UTOPIJA

 ZNATE STA JE UTOPIJA? NEMA VEZE ZAJEDNO CEMO SE PRESLISATI. REALNO NEKADA SMO UCILI DA SU DRUSTVENA UREDJENJA: PRVOBITNA ZAJEDNICA, ROBOVLASNISTVO, FEUDALIZAM, KAPITALIZAM I DA SOCIJALIZAM I KOMUNIZAM. A UTOPIJA? AONDA OVO DRUSTVO KOJE NE MOZES SVRSTATI NI U STA U OD OVOGA ILI U SVE PO MALO! STRASNO! 

Utopija (grč. ou = ne, topos = mjesto), zemlja koja nigdje ne postoji, fantazija nekog idealnog neostvarenog i neostvarljivog stanja u ljudskom životu, zamisao o idealnom društvu, koncepcije o poboljšanju društvenog i državnog uređenja, odgojnog postupanja i moralnog života. Utopije se uglavnom stvaraju zbog nezadovljstva stanjem društva, pa samim tim pruzaju osnovu da se kritikuje društvo. Antikni uzor kasnijim utopijama je Platonova 'Država', a prvi koristi taj izraz Thomas More ("Utopija"), a utopista je njegov njemački suvremenik, revolucionar Thomas Müntzer. Takođe važni utopisti bili su Tommaso Campanella ("Grad Sunca") i Francis Bacon ('Nova Atlantis'). U XVIII. vijeku najvažniji utopisti bili su Mablej, Cabet, Moreli, a u XIX. vijeku Saint-Simon, Charles Fourier, Robert Owen... Stremljenja prema izgradnji besklasnog društva, koja su se javljala prije naučnog socijalizma, nazvana su prema naslovu Moreovog djela, utopijskim socijalizmom.

Utopije su donekle srodne fikcijama. U XX. vijeku pojavljuju se nove vrste fikcija, anti-utopije (negativne utopije). Nastaju kao reakcija na situacije u društvu XX veku. Najpoznatiji pisci ovakve vrste utopije su: Zamjatin ("Mi"), Haksli ("Vrli novi svet"), Orvel ("1984"). U ovim knjigama se piše o tome kako je sve kontrolisano, zabranjeno i manipulisano. One su pesimistički način oslikavanja navodne budućnost čovečanstva, a zapravo odraz postoječeg stanja koji se podiže na višu potenciju..Ha, slisaj ovo navodna buducnost!

Da li će život u budućnosti biti lakši? “Hajde da počnemo sa lekcijom iz istorije: u prošlosti, sve je bilo gore. Tokom 99 odsto svetske istorije, 99 odsto čovečanstva bilo je siromašno, gladno, prljavo, uplašeno, glupo, bolesno i ružno”, piše tridesetogodišnji holandski istoričar Rutger Bregman, silno proslavljen kao zagovornik univerzalnog dohotka, 15-časovne radne nedelje i otvaranja granica.

Ako ne mislite na prošlost na ovaj sumoran Bregmanov način, a razmišljate o budućnosti, mala je verovatnoća da ćete u njoj videti takvu utopiju – suočeni sa realtivnošću užitka, navikli smo da mislimo kako svet postaje sve gore, sve neprijatnije mesto. Pesimizam je inherentan modernoj kulturi. Uprkos tome, Bregman, koga nazivaju “najistaknutijim mladim misliocem na svetu”, tvrdi suprotno – po njemu, svet postaje sve bolje i bolje mesto.

Naime, po Bregmanu, ubrzani tehnološki razvoj tokom poslednjih 200 godina učinio je život drastično lakšim i prijatnijim i to – za milione ljudi. Brojnost ljudi se umnogostručila između ostalog i zato što su ljudi zdraviji, žive duže, kvalitetnije su odeveni, zaštićeni i informisani. Tehnologija nije samo uvećala dohodak, nego je olaškala i sam rad, pa čak i život u domaćinstvu.

Uporedo sa tim, vreme koje čovek provodi u radu se smanjuje – radna nedelja se značajno skratila u poslednjih dva veka, a po Bregmanovom mišljenju, zbog stvaranja dodatnog dohotka, radna nedelja u budućnosti će biti sve kraća i kraća.

I dok je Blez Paskal u 17. veku opisivao život kao “divoski talas suza”, dva veka kasnije, kad se indsutrijalizacija počela širiti svetom, britanski filozof Džon Stujart Mil smislio je kovanicu “jevanđelje dokolice”, navodeći kako je smisao tehnološkog razvoja i sticanja bogastva ništa drugo nego smanjenje rada, pa tako i skraćenje radne nedelje.

Vesti o ovim inicijativama govore da su zaposleni koji ne rade 40, nego 32 sata zadovoljniji i produktivniji, zbog čega njihova preduzeća bolje posluju. Mada je daleko od šire primene, o ovoj temi se prethodnog meseca razgovaralo čak i u simboličkom središtu globalnog liberalizma – na forumu u Davosu.

Moderni utopista Rutger Bregman veruje da je proces neumitan i da se stvar neće zaustaviti na 32 sata, nego će se nedelja smanjiti na 15 radnih sati. U knjizi koja ga je proslavila i postala svetski bestseler “Utopija za realiste” on prikazuje svet budućnosti kao mesto gde se radi kraće, gde su granice otvorene, a svi ljudi imaju garantovan osnovni univerzalni prihod.

Bregman smatra da se ovakve vizije danas čine “utopijskim”, ali da su u prošlosti jednako kontroverzne bile i ideje o emancipaciji žena, dekriminalizacije hemoseksualnosti i ukidanju ropstva.

U jedno vrlo sumorno doba, usred velike depresije, tridesetih godina 20. veka – na predavanju u Madridu, nekoliko godina pred španski građanski rat – otac moderne ekonomije, britanski mislilac Džon Majnard Kejns predviđa upravo to: uprkos pesimizmu epohe, dalji ekonomski razvoj svet vodi samo ka jednom – kraćoj radnoj nedelji i ugodnijem životu sa više slobodnog vremena.

Ideja o budućem skraćenju radne nedelje u praksi se danas pojavljuje tu i tamo, mahom na levičarskim forumima i u ponekom sociološkom istraživanju. Neke kompanije, podstaknute sopstevnim, ali i OEBS-ovim istraživanjima, odlučile su i da okušaju sreću i pređu na poslovanje sa četvorodnevnom radnom sedmicom.

Naučnici se ignorišu. Školska deca oboljevaju. Vakcine nude nadu. Utopija je nova TV serija koja je toliko proročanska da deluje kao da je tajming njenog prikazivanja sam po sebi mogao da bude deo nekakve teorije zavere.

Emitovana prošlog vikenda, ova serija sa Amazon Prajma bavi se pretnjom od globalne pandemije gripa.

Rukopis jednog grafičkog romana predskazuje njene događaje - on opisuje naučnika koji je stvorio bolest nalik gripu sa ciljem da proredi stanovništvo prenaseljene Zemlje.

Samog stripa uspeva da se dočepa grupa štrebera koji moraju da beže kako bi izbegli brojne smrtonosne neprijatelje, čvrsto rešene da spreče svakoga da pročita strip i dođe do opasnih saznanja iz njega.

Nakon što su proveli čitave živote pokušavajući da dešifruju sadržaj ovog grafičkog romana, oni sada drže istinu u rukama, čak i ako to bude dovelo do njihove smrti.

Iako je konačna montaža Utopije završena tek u aprilu, upravo na vrhuncu epidemije korona virusa u SAD i Evropi, na seriji se radilo već dugo -­ ona je zapravo dugo odlagani rimejk istoimene kultne britanske serije iz 2013. godine.

Ali paranoično raspoloženje ne bi moglo da bude tematski prikladnije u vreme kad ljudi redovno izlaze na ulice iz protesta zbog mračnih sila koje kontrolišu naš svet i manipulišu njime.

Bilo da su problem Kovid-19, klimatske promene ili američka politika, čini se da još nikad nismo živeli u dobu ispunjenijem teorijama zavere, gde su ovi narativi postali način da se objasne najveći problemi sa kojima se suočava naša planeta.

Uspon društvenih mreža nesumnjivo je ključ za ovu eru mračnih spekulacija, budući da ljudi do sada najlakše mogu da šire i učvršćuju svoje sumnje.

I, zaista, američki predsednik lično pozdravio je podršku koju je dobio od istaknutih teoretičara zavere: sledbenika pokreta Kanon, koji tvrde da su satanistički pedofili infiltrirali najmoćnije svetske položaje i da je misija predsednika Trampa da ih sve istrebi.i smo možda oduvek bili jednako skloni tome da prigrlimo ekscentrične narative da bismo lakše objasnili tragedije.

Od slučaja kidnapovanja bebe Lindbergovih tridesetih, preko Kenedijevog ubistva i napada od 9/11, istorija nam pokazuje da kad nastupi trenutak velike napetosti u društvu, dođe i do provale teorija zavere koje žele za sve da okrive tajne organizacije, globalnu elitu ili određene verske grupe.

A kad niknu teorije zavere, na njih se brzo nadovežu filmovi i TV serije.

Često se rani period Hladnog rata - vreme planetarne paranoje u vezi sa naizgled neizbežnim nuklearnim uništenjem - navodi kao zlatno doba teoretisanja o zaverama, potpirujući čitav dijapazon sumnji o onom „drugom", od zabrinutosti da su komunisti infiltrirali zapadni establišment, do teorije da američka vlada zataškava postojanje vanzemaljskog života.

Takve priče su zauzvrat izrodile niz TV serija i filmova, od Zone sumraka (1959-64) do Mandžurijskog kandidata (1962).

Potom su, sedamdesetih, posledice skandala Votergejt (koji je, ironično, u središtu imao predsednika, Ričarda Niksona, koji je i sam potpirivao nepoverenje prema elitama) uzburkali maštu javnosti i doveli do čitavog novog talasa trilera o zakulisanim radnjama u kuloarima američke vlade: Ubice i svedoci (The Parallax View) (1974), Prisluškivanje (1974) Tri Kondorova dana (1975) i, naravno, slavni film o samom Votergejtu, Svi predsednikovi ljudi (1976).

Tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih, teorije zavere predstavljale su dramsku osnovu popularnih serija kao što su Dosije Iks i Izgubljeni, ali su ove napadno zbegavale prave i neposredne opasnosti ili katastrofe koje su još bile u veoma živom sećanju ljudi, kao što je 9/11.

Međutim, poslednjih godina viđamo sve više prestižnih TV serija, od Mr Robota preko Crnog ogledala do Povratka kući, čiji se zapleti služe teorijama zavere da bi se bavile veoma opipljivim i sveprisutnim društvenim opasnostima, kao što su uloga koju tehnološke kompanije, nadzor vlasti i velike farmakološke kompanije igraju u našim životima.

Godine 2020, međutim, naravno da nijedna od ovih serija ne deluje kao da u njoj možete baš toliko lako da se izgubite kao u Utopiji.

Dok gledate glavnu družinu iz serije kako otkriva genezu virusa kog je i te kako stvorio čovek i njegovu pretnju po čitav svet, neki gledaoci bi mogli da imaju problema da zauzdaju divljanje vlastite mašte - naročito imajući u vidu stalno širenje nedokazanih teorija o tome da je korona virus potekao iz laboratorije.oktor Majkl Bater, profesor američke književne i kulturološke istorije na nemačkom Univerzitetu u Tibingenu, tvrdi da je jedan od razloga zašto su serije o zaverama danas toliko popularne taj što savremena, razvučena TV serija odgovara složenim teorijama zavere pošto, umesto da moraju samo da protrče kroz zaplet, mogu da ponude publici čitav širok raspon osećaja da otkrivaju informacije kap po kap zajedno sa protagonistima serije.

„Dugovečne serije se zaista dobro slažu sa logikom teorije zavere", kaže on.

„Gde je sve povezano, gde uvek pronalazite neki novi trag i povezujete nove stvari. I to je ono što zavere čini toliko primamljivim za tvorce serija, zato što uvek mogu da dodaju nešto novo. Možete i potpuno da preokrenete zaplet posle dve ili tri sezone i odjednom saznate da sve što ste mislili da je istina zapravo i nije, i potom se zaputite u nekom potpuno drugom pravcu."

Američki rimejk Utopije, čiji je scenario napisala autorka Iščezle Gilijan Flin, menja neke elemente svog britanskog prethodnika da bi serija bila relevantnija globalnoj publici - kao što je, na primer, original upotrebio teoriju zavere da objasni Bolest ludih krava koja je zadesila Veliku Britaniju osamdesetih i devedesetih i dovela do oko 178 smrti i toga da 4,4 miliona krava bude zaklano.

Štaviše, dok je britanska verzija, koju je napisao dramaturg Denis Keli, opisivala idiosinkratično raspalu Britaniju zapuštenih stambenih blokova, jeftinih kafića i bezličnih benzinskih pumpi na autoputevima, rimejk se dešava u prepoznatljivijem ušminkanom američkom miljeu strip konvencija i tehnoloških firmi kojima upravljaju harizmatični generalni direktori, kao što je doktor Kevin Kristi u tumačenju Džona Kjuzaka, lider u stilu Marka Zakerberga koji je kupio novu zamenu za mesu na globalnom tržištu. o je stilizovani i privlačni apdejt koji se igra s neobičnom kolor paletom originala u kojoj je Engleska neprestano imala plavo nebo (rezultat kolorizacije u post-produkciji), mada ne uspeva uspešno da rekonstruiše njenu suptilnu karakterizaciju (Vilson Vilson u tumačenju Adila Aktara bio je jedan od upečatljivijih nestereotipnih Azijaca na britanskoj televiziji) zbog mnogočlane glumačke postave.

Pored njihovog zajedničkog stilizovanog ultra-nasilja, uključujući jezivu scenu iskopavanja oka, ono što obe verzije rade dobro je dočaravanje kaleidoskopskog verovanja u teorije zavere među njihovim glavnim likovima, sa Vilsonom Vilsonom, kog ovde sada igra Desmin Borges, kao najmilitantnijim vernikom, za razliku od svakodnevnog skeptika i obožavaoca stripova Ijana, koji se nalazi na suprotnom kraju te skale. vaj raspon verovanja omogućuje Utopiji da bude privlačna za svakoga, podjednako vatrenim pobornicima teorija zavere kao i onima koji su cinični prema njima.

„Utopija ima motiv ljudi koji se igraju sa zaverama i teorijama zavere", kaže Bater, ističući način na koji geneza njene glavne teorije zavere u stripu nudi meta-namigivanje na to kako popularna kultura istovremeno hrani i sputava teoretičare zavere.

„Ona odražava ideju da su teorije zavere i dalje popularne i atraktivne, ali da su istovremeno i stigmatizovane… kao nešto što isključivo služi za zabavu, za društvene igre, za stripove, ili šta god već."talni priliv zabave zasnovane na zaverama koji se nedavno pojavio (uključujući dokumentarce kao što je Netfliksov Savršeni zločin, o ubistvu nemačkog političara Detleva Karstena Rohvedera iz 1991. godine koji se isto pojavio u petak) mogao bi isto tako mnogo da duguje činjenici da živimo u svetu koji je željan zavereničkih narativa - čak toliko da ih populariše i pozdravlja najmoćniji čovek na svetu.

Iako Tramp nije prvi američki predsednik zaintrigiran teorijama zavere, on je verovatno neprikosnoven po tome koliko ih napadno koristi za vlastite političke ciljeve, tvrdi Bater, kao što je npr. teorija zavere o rođenju Baraka Obame koja se sada ponavlja u njegovom isticanju slične teorije u vezi sa Kamalom Haris.

To bi čak moglo da objasni zašto se on sada i sam našao u središtu jedne takve zavere.

„Tramp je zaista, zaista dobar u poigravanju sa teorijama zavere", kaže Bater.

„On ih koristi kao sigurnosnu mrežu za sebe. On je vrlo dobar u izbegavanju da se obaveže na njih. On ih uvek uvodi u priču govoreći: 'Često čujem', 'ljudi mi sve vreme govore', 'mnogi ljudi govore da'. Time se on osigurava da se teorije zavere konstantno prenose, da su konstantno u javnoj sferi, a to zauzvrat potpiruje kulturološka tumačenja.

„Populizam je način da se simplifikuje svet", dodaje on, „i pojednostavi neki društveni sukob a potom pruže veoma prosti odgovori koji obično ne funkcionišu.

A iz brojnih studija znamo da postoji veliko preklapanje između ljudi koje privlače populistički političari i pokreti i ljudi koji veruju u teorije zavere."

Najveća ironija je u tome da, dok su teorije zavere nekada bile usmerene protiv najmoćnijih institucija društva, sada ih iskorišćavaju upravo moćni, i to kao način da aktiviraju razočarane glasače, koji možda osećaju da ih je u prošlosti ignorisala glavnotokovksa politika.

Džon Grohol, psiholog i osnivač sajta Sajk sentral, teorije zavere doživljava kao način da neki ljudi udenu smisao krupnim događajima a da to ne ugrozi njihov pogled na svet.

„Verujem da one ne samo da unose malo reda, već i da pokušavaju da daju smisao nečemu što naizgled nema mnogo smisla", kaže on.

„Dakle, na primer, nema nikakvog smisla da teroristi zakucaju avione u veoma visoke zgrade. Pre nego što se desio 9/11, to se prosto nije dešavalo. A da bi ljudi uspeli da svare jedan takav događaj, javljaju se teorije zavere kako bi im pomogle da prihvate jednu takvu tragediju."

„Istraživači su otkrili da ljudi koji se više plaše ili su anksiozniji imaju niži prag doživljaja da kontrolišu situaciju," dodaje on. „I tako ljudi sa takvim osobinama obično više veruju u zavere."

U fikciji, serije o teorijama zavere jednako koriste događaje i teme kojih se najviše plašimo - i tako su klimatske promene, kontrola populacije i neregulisana nauka bili na vrhu liste tema iz svakodnevnih vesti u vreme kad je Keli prvi put osmislio Utopiju.

Sada, dok „Pobuna protiv istrebljenja" protestuje svakodnevno i redovno se pojavljuje u vestima, neki bi mogli da kažu da je to pravi trenutak za Utopijinu verziju radikalizma prema klimatskim promenama, koji smatra da ljudsku patnju izaziva upravo ova dogmatska ideologija.

Drugi bi mogli da tvrde kako Utopija predstavlja pravi primer problema sa serijama o teorijama zavere: da one mogu da promovišu upravu onu vrstu neosnovanog trabunjanja koje kaže, na primer, da su pravi problem aktivisti borbe protiv klimatskih promena a ne same klimatske promene, čak i ako ove potonje u stvarnosti razaraju planetu i izazivaju široko rasprostranjene smrti.

Ali većina gledalaca ipak može da gleda Utopiju a da ne počne najednom da veruje u njene ekstravagantne zaplete, a to čak može da bude upravo i deo njene privlačnosti.

„Serije kao što su Utopija dopadaju se ljudima koji ih gledaju ironično", kaže Bater.

„I mislim da ovo ne govori tom tipu gledalaca ništa o tome kako svet zapravo funkcioniše. Ali one se, naravno, dopadaju i ljudima koji i dalje veruju da zavere sve vreme postoje i da su te serije možda uspele da razotkriju nešto od toga."

Kakva god bila reakcija publike na Utopiju, njeni producenti sigurno se nadaju će da se njena tema i taktika „prstom u oko" pokazati snažnim magnetom u 2020. godini. se njena tema i taktika „prstom u oko" pokazati snažnim magnetom u 2020. godini.

Za neke će tema možda biti previše osetljiva: ali za druge, njena prenaglašene zavere o pandemiji mogle bi da pruže upravo nekakvu perverznu utehu, imajući u vidu koliko našu vlastitu pandemiju iz stvarnog života još očekuju mnoga objašnjenja. A jedino moguce objasnjenje je da zivimo u Matrixu i da je sve sto mislimo da je realno zapravo virtualno!

UTOPIJA JE KOMUNIZAM  NA DELU ,PRETVOREN POMOCU VRHUNSKE TEHNOLOGIJE U MATRIKS. TAKO DA UMESTO ZELIMO DA ZIVIMO U ZEMLJI ZVANOJ UTOPIJA STRAHUJEMO STA NAM SE DESAVA. NIKADA NE DELIM LINKOVE ALI OVO MORATE VIDETI..https://www.facebook.com/stojakovic.marija/videos/10225453726992780! NIKADA NISAM VIDELA OBJASNJENJE O UTOPIJI NA BOLJI NACIN.

 OVO JE NASA STVARNOST ILI ONO STO MI MISLIMO DA JE STVARNOST!