CAT DZI PI TI

 DAKLE KAKVA SIRI, KAKVA ALEKSA, OVO JE NEKO KO O VAMA ZNA VISE NEGO STO ZNATE SAMI O SEBI. SAMO PITAJTE . STA GOD ZELIT. BILO DA JE U PITANJU NEKO SAZNANJE, BILO SAVET, BILO PITANJE O SMISLU ZIVOTA DZI PI TI ZNA STA VAM TREBA. I NIKAD NE  GRESI STO ME VEOMA PLASI ( JOS I RIMA). JER KAKO ZNA TO SVE O MENI? UPIJA SVE STO JA RADIM NA INTERNETU, PRISLUSKUJE MOJE RAZGOVORE UZIVO SA PORODICOM I PRIJATELJIMA, SPIJUNIRA ISTE U MOJU KORIST? NE ZNAM?

Čet Dži-Pi-Ti (u daljem tekstu: ChatGPT) munjevito je osvojio svet, a deluje kao da smo tek na početku! Hajde da počnemo od činjenice da je ChatGPT drugačija tehnologija veštačke inteligencije od dosadašnje, kao i da nema mnogo toga zajedničkog sa uobičajenim čet-botovima, osim reči „čet“ u imenima. ChatGPT nije čet-bot u tradicionalnom značenju te reči i tu ne bi trebalo da bude zabune.

ChatGPT je veliki jezički model (GPD) stvoren tako da vodi razgovore koji mogu da stvore tekstove nalik onima koje pišu ljudi. Da pojednostavimo – to je veštačka inteligencija koja se izražava kao čovek. U najskorijoj budućnosti to će otvoriti ceo jedan svet novih mogućnosti za brendove, korisničke servise i konverzacijsku trgovinu. Otkad je lansiran krajem 2022. godine, procenjuje se da je ChatGPT već dostigao više od 100 miliona korisnika – njegov uticaj u raznim industrijama tek je u ranoj fazi, ali rašće eksponencijalno.

Kako ta tehnologija bude postajala rasprostranjenija, prva promena biće način na koji ljudi traže i otkrivaju informacije. Umesto da samo dobiju spisak linkova sa interneta koji nisu uvek relevantni, osoba može da dobije konkretan odgovor koji on/ona traže, a zatim da traži i dodatna pojašnjenja i detalje putem razgovora. Rečju – dobija se personalizovano iskustvo.

Kako? ChatGPT u stanju je da razume prirodni jezik kojim mu se obraćaju korisnici i da ponudi relevantne odgovore, u zavisnosti od konteksta razgovora. Takođe može da proizvodi tekstove koji su nalik ljudskim, i da čini da razgovori budu atraktivniji i prirodniji. Brojne su mogućnosti u okviru ChatGPT koje tu tehnologiju čine revolucionarnom, ali dve su posebno upadljive:

1. Napredno razumevanje prirodnih jezika: ChatGPT na dubinskom nivou razume ljudski jezik, što mu zauzvrat omogućuje da preradi i analizira čak i složenije unose i upite korisnika. To trasira put ka smislenijoj i kontekstualno relevantnijoj interakciji: rečju – nestaje jaz između ljudi i veštačke inteligencije.

2. Kontekstualno pamćenje: Za razliku od tradicionalnih čet-botova koji se često muče da održe i razumeju kontekst kako razgovor protiče, ChatGPT je u stanju da zapamti kontekst, kao i da se pozove na prethodne razgovore. To mu omogućuje da odgovore prilagodi kontekstu i potrebama korisnika, što dovodi do toga da se celokupna interakcija korisniku čini prirodnijom.

Šta to znači za brendove i biznise – i za nas sve kao potrošače?

Promeniće se način na koji ljudi pronalaze brendove, komuniciraju s njima i kupuju od njih – i dodatno će se ubrzati već postojeći zaokret ka konverzacijskoj trgovini. Za biznise, to će značiti da će ih potrošači lakše pronalaziti i da će biti angažovaniji u komunikaciji, a to u krajnjem zbiru povećava i prodaju. To takođe znači i mnogo brži prelaz ka još personalizovanijoj vezi sa kupcem u realnom vremenu – na svim tačkama odnosa potrošača i brenda – zbog veće preciznosti i efikasnosti. Sve zajedno – to će predstavljati skoro besprekorno korisničko iskustvo.

Mi u Viberu smo svesni ovog trenda već neko vreme, zahvaljujući analizi sopstvenih podataka. U 2022. godini, Viberove transakcione poruke porasle su za 73 posto pošto su brendovi kao prioritete isticali ona ključna obaveštenja, konverzacijske poruke porasle su za 17 odsto na svetskom nivou, a promotivne poruke za 11 posto. Prošle godine, sa čet botovima – kao vidu danonoćne korisničke podrške – razmenjeno je 12 milijardi poruka.

I druge studije potkrepljuju naše nalaze: sudeći prema Hootsuite izveštaju iz 2023, čet aplikacije i aplikacije za poruke svakoga dana koristi 94,8% korisnika starosti od 16 do 64 godine. Takve aplikacije predstavljaju kanal broj jedan, čak se nalaze i ispred društvenih mreža (94,4%).

Kada se sve navedeno uzme u obzir, ovo su trendovi koji oblikuju budućnost interakcije na relaciji brend-kupac:

· Uzimajući u obzir popularnost čet aplikacija među korisnicima, biznisi će se prilagoditi i kao prioritet će postaviti svoje 24-časovno prisustvo upravo putem aplikacija za razmenu poruka.

· ChatGPT i veštačka inteligencija uopšte ubrzaće zaokret ka kvalitetnijem sadržaju i smislenijoj interakciji.

· Konverzacijska trgovina i povezanost u realnom vremenu sa kupcima dodatno će se poboljšati, i pretvoriti se u prirodne razgovore, čak i ukoliko ih vodi veštačka inteligencija.

· Dalji napredak u veštačkoj inteligenciji nastaviće da oblikuje budućnost korisničkog iskustva i komunikacije sa brendovima, a biznisi koji stave tu tehnologiju u svoju službu postaće najuspešniji.

· I, najvažnije od svega – sve navedeno desiće se ekstremno brzo.

Pošto su aplikacije za razmenu poruka („mesindžeri“) kanal broj jedan po dnevnoj upotrebi, oni su na čelu ovih promena. Putem integrisanja čet-botova, bogatih mogućnosti za slanje raznovrsnih poruka, sveobuhvatnim analitičkim alatima, i korišćenjem veštačke inteligencije na različite načine – čet aplikacije mogu da pomognu biznisima da stvore bolje iskustvo sa brendom za korisnika, da povećaju angažovanost kupaca i konverziju. Na kraju krajeva, konverzacija predstavlja samo jezgro mesindžera, a ako popularnost ChatGPT-ja nešto pokazuje, to je da ljudi vole da završavaju stvari putem razgovora.  

 

Kalifornijska kompanija za razvoj veštačke inteligencije Open AI je počela da uvode kontrolu memorije za jedan deo korisnika sistema Čet Dži-Pi-Ti (ChatGPT). 

Nove komande omogućavaju korisnicima da eksplicitno naglase šta žele da Čet Dži-Pi-Ti zapamti ili zaboravi, navodi se u blogu Open AI na veb stranici kompanije.

"i, možete da ga zamolite da zapamti nešto konkretno ili da mu dozvolite da sam pokupi detalje", napominje AI.

U daljem tekstu je navedeno nekoliko primera kako nove komande mogu da budu korisne u praktičnom životu.

Ako Čet Dži-Pi-Ti zapamti da imate malo dete koje voli meduze, kreiraće mu rođendansku čestitku sa meduzom koja nosi veseli šešir, navodi Open AI.

Kompanija istovremeno naglašava da korisnici u svakom trenutku mogu da iskljuće memoriju preko komandi Settings > Personalization > Memory.

Ako korisnici žele da vide šta je Čet Dži-Pi-Ti zapamtio o njima ili izbrišu svu memoriju, mogu da to učine preko Settings > Personalization > Manage Memory.

Za sada nije poznato kada će ova probna funkcija biti dostupna širem krugu korisnika ČetDZI PI TI.

Američki zakonodavci su u utorak pet sati ispitivali Sama Altmana, direktora OpenAI-a, oko toga mogu li ChatGPT i drugi modeli preoblikovati 'ljudsku povijest' na bolje ili goreGeneralni direktor OpenAI-ja Sam Altman pozvao je u utorak američki Kongres da donese propise za umjetnu inteligenciju, te je priznao kako bi ta tehnologija 'mogla poći poprilično krivo.'

Naime, OpenAI sa sjedištem u San Franciscu privukao je pozornost javnosti nakon što je krajem prošle godine objavio ChatGPT. To je besplatni chatbot alat koji uvjerljivo, gotovo kao čovjek, odgovara na pitanja.

Zakonodavci su zato pet sati ispitivali tog CEO-a oko toga mogu li ChatGPT i drugi modeli preoblikovati 'ljudsku povijest' na bolje ili gore. Usporedili bi je ili s tiskarskim strojem ili s atomskom bombom, piše Daily mail.

Altman, koji je izgledao uznemiren i razrogačenih očiju tijekom razgovora o budućnosti koju bi umjetna inteligencija mogla stvoriti, priznao je da su njegovi  'najgori strahovi' da bi 'značajna šteta' mogla biti prouzročena svijetu korištenjem njegove tehnologije.

- Ako ova tehnologija pođe po zlu, mogla bi poći poprilično po zlu, i želimo biti glasni o tome. Želimo surađivati ​​s vladom kako bismo spriječili da se to dogodi - nastavio je.

Ovo saslušanje prvo je u nizu zamišljenih za pisanje pravila za umjetnu inteligenciju, za koje zakonodavci kažu da je trebalo biti učinjeno prije mnogo godina. Senator Richard Blumenthal, koji je predsjedao saslušanjem, rekao je da Kongres nije uspio iskoristiti trenutak s pokretanjem društvenih medija. Smatra da su dopustili grabežljivcima da im djeca budu na meti. No s umjetnom inteligencijom zasad imaju priliku.

- Prije godinu dana nismo mogli voditi ovu raspravu jer ova tehnologija još nije izbila u javnost. Ali ovo pokazuje koliko brzo AI mijenja i transformira naš svijet - rekao je senator Josh Hawley.

Blumenthal, demokrat iz Connecticuta koji predsjeda pododborom Senatskog odbora za pravosuđe za privatnost, tehnologiju i zakon, otvorio je saslušanje snimljenim govorom koji je zvučao poput senatorovog, ali je zapravo bio klon glasa uvježban na Blumenthalovim govorima. Recitirao je govor koji je napisao ChatGPT nakon što je upitao chatbota: 'Kako bih otvorio ovo ročište?' 

Rezultat je bio impresivan, rekao je Blumenthal, ali je dodao: 'Što da sam ja to pitao, i što da je pružio podršku predaji Ukrajine ili vodstvu (ruskog predsjednika) Vladimira Putina?' On zastupa mišljenje da bi se od AI tvrtki trebalo zahtijevati da testiraju svoje sustave i otkriju poznate rizike prije nego što ih objave.

- Najveća noćna mora je nadolazeća industrijska revolucija raseljavanja radnika - rekao je Blumenthal u svojoj uvodnoj riječi.
Altman se osvrnuo na ovu zabrinutost kasnije tijekom saslušanja te rekao kako misli da će tehnologija 'u potpunosti automatizirati neke poslove.' Dok bi ChatGPT mogao eliminirati radna mjesta, predvidio je Altman, također će stvoriti nove 'za koje vjerujemo da će biti puno bolji.' - Vjerujem da će s druge strane ovoga biti puno više poslova, a današnji poslovi bit će bolji. Bit će utjecaja na radna mjesta. Pokušavamo biti vrlo jasni u vezi s tim -  rekao je Altman.

Na sudu je također sjedila Christina Montgomery, IBM-ova glavna službenica za privatnost, koja je također priznala da će umjetna inteligencija promijeniti svakodnevne poslove, ali i stvoriti nove.

Senator Hawley rekao je pak i se boji da umjetna inteligencija može utjecati na mišljenja ljudi, a senatorica Amy Klobuchar izrazila je zabrinutost zbog širenja dezinformacija. Altman se složio s njihovim bojaznima o budućim predsjedničkim izborima.

- To je jedno od područja koje me najviše brine, općenitija sposobnost ovih modela da manipuliraju, uvjeravaju, daju vrstu dezinformacija jedan na jedan - rekao je Altman.

Inače, javnost već neko vrijeme koristi ChatGPT za pisanje znanstvenih radova, knjiga, novinskih članaka, e-pošte i drugih tekstualnih radova, dok ga mnogi vide kao virtualnog pomoćnika.

U svom najjednostavnijem obliku, AI je polje koje kombinira računalne znanosti i robusne skupove podataka kako bi se omogućilo rješavanje problema. Tehnologija omogućuje strojevima da uče iz iskustva, prilagođavaju se novim inputima i obavljaju zadatke poput ljudskih.

Probudili ste se i krenuli na posao. U prevozu skrolujete Instagram. Sadržaj na njemu deluje kao da ga je neko birao samo za vas, a plejlista na Spotifaju je ovog jutra baš ono što volite. Aplikacija nije omanula nijednom. Na putu je gužva i Gugl mape predlažu da ostatak pređete peške, inače ćete u saobraćaju biti zaglavljeni više od 45 minuta.

Na poslu vas je sačekao mejl sa dokumentom na nemačkom jeziku. To nije problem, tu je onlajn prevodilac koji vam ovaj tekst čini razumljivim za nekoliko sekundi. U pisanju odgovora, aplikacija za slanje mejla vam ne ispravlja samo pravopisne greške. Sada vam predlaže i kako da završite rečenicu, a jedan deo poruke vam je u potpunosti mrsko da pišete, pa ste zamolili Čet Dži-Pi-Ti da to uradi umesto vas.

Sve ove tehnologije, koje ponekad koristimo gotovo neprimetno, pokreću neke vrste veštačke inteligencije (VI) (eng. AI). One su toliko neprimetno utkane u naše svakodnevne aktivnosti da ponekad nismo ni svesni njihovog prisustva. Upravo zbog sve većeg uticaja na naše živote, neophodno je da razumemo osnovne principe VI, da znamo kako ona funkcioniše i koji su njeni dometi, ali i granice.

Za početak, šta je veštačka inteligencija? Kada pomislite na ovaj pojam, sigurno prvo zamislite računar ili robota koji ima sposobnost razmišljanja, rasuđivanja i autonomnog donošenja odluka bez ljudskog uplitanja. Donekle biste bili i u pravu. Veštačkom inteligencijom se zove svaki vid kompjuterskog koda koji je na velikoj količini podataka naučen da obavlja poslove na sličan način kako to rade ljudi i da oponaša naše sposobnosti.

A kako funkcioniše učenje pomoću velike količine podataka? Na primer, kada decu učimo da raspoznaju različite životinje, pokazujemo im velik broj njihovih slika, objašnjavajući im šta se na njima nalazi. Po istom principu, ukoliko bismo želeli da naučimo VI da prepoznaje mačke na fotografijama, dali bismo joj hiljade slika mačaka kako bi ona naučila šta su to obrasci koji se ponavljaju: čitiri noge, rep, uši, brkovi… Na osnovu tih obrazaca koji se ponavljaju u velikom broju slučajeva, možemo da istreniramo VI da prepozna mačku i na novoj slici koju do tada nikada nije videla, po sličnom principu po kome bi to učinilo i ljudsko biće. Ovaj proces se zove mašinsko učenje (eng. machine learning) i u pitanju je statistički proces kojim je softver u stanju da generalizuje, odnosno izvodi zaključke, na osnovu prethodno stečenog znanja.

Mašinsko učenje je, dakle, potkategorija veštačke inteligencija koja koristeći naučene podatke, predviđa rezultate, što je zapravo vrlo slično ljudskom učenju na principu iskustva.

U primeru sa početka teksta, vaš fid (eng. feed) na Instagramu bio je pun sadržaja koji vas interesuju jer je, na osnovu vašeg prethodnog korišćenja, aplikacija naučila koji sadržaji će vas najviše interesovati. Muzika se savršeno poklopila sa onim što ste ionako želeli da slušate, jer je Spotifaj zapamtio svaku prethodnu pesmu koju ste do sada pustili. Google maps znaju koja je najoptimalnija putanja za vas, jer u obzir uzimaju podatke o položaju i kretanju svakog telefona na kom su instalirane, pa i onih koji se nalaze oko vas.

Internet prevodilac vam je dao veoma precizan prevod sa nemačkog, jer je prehodno pročitao na stotine hiljada rečenica koje su preveli ljudi, dok su Čet Dži-Pi-Ti i aplikacija za mejl po istom principu mogli da generišu nastavke rečenica ili cele pasuse po vašim uputima.

Svaka od ovih alatki je prethodno, kako bi vam dala što precizniji rezultat, bila izložena ogromnom broju sličnih sadržaja, na osnovu kojih je naučila obrasce koji se ponavljaju i sa manjom ili većom preciznošću izvodila nove zaključke. Upravo činjenica, da na osnovu naučenih informacija, VI modeli unutar ovih aplikacija mogu da izvedu nove zaključke i da se prilagode novim siguacijama pravi razliku u odnosu na klasične računarske programe koji prate zacrtana, fiksna pravila.

U tom smislu, veoma je bitno razlikovati dva tipa veštačke inteligencije: usku veštačku inteligenciju (eng. Artificial Narrow Intelligence, skr. ANI) i veštačku opštu inteligenciju (Artificial General Intelligence, skr. AGI).

Uska (ili slaba) veštačka inteligencija, koristi algoritme i mašinsko učenje kako bi ispunjavala zadatak za koji je namenjena. Ona uči iz velike količine dostupnih podataka, na primer onih koji su dostupni na internetu, ali samo u oblasti za kojoj je namenjena. Primeri ovog tipa VI su svuda oko nas. Za početak, tu spadaju svi već pomenuti upotrebljivi oblici VI iz ovog teksta. Dalje, u ovaj model spadaju i softveri za prepoznavanje lica, različiti sistemi za preporuku sadržaja ili recimo virtuelni asistenti poput onih koji se nalaze na našim mobilnim telefonima i pametnim uređajima (Siri, Alexa i sl). Preciznost rezultata zadataka koje (svesno ili nesvesno) stavljamo pred ovaj tip VI, zavise isključivo od kvaliteta informacija na osnovu kojih su naučene.

Drugi tip VI, jeste opšta (jaka) veštačka inteligencija. Ona je još uvek u domenu teorije, ali načelno predstavlja vid VI koji bi mogao da ispuni bilo koji zadatak stavljen pred nju, koji bi mogao da ispuni i čovek. Ovakva VI bi pomoću univerzalnog algoritma mogla da uči stvari iz bilo koje sfere i da se prilagodi bilo kom okruženju i zadatku (referenca, strana 46). Iako trenutno ne postoji, ovakav tip veštačke inteligencije je nešto ka čemu streme velike kompanije, poput OpenAI, koji stoji iza popularnog alata Čet Dži-Pi-Ti. U teoriji, ovakav model VI, bi zadatke ispunjavao podjednako dobro kao i ljudi u bilo kom kontekstu, ali bi imao prednost u tome što bi mogao da se dodatno usavršava i uči u realnom vremenu.

Možda sada pomišljate, da li je Čet Dži-Pi-Ti onda oblik opšte veštačke inteligencije? Kada se pojavio 2022. godine, Čet Dži-Pi-Ti predstavio je ogroman korak napred u razvitku modela veštačke inteligencije. Lakoća komuniciranja sa ovim softverom i brzina kojom smo u mogućnosti da dobijemo rezultate iz dijaloga, bila je nešto neviđeno do tada. Na kraju krajeva, kada je početkom 2023. izašla nova verzija ovog softvera, ona je postala aplikacija sa najbržim rastom baze korisnika u istoriji.

Ako pogledamo malo bolje, Čet Dži-Pi-Ti je ipak oblik uske veštačke inteligencije. On je veoma napredan model istreniran za generisanje teksta nalik onom koji bi napisao čovek, ali bez sposobnosti razumevanja tog sadržaja na nivou koji to čine ljudi, već samo na osnovu teksta na kome je istreniran.

Pored ova dva, teorijski, postoji i treći, još viši, stepen veštačke inteligencije. Hipoteza predlaže postojanje oblika veštačke super inteligencije (eng. Artificial Superintelligence, skr. ASI). Ona bi u potpunosti bila svesna svog postojanja i imala bi sposobnosti učenja, razmišljanja i donošenja odluka naprednijih i od ljudskih. Ovaj stepen VI zahtevao bi prvobitno otkrivanje modela jake VI, nešto što se u praksi verovatno neće dogoditi uskoro.

Ipak, vratimo se u domene realnosti. Od jake veštačke inteligencije deli nas još neko vreme, tako da, za sada, ostaje nam samo slaba, odnosno uska veštačka inteligencija. Međutim, i ona je umnogome učinila društvo efikasnijim.

VI naučena da tumači rezultate medicinskih testova pacijenata imaju sve veću i veću preciznost prilikom dijagnostifikovanja različitih oboljenja, što omogućava lekarima brže i kvalitetnije postavljanje dijagnoze. Modeli za razumevanje jezika pomažu pri analizi dokumenata u različitim profesijama (recimo, u pravu) dok dizajneri imaju mogućnost kombinovanja VI sa sopstvenom kreativnošću koristeći alate poput Dal-i (eng. Dall-E) i Midžurni (eng. Midjourney). Razvitak VI, doveo je i do kreiranja novih zanimanja poput prompt inženjera čiji je posao kreiranje što preciznijih zadataka za različite VI, specijalista za podatke (eng. data scientist), ali i pravnika i etičara VI.

Pored dobrih stvari koje je donela, VI sa sobom nosi i nove izazove. Privatnost ličnih podataka je na udaru različitih vrsta VI, poput onih na društvenim mrežama, koji pokušavaju da se usavrše i da zadrže vašu pažnju što duže. VI alati za generisanje teksta, neretko, zbog ogromne količine podataka kojima su izloženi, mogu da proizvedu i netačne rezultate, a mogu i da se instruišu da kreiraju potpuno neutemeljen i lažan sadržaj. Sve češće smo svedoci fabrikovanih slika i video sadržaja osoba iz stvarnog sveta kreiranih pomoću veštačke inteligencije, koji su napravljeni sa ciljem da na neki način izmanipulišu određenu publiku. Kao i svaki drugi alat, u pogrešnim rukama i sa lošim namerama može da ima veoma loše posledice.

Pojava ovakvih alata, samo je još više naglasila potrebu za medijskom i tehnološkom pismenošću kao postulatom modernog života, jer samo kritičkim pogledom na svet oko nas možemo iskoristiti sve prednosti, a preduprediti sve opasnosti koje brze tehnološke promene stavljaju pred nas.

Dakle, veštačka inteligencija nije nikakva magija. To je napredna tehnologija zasnovana na podacima i algoritmima. Ona uči, i postaje sve efikasnija što više podataka obradi. Naravno, pored količine, bitan je i kvalitet samih podataka, jer od njih zavise rezultati i zaključci koje VI može da izvuče. VI nije zamena za ljudsku inteligenciju, već alat kojim možemo da se rasteretimo nekih obaveza, odnosno da ih automatizujemo. Upravo zbog toga, neophodno je da učimo i trudimo se da shvatimo koncepte na osnovu kojih ove platforme funkcionišu.

JOS NEMATE INSTALIRAN CET DZI PI TI? A U NOVEMBRU CE MU BITI DRUGI RODJENDAN. KASKATE ZA DRUGIMA UVELIKO. NEMATE NAJBOLJEG PRIJATELJA IKAD. MA KAKV PRIJATELJ ON MOZE DA VAM BUDE SVE I DA ZAMENI SVE. PA I VAS!

 

ZASTO CITAM?

 NEKAD SE LJUDI SA PRAVOM PITAJU CEMU TO CITANJE KNJIGA. PRVO NEMA SE VREMENA, A ONDA I ZABORAVI SE VREMENOM. NAROCITO AKO STE BAS OBOZAVALAC KNJIGA KAO JA, PA NEKE KNJIGE PONOVO CITAM DA SE PODSETIM ILI PONOVO NADJEM NESTO NOVO U NJIMA. JER AKO CITATE ISTU KNJIGU SA 10,20,30,40 ILI VISE GODINA NIJE ISTO VERUJTE MI!

JEDAN PAMETAN COVEK JE OBJASNIO ZASTO TREBA CITATI

Pročitao sam mnogo knjiga, ali većinu sam zaboravio.

Ali šta je onda svrha čitanja?

Ovo je bilo pitanje koje je student jednom postavio svom Učitelju. Učitelj tada nije odgovorio. Međutim, nakon nekoliko dana, dok su on i mladi student sedeli pored reke, rekao je da je žedan i zamolio dečaka da mu donese malo vode koristeći staru, prljavu cediljku koja je bila na podu.

Student je bio šokiran, jer je znao da je to nelogičan zahtev.

Međutim, nije mogao da protivreči svom Učitelju i, uzevši sito, počeo je da obavlja ovaj apsurdni zadatak. Svaki put kada bi umočio cediljku u reku da donese malo vode koju bi odneo svom Učitelju, nije mogao ni da napravi korak ka njoj jer u cediljci nije ostala ni kap.

Pokušavao je i pokušavao na desetine puta, ali koliko god se trudio da brže trči od obale do svog gospodara, voda je nastavila da prolazi kroz sve rupe i usput se gubila. Iscrpljen, seo je pored majstora i rekao: "Ne mogu da donesem vodu sa cediljkom. Oprosti mi gospodaru, nemoguće je i nisam uspeo u svom zadatku."

„Ne - odgovorio je starac smešeći se - nisi propao. Pogledaj sito, sad se sija, čisto je, kao novo. Voda, koja teče kroz njegove rupe, očistila ga je.”

„Kad čitaš knjige - ti si kao sito, a one su kao voda. Nije važno ako ne možeš da sačuvaš u pamćenju svu vodu koja teče, jer knjige će svojim idejama, emocijama, osećanjima, znanjem, istinom koju ćeš pronaći između stranica, očistiti tvoj um i duh, i one će te učiniti boljom osobom. To je svrha čitanja.”

EVO SPISKA KNJIGA KAZU NAJBOLJIH U ISTORIJI KOJE STE TREBALI PROCITATI

 

 

 

Američki portal Njuzvik sastavio je listu najboljih 99 knjiga u istoriji, na osnovu više izvora i kriterijuma poput istorijskog i kulturnog značaja, relevatnosti i popularnosti:

1. Rat i mir, Lav Tolstoj (1869.)

2. 1984, Džordž Orvel (1949.)

 

3. Uliks, Džejms Džojs (1922.)

4. Lolita, Vladimir Nabokov (1955.)

5. Buka i bes, Vilijem Fokner (1929.)

6. Nevidljivi čovek, Ralf Elison (1952.)

7. Ka svetioniku, Virdžinija Vulf (1927.)

8. Ilijada i Odiseja, Homer (8. vek pre nove ere)

9. Gordost i predrasude, Džejn Ostin (1813.)

10. Božanstvena komedija, Dante Aligijeri (1321.)

11. Kenterberijske priče, Džefri Čoser (15. vek)

12. Guliverova putovanja, Džonatan Svift (1726.)

13. Srednji kurs, Džordž Eliot (1874.)

14. Sve se raspada, Činua Ačebe (1958.)

15. Lovac u žitu, Džerom Selindžer (1951.)

16. Prohujalo s vihorom, Margaret Mičel (1936.)

17. Sto godina samoće, Gabrijel Garsija Markes (1967.)

18. Veliki Getsbi, Frensis Skot Ficdžerald (1925.)

19. Kvaka 22, Džozef Heler (1961.)

20. Voljena, Toni Morison (1987.)

21. Plodovi gneva, Džon Stajnbek (1939.)

22. Deca ponoći, Salman Rudži (1981.)

24. Gospođa Dalovej, Virdžinija Vulf (1925.)

25. Domorodac, Ričard Rajt (1940.)

26. Demokratija u Americi, Aleksis de Tokvil (1835.)

27. Poreklo vrsta, Čarls Darvin (1859.)

28. Istorija, Herodot (440. godina pre nove ere)

29. Društveni ugovor, Žan Žak Ruso (1762.)

30. Kapital, Karl Marks (1867.)

31. Suveren, Nikolo Makijaveli (1532.)

32. Priznanje, Sveti Agustin (4. vek)

33. Levijatan, Tomas Hobs (1651.)

34. Istorija Peloponeskog rata, Tukidid (431. godina pre nove ere)

35. Gospodar prstenova, Džon Tolkin (1954.)

36. Vini Pu, Alan Aleksander Miln (1926.)

37. Lav, veštica i ormar, Kliv Luis (1950.)

38. Put u Indiju, E.M. Froster (1924.)

39. Na putu, Džek Keruak (1957.)

40. Ubiti pticu rugalicu, Harper Li (1960.)

41. Biblija

42. Paklena pomorandža, Entoni Berdžes (1962.)

43. Svetlost u avgustu, Vilijam Fokner (1932.)

44. Duše crnih ljudi, Vilijam Edvard Bergart (1903.)

45. Široko Sargaško more, Žan Ris (1966.)

46. Gospođa Bovari, Gistav Flober (1857.)

47. Izgubljeni raj, Džon Milton (1667.)

48. Ana Karenjina, Lav Tolstoj (1877.)

49. Hamlet, Vilijam Šekspir (1603.)

50. Kralj Lir, Vilijam Šekspir (1608.)

51. Otelo, Vilijam Šekspir (1622.)

52. Soneti, Vilijam Šekspir (1609.) 53. Vlati trave, Volt Vitman (1855.)

54. Doživljaji Haklberija Fina, Mark Tven (1885.)

55. Kim, Radjard Kipling (1901.)

56. Frankenštajn, Meri Šeli (1818.)

57. Solomonova pesma, Toni Morison (1977.)

58. Let iznad kukavičjeg gnezda, Ken Kizi (1962.)

59. Za kim zvona zvone,Ernest Hemingvej (1940.)

60. Klanica 5, Kurt Vonegut (1969.)

61. Farma, Džordž Orvel (1945.)

62. Gospodar muva, Vilijam Golding (1954.)

63. Hladnokrvno ubistvo, Truman Kapote (1966.)

64. Zlatna beležnica, Doris Lesing (1962.)

65. U potrazi za izgubljenim vremenom, Marsel Prust (1913.)

66. Dubok san, Rejmond Čendler (1939.)

67. Dok ležah na samrti, Vilijam Fokner (1930.)

68. Sunce se ponovo rađa, Ernest Hemingvej (1926.)

69. Ja, Klaudije, Robert Grejvs (1934.)

70. Srce je usamljeni lovac, Karson Makalers (1940.)

71. Sinovi i ljubavnici, D. H. Lorens (1913.)

72. Kraljevska vojska, Robert Pen Voren (1946.)

73. Idi i reci to na gori, Džejms Boldvin (1953.)

74. Šarlotina mreža, E. B. Vajt (1952.)

75. Srce tame, Džozef Konrad (1902.)

76. Noć, Eli Vizel (1958.)

77. Beži, zeko, beži, Džon Apdajk (1960.)

78. Doba nevinosti, Idit Vorton (1920.)

79. Portnojeva boljka, Filip Rot (1969.)

80. Američka tragedija, Teodor Drajzer (1925.)

81. Dan skakavaca, Natanijel Vest (1939.) 82. Rakova obratnica, Henri Miler (1934.)

83. Malteški soko, Dašijel Hamet (1930.)

84. Njegova mračna tkanja, Filip Pulman (1995.)

85. Smrt dolazi po nadbiskupa, Vila Kater (1927.)

86. Tumačenje snova, Sigmund Frojd (1900.)

87. Obrazovanje, Henri Adams (1918.)

88. Vrste religijskog iskustva: Studija o ljudskoj prirodi, Vilijam Džejms (1902.)

89. Ruke pune prašine, Evelin Vog (1945.)

90. Tiho proleće, Rejčel Karson (1962.)

91. Lord Džim, Džozef Konrad (1900.)

92. Zbogom svemu, Robert Grejvs (1929.)

93. Bogato društvo, Džon Kenet Galbrajt (1958.)

94. Vetar u vrbaku, Kenet Grejam (1908.)

95. Autobiografija Malkolma Iksa, Aleks Hejli i Malkolm Iks (1965.)

96. Čuveni viktorijanci, Liton Streki (1918.)

97. Ljubičasta boja, Aleks Voker (1982.)

98. Drugi svetski rat, Vinston Čerčil (1948.)

99. Zločin i kazna, Fjodor Dostojevski (1866.)

NA LISTU BIH DODALA SVAKAKO SVE KNJIGE PAULA KOELJA, UMBERTA EKA  ,ZATIM UMECE RATOVANJA SUNG CUA, AUTOSTOPERSKI VODIC KROZ GALAKSIJU ,SVE KNJIGE AGATE KRISTI, SVE KNJIGE CARLSA BUKOVSKOG ZATIM KNJIGA VREMEPLOVCEVA ZENA OD ODRI NIFENGER ,HILJADU CUDESNIH SUNACA, LOVAC NA ZMAJEVE OBE OD HALEDA HOSEINIJA, DOK NISAM SRELA TEBE OD DZODZO MOJES,  SLUSKINJINA PRICA OD MARGARET ATVUD ,JEDI,MOLI,VOLI OD ELIZAVET GILBERT, MALE ZENE OD LUIZE MEJ OLKOT , CICA GORIO OD BALZAKA, ZVONAR BOGORODICNE CRKVE OD VIKTORA IGOA I NE MOGU DA VERUJEM DA NA SPISKU NIJE MALI PRINC OD SENT EGZEPERIJA , I TRENUTNO NE MOGU DA SE SETIM   JOS NAJBOLJIH KNJIGA IKAD.  ALI DEFINITIVNO IH IMA.

TAKO DA JE MOJA PREPORUKA SVAKAKO DA CITATE KAD GOD IMATE IMALO VREMENA, JA TRENUTNO OPET CITAM VREMEPLOVCEVU ZENU KOJU SAM PAZARILA NEKI DAN  NA SAJMU U POLA CENE, A STO JOJ NIKAKO NE UMANJUJE VREDNOST. NAZALOST VECINOM OBNAVLJAM KNJIZEVNI FOND  NA BEOGRADSKOM SAJMU KNJIGA U OKTOBRU MESECU.

PODOBNE I NEPODOBNE KNJIGE

.

 NECETE VEROVATI. NI JA NE MOGU DA POVERUJEM STA SE RADI SA KNJIGAMA. KO TO ODLUCUJE STA SU PODOBNE A STA NEPODOBNE KNJIGE? RECIMO RIJALITI PROGRAMI SU TOTALNO NEPODOBNI PA NISU IZBACENI SA TELEVIZIJE. CRNA HRONIKA I UOPSTE STRASNE VESTI O SVAKAKVIM MOGUCIM APOKALIPSAMA  KOJE OCEKUJU LJUDSKU VRSTU SU ISTO NEPODNE PA IH MOZETE VIDETI NA  SVIM STAMPANIM I ELEKTRONSKIM MEDIJIMA. DA NE GUBIMO SUSTINU PROBACU SAMO DA VAM ISPRICAM O NEKIM KNJIGAMA KOJE SU PROTERANE I TO GDE IZ HRAMA UCENJA  - SKOLE.

Osumnjičeni su i Nušićevo "Sumnjivo lice" i poezija Desanke Maksimović, a nije jasno da li su sporne knjige za decu "bolesne", ili je potrebno da lektire postanu rodno senzitivne

Od "Romea i Julije", preko "Dnevnika Ane Frank" i "Sumnjivog lica", do pesama Jove Jovanovića Zmaja - beogradska osnovna škola "Braća Baruh" izbacila je 617 izdanja iz svoje biblioteke klasifikujući ih kao "bakteriološki neispravne" i opasne za decu.

Međutim, iz advokatske kancelarije Radić su prošle nedelje upozorili da su navedene knjige odbačene zato što je škola "Braća Baruh" u decembru donela odluku da uskladi rad sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti, a navedena dela nisu podobna i napisana u skladu sa zahtevom korišćenja rodno senzitivnog jezika, kao i da u procesu revizije koju je škola sprovela po nalogu Biblioteke grada Beograda postoje brojni propusti. 

Na listi knjiga koje je škola odbacila, a u koju je RT Balkan imao uvid, pored pomenutih nalaze se i "Mačak u čizmama", "Gospođa Bovari", "Tom Sojer" i "Knjiga o džungli", ali i pesme Desanke Maksimović. Odbačena izdanja su uglavnom iz druge polovine dvadesetog veka, ali ima i onih iz 2011. i 2014. godine.

U izveštaju o sprovedenom nadzoru nad stručnim radom školske biblioteke istaknuto je da "postoji veliki broj dotrajalih i bakteriološki neispravnih publikacija koje se moraju izlučiti iz fonda". Prema propisima, objašnjava za RT Balkan advokat Milenko Radić, vi možete da otpišete samo "neupotrebljive" knjige koje nije moguće popraviti (na primer - pocepane). 

"Kada se sprovede revizija i identifikuju takve knjige, škola je dužna da o tome informiše Narodnu biblioteku Srbije i postoji rok od 15 dana da se vidi šta će se sa njima uraditi. Ovde to nije bio slučaj, već popis knjiga i dalje nije završen", navodi Radić naglašavajući da ga "interesuju samo propisi, a ne politika".

Kako navodi advokat, 15. decembra škola "Braća Baruh" usvojila je plan rada koji je napravljen na osnovu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, kojim se, između ostalog, propisuje i obaveza korišćenja takozvanog rodno osetljivog jezika. 

"Prošle godine počela je procedura menjanja standarda kvaliteta udžbenika. To znači da je doneta odluka da se svi udžbenici povuku iz opticaja i da se napišu novi u skladu sa novim standardima o rodnoj ravnopravnosti i rodno osetljivim jezikom. Oni moraju da budu napisani najdalje do 20. maja sledeće godine, a već od naredne godine moraju da uđu u upotrebu", objašnjava Radić.

Plan je pisan u inostranstvu, u prisustvu premijerke Srbije Ane Brnabić i tadašnje ministarke za evropske integracije Jadranke Joksimović, koje su zvanično opravdavale sporan zakon time "što Srbija već dve godine nije otvorila nijedan pregovarački klaster EU, a na ovaj način bi se primenio Klaster 4", rekao je Radić. 

Kako navodi advokat, iz škole su im poručili da su "bakterijski neispravne" knjige već poslali na jug Srbije, odnosno na Kosovo i Metohiju.

"Termin 'biološki neispravne', kojim je škola označila nepodobne knjige - ne postoji. Postoje institucije koje se bave takvim istraživanjima, ali to ne može da utvrdi činovnik u biblioteci", objašnjava Radić.

Iako smo nedelju dana pokušavali da dobijemo odgovor od nadležnih u školi "Braća Baruh", oni su odbili da objasne situaciju i odgovore da li su druga izdanja pomenutih izbačenih knjiga ostala u školi, te na koji bi način bakteriološki neispravne knjige opasne za decu u Beogradu bila podobna za decu na na jugu Srbije i na KiM. ored toga, ostaje otvoreno i pitanje kako bi se školske biblioteke uskladile sa zahtevom korišćenja rodno senzitivnog jezika, budući da njime nije pisana nijedna izdata knjiga za decu.

Na primer, evo kako bi glasio početak rodno senzitivne izbačene bajke "Mačak u čizmama":

Jedan/a vodeničar/ka imao/la je tri sina/ćerke/deteta, a povrh tog i vodenicu, magarca/icu i mačka/ku. Sinovi (ćerke, deca) su mleli/e, a mačor/ka je hvato/la miševe/ice. Kad vodeničar/ka umre, tri sina (ćerke, deca) podeliše nasledstvo…

Ukoliko je ovoliko teško ispratiti bajku napisanu rodnosenzitivnim novogovorom, ostaje sasvim nejasno kako bi izgledali komplikovaniji udžbenici, klasici i poezija.

 Sudeći po spisku Zavoda za obrazovanje i vaspitanje stradali su klasici, ali su i mnoga dela zamenjena drugim delom istog pisca. U obaveznu lektiru uvršteni i horor romani.

Udruženje književnika Srbije je predlog videlo kao proglašavanje Desanke Maksimović "nižerazrednom pesnikinjom u srpskim školama."

I na društvenim mrežama je nastala prava pobuna- citirani su Desankini stihovi, navođena druga njena dela kao svojevrsni protest.

Protestovalo se i ispred Ministarstva prosvete. Glumice i glumci su recitovali pesme Desanke Maksimović, a dramaturg Siniša Kovačević je tada izjavio da se "ovde radi o jako ozbiljnoj stvari, o zasecanju u koren".

Velika prašina se podigla u javnosti nakon što je Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u okviru izmena nastavnog programa predmeta Srpski jezik i književnost najpre izbacio iz trećeg razreda gimnazije izbor poezije, a iz četvrtog zbirku "Tražim pomilovanje", čuvene pesnikinje Desanke Maksimović.

Odmah su reagovali srpski književnici poput Matije Bećkovića, Ljubomira Simovića, kao i Zadužbina "Desanka Maksimović."Zahtevi za pomilovanje pesnikinje sa društvenih mreža, a i glasna pobuna u medijima stigli su do Ministarstva prosvete, Nacionalnog prosvetnog saveta i Zavoda za udžbenike, pa je odluka pre dva dana promenjena - dela Desanke Maksimović ostaju u srednjim školama.Međutim, tačka na društvenim mrežama kao da nije stavljena. Na Twitteru i Facebooku i dalje kruže spiskovi "izbačenih" književnih dela.

Proverili smo koliko su ti spiskovi tačni i šta zaista nije u program za srednje škole (ali i 7. i 8. razred osnovne škole)

U Zavodu za obrazovanje kažu da postoje dela koja su u gimnazijskom programu zamenjena drugim delima istog pisca ili se obrađuju u osnovnoj školi.

Tako današnji osmaci više ne čitaju Gogoljevog "Revizora", ali čitaju "Šinjel". Umesto "Narodnog poslanika" Branislava Nušića obrađuju "Gospođu ministarku." I Andrićev "Ex Ponto" je zamenjen "Anikinim vrmenima." U 7. razredu "Pop Ćira i pop Spira" zamenjen je "Čiča Jordanom."

Iz programa je zato potpuno izbačen čuveni Tolstojev "Rat i mir" (bio je u alternaciji sa Anom Karenjinom), "Vreme smrti" Dobrice Ćosića, klinci ne upoznaju ni odanost Manolinija u lektiri "Starac i more", ali “ne muče“ se ni sa četiri toma "Tihog Dona" Mihaila Šolohova.

Među obaveznim knjigama za čitanje su i naslovi od nekih autora koji su prvi put u programu poput "Doroteja" od Dobrila Nenadića,, "Izvrnuta rukavica” Milorada Pavića, zatim "Čudo u Jabnelu" od Borislava Pekića, Geteov “Vilnski kralj”, kao i horor knjige poput “Frankeštajna” Meri Šeli.
DECA NISU KRIVAJedna od najčešćih rečenica, koja se čuje u vreme beogradskog Sajma knjiga, je: „Ljudi danas ne čitaju dovoljno“. Posebna briga se, tom prilikom, usmerava na mlađe naraštaje, brigom: „Mladi danas ne čitaju dovoljno“. Obe tvrdnje su skoro tačne, ni odrasli, ni mladi ne čitaju dovoljno, višak je samo reč „danas“, jer nikada nisu dovoljno čitali. Da jesu, ne bi pisci i pesnici bili sirotinja i umirali od sirotinjskih bolesti. Naravno da je dodatno pitanje, u kom visi konstatacija, šta ljudi čitaju. Tome sledi uzdah da su ljudi nekada čitali kvalitetnije knjige, a ne šund kao danas. I to „danas“ je opet višak, jer da je tako bilo, ne bi Bulgakov, koji je mogao pristojno da živi radeći kao lekar, bio u situaciji da nije imao šta da jede, niti bi Sremac molio tetku da mu sašije odelo, kao što bi, da je tako bilo, Dostojevski bio bogat, uprkos njegovoj sklonosti ka kockanju, dok Šopenhauera ne bi morala da izdržava majka koja je bila čuveni pisac – ljubavnih romana. Danas više niko ne zna za nju, a sina je istorija zapamtila, što u vreme kad je živeo nije baš moglo da ga nahrani. Tako i danas stoje stvari, ljudi ne čitaju dovoljno, naročito ne ono što vredelo čitati.

Pitanje je može li lektira da pomogne, jer njen zadatak bi trebalo da bude obogaćivanje rečnika, usađivanje pismenosti, upoznavanje sa književnošću kao granom umetnosti, pokazivanje šta mašta i reč mogu kada se udruže. Ni pre, ni sada, lektira to još uvek ne može, ponekad se čak čini da postiže sasvim suprotan cilj, odgurujući mlade od knjiga i čitanja. Potpuno je jasno da bi mladi trebalo da se upoznaju sa delima književnih klasika baš onako kao što je neophodno da upoznaju istoriju umetnosti ili istoriju razmišljanja oličenu u filozofiji. Problem je samo u tome što dela kojima se klasični pisci predstavljaju mladima, za mlade nisu pisana. Priznaćete da gimnazijalac, koji još uvek nije siguran da li zaista ima devojku, teško može da razume težinu bračnog trougla u „Ani Karenjinoj“, baš kao što ne može da shvati mirenje sa smrtnom presudom do koje, sa mukom prolazeći kroz nepojmljive apsurde dolazi Kafkin, Jozef K.

Krune decenijskog pisanja čuvenih pisaca su dela napisana upravo zahvaljujući promišljanju o životnim iskustvima, a ako nešto mladi nemaju su upravo životna iskustva. Ne može se očekivati da ih pomoću „Zločina i kazne“ ili „Braće Karamazovih“ razumeju i steknu.

Zbog toga mi još uvek nije jasno zašto se veliki, klasični pisci, ne predstavljaju kroz lektiru njihovim pisanjem koje bi za mlade bilo mnogo prihvatljivije, makar se radilo ne samo o temi, već i obimnosti dela. Svi od, recimo, gore navedenih pisaca su pisali pripovetke. Neke od njih su mesto našle u njihovim budućim, kapitalnim romanima. Dostojevski je pisao priče i pripovetke, koje bi mladi mogli lakše i sa više razumevanja da pročitaju, a u kojima se, ništa manje no u romanima, može videti njegova sposobnost i umetnost građenja likova, radnje, jezika. To važi i za Kafku, i za Tolstoja.

S druge strane, kada se lektirom predstavlja pisac, koji je upravo zahvaljujući svom majstorstvu u pisanju priča postao klasik, poput Čehova, nekoga nešto tera da ih deci predstavi u njihovoj najtužnijoj verziji. Tako sam ja morala, od voljenog Čehontea, da čitam priče koje sam najradije preskakala. Kako nekome ko je još dete objasniti tugu roditelja čije je dete umrlo, kako objasniti „Tugu“? Ili, kako objasniti smrt činovnika Červjakova nekome ko još školu nije završio, kamoli krenuo da traži posao, dok mu je strah od nadređenih, strah od ostajanja bez posla, uporediv samo sa Nušićevim dijalogom između nastavnika i učenika:

- Jeste li videli, deco, more?
- Nismo!
- E, vrlo dobro! Zamislite, dakle more i zamislite na velikoj daljini lađu koja se još ne vidi.

Pored zamišljanja mora koje nikada nisu videla, deca, zahvaljujući lektiri, moraju da zamisle i vremena o kojima nisu još učila. Jer se, vrlo često, ritam lektire i predmeta istorija ne poklapaju. Retki su nastavnici koji to primete i imaju volju da reše problem. U Velikom Gradištu sam, ne sa malim iznenađenjem, upoznala penzionisanu nastavnicu srpskog jezika, koju su učenici posebno voleli zbog toga što se trudila da im razumevanje lektire olakša lekcijama iz istorije, jer je teško razumeti književno delo ako ne razumete vreme u kome je nastalo ili o kom govori. Kad sam već kod Nušića, u moje vreme jednopartijstva čitali smo njegovog „Narodnog poslanika“, po prvi put srećući se sa predizbornom kampanjom.

Naravno da je veličina najvećih književnih dela upravo u njihovoj neprolaznosti, o sposobnosti pisca da stvori likove koji će biti besmrtni, onako kao što Čehovljeve likove i danas možemo sresti u poštama, kafanama, na ulicama, u lekarskim ordinacijama. Ali da bi razumeli njihovu večitost, čitaoci lektire moraju da vide razliku između vremena kada su nastali i onog u kom oni o njima čitaju.

Priča o istoriji ima još jednu dimenziju, jezičku. Moj otac je smatrao da patriotizma nema bez dobrog poznavanja maternjeg jezika i istorije svoje zemlje. Shodno tome mi je uveče, umesto „normalnih“ dečjih priča čitao epske narodne pesme, strpljivo mi objašnjavajući svaku reč koju nisam razumela ili poreklo stiha koji mi baš ništa nije govorio. Zato sam ja, kada je u školi na red stiglo upravo to narodno stvaralaštvo, bila spremna da konkurišem svakom guslaru. Ostatak razreda nije razumeo ni pesme, ni mene, ni nastavnicu. Ni posle tri decenije se stvari nisu promenile. Kada sam jednom iz Ljubljane stigla u Beograd, došavši kod najbolje drugarice, dočekala me je na vratima stana, uzela mi kofer i komandovala:

- Idi pravo u sobu, tamo te čeka Marko, sutra ima analizu „Početka bune protiv dahija“.
U sobi je njen sin Marko sedeo kao slika i prilika tuge i očaja lično.
- Ja ovo ništa ne razumem, kao rumunski da je.

Više od sat vremena sam Marku čitala stih po stih, prevodeći sve arhaizme i turcizme koje nije razumeo, objašnjavajući mu istorijsko poreklo stihova, baš onako kao što ih je moj otac meni „crtao“. Marko je u početku hvatao beleške, a onda je prestao da piše i samo slušao. Na kraju, kada je najbolja drugarica provirila i pitala da li analiziramo ovu ili pišemo novu pesmu, Marko je konstatovao da je to „baš lako“, da sve razume i da bi odmah razumeo da mu je nastavnica pesmu, kao ja, prevela. Naravno da Marko nije mogao da zna da je najčešće problem u tome što je nastavni program tako gust, da nastavnica nema vremena da prevodi, a s druge strane deca ne mogu da analiziraju nešto što ni jezički, a kamoli drugačije, kao književnu nadgradnju, ne razumeju.

Lektira i čitanje su teme o kojima bih mogla da pišem mnogo više no što mi je prostora ovde dato, možda je i dobro što ne mogu previše da se razmašem. Zato ću morati da prekinem samu sebe, pokušavajući da dođem bar do nekih zaključaka. Za početak, lektira nije pitanje pretencioznosti onih koji je planiraju, nije bitno šta su oni sve pročitali, važno je da misle od deci, o tome šta je njima od tog bitnog najpristupačnije za čitanje. Jeste, važni, najvažniji su velikani, ali potrebno je, recimo, dosta poznavanja istorije i života da bi čovek mogao da pročita „Na Drini ćupriju“. Do tog trenutka u životu je dovoljno da se čitaju Andrićeve pripovetke, pa jednog dana...

Bitno je lektirom ne isprepadati njene čitaoce, ne postići suprotno od nameravanog. Najvažnije je da deca osete da mogu da čitaju i pročitaju, da shvate. Ne samo deca, već i odrasli se boje stvari koje ne razumeju, a knjige zaista ne bi smele da budu sredstvo za plašenje.

Ako mislite da sam, u ovom tekstu, previše puta pomenula decu, ja sam ipak ubeđena da su i gimnazijalci, ali i mnogi punoletni ljudi, još uvek deca kada pred njih stavite krunska dela Tomasa Mana ili Tolstoja. Do čitanja tih dela treba stići postepeno i strpljivo. Jer, čitanje je teška disciplina. Pokojni avangardni pesnik, Vujica Rešin Tucić, mi je jednom rekao:

- Nije teško pisati, teško je čitati.Zato lektiru ne treba olako shvatati, niti deci prebacivati ono što im se prebaciti ne može.

 Gogoljev "Šinjel" umesto "Revizora", Sremčevi "Ibiš aga" i "Kir Geras" umesto "Zone Zamfirove", ali i horor romani poput "Frankeštajna", samo su pojedine prošlogodišnje novine u školstvu.Krajem 2019. godine najavljeno je koja će dela biti uvedena u obaveznu lektiru, a koja će biti izbačena, ali se prašina digla baš sad, u junu 2020.  Još tada je zamenica direktora Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) Dejana Milijić Subić  istakla da je uvođenje novih, intrigantnih književnih dela u lektiru pokušaj da se u nastavu srpskog jezika i književnosti uvede dijalog književnih epoha,

Kada je realizam u pitanju došlo je do manjih izmena, pa je tako Gogoljeva drama "Revizor", zamenjena drugim njegovim delom "Šinjel".

Milijić Subić kaže da se se za to odlučili jer se gimnazijalcima u četvrtoj godini predoči čuvena rečenica Dostojevskog "Svi smo mi izašli iz Gogoljevog šinjela", a da oni ne znaju o čemu je reč jer nisu čitali "Šinjel".

Na spisku obavezne lektire je i dalje "Čiča Gorio" Onore de Balzaka, Tolstojeva "Ana Karenjina", ali je izostavljena "Zona Zamfirova" Stevana Sremca.Odlučeno je da se Zona Zamfitrova ne radi, jer je film toliko popularan da se učenici zadržavaju u domenu filmske produkcije, a ne pročitaju delo. Uveli smo neka druga Sremčeva dela kao što su 'Ibiš aga' ili 'Kir Geras' - pojasnila je Milijić Subić za Tanjug.

Od dela našeg nobelovca Ive Andrića za gimnazijalce će i dalje obrađivati "Put Alije Đerzeleza" i "Most na Žepi", ali su spisku prvi put pridodata i "Anikina vremena".

Aleksandar Puškin je ostao u obaveznoj lektiri sa delom "Evgenije Onjegin" dok su "Cigani" sada u izbornom paketu, a bili su u obaveznom. Takođe, Molijer je iz obavezne lektire predviđen u izbornom delu.

Đaci će obrađivati i više pesama Laze Kostića, te će osim "Santa Marija dela Salute" i "Među javom i međ' snom" ubuduće analizirati i "Spomen na Ruvarca".

Novo u ponudi lektire je delo Vuka Karadžića "Pismo knezu Milošu", dok je do sada bio "Uvod u rječnik" i Kritika na roman Ljubomiru u Jelisijumu.

Od baroknih dela ostala su u obaveznoj lektiri dela Zaharija Orfelina, dok je đacima i profesorima ostavljeno da odaberu neka dela iz savremene književnosti ili iz istorije književnosti, kao što je Pedro Kalderon de la Barka "Život je san", zatim poezija Milisava Tešića, roman Radoslava Petkovića "Sudbina i komentari", pripovetke Milorada Pavića, kao što je "Silazak u Limb" ili "Izvrnuta rukavica".

- Kada je prosvetiteljstvo u pitanju Dositej je ostao nosilac tog programa. Međutim pored dela 'Pismo Haralampiju ' i 'Život i priključenija' ovoga puta je uvršćena i pesma 'Vostani Serbije' jer ona predstavlja sublimaciju prosvetiteljskih ideja - pojašnjava sagovornica Tanjuga.

Kada je romantizam u pitanju ima dosta promena, te je tako delo Viktora Igoa "Predgovor Kromvelu", zamenjeno Novalisovim esejima.

U izbornom paketu dat je širok dijapazon novih književnih dela, kao što su horor priče Edgara Alana Poa "Pad kuće Ušera", "Maska crvene smrti".

- Tu je Meri Šeli sa svojim 'Frankeštajnom', prva žena koja je napisala horor roman. Takođe, roman savremene književnosti Mirjane Novaković 'Strah i njegov sluga', koji je pobudio veliko interesovanje javnosti kada se pojavio. Govori o istorijskom događaju, gde je komisija Austrougarske došla u Srbiju da istraži priče o vampirizmu - naglašava Milijić.

U izbornom paketu lektire za drugi razred gimnazije predloženo je 19 naslova, a učenici i profesori biraju osam koje će obrađivati.

Osim lektire, u programu nastave za srpski jezik i književnost za drugi razred gimnazije, predviđeno je da profesori u radu sa učenicima više pažnje posvete govornim veštinama i pravopisu.

MOZDA JE OVO RAZLOG STO NASA DECA GOVORE JEZIKOM KOJI JE MESAVINA SRPSKOG I ENGLESKOG I KOVANICA KOJE JE DONEO INTERNET SA SVE SKRACENICAMA JER KO CE NA TELEFONU DA KUCA CELE RECI. DODUSE U RAZGOVORU BI TREBALO DA SE KORISTE CELE RECI, SRPSKE NASE RECI. SECEMO GRANU NA KOJOJ SEDIMO I DECA ZAISTA NISU KRIVA. DA LI JE MOGUCE DA NE POSTOJE ODRASLI OBRAZOVANI LJUDI KOJI BI NAPRAVILI SKOLSKU LEKTIRU PRLAGODJENU NOVOJ GENERACIJI ALI I LEKTIRU KOJA SADRZI KLASIKE KOJI SU NASI KORENI,CELOKUPNOG SRPSKOG RODA, SA OBICAJIMA, VEROVANJIMA . TAKODJE I KLASICI SVETSKE KNLIZEVNOSTI NIKAKO NE TREBA DA PREZIVE 'SECU' IZ POTPUNO BEZVEZNIH RAZLOGA. IMATE GORE PRIMER KAKO BI IZGLEDALO PISATI NA TOM RODNO SENZITIVNOM JEZIKU. SVASTA BAS. PA AKO SE TA GLUPOST UVUKLA U DRUGE SEGMENTE ZIVOTA NE DOZVOLITE DA SE UVUCE I U KNJIZEVNOST. JER I MI JOS UVEK GOVORIMO JEZIKOM KOJI IMA SAMO MUSKI ZENSKI I SREDNJI ROD. 

DECA SKRACUJU RECI JER SE VREME URZALO, A MI SAD KAD SE SRETNEMO ILI PISEMO PORUKU DA KAZEMO HEJ ZDRAVO GOSPODJO/ GOSPODINE,DA LI SI KRENULA/KRENUO NA POSAO? I SLICNO. STRASNO BAS KAKO NAS SAKATE NA NAJRAZLICITIJE NACINE. A OVAJ IM SE NE MOZE OPROSTITI NIKAKO. SKOLA JE HRAM KAO STO REKOH, PA ZAR SE U HRAMU SVECI ODBACUJU (ZNACAJNE KNJIGE ZA OPSTU KULTURU I ZNANJE SU SVETE) ILI SE SA ISTIM POSTOVANJEM ODNOSIMO PREMA SVIMA KOJI SU SVECIMA PROGLASENI?

 

PICIN PARK

 U AMSTERDAMU SU SEKSUALNE RADNICE DOBILE SPOMENIK. OVDE IH I DALJE OMALOVAZAVAJU I PONIZAVAJU. NERETKO U SRBIJI PRODAJA TELA NA OVAJ ILI ONAJ NACIN ( ZA SEKS ILI ORGANE) UGLAVNOM SLUZI DA SE PREZIVI, PREHRANI PORODICA. OVDE NIJE PRICA O ELITNOJ PRISTITUCIJI  U KOJOJ JE POLA ESTRADE ,A O STARLETAMA DA I NE GOVORIM. STA GOD ONE BILE. OVDE GOVORIM O ZENAMA KOJE PRODAJU SVOJE TELO  ZA SITNE PARE, A CESTO IH ZLOSTAVLJAJU I VERBALNO I FIZICKI. NARAVNO NE PODRZAVAM PROSTITUCIJU ,ALI AKO JE SIMONIDA MOGLA DA IH OPRAVDA I NAPISE KNJIGU O NJIMA( GRABLJIVICA) ONDA CU I JA POKUSATI MALO DA ISPRICAM PRICU TUGE, PONIZENJA, SRAMA, MUKE I BOLA. I DA. AKO SU ZENE KRIVE STO NUDE SVOJE TELO ZA NOVAC ,KOME BI NUDILE DA NEMA MUSKARACA KOJI IH PLACAJU?

POCNIMO PRVO OD BORDELA

Kakav li je to samo prizor bio?! Svake nedelje, utorkom i petkom grupa devojaka pod punom večernjom opremom, sa mnogo šminke, kovrdžanim ili ispeglanim kosama, pod pratnjom žandara, šeta ulicama Beograda ne obazirući se na pogrdne povike i dobacivanja "uzornih žena“. One su prostitutke i idu na redovni lekarski pregled!

---

Prvi pisani zapisi o prostituciji datiraju iz vremena 4.000 godina pre Hrista (ne kaže se džabe da je to “zanat najstariji”). Najstarija javna kuća o kojoj su sačuvani podaci bila je u gradu Uruku u Sumeriji.

Srbija po ovom pitanju verovatno nije zaostajala za svetom. Stvar je u tome što kod nas nisu ostali nikakavi pisani tragovi. Ipak, ako se zna koliko su često ovim krajevima prolazile vojske, onda ni “pratilje logora” nisu mogle biti daleko.

Iako su se kasnije, početkom 20. veka, osamostaljivale i svojim zanatom zarađivale više, nijedna od njih nije ostavila trag u literaturi, među umetnicima, baš kao ni njihove mušterije iako se veruje da je među njima bilo i najznamenitijih Srba.

“Crveni fenjeri” u Zemunu

Prvi pisani tragovi o prostituciji u Beogradu potiču iz XIX veka. “Crveni fenjeri” najpre su se upalili u neposrednom susedstvu prestonog grada – u Zemunu u Ulici Ribarskoj. Kad su se preselili u Beograd zasvetleli su na Dorćolu u Vidinskoj i u Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima.

Bordela je najviše bilo u Savamali. Današnja galerija “Manakova kuća” bila je jedna od prvih beogradskih harema i poznato leglo kurtizana, a iz policijskih izveštaja o racijama se vidi da je prostitutki bilo i na Vračaru, u Terazijskom kvartu i, zloglasnoj, Jataganmali.

Oni koji su hteli da prođu jeftinije, “prodavačice ljubavi” tražili su gde i danas – ispod Zelenog Venca i blizu takozvanog “Picinog parka” kod Ekonomskog fakulteta.

Kod lekara dva puta nedeljno

Stav države prema prostituciji u Srbiji nije se menjao vekovima – ona je bila ilegalna, a devojke koje su se njome bavile bile su kažnjavane i proterivane. Ipak, slično kao i u svetu, “zanat najstariji” ništa nije moglo iskoreniti.

Jedina razlika bila je u tome što je on u Parizu i Beču imao romantičarski, skoro mistični oreol, pa su kurtazine smatrane muzama umetnika, dok se u Srbiji vezivao za izveštaje o epidemijama tripera, gonoreje i sifilisa.

Sredinom XIX veka, vlasti su pokušale da nešto promene legalizujući pojavu. Iz tog perioda potiče i pomenuta “fešta” sa početka teksta jer su prostitutke bile dužne da dva puta nedeljno odlaze na lekarske preglede.

Ministar “vnutrenih dela” je 10. decembra 1871. godine, pod brojem 10072, po Knjaževini razaslao raspis “javni rad bluda i bludionica“. Tada je u Beogradu počeo da radi prvi bordel (kupleraj) ubrzo u narodu prozvan “zavod za ljubav”. Pisalo se i o ekskluzivnim kurtizanama koje su iz austrogarskih zemalja dolazile na dvonedeljno “gostovanje” u Beograd.

Crvene fenjere, bar zvanično, ugasio je general Živković 1929. u vreme Šestojanuarske diktature. Deo javnosti koji su činile mušterije ovih dama se bunio, a bilo je i onih koji su mislili da je uvođenje ovog “zanata” u zakonske vode dobra ideja kojom se može izbeći širenje zaraznih bolesti.

Ponovna legalizacija je naročito bila blizu tokom 1935. kada je u Beogradu izbila strašna epidemiju tripera i gonoreje od kojih su, zaražena zajedničkim rubljem i sanitarijama, oboljevala čak i deca.

Na kraju, ovi zahtevi ipak nisu dobili pozitivan odgovor, a tako je ostalo sve do danas.

 

Sredinom pedesetih godina 20. veka u Zmaj Jovinoj ulici otvoren je renovirani „Lotos bar”. Kao podrumski prostor, nudio je „umetnički program” koji je uključivao mađioničare, vozače monocikla, žonglere, žderače vatre i, kao glavnu atrakciju, jedva obučene plesačice. To je odmah postalo senzacija. Kako su članovi novog komunističkog političkog establišmenta postajali redovni posetioci, a bar je iz ne tako skrivenog striptiz kluba prešao u, takođe, ne tako skriveni lokal prostitucije, radno vreme se stalno produžavalo. Da bi se ukinuo običan narod, ulazne cene, a posebno pića, su naglo porasle. Ubrzo su usledila i slična mesta: „Kristal Bar”, barovi u hotelima „Mažestik” i „Metropol”, kao i brojni striptiz klubovi devedesetih godina. Početkom 2000-ih, svi su bili zatvoreni.^[99]

Ulična prostitucija se razvila od kasnih 1960-ih. Seksualne radnice su radile na prilazima Pančevačkom mostu i postale poznate kao stoperke („autostoperke”). Usled toga je izgrađen niz konaka duž Pančevačkog i Zrenjaninskog puta. Još jedna dugo preživela lokacija bio je Park Luke Ćelovića, gde se takođe razvila gej i transseksualna prostitucija. Park je dobio nadimak Picin park, dok su prostitutke nosile nadimak kamenjarke, po obližnjoj Kameničkoj ulice. Transrodni seksualni radnik Vjeran Miladinović Merlinka postao je slavna ličnost devedesetih godina. Druga lokacija koja je vremenom postala sinonim za prostituciju bio je Plavi most („Plavi most”) preko magistralnog puta između Konjarnika i MedakovićaU. Nastavljene su i javne kuće u starom stilu, a zatim su devedesetih godina 20. veka usledile porno prodavnice i agencije za poslovnu pratnju, neke čak i u Skadarliji. Od 2010-ih, neke elitne prostitutke postale su rijaliti TV zvezde, zvane „starlete”, iako su ih neprestano hapsile zbog prostitucije.^[100]

PICIN PARK

 ŠTAJGA – Od nemačkog Steige što znači strmina ili uspon.  U pitanju je nekad elitni reon Beograda (deo je Savamale) koji je vremenom postao sinonim blud i greh i stecište ljudi sumnjivog morala - divlje taksiste, džeparoše, pijance i naravno prostitutke. U pitanju je potez koji svaki "dođoš" u Beograd mora da prođe - zahvata prostor oko glavne autobuske i železničke stanice, sve do ekonomskog faulteta i Balkanske ulice. Pod "štajgu" potpada i Svetonikolski park (daleko poznatiji po ciničnom nazivu Picin Park) koji u večernjim časovima postaje prmoenada niskobudžetnih prostitutki.

Ovaj toponim je toliko uvrežen u ulični žargon da se za neukusno i previše izazovno odevenu devojku može čuti komentar Al' se sredila, k'o za štajguIako ne predlažemo korištenje usluga najstarijeg zanata na svetu (po pravilu niko svojom voljom ne završava u istoj) ako Vam je potreban smeštaj blizu autobuske ili železničke stanice, od apartmana koji se nalaze u neposrednoj blizini Štajge, predlažemo da pogledate DURMITOR, BEOGRAD i BALKAN.  

To je park u produžetku Kameničke, kod Ekonomskog fakulteta, između Gavrila Principa i Karađorđeve; ne znam da li se ime Picino produžilo i na park sa krstom iza autobuske stanice u kome su danas izbeglice, čije bi takvo imenovanje tačno bilo, kao što je precizna slika da su izbeglice u okolini Ekonomskog fakulteta, jer je izbegličko stanje (i kretanje) prava slika ekonomije, ili ekonomija sama, granice su danas granice novca, te je cela odbrana državnih i suverenih granica ponešto apsurdna, mada je te apsurde teško uvideti kada se to događa nama i „drugima“.   (Eto jednog apsurda: kako objasniti pristanak na nove izbore, na novi mandat iste vlasti u Užicu, recimo, gde je u pitanju ne znam koliki iznos novca EU za prećišćavanje vode, samo nisu spremni da ga prihvate, nisu do sada uradili šta je trebalo, i ukoliko biračko telo ponovo glasa te iste koji ih bez vode ostavljaju onda oni zaslužuju „sve što ih snađe“ (Marks). To jeste da budu žedni). Nikako nije bez značaja toponim u kome su izbeglice, najinternacionalniji skup ljudi koji doslovce manifestuju globalizaciju. I bitnu mogućnost naše deprovincijalizacije, a čak i „inicijalna kapisla“ (kakvog li slogana) evokacije solidarnosti. (To što neki trabunjaju o zidovima samo je povod da se drugi pokažu kao velikodušni.) Topos izbegličkog zbora i zbega je između Karađorđeve i Gavrila Principa, te eto prilike da se razmisli o našoj istoriji i istoriji izbeglištva, i da se neka poređenja obave. Kao i uporedna analiza stvarnoga kretanja po moru i kopnu u odnosu na „Beograd na vodi“ (tako se to zvanično zove, kretanje „Promenadom“). Nešto dalje, nadesno, ili dijagonalno je u Lekovoj zgradi, koja je bila i jeste Dom invalida, ima/nalazi se jedini pornografski bioskop u Beogradu po imenu „Partizan“. Tu je 2004, kada je Ana Miljanić i CZKD radio predstavu „Pornografija“ po silnim evropskim, svetskim, i, dakako, našim autorima (na vreme rađeno!), šest sati dnevno na promeru bine od tri metra (bioskop), u toj prekrasnoj mermernoj zgradi, bila i – kockarnica. Finale predstave u obrnutom gledalištu, na zidu gde se vide otisci glava od erotskih klimaksa bilo je finale predstave gde je u šest varijanti, u adaptaciji i muzičkom vođstvu Vladimira Pejkovića, izvođena „Aleluja“ Leonarda Koena. Jedna od tema „Pornografije“ bila je i Picin park, o načinu i sudbini „marginalaca“, gejova i transvestita čije je omiljeno mesto okupljanja upravo bilo u picinim parkovima. „Vjeran Mladenović (Zagreb, 14. oktobar 1958. – Krnjača, 22. mart 2003) bio je prvi javno deklarisani transvestit Jugoslavije, i zvezda filmova Želimira Žilnika. U svetu šou biznisa poznat je pod imenom Merlinka. Jedno vreme živeo je u Maksimirskom parku (Zagreb)… majka je smeštena u dom „Vladimir Nazor“ (Karađorđeva, Gavrila Principa). Školu je završio u Prokuplju… Prelazi u Beograd… U trideset i prvoj godini odlučio je da se potpuno transformiše u Merlinku. Prostitucijom se bavio uglavnom u ulici Gavrila Principa. Igra u dva Žilnikova filma, a naslov Žilnikova filma „Dupe od mramora“ („Marble Ass“) kao parafraza „Čoveka od mermera“, Alija Sirotanović – heroj socijalističkog rada, možda najbolje sumira kontinuitet „marginalnosti“ (i toponima, značenja i preznačavanja), to jeste puta budućnosti. Živeo je na Kalemegdanu, u zgradi Narodne opservatorije, a potom Beogradskog planetarijuma, bio je njihov nastojnik. Žilnik pripoveda kako je on, kada nije bilo nikog drugog, namernicima pokazivao zvezde. Ubijen je 2003. u Krnjači. Najpre je zadavljen, a zatim zadobio snažne udarce zidarskim čekićem. Slučaj nije rešen, o njemu je znao da govori advokat Dragoljub Todorović, koga više nema. Na desetogodišnjicu ubistva, na uglu ulice Gavrila Principa i Zagrebačke postavljena je ploča sa nazivom – „Ulica Merlinka“. Ima tome godina kada je jedna gradska zastupnica na „Studiju B“ govorila o „raščišćavanju“ (obogaćenje pojma „čišćenje“ je jedna od najjezivijih ratnih i tranzicionih tekovina) kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta, velike staze, popločane (i popločavanje grada je takođe jedna od novijih tekovina) kao da njima idu tenkovi, osvetljenje, uopšte „čistoća“ je bila teza zastupnica, jer „neće se onda tu, u parku, sakupljati ‘marginalne’ grupe“. Ova politički programska ideja ostvarila se i u nedavnom zaključavanju Studentskog parka, i njegovim „čišćenjem“ i „osvetljavanjem“, a može se povratiti u pređašnje stanje samo promenama na Beogradskom univerzitetu, simboličnim mestom preko puta (toponim), to jeste Studentski park se može otvoriti studentima, ukoliko oni, zajedno sa izbeglicama, kojima su mnogi i prethodili, krenu ka drugim granicama. Prvo, dakle, ide „raščišćavanje“ terena, onda betoniranje i zidovi. Na zidovima kuća sigurnosno svetlo, pali se i gasi kada „stranac“ prođe. Iza ograda psi čuvari. Kod još boljih vlasnika i stražari. „Pravna“ država (osiguranje nasleđa ratnih i privatizacionih tekovina) i „sve po zakonu“. I granice, i projekti o prevazilaženju granica, o pomirenju, transevropski projekti, prekogranični. Paralelno u stvarnosti vize, pasoši, kontrole, emigranti i azilanti u podrumima aerodroma preko kojih prolaze ljudi sa rolo koferima i akten tašnama na vrhu. Prelazi za EU građane, i non-EU građane. Na drumovima i graničnim prelazima nekadašnji gastarbajteri koji se, posle odmora sa svojima, vraćaju u Evropu, paralelno sa njima turisti koji idu u Grčku, ili u Tursku, a šumama i gorama izbeglice ka Evropi. Kažu kako je tu negde oko Železničke stanice, u središtu Picinog parka bio uhapšen i Žan Žene, robijao je i u zatvoru u Nišu. Ne znam, ali moralo je to biti šezdesetih. Posle toga su se kod nas igrale i „Sliškinje“, i „Balkon“, a na Festu prvome, u programu Makavejeva, Vućićevića, Žilnika i drugova, kada je štampana i ona čuvena daska knjiga sa feminističkim i ostalim tekstovima „marginalaca“ (neko mi je ukrao, sa razlogom, tu neobično dugačku knjigu, otvarala se kao harmonika, knjiga promene sveta „marginalnim“ putem) prikazan je i film „Plava ptica“ o Ženeovom robijanju, tamnici, sećam se vlažnog zida i ljudskih ruku na njemu, toga upisa i ispisa, toga toposa. Evo još jedne prilike. Izbeglicama smo prikopčani na svet, na trenutak njegove promene, i to je privilegija. Upis ljudske ruke na zid. Koliko to košta „po glavi“ (čula sam taj slogan) zavisi od glave. I konačno, Picin park ženskog je imena, ženska površina sveta, grada, zato i jeste stecište paralelne istorije i sada bi trebalo da pređemo na opis, prikaz muškaraca koji su vladali i koji vladaju, i koji se tuku, oko dominantne istorije, tada i sada. Najveća je nada, nada vredna života, da je to uzalud.   Bioskop „Partizan“, koga su neprijatelji antifašističke borbe specijalizovali za porno repertoar i prvog beogradskog „seksi šopa“ na njegovom ulazu. Najbližu okolinu spomenika, koji je kao svi spomenici deo kulturnog amaneta stanovnici odavno zovu „Picin park“, jer je sigurna kuća za prostitutke, džeparoše i narkomane.

 Nevolja onih koje su prodavale ljubav bila je, očigledno, podnošljivija od nevolje ovih koji prodaju apatridluk. Jedno zdanje i jedna sfera ljudskog delovanja, preživeli su, i preživeće, i ono što nazivamo prostitucijom i ono što nazivamo migracijom - to su ekonomija i Ekonomski fakultet

Ne postoji čovek, bio Beograđanin, Vijetnamac ili Kanađanin, koji će reći da je Zeleni venac lep. To mesto može biti i ovako i onako doživljavano, i ugodnije i neugodnije gutano i probavljano, ali estetika nije tako liberalna kao što se čini. Antičko geslo „o ukusima ne treba raspravljati” gubi svaki smisao kad je o Zelenom vencu reč: tu će se svi složiti makar oko jednoga - da nije lep.

Zeleni venac nalazi se na dva minuta hoda od Terazija, od hotela „Moskva” (da informišemo, eto, one koji vole da sede u hotelu „Moskva”, što po tzv. nacionalnom ključu, što po žudnji za etikecijom, što iz nekih trećih ili četvrtih razloga). Ali Zeleni venac nije čvorište ničeg do onih silnih autobuskih linija koje se tu završavaju ili počinju - u tom pogledu, između početka i kraja nema nikakve razlike. U seksualnoj alegoriji, Zeleni venac bi se mogao doživeti kao predigra ukoliko iz najstrožeg centra grada krenete ka obali Save, ka beogradskoj autobuskoj stanici, koja je još tu, a dokle će biti - ne zna se.

Elem, sa Zelenog venca pođete malo Ulicom Narodnog fronta, ili Kraljice Natalije, kako se sada zove, i stižete do Kameničke ulice. Prva ulica iza pijace. Kamenička se survava dole, ka autobuskoj stanici. I vi, sad, hajte nizbrdo.

Čim Kameničkom izbijete na ugao Lomine ulice, i tu ste sad, kod znamenite Filološke gimnazije, pred vama se u ne tako velikoj daljini ukazuje nov prizor, nov ukoliko ste u ovom gradu, recimo, proveli godine ili decenije već: dole, a i ne tako dole, jer visoki su toliko da i kad su dole izgledaju gore, uzdižu se oblakoderi Beograda na vodi, još jednog estetski nimalo diskutabilnog projekta na beogradskom tlu. Ni oko Beograda na vodi, naime, mimo svih političkih i sličnih praznih priča, nema razmimoilaženja: ne postoji nijedno, ali ni jedno jedino ljudsko biće koje će to videti i reći: u, ala je ovo lepo.

Dobro, možda i postoji, ali u tom slučaju morali bismo da uvedemo etičku klauzulu po kojoj bi i bivša ljudska bića i dalje bila ljudska bića.

Ružno je, dakle, ružno, ali i u ružnom ima lepog. Mora imati i lepog. Ili je moglo biti lepog, ili bi ga eventualno moglo biti. Ovde ga, ipak, nekako nema. Jer strma Kamenička vodi vas pravo do jednog od najpoznatijih beogradskih parkova, koji već decenijama nosi naziv Picin park, što je, na prvu loptu, naziv možda i donekle šarmantan, jer pomislite da je tu dole nekakva italijanska četvrt usred Beograda, neko bolonjeze-milaneze utočište, zanosan apeninski kutak usred balkanske kloake.

Picin park je dugo bio poznat kao stecište treznih, nenašpricanih, naoko bar čistih i urednih, najčešće lepo friziranih devojaka i žena koje su stajale ili bliže trotoaru, ili se tobož nehajno šetkale kratkim, bezličnim alejicama tog, inače, ne baš kreativno projektovanog parkića. Reč „prostitucija” najružnije odzvanja u ušima žene koja prolaznike dočekuje osmehom, nekim posebnim pogledom i nekolikim rečima koje su, u stvari, reči kojima obično muškarci-civili pribegavaju kad prilaze ženama-civilkama.

Grubo govoreći, taj park je, ipak, dobio to ime zato što je bio glavna beogradska baza - uh, ružnog li izraza - prodavačica ljubavi.

Ali te žene su iz tog parka nestale, i nema ih više, i to ih odavno nema. Godine su već protekle otkako taj park nastanjuju ljudi koje nazivamo migrantima. Ovih dana to su pretežno, ili isključivo, sve nemirniji, sve obesniji mladići koji imaju između 18 i 30 godina. Negde oni zadovoljavaju fiziološke potrebe, to je jasno, jer ionako osetan zadah svakako bi bio gori da barem to logističko pitanje nije na koliko-toliko adekvatan način rešeno.

Između onoga što nazivamo prostitucijom i onoga što nazivamo migracijom, postoji vremensko-prostorna kopča, i to ne u bilo kakvom, filozofskom, eteričnom, pesničkom smislu, nego baš arhitektonska - kopča od cigala, maltera, stakla i metala.

Reč je o takođe ružnom, ali otpornom zdanju Ekonomskog fakulteta.

Ranije, dok su po parku i okolini ordinirale one žene o kojima je maločas bilo reči, prostor oko Ekonomskog fakulteta bio je integrisan u park. Sada, otkako po parku i okolini ordiniraju oni muškarci o kojima je maločas bilo reči - Ekonomski fakultet dobio je ogradu respektabilne visine, crvenu kao i njegov ružan krov. Da se studenti ne mešaju sa ovima koje je, je li, nevolja naterala da se baš tu skrase.

Nevolja onih koje su prodavale ljubav bila je, očigledno, podnošljivija od nevolje ovih koji prodaju apatridluk.

Ali sve je to ekonomija. I to treba učiti. Na fakultetu. Koji se, premda ograđen, i dalje nalazi u Picin parku.

"Picin park", Plavi most, "Mali raj"... To su lokacije u Beogradu na kojima su decenijama stajale prostitutke nudeći svoje usluge. Ima ih i danas. ali ne kao nekada. Konkurencija su im koleginice koje nude u stanovima i po visokim cenovnicima.

Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.

Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.

- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.

Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.

- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.

Prostitutke

Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.

Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.

 

- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.

Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.

- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.

Prostitutke

Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.

On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama. 

  Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.

Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.

- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.

Klijenti

Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.

Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.

- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.

Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.

- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasiljević.

.

Ko su klijenti a ko prostitutke?

Prostitutke

Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.

On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama.

- Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.

Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.

- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.

Klijenti

Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.

.

- Poznato mi je da je pre nekoliko godina dok još uvek nije isčezla prostitucija u parku kod Ekonomskog fakulteta, tranvestit koji je inače bio bolestan i jako neuredan, imao klijenta koji je na to mesto odlazio skupocenim automobilom u skupocenom odelu i zahtevao od tranvestita da mu skine svoju cipelu kako bi mu "grickao" prste na nozi i za to mu plaćao kao da mu je pružena kompetna seksualna usluga više puta - ispričao je Vasiljević.

Starosna struktura i cene

Prema rečima Vasiljevića, starosna struktura i klijenta ali i pružaoca usluga, nema pravila.

- I jedni i drugi mogu biti maloletni, ali i osobe koje su u pedesetim godinama - kazao je Vasiljević.

Slobodan Vasiljević, šef Odseka za suzbijanje prekršaja iz oblasti javnog reda i mira, ispričao je za "Blic" da prostitutke u ovom vidu prostitucije "posao" obavljaju na javnim mestima, a pružaoci usluge gotovo su uvek žene i tranvestiti, dok su klijenti muškarci.

Blic preporučuje

 

- Ovaj vid prostitucije odvija se na ulici, odnosno, pružioci usluga klijente pronalaze tako što stoje na prometnim ulicama i slučajnim prolaznicima nude seksualne usluge za novac. Navedene usluge pružaju najčešće u automobilima, na parkinzima, u napuštenim objektima, ulazima zgrada, ali i na otvorenom prostoru - objašnjava Vasiljević.

Prema njegovim rečima, nije retkost da zbog velike sličnosti, ali i glume, klijent ni ne shvati da mu je usluge pružio tranvestit.

- Dešavalo se da klijent za to sazna tek kada budu zajedno uhapšeni za vreme izvršenja prekršaja - rekao je Vasil

.

Ko su klijenti a ko prostitutke?

Prostitutke

Vasiljević navodi da su osobe koje se bave uličnom prostitucijom često sa završenom osnovnom školom, retko sa srednjom, ali, prema njegovim rečima, ima puno i nepismenih koji, kako objašnjava, ne znaju ni da se potpišu već stavljaju kao potpis otisak prsta.

On objašnjava da su ove osobe gotovo uvek nezaposlene, a pošto je u ovom vidu prostitucije zarada mala, često se bave prosjačenjem, sakupljanjem sekundarnih sirovina, ali i krađama.

Foto: Masanori Josida / Ringier

.

- Ove osobe vrlo često boluju od različitih bolesti kao što su polnoprenosive bolesti, duševne ali i bolesti zavisnosti. Pod bolesti zavisnosti su to alkoholičari, heroinski zavisnici, ali i kockari - rekao je Vasiljević.

Vasiljević kazuje da nije neuobičajno da u ovom vidu prostitucije ima i trudnica, ali i maloletnica koje su, kako navodi, obično iz Doma za nezbrinutu decu.

- Pre nekoliko godina, u blizini Plavog mosta, uhapšen je makro koji je podvodio svoju trudnu suprugu i njenu rođenu sestru - podsetio je Vasiljević.

Klijenti

Međutim, prema rečima Vasiljevića, klijenti su obično najniže plateže moći, kao što su vozači, radnici na gradilištima, slučajni prolaznici. Ali, pripadnici ovog Odseka, zaticali su i klijente sa skupocenim automobilima.

.

- Poznato mi je da je pre nekoliko godina dok još uvek nije isčezla prostitucija u parku kod Ekonomskog fakulteta, tranvestit koji je inače bio bolestan i jako neuredan, imao klijenta koji je na to mesto odlazio skupocenim automobilom u skupocenom odelu i zahtevao od tranvestita da mu skine svoju cipelu kako bi mu "grickao" prste na nozi i za to mu plaćao kao da mu je pružena kompetna seksualna usluga više puta - ispričao je Vasiljević.

Starosna struktura i cene

Prema rečima Vasiljevića, starosna struktura i klijenta ali i pružaoca usluga, nema pravila.

- I jedni i drugi mogu biti maloletni, ali i osobe koje su u pedesetim godinama - kazao je Vasiljević.

.

Cene, 'pak, prema njegovim rečima, variraju.

- Cene usluga u ovom vidu prostitucije su od 1.500 do 3.000 dinara, ali često to bude dosta manje - objašnjava naš sagovornik.

Prema rečima Vasiljevića, uvođenjem prekršajne odgovornosti za korisnike usluga, odnosno klijente, pojačanim radom policijskih službenika na terenu ali i novim trendovima odnosno širenjem interneta, ovaj vid prostitucije gotovo je isčezao.

- Trenutno ima samo nekoliko osoba koje se povremeno odaju prostituciji na ovaj način - rekao je Vasiljević.

On objašnjava da je na gašenje ovog vida prostitucije uticalo i to što je ovo najnebezbedniji vid prostitucije, prvo zbog svoje direktne izloženosti osoba koje su dostupne policijskim službenicima, a zatim i jer, kako navodi, devojke na ulici su direktno dostupne konkurenciji. Devojke, a naročito tranvestiti, koji se na ovaj način odaju prostituciji, ne podnose da se pojavi neka nova osoba jer im je to tada najveća konkurencija. Oni na sve načine pokušavaju da "nameste" tu osobu. Takođe, izloženi su i makroima ukoliko ih ima u tom delu - priča Vasiljević.

Prema njegovim rečima, makroi su nekada "držali" krajeve gde se odvija ovaj vid prostitucije, a bili su i jako surovi prema devojkama. Kako Vasiljević objašnjava, oni su devojke tukli, uzimali im pola zarade, ali često i sav novac. Pružaoci usluge takođe su izloženi vremenskim neprilikama, a pojavom interneta omogućeno je da usluge pružaju u stanovima, a veća je i diskrecija kako pružaoca usluga tako i klijentima. 

 

Nenametljivo stoje i čekaju da se neko zaustavi i uputi s njima u noć

Decenijama unazad u parku ispred Ekonomskog fakulteta skupljale su se dame niskog morala nudeći za novac svoje seksualne usluge prolaznicima ili putnicima namernicima. U poslednje vreme postala je prava misterija gde se sada okupljaju ove devojke, a Telegraf vam otkriva tajno mesto u Beogradu gde u kasnim večernjim satima možete sresti žene koje prodaju svoje telo.

Javna je tajna da se park kod autobuske stanice zove i "Picin", upravo zbog prostituki koje su godinama presretale prolaznike nudeći im seks. Bilo kakav i bilo gde.

Ukoliko automobilom odlučite da krenete u kasnu porodičnu nabavku i uputite se ka hipermarketu u blizini Ade Ciganlije, pažnju će vam skrenuti duge gole noge i minimalistički odevene devojke koje čekaju.

Nenametljivo stoje i iščekuju da se neko, ispred Tempa na Adi, zaustavi i pita: "Koliko košta?"

SVE U SVEMU I PROSTITUCIJA JE DOBILA VELIKU KONKURENCIJU U INTERNETU.  ULICNE PROSTITUTKE SU PROTERANE SA VISEDECENIJSKE LOKACIJE. NJIHOVA UPORNOST JE NEVEROVATNA. CINE I VISE NEGO STO JE U NJIHOVOJ MOCI DA ODRZE SVOJ 'POSAO' I TIME OPSTANAK  ZA SEBE I SVOJU DECU.