USTVARI NE ZELIM DA PISEM O TOME, ALI NE MOZE SE ZABORAVITI ! NEKE STVARI JEDNOSTAVNO NITI MOGU NITI TREBA DA SE ZABORAVE! DAKLE, NISTA OD TOGA NIJE TREBALO DA SE DOGODI, A JA CU POKUSATI DA SE PRISETIM SVEGA STO SE U MOJOJ PORODICI DESAVALO PRE 17 GODINA!
Bilo je obicno martovsko vece. Vreme kad su moja deca jos bila mala i kad sam oko osam uvece znala gde su ! Tu , oko mene posle vecere, malo TV ,malo mazenje, malo price za laku noc, a beba od godinu dana je vec spavala). Muz se vracao sa posla kad je krenula tutnjava aviona i bombardovanje nicim izazvano. U prvi mah (gledali smo Esmeraldu) nisam ni reagovala, ali kad su utrcale komsije i kad su na Studiju B javili da smo napadnuti, usledio je sok!. Studio B je svih 78 dana bio moj putokaz, moja zvezda vodilja, moj jedini izvor informacija. Samo sam njemu verovala i carobnom glasu Avrama Izraela. A, svih tih dana cinila sam upravo sve suprotno od onog sto je on govorio. Skloniste nismo ni videli, a od setnje nismo odustajali. Kada su 27 marta oborili F-17 (nevidljivi) u Budjanovcima deca i ja smo medju prvima bili kod "Konja". Tamo je cak bio doneto i parce krila aviona. Svih sledecih dana sa bebom na ramenima i troje male dece ( 6,7 i 11 godina) bila sam prisutna na svim protesnim koncertima, na mostovima. Znak za uzbunu nas nikada nije zatvorio u kucu. sada kad razmisljam igrala sam se sa zivotom. Ali, ne znam odakle mi takva hrabrost ili ludost da vodim decu na sva pomenuta mesta i u duge setnje, Adom i Kalemegdanom. Jedino cime mogu da se branim jeste to da nisam htela da u deci stvorim paniku jer nije bilo struje i vode i svi kod mene su u kraju stariji ljudi koji su samo pricali strahote. Tako da mi sem toga sto smo od celokupnih 100 kvadrata kuce koristili samo dnevnu sobu i za okupljanje ispavanje nismo menjali nacin zivota. Na neki nacin deci se strasno svidjalo to spavanje na dusecima koji su bili smesteni na podu i po kojima su se valjali i do mene i muza i do brata i sestre, pa smo cesto ujutru budili isprepletani! Najstrasnije od svega bile su vesti koje smo slusali kad dece zaspe. I tutnjava bombi naravno uzivo. Jedna je pala vrlo blizu nas i to je jedini put kada sam pomislila da ce nam se nesto strasno desiti. Da ce i nas pogoditi! A velika sreca je bila sto su deca koja su isla u sklou (ovo dvoje starijih) dobila neplanirani kraj skolske godine 2 i po meseca ranije i sto su sve te dane provodili sa porodicom i drustvom u igri!
Buducnost. Nadam se da se rat vise nikada nece ponoviti. A znam da mozda vec ove godine krene rat do istrebljenja. Sada su mi deca velika, a ja stara. Medjutim ,ako bude bilo koji rat sem atomskog ili bioloskog , opet cu ici na sve proteste i koncerte, pa makar i sama! To je ono sto nas sve odrzava. Makar mene, taj bunt, to ne prihvatanje nasilja nad obicnim narodom, taj jedan jedini nacin odbrane od zla. Protest muzikom i slobodom kretanja!
Proslost. O prethodnim ratovima sam samo slusala, citala i nagledala se filmova. I shvatam. Tada nije bilo moguce braniti se na drugi nacin, samo oruzjem i sakrivanjem zena i dece. Ali, kako se te 1999-te godine svet pretvorio u jednu jedinu celinu pa su sve informacije i bez struje i bez telefonskih linija bile dostupne svi smo se nekako osecali slobodnije i hrabrije bez obzira na situaciju.
TAKO DA SAM JA SHVATILA JEDNU ISTINU. NIKADA RATOVI VISE NECE BITI KAO PRVI I DRUGI SVETSKI. ILI CE BITI KAO ONAJ 1999-TE I SVI OVI LOKALNI ZADNJIH 30-TAK GODINA ILI CE BITI KATAKLIZMA. ONO BACENE ATOMSKE BOMBE IZBRISAN SAV ZIVI SVET. ILI CE SE RAT ZBOG SVE OVE TEHNOLOGIJE VODITI PREKO INTERNETA I KORISTITI SVA PREDNOST INFORMACIJA DA BI SE STEKLA FINANSIJSKA MOC ILI CE SE IZVRSITI TA CUVENA DEPOPULACIJA SELEKTIVNIM UBIJANJEM SIROMASNOG SLOJA DRUSTVA VAKCINAMA I ' ISKORENJENIM VIRUSIMA" I SMRTONOSNIM BOLESTIMA.
KAKO GOD BILO MI OBICNI LJUDI TO NE MOZEMO PROMENITI. CAK NI GENERACIJA POSLE 1980-TE! SVU NADU POLAZEM U ONE RODJENE POSLE 2000-TE!
Bilo je obicno martovsko vece. Vreme kad su moja deca jos bila mala i kad sam oko osam uvece znala gde su ! Tu , oko mene posle vecere, malo TV ,malo mazenje, malo price za laku noc, a beba od godinu dana je vec spavala). Muz se vracao sa posla kad je krenula tutnjava aviona i bombardovanje nicim izazvano. U prvi mah (gledali smo Esmeraldu) nisam ni reagovala, ali kad su utrcale komsije i kad su na Studiju B javili da smo napadnuti, usledio je sok!. Studio B je svih 78 dana bio moj putokaz, moja zvezda vodilja, moj jedini izvor informacija. Samo sam njemu verovala i carobnom glasu Avrama Izraela. A, svih tih dana cinila sam upravo sve suprotno od onog sto je on govorio. Skloniste nismo ni videli, a od setnje nismo odustajali. Kada su 27 marta oborili F-17 (nevidljivi) u Budjanovcima deca i ja smo medju prvima bili kod "Konja". Tamo je cak bio doneto i parce krila aviona. Svih sledecih dana sa bebom na ramenima i troje male dece ( 6,7 i 11 godina) bila sam prisutna na svim protesnim koncertima, na mostovima. Znak za uzbunu nas nikada nije zatvorio u kucu. sada kad razmisljam igrala sam se sa zivotom. Ali, ne znam odakle mi takva hrabrost ili ludost da vodim decu na sva pomenuta mesta i u duge setnje, Adom i Kalemegdanom. Jedino cime mogu da se branim jeste to da nisam htela da u deci stvorim paniku jer nije bilo struje i vode i svi kod mene su u kraju stariji ljudi koji su samo pricali strahote. Tako da mi sem toga sto smo od celokupnih 100 kvadrata kuce koristili samo dnevnu sobu i za okupljanje ispavanje nismo menjali nacin zivota. Na neki nacin deci se strasno svidjalo to spavanje na dusecima koji su bili smesteni na podu i po kojima su se valjali i do mene i muza i do brata i sestre, pa smo cesto ujutru budili isprepletani! Najstrasnije od svega bile su vesti koje smo slusali kad dece zaspe. I tutnjava bombi naravno uzivo. Jedna je pala vrlo blizu nas i to je jedini put kada sam pomislila da ce nam se nesto strasno desiti. Da ce i nas pogoditi! A velika sreca je bila sto su deca koja su isla u sklou (ovo dvoje starijih) dobila neplanirani kraj skolske godine 2 i po meseca ranije i sto su sve te dane provodili sa porodicom i drustvom u igri!
Buducnost. Nadam se da se rat vise nikada nece ponoviti. A znam da mozda vec ove godine krene rat do istrebljenja. Sada su mi deca velika, a ja stara. Medjutim ,ako bude bilo koji rat sem atomskog ili bioloskog , opet cu ici na sve proteste i koncerte, pa makar i sama! To je ono sto nas sve odrzava. Makar mene, taj bunt, to ne prihvatanje nasilja nad obicnim narodom, taj jedan jedini nacin odbrane od zla. Protest muzikom i slobodom kretanja!
Proslost. O prethodnim ratovima sam samo slusala, citala i nagledala se filmova. I shvatam. Tada nije bilo moguce braniti se na drugi nacin, samo oruzjem i sakrivanjem zena i dece. Ali, kako se te 1999-te godine svet pretvorio u jednu jedinu celinu pa su sve informacije i bez struje i bez telefonskih linija bile dostupne svi smo se nekako osecali slobodnije i hrabrije bez obzira na situaciju.
TAKO DA SAM JA SHVATILA JEDNU ISTINU. NIKADA RATOVI VISE NECE BITI KAO PRVI I DRUGI SVETSKI. ILI CE BITI KAO ONAJ 1999-TE I SVI OVI LOKALNI ZADNJIH 30-TAK GODINA ILI CE BITI KATAKLIZMA. ONO BACENE ATOMSKE BOMBE IZBRISAN SAV ZIVI SVET. ILI CE SE RAT ZBOG SVE OVE TEHNOLOGIJE VODITI PREKO INTERNETA I KORISTITI SVA PREDNOST INFORMACIJA DA BI SE STEKLA FINANSIJSKA MOC ILI CE SE IZVRSITI TA CUVENA DEPOPULACIJA SELEKTIVNIM UBIJANJEM SIROMASNOG SLOJA DRUSTVA VAKCINAMA I ' ISKORENJENIM VIRUSIMA" I SMRTONOSNIM BOLESTIMA.
KAKO GOD BILO MI OBICNI LJUDI TO NE MOZEMO PROMENITI. CAK NI GENERACIJA POSLE 1980-TE! SVU NADU POLAZEM U ONE RODJENE POSLE 2000-TE!
Нема коментара :
Постави коментар