KLUB ZA PLAKANJE

 PA SUPER. RAME ZA PLAKANJE JE PRIVILEGIJA.,ALI KLUB JE VISI NIVO SVAKAKO. MADA LJUDI JOS UVEK MISLE DA JE BOLJE DA SE SAM ISPLACES ILI NA VEC POMENUTOM "RAMENU". IPAK PSIHOTERAPEUTI MISLE DA SE I TUGA MOZE DELITI KOLEKTIVNO.

Broj osoba kojima je dijagnostifikovana depresija naglo raste u svetu. U Srbiji konkretno mora dobro da vam se posreći kako bi zakazali termin kod psihoterapeuta. Međutim, možda vam psihoterapeut i nije potreban, pošto eksperti kažu da plakanje može da bude čak i mnogo bolje od razgovora. Po njima, ne treba bežati od negativnih emocija, već ih treba prihvatiti i prepustiti im se.Mnogo ljudi smatra plakanje nus pojavom žalosti i depresije, a ono čak može da bude indikator oporavka. Devojkama je lakše da svoje emocije izbace kroz suze, dok je muškarcima to mnogo teže pošto društvo očekuje od njih da ne plaču i da budu jaki - kaže Sakši Gupta, pishoterapeutkinja iz Indije koja radi u jednom od "klubova za plakanja".

Za izlečivu moć suza čuo je i Kamleš Masalavala, terapeut smehom. On je 2017. došao na ideju da otvori prvi klub za plakanje u Indiji. Jenom mesečno ljudi dolaze u "Healthy Crying Club" i zajedno plaču i kukaju.

- Ako smeh može da se deli, zašto ne bi mogao i plač? - upitao je Masalavala.

On kaže da su suze normalna reakcija kada nas peplave negativne emocije.Kada osetite jaku bol, to je dobro, jer onda istim tim intenzivitetom možete i da se radujete - kaže on.

Svakog meseca ovde dolazi oko stotinak čjudi jer mnogima plakanje kod kuće jednostavno nije opcija, kako ne bi uznemirili svoje voljenje ili iz sličnih razloga. Suzbijanje emocija može da dovede do pucanja, gde se onda stres i anksioznost samo pojačavaju.

Prvi put se za ovakav klub čulo 2013. kada je jedan takav otvoren u Japanu. Čak je 2017. organizovan i prvi festival plakanja, rui-katsu. Danas Japanci u sve većem broju odlaze u takve klubove, a odlazak na rui-katsu nije ograničen godinama.

Čak su i u antičkoj Grčkoj i u starom Rimu gledali na suze kao na božanske kristale, koji sa sobom nose olakšanje i pročišćenje.

- Neće svi otići kod psihoterapeuta ili u klub, ali to ne znači da ne mogu da odrade jednu seasnsu sami kod kuće. Pronađite prostoriju u kojoj vas niko neće uznemiravati, pustite tužnu muziku, zapalite jednu mirišljavu sveću i pustite suze da teku - rekao je Masalavala.

 

Prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeutkinja rekla je za RTS da plakanje nije znak slabosti, to je prirodna reakcija. Kada imamo moderno društvo koje to tumači kao slabost, onda svi potiskujemo tugu i dolazi do depresije i anksioznosti, navela je Đurićeva.

U Španiji je prošle godine skoro 4.000 ljudi izvršilo samoubistvo i to je drugi najčešći uzrok smrti u toj zemlji. Posle niza konsultacija sa najeminentnijim psihijatrima i psiholozima, nastala je originalna i izgleda, za sada, delotvorna ideja!

U centru Madrida otvorena je "La đoreria" - odnosno soba za plakanje, u sklopu projekta čiji je cilj da istakne važnost mentalnog zdravlja i okonča stigmu zbog odlaska kod psihologa, što je tabu tema u mnogim društvima.

"Uđi i plači", piše na jednom od znakova u ovom posebno osmišljenom prostoru, a na drugom:"I ja sam anksiozan".

Madriđani su se odazvali pozivu. U početku rezervisano, a sada već bez predrasuda, rado posećuju ovu sobu, međusobno komuniciraju, razmenjuju iskustva, druže se i sa mnogo hvale govore o svojoj "La đoreriji". Kada treba bez ustručavanja zaplakati? Koliko je to oslobađajuće za naš um i organizam? 

Prof. dr Aleksandra Đurić, psihoterapeutkinja, ocenjuje sobu za plakanje kao sjajnu inicijativu i smatra da je to odgovor na savremeno društvo.

"Suze su OK, one nisu znak slabosti, to je prirodna reakcija. Kada imamo moderno društvo koje to tumači kao slabost, onda svi potiskujemo tugu i dolazi do depresije i anksioznosti", navela je Đurićeva.

Prema njenim rečima, favorizuje se određeni tip ponašanja ekstravertne ličnosti, sve drugo se smatra kao slabost, međutim, kako kaže, potrebna je izuzetna snaga da se suočimo sa emocijama.

"Važno je da imamo socijalnu podršku, da nas neko razume i da nas ne osuđuje. Ako imamo grupu ljudi koji se povezuju, na taj način to može biti katarzično", navela je psihoterapeutkinja.

Ali, napominje, plakanje nije uvek oslobađajuće.

"Tačno je da plakanje oslobađa od stresa, umanji se i fizička bol, to je nauka dokazala. Pored katarze bitno je da se u tom trenutku integrišemo i iskoristimo priliku da sagledamo ono što se dešava i rešimo problem", istakla je Đurićeva.

Navela je da se tokom plakanja smanjuje srčani puls, luče se hormoni poput oksitocina, koji utiču da se bolje osećamo, tako da plakanje može biti i fiziološki i psihološki lekovito.

Odgovarajući na pitanje zašto muškarci manje plaču, Đurićeva kaže da postoje mnogi uzroci za to - jedan od razloga je to što više testosterona kod muškaraca utiče na to da se smanji potreba za plakanjem. Drugi razlog je, kaže, i dužina suznih kanala, koji su znatno duži kod muškaraca nego kod žena.

Kao još jedan od razloga što muškarci manje plaču, navela je i društvene odnose u patrijahalnim društvima gde se dečaci uče da ne plaču, pa taj model preuzimaju muškarci. Đurićeva je rekla da do puberteta i dečaci i devojčice podjednako plaču.

"Psihoterapija je bezbedno mesto gde osoba može da se suoči sa svojim emocijama", zaključila je psihoterapeutkinja Aleksandra Đurić.

Plakanje je posebno važno u oslobađanju od tuge, kada suze u talasima naviru nakon traumatičnog događaja. Suze nam u tim slučajevima dopuštaju da izrazimo psihički bol u fizičkom obliku. „Plakanje je važno za vreme procesa tugovanja nakon smrti ili gubitka dragih nam osoba”, ističe terapeutkinja. „Ono nam pomaže da prihvatimo novonastalu situaciju, otpustimo prošlost i da stvaramo temelje za nastavak ispunjenog života.”

Suzama kao da zaceljujemo bolne ožiljke na duši da bismo mogli da nastavimo da živimo otvorenog srca. U suprotnom, ako učestalo potiskujemo snažna osećanja, ne dopuštajući telu da se putem suza detoksikuje jer mislimo da bi to bilo suviše komplikovano ili previše bolno (i za nas i za druge), oni ne nestaju, nego postaju vrsta otrova koji nas može još više povrediti. Sa psihološkog stanovišta, dugoročno potiskivane emocije i progutane suze gotovo su siguran put ka anksioznosti ili depresiji, a sa holističkog gledišta mogu biti uzrok ozbiljnih fizičkih i psihosomatskih tegob

Čin olakšanja

„Plakanje je jedna od trinaest prirodnih, ljudskih potreba koje nikad ne bismo smeli da potiskujemo”, ističe Senka Kušer-Mijić, ajurvedska i holistička terapeutkinja. „Plakanje je, zajedno sa izlučivanjem, mokrenjem, prolaskom gasova, povraćanjem, podrigivanjem, disanjem, zevanjem, kašljanjem, ejakulacijom, gladi, žeđi i spavanjem, naša prirodna potreba koja treba da bude zadovoljena da bi bila uspostavljena, a zatim i održavana prirodna ravnoteža uma, duha i tela. Ove telesne funkcije su naša prirodna potreba i kada se pojave, treba da budu ne samo prihvaćene, nego i izražene bez potiskivanja. Svako suzdržavanje je štetno i postaje podloga za moguće bolesti.”
Glavobolja, bol u očima, ukočenost vrata i vrtoglavice mogu biti neke od tegoba, dok ponovljena i stalna supresija može uzrokovati još veće probleme, kao što su srčane bolesti, anoreksija, oticanje očnih kapaka, prehlada, sinusitis, bolovi u glavi ili srcu, ukočenost vrata, čak i tumor abdomena.

„Plakanje je naša potreba kojom se energetski resetujemo i čistimo, ona nam omogućava izbacivanje nagomilanih, potisnutih emocija koje nakupljene u nama izazivaju toksičnost. Da bismo, dakle, ostali zdravi i oslobodili se svega nakupljenog, treba sebi da pružimo podršku i razumevanje, a zatim dopustimo i plakanje”, zaključuje holistička terapeutkinja.

Za razliku od zapadnjaka, koji suze tuge najčešće skrivaju ili potiskuju, u Japanu toliko snažno veruju u zdravstvene dobrobiti plakanja da su tu mudrost primenili u tzv. klubovima za plakanje koje nazivaju rui-katsu (u doslovnom prevodu: za one koji traže suze). U njima se kolektivno prepuštaju plaču, a u tome im najčešće pomaže gledanje tužnih filmova i video klipova. Ovakvi klubovi su zasnovani na uverenju da plakanjem otpuštamo stres, pa Japanci rone suze i natapaju maramice, verujući da je to odličan način očuvanja dobrog mentalnog zdravlja.

Njihovu teoriju podupiru i istraživanja. Američki naučnici sa Univerziteta u Južnoj Floridi su utvrdili da su se gotovo svi – preciznije, devet od deset ispitanika – bolje osećali nakon plakanja, jer taj čin donosi znatno olakšanje, oslobađa od stresa i popravlja raspoloženje.

Ipak, dok nekima slane kapi može izmamiti i sentimentalna reklama na TV-u, oni sa „suvim” očima teško će osetiti dobrobiti plakanja. Koliko ćemo se često prepuštati tom samozaštitnom procesu i koliko će nam to pomoći najviše zavisi od naše ličnosti, otkrili su isti psiholozi. Prema njihovim tvrdnjama, neurotične osobe češće plaču i lakše ih je podstaći na plakanje, pa je i veća verovatnoća da će se osećati bolje, dok je manja verovatnoća da će blagodeti terapije plakanjem osetiti osobe koje tokom plakanja osećaju stid, kao i one sa simptomima anksioznosti i osobe koje nisu u stanju da dožive zadovoljst

Mentalni trening

Istraživači sa Floride su zaključili i da namerno izazvano plakanje može da koristi, posebno osobama koje teško izražavaju tugu ili nisu u stanju „ni suzu da puste”, bilo da im je teško da osete intenzivnije emocije, ili ih osećaju, a nisu u stanju da ih izraze.
„Osobe koje nisu sklone suzama u izražavanju emocija sprečava svojevrsna unutrašnja brana koja je često satkana od dubokih, ponekad nesvesnih uverenja koja su preuzeli od drugih ili ih sami oblikovali na osnovu svojih iskustava”, objašnjava Melita Rainer, klinička psihologinja i NLP praktičarka, dajući uobičajene primere takvih uverenja: „suze su slabost”, „sramota je plakati”, „treba skrivati svoju ranjivost”.

Psihologinja Rainer smatra da sebi treba da damo dopuštenje da plačemo, svesno i sa puno ljubavi, ako želimo da vratimo sposobnost plakana.

„U tome nam može pomoći vežba mentalnog treninga kojom u svest utiskujemo sliku sebe kako plačemo. Na primer, u situaciji kad želite da plačete, ali to niste u stanju, možete u glavi izvrteti kratki film u kome vidite/čujete/osećate sebe kako plačete i povezati ga s pozitivnim mislima, na primer: „Kako je dobro da mogu da se isplačem, pa makar u mašti…” Kao korisni pomagači, na plač nas mogu podstaći određene melodije, pesme, filmovi, sećanja”, savetuje terapeutkinja Rainer. Ističe da je osobama koje neka psihološka trauma blokira (na primer, smrt roditelja ili deteta), pa nakon nje ne mogu ni suzu da puste, ponekad potrebna psihološka prorada traumatske situacije da bi ponovo potekao blagotvorni potok suza.

Kod takvih osoba se teške emocije akumuliraju, poput sivih, kišnih stratusa koji nisko zaklanjaju sunce. Zamislite da nikad ne izliju svoje gusto zbijene kišne kapi i da težina i vlaga ostaju da lebde u vazduhu! Sličan osećaj se gomila i u našem telu kada suzama ne ispiramo negativnosti i tuge.

„Ja sam plačljivac”, oni će ponosno kazati ističući da plač čisti dušu. „Ma daj saberi se”, savetovaće njihovi oponenti zagovarajući akciju i napredak koji, tvrde oni, suze sprečavaju. Međutim, umesto da na suze gledamo blagonaklono verujući u njihovu vrednost ili ih proglašavamo sramotom, dobro je pogledati kroz, u ili iza suza kako bismo otkrili uzroke koje mogu stvoriti ili razotkriti.

Nisu sve suze iste. Ljudsko telo luči tri vrste: bazalne, koje stvaraju uljni sloj preko očnih jabučica i sprečavaju njihovo isušivanje; refleksne, kad je oko uznemireno sečenjem luka ili trunčicom prašine i mora se očistiti od stvari koja iritira oko; i psihogenične, koje prolivamo iz emotivnih razloga.

Emotivne suze imaju viši nivo proteina od bazalnih i refleksnih suza zbog čega su gušće i padaju sporije. Ta gustoća je intrigantna jer što duže suzi treba da se spusti niz lice, to će je pre neko primetiti i razaznati koji signal šalje. Da, suze su i društveni signal.

Neki ljudi se s time ne slažu i to argumentuju time da ljudi plaču i kad su sami. Međutim čak i kad svedoka nema, suze nam natapaju lice i zahtevaju pomoć. Ona društvena poruka može biti usmerena prema samome sebi; ponekad će usamljenik koji plače samog sebe čvrsto zagrliti i tako pokušati pružiti sebi utehu. U takvim trenucima, neko će možda pomisliti i na pesnika Artura Remboa i njegov stih „Ja sam onaj drugi”, jer je onaj koji plače istovremeno i pošiljalac i primalac suznog signala.

Šta se događa nakon tog signala, razlikuje se od kulture do kulture i zavisi od identiteta, pristupa moći i uverenja onoga koji plače i njegovih svedoka. Setite se školskog zaštitara, pozvanog u učionicu radi uplakanog crnog dečaka od sedam godina, koga potom veže lisicama. Setite se bele policajke što pred sudom plače kad opisuje kako je ubila crnca u svom domu i koju je potom zagrlila sutkinja, također crnkinja.

Suze često služe za podmazivanje točkova bele supremacije. Mnogi ljudi pisali su o šteti koju nanose suze belih žena – kako su doprinele dugoj istoriji nasilja prema crncima, američkim Indijancima i generalno nebelcima.

Lekari imaju svoje vrlo precizne okvire u interpretaciji ljudskih suza. Oni mogu staviti male papirnate kvadratiće na oko svog pacijenta i izmeriti koliko ovaj suza stvara jer mali papirić menja boju kako telo počne reagovati.

Kad psihijatar pokušava dijagnostifikovati depresiju, pitaće pacijenta da opiše na koji način plače i mu ponuditi mnoštvo opcija: od „Ne plačem više koliko sam pre plakao”, preko „Plačem radi svake sitnice”, pa sve do „Želeo bih da plačem, ali ne mogu”. To me podseća na hipotermiju, groznicu i bol koja se povećava i pred samu smrt pretvara u iznenađujuću toplinu.

Moja depresija tek treba doći do tog suvog stanja. Umesto toga, kad je epizoda u najgoroj fazi, tresem se od plača gotovo sat vremena nakon nečeg toliko jednostavnog kao što je slučajno ispuštanje noža na pod kuhinje. Još učim kako izgovoriti ovakve stvari i bez osećaja ponosa i bez srama.

Međutim, suze imaju naviku preuveličavati i iskrivljavati. Njihova sama priroda – emotivno poreklo – otežava da se osećaji izraze na jednostavan način. I upravo zbog toga, kolikogod mogu, pokušavam reći što sve rade suze. Suze mogu među ljudima stvoriti intimnu vezu. A mogu uzrokovati i gadljivo udaljavanje. Njihov efekat uveliko zavisi od toga do koje mere ljudi dele priče o tome ko su i kako svet funkcioniše.

Jednom sam pročitala da ljudi ponekad plaču zbog estetskog doživljaja, poput rođenja deteta ili otkrivanja novog „lambordžinija”. Oba me primera zbunjuju. Prošla sam kroz porođaj dva puta (jednom kao dete, a drugi put kao majka) i ne mogu razumeti kako to spada u estetski doživljaj.

Priznajem i da nikada nisam videla „lambordžini”, ali kad ga zamislim, ne osećam potrebu da zaplačem. Ne mogu zamisliti da se povežem s bilo kime čija se vizija suza zbog estetike tako jako razlikuje od moje. Ja zamišljam male „lambordžinije” kako jure niz lice.

Suze koje ostvaruju svoj puni potencijal su one koje te iznenade jer se pojave izvan uobičajenog uzorka i otkrivaju manje struje pomoću kojih se ljudi svakodnevno opiru većim plimama. Ta vrsta plakanja ne dokazuje da me nešto dirnulo, niti zbog njega okrećem očima. Umesto toga, pokazuje novu mogućnost shvatanja, novu kombinaciju ideja.

Kad je moja kćerka bila mala, jednom je plakala jer limun koji je želela pojesti nije pritom mogao ostati čitav. Zašto me to pogodilo? Mislim da je to zato što je, gledajući kroz njene oči, taj limun postao stvarniji nego što je bio kad sam ja bila mala. Nije to bila tek neka roba, niti metafora iz koje treba izvući pouku o slatkoći. Bilo je to saznanje o celosti i njegovom uništenju. Nemoguć limun – pa naravno da je plakala.

Možda ste primetili da nije moguće istovremeno plakati i pevati. Mišići grla ne mogu simultano izvršavati naredbe i formirati note i biti dovoljno otvoreni da uđe dovoljno vazduha (što se tokom plakanja događa spontano). To me dovodi do zaključka da suprotnost plakanju nije smejanje, nego pevanje. Kao pesnik i kao čovek koji živi na planeti koja tone sve dublje u kapitalizmom izazvani horor, želela sam pokušati oboje: trenutak pevanja; trenutak u kojem glas puca.

O toj tački pucanja sam u poslednje vreme puno razmišljala zbog razgovora koji sam vodila s iransko-američkim pesnikom Kavehom Akbarom o ograničenjima engleskog jezika i svog tog nasilja koje nosi sa sobom. Nedavno mi je poslao tekst predavanja koje je održao kad je Amerika ponovno zapretila Iranu ratom. Napisao je da je engleski jezik „tehnologija kojom se promoviše i štiti genocid, ropstvo, ekološko uništavanje, izgradnja nuklearnog oružja i ostalo. To je naša boja.”

Plakanje se događa kad ljudi dosegnu granicu onoga što se može izreći rečima i kad se više ne mogu nositi s problemima. To ne znači da su njihove reči do tog trenutka bile nužno dobre ili istinite i da im se treba verovati, već suze označavaju tačku pucanja. One su znak da je vreme da se obrati pažnja na sistem na koji te suze ukazuju.

Subjekat nagrađuje tu pažnju. Iako to već godinama istražujem, i dalje učim iznenađujuće načine da shvatim plakanje, fizički i metaforički.

Na primer, ona knedla koja vam se stvori u grlu kad se suze približavaju, uopšte nije knedla. Sledeći imperativ da se disanje mora nastaviti i kroz stresnu situaciju, mišići vrata se trude ostati otvoreni. Kad pokušate progutati, mišići se opiru, stvarajući osećaj prepreke.Neki ljudi pronalaze olakšanje u činjenici da se njihovo grlo ne želi zatvoriti, da se njihovo telo brine o njima i osigurava im preko potreban vazduh. Šta kad bismo i na samo plakanje gledali na takav način? Ne kao kraj puta, već kao prolaz? Šta kad bismo mogli gledati kroz suze i proniknuti u obilje uzoraka – radosti, ugnjetavanja, tuge, lepote, nasilja i potencijala promene – koje su suze kadre otkriti?

Suze i plakanje, ogromna tema i opet imaju veze sa tugom i zaljenjenjm. Zasto se vrtim u krug svih ovih meseci.? Zato sto sam depresivna zimi ? Kakvo sam ja to zimsko dete ( vodolija) ako ne volim zimu? Vrlo sam cudna sama sebi.

TAKO SMO DOSLI I DO OVOG  TEKSTA O PLAKANJU I SUZAMA. SKUPILA SAM SVE ONO STO CE NAM POMOCI (MENI JESTE) DA SE ODLUCIMO DA LI CEMO UOPSTE PLAKATI  IAKO HOCEMO DA LI CEMO PLAKATI SAMI ILI U DRUSTVU. PROCITAJTE PA SAMI ODLUCITE.