PAS

KAD KAZES PAS NA STA MISLIS? Mislis na cetvoronoznog,cupavog kucnog ljubimca ili mislis na nenametljivog ali uvek prisutnog prijatelja.Svi razlicitimo gledamo na pse. Kao sto niko nema isti stav ni o drugim stvarima u zivotu.Za moju porodicu je pas neminovno clan porodice. I to nije preterivanje. I svakom bih preporucila da ima psa.Kod nas je to islo ovako. Prvo su se radjala deca .Njih cetvoro kad su dorasli da se igraju u skolskom dvoristu poceli su da ostvaruju prijateljstvo sa lokalnom kujom Belkom koja je na sve lajala i svi su je se plasili, pogotovo kad je imala stenad.Moja deca su uspela ljubavlju paznjom i "mitom" potpuno da je ubede u sigurnost. Tako da im je sa puno poverenja prepustala svoju "decu' na mazenje i hranjenje. Pocelo je da se postavlja pitanje da neka mala "bundica" tako su joj deca tepala stigne u nasu kucu. Bila sam protiv toga jer odrzavanje reda i higijine  i sa njih cetvoro bilo je tesko. Onda su mi obecali da ce se brinuti o stenetu (sto im nisam poverovala ).I tako sve do dana kada je komsijski pas rase bernandinac dobio na poklon svoje stence .Ne znam kako su dospeli do njega (jer im je majku obicnu zutu kuju lutalicu zgazio auto).Bilo kako bilo vlasnik bernandinca pokusao je da ih udomi i tako je prvi pas ipak dospeo u nasu kucu.Deca su bila presrecna, on je bio tako bespomocan i presladak , gledao je svojim pametnim okicama, da sam posle 100 tog ciscenja za njim prestala da se bunim i jednostavno sam se pridruzila opstem ludilu koje bi nastalo svako jutro u pola sest, a nastavljalo se celi dan u opstoj jurnjavi i buci. Dali su mu ime Atos, upisali dan rodjenja u spomenar sa slikama i tako je krenulo jedno divno druzenje. Najmladje dete koje je tek prohodavalo imalo je dadilju kao na filmu. Podigao bi se (ja mislim cak i da mu je cupao dlake svojim rucicama dok se ne uspravi) i pokusavao da hoda dok bi se Atos ukocio i pazio da ga ne obori. Kako je vrlo brzo porastao (ipak mu je otac bernandinac) morali smo da ga uselimo u njegovu kucu u dvoristu. Sto ne znaci da je izgubio pravo  utrcavanja u kucu sa blatnjavim sapama i uskakanje u kadu leti kad bi neko spremio vodu za sebe.Znao je da oceni kad je neko raspolozen, a kad nije. Docekivao je ukucane osecajuci ih sa coska ulice. Nije bio bas neki pas cuvar, verovatno sto su ga svi  u ulici mazili. Imao je lep zivot, okruzen ogromnom ljubavlju i paznjom, a on je na svoj nacin to visestruko vise vracao. Nije mogao da se  uradi nikakav posao dok on ne "nadgleda " svojim pametnim okicama. Na zalost posle 18 godina uginuo je od starosti i sahranjen je na vrlo lepom mestu u sumi gde se cesto igrao.Posle njega i tuge koju nismo dugo mogli da prebrodimo, opet nam je slucaj doneo psa u kucu iako smo se plasili ponovnog vezivanja. Amon je zlatni retriver, pedigre nema jer je rodjen kao prekobrojno stene, koje je majka odmah odbacila. Vlasnica da bi ga spasla ponudila ga je nama. E to je bilo zaista neverovatno. Da smo dobili dete nedonosce ne bi bilo toliko "frke".Znaci malisa nije znao da jede, bilo mu je stalno hladno, imao je problema sa probavom. I onda smo od veterinara dobili upurstvo da ga hranimo  sa specijalnom vrstom hrane sa spricem od 100ml na svakih 2 sata. Uveli smo dezurstvo, drzali ga pored radijatora umotanog u stare decije stvari i evo ga sada trci po dvoristu nestasno i  srecno unistavajuci sve papuce ,carape i vec sto nadje. Deca su sad odrasli ljudi nema vise onoliko nestasluka kao sa Atosom ali vidim da su ga zavoleli i da se svi ponovo osecamo bolje jer imamo "upijac za nervozu". Amon je nas lekar.Kad stavi glavicu u krilo nekoga od nas ko je nervozan ili tuzan majke mi odmah bude bolje.
U buducnosti  ko zna sta ce sve proglasiti kucnim ljubimcima.Vec sada su to minijaturna prasad ili reptili, onda neki prerasli hrckovi (kapobare) i ko zna sta sve. Tako da ne znam kako ce opstati i da li ce uopste opstati ova predivna veza izmedju coveka i psa. Steta.
U proslosti ja nisam imala srecu da imam psa, ali su me ucili da ih volim i da ih ni slucajno ne povredim. Bilo je dece koja su gadjala kamenjem jadne kuce i koji su ih trovali (narocito komsije kojima je smetao njihov lavez). Da toga ima  i danas na zalost. Danas jos i vise.Vracajuci se na post od juce moram da kazem da se ona pomenuta agresija nazalost mnogo sprovodi nad psima. I ne samo da ih truju nego ih  i sakate i muce na uzasne nacine.
Volela bih da svi osetitite koliko se moze ljubavi i paznje dati svom psu, a koliko moze on da vam uzvrati svojom privrzenoscu, toplinom i ljubavlju.