ZAMKE MOZGA

 NAS 'RODJENI; MOZAK IMA ZAMKE KOJE UPOTREBLJAVA PROTIV NAS STVARAJUCI NAM SUMNJU. OTUD I TOLIKO PROBLEMA KOJE JA IMAM SA TEORIJAMA ZAVERE. MOJ MOZAK JE VRSLO SUMNJICAV, A 'TRGOVCI SUMNJAMA' ZACAS NADJU ZAMKE U NASEM MOZGU. I KOME SAD DA VERUJEM? SOPSTVENIM OCIMA I MOZGU ILI LJUDIMA KOJI MI PRICAJU VEROVATNIJE STVARI OD ONIH KOJE DRUGI LJUDI ZELE DA JA PERCEPIRAM? NAUKA JE PROBALA DA RESI OVU PRICU. PA DA VIDIMO DA LI JE BILO USPESNO ILI OPET DA 'TRLJAM MOZAK' I ISPRAVLJAM ZAMKE?!

Doktor Miloš Babić je inovativni naučnik sa diplomama iz informatike, hemije, molekularne biofizike i neurobiologije.

Kroz dugogodišnju akademsku karijeru na univerzitetima u Srbiji i inostranstvu došao je do trenutne pozicije u kojoj vodi veliki interdisciplinarni tim koji istražuje širok spektar pitanja koja se tiču Alchajmerove bolesti, kancera, kardiovaskularnih oboljenja, kovida 19 i dr.

Trenutno radi u BioSpyder Technologies Inc kao direktor istraživanja.

U slobodno vreme piše tekstove o popularnoj nauci koji su, naročito tokom pandemije, često bili citirani u medijima i na društvenim mrežama.

*Da li neuronauka može da nam odgonetne zašto je mnogima od nas teško da shvatimo i poverujemo u naučno dokazane istine o svetu u kojem živimo?

U našem umu leži mnogo zamki koje moramo da savladamo ako želimo da se približimo istini. Ceo proces nauke se u stvari najviše bavi pitanjem kako sprečiti ljude da izvuku pogrešne zaključke iz nepotpunih informacija, te da onda na osnovu tih zaključaka grade neistinite teorije.

Ogroman broj naučnih procesa – provera studija od strane drugih naučnika pre objavljivanja, dvostruko-slepa klinička istraživanja lekova, itd. – postoje baš zato da bi se sprečili pogrešni zaključci do kojih inače suviše često dolazimo, te da bi se predupredila tendencija samih istraživača da u podacima vide ono što žele da vide. Nauka je sistem borbe protiv nedostatka objektivnosti koji je uvrežen u ljudsko razmišljanje.

Važno je razumeti da ovo nisu nekakve bolesti ili primeri mentalnih defekata, već stvari koje slede iz normalne funkcije naše kognicije.

A zašto takve tendencije postoje? Pa, naš mozak je suočen sa milionima podataka svaki dan i mora nekako da iz svega toga brzo i efikasno izabere ono najbitnije i izvuče zaključke. Kada se pojavi nešto (ili neko) u našem životu, mi odmah počnemo da gradimo model kojim pokušavamo da predvidimo ponašanje i uticaj tog novog faktora – da li će to biti dobro za nas, loše, ili čak opasno? Ovo mogu biti jako važna pitanja, kritična za naš opstanak, zbog čega urođeno imamo čitav sistem brzih pravila i sistema koji nam omogućavaju da što brže pravimo te modele.

U modernom svetu, mnogi od tih starih sistema iz pozadine našeg mozga proizvode više problema nego što rešavaju. Da stvar bude još gora, što veći i detaljniji model izgradimo po nekom pitanju, postajemo emocionalno vezani za njega i utoliko nam je teže da od tog modela odustanemo. Tu se nalazi centralna slabost koju danas koriste društvene mreže, razni prevaranti i političari.

***

“U studiji objavljenoj u naučnom časopisu “Cognition”, koja pomaže da se objasni tvrdoglavost našeg neznanja, psiholog Endrju Štulman sa koledža “Occidental” u Kaliforniji, primećuje da odrasli ljudi nisu nekakvi prazni entiteti željni da usvoje najnovije eksperimente u svoje poglede na svet. Umesto toga, u našem umu se, kako kaže, nalazi mnoštvo naivnih intuitivnih mišljenja i verovanja o svetu koji nas okružuje, među kojima je mnogo zabluda.

To znači da naučno obrazovanje nije samo stvar učenja novih teorija. Ono takođe zahteva da učenici oduče svoje instinkte, odbacujući lažna uverenja kao što zmija odbacuje svoju staru kožu.”

(“Zašto ne verujemo u nauku?”, “The New Yorker”)

***

Princip proizvodnje i trgovine sumnjom

 

*Kako nastaje ta teško premostiva distanca između običnog čoveka i naučnih saznanja? Kada postavimo to pitanje, negde mislimo na sve one faktore koji kroz odrastanje oblikuju naše poglede na svet, a samim tim i našu sklonost ka verovanju u određene ideje. Kako dolazi do toga da veliki broj ljudi ne veruje u osnovne činjenice i dostignuća do kojih se došlo dugim i mukotrpnim radom velikog broja naučnika? Šta, ili ko danas na to najviše utiče?

Ako uzmete bilo koju iole stručniju oblast, u njoj možete naći doslovno milione ili čak milijarde pojedinačnih informacija, količinu koju niko ne može da “svari” u celini. Ako ste ekspert, idete na fakultet godinama da naučite nekoliko desetina hiljada najvažnijih stvari iz tog skupa. A ako ste zainteresovani laik, najbolje što možete je da nekako izvučete nekoliko stotina ili nekoliko hiljada detalja koji daju opštu sliku.

Ono što prevaranti (političari, marketing službe korporacija, antivakseri, nadrilekari i drugi) rade je vrlo prosto: kontrolišu koji podskup informacija će doći do većine ljudi i time proizvode sumnju u celinu.

 

• Prvo se iz svih tih miliona informacija izaberu nekoliko stotina onih koje na prvi pogled izgledaju zabrinjavajuće, zastrašujuće, ili sumnjivo.
• Zatim se te izabrane informacije upakuju u neki paket koji je uverljiv, jednostavan, jasan, i koji proizvodi snažne emocije. Video snimak na Jutjubu, sličica na Fejsbuku, nešto što se lako čita i lako razume.
• Po mogućstvu, ovo se upakuje zajedno sa pričom o nekoj spoljnoj zloj grupi koja eto profitira od suprotnog pogleda (farmakomafija, Iluminati, zapadne sile, bilo šta).
• Ljudi se zatim intenzivno bombarduju takvim paketima (društvene mreže su savršene za ovo). Bilo koja pojedinačna činjenica ne bi vredela, ali stotine takvih koje se ponavljaju opet i opet… ljudi počnu da misle da tu mora da bude nekakve istine, jer eto, toliko često vide tako veliki broj priča na tu temu.
• Pritom, milioni informacija koje pokazuju potpuno drugačiju celokupnu sliku se ignorišu i potiskuju. Komplikovane su, teže ih je objasniti i teže upakovati u lepe pakete.
• Nakon što se proizvede sumnja, mozak počne da gradi dalje modele počevši sa tom sumnjom kao osnovnom “semenkom”.
• Dalje mime i video snimci koji se uklapaju u priču se prihvataju kao istina, jer eto, potvrđuju već izgrađeni model. Studije, dokazi i tvrdnje eksperata koji se ne uklapaju – to se odbacuje, jer eto, to su laži i neistine koje širi ta zla neprijateljska grupa.
• Emocije koje ovo proizvodi (bes, mržnja, prezir prema slugama zlih spoljnih grupa) se zatim mogu iskoristiti da se tako indoktrinirani ljudi okrenu protiv sopstvene države, ili čak protiv sopstvenog zdravlja.

  Ceo ovaj princip proizvodnje sumnje je originalno razvila (namerno!) duvanska industrija tokom druge polovine 20. veka, u pokušaju da spreči naučnike i lekare da ubede ljude da prestanu da puše. Onda su je preuzele mnoge druge grupe (recimo, naftna industrija koja jako uspešno koristi ovaj pristup da uspori reakciju na globalno zagrevanje i proizvede sumnju u javnosti po tom pitanju), a danas je koriste antivakseri i drugi profiteri. Za jako dobar opis istorije i razvoja svega ovoga, pogledajte knjigu Naomi Oreskes, “Trgovci sumnjom”.

  ***

  “Pedesetih godina prošlog veka, duvanska industrija je shvatila da može da zaštiti svoj proizvod bacanjem sumnje u nauku i insistiranjem da su opasnosti od pušenja nedokazane. Industrija je shvatila da se utisak kontroverze može stvoriti jednostavnim postavljanjem pitanja.”

  “Sav naučni rad je nepotpun – bilo da je opservacijski ili eksperimentalni. Sav naučni rad može biti poremećen ili modifikovan unapređenjem znanja. Ali, to nam ne daje slobodu da ignorišemo znanje koje već imamo. Niti da odložimo akciju za koju se čini da je nužna u datom trenutku. Ko zna, možda bi noćas mogao da dođe kraj sveta? Tačno, ali prema dostupnim dokazima većina nas se sprema da ide na posao u 8:30 sledećeg dana.”
•  

  *Da li ljudi sve češće upadaju u zamku poistovećivanja nauke i njenih dostignuća, kao što su npr. vakcine, sa korporacijskim gigantima, odnosno u ovom slučaju farmaceutskim kućama koje ih distribuiraju na tržište? Kako dolazi do toga da nam neko uporno podmeće “lažnog neprijatelja” ne bi li nam promakli suštinski problemi, o kojima govorite u Vašem tekstu “Zaprašivanje glupostima”? I ko od toga najviše profitira?

  Mnogo je lakše ubediti ljude u priču ako ona sadrži nekakve istinite osnove.

  Ogromne međunarodne megakorporacije su svakako često amoralne (ako ne i direktno nemoralne) i sve i da čovek želi da ih brani, to je teško raditi. Zato su one savršene “zle grupe” u pričama za proizvodnju sumnje.

  Veliki broj ljudi će odmahnuti glavom i prestati da sluša ako počnete da im pričate o nekakvoj zaveri Iluminata. Ali ako im kažete da postoje korporacije koje žele profit po svaku cenu, i da te korporacije nešto muljaju… to je potpuno razumna priča i imaćete mnogo spremniju publiku.

  Ako onda upotrebite onu gornju tehniku, u kojoj preskočite kritične informacije – recimo, da iza vakcina ne stoje samo korporacije koje ih proizvode, već i stručnjaci za javno zdravlje, državni zdravstveni sistemi i hiljade nezavisnih naučnika koji su razvili te tehnologije kroz decenije – i ako se fokusirate na ponavljanje negativnih informacija i pažljivo izabranih strašnih priča… postaje vrlo lako ubediti veliki broj ljudi da u svemu tome postoji nešto sumnjivo i kriminalno.

  Ta sumnja se onda može upotrebiti, sa strašnim posledicama. Srpski narod je sabotirao sopstvenu državu u borbi protiv kovida, jer smo se upecali na te priče. Ljudi koji su u to poverovali misle da se bore za svoju državu i svoj narod, dok su u stvari postigli da su naša smrtnost i bolest na daleko višem nivou nego u visoko vakcinisanom zapadu (uključujući i dugoročne bolesti i invaliditete koji će nas jako ograničavati u budućnosti).

  Te priče se takođe koriste za proizvodnju profita (antivakseri su zaradili milijarde dolara tokom poslednjih nekoliko godina, samo od oglasa na društvenim mrežama, da se ne priča o novcu zarađenom prodajom nadrilekova). I koriste se za sakrivanje drugih problema i loših situacija koje su u stvari važnije za zdravlje.

  Kao trivijalan primer, ljudi misle da zdravlje svoje dece štite tako što se svađaju sa naučnicima na Fejsbuku, dok im dete svaki dan pešači pored divlje deponije koja oslobađa ko zna šta sve u vodu i hranu.

  “Možemo stvarnu situaciju pogledati na malo drugačiji način, u kome vidimo ne dve, već četiri različite grupe.

  Dve od njih se trenutno bore. Sa jedne strane se nalazi savez naučnika, lekara, i birokrata koji rade na javnom zdravlju, i koji pokušavaju da održe sebe, svoje porodice, svoje narode, i svoje države. Sa druge se nalaze prevaranti koji lično profitiraju na dezinformacijama.

  Treću grupu čine ogromne farmaceutske i informatičke korporacije, koje prosto stoje iznad sukoba, prilično nezainteresovano. One su namestile sistem tako da zarađuju bez obzira ko pobedi, i nije im bitno šta mi radimo. Znaju da će nas uhvatiti ili na česmi ili na pojilu.

  A četvrtu grupu čine hemijske, naftne, poljuprivredne i druge velike korporacije, koje ovaj sukob tiho huškaju. Jer, laži nisu samo izvor zarade za prevarante. One takođe i skreću pažnju.

  Dok se mi svađamo oko budalaština kao što je “zaprašivanje iz aviona,” niko ne gura da se saniraju rudnici iz kojih u vodu teku teški metali. Niko ne gura da se zaustavi širenje polihlorisanih bifenila, ili polifluorisanih jedinjenja. Niko se ne brine o plasticizerima koji menjaju tokove hormonalnog razvoja kod dece, niti o retardantima zapaljivosti u nameštaju (koji imaju niz negativnih efekata na razvoj dece, na imuni sistem, razvoj raka, i plodnost).

  Da se razumemo, ni te korporacije nisu deo nekakve velike svetske zavere. One prosto ćute i prodaju svoje produkte, svaka gura svoje. Zarađuju dok mogu, jer znaju da će jednog dana morati da povlače produkte sa tržišta i da (makar privremeno) dobijaju packe po profitu. Ali u međuvremenu, uživaju u ovim našim svađama oko vakcinacije i sličnih stvari. Jer dogod se mi bavimo glupostima… niko ne gleda u njihovom pravcu

  Imamo svet na dlanu, ali nas to uglavnom slabo zanima

   

  *Kakva je trenutna komunikacija koja se odvija na relaciji između vodeće naučne zajednice i šire javnosti? Kako i zašto je došlo do toga da naučni krugovi često deluju hermetički zatvoreni za komunikaciju sa običnim čovekom? Kao da postoji ogromna praznina između svega što su nam nauka i tehnologija približile i ponudile i toga koliko mi to uopšte umemo da koristimo na neki smislen način.

  U stvarnosti nauka nikada nije bila dostupnija nego danas. Postoje bezbrojni naučni blogovi, podkasti, naučno popularni časopisi, popularne knjige – mnogo više nego ikada u istoriji. Za svaku temu možete da nađete milion pokušaja da se ona ozbiljno objasni. Iste društvene mreže kroz koje se šire dezinformacije takođe omogućavaju ljudima veći pristup stručnjacima nego ikada ranije.

  A sve to zahteva interesovanje, koncentraciju i ulaganje napora u razumevanje.

   

  Knjiga koja objašnjava fiziku komunikacije i informacionu teoriju, čak i na najpristupačnijem nivou, i dalje zahteva predznanje i udubljivanje. Knjiga koja priča kako 5G mreže predstavljaju sistem za kontrolu uma ne zahtevaju ništa osim spremnosti da se veruje autoru. Otud, ova druga će uvek biti popularnija i šire pristupačna.

  Komunikacija između naučne zajednice i šire javnosti je težak i komplikovan proces, iz više razloga.

  Osnovni je to što su stvarne činjenice često veoma komplikovane. Čak i kada se ublaže i uproste koliko god je moguće, i to je suviše za veliki broj ljudi koji nemaju vremena ili interesovanja da se suviše udubljuju u detalje.

  Kognitivno jednostavne i zanimljive priče će uvek biti prijemčivije i popularnije nego one koje su komplikovane i zahtevaju duboku analizu velikog broja podataka. Zbog čega je mnogo lakše napraviti zanimljivu laž nego predstaviti istinu na zanimljiv i dostupan način.

  I ne samo to, već postoje apsolutna ograničenja u dostupnom razumevanju, čak i kada postoji interesovanje.

  Moramo da znamo unapred da će svako popularno objašnjenje po definiciji biti nepotpuno.

  Što znači da će uvek biti daljih otvorenih pitanja i nedostataka u tom objašnjenju koja mogu da se iskoriste da se negde udene nekakva neistina. Površna razumevanja i polu-objašnjenja kvantne elektrodinamike, pomešana sa misticizmom i dozom neistina o biologiji, u praksi postaje “kvantna medicina” – potpuna prevara, ali jako popularna i efektivna, jer je upakovana u priču koja mnogim ljudima zvuči veoma “naučno” i poziva se na koncepte iz popularnih pokušaja objašnjenja.

   

  Istorija je zaboravljena i ponavlja se

   

  *Postoje li neki zanimljivi primeri iz istorije kada je reč o krugovima ljudi koji su verovali u proročanstva i apokalipse za koje se ispostavilo da se nikada nisu obistinile? U Vašem blogu pominjete Sajentologiju i metodu postepene indoktrinacije. A postoji i jedna zanimljiva studija objavljena 1956. godine, u kojoj autori izučavaju kako se ljudi suočavaju sa debaklom “istine” u koju su slepo verovali. Fascinantno je da su mnogi od njih nastavili još žustrije da veruju i brane ono za šta se ispostavilo da je u potpunosti neistinito. Zbog čega se ovo dešava?

  Istorija sveta je prepuna takvih primera.

  Jedan koga se možemo podsetiti je “Veliko Buđenje” iz devetnaestog veka, kada je čovek po imenu Miler najavio kraj sveta i stekao milione sledbenika.

   

   

  Usledilo je “Veliko Razočaranje” kada su desetine hiljada najvernijih napustili poslove, kuće, polja, i skupili se na vrhovima brda da čekaju dolazak Hrista – što se naravno nije desilo.

   

  Ali tu nije bio kraj priče: Milerovi sledbenici su se zatim međusobno posvađali oko razloga zašto proročanstvo nije uspelo, razišli, i proizveli struje verovanja koje su prerasle u velike međunarodne verske pokrete (Adventistička Crkva, Jehovini Svedoci, itd.).

  Netačno proročanstvo ne samo što nije uništilo pokret, ono je dovelo do njegove diverzifikacije i širenja.

  Zašto govorim o ovom konkretnom primeru? Pa, danas je postao popularan veoma sličan pokret, QAnon, koji stoji iza velikog dela antivakcionističke i zavereničke propagande na Jutjubu i Fejsbuku.

  Čak koristi iste reči i izraze koje su koristili Milerovi sledbenici pre skoro dva veka (uključujući i “Veliko Buđenje”).

  Istorija je zaboravljena, i ponavlja se – i šanse su da će iz QAnon pokreta nastati čitav spektar budućih religija i sekti, nakon perioda sukoba koji može da izazove potrese i nasilje na svetskom nivou. I što se više netačnih predviđanja nakuplja, tako i agresija raste.

  Kada ljudi u potpunosti prihvate neki model realnosti i formiraju svoj identitet oko njega, oni od toga skoro nikad ne odustaju.

  Jedan Milerov sledbenik, ili član QAnona, ili antivakser može da sebi prizna da je upao u kult, da je prevaren i da je uložio veliki napor, vreme i novac u nešto što je korenito neistinito. Ali to je jako neprijatno i ponižavajuće. Mnogo je lakše pokušati da se nađu neki delovi priče koji i dalje zvuče tačno (ili se bar mogu donekle braniti), ignorisati i prenebregnuti sve detalje koji se ne uklapaju, i onda korak po korak menjati priču dok se ne stvori nešto što može dugoročno da se prati, a da ne bude stalno u direktnom sukobu sa realnošću.

  Moja nada leži u činjenici da iz neznanja takođe sledi i nekompetencija.

  Jedan propagandista ili antivakser može lako da priča na Fejsbuku i može mnogo štete da napravi, mnogo smrti da proizvede. Ali on to može samo dok je protivnik sistema. U trenutku u kome bi takvi ljudi preuzeli neku stvarnu moć i dobili neku stvarnu odgovornost… sve bi palo u vodu, jer u tom trenutku bi morali da se suoče sa stvarnošću. Tako da je šteta koju mogu da učine jeste ogromna, ali je i dalje ograničena.

  Dogod se održi dovoljno snažna i dobro obrazovana manjina koja može da nastavi da gura osnovne procese civilizacije, svi ovi ljudi sa strane predstavljaju stalnu iritaciju i prepreku, ali, nadajmo se, ne i smrtonosnu manu. To je bar ono čime se ja tešim.

  Da li je to previše optimistično, ostaje da se vidi.

   

  Eklektika, a ne isključivost

   

  *Širom planete razgranali su se razni pokreti koji pronalaze vrlo kreativne načine da ispolje svoj bunt i nezadovoljstvo modernim ustrojstvom sveta. Suština njihovog otpora uglavnom staje u argument da nova tehnologija i moderna nauka i medicina udaljavaju čoveka od prirode. Među ovim ljudima ima onih koji su se u potpunosti odvojili od civilizacije, a ima i onih koji svoja uverenja ipak biraju da šire koristeći internet i društvene mreže. Ono što im je zajedničko jeste ta ideja o “povratku prirodi”, a čini se da ljudi iz ovog miljea vrlo često završavaju i u krugovima teoretičara zavere. Kako se dogodilo to da se moderna nauka i medicina sve više vezuju za nešto “loše” i “neprirodno”?

  Deo priče jeste neznanje, ili tačnije zaborav.

  Današnje generacije su zaboravile kako je svet izgledao u doba njihovih pradedova, kada su ljudi bili “bliži prirodi”. Dvoje od svakih petoro dece je umiralo u detinjstvu; ono što je danas teška tragedija za porodicu je bila uobičajena stvar koja se događala praktično svima. Inficirana posekotina je rutinski bila razlog za smrt. Neuhranjenost, nedostatak kritičnih vitamina i minerala, nivo invaliditeta – sve je bilo daleko gore nego danas. Prosečan čovek u Srbiji, koji se žali na svoj život i jadnu platu, živi daleko bolje i udobnije nego najveći velikaši na dvoru Cara Lazara. Ali današnji ljudi su zaboravili kako je sve to izgledalo, jer su odrasli u svetu u kome nema ničeg od toga.

  No, postoji i deo priče koji jeste tačan.

  Naučna revolucija dvadesetog veka predstavljala je agresivnu borbu protiv svih tih pošasti, bilo kakvim sredstvima. Eliminisali smo velike boginje, izbacili malariju u siromašne države trećeg sveta (i tamo je sada ignorišemo), povremene epidemije kuge i kolere su postale davna prošlost. Nema više velikih gladi, pelagra i slične bolesti su skoro iskorenjene, skoro svi imaju pristup čistoj vodi iz česme umesto da je vuku svaki dan sa bunara… Ali sve to ima i svoju cenu.

  Postigli smo veće useve kroz korišćenje pesticida i obradu zemlje na način koji je prepolovio populacije insekata.

   

  Ista intenzivna obrada zemlje dovodi do njenog osiromašenja i sve veće pretnje buduće gladi.

  Plastika nam je omogućila novi nivo higijene, ali sada mikroplastike koje nastaju njihovom raspadom ulaze u našu ishranu i naša tkiva, gde proizvode sve veće i veće probleme.

  Iskorišćavanje okeana i reka, i otpadne vode od životinjskih farmi uništavaju vode, i dovode do erozije ekosistema od kojih zavisimo.

  Tako da sada imamo u toku pokret koji pokušava da ovo balansira i da nađe bolji način. Smanjili smo masovne smrti među ljudima, ali sistemi koji to postižu nisu dugoročno održivi. Sada moramo da te sisteme stabilizujemo i uskladimo sa širim potrebama budućih generacija i sa ostatkom života na planeti.

  Naravno, nauka je neophodna za to, više nego ikada. Pravilne informacije i pravilni pristupi zasnovani na činjenicama su od kritične važnosti za dugoročni uspeh takvog balansiranja.

  No, mnogi ljudi vide samo problem. Zaboravljaju kako je bilo u istoriji pre nego što su ovi neodrživi sistemi izgrađeni i onda odbacuju i sisteme i nauku koja ih je proizvela – bez razumevanja da tako odbacuju jedini način da zaista isprave stvari.

  “Stvarno smo imali sve, zar ne? Kad malo bolje razmisliš. Imali smo sve. Zdraviji zivot u svakom smislu te reci. Kako smo uspeli  da se unistimo znamo! Tehnologija i mogucnost protoka milijardi informacija. I sta sad?

  ZAISTA SVE  STO SE DOGADJA NAMA ILI U SVETU OKO NAS JE STVAR NASE PERCEPCIJE KOJU NAN NOZAK ODREDJUJE. JER IPAK ON JE TAJ KOJI OBRADJUJE PODATKE. I POCINJEM DA MISLIM DA ON NIJE NUZNO NA NASOJ STRANI MA KAKO GOD OVO ZVUCALO. I CINI MI SE DA SE ON ZAPRAVO BRANI OD NAS KAO DA NIJE SASTAVNI DEO NASEG ORGANIZMA. KOMPLIKOVANO?  A OPET MOZDA ON BRANECI SEBE BRANI I NAS? KAKO GOD. PO KO ZNA KOJI PUT KAZEM - PREZIVETI U OVOM SVETU JEDINO JE MOGUCE U SARADASNJI SA OTVORENIM UMOM I MOZGOM KOJI NAS UVLACI U ZAMKE SUMNJE!
  

 

 

VODOLIJA O VODOLIJAMA

 NECE TO BITI SASVIM ISKREN TEKST. IPAK KO JE TOLI KO  SAMOKRITICAN? MEDJUTIM, NASLA SAM NEKU PRICU O NAMA ZA  KOJA MI SE CINI DA NA NAJTACNIJI NACIN PREDSTAVLJA VODOLIJE.

Vodolija nikada neće zaboraviti način kako se neko poneo prema njoj. Teska smo zlopamptila. Ali, kako zaboraviti ako se neko  bas, bas lose ponasa prema vama?

Više od bilo kojeg drugog horoskopskog znaka, Vodolija pokušava da prihvati ljude kakve jesu. Ne ide sa prvom stavkom ili ipak objasnjava komplikovanu vodoliju? Zaista prihvatam svu razlicitost ljudi. Ako sam svesna da i ja imam i vrline i mane, onda je logicno da ih i drugi ljudi imaju, a onda ih treba takvima i prihvatiti ili ne prihvatiti u zavisnosti koliko smo spremni da podnesemo.

Vodolija ne želi da vas moli. Ako se ne slažete sa onim što vam predloži, neće insistirati na tome da prihvatite predlog po svaku cenu. Umesto toga, oni će otići.Ponos ubija, al ne moze se protiv toga.

.Kada je Vodolija povređena, to može biti zastrašujuće za druge ljude, jer kada se to desi, on ili ona osećaju da su potpuno izgubili svoju dušu.Da, izuzetno smo senzibilni i tesko podnosimo kad

nas neko povredjuje.

 On ili ona se nikada neće promeniti zbog nekog drugog. Vaš izbor je da ih prihvatite ili možete slobodno nastaviti sa svojim životom. Kao sto rekoh mna vama je da nas prihvatite ma koliko bilo tesko jer smo vredni toga.Skromno?

 Vodolija ima neverovatnu sposobnost pretvaranja da je sve u najboljem redu (kada to u suštini nije). Dobro, to nam i nije bas pametno jer ljudi ne umeju da nam citaju misli!

 Vodolija je jedna od retkih osoba na planeti koja se ne plaši da bude jedina u kancelariji koja će se suprotstaviti ideji šefa.Hrabrost nam se vise puta obila o glavu, al takvi smo hhrabro ludi ili ludo hrabri.

 Vodolije su čudni, ali jedinstveni prijatelji koji su uvek deo specifičnog društva. Biramo ljude sa kojima mozemo da pricamo ili cutimo i pri tom se savrseno razumemo sto je mukotrpan posao.

 Vodolije su tihi mislioci. Ne nuzno. Nekad veoma glasno govorimo to sto mislimo. Ili pisemo o tome -glasno!

Predstavnici ovog znaka žele da se druže sa svima nekoliko dana, ali drugim danima žele da se izoluju i da budu potpuno sami. Ima istine u tome.

 Umesto da pričaju o svojim problemima, više vole da rešavaju probleme i poteškoće drugih ljudi.I ovo je istina, ali nije tacno da ne pricamo i o svojim problemima.

Najčešće nemaju previše prijatelja, ali su izuzetno lojalni onima koje već imaju. Podrazumeva se zbog svega navedenog.

Uvek ih privlače jedinstvene stvari. Logicmo, potpuno je besmisleno gubiti vreme na obicne stvari.

Vodolije smatraju da je vreme izgubljeno ako drugi čekaju da nešto preduzmu, tako da one uzimaju stvari u svoje ruke. Najcesce  je tako. M oj borbeni duh mi neda da sedim skrstenih ruku ako vec mogu da uradim nesto.

Uvek se plaše razočaranja. To je istina. N E VERUJEM BAS LJUDIMA!

 Veoma su pažljive prema ljudima koje ne znaju. Dok ih ne upoznam ,a onda gradim stav. Mada me stranci nikada nisu razocarali.  Mozda bas zato?!

Čak i ako neka Vodolija izgleda prijateljski prema vama, to ne znači da je i vaš prijatelj. Ha,ha, nismo mi dvolicni, al umemo da se stekamo kad treba.

 Žene rođene pod znakom Vodolije se smatraju sposobnim da postignu u životu i da rade sve što muškarci mogu. I to je istina. Ceo bracni zivot sam i musko i zensko, a tek od pre par meseci i zvanicno!

Vodolije uvek žele znati kada i kako je prošao popularan događaj u gradu. Radoznale smo po prirodi kao macke, a februar je nas mesec.

 Imaju crni smisao za humor i sarkastični su po prirodi. Zastita verujte mi. Na koji se drugi nacin zastititi. Sve sa osmehom.Sad sto se ljudi osecaju prozvano, pa dobro mora nekad.

Ne sviđa im se kada im drugi govore šta da rade. Dobro, to niko ne voli, a vodolije to mrze bas.

Najčešće se fokusiraju na najmanje detalje, a ne na očigledne faktore. U detaljima je cela prica. Svaka sitnica je vazna, a ljudi od sume ne vide drvo. Vodolija vidi svaku grancicu.

Ako nešto obećate Vodoliji, čak i ne pomišljajte da ne ispoštujete obećano. Obecanja ne treba davati ako ih ne mozes ispuniti. J ednostavno zar ne?

Ako uznemirite Vodoliju, malo je verovatno da će izraziti ljutnju kroz reči - verovatnije je da ćete osetiti njihove vibracije u vazduhu. Tu smo najbolji. Nas hladni bes ubija vise nego gomila ljutitih reci.

Reči koje izgovaraju Vodolije uvek će zvučati inteligentno i neobično u isto vreme. To je zato sto je nas tesko razumeti, ali stvarno posedujemo moc da 'VIDIMO' i 'OSETIMO' sto obicni smrtnici ne mogu.

Za Vodolije, originalnost je od najvećeg značaja. I ova je stavka za vodolije potpuno logicna.

Predstavnici ovog znaka vole da planiraju i organizuju razne stvari. Dobra organizacija i planiranje mogu mnogo da pojednostave stvari u zivotu. A onda se ima vremena i za kreativnost i razmisljanje.

 Oni ne procenjuju knjigu prema naslovu. Prvo će se truditi da vas bolje upoznaju. Ponavljaju se malo nase najbolje osobine. M ozda i treba reci dva tri puta koliko mi sve primecujemo. Ikad su ljudi u pitanju i kad su stvari. Mozda malo vise pazimo kod ljudi -da!

Vodolije tačno znaju šta žele, do trenutka kada moraju da naprave taj izbor. I zbori su jako teski. I ne znam kako se ljudi u celini bore sa tim. Jer budite realni - kako da budete sigurni da ste nesto dobro izabrali? Sta ako ste pogresili? Ikoji je izbor uopste pravi i dobar?

Retko kada se predomisle ako su se već odlučili za određenu odluku. tTvrdoglavost ume da bude i vrlina.Kod nas vodolija i jeste.

Žele da budu ispred svog vremena, ne zato što su snobovi, već zato što ovom smešnom vremenu nedostaje mašte. Tacno tako.

Očekuju uspeh u životu, nije verovatno da će ga i postići, jer oni su potpuno nezainteresovani za novac Mrzim novac i na njega mislim samo kad bas moram.

AKO STE VODOLIJA ZNATE O CEMU PRICAM AKO ZIVITE SA VODOLIJOM NAPRAVILI STE ODLICAN IZBOR

FEBRUARSKE VODOLIJE SU NAJBOLJI LJUDI NA PLANETI. PROBAJTE BRE DA NAS RAZUMETE!

KLUB ZA PLAKANJE

 PA SUPER. RAME ZA PLAKANJE JE PRIVILEGIJA.,ALI KLUB JE VISI NIVO SVAKAKO. MADA LJUDI JOS UVEK MISLE DA JE BOLJE DA SE SAM ISPLACES ILI NA VEC POMENUTOM "RAMENU". IPAK PSIHOTERAPEUTI MISLE DA SE I TUGA MOZE DELITI KOLEKTIVNO.

Broj osoba kojima je dijagnostifikovana depresija naglo raste u svetu. U Srbiji konkretno mora dobro da vam se posreći kako bi zakazali termin kod psihoterapeuta. Međutim, možda vam psihoterapeut i nije potreban, pošto eksperti kažu da plakanje može da bude čak i mnogo bolje od razgovora. Po njima, ne treba bežati od negativnih emocija, već ih treba prihvatiti i prepustiti im se.Mnogo ljudi smatra plakanje nus pojavom žalosti i depresije, a ono čak može da bude indikator oporavka. Devojkama je lakše da svoje emocije izbace kroz suze, dok je muškarcima to mnogo teže pošto društvo očekuje od njih da ne plaču i da budu jaki - kaže Sakši Gupta, pishoterapeutkinja iz Indije koja radi u jednom od "klubova za plakanja".

Za izlečivu moć suza čuo je i Kamleš Masalavala, terapeut smehom. On je 2017. došao na ideju da otvori prvi klub za plakanje u Indiji. Jenom mesečno ljudi dolaze u "Healthy Crying Club" i zajedno plaču i kukaju.

- Ako smeh može da se deli, zašto ne bi mogao i plač? - upitao je Masalavala.

On kaže da su suze normalna reakcija kada nas peplave negativne emocije.Kada osetite jaku bol, to je dobro, jer onda istim tim intenzivitetom možete i da se radujete - kaže on.

Svakog meseca ovde dolazi oko stotinak čjudi jer mnogima plakanje kod kuće jednostavno nije opcija, kako ne bi uznemirili svoje voljenje ili iz sličnih razloga. Suzbijanje emocija može da dovede do pucanja, gde se onda stres i anksioznost samo pojačavaju.

Prvi put se za ovakav klub čulo 2013. kada je jedan takav otvoren u Japanu. Čak je 2017. organizovan i prvi festival plakanja, rui-katsu. Danas Japanci u sve većem broju odlaze u takve klubove, a odlazak na rui-katsu nije ograničen godinama.

Čak su i u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu gledali na suze kao na božanske kristale, koji sa sobom nose olakšanje i pročišćenje.

- Neće svi otići kod psihoterapeuta ili u klub, ali to ne znači da ne mogu da odrade jednu seasnsu sami kod kuće. Pronađite prostoriju u kojoj vas niko neće uznemiravati, pustite tužnu muziku, zapalite jednu mirišljavu sveću i pustite suze da teku - rekao je Masalavala.

 

Prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeutkinja rekla je za RTS da plakanje nije znak slabosti, to je prirodna reakcija. Kada imamo moderno društvo koje to tumači kao slabost, onda svi potiskujemo tugu i dolazi do depresije i anksioznosti, navela je Đurićeva.

U Španiji je prošle godine skoro 4.000 ljudi izvršilo samoubistvo i to je drugi najčešći uzrok smrti u toj zemlji. Posle niza konsultacija sa najeminentnijim psihijatrima i psiholozima, nastala je originalna i izgleda, za sada, delotvorna ideja!

U centru Madrida otvorena je "La đoreria" - odnosno soba za plakanje, u sklopu projekta čiji je cilj da istakne važnost mentalnog zdravlja i okonča stigmu zbog odlaska kod psihologa, što je tabu tema u mnogim društvima.

"Uđi i plači", piše na jednom od znakova u ovom posebno osmišljenom prostoru, a na drugom:"I ja sam anksiozan".

Madriđani su se odazvali pozivu. U početku rezervisano, a sada već bez predrasuda, rado posećuju ovu sobu, međusobno komuniciraju, razmenjuju iskustva, druže se i sa mnogo hvale govore o svojoj "La đoreriji". Kada treba bez ustručavanja zaplakati? Koliko je to oslobađajuće za naš um i organizam? 

Prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeutkinja, ocenjuje sobu za plakanje kao sjajnu inicijativu i smatra da je to odgovor na savremeno društvo.

"Suze su OK, one nisu znak slabosti, to je prirodna reakcija. Kada imamo moderno društvo koje to tumači kao slabost, onda svi potiskujemo tugu i dolazi do depresije i anksioznosti", navela je Đurićeva.

Prema njenim rečima, favorizuje se određeni tip ponašanja ekstravertne ličnosti, sve drugo se smatra kao slabost, međutim, kako kaže, potrebna je izuzetna snaga da se suočimo sa emocijama.

"Važno je da imamo socijalnu podršku, da nas neko razume i da nas ne osuđuje. Ako imamo grupu ljudi koji se povezuju, na taj način to može biti katarzično", navela je psihoterapeutkinja.

Ali, napominje, plakanje nije uvek oslobađajuće.

"Tačno je da plakanje oslobađa od stresa, umanji se i fizička bol, to je nauka dokazala. Pored katarze bitno je da se u tom trenutku integrišemo i iskoristimo priliku da sagledamo ono što se dešava i rešimo problem", istakla je Đurićeva.

Navela je da se tokom plakanja smanjuje srčani puls, luče se hormoni poput oksitocina, koji utiču da se bolje osećamo, tako da plakanje može biti i fiziološki i psihološki lekovito.

Odgovarajući na pitanje zašto muškarci manje plaču, Đurićeva kaže da postoje mnogi uzroci za to - jedan od razloga je to što više testosterona kod muškaraca utiče na to da se smanji potreba za plakanjem. Drugi razlog je, kaže, i dužina suznih kanala, koji su znatno duži kod muškaraca nego kod žena.

Kao još jedan od razloga što muškarci manje plaču, navela je i društvene odnose u patrijahalnim društvima gde se dečaci uče da ne plaču, pa taj model preuzimaju muškarci. Đurićeva je rekla da do puberteta i dečaci i devojčice podjednako plaču.

"Psihoterapija je bezbedno mesto gde osoba može da se suoči sa svojim emocijama", zaključila je psihoterapeutkinja Aleksandra Đurić.

Plakanje je posebno važno u oslobađanju od tuge, kada suze u talasima naviru nakon traumatičnog događaja. Suze nam u tim slučajevima dopuštaju da izrazimo psihički bol u fizičkom obliku. „Plakanje je važno za vreme procesa tugovanja nakon smrti ili gubitka dragih nam osoba”, ističe terapeutkinja. „Ono nam pomaže da prihvatimo novonastalu situaciju, otpustimo prošlost i da stvaramo temelje za nastavak ispunjenog života.”

Suzama kao da zaceljujemo bolne ožiljke na duši da bismo mogli da nastavimo da živimo otvorenog srca. U suprotnom, ako učestalo potiskujemo snažna osećanja, ne dopuštajući telu da se putem suza detoksikuje jer mislimo da bi to bilo suviše komplikovano ili previše bolno (i za nas i za druge), oni ne nestaju, nego postaju vrsta otrova koji nas može još više povrediti. Sa psihološkog stanovišta, dugoročno potiskivane emocije i progutane suze gotovo su siguran put ka anksioznosti ili depresiji, a sa holističkog gledišta mogu biti uzrok ozbiljnih fizičkih i psihosomatskih tegob

Čin olakšanja

„Plakanje je jedna od trinaest prirodnih, ljudskih potreba koje nikad ne bismo smeli da potiskujemo”, ističe Senka Kušer-Mijić, ajurvedska i holistička terapeutkinja. „Plakanje je, zajedno sa izlučivanjem, mokrenjem, prolaskom gasova, povraćanjem, podrigivanjem, disanjem, zevanjem, kašljanjem, ejakulacijom, gladi, žeđi i spavanjem, naša prirodna potreba koja treba da bude zadovoljena da bi bila uspostavljena, a zatim i održavana prirodna ravnoteža uma, duha i tela. Ove telesne funkcije su naša prirodna potreba i kada se pojave, treba da budu ne samo prihvaćene, nego i izražene bez potiskivanja. Svako suzdržavanje je štetno i postaje podloga za moguće bolesti.”
Glavobolja, bol u očima, ukočenost vrata i vrtoglavice mogu biti neke od tegoba, dok ponovljena i stalna supresija može uzrokovati još veće probleme, kao što su srčane bolesti, anoreksija, oticanje očnih kapaka, prehlada, sinusitis, bolovi u glavi ili srcu, ukočenost vrata, čak i tumor abdomena.

„Plakanje je naša potreba kojom se energetski resetujemo i čistimo, ona nam omogućava izbacivanje nagomilanih, potisnutih emocija koje nakupljene u nama izazivaju toksičnost. Da bismo, dakle, ostali zdravi i oslobodili se svega nakupljenog, treba sebi da pružimo podršku i razumevanje, a zatim dopustimo i plakanje”, zaključuje holistička terapeutkinja.

Za razliku od zapadnjaka, koji suze tuge najčešće skrivaju ili potiskuju, u Japanu toliko snažno veruju u zdravstvene dobrobiti plakanja da su tu mudrost primenili u tzv. klubovima za plakanje koje nazivaju rui-katsu (u doslovnom prevodu: za one koji traže suze). U njima se kolektivno prepuštaju plaču, a u tome im najčešće pomaže gledanje tužnih filmova i video klipova. Ovakvi klubovi su zasnovani na uverenju da plakanjem otpuštamo stres, pa Japanci rone suze i natapaju maramice, verujući da je to odličan način očuvanja dobrog mentalnog zdravlja.

Njihovu teoriju podupiru i istraživanja. Američki naučnici sa Univerziteta u Južnoj Floridi su utvrdili da su se gotovo svi – preciznije, devet od deset ispitanika – bolje osećali nakon plakanja, jer taj čin donosi znatno olakšanje, oslobađa od stresa i popravlja raspoloženje.

Ipak, dok nekima slane kapi može izmamiti i sentimentalna reklama na TV-u, oni sa „suvim” očima teško će osetiti dobrobiti plakanja. Koliko ćemo se često prepuštati tom samozaštitnom procesu i koliko će nam to pomoći najviše zavisi od naše ličnosti, otkrili su isti psiholozi. Prema njihovim tvrdnjama, neurotične osobe češće plaču i lakše ih je podstaći na plakanje, pa je i veća verovatnoća da će se osećati bolje, dok je manja verovatnoća da će blagodeti terapije plakanjem osetiti osobe koje tokom plakanja osećaju stid, kao i one sa simptomima anksioznosti i osobe koje nisu u stanju da dožive zadovoljst

Mentalni trening

Istraživači sa Floride su zaključili i da namerno izazvano plakanje može da koristi, posebno osobama koje teško izražavaju tugu ili nisu u stanju „ni suzu da puste”, bilo da im je teško da osete intenzivnije emocije, ili ih osećaju, a nisu u stanju da ih izraze.
„Osobe koje nisu sklone suzama u izražavanju emocija sprečava svojevrsna unutrašnja brana koja je često satkana od dubokih, ponekad nesvesnih uverenja koja su preuzeli od drugih ili ih sami oblikovali na osnovu svojih iskustava”, objašnjava Melita Rainer, klinička psihologinja i NLP praktičarka, dajući uobičajene primere takvih uverenja: „suze su slabost”, „sramota je plakati”, „treba skrivati svoju ranjivost”.

Psihologinja Rainer smatra da sebi treba da damo dopuštenje da plačemo, svesno i sa puno ljubavi, ako želimo da vratimo sposobnost plakana.

„U tome nam može pomoći vežba mentalnog treninga kojom u svest utiskujemo sliku sebe kako plačemo. Na primer, u situaciji kad želite da plačete, ali to niste u stanju, možete u glavi izvrteti kratki film u kome vidite/čujete/osećate sebe kako plačete i povezati ga s pozitivnim mislima, na primer: „Kako je dobro da mogu da se isplačem, pa makar u mašti…” Kao korisni pomagači, na plač nas mogu podstaći određene melodije, pesme, filmovi, sećanja”, savetuje terapeutkinja Rainer. Ističe da je osobama koje neka psihološka trauma blokira (na primer, smrt roditelja ili deteta), pa nakon nje ne mogu ni suzu da puste, ponekad potrebna psihološka prorada traumatske situacije da bi ponovo potekao blagotvorni potok suza.

Kod takvih osoba se teške emocije akumuliraju, poput sivih, kišnih stratusa koji nisko zaklanjaju sunce. Zamislite da nikad ne izliju svoje gusto zbijene kišne kapi i da težina i vlaga ostaju da lebde u vazduhu! Sličan osećaj se gomila i u našem telu kada suzama ne ispiramo negativnosti i tuge.

„Ja sam plačljivac”, oni će ponosno kazati ističući da plač čisti dušu. „Ma daj saberi se”, savetovaće njihovi oponenti zagovarajući akciju i napredak koji, tvrde oni, suze sprečavaju. Međutim, umesto da na suze gledamo blagonaklono verujući u njihovu vrednost ili ih proglašavamo sramotom, dobro je pogledati kroz, u ili iza suza kako bismo otkrili uzroke koje mogu stvoriti ili razotkriti.

Nisu sve suze iste. Ljudsko telo luči tri vrste: bazalne, koje stvaraju uljni sloj preko očnih jabučica i sprečavaju njihovo isušivanje; refleksne, kad je oko uznemireno sečenjem luka ili trunčicom prašine i mora se očistiti od stvari koja iritira oko; i psihogenične, koje prolivamo iz emotivnih razloga.

Emotivne suze imaju viši nivo proteina od bazalnih i refleksnih suza zbog čega su gušće i padaju sporije. Ta gustoća je intrigantna jer što duže suzi treba da se spusti niz lice, to će je pre neko primetiti i razaznati koji signal šalje. Da, suze su i društveni signal.

Neki ljudi se s time ne slažu i to argumentuju time da ljudi plaču i kad su sami. Međutim čak i kad svedoka nema, suze nam natapaju lice i zahtevaju pomoć. Ona društvena poruka može biti usmerena prema samome sebi; ponekad će usamljenik koji plače samog sebe čvrsto zagrliti i tako pokušati pružiti sebi utehu. U takvim trenucima, neko će možda pomisliti i na pesnika Artura Remboa i njegov stih „Ja sam onaj drugi”, jer je onaj koji plače istovremeno i pošiljalac i primalac suznog signala.

Šta se događa nakon tog signala, razlikuje se od kulture do kulture i zavisi od identiteta, pristupa moći i uverenja onoga koji plače i njegovih svedoka. Setite se školskog zaštitara, pozvanog u učionicu radi uplakanog crnog dečaka od sedam godina, koga potom veže lisicama. Setite se bele policajke što pred sudom plače kad opisuje kako je ubila crnca u svom domu i koju je potom zagrlila sutkinja, također crnkinja.

Suze često služe za podmazivanje točkova bele supremacije. Mnogi ljudi pisali su o šteti koju nanose suze belih žena – kako su doprinele dugoj istoriji nasilja prema crncima, američkim Indijancima i generalno nebelcima.

Lekari imaju svoje vrlo precizne okvire u interpretaciji ljudskih suza. Oni mogu staviti male papirnate kvadratiće na oko svog pacijenta i izmeriti koliko ovaj suza stvara jer mali papirić menja boju kako telo počne reagovati.

Kad psihijatar pokušava dijagnostifikovati depresiju, pitaće pacijenta da opiše na koji način plače i mu ponuditi mnoštvo opcija: od „Ne plačem više koliko sam pre plakao”, preko „Plačem radi svake sitnice”, pa sve do „Želeo bih da plačem, ali ne mogu”. To me podseća na hipotermiju, groznicu i bol koja se povećava i pred samu smrt pretvara u iznenađujuću toplinu.

Moja depresija tek treba doći do tog suvog stanja. Umesto toga, kad je epizoda u najgoroj fazi, tresem se od plača gotovo sat vremena nakon nečeg toliko jednostavnog kao što je slučajno ispuštanje noža na pod kuhinje. Još učim kako izgovoriti ovakve stvari i bez osećaja ponosa i bez srama.

Međutim, suze imaju naviku preuveličavati i iskrivljavati. Njihova sama priroda – emotivno poreklo – otežava da se osećaji izraze na jednostavan način. I upravo zbog toga, kolikogod mogu, pokušavam reći što sve rade suze. Suze mogu među ljudima stvoriti intimnu vezu. A mogu uzrokovati i gadljivo udaljavanje. Njihov efekat uveliko zavisi od toga do koje mere ljudi dele priče o tome ko su i kako svet funkcioniše.

Jednom sam pročitala da ljudi ponekad plaču zbog estetskog doživljaja, poput rođenja deteta ili otkrivanja novog „lambordžinija”. Oba me primera zbunjuju. Prošla sam kroz porođaj dva puta (jednom kao dete, a drugi put kao majka) i ne mogu razumeti kako to spada u estetski doživljaj.

Priznajem i da nikada nisam videla „lambordžini”, ali kad ga zamislim, ne osećam potrebu da zaplačem. Ne mogu zamisliti da se povežem s bilo kime čija se vizija suza zbog estetike tako jako razlikuje od moje. Ja zamišljam male „lambordžinije” kako jure niz lice.

Suze koje ostvaruju svoj puni potencijal su one koje te iznenade jer se pojave izvan uobičajenog uzorka i otkrivaju manje struje pomoću kojih se ljudi svakodnevno opiru većim plimama. Ta vrsta plakanja ne dokazuje da me nešto dirnulo, niti zbog njega okrećem očima. Umesto toga, pokazuje novu mogućnost shvatanja, novu kombinaciju ideja.

Kad je moja kćerka bila mala, jednom je plakala jer limun koji je želela pojesti nije pritom mogao ostati čitav. Zašto me to pogodilo? Mislim da je to zato što je, gledajući kroz njene oči, taj limun postao stvarniji nego što je bio kad sam ja bila mala. Nije to bila tek neka roba, niti metafora iz koje treba izvući pouku o slatkoći. Bilo je to saznanje o celosti i njegovom uništenju. Nemoguć limun – pa naravno da je plakala.

Možda ste primetili da nije moguće istovremeno plakati i pevati. Mišići grla ne mogu simultano izvršavati naredbe i formirati note i biti dovoljno otvoreni da uđe dovoljno vazduha (što se tokom plakanja događa spontano). To me dovodi do zaključka da suprotnost plakanju nije smejanje, nego pevanje. Kao pesnik i kao čovek koji živi na planeti koja tone sve dublje u kapitalizmom izazvani horor, želela sam pokušati oboje: trenutak pevanja; trenutak u kojem glas puca.

O toj tački pucanja sam u poslednje vreme puno razmišljala zbog razgovora koji sam vodila s iransko-američkim pesnikom Kavehom Akbarom o ograničenjima engleskog jezika i svog tog nasilja koje nosi sa sobom. Nedavno mi je poslao tekst predavanja koje je održao kad je Amerika ponovno zapretila Iranu ratom. Napisao je da je engleski jezik „tehnologija kojom se promoviše i štiti genocid, ropstvo, ekološko uništavanje, izgradnja nuklearnog oružja i ostalo. To je naša boja.”

Plakanje se događa kad ljudi dosegnu granicu onoga što se može izreći rečima i kad se više ne mogu nositi s problemima. To ne znači da su njihove reči do tog trenutka bile nužno dobre ili istinite i da im se treba verovati, već suze označavaju tačku pucanja. One su znak da je vreme da se obrati pažnja na sistem na koji te suze ukazuju.

Subjekat nagrađuje tu pažnju. Iako to već godinama istražujem, i dalje učim iznenađujuće načine da shvatim plakanje, fizički i metaforički.

Na primer, ona knedla koja vam se stvori u grlu kad se suze približavaju, uopšte nije knedla. Sledeći imperativ da se disanje mora nastaviti i kroz stresnu situaciju, mišići vrata se trude ostati otvoreni. Kad pokušate progutati, mišići se opiru, stvarajući osećaj prepreke.Neki ljudi pronalaze olakšanje u činjenici da se njihovo grlo ne želi zatvoriti, da se njihovo telo brine o njima i osigurava im preko potreban vazduh. Šta kad bismo i na samo plakanje gledali na takav način? Ne kao kraj puta, već kao prolaz? Šta kad bismo mogli gledati kroz suze i proniknuti u obilje uzoraka – radosti, ugnjetavanja, tuge, lepote, nasilja i potencijala promene – koje su suze kadre otkriti?

Suze i plakanje, ogromna tema i opet imaju veze sa tugom i zaljenjenjm. Zasto se vrtim u krug svih ovih meseci.? Zato sto sam depresivna zimi ? Kakvo sam ja to zimsko dete ( vodolija) ako ne volim zimu? Vrlo sam cudna sama sebi.

TAKO SMO DOSLI I DO OVOG  TEKSTA O PLAKANJU I SUZAMA. SKUPILA SAM SVE ONO STO CE NAM POMOCI (MENI JESTE) DA SE ODLUCIMO DA LI CEMO UOPSTE PLAKATI  IAKO HOCEMO DA LI CEMO PLAKATI SAMI ILI U DRUSTVU. PROCITAJTE PA SAMI ODLUCITE.

 

CASOVNIK SUDNJEG DANA

 NAUCNICI SE TRUDE DA NAS UPOZORE NA NADOLAZECU APOKALIPSU, ALI NE I DA RESE TU KATASTROFU. UMESTO RESENJA ONI NAS PLASE. SVAKI DAN. I MI SMO JEDNOSTAVNO OGUGLALI. PA I OVAJ SAT.

Naučnici koji predviđaju budućnost kraja sveta danas su se okupili da bi nam još jednom ponovili da smo još uvek dosta blizu. Časovnik sudnjeg dana ostaće na 100 sekundi od ponoći, na istom mestu na kom stoji od 2020. godine.

Svake godine, Bilten atomskih naučnika—grupa naučnika i stručnjaka za bezbednost koji izučavaju koliko je čovečanstvo blizu izumiranja—skupi se da proceni koliko smo nadrljali. Godine 2020, Bilten je podesio Časovnik sudnjeg dana na 100 sekundi do ponoći. Tramp je još uvek bio na vlasti, nuklearne tenzije su rasle, i sajber pretnje su bujale. Kovid se još uvek nije proširio planetom kao šumski požar.

Sat je 2021. godine ostao na 100 sekundi do ponoći, dok je rasla stopa smrtnosti od kovida, malo toga se preuzelo po pitanju klimatskih promena, i dok su tenzije sa nuklearnim tenzijama Kine i Rusije eskalirale. Prema Biltenu, svet nije na boljem mestu 2022. godine. „Danas, članovi Odbora za nauku i bezbednost nalaze da svet u ovom trenutku nije ništa bezbedniji nego što je bio i stoga su odlučili da podese Časovnik sudnjeg dana na 100 sekundi do ponoći“, rekla je Rejčel Bronson, generalna direktorka Biltena atomskih naučnika tokom konferencije za štampu.

Časovnik sudnjeg dana koji se ne pomera može da deluje kao znak stabilnosti. Naučnici su rekli da to nije slučaj. „Časovnik sudnjeg dana stoji nepomično na 100 sekundi do ponoći“, rekla je Šeron Skvason, profesorka istraživačica na Univerzitetu Džordž Vašington i članica kopredsedavajućeg Odbora za nauku i bezbednost Biltena, tokom konferencije za novinare. „Ali to nije dobra vest, i zapravo odražava procenu Odbora da smo se zaglavili u opasnom trenutku. U trenutku koji ne donosi ni stabilnost ni sigurnost.”

Istovremeno sa otkrivanjem položaja sata, Bilten objavljuje izveštaj u kome navodi šta vidi kao glavne pretnje čovečanstvu. Najznačajnije teme izveštaja ove godine su klimatske promene, nuklearno uništenje, biološke pretnje i razorna tehnologija. „Sajber kriminalci su postali smeliji“, navodi se u izveštaju. „Hakerski napad na  SolarWinds, napad na Microsoft Exchange koji je uticao na milione širom sveta i ransomver napad na Colonial Pipeline (rešen tek nakon plaćanja 4,4 miliona dolara da bi se sistem ponovo pokrenuo), pokazuju dalekosežne posledice ranjivosti na sajber napade”.

U svetu nuklearnog oružja, stvari izgledaju mračnije nego na kraju hladnog rata. Bajdenova administracija i Rusija su se složile da obnove  New START, sporazum iz vremena kada je Obama bio na vlasti, koji ima za cilj smanjenje količine nuklearnog oružja. Ali Rusija nastavlja da razvija nove vrste nuklearnog naoružanja i čini se da je na korak od napada na Ukrajinu. Kina, nekada globalna supersila sa šokantno malom količinom nuklearnog oružja, gradi nove raketne silose ukazujući na proširenje nuklearnog arsenala. Iran i SAD razgovaraju o oživljavanju obustavljenog Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana, ali Iran takođe nastavlja sa izgradnjom zalihe obogaćenog uranijuma. Severna Koreja neometano nastavlja sa testiranjem raketa.

Zajedno sa vestima o našoj predstojećoj propasti, Bilten je takođe naveo da se 2022. godine obeležava 75. godišnjica Časovnika sudnjeg dana. Osnovan 1947. godine, Bilten atomskih naučnika je počeo tako što je skupina naučnika koji su radili na Projektu Menhetn objavila bilten o stvarima koje su ih brinule. Martil Langsdorf, umetnica i supruga saradnika u istraživanju Menhetn projekta, projektovala je sat koji je postao simbol Biltena. Pojavio se na naslovnoj strani prvog časopisa koji je Bilten objavio, 1947. godine.

Upečatljiv minimalistički stil, kao i mračni predznak propasti duboko je uticao na javnost. Od osnivanja, Časovnik sudnjeg dana se često pojavljivao po pop kulturi. U najpoznatijem slučaju, časovnik otkucava u stripu “Nadzirači” Alana Mura dok ne otkuca ponoć u poslednjem broju. Pojavio se i u pesmama bendova Iron Maiden i Linkin Park, u epizodi Doktora Hua, i u televizijskim serijama kao što su Zločinački umovi i Gospođa Sekretarka.

Kako bi proslavio mračnu godišnjicu stvaranja časovnika, Bilten je pozvao jutjubera Henka Grina da govori o važnosti prenošenja nauke javnosti. Takođe su pokrenuli izazov #TurnBackTheClock, zatraživši od ljudi da podele na društvenim mrežama šta se može učiniti da bi se izbeglo uništenje naše vrste.

„Ove godine obeležavamo 75 godina od Časovnika sudnjeg dana, jednog od najmoćnijih grafičkih prikaza, jednog od najefektnijih primera naučne komunikacije i jednog od najboljih pokazatelja toga kakvu moć umetnost i nauka mogu imati kada se udruže na način koji ukazuje na upućenost i saradnju“, rekao je Bronson. „Dok Časovnik sudnjeg dana služi kao metafora, izazovi koje predstavlja su veoma stvarni”.profitna organizacija BAS svake godine od 1947. godine ažurira svoju simboličnu prognozu kraja sveta, kao upozorenje koliko je ljudska civilizacija blizu toga da sopstvenim opasnim tehnologijama uništi sebe i planetu Zemlju.

Sat je 2020. godine bio zaustavljen na 100 sekundi do simbolične "ponoći", što je bilo do tada najbliže smaku sveta i "istorijski poziv na buđenje", a njegove kazaljke se od tada nisu pomerile, naveli su 27. januara u saopštenju naučnici okupljeni oko publikacije BAS.

Članovi BAS upozorili su da najveće opasnosti nose planovi velikih sila da modernizuju svoje nuklearne arsenale, klimatske promene izazvane upotrebom fosilnih goriva, ali i sve učestalije širenje dezinformacija i teorija zavere, koje multipliciraju opasnost nuklearnog sukoba i klimatskih poremećaja.

Oni su istakli da je prošla, 2020. godina, "razotkrila koliko su države i međunarodni poredak nepripremljeni i nespremni da se pravilno uhvate ukoštac sa globalnim vanrednim stanjem".

"To je plastična ilustracija da su nacionalne vlade i međunarodne organizacije nepripremljene da upravljaju pretnjama koje stvarno mogu da unište civilizaciju, a to su nuklearno oružje i klimatske promene", ocenila je Rejčel Bronson.

Časovnik sudnjeg dana prvi su napravili američki naučnici koji su radili na stvaranja atomske bombe u Drugom svetskom ratu, takozvanom projektu Menheten, kako bi upozorili čovečanstvo na opasnosti nuklearnog rata. U odbor BAS trenutno sedi 13 dobitnika Nobelove nagrade.

Kazaljke su od ponoći najudaljenije bile 1991. godine, nedugo posle završetka hladnog rata, kada su pokazivale 17 minuta do ponoći.

U saopštenju, naučnici su upozorili da, uprkos ključnom dogovoru Vašingtona i Moskve o produžetku sporazuma Novi START o kontroli nuklearnog naoružanja, najave modernizije nuklearnih arsenala povećavaju rizik da nuklearni sukob izbije zbog pogrešne kalkulacije.

Oni su precizirali da se rizik da dođe do takve fatalne greške povećava sa razvojem ruskih hipersoničnih raketa Avangard, sistema odbrane od balističkih projektila, i projektila koji mogu da nose kako konvencionalne, tako i nuklearne bojeve glave.

Stručnjaci iz BAS uputili su novom američkom predsedniku Džozefu Bajdenu i pismo, u kojem su upozorili na mogućnost da dođe do "apsolutno katastrofalne američko-ruske nuklearne greške".

"Rusija za SAD predstavlja najozbiljniju pretnju koju mogu da zamisle. Ona je u stanju da, možda zbog greške ili pogrešne procene, lansira na stotine nuklearnih projektila sa katastrofalnim posledicama. Mi, naravno, predstavljamo sličnu pretnju za Ruse", napisali su naučnici.

"Nuklearno oružje i platforme sposobne da nose i nuklearne i konvencionalne bojeve glave i dalje se šire, uz istovremeni nastavak destabilišućeg 'napredovanja' u svemiru i u sajberprostoru, i sa hipersoničnim projektilima i raketnom odbranom", napisali su naučnici iz BAS.   

Oni su u saoštenju upozorili i da se nad čovečanstvo nadvila pretnja klimatskih promena.

"SAD, Kina i druge velike države moraju ozbiljno da pristupe smanjenju smrtonosnih emisija CO2", izjavio je izvršni direktor BAS Džeri Braun.

Naučnici su ocenili da "izbor američkog predsednika koji priznaje da su klimatske promene ozbiljna pretnja, koji podržava međunarodnu saradnju i politiku zasnovanu na nauci, stavlja svet u bolju poziciju u rešavanju globalnih problema".

Konstatovali su i da je "usporavanje privrede zbog pandemije privremeno reduciralo emisiju CO2 koja izaziva globalno otopljenje", ali da je u narednoj deceniji mora drastično smanjiti upotreba fosilnog goriva "ako se žele izbeći najgori efekti klimatskih promena".

"Umesto toga, projekcije ukazuju na porast razvoja i proizvodnje fosilnih goriva. Gasovi sa efektom staklene bašte dostigli su 2020. u atmosferi rekordnu koncentraciju, u godini koja je bila jedna od dve najtoplije od kako se vrše merenja", naveli su eksperti u biltenu BAS.

Upozorili su da su ogromni šumski požari i katastrofalni uragani 2020. godine samo ilustracija velikog razaranja koje će samo postajati još gore ako vlade značajno ne pojačaju napore da emisiju štetnih gasova svedu na nulu.Naučnici okupljeni oko BAS istovremeno su upozorili i da sve intenzivnije širenje dezinformacija i teorija zavere višestruko pogoršava postojeće nuklearne i klimatske pretnje.

"Tokom 2020. godine laži širene onlajn su bukvalno ubijale ljude", poručili su naučnici, koji su, navodeći i nasilni upad u američki Kongres na podstrek bivšeg predsednika Donalda Trampa, ocenili da je to obnovilo "opravdanu zabrinutost zbog nacionalnih lidera koji ekskluzivno kontrolišu upotrebu nuklearnog oružja".

Oni su ocenili i da je odgovor pojedinih država, uključujući i SAD, na pandemiju jasno demonstrirao da zabrinutost zbog dezinformacija nije samo teoretske prirode, pošto su one i lidere i građane navodile da, sa tragičnim posledicama, odbace savete nauke.

"Društvene mreže, tražilice, uvek aktivne mobilne kopjuterske tehnologije, i druge tehnološke aplikacije zloupotrebile su kognitivnu sklonost ljudi da budu zavedeni, razjareni i da impulsivno reaguju, čime su produbile političke i ideološke razlike. Etablirane institucije koje su tradicionalno nudile centar poverenja koji podupire društvenu stabilnost, vladine ustanove, posebno one povezane sa javnim zdravstvom i klimatskim promenama, novinarstvo, pravosuđe, prosveta, našli su se na udaru upravo zato što su nudili stabilnost", ocenili su stručnjaci BAS.

"Potreba za dubokim promišljanjem i pažljivom, efikasnom akcijom protiv dezinformacija koje omoućava internet, nikada nije bila izraženija", navedeno je u saopštenju.

0 tome stalno pricam. Naucnici se utrkuju kolicinom informacija koje nas zastrasuju, a politicari na svoj nacin dodaju "ulje na vatru" i sve sto je preostalo sirotom coveku je da se plasi i da ceka vise taj kraj. Izmedju dve krize jer smo nekako uvek u nekoj krizi malo pridignemo glavu i junacimo se jer ipak mi smo kao najinteligentnija bica na planeti do sledece krize koja nas bukvalno sravni sa zemljom.

PA DAJTE VISE NEK SE DESI APOKALIPSA. KAD JE VEC NEMOZEMO SPRECITI NI LECITI NEK SE DESI. OVAKO JE STVARNO STRASNO ZIVETI POD NEPRESTANOM PRETNJOM. A MOGLO BI MNOGO TOGA DA SE RESI NEGO IZ NEKOG RAZLOGA ODLUCENO JE DA SVET SRLJA U SVOJU PROPAST. PA HAJDE ONDA IDEMOOOOOO!

KSENOBOTI

 KSENOBOTI SU ZIVI ROBOTI I PRICACEMO O TOME. MEDJUTIM, PONOVO KATASROFALNA PREDVIDJANJA NAUCNIKA O NESTANKU MNOGO VRSTA BILJAKA  I ZIVOTINJA POD UTICAJEM COVEKA NARAVNO. VRLO CUDNA RABOTA. TEHNOLOGIJA TOLIKO NAPREDNA, A NE MOZEMO DA UCINIMO NISTA DA SPASEMO SVET OKO SEBE. STA CE NAM ROBOTI AKO NEMAMO PCELE?

Smatramo da je Šesto masovno izumiranje verovatno počelo i navodimo argumente kako bismo se suprotstavili onima koji bi ovu tvrdnju porekli“, rekao je tim, koji uključuje i biologe Filipa Bušea i Benou Fontena iz Muséum National d'Histoire Naturelle u Parizu, Francuskoj, u navedenom članku.

„Poricanje je jednostavno nalik pokušaju borbe protiv planine podataka koji se brzo gomilaju. Više nema mesta za skepsu, ili za postavljanje pitanja da li se ovo zaista dešava“, dodali su autori.

Kaui i njegove kolege upućuju na mnoštvo studija sa katalogizacijom izumiranja vrsta u različitim kladama, ali su članak prvenstveno izgradili oko sopstvenih istraživanja mekušaca, porodice beskičmenjaka koja uključuje puževe, školjke i puževe golaće. Ovakav fokus studije stoji nasuprot nesrazmernoj pažnji koju kičmenjaci, kao što su ptice i sisari, dobijaju na Crvenoj listi ugroženih vrsta Međunarodne unije za zaštitu prirode (MUZP), između ostalih napora za očuvanje.

„Informacije MUZP-a o izumiranju ptica i sisara su verovatno prilično tačne“, rekao je Kaui na pozivu. „Međutim, nisu procenili ništa osim malenog, sićušnog dela populacije beskičmenjaka poput insekata i puževa, pauka i ljuskara, koji čine 95 odsto životinjskog diverziteta“.

Kao rezultat toga, beskičmenjaci daju „više nasumični uzorak biodiverziteta“, primetio je.

Prethodne studije su koristile podatke MUZP-a da opovrgnu mišljenje da ulazimo u Šesto masovno izumiranje. Kaui i njegove kolege su izrazili neslaganje sa ovom pretpostavkom tako što su sakupili stope izumiranja kopnenih puževa i golaća. Na osnovu proračuna tih podataka, tim je zaključio da je od 1500. godine možda izumrlo od 7,5 do 13 procenata vrsta, što je cifra koja se slaže sa mnogim drugim procenama koje ukazuju na katastrofalne gubitke biodiverziteta usled ljudskih pritisak.

"Suština je u tome da sve ove procene ukazuju na mnogo veću stopu izumiranja sada nego u prošlosti", rekao je Kaui.

Ovo masovno izumiranje daleko je primetnije na kopnu nego u okeanima, navodi se u članku, iako su mnoge morske i okeanske vrste takođe ugrožene kao rezultat ljudskih aktivnosti. Izumiranja se takođe opšte uzev dešavaju mnogo brže u ostrvskim ekosistemima, kao što su Havaji, u poređenju sa kontinentalnim biomima.

Pored podizanja svesti o mogućem masovnom izumiranju, Kaui i njegove kolege se bave osporavanjem niza kontraargumenata za koje kažu da umanjuju ozbiljnost pritiska koji ljudska bića vrše na svetske vrste, ili čak predlažu da bi ljudi trebalo da iskoriste ove ekološke promene u sopstvenu korist.

Tim tvrdi da je ovakav „laissez-faire stav prema trenutnoj krizi izumiranja moralno pogrešan“, prema članku, i zalaže se za hitnije mere rešavanja gubitka vrsta usled ljudske aktivnosti.

„Osećam se obaveznim da izrazim mišljenja o tome šta smatramo da treba da se uradi s obzirom na ovu kriznu situaciju“, rekao je Kaui. „Neću samo da iznesem podatke i kažem da smo završili. Reći ću šta treba da uradimo kako bismo rešili ovo pitanje, jer je pitanje važno”.

Na kraju, tim priznaje da napori za očuvanje mogu delovati uzaludno pred ovim ogromnim problemom, i predlaže da bi trebalo potrošiti više energije na napore da prikupimo primerke vrsta koje nestaju pre nego što se zauvek izgube.

„Mislimo da nema pozitivnog ishoda ovde; mislimo da se radi o nekoj vrsti katastrofe“, zaključio je Kaui. „Smatramo da je nešto najvažnije što možemo da uradimo za budućnost da očuvamo što više ovih vrsta u muzejima, kako bi 200, 300 ili 500 godina u budućnosti ljudi i dalje mogli da kažu da je Zemlja ovo nekada imala. Čvrsto verujem u to”.

Američki naučnici koji su stvorili prve žive robote, objavili su da su ovi oblici života, nazvani ksenoboti, počeli da se razmnožavaju i to na način nepoznat kod biljaka i životinja. Napravljeni od matičnih ćelija afričke vrste žabe (Xenopus laevis) po kojoj su dobili ime, ksenoboti su manji od milimetra.

Ovi neobični robotski živi organizmi predstavljeni su prvi put 2020. godine pošto su eksperimenti pokazali da se kreću, formiraju grupe i samoregenerišu. Sada su naučnici sa Univerziteta Vermont, Taft i Instituta Vajs za biološko inženjerstvo Univerziteta Harvard, objavili su da su otkrili potpuno nov oblik biološke reprodukcije koji se razlikuje od bilo kog poznatog u nauci, prenosi Si-En-En.

„Bio sam zapanjen“, priznaje Majkl Levin profesor biologije i direktor istraživačkog centra Univerziteta Taft, koji je bio jedan od rukovodilaca projekta.

„Žabe imaju svoj način razmnožavanja, ali kada odvojite ćelije od ostatka embriona i date im priliku da nauče kako da opstanu u novom okruženju, ne samo da su pronašle novi način kretanja, već i novi način razmnožavanja“, kaže profesor.

Matične ćelije su nespecijalizovane ćelije koje mogu da se razviju u bilo koju drugu ćeliju. Kako bi napravili ksenobote, istraživači su izdvojili žive matične ćelije sa embriona žabe i ostavili ih da se razviju. Znači, nisu manipulisali genima.

„Ljudi misle da se roboti proizvode od metala i drugih veštačkih materijala, ali nije od suštinske važnosti od čega je robot napravljen, već šta radi, odnosno donosi li neku korist ljudima. U tom smislu, ksenoboti jesu roboti, ali su očigledno i živi organizmi napravljeni od genetski nemodifikovane ćelije žabe“, objašnjava Džoš Bongard, profesor informatike i robotike na Univerzitetu u Vermontu i glavni autor studije.

Bongard navodi i da su otkrili kako se ksenoboti, koji su prvo imali okrugao oblik i bili sačinjeni od oko 3.000 ćelija, mogu da se umnožavaju. To se dešavalo retko i samo pod određenim okolnostima. Ksenoboti su koristili „kinetičku replikaciju“, proces za koji je poznato da se odvija na molekularnom nivou, ali nikada do sada nije primećen na nivou celih ćelija ili organizama.

Uz pomoć veštačke inteligencije, istraživači su zatim testirali milijarde oblika tela kako bi ksenoboti bili efikasniji u ovoj vrsti replikacije. Superkompjuter je smislio Ce-oblik koji je ličio na video-igru iz osamdesetih, Pak-men. Otkrili su da su ksenoboti u stanju da pronađu sićušne matične ćelije u petrijevoj posudi, sakupe ih na stotine u svojim ustima, a nekoliko dana kasnije snop ćelija bi postao novi ksenobot.

„Veštačka inteligencija nije programirala ove jedinke na način kako obično zamišljamo, kodiranjem. Oblikovala je i osmislila ovaj Pek-men oblik. Taj oblik je u suštini program. Oblik utiče na to kako se ksenoboti ponašaju da bi pojačali ovaj neverovatan proces koji nas je sve iznenadio“, dodaje Bongard u izjavi za Si-En.

Ksenoboti su tehnologija koja je u samom začetku, nešto slično prvim računarima iz prve polovine 20. veka i nemaju nikakvu praktičnu primenu.

Međutim, ova kombinacija molekularne biologije i veštačke inteligencije bi potencijalno mogla da se koristi za niz drugih zadataka u telu ili prirodnoj sredini, tvrde naučnici. To može biti i način za sakupljanje mikroplastike u okeanima, istaživanje korenskog sistema biljaka i regenerativnu medicinu.

Uprkos tome što bi mogućnost biotehnologije koja se samoumnožava mogla da izazove zabrinutost u javnosti, istraživači naglašavaju da su ovakvi živi organizmi u potpunosti laboratorijski eksperimenti i da se lako uništavaju, budući da su biorazgradivi, a i proizvode se u skladu sa etičkim kodeksima.

Ovo istraživanje je delimično finansirala i Agencija za napredne odbrambene istraživačke projekte, američke Agencije za nadzor razvoja tehnologije za vojne svrhe.

„Postoji više načina i oblasti na koje je moguće primenitu ovu vrstu plastičnosti i sposobnosti ćelija da rešavaju probleme“, zaključuje profesor Bongar.

 

Procenjuje se da je za poslednjih 100 godina nestalo oko 75 odsto starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kao i da svake godine prestane da postoji oko dva odsto starih autohtonih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta.

Danas u svetu postoji preko 1.700 banki semena starih biljnih i životinjskih vrsta u preko 100 država. U očuvanju starih semena biljaka i životinja, sada imamo lokalne, nacionalne, regionalne i svetske banke semena. Prošle godine je Ekološki pokret „Okvir života“, u selu Paštrić kod Mionice, osnovao prvu banku starih semena voća i povrća u Srbiji pod imenom „Zrno“, za Кolubarski okrug.

Početkom 2020. godine Ekološko društvo „Dragačevo“ iz Guče osnovalo je Banku semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta u Dragačevu za Moravički okrug, sa ciljem pronalaženja, popisivanja, očuvanja i umnožavanja starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, koje su gajene na ovim prostorima.

Na osnovu saradnje sa navedenim organizacijama, Centar za razvoj poljoprivrede Organsko selo iz Gorjana kod Užica je početkom aprila 2020. godine, osnovao Banku semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, sa istim ciljem.

Značaj starih sorti u borbi protiv klimatskih promena

Predsednik tog centra Borko Pavić kaže da su Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, doživele značajan razvoj u poslednjih 40 godina, prvenstveno zbog prepoznavanja značaja starih sorti u borbi protiv klimatskih promena, ali i nemogućnosti poljoprivrednika da obezbede kvalitetan sadni materijal za organsku, biodinamičku i permakulturnu proizvodnju hrane.“Stare povrtarske, ratarske, voćarske i životinjske vrste, sorte i rase nestaju velikom brzinom iz više razloga: ratovi i sukobi, klimatske promene, ekološke katastrofe, razne bolesti i štetočine, nestanak malih proizvođača hrane, loše upravljanje poljoprivredom, prelazak sa domaćinske na industrijsku proizvodnju – umesto da svi imaju svoje lokalno seme i seju ga, čime bi bila očuvana raznovrsnost, ljudi su počeli da kupuju i seju jedno isto seme, proizvedeno od semenskih firmi“, kaže Pavić i dodaje da se procenjuje da je za poslednjih 100 godina nestalo oko 75 odsto starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kao i da svake godine prestane da postoji oko dva odsto starih autohtonih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta.

Očuvanje starih sorti obaveza svakog naroda

Sagovornik Agrokluba smatra da očuvanje starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta, predstavlja obavezu i odgovornost svakog naroda, države, lokalne zajednice, porodice i pojedinca, te su stoga mnoge zemlje prepoznale značaj svog biljnog i životinjskog prirodnog i kulturnog nasleđa i razvile strategije njihovog očuvanja i razvoja.

„U Zlatiborskom okrugu, ljudi su od davnina gajili starinske sorte povrtarskih i ratarskih biljaka: krompir mesečar, kukuruz osmak, pšenicu, speltu, stare sorte ječma, zobi i raži, heljdu, tikve, razne sorte pasulja, boranije i pasuljica, bob, crni i beli luk, vlašac i praza luk, paradajz (jabučar, volovsko srce i šljivar), zatim stare sorte krastavaca, kupusa golubara i drugih biljnih vrsta i sorti.“ Кod starinskih sorti voća, dodaje da se sećamo šljiva; ranke, berosavke, dragačevke, crnošljive, madžarke, belošljive, dženarike, trnošljive. Od jabuka; budimke, dunjovače, šećerlije, kolačare, lepocvetke, petrovače, ilinjače, kožare, od krušaka: lubeničarke, mednik, kaluđerke, takiše, karamanke, ali poznate su i druge vrste voća: dunja, trešanja, višanja, mušmula, oskoruša, crni i beli dud, orasi.

Među starinskim životinjskim vrstama mnogima su još poznate rase goveda buša, bivolica i podolsko goveče; domaći brdski konj, pramenka i sjenička ovca, balkanska koza, svinje mangulice, moravke i resavke, domaće kokoške, ćurke i druge vrste i rase domaćih životinja.

„Banke i Biblioteke starih semena osnivaju se baš zbog toga, da se očuvaju semana različitih vrsta biljaka, voća i životinja, kako bi se sačuvale od nestanka iz brojnih razloga. Кada jednom stara sorta biljke ili rasa životinje nestane, ne možemo je vratiti!“, upozorava Pavić.

Aktivnosti na radu Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, podeljene su u dve grupe poslova.

„Prva grupa poslova, realizovala se u perodu april – maj – jun ove godine i obuhvatala je aktivnosti na pronalaženju, sadnji i gajenju starih povrtarskih i ratarskih biljaka na više poljoprivrednih gazdinstava u dragačevskim selima, kako bi sačuvali i umnožili ova semena, jer povrće i ratarske biljke, nestaju mnogo brže nego voće, pošto se radi o jednogodišnjim biljkama. Ako se jedne godine ne sačuva i umnoži seme, praktično se ta vrsta ili sorta gubi. Druga grupa poslova realizuje se u perodu april – decembar 2020. godine i odnosi se na pronalaženje, popisivanje i sakupljanje podataka o postojanju starih voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa, kako bi znali šta je sačuvano, sa čim se raspolaže i kako bi se mogao planirati dalji rad Banke satrih semena“, rekao je Pavić. Sagovornik za Agroklub dodaje da je na razvoju Banke semena starih biljnih, voćnih i životinjskih vrsta Zlatiborskog okruga, dogovorena saradnja sa Nacionalnom Bankom biljnih gena Srbije, Nacionalnom Bankom biljnih gena Slovenije i Nacionalnom Mrežom za biodiverzitet, ekologiju i poljoprivredu Grčke, kao i drugim brojnim pojedincima i organizacijama iz Srbije i inostranstva.

Pavić je pozvao poljoprivrednike, zainteresovane pojedince i organizacije na saradnju kroz sejanje i razmenu starih povrtarskih i ratarskih biljaka, i sakupljanje informacija o postojanju starih voćnih i životinjskih vrsta, sorti i rasa na području Zlatiborskog okruga.

Velika je ovo prica. I vrlo vazna. Moramo da ucinimo sve da zastitimo svet oko nas. Super su svi ti roboti i vestacka inteligencija. I super je ako ce to pomoci ljudima da poboljsaju svoje zivote. Medjutim, skepticna sam vrlo kad vidim kako sve manje "prirode' ostaje, a sve vise tehnologije nastaje.

ZAISTA TEKST O ZELANDIJI OD JUCE I OVAJ O KSENOBOTIMA OD DANAS IMAJU MNOGO TOGA ZAJEDNICKOG. SVET NIJE SAMO ONO STO VIDIMO I STO POKUSAVAMO DA UNISTIMO SVOJIM NACINOM ZIVOTA. SVET JE U MORIMA, OKEANIMA, SVET SU PCELE I INSEKTI I SITNA BICA BEZ KOJIH KRUPNA NE BI MOGLA. VODECI RAZUNA O SITNICAMA I SITNIM  ZIVIM ORGANIZMIMA VODIMO RACUNA I OSLONOVIMA KOJI TAKODJE POLAKO NESTAJU. RAZMISLJAJMO MALO O  OVOJ TEMI.  MOZDA IPAK JOS NIJE  TOLIKO KASNO DA SACUVAMO NASU PLANETU DA NE BI MORALI DA TRAZIMO DRUGU NA KOJU CE LJUDSKA VRSTA MORATI DA POBEGNE!

ZELANDIJA

ODUVEK JA PRICAM KAKO SU MORSKE DUBINE NE I SPITANE I KAKO SE U NJIMA KRIJU MNOGE TAJNE SVEMIRA. COVEK PA SAMO NA NEBO GLEDA TRAZECI TAMO TAJNE SVEMIRA.ZELANDIJA KAO ATLANTIDA.

Može li naše razumevanje dubina okeana da pomogne u otključavanju misterija svemira? Okeani pokrivaju više od 70 procenata Zemljine površine, ali preko 80 posto njih je neistraženo. U stvari, često se tvrdi da znamo više o površini Marsa i Meseca nego o dnu okeana na našoj planeti. NASA je na misiji da to promeni. Američka svemirska agencija istražuje okeanske dubine kako bi shvatila kako bi okeani na drugim planetama mogli da izgledaju i pomerila granice nauke i tehnologije u jednom od najekstremnijih okruženja na našoj planeti. To je misija puna čuda, opasnosti i ne beznačajnog rizika od implozije. Nadaju se će podvodna otkrića pomoći u rešavanju nekih od misterija u svemiru, a istovremeno će testirati neku od opreme i eksperimenata potrebnih za misije na drugim mestima u Sunčevom sistemu. Dubine okeana su iznenađujuće slične nekim od uslova koje NASA očekuje da pronađe na drugim svetovima u Sunčevom sistemu. Čak bi mogli da daju naznake o tome gde naučnici treba da traže vanzemaljski život. Najdublji delovi Zemljinih okeana poznati su kao hadova zona ili hadal. Nazvano po Hadu, grčkom bogu podzemnog sveta, to je zastrašujuće mesto dostojno svog imena. Sastoji se od dubokih rovova i korita, proteže se 11 km ispod površine svetskih okeana. Kumulativno ti delovi pokrivaju površinu veličine Australije. Ipak, retko koja podmornica može da preživi uranjanje u ovaj mračni ponor. Tu naučnici Nase, u partnerstvu sa Okeanografskim institutom Vuds Hol iz Masačusetsa, pokušavaju da istraže i ispitaju granice života na Zemlji. Čak i jezik koji naučnici koriste za svoje misije u ovoj oblasti deli pojmove sa istraživanjem svemira – poslednjih godina morski biolozi su poslali više "lendera“ opremljenih senzorima i kamerama da "slete“ na dno hadske zone. Ali inženjeri iz Nasine Laboratorije za mlazni pogon u južnoj Kaliforniji grade novo autonomno podvodno vozilo pod nazivom Orfej, po drevnom grčkom heroju koji je putovao u podzemni svet i nazad, kako bi mapirali nepristupačne dubine. Koristeći sličnu tehnologiju vizuelne navigacije kao Nasin rover Perseverance, Orfej koristi veoma osetljive kamere da identifikuje formacije stena, školjki i drugih karakteristika na dnu okeana i tako napravi trodimenzionalne mape prošarane orijentirima (ili možda oznakama na morskom dnu). Ovo omogućava robotu da pronađe svoj put i prepozna mesta na kojima je već bio, ali bi takođe trebalo da mu pomogne da baci novo svetlo na biodiverzitet ovog surovog okruženja. "Orfej je prolazno vozilo“, kaže Tim Šenk, dubokomorski biolog koji vodi program istraživanja hadala. "Ako uspe, nema mesta u okeanu gde ne možete da odete". Nije prvi put da Šank pokušava da dopre do mračnih dubina hadske zone. Godine 2014. Orfejev prethodnik Nerej je poslat u ​​Kermadečki rov, koji se nalazi severoistočno od Novog Zelanda. Podvodno vozilo je eksplodiralo oko 10 km dubine, najverovatnije zbog ogromnog pritiska. "Posle 12 sati videli smo da se pojavljuje u komadićima“, rekao je Šank i dodao da ih je gubitak Nereja naterao da preispitaju kako istražuju duboko more. Orfej je veličine kvada i težak oko 250 kilograma. Dizajniran je da bude lakši, manji i jeftiniji od prethodnih podvodnih vozila. Takođe bi trebalo da bude okretniji i tako dospe do rovova i otvora na morskom dnu koji nikada ranije nisu istraženi.

Naučnicima je trebalo 375 godina da otkriju osmi kontinent sveta, koji se sve vreme skrivao pred njihovim očima. Ali brojne misterije još uvek muče naučnike.

Bilo je to 1642. godine i Abel Tasman je bio na novoj misiji. Iskusni holandski moreplovac bio je uveren u postojanje ogromnog kontinenta na južnoj hemisferi i odlučan da ga nađe.

U to vreme, ovaj deo sveta je još uvek bio prilično misteriozan za Evropljane, ali su oni imali nepokolebljivo uverenje da tamo mora postojati velika kopnena masa – nazvana Tera Australis. Ovo uverenje datira još iz vremena starog Rima, ali tek polovinom 17. veka je mogla da bude proverena.

I tako, 14. avgusta, Tasman je isplovio iz baze svoje kompanije u Džakarti, Indonezija, sa dva mala broda i krenuo na zapad, zatim na jug, pa na istok, da bi na kraju završio na Južnom ostrvu Novog Zelanda.

Njegov prvi susret sa lokalnim narodom, Maorima, (za koji se smatra da su se tamo naselili nekoliko vekova ranije) nije prošao dobro. Posle par dana žustrih obračuna, Tasman je otplovio nazad, a da nije ni kročio na ovu novu zemlju, iako je verovao da je zaista otkrio veliki južni kontinent.

U to vreme za Australiju se već znalo, ali Evropljani su mislili da to nije legendarni kontinent koji su tražili. Kada su se predomislili ipak su ga nazvali Tera Australis.

Tasman nije znao da je sve vreme bio u pravu

Godine 2017. grupa geologa dospela je na naslovne strane kada su objavili da su otkrili Zelandiju – Te Riu-a-Maui na jeziku Maori. Ogroman kontinent od 4,9 miliona kvadratnih kilometara, oko šest puta veći od Madagaskara.

Iako su svetske enciklopedije, mape i pretraživači već neko vreme bili nepokolebljivi da postoji samo sedam kontinenata, tim je samouvereno obavestio svet da je to pogrešno. Ipak ih ima osam – a on je najmanji, najtanji i najmlađi na svetu.

Kvaka je u tome što se 94 odsto njegove površine nalazi pod vodom, sa samo nekoliko ostrva, kao što je Novi Zeland, koji izviru iz okeanskih dubina. Sve vreme se skrivao pred našim očima.

„Ovo je primer koliko može da potraje da otkrijete nešto tako očigledno“, kaže Endi Tulok, geolog sa Novozelandskog kraljevskog istraživačkog instituta "GNS Science", koji je bio deo tima koji je otkrio Zelandiju.

Mukotrpno otkriće

Više od jednog veka nakon što je Tasman otkrio Novi Zeland, britanski moreplovac Džejms Kuk poslat je u istraživačku misiju na južnu hemisferu. Njegova zvanična uputstva su bila da posmatra prolazak Venere između Zemlje i Sunca, kako bi izračunao koliko je Sunce udaljeno.

Ali sa sobom je nosio i zapečaćenu kovertu, koju je trebalo da otvori kada izvrši prvi zadatak. Koverat je sadržao tajnu misiju da otkrije južni kontinent – preko koga je verovatno plovio, pre nego što je stigao do Novog Zelanda.

Prve prave tragove o postojanju Zelandije prikupio je škotski prirodnjak ser Džejms Hektor, koji je bio deo istraživačog pohoda koji je plovio oko južne obale Novog Zelanda 1895. godine. Nakon proučavanja njihove geologije, zaključio je da je Novi Zeland „ostatak planinskog lanca koji je činio greben velike kontinentalne oblasti koja se prostirala daleko na jug i istok, a koja je sada potopljena...“.

Uprkos ovom ranom pomaku, saznanje o mogućoj Zelandiji ostalo je nejasno i vrlo malo se bilo ko time bavio sve do šezdesetih godina.

U to vreme geolozi su se konačno složili oko definicije šta je kontinent – generalno, geološka oblast sa velikom nadmorskom visinom, širokim spektrom stena i debelom korom. Takođe mora biti velika. Ovo je geolozima dalo nešto sa čime bi mogli da rade – ako bi mogli da prikupe dokaze, mogli bi da dokažu da osmi kontinent postoji.

Ipak, misija je zaustavljena – otkrivanje kontinenta je komplikovano i skupo. Zatim je 1995. američki geofizičar Brus Lujendik ponovo opisao region kao kontinent i predložio da se nazove Zelandija.

Otprilike u isto vreme, „Konvencija Ujedinjenih nacija o pomorskom pravu“ stupila je na snagu i konačno dala ozbiljnu motivaciju za istraživanje. U njoj se navodi da zemlje mogu da prošire svoje teritorije izvan svoje ekskluzivne ekonomske zone, koja se proteže na 200 nautičkih milja (370 kilometara) od njihovih obala, da bi zatražile svoj „prošireni kontinentalni pojas“ – sa svim mineralnim bogatstvima i naftom koje ovo obuhvata.

Ako bi Novi Zeland mogao da dokaže da je deo većeg kontinenta, mogao bi povećati svoju teritoriju za šest puta. Odjednom je došlo do obilja sredstava za putovanja da se istraži područje, a dokazi su se postepeno prikupljali. Sa svakim prikupljenim uzorkom stene, slučaj Zelandije je napredovao.

Konačni procvat došao je od satelitskih snimaka, koji se mogu koristiti za praćenje malih varijacija u Zemljinoj gravitaciji u različitim delovima kore za mapiranje morskog dna. Sa ovom tehnologijom, Zelandija je jasno vidljiva kao deformisana masa velika skoro kao Australija.

Misteriozno istezanje

Zelandija je prvobitno bila deo drevnog južnog superkontinenta Gondvane, koji je nastao pre oko 550 miliona godina i koji je u suštini sakupio svu zemlju na južnoj hemisferi. Zauzimao je ugao na istočnoj strani, gde se graničio sa nekoliko drugih, uključujući polovinu Zapadnog Antarktika i celu istočnu Australiju.

Onda je pre oko 105 miliona godina, „zbog procesa koji još uvek ne razumemo u potpunosti, Zelandija počela da se povlači“, kaže Tulok.

Kontinentalna kora je obično oko 40 kilometara – znatno deblja od okeanske kore, koja obično iznosi oko 10 kilometara. Pošto je bila napregnuta, Zelandija je na kraju toliko rastegla da se njena kora sada proteže na samo 20 kilometara. Konačno, kontinent tanak kao talasi potonuo je – iako ne sasvim do nivoa normalne okeanske kore – i nestao pod morem.

Uprkos tome što je tanka i potopljena, geolozi znaju da je Zelandija kontinent zbog vrsta stena koje se tamo nalaze. Kontinentalna kora obično se sastoji od magmatskih, metamorfnih i sedimentnih stena – poput granita, škriljaca i krečnjaka, dok je dno okeana obično samo od magmatskih, kao što je bazalt.

Ali ima još mnogo nepoznanica. Neobično poreklo osmog kontinenta čini ga posebno intrigantnim za geologe i više nego zbunjujućim. Na primer, još uvek nije jasno kako je Zelandija uspela da ostane zajedno kada je tako tanka i da se ne raspadne na male mikro-kontinente.

Još jedna misterija je i to kada je tačno Zelandija završila pod vodom – i da li je ikada, u stvari, bila iznad mora. Delovi koji su trenutno iznad nivoa mora su grebeni koji su nastali kada su se pacifička i australijska tektonska ploča zgužvale zajedno. Tulok kaže da su podeljena mišljenja o tome da li je uvek bila potopljena osim nekoliko malih ostrva ili je nekada bila potpuno suva.

Postavlja se pitanje šta je tu živelo

Sa svojom blagom klimom i rasponom od 101 milion kvadratnih kilometara, drevni super-kontinent Gondvana je bio prekriven bujnom florom i faunom, uključujući prve četvoronožne kopnene životinje, a kasnije i stanište titanosaurusa. Dakle, da li u stenama Zelandije ima njihovih fosilnih ostataka?

Fosili kopnenih životinja su veoma retko otkrivani na južnoj hemisferi, ali nekolicina ostataka je pronađena na Novom Zelandu devedesetih, uključujući rebro džinovskog dugorepa, dugovratog dinosaurusa (sauropoda), kljunastog biljojeda (hipsilofodonta) i dinosaurusa sa oklopom (ankilosaurusa). Zatim je 2006. na ostrvima Čatam, oko 800 kilometara istočno od Južnog ostrva, otkrivena kost stopala velikog mesoždera, verovatno neke vrste alosaurusa. Ono što je najvažnije, svi fosili datiraju iz perioda pošto se kontinent Zelandija odvojio od Gondvane.

Međutim, to ne znači nužno da su dinosaurusi lutali celom Zelandijom – ova ostrva su možda bila utočišta dok je ostatak bio potopljen, kao što je i sada.

-Već dugo traje debata na ovu temu da li je moguće da neko područje nastanjuju kopnene životinje, a da nema neprekinute kopnene veze – i da li bi bez toga one izumrle, navodi Rupert Saterlend, profesor geofizike i tektonike na Univerzitetu Viktorija u Velingtonu.

Debata postaje još komplikovanije kada se u celu priču ubaci jedan od najčudnijih i najomiljenijih stanovnika Novog Zelanda – kivi – neobična ptica koja ne leti, ima brkove i perje nalik na kosu. Čudno, smatra se da njegov najbliži srodnik nije moa, koji je deo istog roda – ratita – i koji je živeo na istom ostrvu do svog izumiranja pre 500 godina, već još džinovskija ptica slon, koja je vrebala po šumama Madagaskara do pre skoro 800 godina.

Ovo otkriće navelo je naučnike da veruju da su obe ptice evoluirale od zajedničkog pretka koji je živeo na Gondvani. Bilo je potrebno 130 miliona godina da se superkontinent potpuno raspadne, ali kada se to dogodilo, delovi su se rasuli širom sveta, formirajući Južnu Ameriku, Afriku, Madagaskar, Antarktik, Australiju, Arabijsko poluostrvo, Indijski potkontinent i Zelandiju.

Da li je Zelandija uvek bila pod vodom

Ovo, zauzvrat, sugeriše da je barem deo sada potopljene Zelandije bio iznad nivoa mora sve vreme. Osim pre oko 25 miliona godina, smatra se da je ceo kontinent – čak i ceo Novi Zeland – bio potopljen.

Iako nije moguće sakupiti fosile sa morskog dna Zelandije direktno, naučnici su istraživali njegove dubine bušenjem.

-Zapravo najkorisniji i najizrazitiji fosili su oni koji se formiraju u veoma plitkim morima, kaže Saterlend.

-Zato što ostavljaju zapis - postoji bezbroj i zilioni sićušnih, sićušnih malih fosila koji su veoma karakteristični, dodao je.

U 2017. godini, tim je preduzeo najopsežnija istraživanja u regionu do sada i izbušio više od 1.250 metara u morsko dno na šest različitih lokacija. Jezgra koja su sakupili sadržavala su polen kopnenih biljaka, kao i spore i školjke organizama koji su živeli u toplim, plitkim morima.

„Ako imate vodu, koju samo vi znate, duboku 10 metara ili nešto slično, onda postoji velika šansa da je bilo i zemlje u blizini", kaže Saterlend, koji objašnjava da polen i spore takođe nagoveštavaju mogućnost da Zelandija nije bila toliko potopljena kao što se mislilo.

I doslovno uvrnut kontinent

Još jedna misterija leži i u obliku Zelandije.

„Ako pogledate geološku kartu Novog Zelanda, postoje dve stvari koje zaista upadaju u oči“, kaže Saterlend. „Jedan od njih je Alpski rased, granica ploče koja se proteže duž Južnog ostrva i toliko je uočljiva da se može videti iz svemira“.

Drugi je da je geologija Novog Zelanda – kao i šireg kontinenta – neobično uvijena. Obe su podeljene na dva dela horizontalnom linijom, gde se susreću pacifička i australijska tektonska ploča. Tačno na ovom mestu, izgleda kao da je neko uzeo donju polovinu i izokrenuo je, tako da ne samo da se prethodno neprekinute trake stene više ne slažu, već su gotovo pod pravim uglom.

Jednostavno objašnjenje za ovo je da su se tektonske ploče pomerile i nekako ih deformisale. Ali kako se to tačno i kada dogodilo, još uvek je potpuno nejasno.

-Postoje različita tumačenja, ali ovo je prilično velika nepoznanica, tvrdi profesor Tulok.

Saterlend objašnjava da je malo verovatno da će kontinent uskoro odati sve svoje tajne.

-Prilično je teško praviti otkrića, kada je sve dva kilometra ispod vode, a slojevi koje treba da uzorkujete su i 500 metara ispod morskog dna, napominje profesor.

Zaista je izazovno izaći i istražiti takav kontinent. Dakle, jednostavno je potrebno mnogo vremena, novca i truda, dodaje.

Ako ništa drugo, osmi kontinent sveta sigurno pokazuje da – skoro 400 godina nakon Tasmanovog potrage – još uvek mnogo toga skriva.

Budimo realni. Sta mi znamo o 90% morskih dubina? Nista! A sta znamo o Svemiru? Skoro nista. Onda svakako treba prvo ispitati nasu planetu pa krenuti u istrazivanje Svemira.

FASCINANTNE SU TE MORSKE DUBINE. KOLIKO TAJNI KRIJU. I ZANIMLJIVIJE SU SIGURNO NEGO TAJ SVEMIR JR JE NA NEBU! SAMO NARAVNO DA NEMA NACINA ISPITATI TAJNI SVET ISPOD MORA I OKEANA. AKO TO NEKAD USPEMO RESICEMO MNOGE TAJNE!