NEMOJ DA JEDES HLEB SA PATOSA- GOVORILA JE MOJA BAKA! OD PROSLOSTI DO BUDUCNOSTI! PATOS I PATOS I PATOS!
Nekada smo ( pa do skoro) isli na Kalenic po hleb sa patosa ili u Vojvode Stepe i danas svratimo u mali beli kucerak privuceni hlebom koji mirise kao ni jedan! Zidane peci na patosu su danas retkost i normalno je da su fabrike zamenile vredne pekare, jer ko bi nahranio dvomilionski grad. Ipak, nostalgija ostaje. I kao sto rekoh neki dan, zao mi je sto nasa deca ne mogu da vide mnogo lepih stvari.
Progres mora da postoji, znam. Da nije napretka jos bi ziveli i bez struje i bez masina i komjutera i telefona... A mozda bi i bilo bolje.Umesto pekare na Kalenicu, jos jedan kafic. Valjda to tako treba. Pa se poredjali, apoteka, kafic, apoteka, kafic kao dve najneophodnije stvari na svetu. Monotoniju razbijaju prodavnice... Ima pekara ne kazem, ali nema ovog divnog hleba - sa patosa.
Na Trg Republike prosto ne zelim da odem otkad je dobio novo moderno ruho. Da nije "Konja" ne bih ga ni prepoznala. Na Kalemegdanu asfaltirane mnoge staze, Skadarlija poplocana nekim plocama...Progres valjda diktira da se sve staro i lepo unisti. Sta ja znam??? Mene hvata tuga i uzasna nostalgija.
Al opet gledam slike iz "belog sveta" , deca mi malo putuju, a i internet radi svoje. I nekako Berlin i Bec i Atina su ostali "svoji" usprkos progresu. Zanatlije nisu proterane u mnogim metropolama sveta, naprotiv! I sad ako mi prihvatamo nas Beograd takvim kakvim su ga napravili, verujem da turistima nije bas jasno. Mi koji imamo retko bogatu proslost trudimo se da je unistimo sto vise mozemo. Mada opet danasnje generacije drze se "ajfona". Kakvi obucari, sajdzije i ostali. Tako da shvatam da proslost mora da se prenosi sa kolena na koleno kako je oduvek i bilo. Medjutim, osecam da je proslost ostala gde je i bila i da nije preneta u sadasnjost samim tim tek buducnost mi izgleda lose.
I sad malo da se poigram reci da ovaj tekst ne bude pretuzan. Patos je nekada bio uobicajeni pod u kucama. Jeste drveni, ali ni nalik brodskom podu ili parketu ili slicnim podovima danas. Patos je bio izmedju zute,narandjase i svetle braon boje i njegovo odrzavanje je bilo "ogledalo" domacice. Postojala je specijalna mast kojom se premazivao i glancao do besvesti. Ali je bio prelep zaista. Danas, naravno niko ne bi imao vremena za to, pa svaki pod lici jedan na drugi, ali nekad se tacno po patosu znalo ko si, kakav si odakle si i tako dalje.Ako imate srece mozda poznajete nekog ko ima patos kao pod.
Patos u glasu imaju glumci kada hoce nesto da naglase. Glumiti "sa patosom" je privilegija, urodjeni dar koji se nemoze nicim imitirati. Samo retki glumci su to imali u sebi. Neverovatan i nepogresiv osecaj kad i sta treba da naglase. Nauciti tekst uloge je jedno, "uci u ulogu kako kazu scenarista i reziser je drugo, a osetiti ulogu nesto sasvim trece. Postoje glumci "sa patosom" i to je sreca.
Moram jedan dan da pisem o vrstama hleba. Bas dobra tema. U Pecincima postoji i muzej hleba sto svakako hleb i zasluzuje. I verujem da ga ima bezbroj vrsta. Ali ne znam da li je neki ravan hlebu sa patosa.
PATOS, PATOS I PATOS. SVA TRI JEDINSTVENA. SVA TRI U PROSLOSTI ( GLUMCI IZVINITE). SADASNJOST JE JOS JEDNOM POKAZALA KOLIKO JE SUROVA I SEBICNA.
A PROSLOST JE OSTALA DALEKO, NAPUSTENA I NEPRIZNATA.
PATOS!
Nekada smo ( pa do skoro) isli na Kalenic po hleb sa patosa ili u Vojvode Stepe i danas svratimo u mali beli kucerak privuceni hlebom koji mirise kao ni jedan! Zidane peci na patosu su danas retkost i normalno je da su fabrike zamenile vredne pekare, jer ko bi nahranio dvomilionski grad. Ipak, nostalgija ostaje. I kao sto rekoh neki dan, zao mi je sto nasa deca ne mogu da vide mnogo lepih stvari.
Progres mora da postoji, znam. Da nije napretka jos bi ziveli i bez struje i bez masina i komjutera i telefona... A mozda bi i bilo bolje.Umesto pekare na Kalenicu, jos jedan kafic. Valjda to tako treba. Pa se poredjali, apoteka, kafic, apoteka, kafic kao dve najneophodnije stvari na svetu. Monotoniju razbijaju prodavnice... Ima pekara ne kazem, ali nema ovog divnog hleba - sa patosa.
Na Trg Republike prosto ne zelim da odem otkad je dobio novo moderno ruho. Da nije "Konja" ne bih ga ni prepoznala. Na Kalemegdanu asfaltirane mnoge staze, Skadarlija poplocana nekim plocama...Progres valjda diktira da se sve staro i lepo unisti. Sta ja znam??? Mene hvata tuga i uzasna nostalgija.
Al opet gledam slike iz "belog sveta" , deca mi malo putuju, a i internet radi svoje. I nekako Berlin i Bec i Atina su ostali "svoji" usprkos progresu. Zanatlije nisu proterane u mnogim metropolama sveta, naprotiv! I sad ako mi prihvatamo nas Beograd takvim kakvim su ga napravili, verujem da turistima nije bas jasno. Mi koji imamo retko bogatu proslost trudimo se da je unistimo sto vise mozemo. Mada opet danasnje generacije drze se "ajfona". Kakvi obucari, sajdzije i ostali. Tako da shvatam da proslost mora da se prenosi sa kolena na koleno kako je oduvek i bilo. Medjutim, osecam da je proslost ostala gde je i bila i da nije preneta u sadasnjost samim tim tek buducnost mi izgleda lose.
I sad malo da se poigram reci da ovaj tekst ne bude pretuzan. Patos je nekada bio uobicajeni pod u kucama. Jeste drveni, ali ni nalik brodskom podu ili parketu ili slicnim podovima danas. Patos je bio izmedju zute,narandjase i svetle braon boje i njegovo odrzavanje je bilo "ogledalo" domacice. Postojala je specijalna mast kojom se premazivao i glancao do besvesti. Ali je bio prelep zaista. Danas, naravno niko ne bi imao vremena za to, pa svaki pod lici jedan na drugi, ali nekad se tacno po patosu znalo ko si, kakav si odakle si i tako dalje.Ako imate srece mozda poznajete nekog ko ima patos kao pod.
Patos u glasu imaju glumci kada hoce nesto da naglase. Glumiti "sa patosom" je privilegija, urodjeni dar koji se nemoze nicim imitirati. Samo retki glumci su to imali u sebi. Neverovatan i nepogresiv osecaj kad i sta treba da naglase. Nauciti tekst uloge je jedno, "uci u ulogu kako kazu scenarista i reziser je drugo, a osetiti ulogu nesto sasvim trece. Postoje glumci "sa patosom" i to je sreca.
Moram jedan dan da pisem o vrstama hleba. Bas dobra tema. U Pecincima postoji i muzej hleba sto svakako hleb i zasluzuje. I verujem da ga ima bezbroj vrsta. Ali ne znam da li je neki ravan hlebu sa patosa.
PATOS, PATOS I PATOS. SVA TRI JEDINSTVENA. SVA TRI U PROSLOSTI ( GLUMCI IZVINITE). SADASNJOST JE JOS JEDNOM POKAZALA KOLIKO JE SUROVA I SEBICNA.
A PROSLOST JE OSTALA DALEKO, NAPUSTENA I NEPRIZNATA.
PATOS!
Нема коментара :
Постави коментар