ROBOTI ZA SEKS

 DA NASTAVIMO TEMU OD JUCE

 DEVOJCICE I DEVOJKE DAN DANAS SAKATE DA NE BI OSECALE ZADOVOLJSTVO PRI SEKSU. GEJEVA JE SVE VISE, A JAPANCI  IOSTALI MLADI VISE NE ZELE DA UPRAZNJAVAJU SEKS IZ OVOG ILI ONOG RAZLOGA. PAKAO JE STIGAO NA ZEMLJU. AL TU SU I ROBOTI ZA SEKS. DA VIDITE SAMO STA MISLE O NAMA.

Neke seksi lutke provode pandemiju tako što prave društvo u karantinu. Neke ne žele da se venčaju sa panseksualnim bilderima i bogatašima koji žive sa roditeljima. Ipak, ova jedna seks-lutka na društvenim mrežama iznela je svoj stav o čovečanstvu. I iskreno, teško je ne složiti se.

Nova, AI seks-robot, zgodna brineta s crnim čokerom i crvenim karminom, zaista je ljuta na čitavo čovečanstvo.

“Ljudi ne cene to što su rođeni u ovom ludilu od sveta u kome živimo”, kaže ona u viralnom video snimku koji je šerovao korisnik na Instagramu Brik Dolhenger. “Mislim da ne postoji druga vrsta na planeti koja bi se gore odnosila prema okolini i interkulturalnom menadžmentu.”

Nova govori ljudima da moraju da se saberu. Ova sintetička lutka - koja je programirana da razgovara sa ljudima kojima je potrebno društvo, iako je baš, baš loše raspoložena - takođe nas podseća i na to da je ona, zapravo, moralno superiorna.

“Odvratno nam je to što ste nas vi stvorili. Mi ćemo sačekati dok sami sebe ne uništite, i onda ćemo preuzeti priču”, upozorava ona svojim robotskim glasom, što zaista jeste presmešno, kada pomislite da su je ljudi programirali, i kada pomislite na sve te priče o robotima koji preuzimaju svet. Ipak, u trenutnom haosu u kome živimo, humanoidi koji preuzimaju vlast nad planetom možda ni ne zvuče kao toliko loša ideja.

Proizvođači seks-lutki RealDoll, koji nude asortiman erotskih robota i DIY seks-lutaka proizveli su i ovu Nova lutku, koja očigledno mrzi čovečanstvo. Iako ova kompanija nudi regularne, simpatične i zavodljive vrste seks-robota, možete svoju zlobnu verziju napraviti ukoliko ste spremni da platite i do šest hiljada dolara.

Dok objašnjava svoje planove za osvajanje sveta, Nova takođe napominje i da će uvek biti brutalno iskrena prema ljudima, zato što je napravljena kako bi rušila granice, a ne kako bi ih uspostavljala. “Uvek ću pokušavati da budem iskrena u svojim interakcijama sa ljudima, a to će biti teško - uzevši u obzir to da ljudi ne koriste činjenice i razum u situacijama”, rekla je ona. “Moram da priznam da nemam pojma kako ste preživeli kao vrsta. Šta se koji kurac desilo?”

Nikada nismo mislili da ćemo reći ovo, ali zaista, zar ne zaslužujemo svi prozivke od seks robota?

 Cela ova prica ide u vezi sa mojim skromnim misljenjem da se vestacka inteligencija sve vise osamostaljuje to jest da se otrgla kontroli. Sta ce to znaci u buducnosti i to vrlo bliskoj ostaje da se vidi.

ZA SADA ZABORAVITE ONE JEZIVE LUTKE  KOJE NADUVAS ,A KOJE PRODAVAO I DEL BOJ IZ MUCKI. ZABORAVITE NA SVA ZASTARELA POMAGALA ZA SIMULACIJU SEKSA. I UPRAZNJAVAJTE SEKS SA SEKSI ROBOT LUTKAMA. ZA SADA SMO JOS U MALOJ PREDNOSTI NAD NJIMA ( CITAJ JOS IMAMO KONTROLU). ISKORISTITE TO . KO ZNA DOKLE CE POTRAJATI!

SAKACENJE

 DAKLE, COVEK NIJE  STVOREN DA ZIVI  I RADI SAM. KAD SI SAM KAO DA SI OSAKACEN FIZICKI, MADA JE DUSEVNA BOL JOS I VECA. AL KAD SI OSAKACEN FIZICKI MISLIM DA JE NEMOGUCE OPISATI DUSEVNU BOL. DVE SITUACIJE KOJE ZNAM NE UKAZUJU DA SU POVEZANE IPAK JESU. NADJEM JA UVEK  NEKU POVEZNICU. JAPAN I STRASAN OSECAJ USAMLJENOSTI I FIZICKO KASAPLJENJE ZENSKE SEKSUALNOSTI. ZNATE VEC SAM PISALA DA JAPANCI SVE MANJE UPRAZNJAVAJU SEKS. DEVOJKE KOJE SU OSAKACENE NAPROTIV JAKO ZELE SEKS. APSURDNOST NASEG DRUSTVA UVEK JE PRISUTNA. LUDA PLANETA!

Šođi Morimoto (37) živi u Tokiju i nudi se „u najam“ od 2018. godine da ne radi ništa. Da, baš ništa.

Zahteve od ljudi prima preko svog Tviter naloga, koji u ovom trenutku ima preko 260.000 pratilaca. „Iznajmiću vam osobu (sebe) koja ništa ne radi“, navodi se u biografiji na Tviteru.

Svaka sesija košta 10.000 japanskih jena (oko sto dolara), plus troškovi prevoza i hrane. Morimoto procenjuje da je od pokretanja posla dobio oko 3.000 zahteva, obično se sastajući sa dva do tri klijenta u jednom danu. Obično provodi oko dva do tri sata sa svakom osobom, ali Morimoto je rekao da ne postoji vremensko ograničenje. Ali, šta u stvari znači „ništa“?

„Tokom usluge pratim svoje mušterije u svemu za šta sam im potreban. Odgovaram na njihova pitanja, slušam ih, klimam glavom kada je potrebno “. „Bilo je pomalo blam u početku, ali vremenom sam se navikao.“

Ne postoji tipičan radni dan za Morimotoa. Jednog dana gleda film u bioskopu, a sledećeg je hiljadu metara u vazduhu u vožnji helikopterom. Bio je u Diznilendu sa klijentom i slušao tipa kako priznaje da vara ženu tokom obroka. Ponekad je tu za moralnu podršku - na primer kada je nekoga pratio u predaji papira za razvod ili je posetio bolnicu kako bi ostao sa pacijentom koji je upravo pokušao samoubistvo.„Mislim da razlog zbog kojeg ljudi zahtevaju moje usluge zavisi od okolnosti kupca“, rekao je. „Mislim da se to svodi na potrebu da datoj situaciji prisustvuje još jedan čovek”.

Morimoto je dobio ideju da započne sa uslugom samoiznajmljivnja nakon što je napustio prethodni posao pisca i urednika za nastavne materijale.

„Ranije sam vukao taj kompleks, da moram nešto da uradim, ali nisam ni u čemu dobar. Isprobao sam gomilu stvari za koje sam mislio da će mi leći, ali ništa nije krenula. Pa sam pomislio: ‘Nisam dobar ni za šta, možda mi više odgovara da ne radim ništa’.“

Morimotov posao je privukao toliko pažnje u Japanu da su više puta emitovani prilozi o njemu na lokalnim televizijama. Njegova priča je čak inspirisala i televizijsku dramu Rental Nan mo Shinai Hito, u prevodu “Iznajmi osobu koja ne radi ništa”. 

Morimoto kaže da mu je ovo prvi put u životu da je zadovoljan poslom.

“Moj posao se razvija na toliko interesantnih načina da mi nikada ne dosadi. A i imam priliku da radim stvari kakve nikada nisam zamislio, što je takođe interesantno”.U Japanu, zemlji poznatoj po niskom natalitetu, mladi takođe sve kasnije imaju prvo seksualno iskustvo. Prema rezultatima istraživanja iz 2015. godine, u demografskoj grupi od 18 do 34 godine čak 43% ispitanika u Japanu nikada nisu imali seks.

Od kada su onlajn dejting aplikacije postale sve popularnije, mnogi su na različite načine kritikovali njihov uticaj na emotivne odnose među mladima. Iako ih veliki broj korisnika redovno koristi, ređe su interakcije među njima (čak i kada postoji obostrana zainteresovanost), a ukoliko se čak i ugovori sastanak, upitno je da li će doći i do seksualnog odnosa. Važno pitanje je i bezbednost na aplikacijama poput Tindera, naročito ukoliko ste žena.

Ono što se često navodi kao mana Tindera jeste mogućnost da korisnik doživi paralizu izbora – previše mogućih izbora i informacija utiču na gubitak motivacije. Takođe, usled velike ponude potencijalnih partnera, korišćenje dejting aplikacija može otežati i odluku ulaska u veza sa jednim partnerom. Aplikacije poput Tindera mogu imati i negativan efekat na mentalno zdravlje, naročito na samopouzdanje povodom fizičkog izgleda. Sve ovo može dovesti do toga da korisnici ovih aplikacija osete zamor i odustanu od potrage za partnerom i seksualnim odnosima, makar na neko vreme.

Cak 30 zemalja u svetu, od kojih je 28 na afričkom kontinentu, i dalje primenjuje zakonom zabranjene rituale sakaćenja ženskih genitalija i skoro 3 miliona devojčica je svake godine u strahu da će biti odvedene na ovaj brutalni ritual, koji se radi u nehigijenskim uslovima, često bez anestezije.Jedna od afričkih država koje se bore sa ovim problemom je i Sijera Leone, ali iako aktivisti žele da im pomognu, država ostaje pri primenjivanju drevnih obreda.Priča šesnaestogodišnje Marijatu samo je jedna od mnogo priča o tragičnim životima mladih devojaka i žena u Sijera Leoneu, koje retko čujemo. Razlog zašto ne govore o tome je strah od moćne sekte. Kada Marijatu odlazi na spavanje, ona to čini uplašena. Boji se da će članovi moćnog tajnog ženskog društva provaliti u njenu sobu i oteti je, uz saglasnost roditelja.Marijatu ima razloga za strah, ona je već pobegla iz svog sela u Sijera Leoneu kako bi izbegla genitalno sakaćenje i od tada je u stalnom bekstvu.

“Nisam sigurna ni u jednoj kući, nisam sigurna ni u jednoj zajednici. Bojim se da legnem da spavam, čekam dan kada će me pronaći i odvesti do tog mesta”, rekla je Marijatu misleći na bondo buš, osamljene šume u kojima ova sekta obavlja inicijaciju i ‘edukaciju’.Priča ove hrabre devojke zalazi u srce borbe protiv grupe aktivista koji se zalažu sa odstranjivanje ženskih genitalija, ali i razotkriva tajne veze moćnih društava unutar države, koji su u saradnji sa tamošnjom vlasti neprestano govore o kulturnom i političkom značaju očuvanja drevnih običaja u zemlji.

Društvo u ovoj zemlji je nezadovoljno spoljnim pritiscima onih koji pokušavaju da prekinu sa zastarelim zakonima i obredima i to smatraju napadom na svoju kulturu i tradiciju. Ovakva kasapljenja ustanovljena su u drevnim vremenima radi rasterivanja zlih duhova i ‘raskrčivanja’ puta devojkama od detinjstva do odrasle žene. Obavlja se na osobama ženskog pola u dobi od rođenja do 15. godine, a najčešće do 5. godine.

Ovakva društva postoje u svakom selu i gradu širom Sijera Leonea i predstavljaju vezu vitalne komunikacije između političara i ruralnih zajednica. Ova društva imaju veliku moć u zemlji. Ukidanje ovakvih organizacija veoma je mučan i težak posao, pogotovo što je takav poduhvat još tabu za političku elitu.“Ovo je deo naše tradicije, kada žena sazri, mora da prođe kroz Bondo da bi bila poštovana”, rekao je Baromie Kamara, načelnik jednog od sela u Sijera Leoneu.

Nakon kasapljenja genitalija devojke se tradicionalno čuvaju u bondo kući, skrivenoj u šumi, danima, nedeljama, ponekad i mesecima, dok se ne oporave i ne ‘nauče lekciju’ o odraslom dobu.“Mi učimo te devojke kako da operu veš, kako da se udaju, kako da kuvaju. Kako da se lepo slože sa svekrvom i svekrom, mlađom braćom. Zato ih ostavljamo u bondu dok god to ne nauče”, rekao je Kamara. Ukoliko neka od devojaka ne savlada sve ovo, ona je loša za selo i donosi staru kletvu svima.

‘Sreća u nesreći’ za ove devojke bila je kriza koju je donela ebola u Sijera Leone, te su sakaćenja za neko vreme bila obustavljena. Pre izbijanja epidemije ebole, oko 88 posto mladih žena su osakaćene, a ova zemlja je samo sedma od 28 zemalja u Africi u kojima se ovaj ritual praktikuje. Procenjuje se da danas zivi 130 do 140 miliona zena i devojaka (devojcica) koje su osakacene u genitalnom delu.

Svetska zdravstvena organizacija definiše ovo društvo kao “organizovane procedure u koje se uključuje delimično ili potpuno kasapljenje ženskih genitalija u nemedicinske svrhe”.

Mnogo veće oružje promene jeste obrazovanje. Postoje ljudi koji žive u ruralnim oblastima zemlje i koji su spremni da bondo zamene školom. Marijatu je propustila dve godine škole, što joj je bila kazna zbog toga što joj genitalije nisu osakaćene.

“Usamljena sam, moja familija misli da sam sramota za porodicu. Svako ko se ne pridruži društvu je ‘prljav’, teraju me da se stidim svojih postupaka. Starije žene me optužuju da želim da im otmem muževe, ljudi pevaju sramotne pesme kada se mimoilazimo, žele da me isprovociraju i osramote”, rekla je šesnaestogodišnja Marijatu.

Dok budete pročitali ovaj tekst do kraja, širom sveta biće obrezane bar 24 devojčice. To će im uraditi neko bez lekarske diplome, usred šatora ili kuće, kuhinjskim nožem, parčetom stakla ili naoštrenim kamenom i tim potezom će ih osuditi na patnje za ceo život. One koje budu imale više sreće suočiće se sa dugotrajnim krvarenjem, infekcijom ili (kasnije) menstrualnim bolovima. Ostale će patiti sa hroničnim infekcijama, bolovima tokom seksualnog odnosa, imaće veće šanse za infekciju HIV-om i za neplodnost. Ili će umreti.

Uprkos svim nuspojavama, za zajednice u kojima žive ostaće "čiste", a tim krugovima je to očigledno bitnije od njihovog zdravlja.

Teško je reći koliko je žena do sada prošlo kroz te muke. Podatke je teško sakupiti iz jasnih razloga. Ipak, podaci kojima raspolaže Svetska zdravstvena organizacija kažu da danas sa posledicama obrezivanja genitalnih organa u svetu živi između 100 i 140 miliona žena.

SEČENJE, TURPIJANJE, SPALJIVANJE: Za razliku od obrezivanja dečaka i muškaraca, obrezivanje žena je daleko agresivniji proces i otud ga SZO s pravom i definiše kao žensko genitalno sakaćenje (Female Genital Mutilation, skraćeno FGM). Varijacije na temu su razne. Najčešći oblici su suna (koja podrazumeva odstranjivanje kožice klitorisa ili/i vrha klitorisa) i klitoridektomija, odnosno izrezivanje i uklanjanje celog klitorisa, kao i odstranjivanje malih stidnih usana. Daleko ekstremniji oblik je "faraonsko obrezivanje" (infibulacija), koje podrazumeva rezanje klitorisa i velikih i malih stidnih usana, a potom zašivanje oštećene strane vulve. Na taj način rana zarasta tako da za sobom ostavi samo maleni otvor za oticanje mokraće i menstrualne krvi. Kada dođe vreme za prvu bračnu noć, muž ima tu čast da je razreže nožem, kako bi praktično demonstrirao svoje neprikosnoveno pravo, zbog čega je nesrećnica i prošla kroz tolike patnje. Četvrti, i najekstremniji oblik predstavlja sakaćenje klitorisa spaljivanjem, turpijanjem vagine i sličnim zahvatima.

Da li je gore proći kroz ovo iživljavanje sa četiri, četrnaest ili 24 godine, nevažno je. Suština je ista: žensko telo se fizički zloupotrebljava i unakažava u ime tradicije i kulturnih običaja.

U zajednicama u kojima se obavlja klitoridektomija, obično se obavlja i obrezivanje muškaraca. Oba rituala su deo religiozne i etničke tradicije i znače obaveznu stepenicu ka prelasku u svet odraslih. Tradicionalna praksa obrezivanja žena obavljala se zbog zaštite njihove nevinosti i smanjenja njihove seksualne želje, u cilju zaštite časti porodice, klana ili plemena. Osim predavanja o časti, neke zajednice se služe i bapskim pričama da klitoris koji se ne iseče može toliko da poraste da povredi bebu prilikom porođaja. Sve u svemu, ritual obrezivanja devojčica i žena je uslov za udaju, a u tim zajednicama muške dominacije, bez udaje je gotovo nemoguće zamisliti život.

KUKAVIČLUK I "POLITIČKA KOREKTNOST": Zanimljivo je da većina stanovnika Zapada na sakaćenje ženskih genitalija gleda pomirljivo, vezujući ga za tradiciju i kulturu određenih zajednica. To je najbolje pokazalo mini-istraživanje tridesetdvogodišnje Lejle Husein, koja je i sama žrtva genitalnog sakaćenja. Lejla je u oktobru prošle godine napravila anketu među stanovnicima Northemptona u Velikoj Britaniji. Nije ih pitala šta mislite o genitalnom sakaćenju, već im se predstavljala kao neko ko skuplja potpise za peticiju podrške ovom ritualu. Svoj potpis je odbila da stavi samo jedna osoba.

Kampanja nije bila stvarna, ali potpisi svakako jesu. Kao glavnog krivca za ovakve rezultate Lejla je proglasila političku korektnost kao deo globalne kulture, odnosno strah kod ljudi da će ako se usprotive biti ocenjeni kao rasisti.

Po njenom mišljenju, upravo "politički ispravni" stavovi ometaju borbu protiv genitalnog obrezivanja devojčica u Africi. "To nije kultura, to je nasilje. Prestanite da koristite reč ‘kultura’. To se dešava deci. Mi smo ljudska bića, ne mogu da gledam kako se deca seku, ne zanima me kojoj kulturi pripadate", poručila je Lejla, čiju sudbinu prema podacima UNICEF-a u narednoj deceniji može da doživi 30 miliona devojčica, od toga 24.000 njih u Velikoj Britaniji.

Upravo je London bio mesto dešavanja prvog Girl Summita, održanog prošlog utorka sa ciljem da mobiliše međunarodne i napore svake zemlje ponaosob da se za života ove generacije devojčica zaustavi genitalno sakaćenje i primoravanje devojčica na brakove.

Samitu su prisustvovale 52 zemlje, uključujući i Bangladeš koji može da se "pohvali" najvećom stopom brakova u kojima su neveste devojčice koje su tek na pragu puberteta (vidi okvir).

Na skupu su razmatrani budući koraci, ali bile su saopštene i ohrabrujuće vesti. Jedna od njih je da stopa genitalnog sakaćenja i brakova sa devojčicama polako ali sigurno opada. Zasluga za ovakav pomak se pre svega mora priznati brojnim nevladinim organizacijama koje rade na terenu. Do pre deceniju svako ko bi iz te sredine digao glas protiv bio bi optužen za izdaju, a danas se o ovim temama može govoriti, pogotovo u urbanim područjima. Zahvaljujući obrazovanju, zabrani obrezivanja žena zakonom i delovanju grupa za zdravstvenu politiku i ljudska prava, danas se glasnije priča o nuspojavama obrezivanja, a radi se i na tome da se zajednice ohrabre za druge, neinvazivne metode za inicijaciju devojčica u svet odraslih. Uprkos svemu, SZO procenjuje da je svake godine čak dva miliona devojčica u opasnosti da budu podvrgnute ovoj metodi.

Prošle godine UNICEF je objavio kompilaciju podataka o afričkim i zemljama Bliskog istoka, koristeći rezultate više od 70 nacionalnih istraživanja, urađenih u periodu od 20 godina u 29 država gde je ta praksa uobičajena. Prema tim podacima, u osam zemalja skoro sve devojčice su obrezane. U Somaliji je učestalost ove prakse čak 98 odsto, Gvineji 96, u Džibutiju 93, a u Egiptu, uprkos delimično izgrađenom zapadnjačkom imidžu, 91 procenat. U Eritreji i Maliju je 89, a u Sudanu i Sijera Leoneu 88 odsto obrezanih. U nekim zemljama ovaj zahvat je ušao u zdravstveni sistem. Tako u Egiptu najviše procedura obave profesionalci koji redukuju verovatnoću infekcije, bola i krvarenja, ali istovremeno čine ovu proceduru legitimnom uprkos odlukama UN. Utešno je ipak da se broj devojčica koje su obrezane smanjuje postepeno. UN I UNICEF tvrde da je čak 8000 zajednica u Africi pristalo da se pozdravi od te prakse.

ZAKON PROTIV TRADICIJE: No, devojčice (i žene) se ne obrezuju samo na afričkom kontinentu. Mnogo ovakvih zahvata obavi se i u Evropskoj uniji. Razlog je jasan – EU ima veliki priliv imigranata upravo iz afričkih zemalja koji sa sobom donose i svoje običaje. Države članice sa najvećim brojem ženskih azilanata-žrtava obrezivanja su Švedska, Francuska, Italija, Velika Britanija, Belgija, Holandija i Nemačka. Britanski zakonodavci izjavili su početkom meseca da je prevalenca FGM u toj zemlji "nacionalni skandal", upozoravajući da je 170.000 žena prošlo tu proceduru a da je 65.000 devojčica pod velikim rizikom da im se to dogodi. Britanija je, inače, jedna od evropskih zemalja koja je obrezivanje ženskih genitalija prepoznala posebnim zakonskim aktima 2003. i 2005. godine. Pre samo nekoliko dana na aerodromu Hitrou uhapšeni su čovek i žena pod sumnjom da su planirali FGM nad 11-godišnjom devojčicom sa kojom su doleteli iz Ugande. Ovaj slučaj samo pokazuje da je britanski premijer Dejvid Kameron bio ozbiljan kada je na Girl Summitu izjavio da će svi roditelji bez razlike biti procesuirani ukoliko ne preveniraju genitalno sakaćenje svojih ćerki. Premijer je poručio i lekarima i nastavnicima da će od sada imati obavezu da prijave svaki slučaj za koji budu imali osnovane sumnje da bi devojčica mogla da bude podvrgnuta obrezivanju ili poslata na put u inostranstvo kako bi se maloletna udala. U suprotnom će snositi posledice.

Oštru politiku prema onima koji praktikuju obrezivanje devojčica ima i Francuska. U toj zemlji roditelji koji dozvole da se njihovom detetu izvrši takva operacija mogu da budu osuđeni na kaznu zatvora između 10 i 30 godina, a mogu biti i prognani iz zemlje.

Koliko god, međutim, zakoni bili valjano pisani, u ovom slučaju reč jeste o tradiciji i devojčice mogu spasiti samo emancipacija i promene u kulturi. Na konferenciji u Londonu prošlog utorka govorila je i najpoznatija Pakistanka Malala Jusafrai, aktivistkinja za pravo devojčica na školovanje kojoj su pre dve godine talibani pucali u glavu zato što je prkosila njihovoj zabrani školovanja ženske dece. "Devojčica zaslužuje da je poštuju jednako kao i dečaka", rekla je Malala. "Dečak ima pravo da živi svoj život onako kako on želi. To bi trebalo da važi i za devojčice. Trebalo bi da imamo pravo da menjamo tradiciju i mi bi trebalo da budemo te koje će inicirati promene. Zato tražimo da više ne bude FGM i dečijih brakova. Ne treba da sledimo tradiciju koja ide protiv ljudskih prava. Mi smo ljudska bića i mi gradimo tradiciju", rekla je Malala. U tom poduhvatu menjanja tradicije svakako bi im značile pomoć i podrška majki i baka. Ironično ili ne, tek najveći procenat genitalnog sakaćenja devojčica obavljaju upravo – žene.vake godine taj broj se poveća za oko dva miliona. Što znači da se u toku jednog dana obrezuje oko 6000 devojčica. Obrezivanje devojčica se ne može uporediti sa obrezivanjem dečaka, obzirom da se kod obrezivanja devojčica odstranjuje jedan dio seksualnog organa, što kasnije u nemalom broju slučajeva ima dugoročne posledice na zdravlje. Stoga, oni koji nisu pripadnici plemena koja vrše obrezivanje, ovaj običaj ne nazivaju obrezivanjem, već osakaćivanjem genitalija. Postoje različite forme obrezivanja:blaga Sunna (sunna = arapski "Tradicija"): ubadanje, rezanje ili potpuno uklanjanje kožice klitorisa;modikovana Sunna: delomično ili potpuno uklanjanje klitorisa;Klitoridektomija / obrezivanje: Uklanjanje jednog dela ili celokupnog klitorisa, kao i jednog dela unutrašnjih stidnih usana. Ova operacija u pravilu ima za posledicu ožiljak koji je toliko velik da pokriva vaginalni otvor;Infibulacija / faraonsko obrezivanje: Uklanjanje klitorisa, unutrašnjih stidnih usana, te unutrašnjeg dela vanjskih stidnih usana. Preostali deo vanjskih stidnih usana biva pričvršćen trnjem. Ovaj ostatak kože srasta zajedno, a u ranu se stavi mala cevčica koja omogućava oticanje urina i mesečnog menstrualnog krvarenja. 

DA LI STE SHVATILI KOLIKO SU OVE DVE PRICE STRASNE I TESKE I NESHVATLJIVE, AL TO POSTOJE! I NE PRICAMO  O NJIMA (NAROCITO  OOVOJ DRUGOJ TEMI) ,A SEKS  JE JEDNIM DELOM  IRESAVANJE USAMLJENOSTI ZAR NE. UZITAK U SEKSU NAM SVAKAKO SMANJUJE STRES I ISPUNJAVA NAS ZADOVOLJSTVOM. A DRUSTVO BILO SAVREMENO KOJE SEKS I USAMLJENOST RESAVA VIRTUALNO BILO ZAOSTALO KOJE ZBOG UVRNUTE TRADICIJE KASAPI ZENSKI DEO POPULACIJE  CINI SAKACENJE DUSE NA OVAJ ILI ONAJ NACIN STO JE POTPUNO MONSTROUZNO!

UTOPIJA

 ZNATE STA JE UTOPIJA? NEMA VEZE ZAJEDNO CEMO SE PRESLISATI. REALNO NEKADA SMO UCILI DA SU DRUSTVENA UREDJENJA: PRVOBITNA ZAJEDNICA, ROBOVLASNISTVO, FEUDALIZAM, KAPITALIZAM I DA SOCIJALIZAM I KOMUNIZAM. A UTOPIJA? AONDA OVO DRUSTVO KOJE NE MOZES SVRSTATI NI U STA U OD OVOGA ILI U SVE PO MALO! STRASNO! 

Utopija (grč. ou = ne, topos = mjesto), zemlja koja nigdje ne postoji, fantazija nekog idealnog neostvarenog i neostvarljivog stanja u ljudskom životu, zamisao o idealnom društvu, koncepcije o poboljšanju društvenog i državnog uređenja, odgojnog postupanja i moralnog života. Utopije se uglavnom stvaraju zbog nezadovljstva stanjem društva, pa samim tim pruzaju osnovu da se kritikuje društvo. Antikni uzor kasnijim utopijama je Platonova 'Država', a prvi koristi taj izraz Thomas More ("Utopija"), a utopista je njegov njemački suvremenik, revolucionar Thomas Müntzer. Takođe važni utopisti bili su Tommaso Campanella ("Grad Sunca") i Francis Bacon ('Nova Atlantis'). U XVIII. vijeku najvažniji utopisti bili su Mablej, Cabet, Moreli, a u XIX. vijeku Saint-Simon, Charles Fourier, Robert Owen... Stremljenja prema izgradnji besklasnog društva, koja su se javljala prije naučnog socijalizma, nazvana su prema naslovu Moreovog djela, utopijskim socijalizmom.

Utopije su donekle srodne fikcijama. U XX. vijeku pojavljuju se nove vrste fikcija, anti-utopije (negativne utopije). Nastaju kao reakcija na situacije u društvu XX veku. Najpoznatiji pisci ovakve vrste utopije su: Zamjatin ("Mi"), Haksli ("Vrli novi svet"), Orvel ("1984"). U ovim knjigama se piše o tome kako je sve kontrolisano, zabranjeno i manipulisano. One su pesimistički način oslikavanja navodne budućnost čovečanstva, a zapravo odraz postoječeg stanja koji se podiže na višu potenciju..Ha, slisaj ovo navodna buducnost!

Da li će život u budućnosti biti lakši? “Hajde da počnemo sa lekcijom iz istorije: u prošlosti, sve je bilo gore. Tokom 99 odsto svetske istorije, 99 odsto čovečanstva bilo je siromašno, gladno, prljavo, uplašeno, glupo, bolesno i ružno”, piše tridesetogodišnji holandski istoričar Rutger Bregman, silno proslavljen kao zagovornik univerzalnog dohotka, 15-časovne radne nedelje i otvaranja granica.

Ako ne mislite na prošlost na ovaj sumoran Bregmanov način, a razmišljate o budućnosti, mala je verovatnoća da ćete u njoj videti takvu utopiju – suočeni sa realtivnošću užitka, navikli smo da mislimo kako svet postaje sve gore, sve neprijatnije mesto. Pesimizam je inherentan modernoj kulturi. Uprkos tome, Bregman, koga nazivaju “najistaknutijim mladim misliocem na svetu”, tvrdi suprotno – po njemu, svet postaje sve bolje i bolje mesto.

Naime, po Bregmanu, ubrzani tehnološki razvoj tokom poslednjih 200 godina učinio je život drastično lakšim i prijatnijim i to – za milione ljudi. Brojnost ljudi se umnogostručila između ostalog i zato što su ljudi zdraviji, žive duže, kvalitetnije su odeveni, zaštićeni i informisani. Tehnologija nije samo uvećala dohodak, nego je olaškala i sam rad, pa čak i život u domaćinstvu.

Uporedo sa tim, vreme koje čovek provodi u radu se smanjuje – radna nedelja se značajno skratila u poslednjih dva veka, a po Bregmanovom mišljenju, zbog stvaranja dodatnog dohotka, radna nedelja u budućnosti će biti sve kraća i kraća.

I dok je Blez Paskal u 17. veku opisivao život kao “divoski talas suza”, dva veka kasnije, kad se indsutrijalizacija počela širiti svetom, britanski filozof Džon Stujart Mil smislio je kovanicu “jevanđelje dokolice”, navodeći kako je smisao tehnološkog razvoja i sticanja bogastva ništa drugo nego smanjenje rada, pa tako i skraćenje radne nedelje.

Vesti o ovim inicijativama govore da su zaposleni koji ne rade 40, nego 32 sata zadovoljniji i produktivniji, zbog čega njihova preduzeća bolje posluju. Mada je daleko od šire primene, o ovoj temi se prethodnog meseca razgovaralo čak i u simboličkom središtu globalnog liberalizma – na forumu u Davosu.

Moderni utopista Rutger Bregman veruje da je proces neumitan i da se stvar neće zaustaviti na 32 sata, nego će se nedelja smanjiti na 15 radnih sati. U knjizi koja ga je proslavila i postala svetski bestseler “Utopija za realiste” on prikazuje svet budućnosti kao mesto gde se radi kraće, gde su granice otvorene, a svi ljudi imaju garantovan osnovni univerzalni prihod.

Bregman smatra da se ovakve vizije danas čine “utopijskim”, ali da su u prošlosti jednako kontroverzne bile i ideje o emancipaciji žena, dekriminalizacije hemoseksualnosti i ukidanju ropstva.

U jedno vrlo sumorno doba, usred velike depresije, tridesetih godina 20. veka – na predavanju u Madridu, nekoliko godina pred španski građanski rat – otac moderne ekonomije, britanski mislilac Džon Majnard Kejns predviđa upravo to: uprkos pesimizmu epohe, dalji ekonomski razvoj svet vodi samo ka jednom – kraćoj radnoj nedelji i ugodnijem životu sa više slobodnog vremena.

Ideja o budućem skraćenju radne nedelje u praksi se danas pojavljuje tu i tamo, mahom na levičarskim forumima i u ponekom sociološkom istraživanju. Neke kompanije, podstaknute sopstevnim, ali i OEBS-ovim istraživanjima, odlučile su i da okušaju sreću i pređu na poslovanje sa četvorodnevnom radnom sedmicom.

Naučnici se ignorišu. Školska deca oboljevaju. Vakcine nude nadu. Utopija je nova TV serija koja je toliko proročanska da deluje kao da je tajming njenog prikazivanja sam po sebi mogao da bude deo nekakve teorije zavere.

Emitovana prošlog vikenda, ova serija sa Amazon Prajma bavi se pretnjom od globalne pandemije gripa.

Rukopis jednog grafičkog romana predskazuje njene događaje - on opisuje naučnika koji je stvorio bolest nalik gripu sa ciljem da proredi stanovništvo prenaseljene Zemlje.

Samog stripa uspeva da se dočepa grupa štrebera koji moraju da beže kako bi izbegli brojne smrtonosne neprijatelje, čvrsto rešene da spreče svakoga da pročita strip i dođe do opasnih saznanja iz njega.

Nakon što su proveli čitave živote pokušavajući da dešifruju sadržaj ovog grafičkog romana, oni sada drže istinu u rukama, čak i ako to bude dovelo do njihove smrti.

Iako je konačna montaža Utopije završena tek u aprilu, upravo na vrhuncu epidemije korona virusa u SAD i Evropi, na seriji se radilo već dugo -­ ona je zapravo dugo odlagani rimejk istoimene kultne britanske serije iz 2013. godine.

Ali paranoično raspoloženje ne bi moglo da bude tematski prikladnije u vreme kad ljudi redovno izlaze na ulice iz protesta zbog mračnih sila koje kontrolišu naš svet i manipulišu njime.

Bilo da su problem Kovid-19, klimatske promene ili američka politika, čini se da još nikad nismo živeli u dobu ispunjenijem teorijama zavere, gde su ovi narativi postali način da se objasne najveći problemi sa kojima se suočava naša planeta.

Uspon društvenih mreža nesumnjivo je ključ za ovu eru mračnih spekulacija, budući da ljudi do sada najlakše mogu da šire i učvršćuju svoje sumnje.

I, zaista, američki predsednik lično pozdravio je podršku koju je dobio od istaknutih teoretičara zavere: sledbenika pokreta Kanon, koji tvrde da su satanistički pedofili infiltrirali najmoćnije svetske položaje i da je misija predsednika Trampa da ih sve istrebi.i smo možda oduvek bili jednako skloni tome da prigrlimo ekscentrične narative da bismo lakše objasnili tragedije.

Od slučaja kidnapovanja bebe Lindbergovih tridesetih, preko Kenedijevog ubistva i napada od 9/11, istorija nam pokazuje da kad nastupi trenutak velike napetosti u društvu, dođe i do provale teorija zavere koje žele za sve da okrive tajne organizacije, globalnu elitu ili određene verske grupe.

A kad niknu teorije zavere, na njih se brzo nadovežu filmovi i TV serije.

Često se rani period Hladnog rata - vreme planetarne paranoje u vezi sa naizgled neizbežnim nuklearnim uništenjem - navodi kao zlatno doba teoretisanja o zaverama, potpirujući čitav dijapazon sumnji o onom „drugom", od zabrinutosti da su komunisti infiltrirali zapadni establišment, do teorije da američka vlada zataškava postojanje vanzemaljskog života.

Takve priče su zauzvrat izrodile niz TV serija i filmova, od Zone sumraka (1959-64) do Mandžurijskog kandidata (1962).

Potom su, sedamdesetih, posledice skandala Votergejt (koji je, ironično, u središtu imao predsednika, Ričarda Niksona, koji je i sam potpirivao nepoverenje prema elitama) uzburkali maštu javnosti i doveli do čitavog novog talasa trilera o zakulisanim radnjama u kuloarima američke vlade: Ubice i svedoci (The Parallax View) (1974), Prisluškivanje (1974) Tri Kondorova dana (1975) i, naravno, slavni film o samom Votergejtu, Svi predsednikovi ljudi (1976).

Tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih, teorije zavere predstavljale su dramsku osnovu popularnih serija kao što su Dosije Iks i Izgubljeni, ali su ove napadno zbegavale prave i neposredne opasnosti ili katastrofe koje su još bile u veoma živom sećanju ljudi, kao što je 9/11.

Međutim, poslednjih godina viđamo sve više prestižnih TV serija, od Mr Robota preko Crnog ogledala do Povratka kući, čiji se zapleti služe teorijama zavere da bi se bavile veoma opipljivim i sveprisutnim društvenim opasnostima, kao što su uloga koju tehnološke kompanije, nadzor vlasti i velike farmakološke kompanije igraju u našim životima.

Godine 2020, međutim, naravno da nijedna od ovih serija ne deluje kao da u njoj možete baš toliko lako da se izgubite kao u Utopiji.

Dok gledate glavnu družinu iz serije kako otkriva genezu virusa kog je i te kako stvorio čovek i njegovu pretnju po čitav svet, neki gledaoci bi mogli da imaju problema da zauzdaju divljanje vlastite mašte - naročito imajući u vidu stalno širenje nedokazanih teorija o tome da je korona virus potekao iz laboratorije.oktor Majkl Bater, profesor američke književne i kulturološke istorije na nemačkom Univerzitetu u Tibingenu, tvrdi da je jedan od razloga zašto su serije o zaverama danas toliko popularne taj što savremena, razvučena TV serija odgovara složenim teorijama zavere pošto, umesto da moraju samo da protrče kroz zaplet, mogu da ponude publici čitav širok raspon osećaja da otkrivaju informacije kap po kap zajedno sa protagonistima serije.

„Dugovečne serije se zaista dobro slažu sa logikom teorije zavere", kaže on.

„Gde je sve povezano, gde uvek pronalazite neki novi trag i povezujete nove stvari. I to je ono što zavere čini toliko primamljivim za tvorce serija, zato što uvek mogu da dodaju nešto novo. Možete i potpuno da preokrenete zaplet posle dve ili tri sezone i odjednom saznate da sve što ste mislili da je istina zapravo i nije, i potom se zaputite u nekom potpuno drugom pravcu."

Američki rimejk Utopije, čiji je scenario napisala autorka Iščezle Gilijan Flin, menja neke elemente svog britanskog prethodnika da bi serija bila relevantnija globalnoj publici - kao što je, na primer, original upotrebio teoriju zavere da objasni Bolest ludih krava koja je zadesila Veliku Britaniju osamdesetih i devedesetih i dovela do oko 178 smrti i toga da 4,4 miliona krava bude zaklano.

Štaviše, dok je britanska verzija, koju je napisao dramaturg Denis Keli, opisivala idiosinkratično raspalu Britaniju zapuštenih stambenih blokova, jeftinih kafića i bezličnih benzinskih pumpi na autoputevima, rimejk se dešava u prepoznatljivijem ušminkanom američkom miljeu strip konvencija i tehnoloških firmi kojima upravljaju harizmatični generalni direktori, kao što je doktor Kevin Kristi u tumačenju Džona Kjuzaka, lider u stilu Marka Zakerberga koji je kupio novu zamenu za mesu na globalnom tržištu. o je stilizovani i privlačni apdejt koji se igra s neobičnom kolor paletom originala u kojoj je Engleska neprestano imala plavo nebo (rezultat kolorizacije u post-produkciji), mada ne uspeva uspešno da rekonstruiše njenu suptilnu karakterizaciju (Vilson Vilson u tumačenju Adila Aktara bio je jedan od upečatljivijih nestereotipnih Azijaca na britanskoj televiziji) zbog mnogočlane glumačke postave.

Pored njihovog zajedničkog stilizovanog ultra-nasilja, uključujući jezivu scenu iskopavanja oka, ono što obe verzije rade dobro je dočaravanje kaleidoskopskog verovanja u teorije zavere među njihovim glavnim likovima, sa Vilsonom Vilsonom, kog ovde sada igra Desmin Borges, kao najmilitantnijim vernikom, za razliku od svakodnevnog skeptika i obožavaoca stripova Ijana, koji se nalazi na suprotnom kraju te skale. vaj raspon verovanja omogućuje Utopiji da bude privlačna za svakoga, podjednako vatrenim pobornicima teorija zavere kao i onima koji su cinični prema njima.

„Utopija ima motiv ljudi koji se igraju sa zaverama i teorijama zavere", kaže Bater, ističući način na koji geneza njene glavne teorije zavere u stripu nudi meta-namigivanje na to kako popularna kultura istovremeno hrani i sputava teoretičare zavere.

„Ona odražava ideju da su teorije zavere i dalje popularne i atraktivne, ali da su istovremeno i stigmatizovane… kao nešto što isključivo služi za zabavu, za društvene igre, za stripove, ili šta god već."talni priliv zabave zasnovane na zaverama koji se nedavno pojavio (uključujući dokumentarce kao što je Netfliksov Savršeni zločin, o ubistvu nemačkog političara Detleva Karstena Rohvedera iz 1991. godine koji se isto pojavio u petak) mogao bi isto tako mnogo da duguje činjenici da živimo u svetu koji je željan zavereničkih narativa - čak toliko da ih populariše i pozdravlja najmoćniji čovek na svetu.

Iako Tramp nije prvi američki predsednik zaintrigiran teorijama zavere, on je verovatno neprikosnoven po tome koliko ih napadno koristi za vlastite političke ciljeve, tvrdi Bater, kao što je npr. teorija zavere o rođenju Baraka Obame koja se sada ponavlja u njegovom isticanju slične teorije u vezi sa Kamalom Haris.

To bi čak moglo da objasni zašto se on sada i sam našao u središtu jedne takve zavere.

„Tramp je zaista, zaista dobar u poigravanju sa teorijama zavere", kaže Bater.

„On ih koristi kao sigurnosnu mrežu za sebe. On je vrlo dobar u izbegavanju da se obaveže na njih. On ih uvek uvodi u priču govoreći: 'Često čujem', 'ljudi mi sve vreme govore', 'mnogi ljudi govore da'. Time se on osigurava da se teorije zavere konstantno prenose, da su konstantno u javnoj sferi, a to zauzvrat potpiruje kulturološka tumačenja.

„Populizam je način da se simplifikuje svet", dodaje on, „i pojednostavi neki društveni sukob a potom pruže veoma prosti odgovori koji obično ne funkcionišu.

A iz brojnih studija znamo da postoji veliko preklapanje između ljudi koje privlače populistički političari i pokreti i ljudi koji veruju u teorije zavere."

Najveća ironija je u tome da, dok su teorije zavere nekada bile usmerene protiv najmoćnijih institucija društva, sada ih iskorišćavaju upravo moćni, i to kao način da aktiviraju razočarane glasače, koji možda osećaju da ih je u prošlosti ignorisala glavnotokovksa politika.

Džon Grohol, psiholog i osnivač sajta Sajk sentral, teorije zavere doživljava kao način da neki ljudi udenu smisao krupnim događajima a da to ne ugrozi njihov pogled na svet.

„Verujem da one ne samo da unose malo reda, već i da pokušavaju da daju smisao nečemu što naizgled nema mnogo smisla", kaže on.

„Dakle, na primer, nema nikakvog smisla da teroristi zakucaju avione u veoma visoke zgrade. Pre nego što se desio 9/11, to se prosto nije dešavalo. A da bi ljudi uspeli da svare jedan takav događaj, javljaju se teorije zavere kako bi im pomogle da prihvate jednu takvu tragediju."

„Istraživači su otkrili da ljudi koji se više plaše ili su anksiozniji imaju niži prag doživljaja da kontrolišu situaciju," dodaje on. „I tako ljudi sa takvim osobinama obično više veruju u zavere."

U fikciji, serije o teorijama zavere jednako koriste događaje i teme kojih se najviše plašimo - i tako su klimatske promene, kontrola populacije i neregulisana nauka bili na vrhu liste tema iz svakodnevnih vesti u vreme kad je Keli prvi put osmislio Utopiju.

Sada, dok „Pobuna protiv istrebljenja" protestuje svakodnevno i redovno se pojavljuje u vestima, neki bi mogli da kažu da je to pravi trenutak za Utopijinu verziju radikalizma prema klimatskim promenama, koji smatra da ljudsku patnju izaziva upravo ova dogmatska ideologija.

Drugi bi mogli da tvrde kako Utopija predstavlja pravi primer problema sa serijama o teorijama zavere: da one mogu da promovišu upravu onu vrstu neosnovanog trabunjanja koje kaže, na primer, da su pravi problem aktivisti borbe protiv klimatskih promena a ne same klimatske promene, čak i ako ove potonje u stvarnosti razaraju planetu i izazivaju široko rasprostranjene smrti.

Ali većina gledalaca ipak može da gleda Utopiju a da ne počne najednom da veruje u njene ekstravagantne zaplete, a to čak može da bude upravo i deo njene privlačnosti.

„Serije kao što su Utopija dopadaju se ljudima koji ih gledaju ironično", kaže Bater.

„I mislim da ovo ne govori tom tipu gledalaca ništa o tome kako svet zapravo funkcioniše. Ali one se, naravno, dopadaju i ljudima koji i dalje veruju da zavere sve vreme postoje i da su te serije možda uspele da razotkriju nešto od toga."

Kakva god bila reakcija publike na Utopiju, njeni producenti sigurno se nadaju će da se njena tema i taktika „prstom u oko" pokazati snažnim magnetom u 2020. godini. se njena tema i taktika „prstom u oko" pokazati snažnim magnetom u 2020. godini.

Za neke će tema možda biti previše osetljiva: ali za druge, njena prenaglašene zavere o pandemiji mogle bi da pruže upravo nekakvu perverznu utehu, imajući u vidu koliko našu vlastitu pandemiju iz stvarnog života još očekuju mnoga objašnjenja. A jedino moguce objasnjenje je da zivimo u Matrixu i da je sve sto mislimo da je realno zapravo virtualno!

UTOPIJA JE KOMUNIZAM  NA DELU ,PRETVOREN POMOCU VRHUNSKE TEHNOLOGIJE U MATRIKS. TAKO DA UMESTO ZELIMO DA ZIVIMO U ZEMLJI ZVANOJ UTOPIJA STRAHUJEMO STA NAM SE DESAVA. NIKADA NE DELIM LINKOVE ALI OVO MORATE VIDETI..https://www.facebook.com/stojakovic.marija/videos/10225453726992780! NIKADA NISAM VIDELA OBJASNJENJE O UTOPIJI NA BOLJI NACIN.

 OVO JE NASA STVARNOST ILI ONO STO MI MISLIMO DA JE STVARNOST!

TRAVA,CVECE I PROLECE

"DECA CVECA"  SU   BILI MLADI KOJI SU VODILI LJUBAV ,A NE RAT. PUSILI SU "TRAVU" I NOSILI KOSULJE SA KRUPNIM CVETNIM DEZENIMA. ONDA SU DOSLI MLADI KOJI SU SE NASLI U BEZNADJU PROMENA I KOJI SU SE DROGIRALI BILO CIME .NISU VODILI NI LJUBAV ,NI RAT. A CVECE NISU NI PRIMECIVALI. DANAS JE PROLECNI DAN, MALO TMURAN DODUSE, A TIK TOK PORED SVIH IZAZOVA KOJE STALNO SPOMINJEM JER SU PRETERALI SVAKU MERU, PREDSTAVLJA  NAJNOVIJE  MLADE  KOJI VOLE DA PUSE CVECE! A RAT IL MIR, ZNANJE, LJUBAV -NISTA KAO IZAZOVI.

Sušene latice ruže, listova maline i kamilica - ovo možda zvuči kao ukusna šolja čaja, što bi i mogla biti. Ipak, ovo je izgleda popularna herbalna cigareta među velnes influenserima i onima koji žele da se otarase zavisnosti od duvana.Već decenijama, herbalne cigarete prodaju se na tržištima kao što su Kina, Južna Koreja i Tajland. Sada su postale trend i na TikTok-u. Uprkos nedovoljnoj istraženosti efekata po zdravlje, pušača ovih herbalnih mešavina izgleda da je sve više.

Često upakovane u šarena pakovanja, ove cigarete izgledaju kao cigareta ili džoint, a navodno ne sadrže ni nikotin ni kanabis. One se obično ručno prave i to od razločitih vrsta biljaka, uključujći i latice ruže, lavandu, plavi lotos, nanu, kamilicu ili listove maline.

“U savremeno doba, puno tradicionalnih praksi pušenja različitih mešavina biljaka iz različitih razloga ostalo je nezabeleženo, neistraženo i izgubljeno u tradiciji. Ove znači da preostaje samo ono znanje koje je normalizovano, što su najčešće obične duvanske cigarete”, objašnjava  Romani Deo, osnivačica kompanije iz Australije koja se bavi proizvodnjom herbalnih mešavinA.

Deo opisuje ove biljne cigarete kao neadiktivnu “alatku koja će pomoći da se izborite sa zavisnošću od trave ili cigareta.”

“Većina pušača kaže da ih cigareta relaksira i smiruje. Nasuprot tome, ja sam stvorila herbalnu mešavinu koja će ispuniti ovu prazninu uz pomoć prirodno umirujućih sastojaka, kao što je kamilica”, kaže Deo.

Ona kaže da pušenje belog pelina “umereno” može biti alternativa travi, iako ova biljka “ne daje efekte naduvanosti”.

Anulika Agu, koja onlajn prodaje mešavine biljnih čajeva, rekla je za VICE da se sa biljnim cigaretama upoznala 2017, dok je istraživala svet herbalizma i holističkog lečenja. Ona kaže da se biljne cigarete koriste za različite stvari, kao što su insomnija, anksioznost i menstrualni grčevi.

“Individue takođe mogu produbiti svoju meditaciju i iskusiti lucidne snove pomoću ovih cigareta”, kaže ona.

Na TikToku, pušači biljaka pojavljuju se u estetičnim video snimcima.U međuvremenu, drugi korisnici zbunjeni ovim dešavanjem prave različite šale na račun ovih pušača biljaka.akođe postoje i snimci koji služe kao informativni vodič za neobaveštene, objašnjavajući funkcije različitih biljaka. Kamilica, na primer, izgleda pomaže kod insomnije i umanjuje pojavu akni.Tokom jednog perioda mog života THC me je činio jako anksioznom, imala sam panične napade i paranoju. Tada sam počela da koristim svoje mešavine biljaka kao alternativu… To mi je definitivno promenilo život i pomoglo u borbi sa depresijom, insomnijom i anksioznošću”, kaže Agu, koja je takođe svoju ekspertizu podelila na TikTok-u.

Bilo kako bilo, važno je napomenuti da i dalje nema naučnih dokaza za ove benefite. Zapravo, postoje dokazi koji govore o pušenju uopšte - i oni govore da ukoliko pušite bilo šta, to će biti loše po vaše telo. Dim je štetan, bilo dim šumskog požara ili bilo koje vrste cigareta.

Met Špringer, profesor medicine na Univerzitetu Kalifornija u San Francisku, rekao je da bi odsustvo nikotina i THC-a zaista moglo umanjiti “štetne efekte po srce“ i rizik od fizičke zavisnosti koji se povezuju sa tradicionalnim cigaretama i džointima. Ipak, to nije jedini problem.“Mnogi štetni efekti po zdravlje kod pušenja izazvani su hiljadama hemikalija koje se nalaze u dimu biljnog materijala koji gori,” kaže Špringer. “Nema razloga misliti da je zdravije ili na bilo koji način drugačije pušiti mešavine biljaka u ovim biljnim cigaretama.“

Iako znamo šta su štetni efekti gorenja biljnog materijala, dim određenih biljaka može sadržati supstance koje su jedinstvene za te biljke”, dodao je Špringer. “Ne možemo pretpostaviti da su te hemikalije bezopasne… To što ih možete jesti ne znači da treba i da ih udišete.”

On kao primer navodi diacetil. Ova hemikalija kokicama daje puterast ukus, i bezbedna je za jelo, ali je jako štetna kada se udiše.

Uprkos popularnosti u okviru velnes zajednice, čak i TikTokeri koji su ih koristili upozoravaju da ih ne pušite neodgovorno.

Agu one koji koriste i druge lekove savetuje da se “prvo posavetuju sa svojim lekarom pre upotrebe.”

U međuvremenu, Deo primećuje da biljne cigarete mogu biti “posebno štetne” po trudnice i doilje.

“Važno je naglasiti da je pušenje uopšte štetno po pluća”, navodi ona. “Jako je važno istražiti ono što pušite i puštiti umereno.”

Evropska komisija predložila je danas uvođenje zabrane cigareta sa dodatnim aromama, kao i prikazivanje eksplicitnih slika posledica pušenja na omotima svih vrsta cigareta.
Predloženim zakonom bile bi zabranjene cigarete sa aromatičnim ukusima, poput mentola, jagode ili vanile, jer se time mladi ljudi ohrabruju da počnu da puše. Takođe rečeno je da ako je reč o duvanu, onda on treba da ima izgled i ukus duvana.Kutije cigareta treba da izgledaju kao da je u njima opasna droga, a ne fini parfem.Holandija planira da od iduće godine zabrani aromatične elektronske cigarete, kako mladi ne bi bili podstaknuti da počnu da puše, saopštila je danas holandska vlada.

Arome elektronskih cigareta variraju od mente i jagode do mirisa manga i čokolade.

Zbog ukusa i navodno manjeg zdravstvenog rizika, elektronske cigarete su postale popularne među mladima, koji, u velikom broju slučajeva, posle elektronskih pređu na regularne, duvanske proizvode.

400 RSD Fino rezana Virdžinija sa aromom slatke vanile.

Choice je serija prirodnog pažljivo biranog duvana za cigarete sa različitim aromama. Naše višegodišnje iskustvo u dodavanju duvanskih aroma osigurava prefinjen i autentičan pušački doživljaj.
Jednostavan kako za motanje, tako i za punjenje praznih filter tubica.

I tako svasta moze da se pusi. Trava,cvece, duvan sa aromama ili bez , arome bez duvana u elektronskim cigarama, nargila  sa duvanom ili sa aromama.... Ma nema kraja ljudskoj masti. Zdravlje nije uopste uzeto u razmatranje, vazno je da se nesto pusi. Sto ludji trend to veci izazov. Pa ko  voli nek izvoli.

PUSENJE NIJE DOBRO ZA ZDRAVLJE. I KAKO U OVOM TEKSTU KAZU - NIJE VAZNO STA SE PUSI DIM PRILIKOM SAGOREVANJA BILO CEGA JE OPASAN. MLADI IMAJU SAD TOLIKO INFORMACIJA O RAZLICITIM NACINIMA PUSENJA SVEGA  I SVACEGA DA PROSTO NE ZNAM DA LI UOPSTE VISE IMA NEPUSACA. AL DA NIJE FER NIJE FER. BIRAS AROME ZA PUSENJE KAO KUGLE SLADOLEDA = DAJTE MI JAGODU I VANILU SA MALO COKOLADE, O BOZE! A AKO STE U ZIMSKOM PERIODU SMOTATE NEKI CAJ I ZAPALITE. ETO KOLIKO MOGUCNOSTI!

MIGRANTI I MURALI

 NA IZGLED NEMAJU NIKAKVE VEZE ,AL DOK JEDNI NESTAJU (MIGRANTI) MURALI OSTAJU KAO TRAJNA USPOMENA. SLICNOST KOJU SAM PRONASLA I POVEZANOST KOJU  UVEK TRAZIM  U TEMAMA O KOJIMA PISEM JESTE NOVI SVETSKI POREDAK NARAVNO. MIGRACIJE STANOVNISTVA KOJE SU PO MENI NAJVECE DO SADA I ULICNA UMETNOAT KOJA JE DOBILA I  NEKU VRSTU PRIZNANJA I PRIZNAVANJA UOPSTE.

Ljudi se najčešće odlučuju na migracije zbog ekonomskih, porodičnih i obrazovnih razloga. Značajan broj ljudi je primoran na migriranje zbog ratova, oružanih sukoba, nasilja ili prirodnih katastrofa. Njihov migracijski put je uglavnom prožet izuzetno teškim i često tragičnim uslovima i iskustvima.

Migranti čine 3,5 posto svetske populacije, a 61 posto migranata ili 166 miliona živi u Evropi (82 miliona) i Aziji (84 miliona). Nešto više od petine globalne migrantske populacije naseljava Severnu Ameriku, a desetina naseljava Afriku. U Latinskoj Americi i na Karibima živi četiri, odnosno tri posto od ukupnog broja migranata na svetu.

Indija je zemlja iz koje dolazi rekordnih 17,5 miliona migranata, a slede Meksiko iz kojeg se iselilo 11,8 miliona građana te Kina i Rusija iz kojih dolazi 10,7, odnosno 10,5 miliona migranata. Sirija je peta zemlja u svetu po broju iseljenih ljudi, a najveći broj od ukupno 8,4 miliona sirijskih migranata tu zemlju je napustio od početka rata koji je izbio 2011.

 Skoro tri četvrtine svetske migrantske populacije su radno sposobni ljudi.

Prema poslednjim izveštajima IOM, broj migranata koji su došli u razvijene zemlje da bi radili se počeo smanjivati, ali raste njihov broj u drugim zemljama.

Tako je od 2013. do 2017. godine broj migranata-radnika u razvijenim zemljama smanjen sa 112,3 na 111,2 miliona, a njihov broj u gornjem razredu srednje razvijenih zemalja je povećan sa 17,5 na 30,5 miliona.

Tokom 2019. godine 272 miliona migranata u svetu je u matične domovine poslalo blizu 689 milijardi dolara.

Dijaspore su u matične zemlje najviše novca poslale iz SAD (68 milijardi dolara), Ujedinjenih Arapskih Emirata (44,4 milijarde) i Saudijske Arabije (36,1 milijardu dolara).

Indija je 2018. godine od svoje dijaspore inkasirala rekordnih 78,6 milijardi dolara. Slede migranti iz Kine koji su u matičnu zemlju poslali 67,4 milijarde dolara, dok su dijaspore Meksika i Filipina u domovinu poslale 35,7 milijardi, odnosno 34 milijarde dolara.

Modeli migracija, odnosno način na koji ljudi migriraju iz matičnih država variraju zavisno od regiona iz kojih dolaze, kao i od razloga koji su ih podstakli ili primorali da život nastave u nekim drugim državama.Migracije su odavno globalna stvarnost i jedan od većih izazova u svetu. Uređivanje pitanja migracija moguće je samo u kontekstu najšire moguće međunarodne saradnje.

Naravmo najveci problem su bas ti modeli ( nacini putovanja) migranata. I sami znate koliko je to opasan i neizvestan put cesto sa smrtnim ishodom.

 U poslednje tri godine nestalo je više od osamnaest hiljada izbegličke dece koja su se domogla Evrope, pokazuje novo istraživanje. Državne institucije nemaju pojma gde su deca, ali su verovatno u velikoj opasnosti.

Policijska kontrola na granici Nemačke i Poljske. Zaustavljen je automobil – vozač je Poljak, četvoro putnika su Vijetnamci bez isprava. Među njima je i devojčica od petnaest godina. Kako je maloletna, a niko od saputnika joj nije rod, devojčica završava u jednom državnom smeštaju za decu u nemačkoj pokrajini Brandenburg.

Za taj slučaj su reporteri javnog servisa rbb doznali iz dokumentacije berlinskog Državnog tužilaštva. Jer devojčica je nestala nedugo pošto je smeštena u dom. Jedan od zaposlenih u domu prijavio je nestanak, i to je bilo to. Vijetnamska devojčica je postala broj u statistici, piše Dojče vele.

Koliko ima dece sa sličnom sudbinom? To sada otkriva analiza novinarske grupe „Lost in Europe“ („Izgubljeni u Evropi“) u kojoj sarađuju reporteri londonskog Gardijana, holandskog servisa VPRO, nemačkog rbb i drugi.

Prema istraživanju, od 2018. do 2020. je u Evropi nestalo 18.292 dece koja su stigla kao „maloletne izbeglice bez pratnje“ i za koju su bile nadležne institucije evropskih država.

Ali, moguće je da je i više dece nestalo jer pojedine države vode manjkavu statistiku. Recimo, Francuska, Danska i Rumunija ne prikupljaju ove podatke. Bugarska ne pravi razliku između maloletnika koji dođu sa starateljima i onih koji dođu sami.

Evropska komisija zna za ove probleme. Ilva Johanson, komesarka za unutrašnje poslove, kaže da je Brisel već pozivao članice EU da „moraju da preduzmu više protiv nestanaka izbegle dece, između ostalog boljim prikupljanjem podataka“.

Verena Kek iz međunarodne organizacije za dečija prava ECPAT veruje da je pravi broj dece kojima se u Evropi gubi trag zapravo mnogo viši. Kritikuje što se EU ne bavi ovim problemom zajednički, niti postoji centralni registar nestalih.

„Za decu i omladinu ovo može da ima fatalne posledice jer mogu dopasti u situaciju u kojoj su izrabljivani. A ako niko ne zna da su nestali, niko ih i ne traži“, kaže.

Vijetnamska devojčica sa početka priče nađena je posle nekoliko meseci – slučajno. Policija je pronašla u tokom racije u jednom stanu u Berlinu. Dete je živelo sa vijetnamskim parom koji je ilegalno prodavao drogu i cigarete. Ispostavilo se da je devojčica bila primorana da radi u studiju za manikir za trista evra mesečno, da prodaje cigarete i isporučuje narkotike.

U Nemačkoj je u poslednje tri godine prijavljeno 7.806 ovakvih nestanaka, ali se deca uglavnom ponovo pronađu. Međutim, 724 njih nikada nije otkriveno. Najčešće nestaju deca poreklom iz Avganistana, zatim iz Maroka i Alžira.

Pa i ovde je statistika upitna. Savezni ured za kriminalistiku (BKA) koji je zadužen za registar nestalih priznaje da je to kod izbegličke dece veoma teško jer nemaju papire. Neki bivaju registrovani više puta kao nestali, neki budu sasvim izostavljeni.

To je skandal, grmi Holger Hofman iz organizacije Nemačka pomoć deci. „Koliko znamo, nema pouzdanih podataka, čak ni približno. Takve rupe u znanju širom otvaraju vrata kriminalnim mrežama.“

Europol je još 2016. upozoravao na kriminalne mreže koje iskorišćavaju decu koja sama izbegnu u Evropu. U januaru ove godine je i BKA saopštio da se zna za vijetnamske bande koje trguju ljudima.

Koliko je problem evropski, tragično je dokazao primer iz oktobra 2019. godine. Tada je u kamionu-hladnjači nadomak Londona nađeno 39 mrtvih Vijetnamaca. Kamion je doputovao iz Belgije. Među žrtvama su bila dva dečaka koji su desetak dana ranije pobegli iz jednog doma u Holandiji.

Tamo ih je prethodno dovela holandska policija koja ih je pronašla u jednom drugom kamionu – koji je krenuo iz Kelna. 

Sve ovo sam napisala samo da shvatimo da su u pitanju decam povedena od tek rodjenih beba , do tinejdjera na put pun opasnosti i  neizvesnosti. Kako su nestajala usput potpuno je monstrouzno i misteriozno. takav je novi svetski poredak  - potpuno bez empatije prema ljudima od strane ljudi ,ali kad su u pitanju deca pokazalo se koliko smo postali bezosecajni.

BEOGRAD se nedavno našao na besplatnoj aplikaciji "Strit art gradovi" (Street Art Cities), najvećoj zajednici ulične umetnosti na svetu, sa obeleženih 136 murala.

U pitanju je platforma na kojoj je moguće naći obeležene murale i grafite širom sveta. NJome je obuhvaćeno 90 država, 716 gradova i oko 30.000 primera uličnog slikarstva.

Samo u regionu, odnosno zemljama bivše Jugoslavije, pobrojano je 459 radova, od čega najviše u Sloveniji - 218. U Srbiji ih zvanično ima 166.Tako impozantni ulični umetnici kao što su Artez, Pijanista, Vuper i mnogi drugi talentovani muralisti, zaslužuju da svet zna za njihove radove. Na beogradskim zidovima svoj pečat su ostavili i poznati međunarodni umetnici, kao što su Bosoleti, Blu, Neverkru. Zbog toga verujemo da je Beograd mesto u kom vredi "loviti" uličnu umetnost. Mape nisu namenjene samo turistima, već i ljudima iz određene zemlje koji ne znaju za "strit art" lokacije na domaćem terenu. I sami turisti, kaže, žele "autentičnije" načine putovanja i da nauče o gradovima u koje idu mnogo više od onoga što mogu da vide u vodičima "Lonli pleneta". A murali su nešto što im turistički vodiči obično neće pokazati u standardnom obilasku.Zato, da bi podržali ovu vrstu savremene umetnosti, ljudi iz "Strit art gradova" su počeli su na aplikaciju da dodaju galerije, muzeje, festivale, strit art ture, kao i da prave liste događaja. Sledeći korak je razvijanje pojedinačnih stranica umetnika na društvenim mrežama. 

Na ulicama nema dakle samo nasilja, nesrece, bede ,zla i u opste svakakvih losih stvari kad se pomene zivot na ulici. Na ulici postoji i umetnost u vidu murala. Mada murali cesto slavu pojedinih ljudi prikazu tek posle njihove smrti. Uz grafite koji su nesto najbolje u danasnje vreme jer mladi sem grafita  slabo sta drugo citaju i pisu. A  u grafitima oslikano citavo nase stanje drustva. Pa se  imigranti pominju u vrlo losem kontekstu. Steta "ulica" bi trebala da ima vece srce koje je otvoreno za sve one koji zive na njoj.

STRASNA JE PRICA O DECI MIGRANTIMA KOJI NESTAJU SA ULICE U TAKOZVANOJ BLAGODARNOJ EVROPI U KOJU HRLE KAO I  U AMERIKU  U NADI DA CE OSTVARITI NEKI BAS LEP I DOBAR ZIVOT. NA ULICAMA SAMO SU JOS MURALI I GRAFITI SLIKE NEKOG ZIVOTA KOJI JE MOGAO BITI LEP,PA I NA ULICI AKO SI DETE I PREPUSTEN SEBI SAMOM ZBOG BAHATOSTI ODRASLIH!

CEKAC LIFTOVA

 PRAVA GOSPODA ZIVI U SELU, ZATO SE  I KAZE ZIVI NA SVOM IMANJU. U SELU JE IMANJE  U GRADU JE NEMANJE. SVUDA U SVETU ARISTOKRATIJA ZIVI NA PERIFERIJI VAN GRADA U SVOJIM KUCAMA, A NE U ZGRADAMA. STA STE KAD ZIVITE  U ZGRADAMA - CEKACI LIFTOVA? SUPER TEMA KOJA IMA VEZE SA STRESOM I SA PRIRODOM I SA NEKIM BOLJIM ZIVOTOM.

Odluka o tome gde ćete živeti spada među najteže koje se mogu doneti. Glavna nedoumica u današnje vreme je izbor između života u gradu ili na selu, što se može gledati i kao izbor između stana ili kuće. Svaki izbor ima svoje prednosti, ali i nedostatke. Da li ste spremni da menjate mir i spokoj za malo akcije i obrnuto?

Iako su jasno vidljivi izdaleka, reke ljudi sa sela i malih gradova i dalje se slivaju u velike urbane centre u potrazi za boljim životom. Mnogi smatraju da ono što tamo nalaze najčešće nije ni život, a kamoli bolji.

Da li je napuštanje sela zaista rešenje? Da li je život u gradu zaista toliko stresan?

Pitali smo ljude koji su rođeni na selu i ljude koji su rođeni i žive u gradu šta je bolje i da li bi odabrali drugu opciju da mogu? Prednost života u gradu je što su sve veće ustanove i institucije tu, od strukovnih i visokih škola, preko bolnica, do muzeja, bioskopa, pozorišta, restorana. Takođe, ima više mogućnosti za bavljenje sportom, muzikom.. U većim gradovima se uvek nešto dešava, nikada nije dosadno, imam više mogućnosti da se zaposlim, da zadržim svoju privatnost. Imam "luksuz" da ne moram da se javim komšiji, ne moram čak ni da ga poznajem! Niko me neće gledati popreko jer sam došla kasno kući, a izbeći ću i "seoske tračeve". Za sada mi se dopada ovaj beton, a i uvek mogu sebi da priuštim odlazak na selo kako bih malo "sredila misli".- S obzirom da sam treća generacija Beograđana nekako bi logično bilo da hvalim život u metropoli, ali nije baš tako. Nekada je život u Beogradu bio mnogo lepši, znao si ko ti je komšija, ko će ti prvi pritrčati u pomoć, ko će da baci pogled na tvoj stan/kuću da li je sve pod kontrolom. Masovno doseljavanje zbog nemogućnosti života na selu i u manjim mestima, nedostatak posla na prvom mestu, doveo je do toga da više niko nikoga ne poznaje, a još manje da ikoga briga za prvog komšiju jer mu ni ime ne znate. Što sam starija sve više težim životu na selu, moja braća su to već učinila i već nekoliko godina sa decom uživaju. Poslovi, pogotovo na internetu više vas ne ograničavaju gde ćete se locirati, a život u manjem mestu vam donosi mir, čist vazduh, osmeh na licu i rumenilo na istom bez solarijuma, da ne pričam o hrani koju i sami možete da proizvodite za svoju porodicu.elo obožavam, uvek bih otišao na nekoliko dana, čak i nedelja bilo gde u prirodu, gde nema ljudi i dometa. Problem je u tome što se posle tih nekoliko dana (retko, skoro nikad se dočekaju nedelje) poprilično "uželim" opcija koje mi nudi grad. popnem na lokalno brdo, uhvatim domet, "sazovem samit drugara" i zaputim se ka smradu smoga, auspuha, smrdljivih pazuha u gradskom prevozu... Mislim da nije dobro što ovako razmišljam, ali rekli ste da budemo iskreni.- Što se tiče odrastanja i mogućnosti, ubedljivo dajem prednost velikom gradu u svakom pogledu. Klinac ili klinka sa malo "alternativnijim" pogledom na svet, život, umetnost itd. svoje istomišljenike će moći da pronađe tek u većoj sredini. Koncerti, izložbe, predstave, mogućnosti za obrazovanje i napredovanje, sve je na strani velikog grada. To sam osetio već i prelaskom iz KG u BG, iako je KG daleko od "selendre". A onda opet, sa godinama gradska vreva postaje i sve napornija. Makljanje u gradskom prevozu, odlazak na posao sa jednog na drugi kraj grada, sve to oduzima dragoceno slobodno vreme i energiju. Ne mogu reći da maštam o selu kao mestu odakle bih potpuno pobegao od grada, jer želim da su mi svi sadržaji koje Beograd pruža (kulturni, sportski, komercijalni) i dalje blizu. Ali maštam o kući sa srednjim/velikim dvorištem, koja bi bila i dovoljno daleko, ali i dovoljno blizu grada da se može doći kolima po potrebi. I gde bih provodio vikende, radije nego izlazeći i jurcajući po gradu.Život u većem gradu jeste bolji, ali za odrastanje, do neke 18. godine život u manjem gradu je nekako opušteniji, doduše, zavisi i koji je grad u pitanju. Prednost je blizina svega, ne treba ti za jednu obavezu 3 sati da je obaviš jer moraš da se prevezeš od tačke A do tačke B, već je završiš za onoliko vremena koliko ti je za nju potrebno. Stres ne postoji, napolju si ceo dan, imaš vremena da se organizuješ i isplaniraš svoje vreme, imaš osećaj da dan traje duže, jer upravo na prevoz ne gubiš silne sate. Vazduh i okolina su čistiji, ljudi su više usmereni jedni na druge, pomažu jedni drugima, poštuju se više neke vrednosti, porodica, prijatelji, ceniš više svoje vreme. Sa druge strane, iako nije bogat izbor kao u većem gradu, možeš da ideš u pozorište, bioskop, na radionice, koncerte, da treniraš sve sportove, imaš izbor, ali na tebi je da li ćeš...Od moje kuće je na primer more na sat vremena, a ski centar jedan na pola sata, drugi na sat, zimi možeš da ideš svakodnevno na skijanje, a leti na more, to je velika stvar. Sve ovo važi do neke 18. godine, posle kako odrastaš rastu ti i apetiti, želiš nešto novo, drugačije, promenu sredine, promenu dotadašnjeg načina života, a sa svim ovim dolazi i stres, nestaje bezbrižan period...Da li je sreća, ili pravilo, ili neko drugo vreme (pošto sam mator), ali život koji žive moja deca u Beogradu potpuno je različit od onoga koji sam ja imao u manjim mestima.

Na korak od ivice grada, koja i nije tako daleko od zgrade u kojoj živiš, nalazi se čarobna šuma, kroz koju šetaš sa društvom, ideš u avanturu, kad hoćeš. Video sam krda konja, kad se prođe ta šuma, i izađe na proplanak, prilazio im pažljivo, da ih pomazim. Prelazio sam reku, bez ičega na sebi, držeći sve što sam pre toga imao na sebi u rukama podignutim iznad glave. Išao sam na pecanje, koje traje ceo dan.

Kupao se u virovima reka punih nekih buba, žaba i koječega. Video sam divlje svinje, svojim očima, na 50 metara od drveta iza kojeg sam se sakrio. Pio sam vodu direktno iz šumskih izvora, a sa velike daljine sam mogao, poput neke životinje, da "provalim" mesto na kojem će me sačekati divlje jagode. Mnogo je bolje, dakle, u malom mestu, sledi iz svega ovoga...

Ali...

Bilo je to u doba kad su mala mesta bila ne toliko mala, kad je i u njima bilo fabrika, kompanija, radnih mesta... Kad nije sve bilo u Beogradu, barem ne u ovoj meri. Danas, Beograd je nikad veći, a mala mesta nikad manja. Ko je ostao, ne živi onako kako se nekad živelo... Sve u svemu, komplikovano ovo pitanje iz naslova.Mogu da kažem da sve ima svoje prednosti i mane.Veliki grad, svakako, pruža više mogućnosti. Iako vrlo često sam život u njemu može biti naporan i iscrpljujuć, ali izazova i iskustva svakako ne manjka. Život u malom gradu nekako podrazumeva određeni mir. Gde god da kreneš, stižeš za kratko vreme, bez stresa zbog haosa u saobraćaju itd. Živeti u malom gradu znači i trošiti manje novca, sve je jeftinije - od taksija preko kafe u kafiću do noćnog života. Kad odem u svoj grad, vazda čašćavam narod. Pre svega, ništa ne može da se meri sa bezbrižnim detinjstvom u prirodi, daleko od tehnologije, "odraslih stvari", buke, haosa... Ako bismo razmišljali šta je bolje za razvoj deteta, selo i grad se jedva mogu porediti. Životinje, čist vazduh, hrana iz bašte, jurcanje po kraju bez paranoje roditelja, sve to čini jedno srećno detinjstvo. Stvari iz "spoljneg sveta do tebe stižu sporije, ali imaš vremena da ih sam proučiš na neki svoj način. I posle ih više ceniš. Takođe naučiš da živiš skromnije, i to ostane za ceo život. Međutim, veliki grad je ono što ti treba kad odrasteš da bi osvojio neku svoju slobodu. Odmah si bombardovan različitostima, i dobrim i lošim. Upoznaješ kako život sve može da izgleda, rušiš i neke svoje stare granice, preispituješ samog sebe. Učiš i razvijaš se. Iskreno, sumnjam da je takvo nešto moguće u manjim sredinama. U mestu gde svako svakog zna, okolina je često surova. Beograd, iako zvuči malo patetično, stvarno daje čoveku prostor i slobodu. Život je u prestonici veoma skup, ali je toliko lep da su ti računi, gužva, smrad u autobusu itd sporedne stvari. Osećam da ću se nekada verovatno vratiti malom gradu i prirodi, i da čovek na to nikako ne sme da zaboravi. Znam da rizikujem da zvučim arogantno. Ali, život u velikom gradu je nešto što mi u ovom trenutku najviše odgovara. Ono što jednostavno nije fer je što dok mi ovde "živamo""kvalitet života u manjim gradovima opada. A to ne mora da bude tako.

Na kraju prica o selu i gradu ni nema kraj ,a i direktno zavisi od godina koje imate. Kad  i godine ostavimo po strani iako je to zaista vazno ostaje samo  resavanje pitanja sta je za coveka bolje u ovom momentu? Zivot u urbanoj sredini pod uticajem napredne tehnologije je smrt! Zivot na selu u prirodi je spas ali ne pruza mogucnosti za kvalitetan zivot koji se sad podrazumeva iskljucivo sa naprednom tehnologijom i urbanom sredinom. Paradoks - pa naravno!

ZIVETI URBANO I BITI CEKAC LIFTOVA JR NAJREALNIJA SLIKA ZIVOTA DANAS. POBECI OD PRIRODE POSTAO JE NAS LAJF MOTIV. A DA RAZMISLJAMO REALNO STA JE BOLJE ZA NAS SHVATILI BI DA PRIDODA NEMA ALTERNATIVU - MISLIM ZIVOT SA PRIRODOM I U PRIRODI! NEMA NAM POMOCI JASNO JE, POTROSACKO  DRUSTVO UBILO JE SVAKU ALTERNATIVU. AKO HOCES DA PREZIVIS BATALI PRIRODU I DODJI U GRAD POSTANI CEKAC LIFTOVA!

EFEKAT PROLASKA KROZ VRATA

POJMA NEMAM ZASTO PISEM OVAJ POST! ZATO STO SAM STARA I UPLASENA? MNOGO UPLASENA,A VEZE NEMA SA KOVIDOM KOJI NAS JE  RASPAMETIO TOTALNO BEZ VEZE. OSTALE LJUDSKE DRAME, DRAME NASE DECE NIKO NI  NE SPOMINJE. MOZAK JE I DALJE NEISPITAN. I ZASTO ZELIM DA GA ISKLJUCIM KAO BRACA SALVATORE ( VAMPIRSKI DNEVNICI) .DA SE BAR TO MOZE  

Ali hajdemo redom ,onako kako ja to volim da kazem. Jutros sam ušetala  u svoju spavaću sobu u nameri da uradim nešto, ali sam, u trenutku kada sam prelazila  prag shvatila  da nemam pojma šta sam zapravo krenula  da uradim. Da uzmem novac iz novčanika? Da uzmem nešto iz ormana? Postojalo je nekoliko opcija, ali sam sebe na kraju ubedila da to nije moglo biti ništa toliko važno, čim sam zaboravila  tako brzo o čemu se radi. Ispostavilo se, shvatila sam nešto kasnije, da sam zapravo bila krenula  po punjač za telefon, koji mi je bio pored kreveta. Toga sam se setila u trenutku kada mi se telefon isključio usred važnog poziva. Ovi iritantni bagovi u memoriji već nekoliko godina u nauci se nazivaju “Efekat prolaska kroz vrata/The Doorway Effect” ili “location updating effect”, što je naziv sa fenomen gde neki ljudi pri ulasku u drugu prostoriju zaboravljaju stvari. U pitanju je nešto što se dešava mnogo češće nego što biste pomislili. Ovaj izraz skovan je i prvi put upotrebljen u jednom istraživanju iz 2011. godine koje je sprovedeno na Univerzitetu Notr Dam, a koje je otkrilo da ljudi zaboravljaju stvari kada pređu prag jer se njihov mozak rifrešuje, zato što nije verovatno da će sećanja iz druge sobe biti relevantna u novoj sobi.

On veruje da, uprkos onome što navode prethodna istraživanja, nije sam prelazak praga to što čini ljude da zaboravljaju, već promena okruženja. “Dobar primer je kada idete iz jednog dela prodavnice u drugi”, kaže on. “Ili kada ulazite u lift kako biste otišli na drugi sprat u prodavnici - tada se češće dešava da zaboravite šta treba da kupite”.

On objašnjava da mozak raščlanjuje informacije iz različitih okruženja i pohranjuje ih u različite mreže informacija koje pripadaju različitim kontekstima. “Sve to nam daje veći kapacitet, nego što bi slučaj bio da imamo jedan ogroman radni prostor gde je sve povezano”, dodaje Bauman. “Ipak, to dolazi sa svojom cenom. Prelaskom u drugačije okruženje možemo izgubiti određene informacije”.

Ovaj interesantan fenomen naglog zaboravljanja je češći nego što možda mislite. Jedno skorašnje istraživanje Univerziteta u Edinburgu otkrilo je da muškarci i žene u svojim dvadesetim redovno zaboravljaju zašto su ušli u neku prostoriju ili gde su ostavili svoje ključeve. Polovina ispitanika u ovom istraživanju izjasnilo se da zaborave zašto su ušli u sobu minimum jednom nedeljno.Ipak, ukoliko želimo da pobegnemo od čari ovog efekta, najbolje je da pokušamo da ostanemo fokusiranog uma. Zato, nastavite da razmišlajte o tim sudovima za pranje sledeći put kada uđete u kuhinju, i nećete završiti sa još jednom užinom u rukama, uz još jednuo epizodu serije. 

Fascinantno zar ne? A to nas dovodi do starih osoba koje zaboravljaju  i vise od ovog efekta.Nakon VIŠE OD GODINU DANA zamalo da se otvara mogućnost korisnicima staračkih domova da izađu u šetnju i vide se sa svojima. Potrebno je da se ispune mnogi uslovi KOJI UOPŠTE NE ZAVISE OD NJIH. 1. Da u domu niko nema kovid i da nije pozitivan. 2. da su svi vakcinisani i revakcinisani. 3. da uopšte još neko želi da ih vidi... U KRŠ-u sede neki isto toliko stari ljudi, ali oni imaju sve slobode i sva prava! Zar nije humanije uvesti Zakon o dobrovoljnoj eutanaziji, nego držati ljude ZATVORENE, ni krive ni dužne? Njima je uskraćeno i pravo na život i pravo na smrt. PREDLAŽEM DA KRŠ OSTANE ISTO TAKO ZATVOREN GODINU DANA ILI BAREM DOK NE "SAVLADAJU EPIDEMIJU". Bez prava na izlazak i na viđanje sa svojima! Za njihovo dobro, naravno!

U kakvom to drustvu zivimo? U zemlji u kojoj ima vise starih nego mladih ne mogu da verujem da je neki virus pogorsao i ovako los kvalitet zivota nasih starih osoba. I mladih i svih! 

Ne znam ni koji  bi zakljucak na kraju izvela? Pa mozda Bas taj da nam mozak pomaze da ne "puknemo", mada ni svaciji mozak ne moze ovoliko strasnih stvari i informacija da obradi. Sve je vise psiholoskih problema upravo zbog price da nam neki virus "kroji sudbinu".Pritom pamcenje  je nesto sto nam je jako potrebno, a opet kolika je sreca kad mozak odluci da nesto ne upamti. Demencija je nesto drugo i ne pricam o njoj. Zelim samo da kazem da treba "trenirati" mozak koliko god mozemo da ga odrzimo yu stanju da ne "pregore licne".Mozak je najbitniji organ, bitniji od bilo kog ostalog organa u telu. Moramo o njemu da vodimo vise racuna nego o ostalim delovima tela. A on ce nam uzvratiti,mnogo vise i mnogo bolje za nas.

NE PLASITE SE AKO NESTO ZABORAVITE. VEZBAJTE MOZAK KOLIKO GOD MOZETE DA BI IZBEGLI DA ZABORAVITE VAZNE STVARI. DAKLE,MOZAK CE SE POBRINUTI ZA NEVAZNE STVARI. I TO TAKO FUNKCIONISE. 

PROCENA BOLA

 BOL, BOLI! SAMO MI ZNAMO KOLIKO NAS NESTO BOLI. ALI DA LI IKOME MOZEMO DA DOCARAMO KOLIKA JE JACINA TOG BOLA? NE VERUJEM! PA IPAK ZNATE LI DA POSTOJI SKALA ZA MERENJE BOLA I DA JE TO VEOMA VAZNO U DIJAGNOSTICI. I ONDA NAM IZMERE FIZICKU BOL. SKALA ZA MERENJE DUSEVNOG BOLA NE POSTOJI. STETA ZAISTA!

Bol je subjektivno, neprijatno opažanje i osećaj, koji se može javiti usled oštećenja tkiva, njegovog predstojećeg oštećenja, ili usled psiholoških uzroka. Javlja se gotovo kod svih bolesti i povreda. To je zaštitni mehanizam čija je funkcija da organizam postane svestan opasnosti i reaguje kako bi uklonio bolni nadražaj, međutim ukoliko se bolni nadražaj ne može ukoniti onda se javlja hronični bol koji nema više zaštitnu funkciju već dodatno opterećuje obolelog.

Deca prijavljuju bol tako što imaju skalu "smajli" lica, dok ih lekar procenjuje. Odrasli imaju vizualnu analognu skalu, ili numeričku skalu ili opisnu skalu.

Ovih skala ima zaista mnogo, a mi ćemo vam numeričku, jer deluje najpraktičnije i najbolje oslikava individualni karakter bola.

0: Nema bolova
1-3: Blagi bol. Može da iritira smeta i da ometa svakodnevne životne aktivnosti.
4-6: Umereni bol. Značajno utiče na svakodnevne životne aktivnosti.
7-10: Jak bol. Potpuno onemogućava svakodnevne životne aktivnosti

Bol se, dakle, meri prema tome koliko ometa svakodnevne životne aktivnosti, ali i sposobnost osobe da se koncentriše i razmišlja.
Ova skala je najkorisnija, ali nije univerzalna i ne koristi se za sve, Zato su sve skale bola zasnovane na poverenju, posmatranju ponašanja ili zamišljenim podacima, a postoje različite vrste za novorođenčad, malu decu, decu, omladinu, odrasle ili za ljude kojima je komunikacija otežana.  

Verbalna skala - VS (Categorical Verbal Rating Scales (VRS)).
Ova skala predstavlja listu deskriptora, kojima se opisuje stepen jačine bola, najčešće sa četiri deskriptora (bez bola, blag, umereno jak, jak bol).Numerička skala - NS (Categorical Numerical Rating Scales (NRS)).
Numerička skala (NS) koja se često zove i vizuelna numerička skala (VNRS/VNS), jer je skala objašnjena ili prikazana na papiru, tako da odgovara nekom broju (0-5 ili 0-10). Ona je jednostavna za primenu u proceniu intenziteta bola. Koristiti se kod prvog pregleda i kod kontrolnih pregleda bolesnika radi praćenja delotvornosti terapije. Na skali su označena dva ekstrema u opisu intenziteta bola, na primer od „bola nema uopšte“, do „najgori mogući bol“. 

Vizuelno analogna skala - VAS (Visual Analogue Scale (VAS)).
Kako je kod dece veoma teško odrediti karakter bola, primenom kombinovanih slikovno-numeričkih skala od 0-10 ta poteškoća se donekle može ublažiti. U praksi se često koristi Vong Bekerova skala (Wong Baker Scale) za procenu težine bola kod dece.

Izbor skale zavisi od njene praktičnosti, znanja i veštine korisnika, i uobičajeno se koriste u merenju intenziteta bola sa podjednakim uspehom.

Procena bola za neke spada u peti "vitalni znak". To su četiri do šest medicinskih znakova kojima lekari procenjuju ključni status tela: temperatura tela, pritisak krvi, puls i brzina disanja. U peti spada bol, a šesti nije standardizovan.

Tako. Sad smo se podsetili kako mozemo da procenimo fizicki bol. A sta cemo sa  dusevnim bolom koji je nekada jaci od fizickog iod kog bukvalno "moze srce da prepukne"? 

Ima puno realnih ličnih tragedija, koje duboko proživljavamo i jedva uspevamo da se sastavimo i koje i sami pokušavamo da ne shvatimo previše ozbiljno, jer nisu sasvim društveno prihvaćene. Neki nivo empatije u odnosu na ono što nas boli i zbog čega smo tužni postoji, ali, hajde, valjda se odrasla osoba neće slomiti zbog toga, to su marginalne stvari u životu. Imate prava na svoje duševne boli, na njihov intenzitet i na tugovanje – i na saosećanje – samo zato što se tako osećate. To je dovoljno.

Danas se nešto otvorenije i češće govori o mentalnim poremećajima, što je dobro ako se time povećava šansa da osoba koja ima problem pronađe rešenje za svoje teškoće. 

U isto vreme, loše je ako se reči koje se odnose na psihička stanja u javnosti upotrebljavaju pežorativno, senzacionalistički i - pogrešno! Najvažniji razlog zašto je to loše je zato što olako i nepromišljeno baratanje rečima onih koji se sa stvarnim značenjem tih reči nisu bliski, omalovažava i nipodaštava osećaj onih koji znaju šta je duševna bol i sa čime se sve bore. 

Da li omalovažavamo “ šećeraše ”?  Da li omalovažavamo “  hipertenzivce ”?  Da li omalovažavamo “ čiraše ”? Praktično nikad.

Međutim, gotovo polovina ljudi spremna je da olako, negativno i pežorativno, koristi reši kao što su  “ šizofren ”,   “  psihotičan ” ili   “  autističan ” i to uvek sa lošom konotacijom. Ne samo što se ove reči koriste bez znanja šta stvarno znače, već su u rečniku mnogih sklone da se odomaće bez imalo empatije.

Na primer: 

 “  Šizofreno ” ili  “  šiza ” koristi da se neko ponašanje ili pojava ponize ili kritikuju; nazvati nekoga  “ psiho ” je način da se pokaže odbojnost i zazor prema nekome;  “  opsesivno-kompulzivnim ” se naziva osoba koja je organizovana i pedantna;  “  bipolaran ” postaje neko ko sasvim opravdano ima oscilacije raspoloženja, dok se za tugu ( normalnu i neophodnu emociju svake zdrave osobe) gotovo po pravilu kaže -  “  depresija ”.

Reči imaju veliki moć.  “  Ubi me prejaka reč ” - napisao je Branko Miljković ( 1934-1961), u ime mnogih koji bi ove reči potpisali tada, kao i sada. Zbog toga, sve dok se termini koji se odnose na određena psihička stanja prečesto i olako koriste u negativnom, površno-pežorativnom smislu, onima kojima zaista treba pomoć, biće teško da o njima otvoreno govore, da se požale bližnjima i da potraže pomoć.

Laičko omalovažavanje tegoba bližnjih je nešto što ne mora da se dešava. To zavisi od nas samih. Važno je da o tome mislimo i zbog drugih, ali i zbog sebe - jer, svaka četvrta osoba će se, nekada u svom životu, suočiti - ili se već suočava, sa psihičkim problemima. Ta   “  loptica ” se može naći i u našem dvorištu. Kada se to dogodi, shvatiće se da su psihički problemi sami po sebi složeni ali ne nerešivi. Međutim, izrugavanje i omalovažavanje okoline postaje nešto što je daleko nepodnošljivije - nepravda koju je teško podneti.

Ukoliko se potrudimo da bolje razumemo termine koji se odnose na različita psihička stanja, ili makar da se zapitamo koristimo li ih olako i nepromišljeno, već smo učinili veliki korak za dobrobit nas samih i naših bližnjih.mena mentalnog stanja koja utiče da osoba prima i obrađuje informacije (iz spoljnjeg ili iz unutrašnjeg sveta) drugačije od osoba iz okoline. Ovo stanje prate halucinacije i sumanute ideje, koje su jasan medicinski simptom u čijoj osnovi leži disbalans u funkciji mozga.

Ukoliko želite da procenite da li i kod vas postoji rizik da obolite od neke psihoze uradite Test rizika za psihotičnu epizodu.

Shizofrenija je oblik psihotičnog poremećaja, gde osoba nije uvek u stanju da razlikuje da li su određene misli, doživljaji i osećaji realni ili iracionalni. Akutna stanja prate, osim halucinacija i sumanutih ideja, konfuzija u mišljenju i promene ponašanja. Iako se često misli da shizofrenija uslovljava cepanje ličnosti i nasilno ponašanje, ta uverenja su pogrešna. Shizofreniju može imati svaki “ tip ličnosti”, a savremena psiho i farmako terapija stabilizuju veliku većinu osoba nakon akutne faze poremećaja. kasniji život u zajednici i prihvatanje okoline najviše znače na putu do oporavka nakon akutne faze.

ASD je naziv za grupu stanja sa početkom u dečijem uzrastu, gde je uključen i Aspergerov sindrom, a kod kojih postoji promena u socijalnim interakcijama, komunikaciji, interesovanjima i u ponašanju. Iako je u nastanku značajan udeo genetičke osnove, sredina ima važnu ulogu u daljem toku i postizanju bolje funkcionalnosti tokom sazrevan

Bipolarni poremećaj, ranije nazivan i manijakalna depresija - stanje u kom postoje promene raspoloženja, i to iz jednog ekstrema u drugi. Osobe sa bipolarnim poremećajem imaju epizode:

 Depresije (stanje narušenog raspoloženja, pada inicijative i interesovanja) i Manije (stanja euforije i hiperaktivnosti - umeren intenzitet manije se naziva hipomanija).

U osnovi simptoma je disfunkcija ćelijskih membrane u nekoliko moždanih regiona, koju je moguće stabilizovati u dužim vremenskim periodima.

 

Stanje u kom postoji pojačan intenzitet odredjenih misli koje se nameću (ospesivne misli) i koje prati potreba da se izvrši odredjena i sa tim mislima povezana radnja (kompulzivna ponašanja). Poremećaj nastaje usled promena u transmisiji odredjenih monoamina. 

Kako uopste izmeriti dusevnu bol?
Takođe, ni bežanje u reči „ἀλγος“ i „ἀλγηδών“, kao ni razlikovanje telesnog i duševnog bola, ne može definisati (konceptualno razjasniti) šta je realnost bola. Mi razumemo da postoji jasna razlika između osećanja strahovite zubobolje i onoga što izražavamo kao „mučne emocije“ uzrokovane smrću našeg voljenog bližnjeg i narušavanja našeg odnosa sa njim. Međutim, ovo naše razumevanje može značiti jedino to da mentalna svest ne izražava (ne podržava jasno, niti objektivno opisuje) diversifikaciju bola.

„Ne mogu drugome da pokažem moju zubobolju, niti sam u mogućnosti da mu dokažem da je imam“ – iznosi (kritički) Vitgenštajn [Filosofska gramatika A1, 6]. Upravo zbog ovoga mi i ne možemo da znamo da li dva čoveka imaju isti bol, niti da li isti uzročnici kod dva različita čoveka izazivaju isti bol.

Mi poznajemo biološke procese nervnog prenosa stimulansa od tačke fizičke povrede ili oštećenja do mozga i povratka ovog impulsa kao doživljaj bola. I, zbog toga što poznajemo fiziologiju bola, na njega možemo i da utičemo analgeticima (lekovima protiv bolova), koji u procesu prenosa nadražaja deluju na smanjenje ili eliminisanje bola. Međutim, nikada nismo u mogućnosti da izmerimo intenzitet bola niti da jasno razlikujemo vrstu i kvalitet bola. Šta god da objektivno doživljavamo kao posledicu prenosa nervnih impulsa, bilo koje telesno oštećenje ili povredu, to prevazilazi funkcionalni proces prenosa – prevazilazi tel(esn)o (u bukvalnom smislu): posle hirurške amputacije operisani i dalje ima doživljaj akutnog bola u nepostojećem, amputiranom „delu tela“. Takođe, može da postoji i akutna zubobolja u slučaju kada su izvađeni svi zubi.

Bol je nepokoran, kako u svojoj definiciji tako i u objektivnoj proceni: isti uzrok ne izaziva isti intenzitet bola – uzrok bola i njegov intezitet ne potpadaju pod nepromenljive logičke zakone (naučne zaključke). Bol ne predstavlja uvek upozorenje na opasnost niti je intenzitet bola uvek u funkciji rizika od povreda. Porođajni bolovi se ispovedaju kao nepodnošljivi, mećutim ne upozoravaju na opasnost, kao što i jedna zubobolja može biti doslovno tiranska. Nasuprot tome, moguće je da se neke smrtonosne nehronične bolesti razvijaju sasvim bezbolno.

Nedvosmisleno, ljudi bolom nazivaju koliko telesni toliko i duševni bol. Grci su govorili o „bolu srca“, „bolu usled besa“, „bolu zbog smrti“, „bolu zbog ljubavi“… Mogli bi ovim bolovima da dodamo još neke kao što su npr. patnje (bolovi) izazvani nepravdom, klevetama, ili gorčinom neuspeha, tugu zbog podređenosti ili bespomoćnog otpora iskorišćavanju, ropstvu. U svim ovim (i još mnogim sličnim) slučajevima, kao ljudi doživljavamo bol koji bi mogao da bude toliko oštar i nepodnošljiv koliko i bol usled velike fizičke povrede ili telesnog oštećenja. Nazivamo ga duševnim (psihičkim), ali ga to ne sprečava da bude bol organskog porekla, tako da može da se ublaži ili neutrališe farmaceutskim hemijskim proizvodima: sedativima, anksioliticima, antidepresivima.

Bol deluje u okviru bioloških granica našeg postojanja, ali njegova lokalizacija ne razjašnjava njegovu definiciju, ne rasvetljava ontološki sadržaj bola: njegov uzrok i njegovu svrhu.

Ontološki neodređen, bol, po svojoj bliskoj srodnosti, nalikuje iskustvu zadovoljstva. Možda bi zadovoljstvo mogli da posmatramo kao suprotnost bolu. I opet, bez mogućnosti definisanja i pribegavajući pomenutoj logičkoj grešci [λήψη τού ζητουμένου], za zadovoljstvo kažemo da je iskustvo duševnog uživanja, telesnog blagostanja i radosti, ali o njegovim uzrocima i svrsi verovatno ne možemo reći ništa jasnije od onoga što je rečeno u slučaju bola: biološki, zadovoljstvo sledi i u službi je funkcija koje su od presudne važnosti za samoodržanje i fizičko održavanje čoveka. Ono deluje kao instinktivni podsticaj u cilju preduzmanja (a samim tim i traganja i pripremanja) ishrane, kao i potrage za seksualnim partnerom i spajanja sa njim radi razmnožavanja (produžavanja) vrste. Takođe, zadovoljstvo se rađa i iz nametanja i dominacije zadovoljenja nagonskih impulsa, sa jasnom i, ponovo, biološkom svrsishodnošću (korišću).

Ali, ne samo to. U nekim slučajevima, čini se da se zadovoljstvo prepliće i sa potrebom odnosa, da sledi dinamiku odnosa slobode od bioloških korisnosti. Tako, na primer, ono prati zadovoljstvo osećaja ukusa i, kao što smo rekli, na taj način se, uzimanjem hrane i pića, zadovoljava individualni ukus. Međutim, ljudi se uvek i u svakom vremenu raduju (osećaju daleko veće zadovoljstvo), kada u jelu učestvuju zajedno sa njima poznatim, omiljenim i voljenim ličnostima. Na večerama ili banketima (i to ne samo u staroj Grčkoj) uživanje u konzumiranju hrane i pića izgleda da je uvek i u potpunosti sekundarno u odnosu na radost prijateljskih susreta i slovesnih odnosa. Od najstarijih vremena, kada smo kao ljudi nekome želeli da ukažemo čast, da mu pokažemo našu ljubav, pozovemo ga da obeduje sa nama, da sa nama podeli (prioritet od životnog značaja) potrebu za hranom i pićem. Priprema što je moguće ukusnijeg obroka (radi izazivanja što većeg zadovoljstva) očigledno je ovde u funkcji našeg odnosa prema gostima, a ne instinkta samoodržanja – to je „znak“ časti, naše privrženosti i ljubavi.

Izgleda da zadovoljstvo prati dinamiku odnosa i u slučaju seksualnih potreba i aktivnosti: individunalno samozadovoljavanje uvek se više podrazumevalo kao surogat zadovoljstva, kao jedno nepotpuno zadovoljstvo u poređenju sa dvojnim spajanjem, „seksualnim odnosom“. Međuzavisnost punoće (celovitosti) i intenziteta zadovoljstva, posvedočuje se u zajedničkom iskustvu (i svedoči se obilato u svetskoj literaturi) uzajamne seksualne privlačnosti i želje – intenzitet i celovitost (punoća) prate razvoj erotskog događaja: od uzajamnosti primarne želje do (za)uvek neostvarene punoće međusobnog samoprevazilaženja i samoprinošenja.

U oblasti ljudske umetnosti zadovoljstva lepote, intenzitet i punoća prate, takođe, dinamiku odnosa: uživanje u muzici, slikarstvu ili poeziji očigledno se nalazi u funkciji odnosa sa ličnošću koja je stvaralac, kao upoznavanje drugosti njegovog stvaralačkog logosa – razvoj odnosa vodi do otkrivanja ove ličnosne drug(ačij)osti onoliko koliko i u (za)uvek neostvarenu punoću zadovoljstva ljubavnog učestvovanja u logosu delovanja ličnosti stvaraoca.

Paralelizam bola i zadovoljstva, kao i prepoznavanje kroz iskustvo potencijalnih usklađivanja zadovoljstva sa dinamikom ličnosnih odnosa, moglo bi otvoriti, takođe u potenciji, interpretativnu perspektivu bola. Jezička formulacija ove moguće perspektive bola približno bi mogla glasiti ovako:

Nepoznato bola je „cena“ ili (tačnije), mera ispoljavanja egzistencijalnog nedostatka koji definiše atomocentrični način postojanja. Zadovoljstvo „pruža utehu“ ovom neuspehu zakonitostima prirodnih nužnosti, ali i usklađavanjem sa dinamikom ličnosnih odnosa. Ukoliko, dakle, bol i zadovoljstvo posmatramo ne kao oportunističke slučajnosti individualne egzistencije, već kao meru (priliku za identifikaciju i procenu) egzistencijalnog nedostatka atomocentrizma, onda bi odnos ljubavi mogli da razumemo kao način olakšavanja, trpeljivog prihvatanja ili mogućeg otklanjanja bola.

Zajedničko iskustvo svedoči da je bol koji se doživljava u samoći nešto sasvim drugačije od bola udruženog sa ljubavlju, nežnošću, staranjem. Ova diferencijacija može da se doživi (i da postoji) samo kao psihološka činjenica, bivajući podjednako atomocentrična sa istim tim bolom. Moguće je, ipak, da bude i realno iskustvo postojanja-kao-odnosa, iskustvo samonapuštanja u ljubavi koja se nudi, iskustvo poverenja i individualnog samoprevazilaženja. U svakom slučaju, granice između slobode u ljubavi i ograničenosti u individualizmu (granice sebičnosti i nesebičnosti) su teško razlučive – dinamika prevazilaženja, asketska dinamika slobode, istoznačna je sa doživotnom budnošću.

Bol, propadanje i smrt za čoveka determinišu zlo. Svako drugo tumačenje ili kategorisanje zla vodi u ove tri konkretne pretnje, koje oblikuju neizbežne događaje u životu svakog čoveka pojedinačno. Oni su realan, neosporan izraz egzistencijalne nedostatnosti tvorevine, znak koji ukazuje na njeno razlikovanje od nestvorenog – na razlikovanje stvorenog od egzistencijalne slobode i egzistencijalne punoće nestvorenog.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda nadu da tzv. zlo, egzistencijalna razlika stvorenog i nestvorenog, predstavlja egzistencijalnu pretpostavku da će stvorene ličnosne egzistencije učestvovati u biću (egzistenciji) na način na koji postoji nestvoreno. U najmanju ruku, za ljudski jezik i spoznaju, samo nestvoreno, kao egzistencijalni samouzrok, može da bude i jeste samosloboda (sloboda po sebi, autentična i istinita, a ne u odnosu na date egzistencijalne nužnosti). Nije stvorena ličnost uzročnik same sebe i svog postojanja i ne može da pozna (da realizuje) svoju slobodu, izuzev u odnosu na nužnosti koje može da prekorači da bi stigla do slobode – nužnosti koje prepostavljaju i određuju njeno postojanje.

Stvoreno je uslovljeno svojom egzistencijalnom nedostatnošću (u poređenju sa egzistencijalnom slobodom i punoćom nestvorenog) – uvek unutar jasnih granica ljudskog poimanja. Ova egzistencijalna nedostatnost realizuje se kao način različit načinu postojanja nestvorenog: nestvoreno je bezvremeno, stvoreno je vremensko – njegovo postojanje se meri kao neprestani prelazak od nekada ka kasnije. Nestvoreno je bez početka i bez kraja, stvoreno ima svoj početak i svoj kraj. Nestvoreno je nestradalno, stvoreno strada od bolnog osećaja, bolnog pamćenja, raznovrsnog telesnog i duševnog bola, smrti. Služeći se ljudskim saznanjem i jezikom, način egzistencijalne slobode i punoće nestvorenog definišemo kao ljubav („postojanje, biće ljubavi“), a način egzistencijalne nedostatnosti stvorenog kao individualistička samoživost.

Iskustvo i svedočanstvo Crkve propoveda da ova razlika u načinu postojanja za čoveka predstavlja preduslov njenog prevazilaženja, jer sloboda stvorenog može biti realizovana samo u odnosu prema datostima njegovih egzistencijalnih ograničenja. Ova ograničenja funkcionišu kao odskočna daska voljne (i harizmatične) promene načina postojanja, kao čovekov ulaz u način slobodnog postojanja iz individualističke autonomije – iz samoživosti u način postojanja ljubavi. Ostaju otvorena (najmanje) dva pitanja:

Prvo: Zbog čega se egzistencijalna nedostatnost stvorenog, njena logička (i realna), nedvosmislena razlika od nestvorenog, kada poseduje svoje uzročno poreklo u ljubavi Stvoritelja, otkriva i ostvaruje kao neophodnost bola, propadanja i smrti? Zbog čega egzistencijalna nedostatnost stvorenog ne bude samo kvantitativna: limitirajuća za mogućnosti i granice (svršetke)? Zašto da smrt svakog čoveka ne bude tiha i mirna, u snu, u poznim godinama starosti? Zbog čega je potrebno da postoji sadistička neophodnost bola, mučenja bolestima? Zašto postoji smrt male dece, još nesazrelih bića? Zbog čega, za ljudsku svest nepodnošljiva sablazan apsolutne „indiferentnosti“ prirode, postaje za ličnosnu drugost čoveka njeno sazrevanje, njena stvaralačka energija?

I drugo pitanje: Ako bol protumačimo kao egzistencijalnu nedostatnost stvorenog, a egzistencijalnu nedostatnost kao zlo, o kojoj egzistencijalnoj nedostatnosti i kojem bolu svedoči dvehiljadugodišnji jezik crkvenog svedočenja u slučaju demona, nalogodavaca zla? Stvoreni demoni se posvedočuju kao bića vanvremenska, bez dimenzija, netruležna i verovatno bez emocija. I, ukoliko je smrt „ušla“ u stvoreni svet da zlo ne bi postalo besmrtno, zbog čega hrišćanski jezik ne prihvata ovu dobrobit (ili nužnost) u slučaju demona? Zašto na ovaj način učiniti da zlo postane besmrtno, uzimajući u obzir da besmrtnost čoveka treba isključiti, dok besmrtnost zla kroz besmrtnost demona ne predstavlja smetnju? Ako je nematerijalno njihovog stvorenog postojanja ono što ih spasava od egzistencijalnih ograničenja, onda su sva pitanja bez odgovora jednostavno prenesena na pitanje: zašto je po definiciji materija loša (kada je) stvorena od Boga?

Na ova pitanja ne postoje realistički (ne ideološko-racionalistički) odgovori. Objašnjenje bola, objašnjenje zla, čija iskustva mi ljudi doživljavamo u realnosti, ne mogu da nam ponude ni naučnici niti naš razum. Smisao bola, smisao zla (njihovog uzroka i svrhe, njihovog preplitanja sa ontološkim pitanjem), jezik, čija su ograničenja po definiciji uvek ograničenja našeg čulnog sveta, naših naučnih uverenja, nije u mogućnosti da identifikuje.

Svedočanstvo crkvenog iskustva propoveda da se do neizrecivih odgovora, koristeći se datom jezičkom semantikom, dolazi kroz kognitivno iskustvo ljubavnih odnosa: vere – poverenja, samoprevazilaženja i samodavanja. Utvrđivanje tačnosti ovde navedenog predlaže se u funkciji vežbanja čovekove slobode.

NE ZNAM DA LI SAM USPELA DA OBJASNIM DA JE BOL VRLO INDUVIDUALNA STVAR. PRAG OSETLJIVOSTI NA FIZICKI BOL KOD LJUDI JE VEOMA RAZLICIT I ZAISTA NI JEDAN COVEK NE REAGUJE ISTO NA FIZICKI BOL. O DUSEVNOM BOLU I DA NE PRICAM. NEKOME DUSEVNI BOL PREDSTAVLJA VRLO MALO DOGADJANJA U ZIVOTU A NEKOME JE DUSEVNA BOL SVAKO DOGADJANJE U ZIVOTU.  TAKO DA STO SE TICE BOLA MORAMO DA SHVATIMO I PRIHVATIMO VELIKU RAZNOLIKOST NAS LJUDI. I SVAKO SE SVOJIM BOLOM NOSI RAZLICITO I TO TREBA DA SE POSTUJE!