RODITELJSTVO NE ZNACI UVEK I PO SVAKU CENU DRZATI DECU KRAJ SEBE! SADA PISEM SA GLEDISTA RODITELJA I ZNAM O CEMU GOVORIM. SAMOSTALNOST JE NESTO NA CEMU SE MORA INSISTIRATI OD NAJMLADJEG UZRASTA. SVI GRESIMO GLEDAJUCI NA DECU KAO NA DECU DO NJIHOVE TRIDESETE ,CETRDESETE GODINE...
Pocnimo pricu iz pocetka. Roditelji su pozeleli dete, dobili ga i krenuli sa posesivnoscu. Preterana ljubav, preterana zasticenost ,preterana briga koja ide do "gusenja". Kako roditelj moze da preterano voli svoje dete i da se preterano brine? Lako se prelazi granica verujte mi. Dete od tri godine vec zeli samostalnost, a mi ga stalno spustavamo jer je malo i nista ne zna. Nasa briga i nasa zastita su ogromni. Zatim dete krece u skolu. Opet smo tu ,stojimo mu "iznad glave" kontrolisuci da li je uradilo domaci, da li je jelo ,da li je pilo vodu znojavo i slicno. Jos uvek niste mogli mnogo da probijete granicu i preterate. Ali dolazi najgori moguci period - adolescencija. Vase detence pocinje da bude agresivno i trazi "prostor" za svoje misljenje, ponasanje , jednostavno trazi svoje mesto u drustvu. Mozete mu pomoci i usmeravati ga, ali ne. Najcesce ste 24 sata u svadji jer vase fino detence odjednom radi sve ono sto vam se ne svidja. Pocinje da bude samostalno i da mu vise znace vrsnjaci nego vi. Naravno to nisu iste ljubavi (roditelji se vole zauvek), ali nama se tako cini. Krecemo da ljubomorisemo iz nase posesivnosti i da decu dovodimo do ludila. Deci treba i tada pojacan nadzor pogotovu u ova uzasna vremena, ali ni ova deca nisu kao ona nekada. Sva ta briga mora da bude vrlo suptilno dozirana. Sto jeste tesko, ali drugog nacina nema. Posle burnog tinejdzerskog doba dolazi do zavrsetka srednje skole i studiranja ili zaposljavanja nase dece. Varijanta jedan -studiranje cesto znaci odlazak deteta u veci grad (ako vec ne zivi u njemu) i ta deca ili uspevaju da se uklope i zaista se osamostale na najbolji moguci nacin ili potpuno propadaju bez kontrole. Deca koja se zaposljavaju opet imaju dve mogucnosti - da rade i izive i dalje kod roditelja ili da nadju stan i zive sami ili sa partnerom ili drugarom. Obzirom na velicinu plate najcesce ostaju sa roditeljima. E to je vec pocetak prelazanja granica. To dete koje prelazi i dvadeseti tridesetu godinu i zivi i dalje sa roditeljima je zapravo mlad covek u najboljoj snazi. Medjutim , mi od njega pravimo neko slabasno bice koje docekujemo sa ruckom , kome nedamo da radi nikakv kucni posao ( dete se umorilo na poslu) mi nismo iako smo duplo stariji.
Idemo mi i dalje. Deca rese da prave decu (najcesce bez braka) i to pod nasim krovom ,zbog vec pomenute krize. Tu sad ne mazimo i ne stitimo samo svoje dete ,nego jos jedno necije , pa onda i unuce .Ima sad tu svadja i problema isvega ali mi uporno zelimo da zadrzimo svoje dete kraj sebe i ne damo da nas nemoguc suzivot pokoleba. Nerviramo se, bunimo, placemo ali teramo i dalje svoje - stitimo svoje dete. Od koga? Od porodice koju je stvorilo? Svasta?
Jos gore je ako dete ( zreo covek) hoce da se osamostali i da zivi sa svojom porodicom negde dalje od vas. Koliko tu pravimo greske. Ucenjujemo, pravimo razdor izmedju njih, ljubomorisemo, takmicimo se ko ce jadnicku biti vazniji. I necemo da shvatimo da roditeljstvo nije samo da privijemo decu uz sebwe kao "mama koka". Roditeljstvo je i pustiti decu da odu od nas i budu srecna. I umesto da budemo ljubomorni sto su oni srecni i bez nas treba da nam bude drago sto su se osamostalila.
I treba isto kao i u njihovom tinejdzerskom dobu shvatiti da nas vole ali da imaju sad bitnije stvari koje je priroda odredila - da stvaraju svoju porodicu. Bicemo zanemareni definitivno jer vreme sve brze juri ,ali to tako treba da bude. Pa, ako je vec dete sa svojom porodicom ili samo negde daleko od vas ,a vi budete njegova podrska ,a ne kamen oko vrata. A ako je sa vama u kuci probajte da postignete dogovor koji ce biti dobar za sve ukucane. Mislim, ono ko sta radi ko s kim provodi vreme i slicno.
TESKO JE BITI RODITELJ. TO PONAVLJAM UVEK IZNOVA I IZNOVA. I NE POSTOJI SKOLA U KOJOJ CE VAS TO NAUCITI. TESKO JE BITI I DETE. SETITE SE KAKO SU VAS RODITELJI SMARALI. PA NEMOJTE ONDA I VI DA CINITE ISTU GRESKU.
Pocnimo pricu iz pocetka. Roditelji su pozeleli dete, dobili ga i krenuli sa posesivnoscu. Preterana ljubav, preterana zasticenost ,preterana briga koja ide do "gusenja". Kako roditelj moze da preterano voli svoje dete i da se preterano brine? Lako se prelazi granica verujte mi. Dete od tri godine vec zeli samostalnost, a mi ga stalno spustavamo jer je malo i nista ne zna. Nasa briga i nasa zastita su ogromni. Zatim dete krece u skolu. Opet smo tu ,stojimo mu "iznad glave" kontrolisuci da li je uradilo domaci, da li je jelo ,da li je pilo vodu znojavo i slicno. Jos uvek niste mogli mnogo da probijete granicu i preterate. Ali dolazi najgori moguci period - adolescencija. Vase detence pocinje da bude agresivno i trazi "prostor" za svoje misljenje, ponasanje , jednostavno trazi svoje mesto u drustvu. Mozete mu pomoci i usmeravati ga, ali ne. Najcesce ste 24 sata u svadji jer vase fino detence odjednom radi sve ono sto vam se ne svidja. Pocinje da bude samostalno i da mu vise znace vrsnjaci nego vi. Naravno to nisu iste ljubavi (roditelji se vole zauvek), ali nama se tako cini. Krecemo da ljubomorisemo iz nase posesivnosti i da decu dovodimo do ludila. Deci treba i tada pojacan nadzor pogotovu u ova uzasna vremena, ali ni ova deca nisu kao ona nekada. Sva ta briga mora da bude vrlo suptilno dozirana. Sto jeste tesko, ali drugog nacina nema. Posle burnog tinejdzerskog doba dolazi do zavrsetka srednje skole i studiranja ili zaposljavanja nase dece. Varijanta jedan -studiranje cesto znaci odlazak deteta u veci grad (ako vec ne zivi u njemu) i ta deca ili uspevaju da se uklope i zaista se osamostale na najbolji moguci nacin ili potpuno propadaju bez kontrole. Deca koja se zaposljavaju opet imaju dve mogucnosti - da rade i izive i dalje kod roditelja ili da nadju stan i zive sami ili sa partnerom ili drugarom. Obzirom na velicinu plate najcesce ostaju sa roditeljima. E to je vec pocetak prelazanja granica. To dete koje prelazi i dvadeseti tridesetu godinu i zivi i dalje sa roditeljima je zapravo mlad covek u najboljoj snazi. Medjutim , mi od njega pravimo neko slabasno bice koje docekujemo sa ruckom , kome nedamo da radi nikakv kucni posao ( dete se umorilo na poslu) mi nismo iako smo duplo stariji.
Idemo mi i dalje. Deca rese da prave decu (najcesce bez braka) i to pod nasim krovom ,zbog vec pomenute krize. Tu sad ne mazimo i ne stitimo samo svoje dete ,nego jos jedno necije , pa onda i unuce .Ima sad tu svadja i problema isvega ali mi uporno zelimo da zadrzimo svoje dete kraj sebe i ne damo da nas nemoguc suzivot pokoleba. Nerviramo se, bunimo, placemo ali teramo i dalje svoje - stitimo svoje dete. Od koga? Od porodice koju je stvorilo? Svasta?
Jos gore je ako dete ( zreo covek) hoce da se osamostali i da zivi sa svojom porodicom negde dalje od vas. Koliko tu pravimo greske. Ucenjujemo, pravimo razdor izmedju njih, ljubomorisemo, takmicimo se ko ce jadnicku biti vazniji. I necemo da shvatimo da roditeljstvo nije samo da privijemo decu uz sebwe kao "mama koka". Roditeljstvo je i pustiti decu da odu od nas i budu srecna. I umesto da budemo ljubomorni sto su oni srecni i bez nas treba da nam bude drago sto su se osamostalila.
I treba isto kao i u njihovom tinejdzerskom dobu shvatiti da nas vole ali da imaju sad bitnije stvari koje je priroda odredila - da stvaraju svoju porodicu. Bicemo zanemareni definitivno jer vreme sve brze juri ,ali to tako treba da bude. Pa, ako je vec dete sa svojom porodicom ili samo negde daleko od vas ,a vi budete njegova podrska ,a ne kamen oko vrata. A ako je sa vama u kuci probajte da postignete dogovor koji ce biti dobar za sve ukucane. Mislim, ono ko sta radi ko s kim provodi vreme i slicno.
TESKO JE BITI RODITELJ. TO PONAVLJAM UVEK IZNOVA I IZNOVA. I NE POSTOJI SKOLA U KOJOJ CE VAS TO NAUCITI. TESKO JE BITI I DETE. SETITE SE KAKO SU VAS RODITELJI SMARALI. PA NEMOJTE ONDA I VI DA CINITE ISTU GRESKU.
Нема коментара :
Постави коментар