi plakanje deteta. Kada se vratimo sa posla umorni ,nervozni sa glavom punom problema oko prezivljavanja najlakse je dati detetu mobilni ili kompjuter da se zabavi dok mi dodjemo sebi. Sad, ja sam moju decu vodila u duge setnje, pricala sa njima ,citala im price, pricala bi price koje sam izmislila da budu poucne, ali ipak su to jos bila koliko toliko normalna vremena. Razumem ja danas mlade koji imaju decu, njihov je tempo "paklen" i ne smatram da mogu na drugi nacin da smire decu. Medjutim, onda treba da budemo svesni da ce svaka sledeca generacija biti zavisnija od tehnologije! To je to! I ne moze se promeniti.
Da li je to Serbian dreem, ziveti tamo gde si navikao, a zaradjivati vise od drugih? Logicna posledica posle odrastanja uz tehnologiju,internet posao! Prosecna zarada u Srbiji kazu u maju 426 evra. Mada realno malo njih ima taj prosek i sa onom pravom srpskom platom preziveti je ravno carobnjastvu.
Razlicite platforme za zaposljavanje (Upwork,Toptal i Elance) i ostali frilenser fazoni omogucuju "digitalnim radnicima " da zarade daleko vise nego da rade poslove u Srbiji. Nalazenje poslova na tim portalima ne podrazumeva stalnog poslodavca vec stalno takmisenje sa ostalim frilenserima iz celog sveta. Na petoj svetskoj konferenciji predstavljeno je i 16.000 registrovanih korisnika platformi iz Srbije ,od kojih je samo njih 465 uspelo da sklopi posao i zaradi novac.Posao digitalnih radnika je veoma tezak. Jedna osoba mora da istovremeno trazi posao, bude radnik, racunovodja i da razmilja koa menadzer i PR.
ZD dizajner Djordje Dj kaze da je motivacija da postane frilenser bila mogucnost da uz malo rizika onlajn zaradi mnogo vise nego sedeci u srpskim firmama. A presudno je bilo i fleksibilno radno vreme. Od frilensa moze jako dobro da se zivi, ali je potrebno uoziti veliki trud i vreme u to. Nista nije sigurno, ali ako se kockice sloze zaradis za tri nedelje novac s kojim mozes da zivis sest meseci- kaze on.A onda kreces da uleces iz projekta u projekat.
Ipak ,digitalni rad je vazan fenomen ,ali prava radnika zapravo ne postoje. Oni nemaju regulisan status o zaposlenju,nemaju samim tim socijalnu zastitu ,a samim tim ni penzioni fond.Mada ko kaze da ti je ako radis 12 ili cak 14 sati po raznim stranim firmama ili jos malo ovih nasih postojecih zagarantovano bilo kakvo pravo?
A sada malo o robovima kao poredjenje sa robotima?!
Bez savremenih mašina, jedno prosečno, gotovo siromašno domaćinstvo u Srbiji moralo bi da angažuje bar 50 robova kako bi održalo privid života koji danas vodi.
Samo za proizvodnju one količine hrane koju danas u proseku pojede sedam miliona Evropljana, koliko ih živi u zemlji veličine Srbije, bez mašina za obradu zemljišta i potonju preradu namirnica, bilo bi potrebno oko 70 miliona ljudskih robova.
Zamislite sada državu sa 77 miliona stanovnika gde je svaki deseti čovek slobodan, dok ostalih devet žive potpuno obespravljeni, gladni i mučeni, često vezani i potpuno ovisni od gospodara, osuđeni na težak rad do smrti.
Čak civilizacije u Antici bile su bolje izbalansirane. Pre dve hiljade godina, neposredno nakon propasti rimske Republike, kad je Rim pod Oktavijanom Avgustom obuhvatao i Cisalpinsku Italiju, na području imperijuma živelo je sedam i po miliona ljudi – od toga je građanska prava uživalo 4.500.000 Rimljana, dok je uz njih živelo 3.000.000 robova.a jednog patricija radi više stotina robova. On odlučuje o životu i smrti svakog od njih, dopušta im da žive u zajednici sa drugim robom ili robinjom, ali bez prava na venčanje (takozvani contubernium), oslobađa ih ili usmrćuje, hrani i odeva po nahođenju, koristi za sticanje prihoda i raspolaže na isti onaj način na koji moderan čovek tretira svoje mašine.
Kako ističe francuski istoričar Žan-Noel Rober, u antičkom dobu na robovima počiva skoro sva proizvodnja. U Starom Rimu robovi nisu samo za patricije – sasvim je prirodno stanje u kome građanin, ma kako bio bogat ili siromašan, nikada ne treba da radi i da sve poslove za njega obavljaju robovi.
Fizički rad, u rimskom poimanju sveta, moralno degradira ličnost. No, rimski je rob uglavnom deo dobro organizovanog domaćinstva i život mu nije onako užasan kakav je mogao biti život robova u varvarskom svetu.
Mada o njemu učimo iz grčkih i rimskih izvora, ropstvo je prirodna pojava ne samo oko Mediterana, koje njegovi gospodari Rimljani nazivaju naše more (Mare nostrum), nego na čitavoj planeti. Optimistične su procene da u ovo doba više od 50 odsto ljudske vrste čine robovi.
Do desetog veka robovima trguju Vikinzi i ruski trgovci koji ih dopremaju na Balkan. Robove prodaju i Mongoli i svi srednjeazijski narodi. Bagdadski kalifat doprema robove iz Venecije i Marselja. Istovremeno, muslimanski trgovci karavanima kroz Saharu dopremaju robove iz srca Afrike, a procenjuje se da na ovaj način u Evropu stiže oko 14 miliona robova.
Stanje se neće mnogo promeniti ni u narednim epohama, u Srednjem i Novom veku, a nažalost, robovlasništvo ni danas nije sasvim izumrlo. Međutim, prema podacima američke organizacije Free the Slaves, u ovom veku samo oko 0,5 odsto svetske populacije živi u nekoj vrsti ropskog položaja.
Raznovrsni su istorijski procesi doveli do toga, ali su bez sumnje, njihovo oslobađanje omogućile – mašine. One su, naime, od ljudi preuzele ono što je milione držalo u lancima – fizički rad.
Izuzetna efikasnost termodinamičkih mašina, kao i kaloričnost goriva koja koristimo za njihovo pokretanje, pokazala su se daleko više opravdanim od upotrebe sirove ljudske snage. Prema proceni irske Fondacije za održivu ekonomiju (FEASTA), jedan čovek mora da radi četiri pune godine da bi ostvario rad koji će izvesti jedan pun rezeorvar automobilskog goriva.
MORATE PRIZNATI DA JE OVAJ TEKST BIO PROSVETLJUCI. ROBOVI VISE NE POSTOJE BAR NE U ONOM OBLIKU KAO NEKAD. ROBOVI TEHNOLOGIJE SMO POSTALI SVOJOM VOLJOM I ONDA SMO IZMISLILI ROBOTE KOJI CE DA RADE UMESTO NAS. DECU NAVIKAMO CIM SE RODE DA BUDU ZAVISNI OD TEHNOLOGIJE. TEZI,O KA POSLOVIMA KOJE CEMO RADITI IZ SVOJE FOTELJE. I ZELIMO DA NAS ROBOTI KAO NEKAD ROBOVI ( KAKO SLICNE RECI) ZAMENE U POSLU.
NE VREDI POSLE DA SE ZALIMO! SAMI SMO ODLUCILI DA TREBA OVAKO DA ZIVIMO!
Нема коментара :
Постави коментар